Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
godine pređe Kićan, Isailo, Ivan i sa njima nekakav gospodin Mijuško, donesu nešto baruta i jedan doboš, i kažu mi da i’ je car poslao da se dižemo na Turke, da i’ tučemo i gonimo, dok i
— ,Nemoj, gospodine Mijuško’ reknem mu ja, ,nego da ja idem da vidim cara, jer to mi je najveća želja, a ti si ga sto puta video.
Ja mu nisam kazao da je meni Arsa poručio da idem. Mijuško ne smede nikako sam da ostane, i kad vidi da sam navalio da idem, pođe i on, izgovarajući se da ima važni’ poslova
— ,A ko vas na to sve nagovori i podiže?’ — upita car preko tolmača. — ,Gospodin Mijuško!’ — odgovorim ja. — ,Koji je to g. Mijuško?
’ — upita car preko tolmača. — ,Gospodin Mijuško!’ — odgovorim ja. — ,Koji je to g. Mijuško?’ — Ja kažem da je on prešao i podigao nas u ime carevo, i da je sada i on ovde.
Car se razgovarao sa svojim tolmačem ne znam o čemu. — ja ćuteći tako mislio sam: ,Moj gospodin Mijuško, naopako ti bilo, ti si međer nas prevario te smo kao tići bez perja vrlo rano izletili iz gnjizda na lapavicu.
” „Utom dođe s onim oficirom i Mijuško. Pita ga car: tko je on i šta je tamo radio i ko ga je na to poslao. — Zamuca moj g. Mijuško: ,Vaše Veličestvo...
Pita ga car: tko je on i šta je tamo radio i ko ga je na to poslao. — Zamuca moj g. Mijuško: ,Vaše Veličestvo... Vaše Veličestvo... ja sam šnajder!