Crnjanski, Miloš - Seobe 2
A „Amin“ frlji, zatim, nekud, daleko iza leđa. Tako se krsti Mikailo Vani. Pavle onda pokuša da uđe, prevarom, u taj lazaret, pomoću Agagijanijana, Kopšinog dragomana.
Išao je i u lazaret, Črnogorcima, sve dok mu nisu zapretili škopicom, jer im je odvodio žene. Zove se Mikailo Vani, a niko ne zna ko je, i odakle je.
Ali, tamo mu se trag izgubio. To veče, međutim, u Vijeni, u grečeskoj kafani, pop Mikailo je Pavla i očarao i iznenadio. Reče da mu neće biti teško da Isakoviču otvori vrata, u lazaret.
Meću ogledalima, u kafani, na spratu, gde su zidovi mirisali na kafu, uz svetlost i trepet sveća, Mikailo Vani pričao je Isakoviču, oduševljeno, o vladici Vasiliju. A što se tiče lazareta, to je, kaže, lako.
Isakovič mu onda reče da su Črnogorci, za popa Mikaila, spremili škopicu, pa bi on radije da uđe, tamo, bez njega. Pop Mikailo, kad to ču, blago se smeškao. To, kaže, zavidljivci, zli jezici, o njemu pričaju. Nema za sveštena lica škopice!
da, eto, njega, nigde ne prate suze ženske, uz kletvu, nego ga blagosiljaju žene, kad za njega pitaju: gde li je sad pop Mikailo?
Šutonja se sa rogonjom ne bode. Nego, ako se vladika Vasilije iz Rosije bude čio vratio, sretno, čuće se i Vani, pop Mikailo! A dotle da čekamo!
Isakovič mu onda reče da je došao samo zato, što mu je rečeno da bi ga pop Mikailo mogao uvesti u lazaret, tim Črnogorcima. Pop se bio digao, kad to ču, pa reče da će mu to udesiti, koliko sutra.
Pop ih i ne pogleda. Isakovič tek onda spazi Agagijanijana u vratima, koji ih čeka. Pop Mikailo onda, praštajući se, reče Isakoviču, neka on ne brine za vladiku Vasilija.
Vide i fenjere u tom plavetnilu. Ono što mu pop Mikailo, međutim, reče, na rastanku, učini mu se strašno, i veliko, kao da je ugledao neko čudo u svom životu.
Učini mu se kao da pop Mikailo ode nekud u Visinu. Pomoću tog popa, to jest apotekara, koji je, ranije, u lazaret odlazio, a koji se zvao Ignac
Je li moguće, da, kad padaju, neko, negde, u tom trenutku, odlazi sa ovog sveta? Zar smert – koju mu je pop Mikailo protumačio, utešno, kao sitnicu, kao zrno peska u moru – ima toliku cenu, i kad je samo smert jednog, jedinog,