Jakšić, Đura - PROZA
To nije dobra kob!... — A što, Miladine? — rekoh mu ja. — Ta ova planina, puna je svakojakih životinja, pa nam je neka morala put preći, a, posle, svakako je
“ a, ovamo, prima čašu, ispija je naiskap i pada, trešten, na zemlju... — Tako je, Miladine!... — rekoh mu ja, odobravajući, jer sam osećao istinu njegovih reči...
reče Živko, ali dalje ne hte ni slovca progovoriti; a posle se tužno osmehnuo i ponudio, me je rakijom: „Pij, Miladine, ne znaš kako je to dobro piti!... Ja, vidiš, da ne pijem, bih umro, ili bih poludeo...
Ako ti se ne spava, učitelju, slušaj me do kraja! Tužna je to pripovetka, sećaćeš je se doveka. — Pripovedaj, Miladine. Ja rado slušam pripovetke... Kad se lepo razdanilo, — produžavaše Miladin, — mi se dignemo u manastir.
pozdravi se sa Miladinom kao sa svojim starim poznanikom i gostom, pa onda ga pođe pitati: — A, zdravlja ti, gazda-Miladine, da nisi kako u putu sreo tvoga pobratima Živka?
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
Je l' tako radiš ti u tvom dućanu? Dođe neko pa kaže: „Došao sam, gazda-Miladine, da te zamolim da mi daš oku kafe!” A ti mu daš, je li? MILADIN: Pa ono je espap. ŽIKA: A nauka nije espap, je li?
ŽIKA: Bre, baš si ti neka stoka, gazda-Miladine. Pa ti ovo nisi iscedio. Doneo si toliko vode kao da ću da se kupam. Izađi, molim te, napolje, pa iscedi tamo u avliji..
ŽIKA: Nema, može i da pričeka. (Miladinu.) Izađi ti, gazda-Miladine, pa kad ode gospodin kapetan, dođi da nastavimo. MILADIN: Razumem, gospodin-Žiko! (Ode.