Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Takva je, kaže, morala biti i carica Milica, imperatrica Srba. Đurđe je opisivao, zagledan u Mariju Tereziju, sa jedno pedeset koraka, njene telesne čari.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Skoro svi Nemanjići su sveci, zatim car Lazar, carica Milica i mnogobrojni srpski arhiepiskopi. Njihovo pravoslavlje to je „srpska vera“, pravoslavlje Sv.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
51. ⁴ Mićović, Lj., Život i običaji Popovaca, SEZ, knj. LXV, Naučna knjiga, Beograd 1952, s. 160. ⁵ Stojadinović, Milica Srpkinja, U Fruškoj Gori 1854, Prosveta, Beograd 1985, s. 174. ⁶ Stanojević M., isto, s. 51.; Lilek E.
85. ⁰²² Ivić, Danka, „Basme zapisane između dva rata“, Raskovnik, 50, zima 1987/1988, s. 65. ²³ Stojadinović, Milica Srpkinja, isto, s. 55—56.
81; Mijatović, S. M., isto, s. 3. ⁴⁴ Radunović, M., Ostala je reč, SKZ, Beograd 1988, s. 245. ⁴⁵ Bošković-Matić, Milica, „Običaji o rođenju“, GEM, 28—29, Beograd 1965/1966, s. 182; Mijatović, S. M., isto, s. 5. ⁴⁶ (Jukić, J. F.), isto, s.
, isto, s. 113. ⁸¹ Begović, N., isto, s. 198; Milićević, M. Đ., isto, s. 204; Petrović, P. Ž., isto, s. 324; Grković, Milica, Rečnik ličnih imena kod Srba, Vuk Karadžić, 1977, s. 185—186; Nušić, B., Kosovo, Prosveta, Beograd 1986, s.
Ž., isto, s. 324; Vukova građa, s. 19; Đorđević D. M., isto, s. 419; Tanović, S., isto, s. 121; Grković, Milica, isto, s. 84, 95. i 159. ⁸³ Grković, Milica, isto, s. 110—111. i 186; Vukanović, T.
19; Đorđević D. M., isto, s. 419; Tanović, S., isto, s. 121; Grković, Milica, isto, s. 84, 95. i 159. ⁸³ Grković, Milica, isto, s. 110—111. i 186; Vukanović, T., „Lična imena kod Srba“, GEM, 15, 1940, s. 66. ⁸⁴ Vukanović, T.
66. ⁸⁴ Vukanović, T., Srbi na Kosovu, I, Nova Jugoslavija, Vranje, 1986, s. 94. ⁸⁵ Grković, Milica, isto; Vukanović, T., „Lična imena kod Srba“, GEM, 15, 1940, s. 67; Maretić, T., isto, s. 97. ⁸⁶ Maretić, T., isto, s.
67; Maretić, T., isto, s. 97. ⁸⁶ Maretić, T., isto, s. 97—98. ⁸⁷ Maretić, T., isto, s. 75. i 146; Grković, Milica, isto, s. 145; Tešić, M., „Običaji iz okoline Požege“, Užički zbornik, 6, 1977, s. 273.
145; Tešić, M., „Običaji iz okoline Požege“, Užički zbornik, 6, 1977, s. 273. ⁸⁸ Grković, Milica, isto; Vukanović, T., Srbi na Kosovu, I, s. 66, 75. i 89. ⁸⁹ Karadžić, V. S.
boja u narodnim bajanjima slovenskih naroda, Beograd 1988, (poseban otisak iz Književne istorije, 73—74, 1986); Grković, Milica, isto, s. 141. ⁹³ Vukanović, T., isto, s. 90—91. ⁹⁴ Karadžić, V. S., isto, s. 131. ⁹⁵ Čajkanović, V.
345—361; Nušić, B., isto, s. 123—124. ¹³⁹ Bošković-Matić, Milica, isto, s. 179. ¹⁴⁰ Đorđević, T. R., Veštica i vila u našem narodnom verovanju i predanju, Dečje novine, Gornji Milanovac
, isto, 5, s. 154; Banovac, M., „Valja se, ne valja se“, Novi vaspitač, 7, 1898, s. 222; Bošković-Matić, Milica, „Običaji o rođenju“, GEM, 28—29, 1965—1966, s. 180; Miodragović, J., Narodna pedagogija u Srba, Beograd 1914, s. 98.
Matavulj, Simo - USKOK
Uz Kićuna stupahu Milica i Anđa, prva kneževa, a druga Rakova kćer, pa ostale ženske redom, one s lakšim bremenima prednje, a one s težim zadnje.
U pitomom bokeljskom zatonu more bješe mirno kao ulje, te brodovi, usidreni i privezani, stojahu nepomični. Milica poznade onaj, na kome kupiše vino, i reče pristavu: — Bogami, radije bih se navezla na debelo more, da mi se
— Ne. Čeh. — Šta je to: Čeh!? — Mal’da ne što i Rus — objasni Krcun. — A kako ti je ime? — Jân. — Kako reče? Milica se zaboravi i umiješa se: — Eto reče: Janko! — Jesi li ti oni, te te zovu principom?
Pred kutnjim vratima stojahu: kneževica Krstinja, snaha joj Joke Milunova s djetetom u naručju, Milica, pristav i njeki Šuto Mirkov, mladićak iz brastva. Domaćica bješe visoka i suha, a snaha joj omanja, jedra.
Janko skide fes i kaput, ostade u bijelu mundiru, plavim hlačama i čizmama. Milica zapali zublju i diže je visoko. Krstinja sa zdjelom punom pšenice sta prema vratima, Joke s djetetom stade sa strane
Prva zaleleka kneževica: — Lele, đeco, moj očinji vide! Za njom ciknu Milica: — Kuku, braćo, dobro moje! Za njom Joke: — Jao, bane, moj đevere!
Domaći bjehu se primakli i zbili iza domaćina. Milica držaše bratanića. Knez, razdragan, obazrije se i graknu: — A-nu! A-nu! Vidi ih samo! A večera! Đavo vi večeru pozobao!
A, babo! Ne čudim se, najzad, nikome kao tebi! Ne pomišljaš li da je čovjek ogladnio, verući se uz naše glavice! Milica, s djetetom u naručju, sjede pred oca i reče: — Zar baš ni jedne riječi nemade, tajko, do sada za tvoga dragića, a
— Ja mnim ne bi ni jedna pošla za njega! — doda njeko. — E, da! — prihvati Milica. — Ti to kažeš! A onamo sve se grabe oko njega. Ali je on izabrao! Je li da si?
Najviše ga zanimaše Milica. Ta ona ne bješe seljačka ljepota, tolika gracioznost, tolika umnost koja sijaše iz vatrenih očiju, pripadaše višem
nedostajalo kad bi dovijeka živio priprostijem životom, među slobodnijem i ponositijem narodom, uza ženu kakva bi bila Milica, a, razumije se, primivši i njihove navike i pogled na svijet.
— Ja mnim — prihvati Joke — da će vladika pomiriti Janka s ćesarem. — Mniš!? — uzviknu Milica, te se one dvije začudiše. — Šta bi bilo to čudno? — zapita je mati.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
NENADOVIĆ 155 MILICA STOJADINOVIĆ SRBKINjA 158 III ROMANTIZAM 159 KULTURNE I KNjIŽEVNE PRILIKE 160 REAKCIJA POSLE 1848 161 CENTRI SRPSKE
MILIĆEVIĆ 373 JELENA DIMITRIJEVIĆ 374 ISIDORA SEKULIĆ 375 MILICA JANKOVIĆ 376 3) DRAMATIČARI 377 4) KNjIŽEVNI KRITIČARI 379 BOGDAN POPOVIĆ 380 SLOBODAN JOVANOVIĆ 382 PAVLE
pisac vedrih i prijatnih putopisa, gde se pokazao dobar stilist i jedan od osnivača današnjeg književnog stila srpskog. MILICA STOJADINOVIĆ SRBKINjA Rođena je u selu Bukovcu, u Sremu, 1830. godine.
obmanjuje, u kojima ima nežnosti, sanjarija i topline, i jedan lep dokumenat za intimno poznavanje duša toga doba. Milica Stojadinović je uopšte zanimljivija kao pojava no kao književnica.
Pored Danice Marković u poeziji, javljaju se u pripoveci Jelena Dimitrijević, Isidora Sekulić i Milica Janković (psevdonim L. Mihajlović).
[Od nje su Pisma iz Norveške (Beograd, 1914), putopisne impresije.] MILICA JANKOVIĆ Milica Janković* svojom intimnom knjigom Ispovesti (Beograd, 1913) predstavlja potpunu suprotnost.
[Od nje su Pisma iz Norveške (Beograd, 1914), putopisne impresije.] MILICA JANKOVIĆ Milica Janković* svojom intimnom knjigom Ispovesti (Beograd, 1913) predstavlja potpunu suprotnost.
Knjiga je pisana spontanim i prirodnim stilom, vrlo tečnim i čitkim, sa merom i sa ukusom. Milica Janković ima retku sposobnost da bez napora za književnim efektima radi sasvim književno; ona je jedna od retkih srpskih
I Milica Janković i Isidora Sekulić imaju zajedničku manu: preteran i isključiv subjektivizam, govore samo o sebi i kao da nisu u
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Možeš mu se povjeriti otvoreno i bez zazora, kao najrođenijem. Kad je umrla djedova baba, Milica, potišteni starac duže vremena nalazio je sebi razne poslove sve negdje podalje od kuće, da je ljudima s očiju.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Nego kad si se zakanio i toliko se trudio, kazaću ti kako ćeš se pomoći. Ima u tvoga brata kći Milica; ona je sretna kao i otac joj. Kad otideš kući, a ti uzmi k sebi Milicu, pa štogod stečeš sve kaži da je njezino.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
uzviknu ona, zagledavši mu se u oči. — Ko si ti ? ote se Gojku zagušljiv glas. — Zar me ne poznaješ !... Ja sam Milica Obradova ... čuo si valjda?...
— Ko... ko ruča ?!... zapita ona zagušenim glasom, gotovo šapatom. — Znaš ko... učitelj i Milica, odgovori Bogosav, i nekako đavolski kresnu okom i nasmeja se. »Milica... otkud ona tu ?... Pa u mojoj kući!...
— Znaš ko... učitelj i Milica, odgovori Bogosav, i nekako đavolski kresnu okom i nasmeja se. »Milica... otkud ona tu ?... Pa u mojoj kući!... On je dovodi u kuću, veseli se sa njom... A-a-a !«...
A dokle ? Dok nas ne spetljaju oboje, pa... phi! i on duhnu preko ruke, pa uđe u kuću. Brzo iziđe otud sama Milica, podignute glave, vesela lica. Osvrtaše se bojažljivo, gledajući da nema koga ko bi je video.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Sve đevojke k nebu pogledaše, Al’ ne gleda Milica đevojka, Već preda se u zelenu travu. Đevojke joj tiho govoriše: “Oj Milice, naša drugarice, Il’ si luda, il’
“ Al’ govori Milica đevojka: “Nit’ sam luda, nit’ odviše mudra, Nit’ sam vila — da zbijam oblake, Već đevojka — da gledam preda se.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Eto, pripevajte Jova i Milicu! — Kuku mene, nemoj očiju ti, stade moliti Milica, al' Anđa započe, a družina je poduhvati i razleže se pesma pripevalica: Jovane bećare, đe si sinoć bio?
— Milice devojko, u sred sela moga. Jovane bećare, koja ti je draga? — Lepoto devojko, Milica Đokina... E, da nije pustog mraka, voleo bih onda videti Milicu kako je izgledala, dok se pesma horila.
« — Ama 'ajte da pripevamo Anđu, kad ona nas 'voliko dira, veli Milica. — Davno sam ja, Milo, pripevana i opevana. — E, al' mi nećemo za Gaja. — Pripevajte je za Zuka, veli njen Gajo.
— E, pa, jes', tebe smo, kad nećeš da nam kažeš ime tvoje devojke. — Pa 'ajde, baš, da vi kažem. Ime joj Milica. — Neka baš. — Sad šta ću ti, kad mi ne veruješ. 'Ajde, Anđo, počinji, ime znaš.
Ne moramo mi baš sve znati... Ne tiče nas se ništa, k'o i to, što Jovo sve dršćući komiša korenje, a Milica i Milenija šapuću: — Je l' to on bio? — Ja. — A jesi znala da je on, kad si ono vrisnula? — Jesam.
— Pozdravo. — E jesam, ali ćuti! — Je l' tu Milenija? začu se šapat iza njihovih leđa. — Ko si ti? pita Milica. — Ja sam. — Jes' ti, Mićo? — Ja. — Evo je, do mene. — Ćuti crna, ako Boga znaš, šapće Milenija i ćuška se napred.
Sve je zauzeto onim što ga okružava, zaboravljeno je sve ostalo... I kud će sad Milica Đokina da se seti ponoćnih strahota, kad joj još obrazi gore od poljubaca i mišice od žesnog štipanja!...
Taman da se prihvatimo sira, a odozdo, sa donjeg kraja sovre, viknu Anđa: — More, devojke, kamo vam Milica? Devojke se odista začudiše. Zgledaše se, pa će tek jedna reći: — Sigurno je u kući. Na tome se i prođe.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Ivana stade naricati za sinovima, Stane za braćom a Milica pominjaše samo djevera Šćepana, (jer, kao što je poznato, Crnogorka ne smije javno kukati za mužem) a razumije se da je
Zatijem onaj prvi potaknu badnjake, pa pošto ostali to učiniše, posjedaše svi oko ognjišta. Milica osta stojeći, držeći visoko luč.
Uđoše, pristaviše pecivo, pa posjedaše oko ognja. „Daj, čoče, da skvasimo pusto grlo!“ reče serdar svojima. Milica mu prinese bardačić i kupu. „A, gle!“ udari se serdar dlanom po čelu, „a kamo nam uskok?“ „Kakav uskok?
Ivana stala čelo nogu mu, a Milica i Stana sa strana; sve tri blijede i zabrinute ne skidahu pogleda s ranjenika dok se vidar ne bi ispravio, a onda
„E, sad ćemo!“ reče vidar izvadivši iz torbe neki zavežljaj. Svi se digoše i okupiše oko njega. Milica je držala luč. U krpi koju je premetao bilo je nekoliko kutijica, nožica, kliješta, štipavica, čudnijeh svrdlova i
Čovjek odiže obje ruke da joj ih izmakne, pa ižljubi s njom u lice. Dok se on sa sestrom grlio, Stana i Milica prihvate mu ruke, pa ih cjelivaju. Čovjek se poljubi i s njima. „Petre, kako si? Kako si brate!
Serdar je grajao, kako je već on mogao, otpozdravljajući. „Evo ih, majko, puna kuća!“ reče Milica. „Puna, a da kako!“ „Neka ih! Dobro došli. Naša je kuća vazda puna bivala ovoga dana, pa će i posada, ako Bog da!
Ženske ih celivaše u ruke, redom svakojega. Joke ih nazivaše imenom; one dvije, Stana i Milica, snebivaše se malo; vidjelo se da im ljudi nijesu dobro poznati. „Ha, veselo, veselo!
“ „Bogami tako isto i moja stopanica!“ doda neki brkati, sredovječan gost. „Milica, kučka je li?“ zapitaće serdar. „Vjere mi i ne pamtim kad sam je vidio!“ „Ja znam rašta je muka ženskijema da dođu.
Bješe mu tamo ostala!“ „Živni, dijete moje, živni da postavljamo. Vrijeme je već, mnim, da se večera— Milica!... kamo je kamo ljudi... Đe je Milun?“ „Tamo su svi, i mali će biti s njima.“ „Ovo će izgorjeti, strina, bogami!
Spasoje, danu jednu, onako kako ti umiješ... Dijete dohvati te gusle!“ Ona dva klapčića, Milica i Stana, sve četvero potekoše k oružnici, kraj koje visijahu gusle.
Sve utoli u kući. Ljudi, pušeći, gledahu preda se. Baba uzela Miluna na krilo pa najerila malo glavu. Milica sjela na kovčeg, pa naslonila glavu na ruke. Ona dva klapčića stajahu uz krevet, sa zinutim ustima.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
(Maćeha i pastorka) i 36. (Kako su radile onako su i prošle) poslala mi je gospođica Milica Stojadinovića iz Vrdnika; 9. (Zmija mladoženja,) i 10. (Opet zmija mladoženja) poslao mi je Zemunski učitelj G.
Dimitrije Čobić; kao što je ova poslednja, ovaku mi je od prilike poslala i gospođica Milica Stojadinovića, | a i G. Vasilije Jovanović kad je bio učitelj, u Zemunu dao mi je jednu napisanu; 13.
Nego kad si se zakanio i toliko si se trudio, kazaću ti kako ćeš se pomoći. Ima u tvoga brata kći Milica; ona je sretna kao i otac joj. Kad otideš kući, a ti uzmi k sebi Milicu, pa štogod stečeš sve kaži da je njezino.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Nego kad si se zakanio i toliko si se trudio, kazaću ti kako ćeš se pomoći. Ima u tvoga brata kći Milica; ona je sretna kao i otac joj. Kad otideš kući, a ti uzmi k sebi Milicu, pa što god stečeš, sve kaži da je njezino.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
„BEČKIH ELEGIJA” 359 VASA ŽIVKOVIĆ 374 LjUBOPEVAC 375 CVET 377 MLADOJ NEVESTI 379 U NOĆI 382 MILICA STOJADINOVIĆ SRPKINjA 385 PEVAM PESMU 386 NA SMRT 388 PAVLE POPOVIĆ ŠAPČANIN 390 PUTNICI 391 POGOVOR 407 POGOVOR PRVOM
U prvoj polovini XIX veka već su vidni otpori ovoj poslednjoj. Milica Stojadinović Srpkinja, predstavnik novijih težnja, i koja u svojoj nejakoj prozi ima povremenih tremoliranja jetkosti
). Evo imena njegovih dragana — on ih je neumorno zasipao stihovima: Ruža, Milica, Eliza, Raša, Lina, Terezija, Evica, Milka, Anče, Persida, Roza, Fani, Mimi, Julča, Lula, Anđa, Savka, Zlata, Naja,
„I već odsad od svirila“, rekoh braći, „čistac!“ Dakle šta će sade reći moja lepa snaša, Ili nježna Milica, il' rumena Neša? Neće l' reći mladoženji: „K sebi ruke, devere, Ti bradati injem, ruski hladni sjevere!
Mladen Poj mi ljubov iz Prizrena potajenog pira, Lobzanija Ljubosave kod svoga pastira. Poj kako je omilila Milica Nenadu, Ostavivša vezen pojas pod lipom u hladu. No ne!
O! da znade ona samo Da je ljubim... ah, da znade! 1857. Vasa Živković MILICA STOJADINOVIĆ SRPKINjA PEVAM PESMU na koju me ovo tamno oblačito veče pobuđuje: Zvezde se kriju Nebo je mutno, Oblaci
Koja j’ to majka Svi je mi znamo, Jer njenu tugu Davno slušamo. 14. avgusta 1854. Milica Stojadinović Srpkinja NA SMRT jednoj lepoj seoskoj devojci umrloj 2. marta 1855.
Suze ga sviju prate Jer lepa duša bi, Pak se i bogu samom Na nebu omili. 1855. Milica Stojadinović Srpkinja PAVLE POPOVIĆ ŠAPČANIN PUTNICI „Majko jadna, majko draga!
Na čast suncu danica I njen svetli stas, Meni sve je Milica I srca joj glas; Danka nema čuvstva žar, Krasne Milke mili dar, Veli slavnog roda sin, Slavni srpski sin.
Da bi se ovo mesto tačno razumelo, valja podsetiti na jedno drugo, u istome dnevniku, str. 33: Na praznik Sv. Ilije Milica je zabeležila kako su joj toga dana mati i sestra otišle u crkvu, ostavivši na njoj brigu oko dogotovljavanja ručka.
godine, osim u slučajevima kada su od već ranije formiranih pesnika (Jovan St. Popović, Milica Stojadinović Srpkinja, Vasa Živković), na čije pevanje Branko Radičević nije uticao.
Mnogo su me zadužili vrlo predusretljivim pozajmljivanjem svake knjige ili publikacije koju sam od njih zatražio: Milica Prodanović, upravnik Univerzitetske biblioteke u Beogradu; dr Dušan Z.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Među Danilovim sledbenicima jesu i drugi ljudi s dvora. To je dvorska literatura. Tu su učena knjeginja Milica, udovica Lazareva, prva srpska pesnikinja tuge i bola, Jefimija, čuvena vezilja, despotica i monahinja, Lazarev sin i
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
koji je ponikao iz grančice koju je carica Milica pobola u zemlju na dan rođenja svoga sina Lazara (Milićević, Kneževina Srbija, 767). Naročito je interesantan b.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
— Na koju stranu udari ovo naše devojče? I po tebi i po meni, ja bar mislim, trebalo je da je drukčije. — Milica ćuti.
više uživaju svoja uživanja; da Boško ima veštinu da u zgodan čas okrene zgodnu stranu svoje prirode i svoga govora. Milica se dosta obolestila posle porođaja. Tištala je i nju ružna devojčica. — Ej, Boško, kud joj brat ne ostade živ!
Rasplače se i Milica, zaplače i mala Stanojla, kao da zna za tugu roditelja, i po kući se razlije neka blagodat. Tako je Boško uvek umeo i
Nemam, Milice! Ja stajem na grehotu svaki čas! Oprosti i zaboravi! — A Milica je umela da oprosti i zaboravi i bila srećna. I tako je i umrla, srećna, samo mnogo iznurena.
— Opet smej i podvriskivanje. Šegrt jedan se prevrnu triput na rukama: „Živela kobilica Milica!” — Pa kad prsnusmo, Nano, nestadosmo!
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
MARKO KRALjEVIĆ I VUČA DžENERAL 204 12 BANOVIĆ STRAHINjA 217 13 KLETVA KNEŽEVA (ODLOMAK) 251 14 CAR LAZAR I CARICA MILICA 253 15 KNEŽEVA VEČERA 259 16 KOSANČIĆ IVAN UHODI TURKE (ODLOMAK) 262 17 PROPAST CARSTVA SRPSKOGA 265 18 TRI
UHODI TURKE (ODLOMAK) 262 17 PROPAST CARSTVA SRPSKOGA 265 18 TRI DOBRA JUNAKA 270 19 MUSIĆ STEVAN 271 20 CARICA MILICA I VLADETA VOJVODA 279 21 SLUGA MILUTIN 282 22 SMRT MILOŠA DRAGILOVIĆA (OBILIĆA) 286 23 KOSOVKA DEVOJKA 290 24
Čitajući pesmu Car Lazar i carica Milica, čovek ne može da se otme utisku da je jutro polaska u boj bilo vedro, svetlo, puno žubora.
U susret tom punom životu jurila je nakazna smrt. Ljuba je ispraćala vojna, sestra brata, majka sina. Milica je devet puta hvatala za uzdu bratovljeg konja i devet puta sklapala bratu ruke oko vrata.
Takve su, recimo, pesme: Car Lazar i carica Milica i Boj na Mišaru. U prvoj gavrane, koji Milicu obaveštavaju ukratko i uopšte o srpskom porazu, smenjuje teško ranjeni
i time što ranjenik ne odgovara na njega odmah, nego tek pošto je skinut s konja, umiven i zapojen, i pošto mu je milica postavila niz novih pitanja.
Malo l' ti je, — ostala ti pusta! — već s' o tuđe otimate carstvo? U pesmi Car Lazar i carica Milica najviše se po navlja stih koji najjače izražava sestrinsku ljubav — „da imadem brata od zakletve“.
Miloš peva, vila mu otpeva. Primače se carica Milica, pa uhvati za uzdu alata, ruke sklopi bratu oko vrata, pak mu poče tiho govoriti. Prva v j e r o, potonja n e v j e r o!
danas cara pogubite, na vama će ostanuti kletva; dok izvadim knjige staroslavne, da ja gledam, sinci, u knjigama je l' Milica Lazu suđenica“. Knjige uči stari Jug Bogdane, knjige uči, grozne suze roni: „Nete, sinci, ako boga znate!
Knjige uči stari Jug Bogdane, knjige uči, grozne suze roni: „Nete, sinci, ako boga znate! Milica je Lazu suđenica, na njemu će ostanuti carstvo, sa njome će carovati Lazo u Kruševcu kod vode Morave“.
Tu sjedoše piti vino ladno. Taman biše vina najvišega, i o svakom dobru besjeđehu, al' pošeta gospođa Milica, lako šeta po carskom divanu, — na njojzi je do devet ćemera, ispod grla do devet đerdana, a na glavi devet
Tad govori slavni knez Lazare: „Čujete li, sva srpska gospodo, šta govori gospođa Milica, jer ne gradim nigđe zadužbine?