Matavulj, Simo - USKOK
Dijete mnogo više nalikovaše na Milicu, nego na mater. Tada zagrajaše što koje: — E, ne valja tako, Dragiću! To nije lijepo!
Oli, vjere ti, po crnogorski da poskočiš? — Hoću — reče on i stade pred ovitak, malko snebivajući se. Vidjev Milicu prema sebi, on se brzo pribra i započe igrati spretno, pravilno, ka’ ono dobar igrač od rane mladosti, kome je lako
kući, ali začuše veliku graju kod Mrguda Šutova, te uvratiše i zatekoše gotovo polovinu brastva, među ostalijema i Milicu. Igraše se oro. Sva ih omladina dočeka veselo. Poslije igre, svi navališe na Krcuna da pjeva uz gusle.
Popadija započe: — Kako ti se, Janko, sviđa ova naša Milica? — Kao krasna djevojka — odgovori on. Gojača zagrlivši Milicu, koja porumenje, nastavi: — Neka što je od soja i zgodna, no je pametna i čistunica i vrijedna i srca milostiva!...
Neka mu dadu barjak, pa ćemo mu dati Milicu! To tako kažemo, jer znamo da neće biti! A o Đurđevu dne stvar mora biti načisto, jer je vrijeme Milici da se udomi...
U mrak Janko se uputi kući. Bješe vedar, lak, razdragan. Pred ulaskom u dvorište zateče Milicu, koja ga očevidno čekaše. Ona mu reče: — A gdje si već? Tvoja te je kuća željna!
Jesu li svi kneževi zdravo? — I premetnu govor na drugo. Dugo je trajao razgovor, a sve, otud, odovud, riječ dođe na Milicu. Janko je bio oprezan, a baš nastajući suviše da to bude izdavao se suviše.
Pismo i novac dade pristavu, pa otide na veselje. I dvorište i kuća bijahu zagušeni svijetom, ali Milicu ugleda od prve. Bješe s gomilom djevojaka u uglu dvorišta. Ona učini kao da će poći k njemu, ali se predomisli.
— Pa Ludmila, Vaclav, ujak i mali Janko?... Pa svatovi naši! Zatijem nastavi češki. Govoraše brzo pominjući često Milicu. — U vatri je velikoj! — šapnu Joke... — Primiče se zora, a tada je vazda bolesniku najgore!
— Što to? — Ništa manje no to: Miraš Cuca, brat Radojev, ište Milicu za svoga sina Stojana. — Što reče ženo!? — viknu Drago. — Eto to!
Kad Miraš svrši, vladika poćuta malo i reče: — Ja nalazim da je vjera vezivala Milicu kneževu za Radojeva sina, a sad, kada ti, kao rođeni stric vjerenikov i starješina vašega doma, pristaješ da se
Janko nemađaše mira, jer ljubljaše Milicu svom silom svoje mlade, napaćene i čiste duše, a izgubi nadanje da će se ona njegovom nazivati.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Ima u tvoga brata kći Milica; ona je sretna kao i otac joj. Kad otideš kući, a ti uzmi k sebi Milicu, pa štogod stečeš sve kaži da je njezino.
Kad dođe kući, odmah otide bratu svome, pa ga stane moliti: — Daj mi, brate, Milicu da je moja. Vidiš da nemam nikoga. A brat mu odgovori: — Dobro, brate, evo ti Milice.
Vidiš da nemam nikoga. A brat mu odgovori: — Dobro, brate, evo ti Milice. On uzme Milicu pa je odvede kući, i posle toga steče mnogo, ali je za sve govorio da je Miličino.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
Šta je? Sveta Sofija, Ognjena Marija, treba da se čestita, pa ne samo ženama nego i maloj deci na sisi. Tako i Milicu, Smiljanu i Cvetu nađu u kalendaru, samo da se mogu skitati. SVETOZAR: Već danas je sasvim drugo, treba im oprostiti.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
gladah tri godine dana; Ne mogoh joj oči sagledati, Crne oči, ni bijelo lice, Već sakupih kolo đevojaka, I u kolu Milicu đevojku — Ne bih li joj oči sagledao.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Aranđelu ostavila bez kolača?“ Gospodo, ne mogu da je opišem, za nacionaliste, jer nije ličila na caricu Milicu. A ni internacionalistima, jer nije ličila na Rembrantovu mater. Ja pijem u slavu njihovog kola večernjeg, nedeljom.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— Jes' ti, Jovo? pitam ga šapatom. — Ja. — Šta je? — Slave ti reci joj nek pripeva Milicu za me. — Je l' Đokinu? — Ja, prošapta on i odmače se.
— E, pa kad neće s tobom da se pogode, sa mnom, valjad', 'oće, viknuh ja glasno. Eto, pripevajte Jova i Milicu! — Kuku mene, nemoj očiju ti, stade moliti Milica, al' Anđa započe, a družina je poduhvati i razleže se pesma
Jovane bećare, koja ti je draga? — Lepoto devojko, Milica Đokina... E, da nije pustog mraka, voleo bih onda videti Milicu kako je izgledala, dok se pesma horila. Mislim, što god je bilo u njoj krvi, sve je otišlo u obraze...
viknu č'a Miloš. — Ama kome? — Ko koga odvede? pitaju gotovo svi. — Odvede Jovo Perov moju priju Milicu. Nastade larma k'o na vašaru...
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ „A, kako, čoče?“ prekide njega Joka, u čudu. „Bogme lako!... Ne stavljaš se? Neka ište Milicu!“ Joka izbuljila oči i zinula. „A što je to tako čudno, čudno jali grešno? Što si zinula? Zašto se Milica ne bi udala?
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Ima u tvoga brata kći Milica; ona je sretna kao i otac joj. Kad otideš kući, a ti uzmi k sebi Milicu, pa štogod stečeš sve kaži da je njezino.
” Kako dođe kući, odmah otide bratu svome, pa ga stane moliti: „Daj mi, brate, Milicu da je moja. Vidiš da nemam nikoga.” A brat mu odgovori: „Dobro, brate, evo ti Milice.
Vidiš da nemam nikoga.” A brat mu odgovori: „Dobro, brate, evo ti Milice.” On uzme Milicu pa je odvede kući, i posle toga steče mnogo, ali je za sve govorio da je Miličino.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Ima u tvoga brata kći Milica; ona je sretna kao i otac joj. Kad otideš kući, a ti uzmi k sebi Milicu, pa što god stečeš, sve kaži da je njezino.
Kako dođe kući, odmah otide bratu svome, pa ga stane moliti: — Daj mi, brate, Milicu da je moja. Vidiš da nemam nikoga. A brat mu odgovori: — Dobro, brate, evo ti Milice.
Vidiš da nemam nikoga. A brat mu odgovori: — Dobro, brate, evo ti Milice. On uzme Milicu pa je odvede kući, i posle toga steče mnogo, ali je za sve govorio da je Miličino.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Je li? —Dvoje, znate: muško i žensko. —Uzmi sobom ono muško, — premišljajući odluči se gazda. —A malu Milicu? Ona je već curica, pazi ovce... zar da nju zapustimo?... —Neka ostane gdje je!
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Samo smrt mogla je da rastavi vernu braću. Tako Milutin i izveštava Milicu: Pogibe ti osam Jugovića, đe brat brata izdati ne šćede — dokle gođe jedan tecijaše.
Takve su, recimo, pesme: Car Lazar i carica Milica i Boj na Mišaru. U prvoj gavrane, koji Milicu obaveštavaju ukratko i uopšte o srpskom porazu, smenjuje teško ranjeni Milutin, koji potanko opisuje junačko držanje i
Ja sam za te našao đevojku, i za mene dobra prijatelja, u onoga stara Jug-Bogdana, milu seju devet Jugovića, baš Milicu, milu mljezinicu; no se Jugu pomenut ne smije, nije lasno njemu pomenuti, jer je Bogdan roda gospodskoga, neće dati za
Tade će se Bogdan zamisliti čim će tebe, Lazo, darivati, te ću njemu onda pomenuti za Milicu, ćercu mljezinicu“. Prođe petak i prođe subota; rano dođe svijetla neđelja, care pođe u lov u planinu, i pozvaše stara
Tad govori silan car Stjepane: „Ima Lazo konja i sokola, Lazo ima pera i kalpaka; Lazo toga neće ni jadnoga, Lazo hoće Milicu đevojku, baš Milicu, milu mljezinicu, milu seju devet Jugovića“.
Stjepane: „Ima Lazo konja i sokola, Lazo ima pera i kalpaka; Lazo toga neće ni jadnoga, Lazo hoće Milicu đevojku, baš Milicu, milu mljezinicu, milu seju devet Jugovića“.
Al' eto ti slavnoga Lazara: kada viđe gospođu Milicu, ud'riše mu suze niz obraze; on s' obzire zdesna nalijevo, te dozivlje slugu Golubana: „Golubane, moja vjerna slugo, Ti