Jakšić, Đura - PROZA
Naprimer, junak naše pripovetke, Milisav Bogdanović, beše u to vreme već svršen momak, ne bi ga učitelj za život glave ni zlo pogledao, a toli da ga kljucne
— Milisave, iziđi-de ti napolje! Milisav iziđe. Lep, visok momak, širokih prsiju, vitka stasa, u licu beo, a oči velike, zagasite; na ramenu mu zagasito gunjče
— veli mu uča blagim glasom, čisto tepajući mu, jer je njega više sviju učenika voleo. Milisav, porumenevši do ušiju, obori oči dole, pa svojim zvučnim glasom pročita nekoliko psalmova, tako lepo, takom umilnošću
A jesi li mi što regracije doneo?... — Jesam, učitelju. — Pa šta si doneo, de kaži, blago učitelju!... Milisav izvadi iz nedara jednu pljosku rakije, pa je mete pred učitelja na asuru.
Pa, sinko, kako na domu? Je l’ ti otac ozdravio, ili je još u vrućici?... Milisav ćuti, a suze mu teku niz obraze. — Teško, učitelju, da će ozdraviti; i noćas mu je strina u dva mâ držala sveću.
upravlja, a da od toga ne bi što otuđio, postaviše mu za tutora Nikolu Belića, onoga što mu noću dolaze drekavci... Milisav je ćutao, nije se njega ticalo ko će biti tutor... Znao je da oca nema!...
se ljudi, popa očita dve-tri molitvice, ljudi celivaju krst, nešto malo poručaju, pa se onda raziđu svojim kućama. Milisav je rado dolazio do zapisa, koje da vidi svoga staroga uču...
Tako, dakle, sad znamo zašto je Milisav dolazio do zapisa, zašto je tako redovno pohodio svoga dobroga učitelja... On i sam nije znao kud je uprav’ polazio.
On i sam nije znao kud je uprav’ polazio. Da li učitelju, ili zapisu, ili njojzi... Ali je stari uča primetio da se Milisav kod zapisa nije više puta ni prekrstio, nego polako, kradimice, provuče se kroz Orašje, pa upravo Sremčevom braniku.
Tako jedanput digne se Milisav sa pljoskom u nedrima. — Moram, — veli, — odneti ovo malo rakijice našem učitelju, nisam ga ni onako već davno video...
Učitelj ne hte sve što je mislio iskazati, nego, brižno posmatrajući, gledaše u neveselo lice svoga učenika, a Milisav stojaše pred njime kao neki krivac: oborio oči, pa samo ćuti; a mogao bi mu mnogo štošta o svojoj neveselosti
— Da nije tutor? — pitaše učitelj, a Milisav se trže i začuđeno pogleda u svoga učitelja; kao otkud učitelj da poznaje njegove tajne misli, koje on dosada nikom nije
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
a iz valjevske nahije bio je: moj otac Aleksa obrlajtnant, Petar Rakarac, Lazar Ilić; Mali Janko [Petrović] i Milisav Milošević lajtnanti; pop Ćuka [Popović?] bio je fendrik, a Đoka Mićanović stražmešter.
njim Lazar Ilić iz Jabučja i Petar iz Rakara, a oni drugi ostanu, te su svi išli na Francuza vojevati, kao Mali Janko, Milisav Milošević lajtnant (koji je ostao živ od Francuza, i opet pređe nama u pomoć i pogibe na Mišaru 1806.
Kad počnu vezati moga oca, vidi on šta će biti i rekne: „Je li tuna Jakov, da mu nešto kažem?” — Onda rekne Milisav iz Dupljaja plačući: „Nije, kneže, ovde, no kaži meni ja ću mu kazati”.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
I to je zapisano u onom nesretnom ugovoru. — E, baš bolje bi bilo da ga nisi ni gradio ni podvezivao se tako — reče Milisav i mahnu glavom. — Ja, bogami, ne znam šta ću. Niti mi se mili služiti ga više, niti ga mogu ostaviti sad u nevreme.
— E pa, vi'š! Tu ga možeš i na sudu dobiti, ja ti kažem! Slobodno ga ostavi. Bolje pre nego posle! I tu Milisav nastavi učiti Sreju šta će da radi i kako da se brani ako baš i do suda dođe.
Ele, tako u razgovoru stigoše već do kuće. Milisav okrete svojoj kući, a Sreja sa onim momčetom na Milunove vratnice. Ono momče jedva se dokotrlja do jednog ambara, pa
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
« — pomisli Sreta, a zatim će glasno: — A ko vam je predsednik? — Pa čiča Milisav, onaj Pajić. — A... kako svet, narod, građani, slažu li se?
A vele da si jedan od prvih ljudi ovde. — Pa jeste, gospodin, daskalo, učitelju, tako se računa u selo. Predsednik Milisav, i posle nas trajica-četvorica ljudi. — Eh, šta posle — reče Sreta, pa iskapi čašicu. — Što posle?!
— Eh, šta posle — reče Sreta, pa iskapi čašicu. — Što posle?! Bajagi je Milisav, ako je predsednik, bolji od tebe! — E, de, gospodine — veli zadovoljno ćir Đorđe, — tako se kaže.
Već je pola jedanaest uveče. Docne za selo u kome kmetuje ča-Milisav. Sreta uze »zbogom« i ode. Ode i Mića i ono nekoliko seljaka. Ostade ćir Đorđe i Tašula. — Gumari bre, što spiješ?!
Sprema se za kapetana; a tu, boga mi, treba paziti da se ne postidi ni gost a ni domaćin. Ča-Milisav pozove i Sretu. A kako bi ga obišli, kad je to odvajkada red i adet u selu da ništa bez učitelja ne bude.
— veli mu snebivljivo čiča Milisav. — Aaa, ko vam je ono? — zapitaće ga Sreten zažmirivši malo. — Ko, učitelju? — Pa, eno onaj tamo?
— Pa vlast — veli mu čiča Milisav — kapetan, zar ti ne reko’ otoič? Vlast. — Valjda si hteo reći: sluga; sluga narodni?
Na sve strane haranje i eksploatacija grozna!!! — Ama, učo, — reče malo uvređeno i ljutito čiča Milisav, ali mu ipak jednako drži čest, — kako ti to opet govoriš!? Kako aranje ti spominješ?! Ko te to opet nauči!
Moja noga neće tamo kročiti! Ja ostajem uz narod; naši se putevi dele! — Sad... tvoja volja, učitelju! — veli Milisav. — Tek, ja ka’ velim: lepo bi bilo da si ti ondena s nama. — A, mi smo, znaš, od bir-zemana ovako naučili!
toga dana taze novine, pa ga dve-tri stvari, koje je u njima našao, strašno naljutile još pre no što ga je čiča Milisav i pozvao na gozbu. Malo mu je te nevolje bilo, nego sad još i to!
Propištalo je, veli, selo od proždrljivosti kapetanove. I pored svega toga što mu kmet Milisav reče u čemu je stvar, i o čijem trošku sve to biva, Sreten ipak teraše svoje, pa našara i natrpa na hartiju sve što mu
Imao je dosta žive muke dok je rasklimatao ono što su u dugom nizu godina i Milisav i drugi mnogi pre njega utvrdili i formalno ukočili u birokratskom nazadnom duhu.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
zvezde, seljaci drže kao sedam brata i: zovu ih: Mika i Mioka, Raka i Raoka, Orisav i Borisav, i sedmi Milisav. ZVEZDA Zvezda kad poleti preko neba, ne treba da kazuje onaj koji to osmotri.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Kao kad je bio mlad, tako je bio nestrpljiv da poleti, ali je čekao. Milisav Čamdžija, pevač čuven koliko i ratnik, zaverio se sinoć Karađorđu da će se, ako bude živ, kad ustanici, u tišini,
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
Pantić, sreski kapetan Anđa, njegova žena Marica, njihova kći Vića Žika sreski pisari Milisav Tasa, praktikant Đoka Aleksa Žunjić, sreski špijun Gazda Spasa Gazda Miladin Josa, pandur Zbiva se u doba naših oceva,
(Odlazi i zatvara vrata.) XII JEROTIJE, ČINOVNIŠTVO JEROTIJE (na druga vrata): Izvol'te, uđite, (Ulaze Vića, Žika, Milisav i Tasa.
Pantalone mu gore vrlo široke, a dole uske i spale te se naborale. Gospodin Milisav je srednjeg rasta ulickane kose i ufitiljenih brkova.
To ćeš ti, gospodine Milisave, da napišeš! MILISAV: Je l' strogo? JEROTIJE: Strogo, nego šta? I da mi svršiš raspis sa onim: „Za svaku nemarnost po ovoj stvari
Pa onda, ti panduri zarađuju lepu paru i na švercu, pa je pravo da se i oni oduže državi. MILISAV: Treba! JEROTIJE: Mi treba, gospodo, da podelimo posao među sobom.
A vreme prolazi i svaki je trenutak izgubljen za otadžbinu. XIV ALEKSA, PREĐAŠNjI JEROTIJE, VIĆA, MILISAV (jednovremeno kad Aleksa uđe): Šta je? ALEKSA (poverljivo): Tu je! JEROTIJE (zaprepašćen pred strašnim faktom): Lice?
VIĆA (Aleksi): Po čemu si ti posumnjao da je taj mladić sumnjivo lice? JEROTIJE: Dabome, po čemu si posumnjao? MILISAV: Jesi razgovarao s njim? JEROTIJE: Dabome, jesi li razgovarao s njim?
Pa onaj će, bre, da pobegne dok ti to sve ispričaš. Govori, brate, brže. VIĆA: Kraće! MILISAV: Zamisli da si na saslušanju! JEROTIJE: Dabome, govori kao da si na saslušanju.
JEROTIJE: Aha, tu smo! Nije hteo da kaže ime. Upamti to g. Vićo! VIĆA: To je vrlo sumnjivo! MILISAV: To je on! TASA: On je! ALEKSA: Pitam ja: je l' izlazio gde, je li govorio s kim, šta je radio?
Gazda veli: zavukao se u sobu pa nigde ne izlazi. JEROTIJE: Aha! VIĆA: Aha! MILISAV: Aha! TASA: Aha! ALEKSA: Hteo sam da uđem kod njega pa rekoh: bolje da mu ne padne u oči!
Pa rekoh, 'ajde da ja brže-bolje javim vama. JEROTIJE: Gospodo, on je! VIĆA: A ko bi drugi mogao i biti? MILISAV: Jutros stigao, mlad, neće da kaže ime, sakrio se u sobu... JEROTIJE: I mrda!... TASA: Ala ga brzo uhvatismo!
JEROTIJE: Deder, gospodine Milisave, ti si bio podnarednik u vojsci; deder ti napravi plan. 'Ajde pokaži se! MILISAV (važno Aleksi): U kojoj je sobi? ALEKSA: Soba broj četiri.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Dva mlađa autora, Vidosav Stevanović (1942) i Milisav Savić (1946), u isto su vreme objavila pripovetke (Refuz mrtvak, 1969, i Bugarska baraka, 1969) sa srodnim tematskim,
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Kapetan Dušan bunio se jednoga dana: — Molim te, ostavi... Onaj moj Milisav celoga rata dizao lafet od dvesta kila, pa sad treba da mlatra rukama. — Kipislcauf!...
— Sad smo gazde! — veli kapetan Milisav. „Nas i Rusa sto miliona“ — ponavlja uzrečicu Crnogorsku. Stigla su nam u pomoć dva pešadijska puka i devet poljskih
Ovom baterijom komandovao je kapetan Milisav. Sa komandantom iznalazimo položaje za ove baterije i osmatračnice za komandire.
— Sem ako oni ne misle da isteramo topove na greben, pa da nas tamo razlupaju za četvrt časa — dodaje kapetan Milisav. Posle kratkog razmišljanja reći će komandant: — U pitanju je naš taktički nastup.
Posle desetak minuta, ona haubička baterija ućuta. — Dobro je — veli kapetan Milisav. — Oni su prvi prestali. Ali ne potraja dugo, a više naših glava zafijukaše granate.
Sitnica! Šlem mi je spasao život. U selu Ostrovu čuo sam šta je dalje bilo. Mene je izneo kapetan Milisav i stavio mi prvi zavoj. Taman se on povratio na osmatračnicu, udari druga granata.
Taman se on povratio na osmatračnicu, udari druga granata. Komandant, pukovnik Ivan, poginuo je na mestu, a kapetan Milisav teško ranjen.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
A to je najlepše objasnio neki gospodin Milisav Jekonomija, koji se potpisivao „ovdešnji“, a nazivali ga Jekonomijom jer to mu je bila nekako struka, najmilija tema za
“... — „Časti mi moje, kune se Milisav (stara zemljodelsko-šumarska krv!), časti mi moje i ove mi pričesti, — to jest, kud ja odoh — ovo nije vino, — nego ove
— to jest, kud ja odoh — ovo nije vino, — nego ove mi rakijice i ovoga blagoslova što pljušti, časti mi, ne bi’ — veli Milisav — ni pogledao na milion, nego bi’ rekao: Aman, brate, šta će mi milion?
“ Eto, tako je objektivan, pravičan i nesebičan čovek bio taj Milisav Jekonomija, čije ćemo mišljenje izneti opširno i tačno, kao da je iz stenografskih beležaka vađeno.
— More, znao sam ja to — govorio je Milisav, opet u krugu svojih, u kafanici „Kod prepečenice“ — da će to biti ono štono naši stari rekli: „Pojeo vuk magarca“,
— More, znam ja sve to, — nastavlja Milisav, držeći na donjoj usni cigaricu, a u isto vreme praveći novu — pa zato i lajem toliko.
“ — More, — završi Milisav — mrzi me i da pričam, — samo se naljutim, pa onda ne valjam i nisam ceo dan ni za kakav posao...
Časti mi moje, — ne bih! A ’nije malo kad se čovek u svoju čast zakune... Ona je, vidiš, sad u mojim očima, — završi Milisav podignutim glasom, lupajući na svaku reč šakom o sto da su se sve tresli i zvečali oni silni čokanjčići — ona je sad