Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
No Kedić i Milivoj s druge strane Valjeva kad vide vatre ispod Valjeva i plamenje, oni pomisle da je naša vojska udarila i sa dnu Valjeva
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
A ko će taj mir narušiti? Vidićemo. Milivoj Svilokosić, to je taj crni jurat, nesuđenik Ćirkovića Alke. Na Svilokosića jagma od sedam devojaka.
I ja primih reč materinu, stegnuh srce i udadoh se za mog Jeftu, neiskazano dobrog Jeftu. A što k nama Milivoj dolazi, to je tako kao što k tebi dolazi da te zabavlja. — Jest, i tvoj Jefta je dobar.
od starog jurata posta mlad advokat. Sad Milivoj Svilokosić advokat, a Marko Rogozić zbrisan jurat! Čudna kob! Svilokosić tera procese, no neće ni koraka učiniti a da
— Amin, nek tako bude, mada si samo za jednu godinu od mene stariji. Činiću ove što je do volje tvoje, — reče Milivoj ponizno. — To je šarmantno, to mi se dopada! Tako ćete i meni, i sebi, i Marku obraz osvetlati.
Kako smo mu dobri bili, pa on sad protiv mene za Micu proces tera! Tom se nisam nadala. — Ne čudi se! Milivoj zavisi od Marka pa mora, a bolje on da tera nego drugi, katkad možemo od njega što čuti kako onde stoje stvari, a neće
Zna da će to Alka dobro primiti. Alka, kad to ču, odmah je načisto. Sad je udovica, pa još bogata, Milivoj hoće da ponovi staru ljubav. Kad je imala za Milivoja poći, slab joj bio miraz za jurata.
Kočijaš upregne i s pismom dotera pred kuću Milivojevu. Odmah siđe i pođe Milivoju. Kod kuće je. Kočijaš uđe. Milivoj, kad ugleda kočijaša, ubezekne se, ne zna šta će to da bude, ali srce mu je radosno, dobru se nada.
Kočijaš mu preda pismo, pa čeka odgovor. Milivoj čita, lice mu rumen obuzima, umilno se smeši, pa zapita: — Ti si na karucama došao?
Ovakvu priliku nekadanji urnek-jurat neće odbiti, već reče kočijašu da ga kod karuca dočeka. Milivoj se obuče što lepše može, pogleda se na ogledalu, zakovrči brkove, pa hajd’ napolje te se ubaci u kola Alkina.
Kočijaš juri. Milivoj ponosno sedi, jednu nogu nonšalantno na vratanca bacio. Iz dućana svi izviruju, istrče da vide je li to baš Milivoj.
Milivoj ponosno sedi, jednu nogu nonšalantno na vratanca bacio. Iz dućana svi izviruju, istrče da vide je li to baš Milivoj. Svi se čude. Stanu pred kuću Alkinu. Alka je već izvirivala kroz žaluzije.
Stanu pred kuću Alkinu. Alka je već izvirivala kroz žaluzije. Srce joj jače kuca, eto joj žive želje Milivoja. Milivoj, kako stupi u sobu, kao da je zanemeo, u magnovenju ne može da proslovi; tako isto ni Alka, već jedno drugom u naručje
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
U prvi mah Milivoj se ljutio na nj. Ovi večiti buntovnici krivi su mu što se iz vojske još kući ne vraća. Ali u dugom putu, u društvu
Jedan od njih duva u sviralu. Pred njima pas potrkuje, a kad spazi stranca, stade i zalaja. Dečaci priđoše k vodi. Milivoj pomisli: „Čija su to deca? Biće da su braća!” Pa upita Arnauta da li on ima dece. —Imao sam...
—Imao sam...Ali ko zna šta je od njih!... —zatežući odgovori zarobljenik. —Rat, brate, rat nema duše! — reče Milivoj za se. Arnaut, onako pred vodom, kleči. Pogleda u zemlju i zatraži hleba. —Zar si gladan? —Gladan! Milivoj sede.
— reče Milivoj za se. Arnaut, onako pred vodom, kleči. Pogleda u zemlju i zatraži hleba. —Zar si gladan? —Gladan! Milivoj sede. Skide torbu sa leđa, potraži i izvadi iz nje komad hleba.
Podiže levu nogu i, pridržavši hleb na kolenu, poče ga jesti. „Mora da je jako gladan”, pomisli Milivoj gledajući ga kako halapljivo jede.
—govori i nauznačice izvrnu se na zemlju, licem prema nebu. Dečaci poje kravu i radoznalo gledaju u strane ljude. Milivoj je pratio kravu pogledom: zagazila je u vodu i veselo pije; upali bokovi naočigled pune se.
Zatim krava iziđe iz vode, očeša leđa o staru vrbu, riknu i zamače u vrbak. Milivoj zažele da pređe preko rečice, da svrati u zaselak. —Ej! —javi se dečacima. — Može li se preći voda?
—Izuj se, pa možeš! — odgovori jedan od dečaka čisto srpski, i svojim plavim očima mirno ga pogleda. Milivoj pogleda na Arnauta. Mora da vodi o njemu brigu. Da je sam, eto zgode da sa dečacima pođe na konak u zaselak.
Volovi, navikli putu, teško sagibajući svoje pretile trupove, k vodi sigurno prilaze. Milivoj, čim ih ugleda, seti se svojih volova što ih brat mu, komordžija u vojsci, odvede preko Albanije put mora.
I slano je, ne valja piti! Valjda na njemu ne poje stoku? Siroti volovi! Žena se nad vodom sleže i zahvati krčagom. Milivoj ne može da je zagleda u lice, jer je zaklonjeno širokom maramom.
On joj nešto kaza. Žena požuri. „Sigurno je požurila da naloži vatru i spremi večeru”, pomisli Milivoj. „Srećni ljudi! Oni su sigurni zimnje, duge, hladne noći!” Milivoja telom obiđoše mlaki, leni žmarci.
A kad se plamen veselo diže u posureli vazduh, poklekoše do nje. Milivoj, gledajući plamen, krši ozeble prste. Dođe mu da zagazi u vodu i da priđe k vatri. Pas u vrbaku zaštekta...
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Rođen Gvido Tartalja Jovan Jovanović Zmaj: Čika Jova srpskoj deci Jovan Jovanović Zmaj: Međnevenče I deo Milivoj Čedomirović: U hajduke bi! (pripovetka) 1900. Umro Jovan Sundečić Jovan Jovanović Zmaj: Međnevenče II deo 1901.