Ćosić, Dobrica - KORENI
— A ti baš ocu Metodiju — šiljak u nos! Za tvoju kuću ništa nije da kupiš manastiru zvono. — Neću, Milunka, da savijam šiju pred mantijaši— ma! Ni pred kojom zemanjskom silom. Ja sam kralju Milanu rekao u oči sve što mislim.
— Zamukni!... — Šapuće: Po celoj Srbiji da se priča kako Aćim Katić sede glave ljubi skut pijanom popu Metodiju... Milunka se tromo izvuče iz sobe, udavljena suknjama, hukćući.
to jedino prerovsko pseto noćas kad je selo zadavljeno snegom, ubijeno pomračinom što se izmešala sa oblacima, jer je Milunka čula njihovu svađu i sve joj ispričala.
— Ne deri se, znam te dobro — Mirno reče Milunka. — Gde si? Ne vidim ti brlog, sela bih malo. — Beži od mene, zmijo! — Ne viče: boji se da Simka ne čuje, pa sikće
Onda je rekao: „Kupiću manastiru zvono... Milunka sutra nek ide Metodiju da ga moli. Sve ću im dati samo da tebe puste da prenoćiš pod grobnicom.“ Ćutala je.
“ Aćim ga je namršteno pogledao i ispio čašu vina. Simka i Milunka jednovremeno su ustale od stola, skupljajući posuđe. „Da nisu to vladine novine javile?“ „Sigurno su novine.
Ja nisam zaboravio. Oženio si me, a nisi me ni pitao da li ja hoću. Oženio si me Simkom da bi ti Milunka bila bliža. Sebe si ženio, a mater je još bila živa... Radio sam više od svakog mučenika na zemlji.
Kao moja baba. Mijata će dovući u krevet. Gološijana. Guslara. Jardžiju. I Luka je bio vodeničar. Milunka je nagovara da ga otruju. Potplatiće hajduka da ga iz zasede ubije. Udesiće s Nikolom. Nožem će me iskasapiti.
Nožem će me iskasapiti. Svalio se na jastuk i zgrčio kao sasušena mahunica. Kuća mu je postala zverinjak. Milunka je zmija. Izbaciće je napolje. Odmah. Još dok ne svane. Sunce daje ne zatekne u njegovoj kući.
„Odmah da se izgubiš iz moje kuće! Odmah, ubiću te!“ „Biće ti kuća još više pusta, Đorđe.“ Samo je to rekla sanjiva Milunka. „Napolje! Marš napolje!
sa očima na ikoni: one su je gledale s takvom ravnodušnom mržnjom da nije mogla da izusti spremljeni molitveni pozdrav. Milunka je klekla pred kaluđera, krsteći se i ljubeći mu mantiju u visini kolena.
„Poljubi, ćerko, ocu ruku... Oprosti joj, oče Metodije, zbunila se, nesrećnica“, rekla je Milunka. Prišla je i poljubila ga u rukav: suvo su zvecnule brojanice, a kaluđer je pričao lepim, uspavljujućim glasom, nikad