Ćosić, Dobrica - KORENI
Zato je poslednjih dana i sinoć... Neka samo što pre bude. — Žene napolje! — Milunku i Simku pratio je očima Dok za njima ne lupiše vrata, a onda sede na svoje mesto za niskom sofrom pretrpanom jelom.
“ Đorđe nije gledao oca. „Kaži, jesu li?“ ,„Ljudi pričaju.“ „Sed si, a lažeš!“ Tad je Aćim Simku i Milunku isterao iz sobe. „Javiće sigurno“, iz inata mu je rekao. „Neće.“ „Hoće za sina Aćima Katića.“ „Znam te kao košulju.
Njegovo disanje grebe joj nadlanicu. Prvi put je ovakav došao kući. Neće biti ni poslednji, zna, a Milunku je isterao i njoj na polasku poručio da ga ne čeka u kući. Kuda će? Sve su je nade izneverile.
seljaka po sokacima, vraćali su se s njiva, ljutilo ga tandrkanje kola, psi, svaki glas, šum; za vreme večere poslao je Milunku da opomene nadničare da ne lupaju kašikama i hteo da zaustavi sva kretanja i utuli život.
— Dobro je, dobro je sad. Milunka kaže, skoro će — dolazi Tola. — Gde si video Milunku? — Čuči uz njena vrata. — I ti si došao do njenih vrata?
bez čuđenja što je Tola Tu, I ne vređajući se što on Adamu kaže „sine“, otvara vrata, nem prilazi krevetu, rukom gura Milunku, koja drži lampu dok Tola dečaku bez svesti gole grudi oblaže toplim rakijskim oblozima.