Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
— Jednako pada kiša, niko nije bio, samo je pekar doneo mokre perece... da, poručio ti, Nano, gospodin Milušić iz banke da će doći zbog računa. — Pa bio je juče, i sve smo sredili. Šta će opet?
Vrata na kujni, i onda mrtva tišina. Čulo se kanda u celoj kući do tavana kako Milušić, koga nisu primili, ramlje niza stepenice, drvene, šuplje, starinske, i kako se za njim zavrnuo veliki ključ na gostinskom
A Milušić je odmah zatim siluetirao gospa Nolu: kako izbacuje goste iz kuće, i kako je udala Julicu ne po receptu doktorovu, nego
i drugi su govorili da je gospa Nola tom prilikom postavila tačnu diagnozu svome nesrećnom, i inače „ludom” zetu. Milušić je počeo da zlostavlja ženu i dete. Palanka je vrila.
Otkuda odjedared Beograd! Pa onda priča šta sve Bog drži u pisaćem svom stolu, i tvrdi da tamo ima i on, Milušić, jednu svoju menicu... Vala je i ima, i nikada je neće platiti...
Sedam godina je „markiz” trunuo u gadu i hulio na Boga i na nebo. Kao sve što produženo traje, izgubio je i Milušić od tajanstvenosti i od patetike.
Na krilu gospa Nolinom je mali Bata Milušić, a u njegovom krilu korpa, a u korpi mačka i šareni plajvazi za crtanje. — Pogledaj ga dobro, Julice: po liku, čista i
se, na jednoj maloj konferenciji, da se pokuša s vrstom zvaničnog uviđaja; — jer, naposletku, ne možemo dozvoliti da Milušić, pošto je Boga odrekao, obori nam sad i silu zakona. Ja imam, verujte ozbiljnih teškoća u sudu.