Kostić, Laza - PESME
Od Indusa pa do Nila nema takog krasnog lika, do u jednog siromaška, vajaoca Minadira. Vajaoca Minadira, što labirint kralju zida, de će kralju s ćerkom svojom posle smrti da počiva.
Od Indusa pa do Nila nema takog krasnog lika, do u jednog siromaška, vajaoca Minadira. Vajaoca Minadira, što labirint kralju zida, de će kralju s ćerkom svojom posle smrti da počiva.
Lepo lice sve je bleđe vajaoca Minadira, a posete sve su ređe Valadile od Misira. „Što mi vene dete moje?” stari kralju ćerku pita, — ponosita Valadila samo
„Dosta, dosta, dragi babo! Moje srce ne izbira, srce moje samo voli neimara Minadira.” Snuždio se na te reči kralj Ramsenit od Misira, — „zovnite mi toga mladog neimara Minadira.
” Snuždio se na te reči kralj Ramsenit od Misira, — „zovnite mi toga mladog neimara Minadira.” Snuždio se silni kralju zabrinuto čelo zbira, — al' dovode u odaju bledu senku, Minadira.
” Snuždio se silni kralju zabrinuto čelo zbira, — al' dovode u odaju bledu senku, Minadira. Visoko mu čelo bledo kô papirus blagog Nila, al' u oku misô tinja i ljubavi sveta zbila.
” Uzdahnô je Minadire, zaneo se, kao da sniva, mrtvog sluge prihvatiše vajaoca Minadira. Prilete mu beli golub, prilete mu Valadila, nije mogla dosta brzo, kako ga je željna bila.