Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— ’Oću, ’oću — a ’oćeš li i tad da me voliš? — Te još kako Dimitrijo! Tada, kad se udam, kupiću Ti nove čakšire, mintan, šajkaču i crvene opanke... — Ej, ej!
Pa odmah, uza zid, držeći u krilu povijeno detence sede ti suva, bleda i ispijena. Na tebi beše pocepan mintan i jedno veliko parče otkinuto od lakta visaše ti; kroz šamiju provirivaše tvoja kosa zanemarena.
Na ivici groba stajaše ispijeno staklo rakije, a do njega motika i Stanojin iscepan mintan. Nagoh se grobu, ali se brzo ustrašeno trgoh natrag. Na podu groba behu poređani ostaci strinini: glava, ruke, rebra..
Nisam osećao glad. Gledao sam i razgledao haljine što behu oko trešnje. Naiđoh na Lenkine šalvare od đizije i mintan od jumbasme. Poznao sam ih po onim zlatnim širitima.
da joj se puna, mlada snaga uvija, krši; da joj grudi više odskaču, a oble joj mišice na rukama da se pokazuju, zatežu mintan. Uhvatio sam je za pâs. Nije mogla da se brani.
Na verigama osušeni vrapci već se troše. Cipele s „kopčama“, mintan od jumbasme i šajkača od vojničkih šinjela odavno su gotovi i čekaju me.
Ja hoću na ulicu, ali mi ona ne dâ, već mi skida fes, ponovo očeš1 Protokal — pomorandža. lja kosu, mintan pri grlu razgrne, da mi se vidi nova košulja, i ostavlja me u sobi: — Sedi. Ko će goste da dočeka? Zašto si domaćin.
Ulazi ona: glava joj pognuta, oko meko i milo, pokreti topli, a na njoj šušti „kitajka“ — anterija i svileni mintan. — Na zdravlje i slatka vam večera! — pozdravlja ih i odlazi na suprotnu stranu, dole, u dno sobe.
— Žene, pesmu, bre! — Viknu sa čela sofre stari čiča Arsa, a mintan već izvukao iz pojasa i razgolitio svoje kosmate grudi. Žene ne mogu. Još ih stid.
oseća mu dah... Skočila je. Klecajući navukla je mintan, bošču i, spotičući se u kujni o razbacane sudove koje sinoć pijana aščika nije mogla da ukloni, izišla.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Tako je bilo i sada. I da se ne bi prljala, bila je obukla neki stari mintan, koji joj je bio tesan, te su joj se prsa čisto kršila.
su iz pojasa njegova izlazili i nizali se po krajevima mintana, spram sveće sjali su se od uglačenosti, ali ipak sam mintan bio je od svile, skupocen. A on sam mnogo se promenio.
Samo na jednoj ruci imao je, i to samo jedan jedini, veliki zlatan prsten. Mintan i jeleci mu, oko vrata, bili su gotovo otvoreni, i on to sigurno nikad nije ni zakopčavao zbog kosmatosti, malja, koje
da li joj se nisu slučajno šalvare smakle i bedra, polovine joj se vide više nego što treba, i da joj nije jelek i mintan sasvim zakopčan. Čak i sam on koliko je njih, kad bi prošle pored njega, zaustavljao.
U tom svirač, držeći u jednoj ruci tromo grnetu, a drugom pritiskujući raspasan mintan, presavi se pred Markom i sanjivo, malaksalo, ali odlučno poče: — Marko — ali se brzo trže i popravi — gazda Marko —
Stanković, Borisav - JOVČA
« (S osećajem mržnje na tog neznanog još mladoženju, raskopčavajući mintan i ogrlicu, besno, siteći se sebi samom): Nemaš kud više, Jovčo: moraš! (Klone na minderluk). Moraš!...
Pauza. VASKA (služeći se, pijuckajući, posmatra ga podsmešljivo): Gle, gle, pa ti imaš nove čakšire i mintan. MLADEN Pa kupio sam, Vaske. One stare pocepale se, pa da ti ne bih prljao po sobi, nove sam kupio...
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
a kamoli vrata da zatvori, već u žarku rumen što je ulazila na prozore i trnula kroz sobe u baštu ona bi otkopčavala mintan, razgrtala košulju na prsima i posmatrajući s čežnjom i bolom svoja puna, kao mleko bela prsa, mećala, strepeći da ih ne
preokret u romanu dostiže najvišu tačku, efendi Mita - izvan sebe od srdžbe i nemoći, trenutak pre no što će razgrnuti mintan i zgranutoj Sofki posvedočiti strašno siromaštvo - jednako ponavlja: „- [. . .
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Obukli ga u, Srbinu, smešnu odoru, u nekakve polovne crvene šalvare, mintan od basme n veoma iznošenu đečermu staroga kroja.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Čak i za odelo, koje će šalvare, koji mintan da počne svaki dan da nosi, prlja. I mati, ne samo da se u tome osećala ponižena, da je to vređalo, no, kao uvek, bila
Stanković, Borisav - TAŠANA
(Odlazi na kapidžik.) Ulazi Mita, unuk Tašanin, šiparac ali već zamomčen. Obučen u dosta tesan mintan, opasan svilenim pojasom, u čakširama sa nogavicama, išaranim širokim gajtanom. Na prsima sahat sa lancem.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
* (Ustaje. Koštani): Tuj, Koštan, i samo tuj pesmu da mi poješ! Mintan da skineš; ruke gore, više glavu... STOJAN (prekida ga): A, ne tako, bato! Sramota je! Mati joj je tu, otac, mi...
) SALČE (Mitki): Drugi put će ona to, Mitke, drugi put! KOŠTANA Ali ovakva da sam. Da ne skidam mintan. MITKA (besno, gorko): Ne! Mintan da skineš, te grudi da ti pucav.
KOŠTANA Ali ovakva da sam. Da ne skidam mintan. MITKA (besno, gorko): Ne! Mintan da skineš, te grudi da ti pucav. I ruke na gore da digneš, kosu na sve strane, te kao ona, Redžepovica da si.
MITKA (podiže se, malo uplašeno): Šta? ARSA To! Dosta ja ćutah, trpeh. (Zagleda se u njega, hvata ga za mintan.) Zašto, bre, sada takav da si? Zašto raspasan, zašto žut, bled?... MITKA (zaglađujući se): Što mi je? Ništo mi nije.