Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Ko ga god spomene u Velikoj Vrbici, svak će reći: »Bog da ga prosti!...« Njegova Miona ostade samohrana s troje siročadi. Dva sinčića i jedna kći. Sve jedno drugom do uveta.
Posle godinu-dve dana neka se preudade; neka ode u rod i odvede svoju decu tuđem ocu. Sibinova Miona ne htede se ugledati na svoje, po nesreći, druge.
Što ne dođeš barem dok ti dečica stanu na snagu?... — Ne mogu, dešo! — odgovorila bi mu Miona uzdahnuvši. — Ama što ne možeš, snaho? u našoj kući. bilo bi ti i lakše i rahatnije...
Oni joj uzoru malo njive, poseju i srede kao sebi. Ostalo radi sama Miona. Sama okopava, plevi, žanje. Nikad se neće požaliti da joj je teško. Hoće i u tome da joj pomognu. Njoj čisto bude krivo.
Gde je bilo teže, tu ste mi pomogli. Ovo već mogu polako i sama!... Prolazi godina po godina. Miona se već navikla na samotinju i teret. Čisto sad ne bi verovala da može biti i drukčije! Deca joj poodrasla.
Ide u školu. Veliki je đak. Dušanka navršila trinaestu. Ona uveliko odmenjuje majku u kućevnim poslovima. Ako Miona zorom podrani na njivu da užanje koji snop više, ili ode na livadu da poplasti ono što je Jelenko juče pokosio — neće u
Jesi vredna, jesi pametna. Samo si nešto sludovala... — A šta to, dešo? — upita Miona i pogleda Jelenka malo začuđeno. — Što ono dete ne ostavi kod kuće, da ti barem štogod pomogne?
Ti si ionako sirota i mučenica, pa... — Ne dam ja, dešo, da mi deca budu poslednja u selu! — odgovori Miona i zaplami se malo u obrazu. — Pokojni Sibin, bog da ga prosti, često je govorio kako će, ako dočeka, školovati Ognjana.
Ako bog da zdravlja, daću odmah na jesen i Senadina. Neću ja da mi deca budu slepa kod očiju!... — odgovori Miona tako pouzdano i odsečno da joj ni Jelenko ni Jezdimir ne umedoše reči reći.
Na sve strane razmileli se vredni ratari. Oru njive, popevajući i nadajući se dobroj godini. Tek u podne stiže Miona iz čaršije. Išla je tamo zorom da obiđe Senadina. Ona je održala svoju reč.
Ognjan je o Petrovudne dovršio četvrti razred, a Senadin je odmah po Preobraženju pošao u prvi. Taman Miona ozdo uz voćnjak, a Dušanka ispade iz kuće. Stutoljila nešto u lepu šarenu torbičicu, pa sve nekud žuri.
— A zar neće doći kući da ruča? — Neće. — A što? — Otišao je s volovima i ralom.... — E! — čisto uskliknu Miona, — Pa što mi odmah ne kažeš, vesela bila? Daj meni tu torbicu! Ja ću mu odneti... — Neka, nano, ti si umorna...