Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Onda se okrete Ivanu. Ovaj pretrnu i kolena mu klecnuše. — Ivane Miraždžiću! Do juče sam te zvao čičom, ali od juče nisi mi rod!... Ko ima opakog sipa kao ti, on meni ne može biti rod!...
(i tu udari glasom) ja ću se razgovarati s ljudma, kazaću im kako si ti dobar čovek... kako si... — Nemoj!... nemoj, Miraždžiću! Ja hoću da oni sami uvide moje čovještvo! — More, ostavi! Mnogo će vode Drinom proteći dok oni uvide!...
Ona ga poljubi u ruku i izide u avliju. Na samom pragu ču reči očeve: — Mladene! Idi Ivanu Miraždžiću, pa mu poruči da ne dolazi. Proševine neće biti, jer ja nemam više ćeri...
Sav strah mora najpre osetiti!... I priđe zarobljenicima, koje je Zeka gonio. — Pa, Ivane Miraždžiću! — reče jetko. — Šta sad veliš?... Eto ti sad i tvoga Kruške i tvoga Marinka... Kaži im neka dignu poteru!
Zbogom!... A prolazeći pored Ivana, pogleda ga mrko, tako da se ovome osekoše noge. — Teško tvome domu, Ivane Miraždžiću!... Hajduci se zdraviše sa Zavrzanom, Jovanom i Jovicom. Zavrzan se pravdao drugovima.
On izide na livadu i posmatraše Lazara kako odbija otkose... I viknu: — Lazare Miraždžiću! Glas mu se razleže, a dubrava mu vrati njegove reči. Lazar se okrete i ukoči. Stanko mu priđe sasvim.
— Tako mora proći svaki onaj koji vodi nekrst na krst! I tebi je samrtna nalivena, Lazare Miraždžiću!... Lazaru se podsekoše noge. — Nemoj, tako ti... — Umukni! Zar si mislio da sam se smilostivio?...