Stanković, Borisav - KOŠTANA
Živa rano, bre! (Plačljivo.) Plači, Mitke, plači! (Trza se.) Ali ne! S’g na ovaj dan ni loša misal ne pada, a kamo li sluza.
(Grli Mitka.) Oh, bato! MITKA (bolno): Beše moje!... KOŠTANA (tražeći bakšiša, dolazi do Mitke pevajući): Bog ubio, Vaske, mori, tvoju staru nanu, Što te dade vrlo na daleko, Na daleko, Vaske, tri godine dana.
Što me ne pušti da idem. U svet da si idem. Tiki, koj što pravi, a on: »Mitke, dom, u kuću da sediš, ženu i decu da gledaš. Ne skitaj se, bre, i ne krvi, zašto će te, možda, ubijev!«...
De, poj! Bakšiš? Kesa? Eve na!... (Vadi i baca joj novaca.) SALČE (Mitki): Drugi put će ona to, Mitke, drugi put! KOŠTANA Ali ovakva da sam. Da ne skidam mintan. MITKA (besno, gorko): Ne!
TOMA (unezvereno, ne mogući da dođe sebi): Pa?... a?... To? To? (Okreće se Mitki.) Aferim, Mitke! Tako! I ako si stariji, otac da im budeš, i onda da ih poučiš, odvratiš, a ne ti još prvi među njima... Aferim!
MITKA Ovamo, ti! Mene gledaj! Ja ovde... Poj! KOŠTANA Nemoj, nemoj, gazda Mitke, pa posle hadžija da se... (Pokazuje sa strahom na Tomu.) TOMA (prezrivo): Šta »hadžija«? Šta ja imam na vas?
TOMA (već savladan): Mnogo je ovo. (Okreće se Mitki): Mitke, bre! MITKA (meće u usta dukat i pruža ga Koštani): Koštan, čedo.
Žalno, teško da mi pojete! KOŠTANA (sa sažaljenjem): Koju, gazda Mitke? MITKA Koju? Eh, Koštan, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem, karasevdah!
(Sam sebi): A jest, istina je... (Gorko, siteći se sam sebi): Istina je. Istina je, Mito, crni Mitke, da si bekrija. I toj asli, dibiduz-bekrija. Samo se po mejane lunjaš, samo puške, sablje, žene. I dokle ćeš?