Stanković, Borisav - KOŠTANA
Ostarelo, kleklo, pa kad se s njom nađe pobesni! Eno: Maksim, Zafir, Stanko, svi... A za onoga moga Mitku, za njega već — on se lud i rodio. TOMA More, šta sad: Maksim, Mitko! Šta ovaj, šta onaj?
Istina, lice ti je cigansko, ama oči bolne imaš. (Koštani): Poj bre, Koštan! KOŠTANA (predusreće Mitku pevajući): Katinku grlo bolelo, Katinke, lepa devojke. MITKA (bacajući novac Koštani u njeno dahire): Na! (Za sebe.
TOMA (od besa jedva se razabira i upoznaje Arsu). A! Ti si! ARSA (zabezeknut): Ja, hadži!... Brate! (Vidi Mitku, ustremi se na njega.) Bar tebi! Bar ti... MITKA (isprsujući se): Što, bre, ti sve na mene vičeš? ARSA Kući!
SALČE i GRKLjAN (se zbiju uza zid drhćući preplašeno). ARSA (predišući od besa, unosi se u Mitku): A? Pa sad? A... a? Šta je ovo? MITKA (okreće se od njega i ćuti). ARSA Ustani! MITKA (ne diže se).
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Njeknja si zborim ništo sas onoga mojega komšiju, čorbadži-Petrakija. More, ima si čovek golemu muku sas onoga njegovoga Mitku. Pričaše mi čovek sve... Sal što ne plače kol’ko mu žal dođe i teško! — E, e!
Ta jedan dan u nedelju, reče mi jedan, — a beše kod men’ jošte u turcko vreme kalfa — ništo lošo za Mitku; reče: „Pazi se, gazda-Petrakija, da te ne orezili, reče, tvoj Mitka.
Priča o dobrom detetu Manulaću, koja je Priča Prava suprotnosti onoj ranijoj priči o Mitku čorbadži-Petrakijevom Manulać je bio sin česnih i bogobojaznih roditelja, Jordana i Perside, i nikada valjda ni u Starom
Te je večeri Mane otišao i prodžumbusio sa svojim Društvom. Nikom nije kazao zašto i krošto, — samo je Mitku, onom Petrakijevom, sve poverio, ispričao mu što je bilo, zašto je večeras veseo, i pobratimio se ponovo s njim.