Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Beše joj dao ono lepo Osoje i pećine, pa onog dobrog popa Miću, pa popu Mići vrednu i pametnu pošu Maru i kuću pod samim Osojem — punu svačega, pa pred kućom veliku lisnatu lipu,
III klase za varoš Smederevo, i da vrši dužnost amalina iste klase za varoš Niš i da primi zaradu iz zarade istoga; Miću Mićića, berberina IV klase u esnafu požarevačkom, za izvanrednog bozadžiju III klase u esnafu beogradskom, a da vrši
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Ljube popa u ruku i čestitaju. A on se čisto podmladio. Blagosilja sve redom, a Miću zapovjedio da sve crkvene čarape, tkanice i rublje iznese u portu i razda siromašnome narodu.
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
(Ode u svoju sobu.) POJAVA IV MIĆA, DANICA MIĆA (zagleda opet u svoju cedulju). DANICA (kad spazi Miću, oseti se neprijatno dirnuta). MIĆA: O, draga rođako, hteo bih...
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
ćir-Đorđu samo njemu posvećena; to jest, samo će o njemu govoriti, pošto je on odmah posle Srete, glavnoga junaka, a uz Miću »Oficira«, jedna od najglavnijih ličnosti u ovoj pripoveci.
Probudio sam zainteresovanost u vama; i sad će ići lakše. Dakle, slušajte! Svak zna i poznaje u selu Miću »Oficira«. Ima on i drugo prezime, ali pod ovim je mnogo poznatiji.
Ima on i drugo prezime, ali pod ovim je mnogo poznatiji. Možeš se odrati pitajući za Miću Ilića, malo će ko da ti kaže da ga zna, ali kad kažeš: Mića »Oficir«, svak zna.
A i sami seljaci, čim bi tako nešto u selu zatrebalo, odmah poviču: »Pošlji po Miću »Oficira«, pa ne beri brigu: taj sve zna!« Taj čovek je, eto, bio desna ruka Sreti; gde Sreta okom, tu Mića skokom.
— veli Mića. — A što, što misliš?! Zar mangupi da pazare po dućan bez pare?! A? — oseče se ćir Đorđe na Miću, a ovaj na njega, i umalo se ne zavadiše da ne beše tu Srete.
Zatim zamoli Miću neka on to sve lepo ispriča seljacima onako kako lepše ume i zna. Mića mu obeća i Sreten ga presliša i popravi.
je i sam Mića priznao, ali je obećao da će ih zapamtiti samo dok mu jedared prenoće u glavi) — batali imena i razreši Miću, zadovoljivši se i tim što je ovaj lepo zapamtio i umeo da izgovori »Braziliju i Don-Pedra«, i pusti ga u narod.
Zato ode zadovoljan. Ode da se malo prođe jer ga nije držalo mesto. Nešto mu tesno u selu, pa bi ostavio Miću da posvršuje posla, a on bi, kako je veseo, uhvatio put, pa kud ga noge odnesu! Ne bi se blizu zaustavio.
»More, ne znam ja Miću!« gunđao je Vujica »predstavnik«. Odmah se stadoše kupiti potpisi na čestitku. Sreta potpisa skoro čitavo selo, pa mu
Berberi ponekad pribegnu i dosetci. Zapevaju himnu »Bože pravde ti što spase« i time Miću i drugove mu ukrote, i ovi moraju da odstoje sve četiri strofe, a posle sastave astale vojska i berberi i piju kao
pa je poduprla desnom rukom, a levu metnula na Mićino rame pa spustila trepavice i tek ponekad pogleda kroz njih na Miću, pukne prstima i vikne »Ćuhaj!« — »Ajoj! što ću kukavac!« viče opet Mića.
I Sreta mu se osveti pošteno. Podbuni selo i ovo izglasa ćir-Đorđu nepoverenje, i mesto njega izabra Miću »Oficira«, sada zakonita muža Ljubice ili Đuzele, koja je ranije onako opširno prikazana čitaocima, i čija bi se uloga
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Nebo olovno, kiša je pljuštala, a more je bilo tamno i narogušeno. Deca pokisla, te silaze mokra i naježena. Miću jedva odvojismo od automobila. Trebalo je preći na ostrvo Vido, ali prista nište je bilo pusto.
Naredi samo da deca posedaju, kako se koje ne bi prevrnulo usled ljuljanja lađe. Ja Miću stavih na svoje koleno. Lađa se zanija, potom kao da se strese kad proradiše motori, i odmah zaplovi.
Pauvreѕ hommeѕ, rauvreѕ hommeѕ!1 — Klima tužno glavom vođa tendera. Lađa odmah tu pristade. Jedan mornar iznese Miću. Na obali uhvatih dete za ruku. — A zašto oni spavaju? — pita dete. — Umorni su — odgovorih rasejano.