Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
oca nasledivši tolika imanja i pošto bio i od babe mlađi, tek onda nastavši na punu snagu, mada je već imao sina, oca Mladenova, odjednom počeo da rasipa, troši.
Možda to njena snaja, mati Mladenova, ima već, mada neće od silna svakidašnja posla po kujni moći nikada možda ni poneti, ali ipak moralo je da se ima, da
Pa na samom groblju, kad kao svaka mati dođe, ona klekne čelo groba, plače, ali u sebi, tiho, zagrcano i čim mati Mladenova počne od silna plača i naricanja da pada u nesvest, zaboravlja se, ona bi je prekidala, trzala, ne davala joj to, već
Eto stoga je bila tolika Mladenova radost u tom hadžijinom zdravljenju, traženju od njega espapa. Ne radi njega, što je to dokazivalo da on već nije kao drugi,
I o svemu što se čuje za Mladena, srećno, zadovoljno bi pričao kao da je Mladenova kuća i radnja njegova, i ona napreduje, cveta. Sav srećan, kad bi mu se dosadilo kod kuće, on bi izlazio.
[Posle Mladenova nastojanja da Jovanku vrati mužu, a ne da je kao raspuštenicu zadrži u svojoj blizini.] Mladen oseti kako bi baba čak
čudno, kao presečena u polovini, sa malo nabreklim prsima i vrelim licem, uvek kad dođe kod njih pa vidi i njega, brata Mladenova, budućeg zeta, počne njoj da se tuži: — More, prijo, kaži onom tvome neka manje prolazi pored kapije, neka manje ovamo
Nema od koga da se stide, ustručavaju. Mogu sada bez njega da se vesele do mile volje, veselo, srećno... [Jedina Mladenova pesma:] San me mori, san me lomi. Zaspati ne mogu... Dalje, mada je znao celu pesmu, nije je svršavao.
Pa kad dođe, ona dolazi nekako kao krijući se, da se ne primeti, kao da nije na dosadi, na smetnji. Majka Mladenova čisto se uplaši od nje. Nije ona, ne dao bog.