Upotreba reči mogu u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Dva-tri dobra dana, dve-tri prijatne večeri, zar mogu čitav niz prostradanih godina svojom blagotvornom slašću razblažiti?... O, nikad, nikad, prijatelju!

A i našta ti lažljivi svedoci?... Ta svi su osuđenici na krvavome sudu priznali da ne mogu snositi madžarskoga nasilja, svi oni ispovedahu jedinoga boga... boga slobode...

I gle! Ja sam ga preživeo... I sada mogu, kao ovaj nesrećnik sa raširenim rukama, reći: „Nema ga! Ne! I nikad ga više videti neću!“ — Evo, pa čitaj!

Nepravda!...“ Kao što vidite, gospodine, njega nema!... Ah!... Živi ga ne mogu više drugom nazivati, on se sad sa mrtvima druži...

Ljuba mu je udovica, a jadna deca siročad!... Sirota deca!... Ja ne mogu gledati da se porod moga brata i sustradalnika od nemila do nedraga potuca.

Ja sam ga poljubio. I on me je razumeo. — I tako, sine, ja ću poslati kola po njih; pa ako se privole, za dva dana mogu doći — a, međutim, ti ćeš raspremiti tvoju radionicu i sve ćeš preneti u sobu koju sam u staroj kući za tebe

Ja se ne sećam njezinih izraza, ali izraza lica njenoga nikad ne mogu zaboraviti: pobledela bi kao list hartije i onako tek poluglasno govorila bi za sebe: „Prokleti!

Beše nekako marta meseca, praznik neki, ne mogu se sada setiti kakvi. Tetka mi se lepo obukla: na njojzi čista sadi košulja, na glavi crna svilena marama s belim

Ja skočim, uplašena, istrčim napolje... Oh, gospodine! Grozna je to slika što sam je u tome času videla. Nikad je ne mogu zaboraviti.

„Ne mogu, Aleksa, ja ne mogu!“ On onda reče: „Pa neću ni ja ići u kolo!“ Reče i ode... Kad je to govorio, glas mu je zadrhtao

„Ne mogu, Aleksa, ja ne mogu!“ On onda reče: „Pa neću ni ja ići u kolo!“ Reče i ode... Kad je to govorio, glas mu je zadrhtao, a vrela ruka

I jedva sam čekala da ga opet vidim... a, ovamo, kad nam dođe, ja bih htela da pobegnem nekuda, ali ne mogu: stojim i gledam onu vranu kosu što mu gustim pramenovima kruži belo kao sneg čelo; gledam mu u velike grahoraste oči,

Obradović, Dositej - BASNE

se što one soveršeno pristoje kako najvećim filosofom i politikom, tako i najprostijem seljanom koji samo čitati mogu i svoj jezik razumedu.

Podobne su vozduhu i vodi, koje, zato što se svud i lasno imati mogu, ne čine se ot kakve cene, a u samoj vešti najnužnije su i najpoleznije na svetu.

Naravoučenije Svak će sebi vrlo lasno u ovoj basni nauku naći. Ljudi pakosni i nepravedni što ne mogu s silom i snagom, to s hitrostiju, lukavstvom i s pri|tvornostiju čine.

na mesečini, naša stara sluškinja Ugrinka uplaši se od svoje seni; jao njoj kukavici, vikne, pak beži koliko igda noge mogu. Po sreći, iziđe neko pred nju sa svećom: pozna i sama od šta je bežala.

” A Platon moli komšiju da mu protuče slugu. „Tuci ga sam”, veli mu oni. „Ne mogu, jer sam odveć srdit.” Gnjev upodobljava čoveka zveru. A čovek, ništa ne valja da čini kao zver, bez rasuždenija.

Nema ti boljeg sveta od onoga gdi je kome pun trbuh! Da ti hoćeš mene uputiti gdi ja mogu tako odebljati kao ti, tamo bih ja išao.

— „To je u našem zakonu dopušteno, |— odgovori ovi — „i iz toga se našim domaćinom mloga jaja legu.“ „Ho, ne mogu se ja ovde s tobom vazdan inatiti, jer sam ja gladan”, kaže mu mačak, udavi ga i ize.

Bedna prepelica sakrije se negde i počne oplakivati zloščastije svoje, koje je dovelo tuđu među tuđe, gdi je ne mogu trpeti.

na njih udariti, kaže im kroz plot da je mir učinjen među svom životinjom, i da se sad ne imaju bojaši kokoši lisica, da mogu slobodno po polju šatati. Rado i veselo one čuju to i pođu, kad eto ti petla. Pita ih: daleko li misle.

Mi se čudimo drugima što neće da se osveste, a oni sa svoje strane ne mogu da se dovoljno načude nami, a sebi neće niko da se čudi.

navikla ni zlu ni dobru, u najsposobnijem su vremenu kad na zlo, na lukavstvo, na nepravdu i na svaku budalaštinu mogu omrznuti, a svakome dobru priviknuti.

u kakvom zvaniju i dostojinstvu, s velikim pronicatelstvom istražuju i nahode koje nibud u gospodi nedostatke, da ih mogu samo s jedne ili s druge strane poniziti i k sebi, ako je ikako moguće, bliže privući.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Ko kaže da u svetlost? Idu u mrak, iz kog se i zver, prestravljena, vraća, idu kroz krv, kroz koju ne mogu muževi, idu kroz greh, kroz koji ne smeju braća!

Ali ni sa pet hiljada riba ne bi nahranio dva oslobodioca! Jesi li tu priču završio? Ako jesi, Mogu li sada i ja nešto da kažem?

Oko lonca? U loncu nema supe! A osim supe nemamo drugog razloga ni cilja! U ovom mraku množe se oni što mogu da kupe sve, a ne mogu ništa da stvore. U ovom mraku glinenih ruku i nogu biće dobro ako ne bude gore.

A osim supe nemamo drugog razloga ni cilja! U ovom mraku množe se oni što mogu da kupe sve, a ne mogu ništa da stvore. U ovom mraku glinenih ruku i nogu biće dobro ako ne bude gore.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

O svemu tome ja bi’ vam usmeno pripovedao, draga deco moja, ali vi ste mali i ne možete upamtiti, a ja sam star: lako mogu umreti. Zato sam naumio da vam ovde napišem: яže vidюhъ dюihъ i otcы naši povюdaša mi.

ratna i neratna priključenija koja su u moj život upletena; ne tražite u ovom mom pripovedanju istoričke sveze, ja ne mogu događaje sve po redu ovde zabeležiti, nego ću i’ pisati kad se kog opomenem.

” Tako knezovi, svaki napiše mizare i na janičare tužbu što većma mogu učine, mloga imena potpišu, prste i murove udare, a potom tajno odnesu bina-eminu.

Zatim, da je jošt veća propast i žalost, udari nekakva bolest u sav ovostranski narod te pomre. — Ne mogu reći da se polovina vratila ovamo, koliko je onamo prešlo.

I to mogu slobodno kazati da u našoj nuriji, — sva sela koja crkvi u Brankovinu idu — niko na kakav drugi sud nije išao niti je

sudarci imali običaj da svakoga ko je i najmanje kriv, Srbin ili Turčin, kad padne u aps, da ga globe i koliko više mogu da uzmu, to je svagda moj otac u takvom slučaju zastupao i odgovarao kako Srbina tako i prava Turčina, i globiti nije

” Ovo mi je, deco, ovako sve da je bilo, moj otac kazivao, a ja vama pripovedam, i žao mi je što ne mogu da znam, koje je godine što bivalo. Ovo dalje veće i ja dobro pamtim.

Zapita vezir: „Kamo vojska?” — Kažu mu oni, da je sva vojska gotova u Grabovcu, no ne mogu ući u grad, jer su Vidinlije kapije zatvorili.

Sad veće vide vidinski Turci, kako se Srbi sajediniše sa pašom, da ne mogu silom ništa uspeti, zato obrate se na vezira Hadži-Musta-pašu, i oni i Pazmandžija, s molbom, da i̓ pusti u Beogradu

govoriti: „Aleksa, ja sam vidim, ovo što sam naumio da ne može na dobro izaći, ali sam se zarekao pred Turcima, i ne mogu lako odustati; no ti, kao što si započeo moliti, a ti moli; zato opet sastavi ovu ulemu, i dođite da me molite; ja ću

I oni — dahije — počnu zazirati od toga, što su Srbi sa svim knezovima naučili vojevati; pomisle da im oni dosaditi mogu.

Lako je tebi: vi ste ovde blizu Save pak ćete odma pobeći preko vode, ali mi smo daleko, mogu nas Turci sve iseći i porobiti”. — Na to se oni na mene izrogače: „Ta mi hoćemo da osvetimo našega kneza a tvog oca”.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— E, ti naredi ljude, pa hajdete gore u njivu. Ja ću vas čekati — reče gazda Raka sasvim mirno. — Ne mogu ja to danas — odgovori Stevan. — Imam ja još trista poslova... Sutra ćemo! — Ama potra je najpreča, Stevane...

Neću ja nikom ni ovoliko zajesti! — viče gazda Raka i pokazuje crno za noktom. — Neka, neka, gazda-Rako!... Mogu ja još toliko platiti. Nemoj misliti što sam ja siromah, a ti — gazda Radovan Radišić!...

— Dobro, dobro, gazda-Radovane — Viknu Sima odvojivši se malo od potričara — evo ću ti dati dvije vreće. Ne mogu samo za ater ovih poštenih ljudi a ne bih ti dao ni zrnca, pa makar se terali po svima sudovima!... Ali neka!

— Šta, zar ti opet ne da s mirom? — upita Spasoje. — Ne mogu nikud da se maknem od njega! Kao da ga sam đavo nanese — kud god pođem, jali će me sresti, jali stići...

Kusur ću ti dati čim odem kući — samo se navrati do mojih vratnica... — E, hajde baš, gazda-Rako — ne mogu gde si ti a vere mi da je ko drugi, ne bih ni po koje novce.

« Ja ti se onda popuželjke skotrljam za jedan trnjak, pa beži koliko igda mogu kući!... Što sam se noćas prestravio, nikad nisam! Seljaci slegoše ramenima, pa se zgledaše začuđeno.

— Stani, brale, molim te! — ustavi ga gospodin. — Šta ćeš? — Bi li ti to meni prodao? — Ne mogu — treba mi, kako ću prodati! — Ali molim te, brale, prodaj mi! — Ne mogu ja — treba meni svrdo.

— Bi li ti to meni prodao? — Ne mogu — treba mi, kako ću prodati! — Ali molim te, brale, prodaj mi! — Ne mogu ja — treba meni svrdo. — Dobro ću ti platiti. — Aja, ne mogu nikako — reče Radan i pođe.

— Ali molim te, brale, prodaj mi! — Ne mogu ja — treba meni svrdo. — Dobro ću ti platiti. — Aja, ne mogu nikako — reče Radan i pođe. — Ama molim te, brale, stani!

— Ama molim te, brale, stani! Radan opet stade, pa kao zatežući se reče: — Ta ono, ja ti mogu baš i prodati; samo bojim se da ne bude za te skupo? — A šta cenite, brale?

Kad, ali — hoće ono da ga obori. Omane da strese — ne možeš maći. Priteže, kosti mu pucaju. Popne se na kola, ne mogu volovi gotovo da maknu. Puca onaj jastuk pod njim, kao da je natovaren vodenični točak. Dođe već da se svisne od tereta.

Ja sam kupio za moju čeljad nešto šećera — mogu vam dati, kad baš hoćete... Makar ja opet išao kastile za to u varoš. — A da li će valjati? — Kako ne bi valjalo?

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

I pored tolikih baruština, zdravljem se ne mogu pokuditi Crnobarci. Neki istorici tvrde da je tu bila episkopija, i to jedna od onih osam što ih je zasnovao kralj

Neka duboka unutarnja radost prožma mu celo telo kad Kruška reče: — Sjedi ovdje, kraj mene, dobri čovječe! — Mogu ja i stajati, čestiti efendija! — Sjedi, Mašo, sjedi!... Evo ti duhana. Ti pušiš, čini mi se?

Najedared zapita: — A kako žive pop i kmet? — Kao braća. — Bi li se oni mogli zavaditi? Marinko poćuta. — N... ne mogu!... Ne bi ih mogao niko zavaditi!...

— Odskoči Šokčaniću, tako ti krsnog imena!... Pobesne lepo od jordama što nema nikog da mu odskoči!... – Ne mogu — reče Lazar. — Zar nema ko drugi?... — Zvao sam imenjaka, ali on je tamo s Jelicom... Lazar se namršti.

— To vredi!... Ded’ sad, Stanko!... Stanko beše vedar kao proletnji danak. On se nasmeši pa reče: — Mogu još stopu!... Lak sam kao tica!... I, bez ikakva naprezanja, odskoči belegu za čitavu stopu. Lazaru smrče pred očima..

Obe strane jednake. Koliko ko vlada snagom, toliko i veštinom; jedan drugom paze na svaki pokret... — Ne mogu se oboriti! - veli Šokčanić. — Oboriće Stanko! — Neće! — Hoće! — Neće!...

— Ama, kažite mi, ljudi, šta ovo bi! — reče on. Jurišić mu ispriča. — Ne mogu da budem pametan zašto je to činio!... Nisam ni mislio o tome!... Najedared samo mi mrče svest!... Nisam čuo ni pucnja!.

Osta nešto strašno u grudima njegovim, nešto što zija kao ala nenasita — osta osveta... Lazar i on ne mogu živeti pod nebom, jedan mora biti mrtav! On se reši u goru, ali najpre da ubije Lazara... I, čudnovato!

Dok tek Lazar projuri pored mene sa pištoljem u ruci. Ja potrčim ne bih li ga stigao, ali gde mogu ja potrčati s onakim momkom?... Tek samo čujem pucanj...

A ti... bićeš moja!... Zbogom! Zbogom!... Ti si mi dušu umirila, hvala ti!... Sad mi više ništa ne smeta... mogu i zapevati!... Zbogom! Veslaću se češće oko Crne Bare!... Daj mi tvoju ruku!... Ona mu je pruži. On je steže...

Majka joj stojaše na pragu kućnjem. — Jelo, rano, hajde večeraj! — Ne mogu, nano, glava me boli... 11. DEVA Ne beše lako Stanku rastati se od Jelice.

— Ama ko je, tako ti boga? — Čekaj, ja govorim reč po reč; ne mogu dve najedanput!... Vidiš, ti si još žut oko kljuna, pa ne možeš da svatiš svu tu majstoriju!...

Dučić, Jovan - PESME

Ali te stigne duh koji te sluti; Nebo i zemlja ne mogu te čuti, A u nama je tvoj glas od postanja. Jedino ti si što je proturečno — Kad si u srcu da nisi u svesti...

Jedino ti si što je proturečno — Kad si u srcu da nisi u svesti... Na kom se mostu ikad mogu sresti Svemoć i nemoć, prolazno i večno! Vodi li put naš k tebi, da li vodi? Kraj i početak — je li to sve jedno?

Da mi misli znate jedini bog i ti; Da te za leđima osećam, na miru; Da ni reč ni pogled ne mogu ti skriti; Da znaš gde je otvor na mome panciru.

je ona volela njihovu čudnu pesmu, i jer im je davala iz svoje crne rukavice neko sitno zrnje sa dalekih ostrva, da joj mogu po ceo dan pevati o Tuzi.

Ceo narod se brzo krenuo za budalom. DUBROVAČKA PESMA Veliko veće donelo je zakon da članovi ubogog plemstva mogu prositi po gradu, ali sa maskom na licu.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

— Jest! Ja „bolujem od slučaja”, pa sam valjda malo i fatalista! Dakle, tako smo mi živeli — dobro! A i kako drukčije mogu živeti mati i sin? On je njoj uvek, uvek dobar.

Lekar u našoj varošici diže ruke, ali mu tada kazaše ljudi da mu se to samo navlači belo na oko, i da to mogu beogradski lekari da skinu, ili, kao što babica još utešljivije i ubedljivije reče, da „apeliraju”.

Ja sam toga dana nešto upamtio što nikad zaboraviti neću i ne mogu. Video sam sasvim iznenada i začuđen da je ona nalik na čiča-Đorđa.

— Hteo sam — kaže on Đorđu — da vas elektrišem; ali sad imate društva Ne, ne! Molim vas, svejedno, mogu ja poslepodne! Ali, molim vas, meni je sasvim svejedno, ja još volim poslepodne.

Pa ako se i s čim može uporediti svet, to je s očima, a ako se i s čim mogu oči uporediti, to je opet sa svetom. Pa još kad taj svet stoji preda mnom, pa su te oči moje, pa kad ih — nema ni

Gle! A ko mi je to metnuo porculansko oko na list? Ta to je mrtvac! Jao, jao! Ne mogu da vičem. Ma... ma... — Sine, okreni se na drugu stranu! Kad sam se razbudio, vidim da sviće.

Kad se na kapke od očiju navališe čitava brda, a oni se ipak ne mogu da sklope — tada joj bi tako teško, nesnosno i dugo, da bi da joj je pošto-poto, jednim mahom da prevrne svet, da turi

Poslije, kaže, sve kod tog profesora, nudili mu da naspe čorbu sebi u tanjir, ali on, veli, kazao: „Neka, hvala, mogu ja i iz činije”, te nije htio prljati tanjira — Znali smo mi već unaprijed da nas on neće osramotiti!

Pa onda hajd Ninkovoj ili Gluvićevoj kući. A oni kao da im je vladika došao: zaviruju je sa svih strana i već ne mogu da je se siti nagledaju. Tako ona veseli popa i selo. Išla je s popom i vladici. Bila u školi.

Hoće srce da mi pukne, što ti ne mogu doći. Pričao ti je vladika da me je premjestio u jedan pansionat, gdje se govori samo francuski.

Ja hoću rad! Ili me voliš ili ne voliš! Jedno ili drugo! Neću tanjir od dva lica. Ne volim ljude koji što hoće ne mogu, a što mogu neće. Ili — ili ... Vidim sve. Bolje se vrati pa čitaj sentimentalne romane i ljubi oca u ruku...

Ili me voliš ili ne voliš! Jedno ili drugo! Neću tanjir od dva lica. Ne volim ljude koji što hoće ne mogu, a što mogu neće. Ili — ili ... Vidim sve. Bolje se vrati pa čitaj sentimentalne romane i ljubi oca u ruku...

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

— Ta da, puterkrofne, uš’o đavo u njih, bože me prosti! Ljuta sam, slatka, pa ne znam već ni šta govorim. Ne mogu ja sve znati; kad mi nije od boga dato da pravim puterkrofne. Ta, boga mi, šta tu vazdan, a šta me je tu okupio!

— A baš kad spomenu, dete, snevanje, — veli gospoja Sida, — što sam vam ja noćas snevala, još ni sad ne mogu da dođem k sebi od čuda otkud ja to da snevam! ’Ajde-de da je snev’o moj popa, pa da mi nije ni čudo.

Isti ja!« A zatim produži glasno: — Milo mi je... Paroh Spiridon, ovdašnji... E, naravno! Mogu misliti da vam je teško bilo rastati se i doći amo. Nisu ovo Karlovci; nema ovde gospodstva i blagovanja.

— reče Jula i pogleda ga usplahireno a crvena do ušiju, i prinese mu poslužavnik s rakijom. — E, vama već ne mogu odbiti — reče gost — ali verujte da ovo činim preko princima!

— Zar tolicnu čašicu, pa i nju samo do pola? — protestuje gđa Sida. — Verujte, ne mogu više. Odmah osećam kako štetno utiče na organizam i konštrukciju tela. — A zatim se diže i pokloni učtivo.

— A i onako ponjamo mi to već... i zbog slova ste malo vozbuđeni. — A, gospodine, milo mi je što vam mogu čestitati. — A, dakle ste slušali. — O, vrlo pažljivo... Vrlo, vrlo lepo. — Ja to tako počešće...

Pop Spira izvadi iz džepa federmeser i stade ga oštriti ocilom koje mu je uvek metano uz tanjir. — Ne mogu nikako — veli pop Spira — da se naučim na nož, brica pa brica. Ovako sam se naučio; nekako mi je slađe s federmeserom.

Dakle, molim... — A blagodarim! — Ali koštajte! Aja, ne trpim ustručavanja! — Mogu, naposletku — popušta gost — ali samo s vodom, onako k’o stari filosofi grčki... — A, ta man’te ih bestraga!

— Ju, izvin’te, gospodine! Juco, dušo, idi u kujnu pa spremi crnu kafu. Znam da varošani rado piju. Ja po tri dana ne mogu da spavam samo jednu šoljicu kad popijem.

pametnijeg ženskinja postanu dosadni, jer što su znali, to su odmah izdeklamovali, i u pravom, zanimljivom govoru i ne mogu učestvovati.

Je li, Julo? — Pa tako... mislim... Mislim, dakle, da se varoške gospođice ne mogu ni sravnjavati sa gospođicama na selu — veli Pera, kome se odrešio jezik.

— Ako ste tako strasne čitateljke — umeša se obazrivi Pera, obrativ se Melaniji — mogu vas poslužiti zaista lepim romanima o kojima se suvremena kritika najpohvalnije izrazila.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

A najviše i zbog toga što nije tražio novaca. I ne samo što nije tražio, već je i odbijao kad mu se dâ. — Ne mogu, majstore, ne mogu — odbijao bi uplašeno. Koliko puta bi ga našli, a obično uza zid, u ćošak ispred kakve ćerane1.

I ne samo što nije tražio, već je i odbijao kad mu se dâ. — Ne mogu, majstore, ne mogu — odbijao bi uplašeno. Koliko puta bi ga našli, a obično uza zid, u ćošak ispred kakve ćerane1.

Ali, ako pokušate da mu date: jelo, piće, on odbija: — Ne mogu, ne mogu. — Zašto? — Čudite se i počnete da se ljutite na nj. On počne da muca. — Tako, snaga mi ne trpi. — Pa kako?

Ali, ako pokušate da mu date: jelo, piće, on odbija: — Ne mogu, ne mogu. — Zašto? — Čudite se i počnete da se ljutite na nj. On počne da muca. — Tako, snaga mi ne trpi. — Pa kako? — Tako.

— Čudite se i počnete da se ljutite na nj. On počne da muca. — Tako, snaga mi ne trpi. — Pa kako? — Tako. Ne mogu. — Pravda se. — Ovako kad ništa ne jedem i ne pijem, miran sam. A čim meso, piće... Posle hoću sve, i to mnogo, mnogo!

No ona ga opet, brzo, u tren, uzima i dalje drži pod jezikom da ga ne bi niko našao... I zbog toga ljudi nikad ne mogu da naiđu na „raskovnik“, niti ga imaju. I zato i nisu tako bogati, srećni. A ona je htela da bude bogata.

Te oni, braća mu, cela kuća, pored sve bogaštine i siline ne mogu u svet da iziđu kao što treba jer im on stoji kao pečat, žig.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— Ta ostavite zasad to pitanje na stranu; imamo još časa za to; sutra je berba, pa ćete kod nas ostati. — Ja ne mogu sutra ostati. I kod nas je berba, moram kući. — Ali sama Savka me molila da ostanete! — Ne mogu.

— Ja ne mogu sutra ostati. I kod nas je berba, moram kući. — Ali sama Savka me molila da ostanete! — Ne mogu. — Dakle, vi nikakvu ljubav ne osećate. — Ja osećam, te kako osećam, al' mi je ljubav već na vrh nosa izišla.

— Ja osećam, te kako osećam, al' mi je ljubav već na vrh nosa izišla. Ja već ne mogu dugo ljubav provoditi; naumio sam se ženiti. Zato bi' bio rad otprilike znati...

— Koliko bi' ja hteo iskati, o tom nemojte ni pitati, no samo: koliko se mogu od vas nadati? — Tata je kazao da će pored Savke dati osam stotina forinti, a ja ću joj dati lep štafirung, kanape,

— Eto, boga vam, koliko ima velike gospode pa uzmu bez krajcare, iz ljubavi. — Oni mogu to činiti, al' ja ne; nego molim da znam na čemu sam... — Dakle, ja vas uveravam da će moj tata dati hiljadu forinti.

— Kažu. — Pa je l' živa? — Jeste. — Pa šta sad radi? — I sad luduje, al' ja joj pomoći ne mogu, sirota je. — A da ima što, biste li je uzeli? — Bih, pre toga, da je imala bar hiljadu forinti. — A da sad ima pet?

Ta neću ja ovo šta imam na drugi svet nositi; sve je to moje dece... — Ja se na veresiju ženiti ne mogu. — A ono bar spustite cenu na manje. — Od hiljade ne sme ni krajcara faliti! — Ja to ne mogu odma' učiniti! Žao mi je!

— A ono bar spustite cenu na manje. — Od hiljade ne sme ni krajcara faliti! — Ja to ne mogu odma' učiniti! Žao mi je! — I meni je žao! — Ta valjda ćete se i vi malo promisliti.

Oprostite što sam vam dosađivao. — Bože sačuvaj! Vi ste mi mili, ostanite još. — Ne mogu, oprostite. Tako Čekmedžijić preporučivši se ostavi kuću popinu.

Čekmedžijića i hoću da verujem da je najbolji čovek, da ne ide na to da ženino potroši; al’, badava, sigurniji sam kad mogu još donekle nadziravati. No zato i dovde je njeno uživanje dobra. Jeste li tako zadovoljni?

Na svašta znate brzo da odgovorite. Ja sam, istina, po svetu prošao, al’ vi opet više od mene znate; kad govorite, ne mogu da vam reči u’vatim repa ni glave, tako visoko govorite. — Vi ste veliki đavo, gospodar-Čekmedžijić!

— To je lepo; a kad počinje taj život? — Vidite, sad ću vam dati sedam stotina forinti šajna, a docnije drugo. — Ne mogu čekati. — Dužni su mi, ne mogu da inkasiram. — To je baš žalosno. Ali ja neću da dobijem manje od hiljade.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

o njihovim husarima, samo njihovi ulani za dvadeset i četiri sata, upamtite ovo što kažem, za dvadeset i četiri sat a, mogu da pregaze do Valjeva, samo njihovi ulani, živi bili pa videli, čuveni su njihovi ulani. Jedna parada i kraj.

A sad šta? „Sve dokle dopire vidik moga razuma — mislio je Jurišić — ja ništa jasno ne mogu da vidim i ništa od svega ne razumem.

Ja ne znam šta se sve ovo radi i ne mogu nikad ni znati i samo je jedno sigurno, da sam ja sav čovek od patnje. Da mogu nekako da zatvorim razum ovako kao oči i

Ja ne znam šta se sve ovo radi i ne mogu nikad ni znati i samo je jedno sigurno, da sam ja sav čovek od patnje. Da mogu nekako da zatvorim razum ovako kao oči i savladam ovu mahnitu svoju osetljivost koja mi razdire dušu, pa neka dođe sve

Jest, mora, mora doći, do novog rata. A zašto mora doći ja ne znam i da me čovek ubije ne mogu jasno da pojmim, i ne pojmim jasno da li je bolje da do njega dođe ili nije bolje.

Ja ne znam i nikad ništa ne mogu znati. Ali osećam neku mutnu, bolnu i zbrkanu napetost u svima silama oko sebe i u sebi.

se oni meni svi kad kraj njih budem prolazio, ti mali sitni i ništavni ljudi, koji se tako boje rata i koji još sutra mogu postati moji ponizni ordonansi i posilni, moje ponizne sluge. I taj rat, mora se priznati, ima svoje do bre strane.

Zašto sam te toliko zavolela pa sad ne mogu bez tebe?... Moje te srce traži, kuka za tobom, kunem ti se umire za tobom. Bože, ovo je užas...

žut kovert. Otvorim ono pismo, a slova samo igraju, trepere po onoj artiji. Veli: „Draga moja Nato, ja bez Dušana ne mogu, i mi smo se zdogovorili da živimo u Beogradu. Tamo je velika varoš i niko nas ne zna.

Volim ja svoju verenicu, to je istina. Ali niti sam bolji, niti plemenitiji. Ne mogu peći da sam postao bolji, jer se čas podižem, čas padam, neprestano padam i podižem se, ali po nekad padam niže mnogo

Dakle ne volim niti mogu da volim, jer ljubav traži celoga čoveka i poverenje, a ja sam satrven, umoran srcem i nepoverljiv, A osem toga, ne

Osećaš li kako blistam od sreće? Osećaš li šta si ti meni? Dok si tamo bio i kad god sam pomislila da te mogu izgubiti, ja sam uvek pred sobom gledala strašan bezdan, crn, užasno mračan ponor u koji bi pala, iz koga nikad više

Afrika

Pravo sedište Evropljana bilo je na onom ostrvcetu koje se zove Gorej, gde se i sad mogu videti Negrijeri, tamnice za crnce kojima se trgovalo.

Ne mogu evocirati svečanu, skoro patetičnu, tišinu tropskoga mora uveče. To bi dalo svu veličanstvenost viziji arhipelaga na nje

Čas mi jedan tvrdi da bez četrdeset hiljada franaka ne mogu stići do Bamaka; da mi zato treba pola godine, i da ću bolovati, i da ću se ljuto kajati što sam došao; dok drugi

Na grobovima ludi prazne flaše od džina, na grobovima žena noćni sudovi — simboli njinog spola, i ono bez čega ne mogu ni na drugome svetu. Dva mladića koji znaju ponešto francuski hteli bi pošto-poto da posetim baš njihov dom.

sâm na ovom drumu, u ovoj šumi, u ovom životu, da mi jedno prijateljstvo tako prolazno i jedan rastanak tako prirodan mogu zadati pravi bol?

Kako takve žene ovde služe samo u jednu svrhu, i prijatelji se čak mogu i poslužiti njima, ili im bar ne ukazivati nikakvu pažnju ako neće, Švajcarac zahteva da je sluge probude i premeste na

Reče mi: „Ja polazim sutra za Ferkasandugu, odakle vas mogu jednim zaobilaznim putem ostaviti u Banfori, koju ste želeli da vidite.

Ako pođete sa miom mogu vam pokazati stvari sasvim interesantne, do kojih jedan putnik teško da može doći. Samo, ja putujem na neverovatno

Ovoliki me je formalizam ljutio. Zatim sam imao i osećanje da je N. jedini s kim, i zbog koga, mogu imati neprilika, ali koji me zato baš može izvesti iz šablonskoga putovanja.

O, crnci me se grdno boje; od mene teško šta mogu sakriti. Beli me se boje takođe i još mnogo više: ja znam sve njihove tajne.

„Kažu da se belege koje nose gubavci po telu otvaraju od najmanje pozlede ili udara, i da se posle više ne mogu zalečiti.“ „Mislite da je taj deran bio gubavac?

Vidite ovoga mladića ovde; te mrlje oko nosa i na plećima ne mogu biti drugo no to.“ — „Zna li on od čega boluje?“ — „Razume se. Pitajte ga. Samo ga to ni najmanje ne uznemirava.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

u kojima spisatelj pisajući odmora traži (!!!), posvećavati mogu. Sad kakova sočinenija sljedovati moraju, lako se zaključiti može. No ni po čuda!

O srećo, o vreme; ελεημοίσήνη, miloserdije; άπελπίσίς! očajanije i pr.. druge se reči mogu lako nagađati. U Vršcu, meseca septembrija 1837.

(Prokleto Evo, mora da ti djavol nosi!) MIŠIĆ (Juci): Kad me tako lepa gospoja nudi, ne mogu odreći. (Sedne.) JANjA (uzme i sam stolicu i tako sedne da je zaklonio Jucu od notaroša).

Momku ostaje drugi pet, pak se mogu oboje po volji usrećiti. JANjA: Pa tako, na ovu načinu, može i žena udata da uzmi? MIŠIĆ: O, dakako!

JANjA: Nemam, gospodine, nemam jedna krajcara zasad. MIŠIĆ: E, fala bogu, kad nemate sad, biće drugi put. Ja mogu drugi put doći. JANjA: Što, drugi put? (Prokleta Eva mu mignila!) Gospodar notarius, dajte to cedulja.

Gospodar notarius, evo da daim celo forinta. MIŠIĆ: Ja ne mogu primiti, kir Janja. JANjA: Ama, mi ubite: nemam više sad! MIŠIĆ: Ta, kažem vam, ne mora od časa biti.

JANjA: Ama, mi ubite: nemam više sad! MIŠIĆ: Ta, kažem vam, ne mora od časa biti. Mogu ja doći i drugi put. JANjA: (Eto, mignila mu Evo da dođi kod nje!

Aja! Oće on sam da zida, da zaštedi. Sad imamo sugubu štetu. Sirota, sad ne mogu ni aljinu dobiti, da se jedanput i ja ponovim! JUCA: Bogme, on meni mora kupiti šešir, makar mu svi po kući pocrkali!

JUCA: Zašt ne paziš kako druge rade? KATICA: Ja mogu tri godine paziti kako se veze, pa opet, ako mi se ne pokaže, sve badava. JUCA: Ajde da te ja naučim.

MIŠIĆ: Tako su ponajviše stari ljudi, sve se boje da neće im stići, a to je zato što ne mogu da rade kao što bi želili.

MIŠIĆ: Zašto, kir Janja? JANjA: Vi ste čovek gospodin, vami treba mnogo novci. MIŠIĆ: Koliko mi treba, toliko mogu zaslužiti. JANjA: Ama, oćite lep štafirung i latura. MIŠIĆ: Onako kao što kir Janja može učiniti.

POZORIJE 6. BIVŠI, PETAR PETAR: Gospodaru, ne mogu ljudi više da čekaju. JANjA: Gospodin notarius, sad ste čuli moje plan, možete isti kući.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

u spisak koji je đeneral Ševič odneo sa sobom u Rosiju, pa da su, tek posle toga, zamolili da im ćesarka da apšit, da mogu napustiti austrijsku vojsku.

i verne, vojne službe, u Ćesarevini, rečeno da će landmilicijski polkovi da se kasiraju, pa ako na to ne pristaju, da mogu ići kud im je drago.

Bio je naredio da im se donesu kamiši i rekao im je da mogu pušiti, i u njegovom prisustvu. Garsuli je seo na jedno đule topovsko, i s vremena na vreme ustajao i, kao paun, šetao.

Razrogačenim očima prošao je, još jednom, pred njima i rekao im da sad mogu ići, kući. Bio je siguran da niko neće ni lanuti.

Ne boj se. Ništa mi ne mogu! Ništa mi neće!“ Petar je bio nazvao ženu „Šokice“, kao što je sve u porodici kačio na nadimke i svi su tu ženu, druge

Dovikivao je Isakoviču: „Kapetane, sunce vam jarko, još ja mogu da vežem učkur čvrsto! Ali sam, eto, kod žena, ostario! Nek se akaju!

Kad konj navrši devetu godinu, svi su mu zubi ravni i glatki. U desetoj godini, godine mu se još mogu odrediti, po zazubicama. Posle jedanaeste godine, teško je konju godine odrediti i pogoditi. Kao posle tridesete, ženi.

Ovaj primerak pastuva, koji nosi ime Jupitra, planete, neće. Smrt će nastupiti, uskoro. Mogu otići. Čemu da to gledaju? Spasa nema.

Mir, koji kockari imaju, pri faraonu, ako su navikli na kocku. Takvi ljudi sanjaju, u snu, kako lako mogu da prekorače provaliju. Kako na njih pucaju, ali ih ne pogađaju. U snu.

Krajina im je sad zatvorena, kaže, niti onamo, niti ovamo, više ne mogu. Vodali su opanke Turčinu, dok im je Turčin, na materi, i ženi, spavao, pa šta sad oće?

padale do ramena, a počeo je da ispituje Agagijanijana, i o tome, kako ide u rosijsko poslanstvo, kud vodi put, gde se mogu najmiti kočije, kako bi poznao rosijsku palatu u Leopoldštatu? Bio je rešen da ode rosijskom posolu, javno, vidno.

da je Beč velika varoš – makrokosmos, kako je Božič rekao – da je ta žena ko zna gde na stanu, da se nikad sresti ne mogu. Da je ni ta nesretnica, koju je ljubavnik bio te noći istukao, valjda, ne poznaje – iako je reč o istom teatru.

Teodosije - ŽITIJA

I govoraše da mnogi, pored sve želje, ne mogu lako postići da ih vide. Jer oni dobri oci, ako zbog tela i nije zgodno da se zovu anđeli, uistinu bejahu Božji ljudi;

Molim, dakle, svakoga ko mi je drag, umirite moje srce i ne sprečavajte me da idem, jer ne mogu više da trpim bez sina mojega.

Čime ću ti vratiti za sva dobra tvoja? Iznemože mi um, tvojom dobrotom zadivljen. Da te dostojno hvalim i pevam ne mogu.

istim suzama svi ljubazno grleći celivahu, i one svete muževe koji su sa njim došli iz Svete Gore, i govorahu da im ne mogu vratiti blagodat što su takvo prebogato blago doneli u njihovu zemlju.

reče, „protiv sebe bezakonje svoje Gospodu, i on je oprostio krivicu srca mojega“, i rane koje se otkrivaju ne mogu se pogoršati.

Jer telo i krv carstva božijeg ne mogu naslediti, reče božastveni apostol. A stradanje moje i teško življenje što ih ovde nosim za sve vreme života mojega, Nisu

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Sudovi koje su dali ljudi raznih generacija o nekoj narodnoj grupi mogu da budu vrlo raznoliki, jer su u pojedinim vremenima jedne ili druge osobine došle do intenzivnog izražaja.

Međutim, iako je posao težak, nije mogućno da se čovek ne interesuje studijama koje mogu tako jasno da osvetle naravi i ponašanje naroda i njihovih raznih etničkih grupa.

ne interesuje studijama koje mogu tako jasno da osvetle naravi i ponašanje naroda i njihovih raznih etničkih grupa. Mogu se, uostalom, umanjiti pogreške i može se približiti istini, može se možda doći do nje ograničavajući se u ispitivanjima

Njegove su psihičke osobine prostije i jasnije. One se mogu pouzdanije uhvatiti, a naročito vrlo ekspresivne psihičke osobine etničkih grupa patrijarhalnog režima.

Ova preseljavanja i premeštanja su kao neka vrsta antropogeografskih eksperimenata, koji nas tačno mogu obavestiti o preinačavanju psihičkih osobina.

Metoda indirektnog promatranja nije potpuno odvojena od metode direktnog promatranja. One se mahom ne mogu jedna od druge odvojiti.

Osim toga se metodom indirektnog promatranja mogu izvesti psihičke osobine čak i bez dodira sa narodnim masama, pomoću etnoloških i antropogeografskih podataka s jedne

bih utvrdio psihičke osobine Južnih Slovena često sam se koristio mnogim etnološkim podacima, naročito onima koji se mogu izvesti iz nošnje i dijalekata, pa i iz narodnih shvatanja o smislu i o vrednosti ljudskog života.

Najdarovitiji među njima su odlično zapazili osobine nekih etničkih grupa. I pomoću istorije se mogu utvrditi karakteri i intelektualne osobine jednog naroda, naročito kad se pod istorijom razume ne samo pričanje

Ima geografskih položaja i međunarodnih prilika koje mogu sprečiti, čak i u toku vekova, razviće stvaralačkih osobina jednog naroda, a još više jednog malog naroda koji je bio

Ukoliko nam rezultati lingvističkih i antropoloških studija mogu pomoći da bolje shvatimo razlike između pojedinih južnoslovenskih grupa?

veze sa studijama kojima je cilj da se utvrde psihičke osobine, izuzevši što neka fakta, koja naročito padaju u oči, mogu da pobude pažnju ispitivačevu.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— Pa šta ja tu mogu — smrklo, pa smrklo. Mora da neko ima u džaku dok se on tako miče. A taj Neko sigurno misli: — Znam i ja da mi se

— A i ti, dragi prijatelju, ne mrdaj mnogo njuškicom ispred mog nosa, jer, znaš kako je, mogu se ja ovako u mraku zaboraviti — iskreno priznade mačak.

Vau, koliki su i kakvi su! — Kakvi, kakvi?! — prepade se Kruškotres. — Bolje ti je da ne znaš! — plašio ga je Šarov. Mogu ti samo toliko reći da je Mačak lav juče rastjerao čitav jedan vašar i opustio cijeli grad.

iza posljednjeg drveta, pa kad pred sobom ugleda čistu poljanu, on začuđeno izbeči oči: — Gle, pa ja se u ovoj gori ne mogu ni sakriti. Tek sam uletio u nju, a već mi na drugom kraju viri glava!

Još su pažljivo izmjerili da li mogu da dohvatim slaninu. Manjkalo je samo još dva prsta kanapa, jer sam već brkom mogao gotovo da dodirnem slaninu.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

dočeka Niko se ne odmara JURKE Jedni odgrizu drugima Ruku ili nogu ili bilo šta Stave to među zube Potrče što brže mogu U zemlju to zakopaju Drugi se razjure na sve strane Njuše traže njuše traže Svu zemlju raskopaju Nađu li srećni svoju

sam Bez korena bez grane bez krune Staću oslonjen na sebe Na svoje čvoruge Biću glogov kolac u tebi Jedino što u tebi mogu biti U tebi kvariigro u tebi bezveznice Ne povratila se 13 Ne šali se čudo Sakrilo si nož pod maramu Prekoračilo

Nušić, Branislav - POKOJNIK

I AGENT (pošto je malo razmislio posmatrajući i jedno i drugo): Ako je po volji, ja mogu povesti zvaničnu istragu, ali, ako dozvolite, mislim da je bolje ne davati stvari širi značaj no što je ima.

PAVLE: No, pa recite šta je? ALjOŠA: Ja moram, ja moram da vam kažem, ja ne mogu da od vas krijem. (Pauza, lomi se i najzad diže glavu.) Vi znate moju Lidočku? PAVLE: Vašu gospođu? ALjOŠA: Da!

(Govori.) Ona najsrećnija žena na svetu. (Čita.) „Mojo sčastije odno obstojateljstvo trevožit”. PAVLE: To ne mogu da razumem. ALjOŠA: Kaže, njenoj sreći samo jedno smeta. (Čita.) „Ja znaju što ti svjo vremja dumaješ obo mnje”. (Govori.

PAVLE: No, pa to joj možete učiniti. Pišite joj da više nećete misliti na nju. ALOŠA: Ne mogu, ne mogu! Ja ne mogu da ne mislim na nju; ja hoću da je načinim najsrećnijom ženom na sveTu. Zašto da ne bude srećna?

PAVLE: No, pa to joj možete učiniti. Pišite joj da više nećete misliti na nju. ALOŠA: Ne mogu, ne mogu! Ja ne mogu da ne mislim na nju; ja hoću da je načinim najsrećnijom ženom na sveTu. Zašto da ne bude srećna?

PAVLE: No, pa to joj možete učiniti. Pišite joj da više nećete misliti na nju. ALOŠA: Ne mogu, ne mogu! Ja ne mogu da ne mislim na nju; ja hoću da je načinim najsrećnijom ženom na sveTu. Zašto da ne bude srećna?

Ako joj uspavate savest, smejaće se vašoj smrti; ne, moj Aljoša, ne ide se u smrt za ljubav neverne žene. ALOŠA: Ne mogu! PAVLE: Ne smete biti tako slabi. ALOŠA (hteo bi da oponira). PAVLE (prekida ga): Neće biti to: samo to pismo.

Zato poslušajte moj savet; videćete kasnije da je bio umesan. ALjOŠA (braneći se sam od sebe): Ne mogu, ne mogu! PAVLE: Poslušajte me ipak, Aljoša! ALjOŠA: Ja njoj pisal.

Zato poslušajte moj savet; videćete kasnije da je bio umesan. ALjOŠA (braneći se sam od sebe): Ne mogu, ne mogu! PAVLE: Poslušajte me ipak, Aljoša! ALjOŠA: Ja njoj pisal.

pa ako vas ne prođe to raspoloženje, ako i sutra ostanete pri toj odluci, onda vaša sudbina biće jača od vas, ja vas ne mogu zaustaviti. Hoćete li da me poslušate bar danas? (Pruži mu ruku.) ALjOŠA (pogleda ga u oči i bezvoljno mu daje ruku).

ANTA: Ta doći će on u kancelariju, doći će za koji čas... Budite strpljivi. RINA: Ne, ne, ne mogu biti strpljiva, ja ne mogu da izdržim ovo, ne mogu da izdržim, idite, idite, molim vas! ANTA (ustaje): Dobro! Da pođem!

Budite strpljivi. RINA: Ne, ne, ne mogu biti strpljiva, ja ne mogu da izdržim ovo, ne mogu da izdržim, idite, idite, molim vas! ANTA (ustaje): Dobro! Da pođem! RINA: Dođite i vi s njim.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Ali su po izrazu, obliku lica i usana na svog oca, zbog čega ne mogu da ih volim, mada obećavam mami da hoću i govorim i samome sebi: hoću, hoću!

Sada znam da postoje, da su postojale i da će postojati tajne ove i one kuće i da ja tu ništa ne mogu da izmenim. - Nema mnogo toga da se priča, mama. Bacio sam knjigu. Profa me izbacio i to je sve. - A posle?

Mrtvi i pokopani, sa spomenicima po parkovima, oni mogu da budu čak i dragi! Pomislih na knjigu koju ću napisati jednoga dana. Biće to knjiga o krvi i seksu.

To da su pisci bitange kao i svi ostali tek sam imao da utvrdim, kao i to da knjige o krvi i seksu nisu ono o čemu ja mogu da pišem. Nisam poznavao ni krv, ni seks, iako ne tvrdim da to u Karanovu nije postojalo. Ja sam poznavao nešto drugo.

Rekoh da mi je žao što nije rat pa ne mogu izgladneo i bos da jurim švabe, ali da sam i ja dva puta učestvovao u izgradnji Auto-puta i to nije beznačajno kad se

- Ti, mala ludo! - ljubio sam je po očima, obrazima, i svuda. Ona je šaputala da sada mogu činiti sve što želim, ali ja nisam želeo ništa drugo.

Za nju se govorilo da otkriva nezakonita blagoslovena stanja brže nego što psi, posebno izvežbani za otkrivanje lisica, mogu da pronađu trag.

Bila je to krvava i sveta stvar, taj rat. Ja, naravno, ne mogu da znam, niti to mogu da znaju takvi kao ja: mi smo rođeni posle rata i nismo krvavili gaće za slobodu.

Bila je to krvava i sveta stvar, taj rat. Ja, naravno, ne mogu da znam, niti to mogu da znaju takvi kao ja: mi smo rođeni posle rata i nismo krvavili gaće za slobodu.

Ruka kojom me je dodirnula bila je suva i vrela. - Oprosti, mama! Oprosti! - rekao sam. Ti znaš da ne mogu da dođem. Nijedan muškarac ne bi mogao! - okrenuo sam se i pošao za njom prateći je. - Nijedan? - osmehnula se.

Uši? Prekinite o ušima, budale! Ona mala nema samo dobre noge, znam. Kako možeš da znaš? Kako takvi kao ti to mogu da znaju? Onako kako muškarci znaju. Šta misliš je li on muškarac, Atamane? Pih!

- Kao šta? - Kao Sijuks Indijanac kad izvadi ratnu sekiru. - Bože dragi, Rašida! Govori da mogu da te shvatim! rekao je dok mu je ona skidala blato s leđa, a Greta, uznemireno, kao i uvek kad bi neko sem nas bio u

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

— Ja sam već tako naučio, da bez posla živiti ne mogu. — Pa dokle ćeš tako živiti? — Dok mogu raditi; znaš ko je kako živio, tako mora i umreti.

— Ja sam već tako naučio, da bez posla živiti ne mogu. — Pa dokle ćeš tako živiti? — Dok mogu raditi; znaš ko je kako živio, tako mora i umreti. — Pa već i tvoj Pera skoro će te zamenuti.

— Znaš, Sofro, šta bi’ ti rekao? — Šta? — Hajd’ s čim god da šlekuliramo. Šta će ti ta bakalnica? — Ja mogu i bakalnicu imati i špekulirati. No, s čim da špekuliram? — Ma s čim. Hoćeš li sa vinom?

” — „Za to sam došao”. — Kad najedared iskrsne devojka kao pelivan, ne mogu ti iskazati kakva je to devojka bila; kad je glediš od glave do pete, da si gladan, nasitio bi se, ne znaš šta je

Gospođa Soka plače, a ništa ne govori. — Ne boj se ništa, ja ću se opet vratiti, ali ljudi smo, smrtni, mogu do sutra i kod kuće umreti, a mogu se zdrav vratiti.

— Ne boj se ništa, ja ću se opet vratiti, ali ljudi smo, smrtni, mogu do sutra i kod kuće umreti, a mogu se zdrav vratiti. Vidiš, imamo petoro dece, pa ’oćeš da imaš fiškala, taj će mnogo stati.

dođu u kakovo selo, čardu, stanu, pa kočijašima daju što doneti, a oni, svačim snabdeveni, imaju sve bolje nego što mogu u čardi dobiti. Pa i vino im drukčije neto u čardi; s njime i samog birtaša u čardi napoje.

još pevaju, a sad započe gospodar Sofra gromkim glasom: „O kto, kto, Nikolaja ljubit”, ali tako da lopovi čuti ga mogu. — Pevajte! Čamča i Krečar pomažu, ali slabo.

— Gospodaru, ne mogu vam dovoljno zahvaliti što ste mi te ljude s vrata skinuli. Morao sam im uvek jelo i piće zabadava davati, pa da se

nije šala, hiljadu forinti na deset akova, na njega spada pet stotina forinti, a ne zna pošto će se prodati „auspruh”. Mogu ga još na putu lopovi popiti. U srcu proklinju Čamču.

Ubiće me moj Aron. — Pa šta je što sam koštao? — To mi ne možemo jesti, nije „košer”! — Šta vam ja sad mogu pomoći? — rekne pa hoće da izlazi. Rifka ga uhvati za ruku.

nemoj da mudrijaš; samo onako učini kako ti ja kažem, pa će sve dobro biti; nemoj da mi kažeš: ja to neću, ja to ne mogu. — Samo nek ispadne dobro.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Ujahavši u neko nisko žbunje, on je mirno dočekao da pretovare stvari, iz kola na konje, uklonio se da mogu da okrenu kola i, otpustivši bratovljeve sluge, dugo je stajao tako i gledao za kolima što su se vraćala natrag, kroz

Znajući dobro da ne mogu sobom poneti stvari od stakla, ili zlata, niti povesti kravu ili tele, oni su ipak videli bezbroj sjajnih stvari što

Bio je uveren da će i ona ćutati. A sve će se dogoditi nekako kao u snu. Oboje, izmeću ta četiri zida, mogu mirno da čine što hoće. Kao i te njihove crne senke što se vide na zidu, oni su među ovim zidovima slobodni i nevidljivi.

Pod sjajem stotinu i stotinu sveća, njima se činilo da ne mogu sakriti trag svih dosadanjih kiša na sebi, noći prospavanih po selima i pod kolima, nekoliko nedelja barusavosti,

Kad mu se kaluđeri vratiše i kad mu rekoše da ga patrijarhu ne mogu voditi, jer je u kući puno gostiju, pošto je toga dana stigla, u posetu, sestra patrijarhova, gospoža polkovnika

Kajao se što je došao, videv da ne mogu da mu pomognu i da oni, svakako, znaju njegov život, koji je provodio na lađama i po tuđini.

Prebacivao im je da su krivi što se svet seljaka i što oni, trgovci i zanatlije, nikako ne mogu da se skrase. Što se tiče njegovoga brata Vuka, koga toliko hvale, taj je tek pravi Ciganin, što svoje obešenjakluke i

ruku tako da mu je visila iz kola, pomisli da sve njegove kuće, svi njegovi obori, svi njegovi ćemeri srebra, ne mogu, iz daljine, da mu spuste na šaku ni toliko, koliko bi osetio jedno zrno peska.

Miran i samouveren, predviđao je sve te godine koje će još proživeti, sve događaje, koji se još mogu desiti, i sve te ljude, kako će se držati.

Uostalom, mogu se videti i docnije, ima vremena. Deca su mu dobro, kod kuće, a ostavio mu je i novaca. Nad grobom gospože Dafine

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

predmeti koji se koriste za tkanje i predenje (vreteno, vratilo, motovilo, grebeni), zatim delovi ljudskog tela koji mogu zameniti celu osobu (krv, nokti, mleko, dlake itd.). Simboli plodnosti su: jaje, zemlja, jabuka, višnja itd.

) jer kao što mrtvi ne mogu ni da vide niti da čuju, tako isto se neka osoba može učiniti „slepom“ i „gluvom“. „Srpske i bugarske žene kojima

“ Ove snažne reči, koje devojka sa strašću izgovara, veruje se, ne mogu ostati bez efekta — dragi koji za nju ne mari mora dojuriti ma gde se nalazio.

“. Tabuisane radnje čiji je cilj da se izbegne neplodnost mogu se odnositi na mladoženju, mladu ili na oboje. Za vreme svadbe povećana je opasnost da se izvesnim magijskim postupkom

“²⁶ Bajanjem, magijskom snagom reči, takođe se nastoji da se popravi ono što po svemu sudeći ne mogu da izmene ni iskustvo i razum, a to je mladina neplodnost.

posebno opasan prvi pogled odvodi sa lica koje je izloženo opasnosti na neki drugi predmet ili osobu kojoj zle oči ne mogu nauditi.

mladoženje, onda nije čudno što obredi za plodnost, koji vraćaju poljuljanu psihološku stabilnost i nadu u dobar ishod, mogu zbilja i pomoći da se dođe do tako snažno željenog cilja — trudnoće.

⁶⁰ Jedan od njih u stvari je upozorenje da mladoj, kada ulazi u mladoženjinu kuću, „pakosni ljudi“ mogu staviti iglu ispod praga „da joj sva deca budu ženska“.

Drugo, u zavisnosti od cilja, ovi obredi mogu biti sračunati na vremenski ograničenu nesposobnost rađanja — privremena magijska kontracepcija i vremenski

Pravila za dešifrovanje znakova koji otkrivaju pol još nerođenog deteta, mada mogu da izgledaju proizvoljna i zagonetna, čudna, zapravo su strogo determinisana i zasnivaju se na čvrstoj mitsko-magijskoj

Zato je zabranjeno bacati za trudnicom zemlju i pepeo, jer joj mogu doneti prokletstvo.⁶⁶ Ženi u blagoslovenom stanju zabranjeno je i da nosi zemlju, ali se ne kaže zašto.

⁷³ Ako ide bilo kuda noću, mogu nju i njen porod ugroziti zli duhovi ili može da „nagazi“ na „sumuvile“, pa da joj se od toga oduzme ruka, noga ili da

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Tražim pomilovanje za sve koji mogu lako pasti iste sudbine, za unapred znane nevolje njine kad stanu kao oblaci da se plaste, za dom oko koga osvanu

Za sebre, sužnje pomilovane, koji su večni dužnici cara, koji prošlost kao zlu mađiju ne mogu nikad sa sebe da svuku, od kojih i zlikovci nepohvatani nadmeno se tuđe i kriju, i drugovi iz detinjstva beže za prvu

Za pijanice, emigrante u stanje gde mogu manje da misle, manje da pamte, manje da pate. Za ljude koje alkohol proizvodi u što ne može ni jedna sreća, koje njegovi

nego koga da ponizi, za onoga koji i kad nazre obrazinu kome na licu nema srca da je zdere, za ljude koji ne mogu da uvrede ni čoveka druge misli i vere, za one koji nikad ne bi mogli drugome presude da izriču, kojima se sve sudije

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Tražim već godinama tu strašno važnu reč kora bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama.

oktobar«? Šta radiš? — pitaju me poznanici. Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem? Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito.

Oni nevoljeni su posle hteli da se revanširaju, da pokažu kako danas vešto igraju i kako se više ničim ne mogu zbuniti, ali vreme igranki bilo je već daleko iza njih i sve je bilo uzalud.

Najzad i na njih stiže red i oni mogu da čuju kako peva Imperio Argentina, kako njen glas na sedamdeset i pet obrtaja stiže iz zrelih pomorandži, ole-bikova i

I mogu vam reći da nema strašnije i očajnije bitke od one koju decenijama vode mali sivi provincijalci, izlizanih rukava, sa s

Znate kada bih požalio za ovim ćoškom? Nikada! Fuck off! KARTA ZA VAVILON Došlo je vreme kad već mogu mirno reći da nekog nisam video punih dvadeset godina. Čitav život!

Otkud znam? Pored njih stoje njihove žene. Gledaju me kao kroz dvogled obrnut naopačke. Tražim se po trotoaru. a ne mogu da se nađem. To je Helen. Pat. Megi. Lu. A ovo je mali Pjer. Mala Žoržet. Mali Tom. Mala Pat. Mala Helen. Mala Megi.

Jer njihov tata ili njihov ujak je to i to, čuo si, zar ne? Čuo sam. One mogu da urede da se stvar prevede. Možda bi bilo interesantno?

Helen, Lu ili Megi kažu da treba svakako poslati neku priču. Ne mogu ništa da obećaju dok ne vide o čemu se radi. Pošalji svakako! Njen tata pripada najvišim... Svakako si čuo? Kako da ne!

Dešava se nešto što uopšte ne mogu da razumem, dok pušim u parkiću kod Skupštine. Nešto strašno čudno, tužno i lepo. Raspitivao sam se.

snu — ja često sanjam taj grad, prolazim njegovim ulicama, a niko me više ne prepoznaje, osluškujem razgovore,a ne mogu ništa sam da kažem: onda sve nestaje bez traga i ja se budim— Sarajevo je, dakle, bilo tu, nadohvat ruke: boja njegovog

« i kazaće još njegovoj ženi: »Oprosti, ne mogu da ti dam ruku, polagala sam kravama, joj, vidi me kakva sam!« a žena će kazati: »Ma, ništa, ništa, samo vi radite!

Matavulj, Simo - USKOK

Samo se ne mogu odmah sjetiti svake riječi! Knez ga gledaše i slušaše. Pitomo lice, uglađenost, umnost i topla blagost bjegunčeva

Rakovu, u dobre ljude, pa nijesmo radi da je gluho ispratimo i da nam novi prijatelji zabave i reku: „Gledajte ih ne mogu da prežale brastvenika, kao da se nije junački zamijenio, i kao da ga nema ko i dalje svetiti!

Na njoj je lik ruskog cara Petra I, a što naokolo piše ne mogu sve razabrati, samo ima riječ „Crnogorci“. Puro mu objasni: — To je jedna od onijeh stotinu i šesdeset što je car

Naći će se za tebe! Bi li ih obukao? — Bih! Hoću... Reci mi, molim te, mogu li istoga dana pohoditi guvernatora Vukotića?

Francuzi izgubiše preko dvadeset viših oficira, među kojima dva velika glavara... ne mogu nikako da im zapamtim imena! Kako se ono zvahu, pope? Pop odmahnu glavom. To isto učiniše svi stariji.

Ti si sada jedna puška naša, pa nije lijepo da im ne dopuštaš da te stimavaju! Ja ne mogu s tobom, znaš ja sam njihov najveći glavar, pa je u redu da najprije oni k meni svi dođu na današnji dan.

“ A on veli, a pravo veli: „Bog s tobom, nano, nijesmo li već braća! Kako se braća mogu bratimiti?“ Stane imađaše još dva sinčića, Đuzu i Rama, dva krasna dječka, koji odmah prionuše uz Janka i koji prvi u

— A ko zna! — reče popadija onijem izrazom nevina lukavstva, kakva u njenim prilikama mogu imati čedne žene... — Ko zna sve što može biti još! Ti si čuo da je ova naša cura vjerena? — Čuo sam — odgovori Janko.

najveću dobrotu? — Što mogu drage volje! — reče Savo. Janko izjavi želju da piše sestri; kaza mu svoje sumnje o pošti i svoju nasnovu, kako bi mogao

I odazva se: — Zapovijedajte, gospodaru! — Koliko ćeš imati peciva? — Četiri dobra brava, a mogu, ako ustreba, skuvati pirinča i krtole, kaštradine i slanine! — Odakle su bravi?

Stavši pred ćeklićkoga kneza Jovana Vickovića đakon poče kašljucati, ali ga knez preteče: — Mogu ja, Milobrukoviću, i bez tvoga čaćenja!

— Trebali biste mi još kako! Ali ima jedna smetnja, koja će se, može biti, moći i savladati. — Mogu li znati kakva je to smetnja, presvijetli gospodaru? — Možete — reče vladika zastavši.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Šta mislite vi, to jest? MLADOŽENjA: Neponjatno. PROVODADžIJA: Svakom je to neponjatno; ali mesojeđe ne mogu da prođu bez svadbe, momci su nespokojni, je l’ tako? Kakvu devojku imam za vas, da vam vidi oko! MLADOŽENjA: Za mene?

Ko daje iljadu, on pronosi: dve; koja ima tri, oni viču: pet; dovijaju se kako mogu; samo smo se mi stisli pa ne smemo da otvorimo usta.

Čudim se kako se ne razboli. PROVODADžIJA: Mladi, to jest, mogu da podnesu više. (Mladoženji.) Znate, kad ste vi terali volove u Beč? MLADOŽENjA: Ja nisam nikada terao.

MLADOŽENjA: Ovaj vetar i na mene djejstvuje. Gospodična, ja ne mogu nikako da se rastanem od vas. DEVOJKA: A vi izvolte ostati. MLADOŽENjA: Kakvu želite da vam kupim venčanu aljinu?

DEVOJKA: Zapovedajte. MLADOŽENjA: Ali, oćete l’ mi učiniti! DEVOJKA: Ako mogu, zašto ne. MLADOŽENjA: Jedan poljubac. DEVOJKA: A, od toga nema ništa.

DEVOJKA: E, pa neka ostane ovaj. Samo da ima drugo ime! Lazar, mamo, to ne mogu nikako da trpim. MATI: Pa zovi ga Lazicom, Lakom, ili kako oćeš.

MUŽ: Pamtim. ŽENA: Ju, bože, kako mi je bilo žao, ali nisam smela! MUŽ: Dobro, dobro. ŽENA: Sad te mogu milovati koliko oću, je l’? (Oće da ga poljubi.) MUŽ: Ali, ženo, - ta dosta već. ŽENA: Meni nije dosta, ti si moj muž.

MUŽ: Vi ste mi otac! ŽENA: Ti si mi muž! OTAC: Da vas vrag nosi, ja s vama ne mogu na kraj izići! (Otide.) ŽENA: Eto i oca mi oterao, jošt malo pa ćeš i mene. MUŽ: More, ženo, šta si ti počela?

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Pokušaću da izložim neka zapažanja koja nas mogu približiti odgovoru na ovo pitanje. U raspravama o dečjoj književnosti, onima koje su dostupne našem čitaocu, najčešće

književna dela, a ova iz dečje književnosti pogotovo, razmatraju po merilima korisnosti: koliko se, njihovim posredstvom, mogu postići određeni vaspitni ciljevi.

humorističke poezije, kao što bi se mnogi valjani dečji romani dali podvesti pod pustolovne, a dečje priče se lako mogu uključiti u bajke, ili i u fantastične priče: tako bi se sačuvala sveta celovitost Književnosti, koja je, znamo, jedna i

Slikovnice za predškolski uzrast, i kad su duhovito i smišljeno ostvarene, ne mogu zadovoljiti ozbiljnija merila književne umetnosti: one su, prosto, neka vrsta potrošnih dobara, elementarnih učila,

Ta se obaveštenja mogu davati sa određenom kulturom i ukusom, uz vođenje računa o stilu i jeziku, ali se to ne može izjednačavati sa

i obmane: u primedbi o prilagođavanju dečjoj čita- lačkoj publici, deci se pripisuje uloga koju ona nemaju niti je mogu imati.

Poput odraslih, i deca uživaju u lošim pesmama i bezvrednim romanima; razlika je jedino u tome što se ona mogu navesti i na čitanje vrednijih tekstova, i što pritom ne daju onaj skoro načelni otpor koji mnogi odrasli pokazuju pri

Činjenica je da postoje dobro napisane knjige koje i deca mogu čitati. Pozabavimo li se tim knjigama, možemo uočiti crte po kojima se izdvajaju od dela srazmerno teških za decu.

Izabel Jan veli da dečji pisac treba da govori o detinjstvu, iz detinjstva, tako snažno i tako jasno, da ga i deca mogu razumeti.

shvatimo: usmena književnost, uspavanke i popularni roman vrede koliko i bilo koja druga forma književnog izražavanja, te mogu, na nekom zaokretu razvoja, pokazati grumen zlata koji će nas iznenaditi, podariti nam časak milja, odjeknuti do tada

učinci njihovih romana, kao i oni dublji, tananiji, što ostaju u nama posle svake nesputane i izvorne dečje pesme, mogu imati velikog uticaja na izgrađivanje duhovnog profila deteta.

Zato se dobri dečji listovi, i uspele radijske, odnosno televizijske emisije, i u svetu i kod nas, na prste mogu izbrojati.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

) ŠERBULIĆ: A Frajla Milči, za ovo zaslužujete belobungs-dekret. MILČIKA: Ako zapovedate, gospodo, mogu svakog služiti. (Otvori kutiju s kokardama.) ŠERBULIĆ: Iljen! (SVI uzimaju kokarde i sebi pridevaju, osim Gavrilovića.

ŠERBULIĆ: Izrjadno! ZELENIĆKA: Moje je ime Zelenićka, no budući da je zelena boja madžarske, zato je trpiti ne mogu. Zaključila sam, dakle, obratiti ga u plavetno. ŠERBULIĆ: To je lepo. Tako je lepo. Tako se možete zvati Plavetnićka.

Niste li mi jedno parče iz ruke istrgli? O, ako dođe do čega, sve ću redom iskazati. SMRDIĆ: Ja se mogu zakleti da nisam ni ruku metnuo. ŠERBULIĆ: I ja bi se zakleo kad bi mi ko hteo verovati.

ŠERBULIĆ: Barjak nek se vije zasada u Granici, gdi su svi soldati. SMRDIĆ: A nas mogu potući batinama. LEPRŠIĆ: Da se uverite kako ljubim slogu, evo pristajem na sve; i za ljubov vašu skidam i kokardu.

Ove, kako su najpre izabrali, tako se mogu sutra promeniti, pa niko neće osetiti nikakvu štetu. ŠERBULIĆ: Da se manemo toga; nego kažite mi šta ćemo raditi kad

ŽUTILOV: Tri je nji na nas jednoga. LEPRŠIĆ: A Ban i Vindišgrec? ŽUTILOV: Dok oni dođu, ovde nas mogu sve istrebiti. ZELENIĆKA: Nek istrebe. S otim će se više sami sitrebiti.

Kod nas se baš naopako radi. ŽUTILOV: Ja sam predsjedatelj odbora. SMRDIĆ: Predsjedatelj odbora mogu biti i ja, i mislim da imam malo više zasluga nego vi.

SMRDIĆ: Vidićemo. Pa onda za moga sinovca: obećali ste mu službu, pa ništa! A drugi mogu vući plaću. ŽUTILOV: Zaboga, nudio sam ga da bude podsekretar, pa kaže da nije za to. Šta ću da radim?

SMRDIĆ: Opet nisam nosio prange kao vi. ŠERBULIĆ: Ne prange, jer prange mogu i pošteni ljudi nositi, nego ste drugo što zaslužili za vaša nevaljalstva. ŽUTILOV: Pst, pst!

Vi ste inače dobri prijatelji bili, pa sad da se svađate. ŠERBULIĆ: Ne znam za to; ja oću službu, pa kraj. Kad mogu kojekakvi bankroti i mađaroni širiti se, valjda treba i ja što da stečem, koji toliko zasluge imam.

Oni koji su se na račun tvoj obogatili, beže; a što će biti s onima koji ne mogu bežati, koji su stari, slabi ili bolesni, o tom se niko ne brine.

GAVRILOVIĆ: Nije li griota da naša braća umiru od gladi? ŠERBULIĆ: Ee, što im drago, ja im pomoći ne mogu. GAVRILOVIĆ: Ljudi ostali bez kuća, bez marve, bez svega.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

vrste i ovolikoga obima, koji se sada prvi put radi u srpskoj nauci i književnosti, nije išao bez velikih teškoća, koje mogu znati samo oni koji su radili slične poslove.

dobre i potpune studije o pojedinim piscima, na koje se može osloniti, mogu se na prste izbrojati. U najvećem broju slučajeva, sa vrlo malim izuzecima, ja sam se služio svojim proučavanjima,

Iako je nova srpska književnost relativno mlada i još nepotpuno razvijena u svima granama, ipak se u njoj mogu opaziti i obeležiti određeni duhovni i književni pravci.

Književne pojave i književni radnici mogu se grupisati po glavnim književnim pravcima i glavnim idejama kojih su se držali.

Oni su tražili neprestano da im se ispuni obećanje da se mogu grupisati na jednom prostoru, u takozvanoj »Maloj Vlaškoj«, između Save i Dunava, i da tu uživaju neku vrstu političke

Kao i ostali nekatolici u Austriji, i Srbi su dobili slobodu veroispovesti, pravo da mogu slobodno zidati svoje crkve, da ne moraju praznovati katoličke praznike, da se zvanično ne zovu »šizmatici« no

O njegovom poreklu, zbog njegovog tuđinskog prezimena, mogu se činiti samo pretpostavke.8 Zna se da je bio jeromonah, da je jedno vreme živeo u Sentandreji i bio u školi

On hoće da ženska deca uče ne samo čitanje i pisanje no i istoriju, geografiju i logiku, da mogu razumno i pravilno suditi, da nauče moralnu filozofiju, kako bi znale svoje dužnosti kao kćeri. supruge i matere.

dat je uporedo sa francuskim tekstom, da bi se Srbi mogli vežbati u jeziku na kojem »sva znanja i iskustva najlučše mogu počerpavati kao iz prve ruke«.

Najzad, on nije uvek originalan, i kod njega se mogu naći ne samo podražavanja no i pozajmice iz drugih pisaca. Ali on ima književno obrazovanje kao niko pre njega u srpskoj

Milutinović je u svakom slučaju otvorio mu volju za pisanje. Njegoš ga je u početku imao za uzor, i mogu se izvoditi izvesne formalne sličnosti između Serbanke i Svobodijade (Zemun, 1854), Dïйke crnogorske i Gorskog vijenca.

Obrazovani ljudi imaju više ideja i osećanja, zato ne mogu pisati jezikom »baba-Sande«, i moraju stvarati nove reči, vraćati u život stare ili pozajmljivati iz drugih jezika.

Milićević, Vuk - Bespuće

Nakrivljene slike tako su visile da je izgledalo da mogu svaki čas da se srozaju niza zid. Sve puno prašine i mraka, tmurno, ukočeno i zamrzlo.

Udaraju batovi, vide se zamahnute i zasukane mišice, mučno se zabada čelik u cijelac kamenj I prilazeći bliže, oni mogu da vide u neprekidnom poslu ljude sa razdrljenim košuljama kroz koje se crne prsa, u prljavim gaćama, zakriljene od sunca

Sremac, Stevan - PROZA

— veli Jova puneći pištolj. Zatim ga ostavi visoko da ga žena ne bi dohvatila, jer takvim stvarima samo ljudi mogu rukovati. — Stari sam ti ja eškija, priko! Kad sam služio u vojsci, onda behu još »jegeri« sa zelenim ispuškama.

vrsnom poštaru, koji si ti poštansku struku na jedan, reći, visok stepen uzdigao u otečestvu našem, da se sada poštari mogu smatrati među prve sinove ove zemlje, a to što si ti moj prijatelj, to je jedna radost moja velika, priko«.

— Eh, za to Moša Kalderon ne da ni prebijene pare! — veli Jova. — E, baš mi je krivo, priko, što ne mogu sad da ti dokažem, prangijo jedna, koliko sam ti prijatelj!

kolika je suma? — Pa četiri stotine dinara, dragi priko. Treba mi, pa ne mogu da čekam. A kroz tri-četiri nedelje imam, istina, da primim poveću sumu, e, al muke priko, što meni sad treba, pa mi

Na rukopis nije toliko polagao, pošto oni mogu biti ljudi i sa ružnim rukopisom. Učitelj je bio tvrdo ubeđen da je sadržina glavno, i da će im to trebati kao parče

— viče ljutito gazda Radisav oštreći »federmeser« o tanjir. — Daj šta ima, ma i ne bilo sve gotovo!... Ne mogu više da čekam. — Ama još nije gotovo! — viče iz kujne domaćica. — Daj, kakvo je da je! Znam ja tvoje ujdurme!..

Radičević, Branko - PESME

„Dakle ide sunce moje, Oće dakle da se skrije, Gledni, dragi, zlato svoje Gledni srce kako bije, O mome mogu mi t' oteti, Ja ću dane svoje kleti.

Pa kada bi imô kaku želju, Jednu b' imô samo ali velju, Kad bi tako smanjao se tudi Da te mogu pritisnut na grudi, Ta na grudi i na svoja usta, Oh željice, ala si mi pusta!

ona nojca tavna, Nebesa su svud zvezdica puna, Al' meseca jošte nema tuna; Docne danas on će obasjati, Ja ne mogu na nj'ga tu čekati, Srce mlado jošte jednom želi Sa drugovi da se proveseli.

tako s' moli tada, Al' bi teo ja drukčije sada, Sada meni bilo bi milije Da se danak ukaže docnije, Da sa vama mogu duže biti, Jer kad svane, moram odlaziti.

Zinem dakle, pa što mogu dreknem, A uz dreku ovako nabreknem: Bre, ovamo, vi momice mlade, Ne šal'te se, pomozite sade!

(marta 1846) (PEVAM DANjU, PEVAM NOĆU) Pevam danju, pevam noću, Pevam, sele, što god oću: I što oću, ono mogu, Samo jedno još ne mogu: Da zapevam glasovito, Glasovito, silovito, Da te dignem sa zemljice, Da te metnem međ

DANjU, PEVAM NOĆU) Pevam danju, pevam noću, Pevam, sele, što god oću: I što oću, ono mogu, Samo jedno još ne mogu: Da zapevam glasovito, Glasovito, silovito, Da te dignem sa zemljice, Da te metnem međ zvezdice.

Čekanje njino bijaše zaludu, I samo mogu čuditi se čudu. U izbu uđe i zatvori vrata, Pa onda svoga dušeka se vata, Na dušek dole kao kamen pade Pa nešto

Kad štogod šušne, a on ti se preda, Sve nešto sluša, sve nekud pogleda. Ne mogu njemu da sagledam lica, Jer i njeg' zavi duga kabanica.

29. Jer odozgo od fenjera Pravo na nji pala zraka, I devojku to natera Da potraži malo mraka, Jer i mogu videt ljudi, A ljudi su čudne ćudi. 30.

30. „Ala sreće straovite, Pa ne mogu, oh, pomoći!“ Sa se dere zlatne kite, U obraz i baca zloći: „Naj to tebi, vraži kote! A doći će đavo po te!“ 31.

Kô za suncem što u noći Cvetak suze roni tije, Tako ona u samoći Za njim jadna suze lije. Oh da mogu suze ote Oprati je od sramote! V Bože, Bože, što bi s njome?

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Na žalost, ni one druge nisam izmaštao, mrke ubice s ljudskim licem. O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osjećam samo kako se umnožavaju i rote u ovome stiješnjenom svijetu, slutim ih po hladnoj jezi,

Savin svijet prostire se do Bihaća, jer je čiča nekoliko puta tamo ležao u apsu, ali čak ni ti prostori ne mogu da razuvjere mog djeda. — Hm, Bihaća! I drugi su ljudi ležali u bihaćkoj „Kuli“ pa ne vele da je lisica žuta.

— Dobro, Rade, dobro. Sad se i bradonja nađe pobuđen da se ponovo umiješa: — Stari, ovo ja skiciram da lakše mogu naslikati svetog Đurđa kako jaše, ej. Svetog Đurđa, znaš.

U mraku se od mene iščauri nekakav sasvim drugi čovjek, ni ja ga sam poznati ne mogu: domišljat, mudar, junačan. Nit mi treba pomoći niti čijeg savjeta, dovoljan sam sȃm sebi.

Pa šta, kad je preko noći nestalo silne carevine i njezine moći, onda mogu, vala, serbez i pokojnici hodati okolo, dokoni su.

Pjesnik prihvati ono kuvaričino sikirče i krenu prema zatvoru, dobrodušno gunđajući: — Šta im sad ja tu mogu. Svak svoju pjesmu, bezbeli. He-he, a ono za čakšire baš mi dobro ispade. Ejvala ti, Đuro, živila ti kubura.

— Ko će, još ti pitaš? Četnici, Talijani, ustaše, partizani, a mogu, vala, još i ovi najnoviji, ni farbe im ne znam. — Proleteri? — Sve ti znaš što ne treba ...Oni, dabome.

Čuje se jasnije i zveket gvožđa i psovke. — Eh, gdje me ona banda iz kuće prikova uz ovaj zid, pa ni mrdnuti ne mogu! — otpuhnu Jovaš.

rukama jednogodišnje dijete i još s vrata, bez pozdrava i uvoda, nadaje viku: — Evo vam ga, džaba vam ga, ja se više ne mogu s njim bočiti.

— Već mogu misliti kako je bilo. — Jednog plavušana, tako, odnekle s Banije, triput sam vraćao natrag u kolonu i opet mi se negdj

Vidiš kako sam ja došao. — Vidim, vidim, stari. — Pa opet ja ovdje mogu nekoga od njih sresti, zašto ne bi. Zaviriš samo iza lijeske, a ono dječak, neki plavojko, kao zreo ječam.

— A oko čega je zapelo, bako? — Ajme, ćeri, jadna ti sam i žalosna, to ti od čuda ne mogu ni kazati, pomislićeš da je baka sišla s pameti. — Pričaj, bako, pričaj.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Biće još nekih pazara, zatrebaće mu i moji groševi! Imaće on i mene zbog čega da pogleda! Mogu ja i iza bukve, i u trnje, a ne uvek u najgušći metež! Može i meni da se zaglavi nož! Može i konj da mi se povredi!

Može i konj da mi se povredi! Može i da mi pokisne barut! Što da ne može? Kiša je prirodna pojava! Mogu, naprosto, da nazebem pred bitku! Aaa, imam i ja nešto sitnine za kusur!

To je ludilo, beže, a u ludilu nema namere! BEG PINTOROVIĆ: Mogu da ti kažem, kratko i jasno, da je tvoj Hasanaga potpuno priseban! Sa mnom je vrlo prisebno razgovarao.

A šta ću s njim? Pokaži mi taj ilmi-haber, Alaha ti! Može li on na ranu da se privije? Mogu li taj ilmi-haber da podojim? Meni dete od sise otržu, znaš li to, moj brate, moj Pintoroviću?

SULjO: Ništa. MUSA: E, vala, stvarno ga preteraše! AHMED: Da ti dovršim o Šemsi... SULjO: Nemoj, molim te! Ne mogu ni o Šemsi na prazan stomak. HUSO: Znaš li ti šta je božja milost za siromaha čoveka? Teleća čorba!

JUSUF: Ne može se to samo prstima... HASANAGA: Kaži ti meni: možeš li, ili ne možeš? JUSUF: Ne mogu, Hasanago. HASANAGA: E onda ćuti! (Zatamnjenje) IV SLIKA KUĆA BEGA PINTOROVIĆA MAJKA PINTOROVIĆA: Ništa ne jedeš.

Mrtav sam umoran. Ko da mi neko čeze o leđa slomio. HASANAGINICA: A šta ću sad ja? BEG PINTOROVIĆ: Ništa! Ne mogu ništa više da slušam! Ako imaš nešto, sutra ćemo. HASANAGINICA: Ko da ti vidim strah u rukama.

Daješ me bez pitanja, kao životinju. u redu. Ne mogu ništa da učinim. Biće onako kao si ti izmerio, kako si ti prosudio, kako si ti mislio da je najbolje.

MAJKA PINTOROVIĆA: Čekaj, kako ne vidiš... Jâdo, šta si to namislila? HASANAGINICA: Ako ne daš — mogu s prozora u Trebišnjicu! BEG PINTOROVIĆ: Ma nije valjda? Pa ajde, izvoli, skači! Molim lepo! Imaš punu slobodu!

Molim lepo! Imaš punu slobodu! Oš da ti otvorim prozor? Meni će beda s vrata! HASANAGINICA: Mogu i više od toga! BEG PINTOROVIĆ: Na primer, šta? HASANAGINICA: Na primer, da pred svetom učinim neku sramotu!

Na primer, da se popnem na sofru, pred svatove, da se razgolitim, da pitam kako im izgledam! Mogu da nudim da pipaju, da provere! Pipni, Huseine, pipni, Sulejmane, Sinane, šta se stidiš, zahvati šakom, oho-hohooo!

U redu, nisam s raskida, al samo ako si pozamašan! Da mi je znati, ko je bolji: konjušar ili konj? Jesi li čuo? Mogu da psujem sultana, i sultanovu pasju majku, i vezira — šta mi ko može? Valjda ću nešto da izgubim?

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Posle, kako joj je pre neki dan taj i taj trgovac kazao: — A, ’adžike, tvoj unuk?!... — Pa, šta mogu ja? Dete na to pošlo. Drugo neće ništa... Mučimo se — odgovorila ona. — A ne, ne! Dobro je pošlo ono. Ne pometaj ga...

Njegova volja. Ali hvala mu što mi bar tebe ostavi, tebe iskru, čedo moje, te da ima ko će mi oči zaklopiti. I da mogu, kad na onaj svet odem, da mogu, sine, da kažem, kad me moj čovek a tvoj deda zapita: „Ženo, koga ostavi tamo?

I da mogu, kad na onaj svet odem, da mogu, sine, da kažem, kad me moj čovek a tvoj deda zapita: „Ženo, koga ostavi tamo? Da se ne ugasi naše ognjište?

Da se ne ugasi naše ognjište?“ — da mogu tada, čedo, da mu kažem: „Ja ostavi’, čoveku, poveliko i od tebe i od mene. Ognjište se naše ne ugasi, već se još više

Dede sad kaži mi toga, koji bi tad na tebe mislio? Ko bi smeo da joj kaže: — Nano! ne ljuti se, ali ja ne mogu toliki da budem. Strah me je od tolikog. Ne mogu nano, strah me je!... Jesam li ja to smeo? Ne!

Ko bi smeo da joj kaže: — Nano! ne ljuti se, ali ja ne mogu toliki da budem. Strah me je od tolikog. Ne mogu nano, strah me je!... Jesam li ja to smeo? Ne! Zagrejan, potresen, klicao sam „Napred!“ I pošao sam.

Bojala si se. Ali ja sam se nadao tome pogledu i načinih lice tako hladno, mirno, da svaka sumnja odlete. — Ako mogu... — odgovori ti zbunjeno. Ja planuh. — Onda ne dolazi! — I htedoh da se udaljim. — Ne, ne... doći ću. Hoću!

I ti — ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?! ...

Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?! ...

— Stano? — Ti? — viknu tako silno i uplašeno, da se prepadoh. Dok sam živ taj uzvik slušaću. Samo ne mogu da ga opišem, kako u njemu nečega i prestrašenog, i bolnog, i očajnog bejaše. Beše đipila.

— Da — rekoh mračno. — A zar ti nećeš da je ispratiš? — Ne mogu, Boga mi, gospodine — poče se pravdati. — Imam rabotu. Moram njemu da odnesem ručak, a posle u nadnicu. — A gde je on?

Bežaćemo daleko, daleko!“... Iziđe i njena: „Svu noć sedim i mislim na tebe. Đerđev ne mogu da držim. Ako vezem, vezem tvoje oko i usta; ako pevam, pevam tvoje pesme! ... Ah, da znaš, dragi, kako te željno čekam?

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Moja će knjiga napisana biti čisto srpski kakogod i ovo pismo, da je mogu razumeti svi srpski sinovi i kćeri, od Crne Gore do Smedereva i do Banata.

Vrlo malo! A opšti prosti dijalekt svi znadu i na njemu svi, koji samo znadu čitati, mogu razum svoj prosvetiti, srce poboljšati i narave ukrasiti. Jezik ima svoju cenu, od polze koju uzrokuje.

Kako bi(h) ja, dakle, mogao odgovoriti na ljubov i prijaznost mojega ljubeznoga roda, razve trudeći se, koliko mogu, za prosveštenije junosti?

A to što želim, nikako bolje ne mogu učiniti nego prevodeći na naš jezik zlatne i prekrasne misli učeni(h) ljudi: i takovim sposobom i roditelje u nji(h)ovom

U sadašnje srećno vreme zraci učenija i filosofije do tatarski(h) granica dosežu. Ne | mogu premučati ovde veliko staranje blagorodni(h) boljara moldavski(h) za vospitanije i nauku nji(h)ove dece: ne ima sad

Kostić, Laza - PESME

— Nije ni znao zar da sam živa? u bogu, mnio, duša mi počiva, zato i sebe predade bogu. U bogu, reče, naći je mogu! — Oh, kamo da je, kam da je tako, kam' da je tako samo opako, al' nisam, nisam, ej, tužna ćeri, u bogu nisam ni u

dosta sam čekô, ne mogu više, zar nema pogan uši, kad ćuti? al' čekaj samo, odrezaću ti! Otvori hej, otvori, Vlaše! poruke ti lepe nosim od

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Tako se među veoma retkim primercima prve knjige Vukovih narodnih pripovedaka mogu naći dve brste: sa i bez napomene čemu su bile dodatak. Primerci bez napomene bili su dati piscu, za njegove potrebe.

Narodne pesme i narodne pripovetke ne daju se meriti istim metrom, niti se njihove osobine mogu porediti; ono što je očigledno dobra osobina u jednoj vrsti, ne mora biti to u drugoj.

Sve narodne priče, zapisane i prikupljene od Vuka do danas, nisu razume se istog kvaliteta, niti se sve mogu nazvati narodnim. Kao i u svakom stvaralaštvu, kvalitet je kolebljiv, a mistifikacije su mu čest pratilac.

Jedan veli: — Ja mogu za po sahata! Drugi veli: — Ja mogu za jedan četvrt sahata! Treći veli: — Ja mogu za devet trenutaka!

Jedan veli: — Ja mogu za po sahata! Drugi veli: — Ja mogu za jedan četvrt sahata! Treći veli: — Ja mogu za devet trenutaka!

Jedan veli: — Ja mogu za po sahata! Drugi veli: — Ja mogu za jedan četvrt sahata! Treći veli: — Ja mogu za devet trenutaka! Onda carevi poviču ovome: — A sad ti, zmaje, brže pohitaj!

Baba kad to čuje, reče aždaji: — To je bogme daleko, to ja ne mogu ljubiti. Sutradan kad aždaja otide iz rekavice, carev sin dođe k babi, pa mu baba kaže sve što je čula od aždaje.

Carev sin zahvali caru, pa se opravi i izjavi ovce, i uzme sa sobom još dva hrta što mogu zeca u polju stići, i jednoga sokola što može svaku ticu uhvatiti, i ponese gajde.

Kako možeš u svome dvoru trpeti toliku propast? Zašto to ne zaroniš? Zmaj mu odgovori: — E, moj šura, ne mogu ti od sramote ni kazati šta je to.

ho! jadan ti je, da on prebaci bedeme gradske, kad sinovi Muhamedovi ne mogu. No ono njino smijanje preokrene se u žalost, kad viđeše da ovaj junoša trideset aršina preko svih bedema dalje prebaci

Na ovo carski zet pristane i tako se opklade, da oni užare peć što bolje mogu, a carski zet da nađe jednog čoeka od svoje pratnje i u onako zažarenu peć bace, pa ako ne izgori, da mu dadu svoje tri

doći kralj, pa ako dozna za vas pogubiće vas, jer vidite da sam i ja kao i vi iksan, pa sam njemu dopala u ruke te se ne mogu nikako izbavit. Ona dva starija hoće da bježe, a Grbo im ne da, nego reče: — Svakako je mrijet.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAGA: dao bog te dobro spavam, pa slabo i čujem. Moj se često ljuti, ali šta ću, kad ne mogu, eto, da se razbudim. SOFIJA: A dete plače? MAGA: Ljulja ga, eto, Nikola. SOFIJA (Maksimu): A da l bi ti zaljuljao dete?

SOFIJA: Blagodarim. Zašt ne dođu, zaboga? SVETOZAR: E, znate ženske rabote: čas ovo, čas ono, pa ne mogu da stignu. SOFIJA: A što tebe nema? SVETOZAR: Ta znate, kad je čovek u službi.

Kad pođem u podrum, a ona mi preko usta načini kredom belegu, da ne mogu piti. Jedva se dosetim, te prepravim sam krede u džepu, pa kad se napijem, a ja prevučem preko usta, da ne bi primetila.

Tako, ona viče, a ja pevam, dok ne malakše, kao ono čovek od velike bolesti. Posle mogu ići po kući, i raditi što oću, samo se nekako kujne klonim, jer se bojim, da se opet ne dimi. MAKSIM: Šta to znači?

MAKSIM: Ja znam, da nisam, ali sad treba da mi pomogneš. SOFIJA: Onako, kao što ti želiš, ne mogu, nego ćemo tražiti drugi kakav način. MAKSIM: Jedan je način, da sve na sebe primiš.

SOFIJA: Sad, bolja ne mogu biti. MAKSIM: Verujem, verujem, samo sam doživio da se i drugi uvere. SOFIJA: Ako ti misliš da je dobra žena ona

Ali za danas nek te i to prođe. SOFIJA: Ta ja i ne mogu dobiti nagradu. MAKSIM: Dobićeš, vrag da te nosi, i onoga, koji te je doneo na moj vrat! (Odlazi.

MAKSIM: Gdi je ta žena, koja bi mogla dospeti na bal, ako je dobra gazdarica? MAGA: Eto vrag da ga zna, druge mogu. MAKSIM: Mogu, kad ne mare za kuću. 3. NIKOLA, PREĐAŠNjI NIKOLA: Mago, more, deca tamo mrtva gladna.

MAGA: Eto vrag da ga zna, druge mogu. MAKSIM: Mogu, kad ne mare za kuću. 3. NIKOLA, PREĐAŠNjI NIKOLA: Mago, more, deca tamo mrtva gladna. MAGA: Eto, šta ću da im dam?

Šta ću drugo? NIKOLA: Što i nisi očešljala i umila, nego izgledaju kao Cigančad. MAGA: Eto, kad ne mogu da stignem. NIKOLA: Ti sve ne možeš da stigneš.

Sve tvoje drugarice kako tako, al ti doveka u đubretu. Od Božića nisi bila u crkvi. MAGA: Kad ne mogu da stignem. NIKOLA: Svako živo dospe, samo ti ne možeš. Ej, teško meni! MAGA: Ali nemoj da se ljutiš, molim te!

Tako i Milicu, Smiljanu i Cvetu nađu u kalendaru, samo da se mogu skitati. SVETOZAR: Već danas je sasvim drugo, treba im oprostiti.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Ah, Bože! Zašto mi ne daš da sam i ja jedanput zlobna, da se i ja kao moje drugarice mogu osvetiti? POZORIJE 5. SRETA, PREĐAŠNjI SRETA (malo nakvašen): Dobro veče želim, milostivi gospodine.

Ništa je to, srce moje. PERSIDA: (Srce moje, šta je to?) PELA: Zar ti misliš da se ja ne mogu sama obući? PERSIDA (sve jednako čudeći se): Ja znam moju dužnost. PELA: Ti si dobra devojka.

Zapovedate da vam namestim maramu, milostiva gospođa? PELA: Neka, Perso, dušo, ja mogu i sama. PERSIDA: (Ovo je nečuveno čudo!) Zapovedate jošt štogod sa mnom?

STEVAN (krsteći se jednako): Ovde čoveku mora pamet da stane. Najpre po tri služitelja ne mogu da joj ugode, a sad mi kaže, neka, Stevo brate, trebaćeš može biti, milostivom gospodinu.

O, Bože me sačuvaj, i moga najvećeg neprijatelja, koji me želi ubiti, ne mogu ga drugojače kleti, nego želeći mu zlu ženu.

PERSIDA: Da te nešto čuje naša gospođa. STEVAN: O, ja bi joj pripovedio kako takove žene i od asne mogu biti. Na primer. Ako ko rado ne časti, a dolaze mu gosti, samo neka uzme zlu ženu.

Ja je molim za oproštenje što sam na dužnost moju zaboravila, a ona mi kaže: Neka, Perso dušo, ja mogu i sama. TRIFIĆ: Pređe joj nisu mogli troje ugoditi. STEVAN: Ni svi služitelji.

SRETA: Ha, ha, ha! Ova oće silom da se pogospodi. Jošt nisam kafu za tebe kupovao. Pij tu! SULTANA: Ja ne mogu da pijem, čuješ li jedanput! SRETA (zamahne): Vidiš li ovo? SULTANA: Ne, molim te, oću.

Čekaj, kurjačko seme. (Ščepa je, pa je veže.) Ded, sad? SULTANA (ciči, otimajući se): Što ne mogu ugursuza da umorim? SRETA: Ugursuza? Jesam li ja tvoj muž ili ugursuz, a? (Tuče je.

Ded, nemoj vazdan da se daješ moliti; drugi put ne mogu da te snosim. SULTANA: Ah! (Peva.) Ti, serce, ne muči me, O, samo daj mi mir, Jer ljubiti ja ne smem Nit kazati ja

Ako ne bude nagazila na štogod, da nisam Sreta. Pelo ti, a čekaj, platićeš ti to dvostruko, mogu ja i kroz pendžer, nemaj ti brige. Ili ću te načiniti kao što si bila, ili ćeš sva biti mešina. (Pođe k pendžeru.

TRIFIĆ: Ti se varaš, tvoja je kuća preko puta. SULTANA: Ja sam tvoja žena. TRIFIĆ: Ja ne mogu imati dve žene. STEVAN: Aha, eto majstor Srete, sad će je on naučiti pameti. POZORIJE 3.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Eto vidite, sedim s vama i svi pomalo kao odvajaju ikilić-ždrakić za naš sto. Mogu vam reći da to i nije tako neprijatno, premda se malčice ukopavam sama pred sobom! Mislim, šta će mi sve to?

se nismo ni ulili u Crno more, kao što smo nameravali, a ja ostadoh da živim u svom svetu i da ga napadam, kad već ne mogu da izmislim ništa pametnije. Kako ga napadam? Baš ste radoznali! Ali, neka vam bude!

Naravno, ako me lično vi ne otkucate? Ali nećete vi, to se ne bi slagalo s onim što pišete! Šta mogu, to je jače od mene! Jedno vreme sam, znate, mažnjavala samo karanfindle po kafanama!

Prevezao me Šuca — privatni prevoznik. Volim da Šuca dovesla s one strane Save što kasnije. Tako mogu da se bez razloga dernjam i slušam kako mi se glas kliza preko vode. Bude mi nekako lakše, shvatate?

je potpuno sama u toj ledari koju je svet obilazio kao kugu, na onoj promaji, među najjadnijim platnima koja se uopšte mogu zamisliti. Šta je radila? Čitala neku knjižicu u kojoj su sakupljene razne šale i smešila se onako, sama za sebe.

sve tamnije i sve nežnije u toj sobi u Studentskom gradu, pa su mi Džordž i Grigorije šaputali svaki na po jedno uvo, i mogu vam se zakleti u šta god oćete da tu nije bio potreban prevodilac pa da čovek razume o čemu se radi!

Roditelji najvećeg dela onih vaših omiljenih afektacija iz razreda imaju toliku lovudžu da mirno mogu iznajmiti čak i nekog polovnog nobelovca da umesto njihovih naslednika obavi taj mučni, intelektualni posao.

Kad smo već kod dublera, ne mogu da odolim iskušenju a da vam ne istrkeljišem slučaj moga prijatelja Suleta, koji je u svoje vreme sa uspehom igrao u više

dok on leži kao ukočen sa parafinskom suzom u oku, iz daljine dofuravaju lagano slova K R A J — što polaganije mogu, mislim! Strašan fazon.

Ali, šta mogu — to je jače od mene, mislim, to da trkeljišem o bezveznim stvarima, kao što su, na primer, rođene Beograđanke.

Nešto tako! Što se tiče njegovog crtanja, mogu vam reći da bi se taj stolnjak mogao mirne duše izložiti na bilo kojoj izložbi morbidne umetnosti; oću da kažem, matori

Ne pada mi na pamet! Ko može da mi zabrani da stignem poslednja u toj sumanutoj trci? Eto, uganuo mi se članak i ne mogu brže da trčim! Na časnu reč, ubijte me, ne mogu! Ali neću odustati od trke. Samo ću je razvlačiti što duže mogu.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Beži biljko, u trn-goru! (Propuh žmarci iz Rugova po Dudovom lišću baju.) Može ćukac u svirajku da ćurlikne, mogu sova i sekira da zalaju. Ušuškaj se, Dude brate, u zaborav mesečine, u božije nevidelo.

Zatrubi zlokob s ruba pamtiveka: Planine mogu da se sruše, skrune, kad gavez prospe latice i munje; u ljutoj svađi, čuvši kỳkureke, tek hrast, kroz šumu, pre no

(Dotiču mi čula kadencu kosa, rukovet kraguja.) Ne prestaj, teci, diktaturo s gaja jer mogu, učas, šume da oneme, da bude zbrisan jezik čavke, kreje, da vidik zastru krljušt i peraja; u škrgut može da se

- Prazne se sobe Donjega šara, krčazi tmure. (Njine nogare mogu da slome nâjtiši zvuci - kada zažmure.) Hitri jahači Apokalipse smiruju konje. - Lozice, vij se!

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Ne bi l mi mogo koji grošić dati, da kupim potajno leba i da ga malo umirim? ALEKSA: Bogami, ne mogu, Mito. MITA: Eto ti mi prijatelja! A zašto? ALEKSA: Iz najprostijeg uzroka. Nemam! MITA: Šta?

MITA: Ali zašto baš Golić? ALEKSA: Ime ne čini ništa, nego titula. Odlazi! MITA: Bre, ja idem u kujnu najpre, ako mogu što od sluškinje izvarati. (Pođe.) ALEKSA: Samo pazi na „abije“ MITA: Gdi su? ALEKSA: Šta, gdi su?

MARKO: Moja ćerko, zato sam te i poslao u Beč da ti naučiš, kad ja nisam mogo. JELICA: Ah, kako je lepo, ja vam ne mogu dosta iskazati, verujte, ne mogu: kako je bila jedna princesa, ah sirota, kako je za svojim ljubeznim švermovala!

JELICA: Ah, kako je lepo, ja vam ne mogu dosta iskazati, verujte, ne mogu: kako je bila jedna princesa, ah sirota, kako je za svojim ljubeznim švermovala! MARKO: A šta je to švermovala?

JELICA: Ah, švermovati je to što u Beču kažu švermeraj. Koliko sam puta ja švermovala, ne mogu vam iskazati, ljubeznn tatice. MARKO: Ali šta je to švermovati? JELICA: Ta kažem vam, to je švermeraj.

JELICA: Kao star, molim; ne mari vam on ni za kakve krasote koje se u Beču mogu viditi. ALEKSA: Vi ste bili u Beču? JELICA: Pet godina. ALEKSA: Prekrasno!

JELICA: Meni je virklih najmilija zabava kad mogu mojim drugaricama pripovedati šta sam kojegdi čitala. Tako sam kod Gete, — o taj vam piše!

Šta je Beč, Pariz i London! Ima šeset hiljada samo crkvi; sto trideset i pet pijaca veliki, osim mali, koje se ne mogu ni izbrojati.

ALEKSA: Svašta se sad piše, svašta se može i govoriti, ali treba otići tamo, pa se uvjeriti. Neradeni mogu biti lasno kod velikog bogatstva i toliki mašina.

ALEKSA: To je don Kišot mlađi; stariji je pisao gramatiku francusku vrlo dobro. Ako želite, ja vam mogu poslati iz Beča. JELICA: Dakle, vi u Beč odlazite? ALEKSA: Zasad upravo u Beč. JELICA: Ah, kako vas benajdigujem!

ALEKSA: Vaša gospodična kći svojim divnim razumom i prostranim vježestvom tako su me obvezali da se otnjud rastati ne mogu. MARKO: Dobro, kad me u čemu izmenuti može, da ne žalim što sam na nju trošio.

JELICA: Samo mi je žao što mi je prsten kod toga nesuđenika, koga entberovati ne mogu, jer me je mati na smrti zaklela da se bez njega ne venčavam.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

trenut sroči: „Pokojne babe kunem se glavom, odavna držim žestoki post, vodicu pijem, hranim se travom, prosto ne mogu da vidim kost.

čilo i vedro, na maloj barci podiže jedro i skide šešir svoj: „Naći ću gdje se ribica krije, donijeti mladost što mogu prije, čekaj me, starče moj!

Živeli miši!“ iz ćoška svakog vraćala jeka. Ognjena vila začepi uši, zbuni je vika i dvoboj lud. „Nikud ne mogu da vas povedem, kad sloge nema, uzalud trud.

A gdje to piše, tako ti pesme, da stanar kuću voziti ne sme? S kućom na sebi mogu se ritati, nikoga zato ne moram pitati, spavati mogu, mogu pušiti, mogu je, najzad, odmah srušiti.

S kućom na sebi mogu se ritati, nikoga zato ne moram pitati, spavati mogu, mogu pušiti, mogu je, najzad, odmah srušiti.

S kućom na sebi mogu se ritati, nikoga zato ne moram pitati, spavati mogu, mogu pušiti, mogu je, najzad, odmah srušiti.

S kućom na sebi mogu se ritati, nikoga zato ne moram pitati, spavati mogu, mogu pušiti, mogu je, najzad, odmah srušiti.“ Saobraćajac obrisa znoj i pužev kućni zapisa broj, teško uzdahnu, palicom mahnu.

Goloruk momčić kroz tamu jaše, nosi prutić u ruci, nit pušku ima, nit sablju paše. Mogu ga sresti vuci, a biće, bogme, još veća beda, ako li dođe meda.

Ta sjećanja mogu l' da se kupe, mala moja iz Bosanske Krupe! Sad je kasno, već mi kosa sijedi, gledam Unu, ćuti kao nijema, zalud

Jedan pogled Zorinih očiju zamrači mi cijelu gimnaziju. Oko srca raste barikada, zarobljen sam, ne mogu da dišem, pa se pera, poput koplja, mašam i, zanesen, prvu pjesmu pišem.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— O, Manje je samo lovište gospodina markiza. Na Većem ima jedno dvadeset kuća. — Mogu li večeras preći tamo? — Svakako. Poštanska lađica biće ovde kroz jedan sat.

— Od Belmonteha ona dolazi skoro uz obalu. Možda su vam je kuće zaklonile. — Razume se. Mogu li naći koju barku da me preveze na ostrvo? — Ne verujem.

Malo šta ima da se vidi. Zamak ima veliku zbirku oružja. — Hvala, ići ću sam. Još nešto: mogu li biti probuđen pred pet? Čovek koji me je dovezao prevešće me u pet u Eskalonu.

— Sreća je za selo da je jedan napušteni manastir pretvoren u zamak. Sada mogu ponešto zaraditi i van ribolova. — Kako ne! Stara gospođa markiza zna svakome ime i brine se za svakoga.

— Nikad to nismo čuli. — Kako je onda moguće da ima jegulja! Ja sam uvek slušao da jegulja ima samo tamo odakle mogu ići čak u naročita mora radi plođenja. — Ne verujem da ove mogu igde izići. — Gde nalazite trsku za pletenje koševa?

Ja sam uvek slušao da jegulja ima samo tamo odakle mogu ići čak u naročita mora radi plođenja. — Ne verujem da ove mogu igde izići. — Gde nalazite trsku za pletenje koševa? — O, svuda je na jezerskim obalama ima dosta. — Evo naše kuće.

— Ja bih toliko volela da naš Miguele uspe. Možete li ga vi pomoći? — Ja ću učiniti što god mogu. Ali ja sam uveren da mladić njegovih sposobnosti može uspeti bez ičije pomoći. — Treba ga mnogo savetovati.

Vi biste noćas mogli biti na nekoj mojoj reci i osećati se isto tako prisno i ugodno kao da ste u samom zavičaju. Ne mogu da pojmim kako se onda mogu naći dva čoveka da se ubijaju, mrzeći zemlju jedan drugoga i misleći da je to zemlja koja mu

Ne mogu da pojmim kako se onda mogu naći dva čoveka da se ubijaju, mrzeći zemlju jedan drugoga i misleći da je to zemlja koja mu želi zla.

— Dobro veče. Vidim jasno njegovu veliku priliku pred manje mračnim nebom, ali čak ni po glasu ne mogu da zaključim kog je doba. — Dolazimo iz Belmontehe, ali nismo sve svršili. — Niste svršili posao? — Ne sasvim.

Zatim ostade samo plavilo vode, neba, i irealnost obala. Onaj što tera lađicu nije se još nijedanput okrenuo, tako da mogu zamisliti, ako mi je milo, da ima lik čudovišta.

— Ali sada volite svoju ženu? — Kako mogu da je volim, kad mi je ceo život upropašćen! — Zašto mislite da vam je život upropašćen?

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Sve sam sada kaz'o sad umreti mogu, A ti moju dušu preporuči Bogu”. 6 Tako despot svrši. A kad treće noći Počivaše Rudnik u krilu tišini, Gluv nekakav

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Nosite me iz ove šume, ne mogu više da gledam noću sjaj netvarnih bića u granju što se na mom stradanju uče da uteknu rođenju.

Kako da vladam u carstvu nevidljivom? Mogu samo da sluga budem i prosjak pred vratima zamandaljenim, otac koji me je oslepio za ovaj svet izvidaće me na onom.

No vojske i mnoštva za poraze znaju, u samoći ja samo pobedu imam da biram. Mogu li skupiti reke rajske da optočim narod svoj oklopom vode večne? Zalud me carem zovu kad mi velike moći nisu date!

Strina me lučem osvetljava, idem nizbrdo i ležem posred puta: pružam sam sebi ruku, ali ne vredi, odlazim, ne mogu pomoći. Pomoći!

U čestici jesmo sadržani, ali mi nismo ti koji mogu česticu da vide. I kada se svetlost učini gluvom, za ime boga, obratimo se mudrom strpljenju.

*** Čini ne čini na mesečini sad mogu da viknem sa obale Dunava nekad sam s vrlo umnim licem pitao sebe biti il ne biti danas mogu da govorim glasno i

čini na mesečini sad mogu da viknem sa obale Dunava nekad sam s vrlo umnim licem pitao sebe biti il ne biti danas mogu da govorim glasno i sa stene stojeći između Prometeja i Bala ja jesam Antihrist demon trula munja ali sam protiv

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

GINA (još od ulaska svaki čas krije oči maramom i plače): Ne mogu da se uzdržim. Što kažu, eto, pre sedam dana bio je tu, ovde, u kući... a danas?...

MIĆA: Kako u vazduhu? Kako vi to mislite? AGATON: Onako, znaš, ne mogu da ti uhvatim nikad kraj... MIĆA: Ne vidim, šta imate vi meni da hvatate kraj?

TANASIJE: Ne možemo, dabome! Evo ja, na primer, ja ne mogu da čekam. I da hoću, ne mogu. AGATON: E, boga mi ćeš da pričekaš, jer tu svoju želju da se testament otvori četrdeset

TANASIJE: Ne možemo, dabome! Evo ja, na primer, ja ne mogu da čekam. I da hoću, ne mogu. AGATON: E, boga mi ćeš da pričekaš, jer tu svoju želju da se testament otvori četrdeset dana posle njegove smrti

ali neka – bog neka ga prosti! TRIFUN: Što – kaži! SARKA: Nije lepo, mrtav čovek. SIMKA: Pa opet, prija-Sarka, ne mogu da verujem tako nešto; ovo je isuviše mlada devojka za pokojnikove godine.

Pa da, to bi bilo sasvim opravdano? DANICA: Opravdano? MIĆA: Pa da, zaboga, vi ste tako lepuškasti i mili, i mogu vam reći čak i da mi se dopadate, vrlo mi se dopadate. (Pokušava da je pomiluje.) DANICA (uvređeno): Gospodine!

DANICA (zgrane se): Vi ste ovde? SARKA: Pa da, izabrala sam ovu sobu, tu sam se smestila, ali ne mogu tek ići po kući bez papuča. DANICA (očajno krši ruke): Gospode bože! Zavesa DRUGI ČIN Ista soba.

SARKA: Pa idi u sobu, lezi. GINA: Ne mogu, ne mogu da maknem. SARKA: Da te povedem? GINA: Neka, idi ti u svoju sobu pa ću ja već lako. SARKA (prilazi joj).

SARKA: Pa idi u sobu, lezi. GINA: Ne mogu, ne mogu da maknem. SARKA: Da te povedem? GINA: Neka, idi ti u svoju sobu pa ću ja već lako. SARKA (prilazi joj).

SARKA: Bože, Simka, pa nismo, da kažeš, tuđini pa da ne mogu da ti dođem. Toliko valjda mogu da ti uđem u sobu i da mi uđeš u sobu.

SARKA: Bože, Simka, pa nismo, da kažeš, tuđini pa da ne mogu da ti dođem. Toliko valjda mogu da ti uđem u sobu i da mi uđeš u sobu.

AGATON: Ako je i srebrn, ali bar ne zvoni. SARKA: Pa ono ne zvoni, ali ako ja povučem uže, mogu zazvoniti sva četiri zvona sa saborne crkve. AGATON: Ti imaš da ćutiš!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Ja sam, naprotiv, zatezao dizgine. Gledao sam zadihano na tu stranu i, samo da mogu, skrenuo bih da ne vidim neki strašan prizor.

A mi idemo baš na suprotnu stranu. Vidik se gubio kada smo krenuli uzbrdo. Ali konji su malaksali i ne mogu dalje. Po nečijem naređenju priđe nam četa pešadije, te se i ljudi upregoše.

Sunce preli zracima reku i na suprotnoj obali se pojaviše sveži rovovi. Videli su se sada otvoreno. Nazad više ne mogu, a u pitanju su njihovi životi, te se huka i prasak poveća još jačom žestinom.

I komandir je uvek pod sumnjom da nije dovoljno vodio računa. A to mogu lako da mu i u ocenu stave, i time je njegovo napredovanje za dugo vremena obustavljeno...

Sunce pripeklo, znoj kipti sa ljudi i stoke. Kad prolazimo kroza selo, ljudi ne mogu da se napiju vode. Bilo je to nekad kad su seljaci iznosili vino i vodu. Ali mnogo je vojske prošlo, pa je i ponestalo.

Zbog čega? Na onoj obali je sada veliki metež i nered. Vojnici se izmešali pa ne mogu da pronađu jedinice, a mnogi pokušavaju i da pređu na našu obalu.

Ali oni su zakrilili otadžbinu svojim grudima i omeđili je mrtvim telima svojih drugova. I samo dotle, do te žive međe mogu doći oni u plavim uniformama. — Vječni pokoj podažd Gospodi pogibšim za vjeru i otečestvo!

Ne mogu dalje... Oni u kukuruzu se kolebaju. Neki se pobauljke vraćaju. Još jedan orkan onako, brzo, brzo, baterija zaurla, nad

Komandanti su nervozni, jer ordonansi u mraku ne mogu da uhvate vezu sa pešačkim jedinicama. Ne smemo dalje, da se ne bismo suviše odmakli, ali je i opasno ostati na ovome

Ali, kada zakoračih, onda uobrazih da na mene nišani ceo streljački stroj... Nazad ne mogu. Već izbezumljen, prikupim snagu, i potrčim, misleći svakoga trenutka da sam ja još živ, a ona vrzina daleko, daleko,

— Pripazider, bre, na vatru! — obrati se nekome unutra. — Ali ne, nisi mi potreban... mogu ja i sam. — Pa... kako vi naredite — odgovori dobroćudno. — A kada nosite večeru? — A, nema ’vod’ večere!

Sunce već beše zašlo, ali je još svetleo crveni užareni oreol, kao da vatra gori. — Mogu li sad? — Možete... samo pretrčite, sigurnije je — tešio me. Pođoh kolebajući se.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

— Ehe... pa onaj krivi. Vaš novi učitelj... — Ne mogu svi ljudi biti fini i uglađeni: nekom je Bog dao pamet, a nekom, mesto pameti, zalizanu glavu...

Lako ćemo, lako ćemo za to, reče kmet, gledajući okrečene duvarove. — Prvo zapišite računaljku; bez nje ne mogu ništa raditi, a trebaće mi kroz mesec dana. — Računalja... a šta mu je to ? pita je kmet, kao bajati začuđen.

Ljubici se učini da se ovde ne mogu deca navići redu, (a ona to htede postići odmah prvog dana), pa ih uvede u školu.

ipak svide i on već zamisli sebe obučena u najfinije odelo, stade zamišljati neke naročite manire, za koje držaše da mogu jako uticati na devojku. I odjednom, usred tih sanjarija, on se trže. »Šta je ovo... šta ovo ja mislim i činim ?

sa ovako živom prirodom, stvaram vojnike. Čudno !... Ali znam, to je sve ona prokleta moja surovost. Šta ću, ne mogu drukčije !« I ona skloni svoju dečicu za školu, reče im da se tu igraju, pa se onda polako približi Gojku.

Za decom iziđe Gojko, gledajući pred noge. Oboma beše nezgodno da se pogledaju, a znaju da se ne mogu ćuteći mimoići. Gojko oseća kako ga izdaje prisebnost, i on već uviđa da će proći ovako ako ga ona ne zaustavi.

Ljubica oseća da neće moći danas ništa uraditi. Misli ne mogu da se zaustave na jednom predmetu, no samo proleću, uvećavajući još više crvu slutnju, koja joj obuzela dušu.

— Zove te gospodin Pera, šapnu on Ljubici uplašenim glasom. Časkom, veli... — Kaži da ne mogu sad prekidati posao, odgovori ona odlučno, a iz očiju joj sevnuše neobične munje. — Kroz pola časa izići ću na odmor.

»A ko zna?... pomisli ona sa nekom sumnjom na duši: možda je ovo pretvaranje... Da li mogu biti ljudi toliko dvolični ?«... I to ostade za nju nerazrešena zagonetka.

»Mnogo vas je, reče mu otac, pa ne mogu sve da ishranim. Uzeće te gospodin Mladen, daće te u školu, a ti da ga slušaš kao Boga. Nemaš se kud vraćati.

videćemo. Zasad, upamti dobro, da nisi ni prstom mrdnuo. Ćuti i čini se nevešt svemu. — Dobro, to već hoću... mogu. Ali šta misliš o njima, šta će biti ? — He, sokole, nisam ja prorok. Tu se sad nešto krupno lomi...

— He, sokole, nisam ja prorok. Tu se sad nešto krupno lomi... biće grmljavine i svega. A ti čuvaj svoja leđa, jer sad mogu najgore stradati. Gojko ga pogleda plašljivo, a on hodaše po sobi, mršteći se i misleći. — Đavola posla! nastavi Velja.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Budi ga Janja sestrica: “Ustani gore, Radoje, Ovce ti za lug zađoše!“ “Neka i’, sejo, ne mogu; Veštice su me izele; Majka mi srce vadila, Strina joj lučem svetlila.“ 4.

20. Božić zove s one strane: “Prevezite me. Ako nisu ljudi doma, ono su žene.“ — “Junaci su u badnjake, ne mogu doći; Stare babe maslo vare, opržiće te; Nevjestice kuću kite, okitiće te; Djevojčice pjevačice, pripjevaće te“.

66. “Obazri se, lepa Cveto, majka te zove.“ “Nit’ se mogu obazreti ni odazvati; Zanese me konj zelenko među svekrve.“ “Obazri se, lepa Cveto, otac te zove.

“ “Obazri se, lepa Cveto, otac te zove.“ “Nit’ se mogu obazreti ni odazvati; Zanese me konj zelenko među svekrove.“ “Obazri se, lepa Cveto, bratac te zove.

“ “Obazri se, lepa Cveto, bratac te zove.“ “Nit’ se mogu obazreti ni odazvati; Zanese me konj zelenko među devere.“ “Obazri se, lepa Cveto, seja te zove.

“ “Obazri se, lepa Cveto, seja te zove.“ “Nit’ se mogu obazreti ni odazvati; Zanese me konj zelenko među zaove.“ 67. Mlad mladoženja, ružo rumena!

Đe Jovanu ljubi vode u čase dobre. Vod’ je, vodi, mladi Jovo, sretnja ti bila! U nju su ti svaka dobra, koja s’ mogu nać’: U nju ti je b’jelo lice, ka’ cv’jet proćetan; U nju su ti crne oči sokolova čina; U nju su ti b’jele ruke grada

Kad ja vidim svog dragoga pleća, Čini mi se, ja narastoh veća; Kad mu vidim nogu u topuku, Čini mi se, poletjeti mogu. Vita jelo! istina je bila, Ja se dragom u njedra savila!

“ 164. “Kraju, kraju, moj mrnaru!“ “Ne mogu ti kraju doći, Jer mi barka vesla nema.“ Ma mu veli đevojčica: “Ja ću tebe vesla dati, B’jele ruke đevojčine.

“ Ma mu veli đevojčica: “Ja ću tebe vesla dati, B’jele ruke đevojčine. Neg’ mi kraju, m oj mrnaru!“ “Ne mogu ti kraju doći, Jer mi barka jedra nema.“ “Ja ću tebe jedro dati — B’jele skute đevojčine.“ 165.

“ “Idi ti kaži mom dragom, Da mu ja doći ne mogu: Ja sam se davno udala; Muško sam čedo rodila; I tanku pređu navila, Muško mi čedo plačljivo, A tanka pređa

Kako, dušo, i ja za tobome, Đe te gledam, ljubit’ te ne mogu, Ali hoću brže, ako Bog da! U neđelju, koja prva dođe, U mom dvoru, a na krilu mome. 199.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

” Seti se odakle je to! VASILIJE: Omaklo mi se! I ne mogu stalno da pazim šta pred njim govorim! Gospodine podnaredniče, to je tekst iz jednog pozorišnog komada!

FILIP: I da drvenim mačem ne može da se proburazi aždaja, ili da se probode tiranin? I da drvenim mačem ne mogu da se odbiju udarci čeličnog? JELISAVETA: Posle mačevanja, to bi moglo da služi kao sitnina za potpalu!

VASILIJE: Tebi će taj drveni mač doći glave! MAJCEN: Vaše rasprave ostavite za kasnije! VASILIJE: Izvinite, ne mogu da se savladam! JELISAVETA: Mi smo samo pokušali da objasnimo! MAJCEN: Šta da objasnite?

U dvorištu se nalazi pumpa za vodu. Preko dvorišta mogu da budu razapeti, još uvek prazni, konopci za sušenje veša. Levo, na blagoj padini prema reci pod stablom velike lipe,

GINA: Vidim, puna ti flaša vesti! BLAGOJE: Oćemo li, glumac, po jedan cug? VASILIJE: Hvala, ne mogu po ovolikoj vrućini! A dok se ne završi predstava, moram da ostanem sasvim trezan! Drugi put!

A ovamo si mi obećavo i Carigrad! SIMKA (izlazi u dvorište sa prekrivenim poslužavnikom): Gino, mogu li kod tebe da sklonim srebrni escajg? GINA: Plašiš se da ti ga ne zdipe umetnici?

SIMKA: Dosad je obično pucalo noću... A Gina strepi zbog Sekule? BLAGOJE: Kukumavka! SIMKA: Ko zna u šta sve mogu da ga uvuku! BLAGOJE: Ko da ga uvuče? SIMKA: Bojim se da Gina ima razloga da se plaši...

GINA: Nije baš uvek! SOFIJA: Ja celog leta ne bih izlazila iz vode! Molim vas, hoćete li da mi obrišete leđa, ne mogu da dohvatim! Stalno bih plivala! Do neba bih, čini mi se, plivala, kad bi se moglo!

GINA: Zaboravio si da pomeneš kučeći stil! SOFIJA: Hvala, sad mogu i sama! Trčim da presvučem kostim, još mi je vlažan! (Utrči u kuću) GINA: Pazi da ti jajnici ne ozebu!...

GINA: Da ja obučem njeno, a ona moje, ne bi se videla kraj mene ko ni pačavra! BLAGOJE: Mogu da zamislim! GINA: Nego nosim muške cipele, muški kaput, rintam, radim, opasujem se konopcem!

Ovako ne znam, pa sama zamišljam, a zamišljam mu gore i krvavije nego što oni, krvnici, mogu da izmisle! DARA: Zasad se pouzdano zna da ga ne tuku! SIMKA: Otkud znaš? DARA: Nisam kazala da ja znam!

BLAGOJE: Šta on ima da priznaje? TOMANIJA: Pa valjda Sekulu poznaješ, majka si mu! GINA: Kako mogu da kažem da ga poznajem, kada muku kojom ga muče ne poznajem? DARA: Dosad ga niko nikakvom mukom ne muči!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Jedine drage pred kojom klečim, jer na njoj ne mogu ni moje bludne gorke oči nevesele da ostave traga. ŠALA Još sam ja veseo mada se nećeš udati za mene.

Kad bagrem dogodine zamiriše, ko zna gde ću biti. U tišini slutim da joj se imena ne mogu setiti nikad više. San Vito, al Tagliamento, 1918.

Zar sam to ja, što upaljenim pogledom spržim, sav taj svet, kuda više ne mogu da se vratim? Da li tela, mili gradovi, ili seni, to drhte, u slabosti sna i žudi ruku grubih?

To, da postoji čovek koji mene nabada kao leptira, a da mu ja, sa mačem u ruci, ipak, ne mogu ništa, ama baš ništa, meni se činilo kao fantazmagorija, čarobna. Ja sam zato ostao na Rijeci.

On nam je donosio i poštu. Ja i sad mogu da čujem, izdaleka: „Crnjanski, imaš pismo!“ Prema naređenju, austrijski pešak, u rovu, mogao je da prima poštanske

Gospodo, u slavu njihovih postelja, sramnih, punih crvenih, krvavih, mrlja, koje ne mogu da opišem, jer nisu ličile na ruže avinjonske.

Ovu čašu onoj ženi što je dopratila muža i nasmešila se jednim osmehom koji ne mogu da vam opišem, gospodo, jer ne liči na osmeh Đokonde. Ovu čašu ženama što mirišu na žito.

Aranđelu ostavila bez kolača?“ Gospodo, ne mogu da je opišem, za nacionaliste, jer nije ličila na caricu Milicu. A ni internacionalistima, jer nije ličila na

Budući lešinari naše literature mogu pisati o meni što god hoće, ali moje ime ne mogu naći među takvima. KOMENTAR O SAN VITU U ratu roditeljska ljubav

Budući lešinari naše literature mogu pisati o meni što god hoće, ali moje ime ne mogu naći među takvima. KOMENTAR O SAN VITU U ratu roditeljska ljubav potencirana je užasom.

Kola me čekaju. Dali su mi vele, pečenu gusku, i flašu šampanjca. Mogu večerati na putu. Pitam treba li da se odjavim komandantu. Vele, nije potrebno.

Ja se na to smejem. Prošlost i sadašnjost trče tako kao dva klovna, paralelno, ali se više nikad sastati neće. Ne mogu. U svom prtljagu, sem svakojakih stihova, nosim i Dnevnik o Čarnojeviću, koji je narastao. Kao kupusara.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

— Ali, prijatelju, valja da znaš da u svetu, pa i u ovoj pustoj gori, ima mnogo stvari koje te mogu naljutiti. Ako nema ljudi, tu su komarci, tu mušice, a one su kadre dovesti ljuta čoveka, kao što si ti, u veliku jarost..

Na kraju, priznao je, drage volje, da i mušice mogu biti od koristi na ovom svetu i da je Bog sve što je stvorio — stvorio dobro.

Ali mu car ne dade da dovrši, već ga ljutito prekide: — A znaš li ti da sam ja car pa ti mogu zapovediti da novac uzmeš, a ti znaš šta te čeka ako ne izvršiš moju zapovest — završi car srdito.

— Možeš mi, care, uzeti i život, ali ja taj novac ne mogu primiti — reče starac mirno. — Ni za crkvu?! — viknu car. — Ni za crkvu — blago i tužno odgovori starad.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

“ Buni me što je isti jezik, ali pomislim da to mogu biti dva daleka naroda, jednog porekla, bratska, ista, koji imaju jedan jezik, ali i ne znaju jedan za drugog.

Poneki ih toliko imaju da ne mogu ni da nose sve o sebi, već vuku kolica za sobom i u njima puno ordena za razne zasluge, zvezda, lenta i kakvih ne

Taman on ode, a ja sedoh i zaronih glavu među ruke. Nikako ne mogu da verujem da je sve ovo istina što sam dosad video u ovoj zemlji, dok opet neko zakuca na vrata. — Napred!

“ — pomislih u sebi, ali njemu ništa ne rekoh, već ga upitam: — Čime vas mogu služiti, poštovani gospodine? — Osnovano je novo zvanje upravnika državnih dobara, pa sam slobodan da vas u ime

Ovakve nemogućnosti i skroz neverovatne stvari mogu samo zamisliti i u zloj nameri proturati skučeni, bedni i izlapeli mozgovi saradnika opozicione štampe; ali im taj

Vidiš koliko tu ludi čeka?! — Ja sam stranac, putnik, i ne mogu odlagati — rekoh učtivo i poklonim se pred momkom. Reč stranac imala je uticaja, i momak odmah kao smušen jurnu u

Ja se izrazim najlaskavije o zemlji i narodu, i dodam: — A naročito mogu čestitati ovoj divnoj zemlji na mudroj i pametnoj upravi. Ne znam, prosto, čemu čovek pre da se divi!

da se i u buduće ne bi dešavale ovakve nemile pojave, koje mogu biti od vrlo krupnih zlih posledica po našu milu otadžbinu, to vam naređujem da silom vlasti zaštitite reč gnev, koju

— Dakle, ne možete da se setite?! — reče s osmehom i pogleda me ispod oka, ispitujući. — Izvinite, ali nikako ne mogu. — E, vidite, to je najnoviji zakon koji ima velike vrednosti za zemlju.

ustava, od kojih je svaki po tri puta bio u važnosti, odbacivan i opet nanovo priman, te tako ni mi, niti se građani mogu razabrati i znati koji zakoni važe, a koji su odbačeni...

raspis da se, sem privrednih knjiga, nabavljaju i udžbenici za grčki i latinski jezik, te se seljaci posle poljskog rada mogu učeći klasične jezike oblagorođavati.

on veli da je stara granica s južne strane išla severno od grada Kradije; a to je nepoštenje; jer naši neprijatelji onda mogu s mirnom savešću polagati pravo na zemljište do više Kradije. Šta mislite koliko štete time nanosi ovoj napaćenoj zemlji?

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

se dohvataš debela hlada, ispod koga još nije rosa spala, baciš se u tu svežinu, pa osećaš kako se grudi nadimlju, ne mogu dovoljno da se nadišu, a leđa se kale, kao usijan čelik, kad baciš u ledenu stud...

— E, pa ne mogu svi da plaste i kopaju. — Ja, ja, brate moj, jes', tako je... — Ej, ljudi, mi se zagovorili, pa i zaboravili bardak,

Otpočnu, tako, po nekoliko njih da probaju, pa kad vide da ne mogu ništa, moraju da ostave i da gledaju, kako bilo, da zavaraju momčadiju... Isprazniše se bardaci i pljoske.

Uostalom, momci se zadovoljavaju malim: ako mogu da dirnu i štipnu, to je sve, a 'nako, da rekneš — nije... slave mi, nije!.. — Jaoj!... začu se iz pomrčine.

A mladeži se ne drema. Oni bi, da mogu, produžili noć u dvoje, u troje i sa zebnjom gledaju, kako nestaje ispod njih kukuruza...

— Nemo', očiju ti, da se diraš tako, boli me!... — Neću, samo reci: 'oćeš li?... — Ne mogu; moram još ponjava da tkem... — Tkaćeš ih kod mene. — Nisam sve ni oprela...

ni video i odjedanput, zbog njene spoljašnjosti, rešavam se lako da joj žrtvujem sve ono, s čim sam se tako srodio, da ne mogu, bez mnogih svojih navika, zadovoljno živeti.

Behu to jasne, ali tužne misli: »I šta mogu ja njoj dati?... Ona hoće da živi, hoće da nađe odziv u misli na svaki otkucaj svoga vatrenog srca, hoće, bez sumnje,

Osim ozbiljne tople Naklonosti i najveće odanosti ja joj ne mogu ništa više dati, a to je malo. I tada nastaje ono, što se često u tim prilikama dešava: rasejanost, koja se brzo

— »Ts... čitao sam sve,... nisam baš najbolje Vizantiju prešao, ali tek... mogu...« — »Hm! možete, a?« veli profesor i opet ga onako đavolasto pogleda: »pa ded baš da vidimo u kojoj su Vas meri

— Dede iznova, gospodin-učo, vere ti; nismo čuli ono napred, — viče nekoliko njih iz gomile. — Ne mogu, brate, već promukoh; evo neka me odmeni ćata, — veli učitelj i pruža novine opštinskom pisaru.

Ko vas ono 'nako obruka? — Šta, čitao si? veli Mitar. — Jesam, brate, pa ne mogu da se načudim. Ono se nikom dosad nije desilo. — Kako nikom, bolan!

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Gde je sebe podne! JEVREM: Došao, znaš, da pročitam novine. Stigla pošta, a u dućanu larma pa ne mogu da čitam. PAVKA: Eto. Je l' kažem ja! Ostavio dućan da čita novine!

JEVREM: Ne mogu da razumem šta je kazao, al', vidi se, lepo je kazao. DANICA (čita dalje): „Težnje su, pak, modernog društva: stalno

IVKOVIĆ: Pa mi možemo prijateljski razgovarati, a ne biti u istoj partiji. JEVREM: Možemo, ne kažem da ne možemo. Mogu ja tebi, na primer, da kažem: gospodine Ivkoviću, skupe šljive ove godine. A ti meni da odgovoriš: jest, skupe su!

Većinom glasova? SRETA: Pa većinom glasova, nije nego manjinom! Samo, dabome, sa načelnikom ti da udesiš, to ne mogu ja.

SPIRA: Opet ništa! JEVREM: Pa onda, ja moram po dužnosti, u interesu partije, njega da mrzim. Ne mogu ja tek voleti opozicionog kandidata. SPIRA: Nije ni to baš onako strogo kao što je bilo nekad.

) „Do danas sam pripadao...” (Govori.) To već znaš, nego čuj samo kako svršava. (Čita.) „Niti ja mogu više pripadati partiji koja kandiduje za poslanike lude koji su švercovali špiritus”.

” Pa onda jedan poslanik opali drugome šamar, i onda se pređe na dnevni red. JEVREM: A kako ti izgleda, mogu li? A? SRETA: Doteraćeš se ti još kako. JEVREM: Samo, molim te, da svratiš češće, pa još koj' put ovako.

IVKOVIĆ: Pa jes', moj govor je sam uleteo u tvoj džep! JEVREM: Zet si mi, mogu da se poslužim tvojim govorom; ako te je žao mogu i ja tebi napisati jedan pa da ti vratim zajam. IVKOVIĆ: Hvala!

JEVREM: Zet si mi, mogu da se poslužim tvojim govorom; ako te je žao mogu i ja tebi napisati jedan pa da ti vratim zajam. IVKOVIĆ: Hvala! Piši ti sa tvojim ljudima paškvile.

JEVREM: Pa to! Ne možemo više zajedno pod istim krovom i otkazujem ti kvartir. Eto ti! Sa dušmaninom svojim ne mogu pod istim krovom! IVKOVIĆ: Lepo, primam k znanju! JEVREM: I da znaš i to: nisi mi više kirajdžija ni kod moje ćerke i..

JEVREM: Odatle!... Nisi mi više zet, pa eto ti... I da se iseliš. IVKOVIĆ: Čuo sam! JEVREM: Iz srca tvoje kćeri mogu još danas, a iz kvartira kroz petnaest dana. JEVREM: Ja energično kažem: još danas! IVKOVIĆ: Danas je izbor!

SPIRA: Nemoj da se mešaš kad ja govorim. SPIRINICA: Ama, čoveče božji, valjda i ja imam prava da zinem, ne mogu tek celog veka ćutati. SPIRA: Znam, al' kad zineš, a ti ne znaš da se zaustaviš. JEVREM: Dosta, čekajte!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Mnogi od tih njegovih radova nisu, doduše, ni izašli, pa ne mogu biti čitatelju ni poznati; mnogo je od toga otišlo u onaj strašni novinarski koš koji guta mnoge novinarske i

Svi ga vole i počituju, samo ga pomalo mrze ono nekoliko čapkuna u selu. Nego ga se i boje, pa mu baš ništa ne mogu. — Aha! boje ga se! Dakle ne ljubav i poverenje, nego strah i sila drži njegov režim!

Tašula, ’ajde jošte jedan beštek da turiš! Molim ve, gospodin-učitelj, za čes! — Pa mogu, baš, vala, — veli Sreta produživši razgovor sa ćir-Đorđem, koji mu se veoma dopao.

Oćeš li ti to otrpeti tek onako da im se to prođe?! — E, moj Maksime — reče Sreta setno, — pa šta mogu ja i ti, nas dvojica?! »Sirak tužni bez iđe ikoga! Jedna slamka među vihorove!« Toliki svet, toliki neprijatelji!

Eto, šta me sve samo ovde, u ovom selu, čeka! Sve se to meni na pleća natovarilo! A posle, ne mogu ni ja, boga mi, na sve strane da stignem! — Pa... sad... — veli Maksim... — tvoje tolike čkole i nauke... pa gledaj...

— veli Maksim. — Znaš ti! Šta znaš! Pa dobro, šta sam sad kazao? — E, pa sad — vrda Maksa — ne mogu ja sve znati, ka na priliku ti, što si jedan učevan čovjek. — Pa, dobro, ču li bar šta te pitam?

Kad se Mića pokloni pred Ljubicom, ova pogleda u ćir-Đorđa, a taj pogled je značio: mogu li? Ćir Đorđe se počeša malo po nosu kao čovek kad mu se predskazuje da će se ljutiti. Rado bi viknuo: »U mutvak!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

” A Nemci, pošto ne znaju brđanski, puste ga Kao stručnjaka za dizanje olovnih utega! Brđani, međutim, ne mogu bez nesreće (Naći će je, pa nek je u plastu igla!

Njihove su posete vrlo retke, Sa njima se viđamo o praznicima. Kad dođu, deca mogu da se sklone Iza kuće, u hlad starih trešanja.

Vrbe ne moraš crtati: one i same mogu da Dođu, u proleće, sa vetrom, ko zna otkuda ... Vrba je po prirodi uporna i zadrta: Čim negde oseti vodu, sama se

Latice-leptiri, koji zbog proklete Slabosti neke, ne mogu da polete... Posečena, dišući sve tanje i tanje Šljiva dovršava svoje listanje U smrti, predajući dušu prečistu Nebu,

Ležu li na levu ili na desnu stranu? — Na levu stranu počinak nije zdrav. Na desnu ne mogu da se okrenu, jer je u spavaoni tesno. Na leđa, žulja trola.

Kašljuca. Trepće. Pa da: kijavica! Prehladila se. Oseća se loše. Usnivam. A šta drugo i mogu! Odjednom: nešto me hvata za nogu. Ona, ko drugi! Čunak joj promrzô. Pod ćebe moje zavlači se, brzo.

Zove me taj vidik plav i voden, Ali da konja obodem, da odem Ne mogu, jer ne znam pravi put. VISORAVAN U blagom decembru, u kravljem dahu, U brdima što se dime, U gornjim selima, u

To je suština ovog prizora, Ove lakrdije i sprdačije; Avakum Pantić je lišen izbora, A ni babe ne mogu drugačije: Svako tu, kao svugde i svukud, Čini ono što mu odredi usud!

Al pre neg sa pučine Krenu dolari iz Amerike Traži se i od domaćih da učine Što mogu: da pokažu spremnost na žrtvu, I na noge podignu ragu mrtvu. Od svakog građanina danas se ište Da rekne Ne!

Prodajem zavičaj, poslednju stopu — nikakvog nemam morala... Da mogu, prodala bih celu Evropu Od Atlantika do Urala!” „Šta se predomišljate? Napred! Smelije!

Napunio je sedameset šest, ili sedam, Pa šta ako nekad nije držao veru? Ne mogu pokoru ovu da gledam: Prevršile smo svaku meru!” Takva je baba-Vuka Maždruka; Duša joj je mekša od pamuka.

RUCI PODREZANI PRIMERNO, A NA DESNOJ NIKAKO Dedi nezgodno, pa se premešta S noge na nogu, kao iznad zajaza: „Šta mogu, leva mi je ruka nevešta, Spora i lenjiva poput mamlaza.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Misterija jegulje Ako nauka i poezija mogu imati čega zajedničkog, one će ga neosporno naći u romanu i misterijama života jegulje.

sitne kao crvići, I to u blatu u koje oni odmah po rođenju ulaze i u kome ostaju zariveni dok ne odrastu toliko da mogu begati od riba grabljivica kojima bi služili za hranu.

nalaze najviše hrane; okeanske struje i vetrovi čine da oni dospevaju i do oblasti u kojima, zbog životnih prilika, ne mogu opstati.

One pri tom iskorišćavaju i najmanje pukotine kroz koje je teško verovati da se mogu provući. Jeguljice na taj način dospevaju i do vrlo udaljenih slatkih voda, za koje se ne bi moglo verovati da im je

Tu se onda mogu videti kako se prepleću i prevrću jedna preko druge, čas uzletajući na površinu vode, čas spuštajući se u dubinu

U Oceanografskom institutu kneza od Monaka, kao i u oceanografskom muzeju u Kopenhagenu mogu se videti bogate kolekcije larvi, pohvatanih od tih plodišta jegulje pa do samih evropskih i američkih morskih obala;

Ali mužjaci tak ve jegulje ne žive dugo; oni uginu najdalje posle tri godine. Naprotiv, ženke mogu živeti još dosta dugo vreme, pa i nekoliko decenija. Hvatano je takvih jegulja koje su imale i po 40—50 godina.

Takav je, na primer, slučaj sa vodom Sueckog kanala koja je nesavladljiva prepona da se mogu među sobom mešati organizmi dva mora vezana kanalom, jer organizmi ne mogu prolaziti kroz takvu vodu.

kanala koja je nesavladljiva prepona da se mogu među sobom mešati organizmi dva mora vezana kanalom, jer organizmi ne mogu prolaziti kroz takvu vodu.

Naprotiv, one što žive u hladnim vodama mogu se kretati i živeti u ogromnim prostorijama od severnog pola do južnog, pošto je dubinska temperatura svuda na kugli

One se mogu kretati od pola do pola, a da ne promene svoje životne prilike, bar u pogledu temperature i onoga što je sa njome u

Životinje što žive na dubinama manjim od 200 metara još mogu da vide slabu i nepotpunu sunčanu svetlost, lišenu crvenih, oranžastih i jednoga dela žutih zrakova.

Rakić, Milan - PESME

Rečima finim kao vaza saska Pokazaću ti ja kako se laska! Dosta, za ljubav večitoga Hrista! Ne mogu više, dosadno mi sve je. Jedanput srce na laskanje prista No više neće.

I tako sve je prošlo, i ja sada Ne mogu kleti nebo ni sudbinu, Il̓, s pesnicama stisnutim, pun jada, Prokleti žene ili podlost njinu.

bih tužna srca i pognuta čela Rek̓o bolnu tajnu što me davno kolje: ''Ja znam dobro, Bože, mane tvoga dela, No ništa ne mogu zamisliti bolje.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Plačne, grdne pomrčine — mogu l' one svjetlost kriti? Svjetlosti se one kriju, one će je raspaliti. Plam će, vječno životvorni, blistat Srbu tvoje

Viđi posla cara opakoga, koga đavo o svačemu uči: „Crnu Goru pokorit ne mogu ma nikako da je sasvim moja; s njima treba ovako raditi...“ Pa im poče demonski mesija lažne vjere pružat poslastice.

Kako bi im zapâ, da te mogu, glavu bi ti onaj čas posjekli al' ti živu ruke savezali, da te muče, da srce naslade. Vrana vrani oči ne

pred očima koje strijeljaju, koje kamen mogu rastopiti, a kamoli slaboga čovjeka, rođenoga da se od njih topi; pred očima vode prebistrene, đe u dvije sveštene

Vjera turska podnijet ne može da se haba dokle glava skoči. Iako je zemlja pouzana, dvije vjere mogu se složiti, kâ u sahan što se čorbe slažu. Mi živimo kao dosad bratski, pa ljubovi više ne trebuje.

KNEZ JANKO Bismo, Turci, ali se ne može! Smiješna je ova naša ljubav. Grdno nam se oči susretaju, ne mogu se bratski pogledati, no krvnički i nekako divlje: oči zbore što im veli srce.

Oko šta se oni dva poklaše, jedan drugom oči pokopaše? Za njima su tridest kokošakah, mogu živjet kao dva sultana da im dádê nekakva nesreća.

Voli su ti kokoš ali jaje nego ovna ali grudu sira. Koje čudo mogu na godinu kokošakah oni pozobati! Pa pogini u ono gospodstvo, spušti kule, a obrivi brke, a pospi se po glavi

Da se mogu razgovorit, srce moje, a sa mrtvom tvojom glavom, kam da mi je! da ti crne oči viđu, oči moje, da poljubim mrtvu glavu,

VUK TOMANOVIĆ Hoće, kneže; ali što za fajdu? KNEZ JANKO Kako zašto? Što govoriš, čoče? da ga mogu dobro osvetiti, kâ da bi ga iz groba dignuli!

KNEZ ROGAN Ada što je ovaj mjesec crven kako da je iz ognja ispretan? IGUMAN STEFAN Ni to, sinko, ja ne mogu znati. Aljinah je na nebesa dosta, pa Bog daje kome kakvu hoće; a meni je svakoja jednaka, tek sam svoje oči izgubio.

IGUMAN STEFAN Razumjeh ga, al' plakat ne mogu. Da umijem plakat od radosti, bih plakao slađe nego igda, al' kod mene, kada poje duša, suze mi se smrznu od radosti.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

I neću ja više da drhtim i da strepim pred njim zbog tebe; neću više da lažem i da te krijem. Neću i ne mogu da, kad odem do njega, a on da se na mene iskolačuje: „Šta ti, mori, kriješ onoga tvoga?...

Glavu ću mu kao vrapcu otkinuti. Ni ti ni on niti iko od vas na oči da mi ne izađete“. I, eto, zato neću i ne mogu da te krijem, da posle on mene tako grdi. I sve ću da mu kažem, čim dođe, videćeš ti! — završile su.

Celo jutro juri i trči kroz baštu. Ne mogu da je zadržim. Samo kida cveće i baca. Sofka, jednako osećajući na sebi njegovu ruku i grleći mu kolena i široke

— E, pa one, te... Sad nešto preturah po podrumu, pa mi padoše u oči. Znaš, sad godine nerodne i ne mogu da se sve napune, pa zato sam te i zvala da te pitam: kako bi bilo kad bi se ko našao da čuva u njima vino, da im ne bi

— Baš dobro. Bolje ti nego tuđin — odahnu mati. — E dobro. Hvala ti! — nastavi brzo Tone. Samo, snaške, znaš, ja ako mogu jednu ili dve bačve da zahvatim.

nije htela za sve vreme, dok je bila tamo po groblju, da pije druge vode, iz drugih bunara, jer sve one ne valjaju, ne mogu ni da se prinesu ovoj vodi njihovoj, iz njihovog bunara, te odahnjujući, govorila bi: — Oh, oh, što je slatka ova naša

A ti od one naše rakije jedan pangur da natočiš, i da mi doneseš, za mene, jer ne mogu ovu njinu „varošanku“ da pijem. — I bacajući se sinu o vrat i ljubeći ga strasno produžavala bi.

A ja ne mogu, mori, da te poznam. | I vođen Magdom pođe. Mati brzo, sva radosna što ih on nikako ne ostavlja, nikako ne zaboravlja

I on, okružen njima, poče da se penje i da se nećka: — Ama ne mogu ja gore. Bolje je dole, tu u kujni da ostanem, jer ja ne mogu. — Možeš, možeš, dedo.

Bolje je dole, tu u kujni da ostanem, jer ja ne mogu. — Možeš, možeš, dedo. I njima dvema pridržavan, poče se peti. Prvu bi nogu lakše digao na stepenicu, ali je sa

I sigurno iz iskustva znajući da lupom, ni nogama ni rukama, ne mogu se njegovi tamo, u kući, probuditi, jer je kuća od kapije tako udaljena, izvadi iz splava pištolje i poče njihovim

— Kaži Tomči, neka se obuče i ide u han. Ali neka! Neka ostane ovde! Predomisli se on i odmahnu joj rukom da ide. Mogu i oni tamo sami za nekoliko dana! Završi kao sam za sebe. Ona ode. Ubrzo Arsa donese postelju. Ali već beše dan.

Pandurović, Sima - PESME

„Al’ ja sam ipak zadovoljna, kada U veče, sve kad snom mrtvačkim spava, Izvadit’ mogu s bolom srce svoje Iz koga lipti krv (puno je jada); Na njemu tvoj je urezan lik.

Hladno, sipi... Blato. Vlaga. Bare... Vidiš kako bašte kobno žute. Naše nade nepovratno stare; Naša srca mogu još da ćute.

A govor duša i prirodne zvuke Ja danas teško mogu da razumem. Večna je sila vezala mi ruke I duh, i sâm se spasti već ne umem.

Do tog muklog mesta tajne bez otkrića — Ako im je ovaj zadnji zavet mio — Mogu još poći pet-šest dragih bića, Kad im je već život moj posvećen bio. Ako budu živa, — ja ću ih već reći.

Ja bar nemam više vremena ni volje (To je odveć šturo i glupo — ne mogu!) Da se borim, dragi moj, za nešto bolje. Posvećujem svoje misli sada Bogu, I svojim bliskim, Prirodi što šalje

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Eto što nam pričati mogu te zidine mrke i gorde. Prosta im gordost! Sudbina je slâgala i raslagâla, lomila i premetala stihije njine, ama se

Taj velikan ne poznavaše veličinu svoju. Bijaše prost u svojim potrebama i navikama. Njemu se istinito mogu primijeniti oni stihovi: „Ne resi ga ni srebro, ni zlato, Nego krjepost i mantija crna; Ne prate ga sjajni pratioci...

Ali Jovan Vicković, Ćeklićki knez, šalčina viši no đakon, uđe govoreći: „Mogu ja, Ivo, i bez tvoje pjesme!“ „Možeš Ćekliću Mlečiću! Ama jeste Mlečići, božija vi vjera! I domišljati ste kao oni!

„A čemu, striko! Mogu i ja!“ reče cura veselo, pa kao da dokaže kako može, zagna sjekiru do ušice u kladu. Sklad i snaga njezinih vitkijeh

“ reče Vladika osmjehnuvši se. Ivo sjede govoreći: „Zaludu ću sjesti i besjediti, Gospodaru, kad te razveseliti ne mogu. Ja bih se zaplakao kad se tako nasmiješ!“ „A zašto?

„Nu, šta radi, spi li?“ zapita serdar kćer. „Ne spava, ali ne treba mu ništa... Ja sam umorna, ne mogu više!“ „Lezi dijete!“ reče on. „Čudna li je ponekad!“ primjeti lagano mati joj. „Osorna, brate, kao divokoza!

Striko me tješio svaki dan. Zaludu me tješio. Evo mi danas kaza što je učinio za tebe i da ti mogu pisati. Pismo će moje, s njegovim zajedno, stići u Kotor na tvoga prijatelja Adolfa B* koga se i ja sjećam.

Pejo pokrio bješe glavu i prsi strukom. „Ne mogu da spim, pa sam izašao malo na hlad!“ odgovori Janko. Stana stade preda nj.

„Dakle, evo, što je prijatelju...“ „No, ostavi predgovor, pa mi kaži u kratko: kako ja tebe mogu usrećiti?“ „Ako uzmeš moju sestru!

A djevojke, obično odvojene od momčadi, ali ne toliko da im se pogledi ne mogu susretati, i one čuvajući stoku, uz ženski rad, zabavljaju se šalom i pjesmom, a kad nogama dojadi mirovanje, onda

Među tijem narodom, što življaše životom, punijem naslade i čara, kakvog velmože ovoga svijeta ne mogu za svoje blago imati, među njima bješe, bogme, i nesretnijeh, jer je zlo i dobro pomiješano na svakome krajčiću zemlje

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Kletve mogu da budu strašne, varvarske i svirepe, s prizvukom tragike (Usta ti se na zatiljak okrenula! Manji umro, no što si se

Obično se kletve izriču sa „da bog da“ (na početku ili na kraju). I kad se to ne izrekne, podrazumeva se. Kletve mogu da se kazuju i po sazvučju (Mile, mileo da bog da na kolenima!).

Da bog da mi svaka sreća posahnula i ne imala napretka kao ova slamka od jutros! — i pri tome lomi slamku). Zakletve mogu da budu šireg (Tako mi života! Tako mi očnjeg vida! Tako mi sunca!) i kraćeg oblika (Života mi! Očnjeg mi vida! Sunca mi!

). Neretko zakletve mogu da budu i uslovne (Ne dočekao sutrašnji dan, ako sam ja to rekao). Zakletve se izriču u raznim prilikama svakidašnjeg

U stvari to su želje koje se izriču dragim, voljenim i cenjenim bićima kao izliv prisne srdačnosti i nežnosti. I oni mogu da se saopštavaju sa „da bog da“ (Da bog da stekao bijele pčele! i Stekao bijele pčele!

), i to u obliku kratko sročene i lepo izražene prigodne pozitivne želje. Blagoslovi mogu da budu ozbiljni i šaljivi. Naročito se često čuju kad se napija (Srećan bio i kud putem hodio, i kud vodom brodio!).

Tako se ne zgrčio kao klupko u rešeto! Tako se ne mučio kao prtena žica itd.). Poređenja mogu da budu: a) prava (Ljut kao ris, Ušutio se kao miš u mučnjaku, Pijan kao majka,1 Zasukao brkove kao da će njima amove

). Poređenja mogu da budu i poetske lepote (Odenuo se kao gora listom, Nagizdala se kao livada o Petrovu-dne, Opravio se kao lipa u

). Poređenja za boje naš je narod uzeo iz svoje neposredne okoline, i to putem asocijacije. Ona mogu biti statička, kao: beo kao ovca, mleko, sir, jaje, dan i sneg; crn kao katran, ugalj, zift, noć gavran, đavo (vrag);

Poslovice mogu da budu prave poslovice (prozne), poslovice pričice, dijaloške poslovice i najzad stihovane poslovice.

— Što vide od oca?; Pošto bi se Marko poturčio? — Za inat; Ko ti je izvadio oko? — Brat. — Zato je tako duboko). Mogu da budu i stihovane (— Kuga je u Sremu. — Nije nego u tremu; — Vami vaše, nami naše! rekoše baše.

Stihovane poslovice mogu da budu razvijene u čitavu pesmicu i šaljive kakvoće (Oj rogoze, moj dobri rogoze, drži vodu dok majstori odu!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

stari čovek, onda mi imadijasmo mlogo košnica, pa bi i ja svako jutro brojio, i sve bi čele prebrojio, a košnica ne mogu.

Naše narodne priče ili pripovijetke gotovo se mogu razdijeliti na muške i na ženske, kao i pjesme. Ženske su pripovijetke one u kojima se pripovijedaju kojekakva čudesa

— Kako možeš u svome dvoru trpeti toliku propast? Za što to ne zaroniš?” Zmaj mu odgovori: „E moj šura, ne mogu ti od sramote ni kazati šta je to.

Bio jedan čovek pa imao jedinca sina. Ovaj sin reče jedan put ocu: „Babo, šta ćemo raditi? Ja ovako ne mogu živeti; nego idem u svet da učim kakav zanat.

” Baba kad to čuje, reče aždaji: „To je bogme daleko, to ja ne mogu ljubiti.” Sutradan kad aždaja otide iz rekavice, carev sin dođe k babi, pa mu baba kaže sve što je čula od aždaje.

” Carev sin zahvali caru, pa se opravi i izjavi ovce, i uzme sa sobom još dva hrta što mogu zeca u polju stići, i jednoga sokola što može svaku ticu uhvatiti, i ponese gajde.

otide kući plačući i pripovedi materi šta mu je sad car zapovedio, i reče joj: „Ovo, majko, niti može biti, niti ja mogu svršiti.” A mati mu odgovori: „Idi, sinko, opet iza sela, ne bi li te Bog namerio na onu devojčicu.

Onda se on ražljuti pa joj reče: | „A da gde je moja sreća?” Devojka mu odgovori: „Tvoja je sreća daleko od tebe.” „A mogu li je naći?” zapita on, a ona mu odgovori: „Možeš, potraži je.

” zapita on, a ona mu odgovori: „Možeš, potraži je.” Kad on to čuje i vidi da su ovce brata njegova dobre da ne mogu bolje biti, ne htedne dalje ni ići da gleda drugu stoku, nego odande upravo otide k bratu.

silno jelo gotovi, a domaćin mu reče: „E moj brate, ja sam gazda i svega imam dosta, ali svoje družine nikako ne mogu nasititi, sve kao da ala iz njih zija; samo ćeš videti kad stanemo večerati šta će raditi.

na pohodu reče mu domaćin: „Brate, opomeni se i mene, ako gde nađeš Usuda, i zapitaj ga kakva je ovo nesreća, te ne mogu svoje družine nikako da zasitim, i za što mi otac i mati nikako ne umiru.

reče: „U tome i u tome selu ima jedan bogat seljak i svega ima dosta, samo je nesretan u tome što mu se čeljad nikad ne mogu da nasite: izedu na jedan obrok pun kazan jela, pa im je i to još malo.

Sveti Sava - SABRANA DELA

Po molitvi bivaju kolenopoklonjenja nisko do zemlje za one koji to mogu, a za iznemoćale nešto malo čvršćeg stajanja. Njihova tri kolenopoklonjenja treba da budu lakša.

dovoljno kao odgovor i pred Bogom i pred nama: pažnja i briga oko službe; a one koji poznaju knjigu, te zbog službe ne mogu da ispunjavaju svoje molitveno služenje i da budu sa bratijom na molitvenim okupljanjima, poučavamo da se ne omaloduše i

Ovaj blaženi gospodin naš Simeon imaše tri sina. A jedan, najmlađi, ne mogu ga nazvati sinom, već robom, koga ljubljaše više od svih, a i ovaj neodstupno njemu rabotaše.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Nemate vi pojma koliki je to mozak i kapacitet! STAVRA: Šta bi s tom rakijom? IKONIJA: Cmiljo, čuješ valjda! Ne mogu da zinem od ovog kutnjaka!

Njemu je astal prepun telefona, pa artije, sve sami materijali, i to umnoženi, šapirografisani! Mogu da ti izradim i penziju, i deči dodatak, i invalidu, i pasoš, i kredit, i stan, samo mi kaži koliki!

Mogu da ti izradim i penziju, i deči dodatak, i invalidu, i pasoš, i kredit, i stan, samo mi kaži koliki! Mogu da ti prolongiram dok trepneš! (Ulazi Gospava) GOSPAVA: Šta se ovaj voliko raskokodako? Dajte mi nešto da popijem!

Podnela sam ležećki, i snogu, spisak bi se naslago do krova! Al to više trpeti ne mogu! IKONIJA: Sve se može kad zašušti lova! GOSPAVA: I jes mi velika lova! Jednom, ko dvaput za bioskop!

GOSPAVA: I jes mi velika lova! Jednom, ko dvaput za bioskop! A sutra, vala, neću ni radnju dotvaram! Mogu jednom i nešto za svoju dušu! IKONIJA: Čudo to? GOSPAVA: Dosadilo mi stalno otvaranje rupica!

Al tebi ovo da kažem: one miševe diskotiš kako znaš! Grebu pod krevetom, ne mogu da se kocentrišem! (Izlazi) MILE: Jesi vido kako pravi grimase dupetom? CMILjA: Crnoga li joj leba, bogo moj!

IKONIJA: Je l te to boli? ANĐELKO: Ovo na nozi? Naravno da boli, a i teško se krećem. Nigde ne mogu bez štapa. Dao bi đavolu dušu da me prestane! IKONIJA: Nemoj dvaput da kažeš! Šta ti je reko doktor u kapezeu?

IKONIJA: Natruni duvana! Uvo mu krvari, rasečeno, visi! Sasvim u fronclama! CMILjA: Ja to ne mogu da gledam očima! ANĐELKO: Malo je falilo da mu izbiju oko! Plavo ko indigo! Ko ga je samo vako životinjski...

Iz osmog džepa bije velika zima! A da ispraznim ovu kantu, pa u kantu? Nemam krov, al barem imam poklopac! Ne mogu da vas ogreju ni toplane, ni cerova drva, ni ugalj, ni ovnujske kože! A kako to nekog i jedna lula može?

IKONIJA: Opet negde da tražiš Vukosavu? SKITNICA: Digo sam ja ruke od Vukosave! IKONIJA: Ne mogu da se načudim kako te prošlo! Pogledaj, molim te! Nolike čvoruge, a jutros nigde ništa! Srećan si kolko si težak!

Možda na primer mestance u nekoj fabrici... ANĐELKO: u fabrici? Da mi i muda oćelave! MILE: Mogu ja i nešto bolje da uredim. Sad je smenjen jedan frakcionaš, i to zadrti, a znaš ko dolazi na njegovo mesto?

ANĐELKO: Slušaj, moš ti to malo brže, oće ovi škembići da mi se olade! MILE: Sa tim Ilićem ja stojim evo ovako! Mogu da ti prolongiram šta oćeš!

Stanković, Borisav - JOVČA

MITA Što me gledaš, što me moliš? Ne može više, sestro. Mora da se govori, mora da se zna. Ne mogu (pokazuje na Jovču), pa posle na mene sve da baci, da sam ja za sve kriv. ANĐA Nisi, nisi kriv.

tebi lepo govorih: Gledaj, gledaj dok bata Jovča nije došao, steži ga, ne daj mu da se toliko pronevaljali; ali ti: Ne mogu, šta mogu ja? On je već veliki, već domaćin, svoj gospodar...

govorih: Gledaj, gledaj dok bata Jovča nije došao, steži ga, ne daj mu da se toliko pronevaljali; ali ti: Ne mogu, šta mogu ja? On je već veliki, već domaćin, svoj gospodar...

Ili u svet da ide ili u bunar da se davi! MITA Neće, neće da se davi. I ne mogu ja više. Odavna sam ja čekao da kažem, da skinem sa sebe. Neću posle da sam ja kriv, da ja nisam govorio, kazao...

I zato, neka je greh, ma šta, ne mogu posle da ih gledam, trpim. I zato, to sam grešan, priznajem, ako same nisu htele, mirom, mirno da idu, dobivale su

Oh, znam da nigde nema veće sladosti, sreće. I ako trpim, hoću da izludim, ipak je sreća, sreća... Ali, ne mogu više. Ubiću je, ubiću je, Boga mi, duše mi!

VASKA (okrene se lenjo, okuša jelo): Odi, jedi i Ti. MLADEN A, ja ne mogu. (Povlači se.) VASKA Jedi. Ne mogu ja sama. Na, bar uzmi, pij ovo. Ne mogu, jako je to vino za mene.

VASKA (okrene se lenjo, okuša jelo): Odi, jedi i Ti. MLADEN A, ja ne mogu. (Povlači se.) VASKA Jedi. Ne mogu ja sama. Na, bar uzmi, pij ovo. Ne mogu, jako je to vino za mene. Što mi nisi doneo ono drugo?

MLADEN A, ja ne mogu. (Povlači se.) VASKA Jedi. Ne mogu ja sama. Na, bar uzmi, pij ovo. Ne mogu, jako je to vino za mene. Što mi nisi doneo ono drugo? MLADEN Nije rashlađeno. Pauza.

(Smeje se.) MLADEN Ne, Vaska. I bez plate, bez bakšiša! Plata, bakšiš mi što — mogu tebe da služim. (Sav zbunjen): Eto to! VASKA (sve nestašnije, raskalašnije): »Eto to!

otkad to? Sve, sve, sve! (Raskalašno se zacenjuje.) Brzo, odmah, brzo! ... Ne mogu da čekam više. Sve, sve, sve! MLADEN (drži čašu u ruci koja drhti, i prosipa vino; uplašeno, očajno): Aman, Vaske,

STOJNA Ne znam, gazdo. No znam samo da se ovako više ne može da izdrži. Ja bar ne mogu. Otkad se ona nesreća desi i on ovamo kod nas dođe, eto i noć i dan sve je ujedno. Ja više ne mogu da izdržim.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

srpskoj junosti preporučiti i tako srpske kćeri prsima, koje su me odojile, ako ne koliko bi[h] rad, barem koliko mogu, blagodaran javiti se.

Toliko mogu jošte pridati, da ako ko bude samo zabavu iskati u ove knjižice čitanju, neće bez nje biti. Šta je zabavnije nego znati

Toliko mogu uveriti, da ako je što dobra i s moje strane bilo, zaisto uzrokovato je bilo črez vsegdašnje spominjanje mojega dobroga

„Ljudi pametni, i koji mogu, beže iz Turske i prelaze u mirna carstva hristjanska; a on hoće da decu u Tursku vodi!” Iguman, siroma[h], videći se

Dobro, dobro, vidićemo i tu svetinju! Zasad obače ovde ne mogu izostaviti da ne učinim ovo naznačenije koje će služiti mojim čitateljem za zabavu i za odmoricu.

bio, jer se nikad ne bi[h] smio dodirnuti prsiju moje mlade, nego bi[h] im se morao klanjati kao ikoni; sad, ne marim, mogu im se klanjati, jer sam ostario.” Niko nije se mogao od smeja uzdržati na ovi Maleničin odgovor.

može nikad doveka zabranjen biti i da mirski sveštenici, u česnom braku živeći, čada rađajući i dom svoj upravljajući, mogu arhijereji i arhiepiskopi biti.

Ovo govoreći, ne protivim se da i neženati mogu na ova dostojinstva doći, ako su dobrodeteljni i dostojni”. Janja kulundžija: „Gospodine, ako to čuju naši grečeski

Kaluđeri sami bez prošnje ne mogu živiti; kako je kaluđer, mora biti prosjak. Obaraju, zidaju, prave, popravljaju; za sve to valja da prose.

” Kako je meni bilo, ovoga pravdoljubiva i či-stosrdečna arhijereja slušajući, iskazati ne mogu. Stao sam bio, s jedne strane, kako ga mogu dobro gledati i kako neću drugima u služenju smetati.

Stao sam bio, s jedne strane, kako ga mogu dobro gledati i kako neću drugima u služenju smetati. Ne znam, ili mi je bilo milije gledati ga ili slušati.

Mislim, slatka mati, presveto duši mojej ime, gdi si da celujem stope nogu tvoji[h]! Od onog blaženog dna, velim, ne mogu viditi malo dete pri sisi, da u isto vreme ne razmislim neiskazano blagodejanije, milost i promisal preblagoga boga.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Isti fratri, iako su, poslije boga, najviše štovani ne mogu izmaći tome narodnjem krštenju. To je, dakle, prosto običaj, njeki zao običaj ako ćete, ali ništa drugo.

najviše po tome što na kraju ljeta reče bratu Kušmelju, koji dođe da raspita: — Jeto jes magareće krvi, ali jopeta ne mogu se puno tužiti na nj. Vidićemo, vidićemo s vrimenom!

A meni, brate moj, priviše se noge kâ dva konca. Oću da izmolim „Pozdrav gospin“, a ne mogu. Kako je mogâ dopriti glavom do onolike visine? Biće se popeja na grob pokojnog fraFelicijana Felicijanovića...

A što je za čudo, koliko su mu svi dosađivali i brecali, on se nikad ne namrdi, niti reče: „Neću! ne mogu!“ Nego je bio zadovoljan; i u ono malo trenutaka kad bi ga pustili da preduši „pio“ je iz svoje lule. „Kamo te, Bukaru!

Fra-Brne, držeći se za trbuh, zamliječi očima, pak će im: — Ja, braćo, ne mogu više! Jedva sam i dovle dopra! Stoji mi vrka u drobu, kâ kad kupus vri! — i pođe lagano uza stube u svoju ćeliju.

A naše rđe kad spomenu ime sv. Frane, tope se, tobože, od bogoljudnosti, a ovamo, kad god što mogu očapre nam, i kožu bi nam zderali...

— Sve sam čuja i razabrâ, sve... i za crkvu i za gvardijana! — reče Srdar izlazeći s nategom. — Ja ne mogu više! Dobro će biti, ako i ja ne platim glavom. Iđem odma da legnem. Naredite da mi se donese u kamaru vruće rakije.

Recite mi, molim vas, šta im to pomaže? Ko je u paklu, molitve ga ne mogu izvaditi, a ko je u raju, njemuka ne tribaju? Je li tako? E, kad je tako, šta, dakle, pomažu molitve za vaše mrtve?

Čitao je što mu drago, i napreskok, i naopačke, samo da se toroče, kao što njeki mlinari ne mogu zaspati, ako im se vitao ne obrće.

Da nije što stricu? Da nije umra? — Za meneka je umra — odgovori Bakonja, strovalivši se na klupu. — Ja s njim ne mogu više. Bolje bi mi bilo da skočim u vodu.

Šta sam mu ja kriv? Jesam li ja kriv šta ne može da spava po cilu noć, što su mu noge otečene. Ne, ne mogu više, nego iđem u koji drugi manastir, pa ako me ne prime, a ja ću tražiti službe.

Ne, ne mogu više, nego iđem u koji drugi manastir, pa ako me ne prime, a ja ću tražiti službe. Mogu biti konjušar, ako ne ništa drugo. — Kakvo bižanje, kakav konjušar! Šta sve bulazniš! — reče Srdar, vodeći ga.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Ceo dan sam išo, a kad me mrak tače: Stojim usred magle neodmako skoro. Sad bar imam tvrdi oklop oko uma I mogu da stojim uspravno, bez straha. Nek o glavu doba lupa iz sveg maha.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Ja ne krijem da nisam. Nisam ni zato što, kako i sami rekoše, jedino srce krupnije od duleka ili lavež za petama mogu po prvom ledu da spoje dve obale.

Ja sam ih zaradio. Niko ih u Prerovu nema ovoliko.“ Uplašeno je potvrđivala glavom. „Ne znaš ti šta su oni. Mogu da pevaju kao ptice. Da ciče kao krdo prasića. Da se smeju kao trešnja puna dece. Od njih je kuća veća od neba.

Sinovi treba da te se plaše i pomalo da te mrze dok ne ostariš. Jedino oni i majka mogu da donesu nesreću čoveku. A unuke voli“, seti se očeve opomene. Šta je mogao kad je to počelo čim je prohodao.

Radi vodenice i onih pustih livada... — o tome neću da čujem! — Kako sam ja mogla? Svi mogu u mojoj familiji. — Možda je meni tako suđeno. Šta mogu protiv Boga? — nemoćno podiže ruke. Zar pred njom ovo kažem?

— o tome neću da čujem! — Kako sam ja mogla? Svi mogu u mojoj familiji. — Možda je meni tako suđeno. Šta mogu protiv Boga? — nemoćno podiže ruke. Zar pred njom ovo kažem? Okrenu glavu ka prozoru i uhvati se za drvene rešetke.

) Nisam mogao da vam javim, doneo sam odluku na brzinu, služba, moram odmah da se vratim... (Šta mogu? Moram je razočarati.) Pa jeste, i za Božić. Toliko godina nisam bio kod kuće za Božić. Nisam te video...

Noćas je sve izgubio taj moćni Aćim Katić. Vukašin je sav skupljen i zgusnut u drhtaj koji će sam sebe da iskida. Ne mogu po tvome! Ne mogu se odreći Olge zato što je ćerka tvog političkog neprijatelja. Ne mogu!

Vukašin je sav skupljen i zgusnut u drhtaj koji će sam sebe da iskida. Ne mogu po tvome! Ne mogu se odreći Olge zato što je ćerka tvog političkog neprijatelja. Ne mogu!

Ne mogu po tvome! Ne mogu se odreći Olge zato što je ćerka tvog političkog neprijatelja. Ne mogu! Nisam kriv što si me nepravedno voleo više od Đorđa. Nemam čim da ti nadoknadim nepravdu. Ne mogu...

Ne mogu! Nisam kriv što si me nepravedno voleo više od Đorđa. Nemam čim da ti nadoknadim nepravdu. Ne mogu... Znam, boli te, gledaš me, osećaš kako umirem u tebi. Boli i mene. Pa ti znaš koliko mene boli.

mu, kad zauvek napusti ovu očevu sobu u Prerovu, kuća koju će da kupi za novac otet bratu doneti više radosti i sreće? Mogu li ideje, uspeh, karijera, saloni, društvo konzula, ministara i dvorskih dama da nadoknade gubitak oca, brata i snaje,

Neće biti moji unuci. — Tvoji će biti! — viknu, smračen od mumlanja i krckanja u mraku. — Kroz njih ne mogu da trajem. Dušmani će da opogane moju krv. — Ima nešto važnije u životu...

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— Koga si videla? — majka u čudu raširi oči. Devojčica preblede. — Ne mogu da kažem! — prošaputa. — Zar nisi malopre rekla da si videla Tataginu decu, a znaš da ona nikoga nema? Zar lažeš?

Sunce se radoznalo zagleda u Belu žabu, i osmehnu: — Ne mogu, žurim. A nema ni potrebe! — zlatnim prstima dotače Gospodar neba Belu žabu. — Zar ne vidiš da si cvet? Lokvin cvet.

— Misliš? — nasmeja se Taško Oraško i pruži mu plod oraha, sav od žeženog srebra sazdan. — Ja sam u njemu, čuvaj ga, mogu dolaziti samo noću... — Kad se probudim, ničega neće biti! — uzdahnu starac. — Ali kako znam da sanjam?

Bili su sigurni da im više ne mogu pobeći, kad neko viknu: — Bežite, vojska! Kuda da beže? Ispred njih je more. Iza njih gonioci.

— Pomozi mi da vratim sina ili mi oduzmi život! — zajauka. Vila odrečno odmahnu glavom. — Ne Mogu ti vratiti sina! — prošaputa. — A ne mogu ti ni oduzeti život. Mornari čiju si smrt skrivio ne primaju te!

— zajauka. Vila odrečno odmahnu glavom. — Ne Mogu ti vratiti sina! — prošaputa. — A ne mogu ti ni oduzeti život. Mornari čiju si smrt skrivio ne primaju te! — njeno svetlucavo lice potamne.

Ostali su davno prešli u grad. Taj grad dečaci sa ostrva ne mogu ni da zamisle, ali je zato ostrvo za njih mesto skrivenih čuda.

Šta sve oni ne bi dali da slobodni kao ptice polete po talasima, pomislili su, uzdahnuvši. Znali su da im roditelji ne mogu kupiti jedra, i ćutke se razišli kućama.

— Gde je ta zvezda? — dečak se naže ka Mersadu, ali ovaj odmahnu glavom. — Ne mogu ti to reći! — šapnu ozbiljno. — Dalek je put do nje, vreme mi je da pođem, ali evo ti moja košuljica i sve što zaželiš

To zapamti. A zapamti i da ti mogu ispuniti samo tri želje? — Začu se lagani šušanj kao kad vetar prolazi iglicama bora, i malog gosta nestade.

— Šta vredi što sam prošao kroz Zlatna vrata? Šta vredi što sam dovde došao? Ne mogu te ubiti, ptico! Ne mogu postati Princ oblaka!

— Šta vredi što sam prošao kroz Zlatna vrata? Šta vredi što sam dovde došao? Ne mogu te ubiti, ptico! Ne mogu postati Princ oblaka!

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Da se poljubimo; pa otsad niti mogu ja tebe čuvati od Srba, niti ti mene od Turaka. Nego da te ispratim do pola puta, pa idi u Beograd!

kao neko koga je ščepao jedan od onih potpunih a nepredvidljivih strahova što otapaju hrabrost i okivaju pokret a mogu se dogoditi svakom.

nisu postajala nimalo mekša, slobodarski duhovi u Francuskoj i u Italiji sasvim su bili uzbunjeni i činili su šta mogu, a brod je ipak, neumitno, plovio od Beča ka Beogradu, gradu na međi onog nestajanja.

— Živa neću iz svog zavičaja — odgovorila je Ljubica — a mrtvu me mogu i psi izesti. To je bilo u jesen 1813. godine. U jesen 1842. Ljubica je napuštala svoj zavičaj, još živa.

Požurio je da se Knezu nađe od pomoći i uveravao ga je da i vremena nevolja mogu biti korisna. Tada je bio jedan od retkih prijatelja kneza Miloša koji su Knezu odlazili i jedan od retkih neprijatelja

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

“ „Sve sam drage razgonio, A rad tvoje rane ljute Oh, đaurko Anđelijo, 3aboravit' ne mogu te!“ Pa uzdahnu star Lem-Edim Raspršta se igra dima Sunce sinu, sunce spazi Mrtva starca Lem-Edima. J.

„Mila deco, mili Srbi, Oh, idite putem pravim, Mladost Moju, kletvu moju, Ne mogu da zaboravim!“ J. Jovanović 3maj XLV OTAC I SIN Jedanput ide stari Amidža, K'o neki sedi mandarin, A za njim tapka,

I tako sve je prošlo; i ja sada Ne mogu kleti nebo ni sudbinu, Il' s pesnicama stisnutim, pun jada, Prokleti žene ili podlost njinu!

Dva verna i snažna roba pod ruke povesti mogu Potomka Romula hrabrog. Ah, to bar nije greh! Da ne oskrvni tebe i tvoju građansku togu Poruga ili smeh. V.

U preslatkoj noći, Skriven tamom od tvoga pogleda, Govoriću ti o večitoj moći Života, i o sreći zemnih čeda, Što mogu smrt da plodnošću pobede. Govoriću ti, kako nema slasti Većih od slasti stvaranja - sve bede Ne mogu da je smanje.

Govoriću ti, kako nema slasti Većih od slasti stvaranja - sve bede Ne mogu da je smanje. Pa ću kaz'ti Kako je duh božanstven u toj snazi, I da mu telo tek dostojno služi, Plodno i samo, - jer

ti za uljem; moj duh, svake noći, I svakog dana, i svakoga časka, Puckara, pišti - ali toga glaska Nit' čuju, niti mogu mu pomoći... V.

Suda, i kad mrtvi počnu ustajati, Neka tada sve groblje oživi, Kamen nek’ mi pritisne grobnicu, Samo da se ja dići ne mogu.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Ustav polet, iskro božestvena, krug smo davno prešli vozmožnosti: nebesne su prešiljaste zrake, mogu vredit smrtnome pogledu; nebesni je prostor beskonečan, voobraza sila delikatna.

brilijantna; veličinu gore tronodržne i prelive njezine svjetlosti svi pogledi i voobraženja u ponjatnost dovesti ne mogu: ova tajna visokog promisla nepostižna stoji besmrtnima.

veliki je naš stan zauzeo na sladosnoj vodi besmrtija četiridest hiljadah mostovah, jer žitelji neba prostranoga mogu lećet ka ognjene munje, mogu hodit na noge lagane, voziti se, koji hoće, mogu na ognjenim svojim kolesnicam.

na sladosnoj vodi besmrtija četiridest hiljadah mostovah, jer žitelji neba prostranoga mogu lećet ka ognjene munje, mogu hodit na noge lagane, voziti se, koji hoće, mogu na ognjenim svojim kolesnicam.

mostovah, jer žitelji neba prostranoga mogu lećet ka ognjene munje, mogu hodit na noge lagane, voziti se, koji hoće, mogu na ognjenim svojim kolesnicam.

ti si sunce među duhovima, samo tebi jedan je podoban; - reče njemu tvorac svemogući - ja sam jedan koji stvarat mogu i koji sam svemogućstvom vjenčan; jednome je sve pokorno meni u prostore i za prostorima; da od svete odstupim

Koraci su moji božestveni, no ja mogu to nazvat prostorom. Dva najsjajni moji tvorenija među svjema besmrtnim dusima, kako ime opširnog prostora

Pozorišta toga prestrašnoga svi umovi predstavit ne mogu: kad itahu k pogrebu šarovi, jedan drugog u let razdrabljahu, na komate lećahu k bezdnama.

uspavane, sjutra će se zatrest jekom slave presilnoga protivnika njina; hoću sjutra udar dati strašni, da ga i ja mogu nazvat silnim!

čudovišta, u mrakama čekaju Satanu; tamo lete užasne furije s krikovima adu priličnima, smirit sebe u mrake ne mogu, iako je njihova stihija, jer ih muči zla ćud i opaka da mučenje svoje uspu crno na slijepe neba mutitelje.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Istina, sva ta dela pročitao sam u toku godina, ali ona se mogu čitati i više puta. Počeh da tražim kakvo delo koje bi me moglo razonoditi i osloboditi me potištenosti u koju me

Počeo sam svoja ispitivanja time da vidim mogu li da pronađem takva tri cela broja koja, isto tako kao brojevi 3, 4, 5, imaju tu osobinu da je kvadrat najvećeg od

Uvideh šta je to razmera dvaju brojeva, kako se njom mogu meriti uglovi. Tako se jedan oštri ugao pravouglog trougla može izmeriti razmerom njegovih kateta ili razmerom njegove

„Iz egipatskih spisa naučio sam mnogo. Oružan tim znanjem, uspeo sam da nađem opšte pravilo pomoću kojeg se mogu pronaći sve grupe onakvih celih brojeva kod kojih zbir kvadrata dvaju manjih daje kvadrat najvećeg.

Zato reče posle kratkog razmišljanja: „A zar ti misliš da ja mogu čekati dok se na tvoje ribare ne izlije blagodat moje molitve Posejdonu?

Iako ih ne vidimo, osećamo ih pri najlakšem povetarcu. Pri oluji ne mogu ni velika stabla da se odupru naletu tih delića. Zato je vazduh stvarna supstancija, iako je kao takvu ne vidimo.

On se malo zamisli, pa zapita Demokrita: „Mogu li se koristiti tvojim gostoprimstvom još ovu noć?“ „O, kad bi hteo, moj dragi, da večno ostaneš ovde kod mene!

“ „O, kad bi hteo, moj dragi, da večno ostaneš ovde kod mene!“ „To, nažalost, ne mogu. Ja sam ti večiti putnik, od jednog bolesnika do drugog. Ali ću do ujutro ostati ovde.

Za mene su tvoja učenja pravo otkrovenje. Ja sam ih dobro razumeo i prihvatio, samo u jednoj stvari ne mogu da se saglasim sa tvojim mišljenjem. Smem li ti to reći?“ „Kako da ne, dragi moj!

„Opremite odmah šest velikih lađa da prvim povoljnim vetrom otplove onamo, da se natovare, kolikogod mogu da nose, korenom te biljke.

Pozaboravljao sam što sam nekad znao, saznao i napisao. Svoje vlastite spise ne mogu više da čitam, jer su njihova slova isuviše sitna za moj vid.

Neka je hvala bogovima što me očuvaše još toliko sveža da mogu uživati u lepotama prirode i posmatrati njene raznolike pojave.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Ti mi se možeš smejati, jer se slabo u ovome razumeš, ali ja ti ne mogu iskazati sa kakvim sam ushićenjem, idući za njom, gledao u trag njene male cipelice po čijoj se ivici bio nahvatao

Toliko sam vam hteo reći, jednom zasvagda. Ja... ja bih hteo ali ne mogu. Oprostite, ali vi baš jako podsećate na ovu Doru Baršovsku. Svi mi samo imitiramo, zar ne? Govorimo otvoreno.

Opozicija, rekao je Renan, čini čast jedne zemlje. Što se mene tiče, ja imam ideala: Pravda. I ja, niti mogu, niti hoću da skrstim ruke. Ja sam polomio zube škripeći, sad hoću drugom da polomim rebra.

Ja sam polomio zube škripeći, sad hoću drugom da polomim rebra. Eto takav sam, besan, sagorevam, ne mogu dalje da gledam šta se radi na naše oči. Živiš li ti u Beogradu, prikane? Imaš li oči? Ruku nemaš, znam.

I danas, kad sam prinuđen da se, na ovom mestu priče, dotaknem toga neprijatnog momenta, jane mogu da znam, upravo, kakvim tajanstvenim načinom stvar uze taj obrt ili, da se poslužim vojničkim izrazom na koji sam

A ja sam rekao: „Snajka, pobratime, da Bog da celoga veka bili srećni kao danas. Eto to je sve što znam i mogu da vam kažem“, pa sam bacio praznu čašu u travu.

“ Ja sam već degradiran, ja sam ponižen do životinje, ja sam osuđen, ne mogu me dalje od žica, zar ne? A ja sam rekao... ali evo čitaj optužni raport i kaži sam.

“ Što se mene tiče ja ništa ne razumem. Ja ovo kažem — a to je bio intiman, drugarski razgovor i ja sam mislio da to mogu reći — ja ovo kažem: pre ratova imao sam veliki broj prijatelja, drugo va, srodnika i sećam ih se.

Zato sam te zvao. Savetuj me, pomaži, nauči me šta da radim Jer, kažem ti: ja ne mogu da gledam sitna slova komandantova i pakosno lice islednikovo. Jest, seckaće me, mrcvariće me, tucaće me.

Sudite me, streljajte me, secite me, ali ne mrcvarite. Jer ja ne mogu sedeti dok me saslušavate, očekivati presudu, ja ne mogu... to bi bio crn život proći kroz sva ta mučenja.

Jer ja ne mogu sedeti dok me saslušavate, očekivati presudu, ja ne mogu... to bi bio crn život proći kroz sva ta mučenja. Ja imam i drugih briga, ličnih, familijarnih...

neredovno dobija novac, oskudeva, piše sa puno prekora. A ja, šta mogu? Šaljem, otkidam od usta... Pa još brže i nervozno: — Šta ćeš? To je taj život o kome mi nismo imali pojma.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

I danas, ako samo zatvorim oči, mogu da izazovem one snažne svjetlosne predstave i sivomodre zamagljenosti koje su mi se smjenjivale pod maramom, za

one snažne svjetlosne predstave i sivomodre zamagljenosti koje su mi se smjenjivale pod maramom, za spuštenim kapcima. Mogu reći da sam djetinjstvo proveo u tom hodniku gdje se bio vječiti boj između svjetlosti i sjene, između Arimana i

Po tome, i naše misli mogu da budu osunčane ili sjenovite. Držim štoviše da se nikad i ne pađa misao a da nije ili okupana u suncu ili zastrta

U očekivanju prinove, oni mogu priželjkivati ko zna kakvo dijete. Ali čim se dijete rodilo, oni vole baš ono i baš onakvo kakvo je, i ne bi ga dali ni

Nešto što čovjeka iskupljuje. A zadao mi je jada u mom djetinjstvu! Mogu slobodno reći da mi je zagorčao i otrovao najmlađe godine.

jednoj od onih čudnih djetinjih kontaminacija, još mi je i sada nerazdvojivo s njim vezan Miserere iz Trubadura, te ne mogu ni dan danas da se sjetim jednoga a da smjesta ne iskrsne i ono drugo: kad god i ma gdje slušao zvuke tog melodramskog

vjerovatno, samo uspomena na jednu beskrajno tužnu večer i noć provedenu na krajnjoj granici ljudskog naseljivog pojasa. Mogu da zamislim njegovu tjeskobu za te jedne noći probdjevene u zabitnom gnijezdu šćućurenom pod stijenom surog, golog

Baš mu hvala. Jer doista ne mogu više da gledam lica spavajućih. Koliko li sam se samo napatio za onih pet-šest dana što sam imao sobnog druga!

Ne, ne mogu više da gledam lica spavajućih. U polusnu mi katkad izlaze pred oči nizovi i nizovi usnulih lica, viđenih ko zna gdje

Koliko ljudske tuge na tim razoružanim licima! Sretan sam što sam opet sam u sobi. Jer uistinu više ne mogu da gledam lica spavajućih.

Milostiv udes! Sad mogu da sviram koliko je dovoljno za skromnije pretenzije: za dobrotvorne svrhe, za provinciju, iz koje je takva vrsta

Jer znaju da u nedjelju, a pogotovu u nedjelju poslije podne njihovo bolničko svojstvo znatno popušta. Oni što mogu da hodaju izišli su u svojim modro isprutanim bolničkim haljecima, i rasklapanim papučama, odšvrljali na malu čistinu

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Ja onda, veli, 'nako žmurećki, beži što bolje mogu, te jedva živ dođoh kući. Posle je odležao trlemu, i mal' nije umro. — Pa zar baš niko ne zna kako izgleda to čudo?

Neprestano je potom mislila i pitala se: zašto ona ne može da vidi ni vampira ni drekavca, kad, eto, drugi ljudi mogu... Jednom rečju, valjalo je proći dosta sveta, pa da se nađe devojka Stankine naravi.

posmatrač, mogao bi opaziti kako na Đuričinu licu sinu radostan izraz, koji je mogao značiti: »O, pa on nije našao: mogu se još spasti.« Ali on slušaše Đuričin glasan odgovor: — Ja ne znam, gospodine, šta hoćeš od mene.

»Da sam se bar setio da ponesem što od kuće; no sve jedno, danas mogu i gladovati. « I tu se tek, kad pomenu to »danas«, opomenu svih nevolja što ga snađoše, i bi Mu čudno što se, pored

No već to je bilo i prošlo, ali šta ćemo sad? — Pa ja pogiboh, brate, misleći, ali znaš da bez tebe ne mogu ništa. Čekô sam te kô ozebô sunce, pa sad što mi ti kažeš, tako će i biti. — Ono znaš... muka je to.

— Jest, kad bi se on dao. Tako mogu napisati i za mene, ali neka dođe ko da me ubije. Čik mu ga !... — Pravo kažeš: mari ti on za njine pretnje.

skoro su me petljali... — Znam ja da svi izmičete leđa, kad nema nikakva ćara. Čovek treba samo da počne, a ja ga ne mogu šiljati s kim bilo. Ti moraš ići — odgovori Vujo i produži put.

— Vi svi sedite tu. Da se niste makli s mesta! — reče Đurica ostalima, pa siđe na put s kmetom. — Znaš... ne mogu pred onima da ti kažem, a moja ti je kuća otvorena, kad god hoćeš, i ništa ti za to ne tražim.

Samo i ti mene pričuvaj — reče kmet. — ’Vala ti za to — odgovori Đurica. — Ako mi zatreba što za jelo i tako, to mogu... Nego, ti meni svakad da javiš za poteru, čim saznaš. Sve da mi javiš, što god saznaš, a od mene ti neće biti džabe.

— The... šta mi vali? Samo mi je jedno teško — što ne mogu često da se viđam sa vama. — S kime to, sa nama? — Sa svima, brate, pa... i s tobom najviše. — Ene sad.

— Jesam... onako uzgred. Kmet mi reče da će tebi javljati sve, što god bude doznao, a meni reče da mogu ići k nemu. — Kod njega ne idi ; a ako mi što javi, videćemo. To je stari lisac, znam ja njega dobro.

Je li to san ili java ?... Čini joj se da nije spavala... Ta ona je tako lepo videla one čudne poglede, koji se ne mogu ni sniti ni zamisliti. — Bar ona dosad nije nikad tako što sanjala!...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Baba, kad to čuje, reče aždaji: — To je bogme daleko, to ja ne mogu ljubiti. Sutradan, kad aždaja otide iz rekavice, carev sin dođe k babi, pa mu baba kaže sve što je čula od aždaje.

Carev sin zahvali caru, pa se opravi i izjavi ovcev, i uzme sa sobom još dva hrta što mogu zeca u polju stići, i jednog sokola što može svaku ticu uhvatiti, i ponese gajde.

Jedan veli: — Ja mogu za po sahata. Drugi veli: — Ja mogu za jedan četvrt sahata. Treći veli: — Ja mogu za devet trenutaka.

Jedan veli: — Ja mogu za po sahata. Drugi veli: — Ja mogu za jedan četvrt sahata. Treći veli: — Ja mogu za devet trenutaka.

Jedan veli: — Ja mogu za po sahata. Drugi veli: — Ja mogu za jedan četvrt sahata. Treći veli: — Ja mogu za devet trenutaka. Onda carevi poviču ovome: — A sad ti, zmaje, brže pohitaj!

Divovi mu priznaju junaštvo, i oslobode ga da ne prenosi šume. Kad vidješe divovi da ne mogu s njime izići na kraj, stanu se dogovarati kako bi ga se zanavijek oprostili.

A on im reče: — Dobro sam spavao, samo su me buve klale. Vide divovi da mu ne mogu ništa, pa se drugu noć dogovore da ga preliju ključalom vodom.

Sjutradan on opet prvi na nogama. Divovi se ne mogu iščuditi kad ga vidješe da je živ, pa ga upitaju kako je noćas spavao.

Ali je ustima ne diraj, ne ljubi je, jer si propao zauvijek i ja ti ondar ne mogu više pomoći. Dobro upamti što ti rekoh. To je moja zadnja riječ.

otide kući plačući i pripovedi materi šta mu je sad car zapovedio, i reče joj: — Ovo, majko, niti može biti, niti ja mogu svršiti. A mati mu odgovori: — Idi, sinko, opet iza sela, ne bi li te bog namerio opet na onu devojčicu.

smijahu se i potprdivahu govoreći: — Ho, ho, jadan ti je, da on prebaci bedeme gradske, kad, sinovi Muhamedovi ne mogu!

Na ovo carski zet pristane i tako se opklade: da oni užare peć što bolje mogu, a carski zet da nađe jednog čoeka od svoje pratnje i u onako zažarenu peć bace, pa ako ne izgori, da mu dadu svoje tri

Petković, Vladislav Dis - PESME

Gledam sebe kada vidim tebe, Živi izraz sviju mojih snova, Jedva mogu i da poznam sebe, Moja prošlost i za me je nova.

Otići će borba. I doći će sni I ljubav i radost pod tvoja okrilja, Moj zavičaj nege, gde mi odmor spi. Još nam duše mogu da drhte od milja, Lepote, što pruža daljina i san: Da se zaboravi i život bez cilja, I kuća pod nebom ovaj stari

U snu svome nisam znao za buđenja moć. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije, Staru pesmu, stare

oči neke, nebo nečije, Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije, Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan, Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ako ništa protiv vi imali ne bi Stojim vam na službi bez ikakve plate: Ja ne mogu nikad dozvoliti sebi, Da vi, lepa dama, i mane imate.

Krv kao savest ne dade mu spati. A šta mu mogu pomrčina gusta I šume mraka — šta mu mogu dati? Da l' večan pokoj, da l' željena usta?

Krv kao savest ne dade mu spati. A šta mu mogu pomrčina gusta I šume mraka — šta mu mogu dati? Da l' večan pokoj, da l' željena usta?

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Ali, ovi rani impulsi, mada ne odmah kreativni, predstavljaju značajan trenutak i mogu da odrede naše sudbine. Zaista, kako sada to osećam, da sam ih onda razumeo i negovao umesto što sam ih gušio, znatno

Duhovite upadice, koje je imao običaj da pravi, uvek su bile čudne i karakteristične. Ilustracije radi, mogu da navedem jedan ili dva primera.

Uveren sam da će se takvo čudo ostvariti u budućnosti. Mogu još da dodam da sam mnogo vremena posvetio rešavanju toga problema.

Tada sam shvatio na svoje veliko zadovoljstvo da mogu da zamislim stvari u mašti, nisu mi bili potrebni modeli, crteži ili eksperimenti.

Dok on nastavlja da usavršava i rekonstruiše, njegova koncentracija slabi i on gubi iz vida osnovna načela. Rezultati mogu da se postignu, ali uvek na štetu kvaliteta. Moj metod je drugačiji. Ja nikada ne hitam ka praktičnom radu.

da postoji nešto što ne može matematički da se predstavi i čiji učinak ne može da se izračuna ili čiji rezultati ne mogu da se izraze unapred, na osnovu raspoloživih teorijskih i praktičnih podataka.

Čudno je da ne mogu da zamislim lik u tom sivilu sve dok ne stignem u drugu fazu. Svaki put pre nego što zaspim slike ljudi i predmeta

Do koje je mere mašta igrala ulogu u mom detinjstvu mogu da ilustrujem još jednim čudnim iskustvom. Kao većina dece voleo sam da skačem i silno sam želeo da se održim u

U tom periodu u meni su se stekle mnoge čudne sklonosti, netrpeljivosti i navike, od kojih neke mogu da pripišem spoljnim utiscima, a neke mi ostaju neobjašnjive.

Bio sam jako odlučan ali nisam dobro rasuđivao. Govorio sam ocu: ”Ja mogu da prekinem kad god hoću ali vredi li se odreći nečega što ne bih menjao za sve rajske radosti.

Slična zapažanja verovatno mogu postojati i u gradovima u kojima se prekomerno pije čaj. Taj ukusni napitak veoma uzbuđuje i postepeno iscrpljuje fina

Za sve to vreme moja težina se nije promenila ni za funtu. U vezi sa tim mogu da ispričam jednu smešnu priču. Jedne zimske večeri 1885.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

A ako zrak svetlosti ne treperi kao zavibrirano telo, kako mogu Sunce, Mesec i zvezde da izražavaju slavu boga i kako može, po Davidu, njihov glas da se čuje gde god ima jezika i

Prota i njegova crkvena opština obećaše da će pomoći oko mog školovanja u Pragu, ako već moji roditelji ne mogu smoći dovoljno novaca.

visokim činovnikom i malo posle zlatom opšiveni službenik me obavestio da je moja karta od Beča do Praga plaćena i da mogu tim kraćim putem odmah nastaviti put.

Učitelji su mi više ličili na austrijske žandarme nego na nastavnike koji mogu da se dopadnu đacima. Njih je više zanimalo šta ja mislim o caru i kakve su moje nacionalističke ideje.

Najzad je on nešto šapnuo ostalim činovnici oni su me obavestili da mogu da prođem i poslali su me u Biro za zapošljavanje u Kasl Gardenu.

Za oko mi je zapao jedan komad pite sa šljivama kao što bi to zapalo i svakom Srbinu kome je šljiva mamac i kome ne mogu odoleti. To je narodna poslastica.

čuje Vaše mišljenje o ženskim poslovima, a vi sami znate da se od žena u Evropi traži da rade i one teške poslove koje mogu samo muškarci.

“Da”, - odgovorio sam – “Tražim ga gotovo nedelju dana, a duže ga ne mogu tražiti, jer vidim da i moje teške farmerske cipele popuštaju pred mojom svakodnevnom borbom sa usijanim asfaltom

I ja sam primetio da se ni slova ne mogu više pročitati na kolima. Uverio sam svog drugara da bih ja bio u stanju da ta slova uredim, jer sam stekao lepo

još nije osetio sve mogućnosti američkog verskog vaspitanja, ali da u tome odlično napredujem i da jednog dana možda mogu postati vredan član njihove verske zajednice.

manastira, jedno takvo mesto, gde se mladim ljudima pruža prilika da uče i postanu ljudi od nauke, i da tako pripremljeni mogu da posvete svoje živote radu sa sličnim ciljevima koje je imao i sv. Sava.

skok - salto mortale kako se to u cirkusu kaže - dodade on pa se uozbilji i zamišljeno nastavi: - Zaista je čudo šta sve mogu da učine ženske oči!

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—Ostani, Cvijeto, do sutra, bolje ti je! — javi se i Jurkin čovek. —Hvala! Ne mogu. Čini mi se sad će duša iz mene. — Obrne se djeci: — Idimo ! Nađoše se u punoj vedroj noći.

— nastavi mlađi. — Zašto da ostavimo radnju? Potrebni smo. Opet obojica ćute, razmišljaj u, ali zaludu: ne mogu da se odluče što da urade. A pred njima stoji raskomadani hleb; sunce ih grize i more miruje; oko njih se sve upokojilo.

Radnici gledaju za njima, a oni između njih idu i već ništa ne razumevaju ćute i ne mogu nikako da se snađu. Putem im je pri duši sve tješnje, a kad uđoše u grad, u tijesne ulice, gdje nigda sunce ne grije i

Kad mu nazriješe u tmici staračko lice, začas zaboravljaju svoju nevolju: gledaju jedan u drugoga, a ne mogu da nađu riječi da izraze svoje osjećaje.

Drži se i — odgovori otac, zamišljen. Časom ćute, osjećaju da bi imali dugo da govore, no ne mogu, pa sabiru misli, kao da žele da sve što imaju u duši jednom riječju izraze.

Nada im se neprekidno javlja, a život i mladost ne mogu da se odreknu svjetlosti i prostora. Pa kada jednoga dana uniđe mladi sudac da im javi da su prosti, jer su osle

— pita ga djevojka, kad su bili blizu tvrđave. — Što ne mogu? — odgovara on. — Možeš svugdje, osim ondje gdje je zagrađeno, i pokaza joj rukom ogradu, pa ode da naredi stoku.

nazivlju, po pučini, smežuraloj i pomodreloj od svježega jutarnjega sjeverca, dolazi mi starica čisto pred oči, i ne mogu nikako da je iz pameti istisnem.

Na odlasku, gospodar im nudi živo da uzjašu; oni zahvaljuju, vele, mogu i pješke, neće nikome da smetaju. Preko sela opet gomila djece za njima pristaje, i žene s prozorčića ispružaju duge,

Veslači s nategom, što brže mogu, veslaj u pravcem kud je čamac, gonjen olujom, jurio. More je još uskolebano, premda je vjetar pao, pa lađa grabi i

Što je to što me tako uz nju veže? Ne mogu da sebi odgovorim; samo znam da je moje oči traže da je pošljednji put pozdravim.

Najposlije društvo se raziđe. Napolju mladići osjetiše svježinu i vino ih podžiga, mladost nosi, ne mogu da odole volji a da ispred djevojačkih kuća ne zapjevaju, a mjesečina ih pomaže da im u prozore gledaju i cvijeće kradu.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Ali takve poteškoće mogu da potiču i otuda što su dve kulture vrlo, vrlo bliske, jer nam veliki broj sličnosti prikriva razlike koje ipak

uzete – muti pod pritiskom dnevne politideologije i državnopravnih rešenja, kojima je valjda jedina dobra strana što se mogu menjati.

Ovom prilikom, razume se, ne mogu nabrajati ko je, kada i kako beležio, ali dužan sam napomenuti da izdvojena mala rukovet pesama – što je možda

Paganske slike mogu se spojiti s hrišćanskima, i stopiti u nove, raskošnije. Pčela koja „kazuje leto bogato“ paganska je, prilično je

A kada se odnose na kulturu ili vid kulture kojoj sami ne pripadamo, vrlo lako mogu biti i netačni. Jer ovde, više no u drugim oblastima, naš sud ne zavisi samo od prirode pojava koje opisujemo nego i

A sama proučavanja starih književnosti svakako se mogu uzeti kao komplementarna. Nama danas izgleda da u starim tekstovima ima malo književnosti: da se umetničko oblikovanje

na prvi pogled, zanemarljive pojave koje se u kulturi (duhovnoj kao i materijalnoj) ponavljaju ponekad nam o njoj mogu reći mnogo više no što nam se čini.

Jer, ma koliko da one same po sebi mogu biti sitne, njihovo ponavljanje obično nije slučajno. Jednu od takvih manjih pojava iz književnosti i jezika, koju ćemo

Sada se već mogu nazreti bar neki, i to čisto jezički, razlozi zbog kojih je naš roman bio žanr koji primetno kasni.

Sve da je i zaista tako, više se ove pojave u srpskoj književnosti ne mogu objašnjavati na stari način. (1999) O NEBESKOJ ODEŽDI ANĐE KAPIDžIJE Nikši Stipčeviću, prijateljski Za razliku

na sastavni deo, ili na atributivni deo, ili na sredstva (dakle instrumentalno) koja neko može upotrebiti, koja mu mogu služiti, kao što se Anđa njima služi kao odeždom.

Slojevi koje smo nazvali starijima, i naročito najstariji među njima, razume se da unazad sežu, da mogu sezati u slovensku mitologiju, u mnogobožačku ili pagansku staru veru, dok noviji, kako to bez izuzetka pokazuju

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA: Jest, molim te, još danas! Pa dođi, tetkaSavka, nemoj da ne dođeš. Ja, boga mi, ne mogu; da mogu, došla bih ti. Nemoj ti na to da gledaš, nego dođi kad god možeš.

ŽIVKA: Jest, molim te, još danas! Pa dođi, tetkaSavka, nemoj da ne dođeš. Ja, boga mi, ne mogu; da mogu, došla bih ti. Nemoj ti na to da gledaš, nego dođi kad god možeš.

ČEDA: Primiću, al' kad umrete i vi i otac. ŽIVKA: Pa možeš valjda dotle počekati. ČEDA: Mogu dotle i umreti. ŽIVKA: Ne bi baš bila velika šteta.

Zar ne vidiš da ja držim oba palca stegnuta? Stegla sam ih krvnički, bojim se iščašiće se, ali ako, toliko mogu za moga muža da učinim. DARA: Oh, bože, kad bi se to desilo...mogao bi onda i Čeda...

DARA: Ama nije to, nego zbog sveta. ŽIVKA: A grize me nestrpljenje, ne mogu prosto da izdržim. I gde je molim te sad onaj tvoj, što ne dolazi? (Odlazi na prozor.

ČEDA: Kako, molim?... Recite to još jedanput. ŽIVKA: Ama, šta se ti tu vazdan iščuđavaš? Mogu da nađem za nju bolju priliku, pa eto ti. ČEDA: Tako! E, sad razumem! ŽIVKA: Pa nema tu, brate, šta da se buniš.

To je tako nevaspitano i bezobrazno derište, da ja prosto ne mogu više da podnesem. ŽIVKA: Ali šta je, zaboga? UČITELjICA: Izvolite, pitajte ga.

DARA: Kakva prilika, pobogu, majka?!. ŽIVKA: Odlična. Čovek od reda, kao što ti i priliči. Počasni konzul Ni... ne mogu da se setim čiji je konzul; ali za tebe je svejedno. Inače, Rista Todorović, trgovac.

A kakav će da bude nego takav! Zar nikad niste čuli ma šta tako o njemu? PERA: Nisam, boga mi! ŽIVKA: Ne mogu prosto da verujem!

I još nešto: potrebno je što pre, što je moguće pre. ANKA: Računajte na mene, gospođo, što god mogu učiniću. ŽIVKA: E, 'ajde, 'ajde, boga vam, pa mi javite. ANKA: Hoću, gospođo! (Odlazi.

ŽIVKA: Pa eto, nek dođu sutra po podne. VASA: Dobro, sutra! E baš ti hvala, Živka. Ne mogu na miru da prođem od njih.

ŽIVKA (kobajagi ubeđena): Pa, da! NINKOVIĆ: Gospođa, razume se, puši? ŽIVKA: Taman! Ne mogu čak ni dim da trpim. NINKOVIĆ: I to, gospođo, morate naučiti, jer bez cigarete se ne da ni zamisliti otmena dama.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Stoga se oni ne mogu dovoditi ni u nešto širu zajedničku pripadnost istorodnim stilskim strujama. Neki kritičari i istoričari književnosti

Oni su uslovne, književne tvorevine, pa se stoga i ne mogu razlagati i posmatrati sredstvima, recimo, analitičke psihologije kao da su pred nama izvorno date ličnosti.

Likovi Stankovićevi, njihove sudbine, pa i Sofkina sudbina, mogu se kako valja razumeti tek kad ih posmatramo u njihovome uslovnom svetu, oličenom u varoši koja se samo u nekim

ostati sirote; decu može preuzeti njen otac, ali bi mu s njima došlo i golemo bogatstvo, što se pogrešno može tumačiti; mogu je udati za najneuglednijeg čoveka u mahali, čak za slugu, ali će s njim doći i porod neželjena porekla; naposletku,

Dakle mogu i čelo i lice treptati, kao oči, ako opažanje protiče u opisanim okolnostima i prelama se u doživljaju nimalo slučajno -

Štaviše, tragovi nemarnosti mogu se naći i gde ih čovek najmanje očekuje, pri čemu se pokatkad stvarno oseća zanatska nesigurnost.

se primedbe upućivane Borisavu Stankoviću približno u isto vreme kad piše Bogdan Popović, i to sve zajedno uzete, lako mogu podvesti pod Popovićeve karakteristike „dekadentnog” pesništva, koje je smenilo prethodno „virtuozno” pesništvo:

Gramatička odstupanja, opet, ne mogu se posmatrati samo kao greške, nego prevashodno kao stilogene sintaksičke figure (one se u poetici ponekad imenuju kao

Stoga na sve upotrebljene zameničke oblike, a ne samo na lične, pa isto tako i na sve ostale reči koje ispunjavaju ili mogu ispunjavati sličnu ulogu, u načelu treba u pripovednome tekstu gledati kao na razastrtu mrežu upućivača koji nam

nije činio ili, drugim rečima, činio je to sa primetno malom gramatičkom disciplinom, što mu stručnjaci za jezik lako mogu upisati u „nedovoljnu pismenost”, a stručnjaci za književnost moraju objasniti uzajamnu vezu, ako postoji, sa izabranim

Ali čak i ova oštra silepsa - ide u tip najjačih gramatičkih odstupanja koja se u Nečistoj krvi mogu naći - nije prazna, nije samo greška.

što je to inače uobičajeno „uračunati” odnosi između autora i likova, kao i između likova samih, pa se na osnovu nje i mogu „izračunavati”.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

— Ne znam, aga, i ne diraj me, vjere ti! — Tako mi dina, kao što sam Turčin, ti ćeš baš tu pesmu da ispoješ! — Ne mogu... — A, bre, kad ti se veli! — podviknuše ostali Turci, kojima se pridružiše i gotovo pijani Kolašinci.

Hamza miran kao da ništa bilo nije, zamoli nezgodnu zlicu da mu odmah napusti odaju i primi na znanje da više ne mogu biti prijatelji.

Susedi su već računali da joj je bol malo oduminuo i da je mogu ostaviti samu. Uostalom, kuća joj je bila nasred sela, sasvim uz druge bliskih rođaka njenog muža.

kolašinske krilatice da je prosta glupost naturati ženi n Arnautinu svoje prijateljstvo, jer njih dvoje samo osvoj eni mogu to da shvate. Opet se on ispravi i bodro koraknu napred, nazvavši dobro veče na srpskom.

— A ja što sam?.. Pristav, Ciganin, raja, prosjak?!.. Nijesam za vašu odaju?.. Ne mogu sjesti među vaše barjaktare ili kačake?.. A?..

— Svašta!.. Jednom su prošle kroz selo nekakve komite, svratile kod mene, zaklale mi četiri guske — nikad ih ne mogu zaboraviti! Drugi put su žandari nagnali mojega sina da odnese njihove marame da ih operu moje snahe.

He, ja te zulume nikad ne mogu zaboraviti!.. — Phi, pobratime! — zacereka se pop da se soba zatrese. — Jeste, dok sam živ to ne mogu oprostiti!..

— Phi, pobratime! — zacereka se pop da se soba zatrese. — Jeste, dok sam živ to ne mogu oprostiti!.. — Phi, pobratime, koliko si slab!.. E, bolji sam od tebe.

A ti ne pitaš! — Ne mogu da se nakanim, Selime... — Vala da možeš... Ostavi stare običaje. Bilo pa prošlo... Kamo sreće da sam malo bolje

Eh, eh, more, Novica: što ne znadoh da se ne jede sve što leti!.. Pitaj, more!.. — Ne mogu, u mojoj si kući... – Onda, slušaj!.. ...

Sam sebi sam presudio. Sam sebe sam raspopio. Hoću da umrem kao čovek. A pre sam služio i u krvavim haljinama. Sad ne mogu i neću, jer ovako kao derviš, kao običan rab gospodnji, služim noću na mesečini drugu službu, skidam prokletstvo s

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

«Javor» 1882. TUGA MATERINA ZA PRVENCEM* Ja ne mogu suza skriti, Makar da se trudim, silim. Vi velite: Svladaj tugu Za jedincem svojim milim.

Sad znate zašto željah Zgrešiti rodu svom, Al’ šta ću kad ne mogu Ni delom, pa ni snom. Ne mogu, pa ne mogu Svestan učinit’ zlo; Katoni srpski, vi mi Oprostite bar to! 1893.

Sad znate zašto željah Zgrešiti rodu svom, Al’ šta ću kad ne mogu Ni delom, pa ni snom. Ne mogu, pa ne mogu Svestan učinit’ zlo; Katoni srpski, vi mi Oprostite bar to! 1893. IMAM JEDNU VOĆKU...

Sad znate zašto željah Zgrešiti rodu svom, Al’ šta ću kad ne mogu Ni delom, pa ni snom. Ne mogu, pa ne mogu Svestan učinit’ zlo; Katoni srpski, vi mi Oprostite bar to! 1893. IMAM JEDNU VOĆKU...

— Smrt da kunem, smrt da psujem, Kad se s njome izmirujem? Ja te, pobro, mogu tražit’, Znam gde ću te skoro naći, Al’ ko će ti prazno mesto Da ispuni, izjunači?

se dive, Srca se dive veličini tvojoj, I mnogi, ruko šireć’, Jadikuju Bogu, Što s’ tako velik’, pa te Zagrlit’ ne mogu. I ja bi da te zagrlim i hvalim — Zato ću da te predstavim malim.

Đavo je mladiću stao iza leđa, Pružajući prstom na dukate zlatne, Pričao mu dugo o slastima raznim, Što se mogu kupit’ blagom pa ma čijim; Gurkao ga vešto lakoumlju veljem, Budio mu žeđu za pićem, veseljem.

Setiće se ljudi, Kakvih ima svuda, I dotaći će se Njena nerasuda. Susetkinje mogu Da je preko glede, Pakosnice mogu Da je i uvrede.

Setiće se ljudi, Kakvih ima svuda, I dotaći će se Njena nerasuda. Susetkinje mogu Da je preko glede, Pakosnice mogu Da je i uvrede. To je strahovanje Njinog mirnog doma, I raj njihov strepi Od tog strašnog groma.

— verovat’ ne mogu, — Ta zvezdama ne kopa se grob! Ti odleti ka istini samo, Nju tražeći provekova vek; A mesto ti, i ako je prazno,

Omakne l’ se koja suza Luda, dečija, Ti poljubi golubane Kad ne mogu ja. Žalim što me neće spalit’!... „Ju, Gospode moj!“ Al’ neću se povampirit’, Ništa se ne boj.

Ostrag gori sveća. Al’ što bliže k sveći, a senka sve veća. „Tako li je dakle! Sad mi je sve jasno: Ta ja mnogo mogu; ala je to krasno! Mogu, vala, vedrit’, mogu i oblačit’; Ceo svetli duvar ja mogu pomračit’.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

spava se celu noć, bogzna šta se jošt dogoditi može, koje neugodnosti čoveka pri čitanju kakove knjige otnjud napasti ne mogu. — „Gospodin ferfaser!“ — „Na službi, frajlice!“ — „Jednu reč na uvo: Ali, um Gotteѕwіllen, g.

Idi, kukavico, na ogledalo, pogledaj se kakva si, stojiš kao stupa, bez midera i neutegnuta. EVICA: Ja ne mogu mider da trpim, kad se zaptijem u njemu. FEMA: Taka drnda i ne može, nego koje su dobro vospitane. (Zateže se.

FEMA: Taka drnda i ne može, nego koje su dobro vospitane. (Zateže se.) Ja mogu, vidiš, a tebi je teško. EVICA: Kad se stegnem, moram da stojim kao ukopčana, ne mogu da se sagnem, niti što da

(Zateže se.) Ja mogu, vidiš, a tebi je teško. EVICA: Kad se stegnem, moram da stojim kao ukopčana, ne mogu da se sagnem, niti što da privatim. FEMA: I ne treba, zato ti stoje dva pedintera za leđi, nek oni rade.

(Čepeći se.) dragi moj, gde si ti taj epiket naučio da u sobu noblesa uđeš bez kucanja, bez komplamenta? Znaš li ti da mogu taki na pedintere povikati da te čak na sokak isteraju? VASILIJE: Ja ne znam šta vi govorite, majstorice.

Da znaš, ja ti više nisam majstorica. Gospođa, frau fon, ili ma... ma... kako, vragu, francuski kažu, ne mogu od ljutine da pogodim. JOVAN: Šta ste me dakle zvali, ma... majs... gospođa, oću da reknem.

gospođa, oću da reknem. FEMA: Tako svaki magarac radi da ga viče milostiva gospoja po tri sata. JOVAN: E, šta mogu ja zato, kad sam imao posla. FEMA: Ti nemaš nikakva posla, nego da sediš tu, da slušaš zapovest.

uh! (metne maramu na nos) ala smrdiš! Ančice, Ančice, daj malo vatre da se okadi soba. Idi ukraj, ne mogu da trpim smrad od tebe.

ANČA: Verujem, milostiva gospođa. (Zabeleži.) FEMA: Dok se taj, kako se bestraga zove, šteker kupi, mogu se i s naočarima poslužiti, je li, Ančicema? ANČA: Može, milostiva gospođa.

FEMA: Moram ovaj vraški francuski jezik sasvim ostaviti. Tako mi je glavu zabunio da ne mogu ništa da pogodim. (Tare čelo.) Šta je to, bestraga? ANČA: To su karte.

Štogod novo, po novom žurnalu. Propopo, Ančicema, da kupiš tri drombulje, da se unterlondlujem. Mogu i ja kakvu modu izneti, je li, Ančichen? ANČA: Jeste, milostiva gospođa. (Zapiše.) POZORIJE 8.

MITAR: Moja ćerko, jest da je Vasilije dobar, i da je i tvoj otac jošt namislio da te za njega da, alija ti to ne mogu dopustiti, a ni za što drugo nego što je siroma. (EVICA plače.) MITAR: No, no, ti plačeš?

Miljković, Branko - PESME

žene čije su ruke zmije videh zid plača bez zvezda i čuh reči bola u vrtlogu onih koji su postali drvo ili kamen i ne mogu se smrti nadati onih jadnih koji se nikada nisu rodili videh videh videh i čuh i zaplakah svirala od zemlje od šume od

moje zvezdano čelo u nekim šumama crnim nepoznatim I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim Pčele sleću na leš koga nema Zvona odlaze u prostor crnim stepeništem Moj je završen dan.

A boje? A zvukovi i miris? Mogu i da se ljube Al ne postoji ljubav. Događaj prepričan, Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.

U snu smo oni čije zaljubljene usne traže reči bez cilja, bez izmišljenih predela. Oh te reči kako mogu da ublaže ako su od sna. Lepoto neuvela reči bez senke kada ko čašu sunce držimo u snu gledajući u crne vrhunce.

II To mogu da objasne samo vode koje ne teku, taj mirni lik kada prestaje vatra i zbivanje i počinje kristalizacija. I mada je supst

Nepomičan si, zato te ne mogu stići; Tako blizu mene drugi vazduh dišeš Dok silazak u dubinu obećava sve više Zvezda na koju treba se tek navići.

Jao, reči razne Isto znače. Nikad cvet ne mogu reći Ako ne mirisah necvet mnogo veći. Najbliži dan je koji prođe davno, Smirenost seni primaknuta slavno.

UTVA Daj nesanicu grane s koje slete Zvučno u dane poslednje i tužne Zlatokrila koje ne mogu da se sete Crne šume iza glavobolje ružne. U tvrdu zemlju da l odlete šuplja Od neba, prazna kao sve što traje?

Večna noć u krvi izmišljenom oku slepim zidom preti. O vatro tamna iza sebe, ko prvi da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.

Reči zaustavi! Sutra će sigurno i kukavice moći ono što danas mogu samo hrabri i pravi koji su u prostoru između nas i noći našli divne razloge drugačije ljubavi. Svet nestaje.

dijalog između vatre i ptice Obećava pticu čarobniju vatru pametniju Ako pronađu zajednički jezik Ptica i vatra mogu da spasu svet ZEMLjA I VATRA Dubina je sama svoj neprijatelj Moje oči bez mene lepšu zoru vide Dobroveče sa zvezdom u

Krakov, Stanislav - KRILA

— Pa dabogme kad su oni grmalji pri istovarivanju sav sanduk razbili. Sad i koze mogu po poverljivoj arhivi preturati. E, uostalom, tu pisar Kazimir odmahnu rukom, i onako je sve to kupus. — Kupus?

Smeše se. Vetar od k diže kratke suknje, a one su sretne š strašnim ratnicima mogu da pokaž okrugla kolena. Srele su pogled oficira na konju, i jedna sa podšišanom crnom kosom baci mu brz poljubac.

Istina docnije su mnogi mrtvi oživeli, a nestali se povratili. Često je to starešinska radost, kad mogu mnoge gubitke da prijave. Ceo dan je tutnjio artiljerijski oganj nad kosom, po padinama, po jarugama, svugde.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Pravo sedište Evropljana bilo je na onom ostrvcetu koje se zove Gorej, gde se i sad mogu videti Negrijeri, tamnice za crnce kojima se trgovalo.

Ne mogu evocirati svečanu, skoro patetičnu, tišinu tropskoga mora uveče. To bi dalo svu veličanstvenost viziji arhipelaga na nje

Čas mi jedan tvrdi da bez četrdeset hiljada franaka ne mogu stići do Bamaka; da mi zato treba pola godine, i da ću bolovati, i da ću se ljuto kajati što sam došao; dok drugi

Na grobovima ludi prazne flaše od džina, na grobovima žena noćni sudovi — simboli njinog spola, i ono bez čega ne mogu ni na drugome svetu. Dva mladića koji znaju ponešto francuski hteli bi pošto-poto da posetim baš njihov dom.

sâm na ovom drumu, u ovoj šumi, u ovom životu, da mi jedno prijateljstvo tako prolazno i jedan rastanak tako prirodan mogu zadati pravi bol?

Kako takve žene ovde služe samo u jednu svrhu, i prijatelji se čak mogu i poslužiti njima, ili im bar ne ukazivati nikakvu pažnju ako neće, Švajcarac zahteva da je sluge probude i premeste na

Reče mi: „Ja polazim sutra za Ferkasandugu, odakle vas mogu jednim zaobilaznim putem ostaviti u Banfori, koju ste želeli da vidite.

Ako pođete sa miom mogu vam pokazati stvari sasvim interesantne, do kojih jedan putnik teško da može doći. Samo, ja putujem na neverovatno

Ovoliki me je formalizam ljutio. Zatim sam imao i osećanje da je N. jedini s kim, i zbog koga, mogu imati neprilika, ali koji me zato baš može izvesti iz šablonskoga putovanja.

O, crnci me se grdno boje; od mene teško šta mogu sakriti. Beli me se boje takođe i još mnogo više: ja znam sve njihove tajne.

„Kažu da se belege koje nose gubavci po telu otvaraju od najmanje pozlede ili udara, i da se posle više ne mogu zalečiti.“ „Mislite da je taj deran bio gubavac?

Vidite ovoga mladića ovde; te mrlje oko nosa i na plećima ne mogu biti drugo no to.“ — „Zna li on od čega boluje?“ — „Razume se. Pitajte ga. Samo ga to ni najmanje ne uznemirava.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

RADAK: Jeste, od njega. I on te glavom lepo pozdravlja Da ga sa jednim čamcem dočekaš. Mogu nam gosti doći odnekud, Pa, bo’me, gledaj da je spremljeno!... JANjA (u sebi): Ovo je gorak hleb!...

VUK: Boje se potere... RADAK: Boje, Al’ mogu lako i zalutati; Jer je neznatna, Vuče, razlika Od one staze što, krivudajuć, Sa glavnim drumom sela vezuje, I one

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

000 ljudi. Spram ove srpske vojske stoji već sad Ejubov kop od 30.000 Turaka, a po potrebi oni ovaj broj mogu i udvojiti, jer između Zaječara i Vidina i između Knjaževca i Niša imaju Turci jaku posadu i ne moraju se bojati našega

dakle prodirati ili od Timoka, ili moravskom dolinom, jer da prodiru na obadve strane, nemaju zasad toliku silu i ne mogu je prikupiti pre pozne jeseni.

Jedio sam se na samoga sebe: zašto da se mešam u stvari koje ne razumem. Posle sam se opet kuražio: zašto da ja ne mogu baš ništa razumeti?

stvarima, ali ja ne znam zašto Turci ne bi smeli zauzeti onu kosu, i što to ne bi bilo po njih dobro, kad s one kose mogu vladati dolinom i prostom demonstracijom osujetiti svaki naš pokret na Tešicu, koji bi mi preduzeli iz doline.

Kako bih sad voleo da je Komarov imao pravo kad mi je rekao da je apsurdno da Turci mogu biti tamo. Polako i čisto u nekom strahu dignem pogled na kosu... Ah!

odmah zaustavi i naredi da okrenu front kosi otkuda su se spuštale crne kolone; baterije da zauzmu zgodne položaje da mogu pucati na kosu.

Predviđao sam da sem gologa motljanja po Žitkovcu danas neće biti ništa više, stoga mogu slobodno i ne biti uz štab — neće me niko ni tražiti. Malo posle prestade borba oko Tešice i naša ce vojska povuče.

I tako, rujevačka kosa, šumatovački vis i šumatovačka kosa mogu se smatrati kao jedna kosa, presečena doljačama na dva mesta, pred šumatovačkim šancem i iza šumatovačkog šanca.

Ništa nije tako skrušeno, tako jadno i očajno, kao razbijena vojska; oči ne mogu da vide ovaj prizor, a da se srce ne oblije krvlju.

naročito dosadila naša artiljerija, da je turska vojska jako iznurena posle šest neuspešnih juriša i da Turci danas ne mogu ni misliti na napadaj, ako ne dobiju otkud svežih Trupa, a koliko oni znaju, te trupe ne mogu niotkud doći.

i da Turci danas ne mogu ni misliti na napadaj, ako ne dobiju otkud svežih Trupa, a koliko oni znaju, te trupe ne mogu niotkud doći.

Ljudi su dosta postradali i od Turaka, pa sad da ih počnu pljačkati još i naši vojnici. Ja znam naše seljake, oni ne mogu gledati mirno da im vojnici na oči ubijaju njinu stoku.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

“ Tako mi je prošaptao Jedan uzdisaj. Idi, idi, ja mu rekoh Slobodna je noć, Ta zadržat’ ne mogu te, Slaba mi je moć. Samo sakri jadu traga, Ta sakri nam vaj, Nemoj da te pozna draga Da si uzdisaj.

i čistije, Mirisnije, rumenije, Providnije i svetlije, Imam slađe i nežnije, Što im ne znam ime dati, Nit ih mogu pesmom zvati, Što će noći, U samoći Da ih duša duši prati, — Te s’ ne dadu ispevati.

Ah, prevario sam se, Sagrešio sam Bogu; Hteo sam sve iz’kasti, — Pa evo ništ’ ne mogu. Izliti celo srce Nije u našoj vlasti; — Nagađaj, ljubo moja, To što sam hteo kasti!

Ne čuju se glasi, reči, Struji misô, Kroz koju je rajski tamjan Zamirisô. Prišô bi joj, ali ne smem I ne mogu, — Ta i ja se poizdalje Molim Bogu.

Mahom dođe mom pogledu, Pa ne mogu razaznati Koje li je moja ljuba, Koje li je moja mati! Tražim sliku oca svoga, — Jest, ona je, — al’ je nova —

Evo venca tužna cveća, Koj’ sam tebi počô viti, A venac se šire spleo Sve vas može zagrliti! Ne mogu ga u vis bacit’ — Pa nek stoji iza svega Međ Srbima kao spomen Mog života i vašega.

Tone, pada mrtva nada U naruče mrtvom Bogu, Izumrlo što je moglo, Samo boli još ne mogu. Navikla se suza oku, Izdahnuti tu je rada; Al’ se s mrtva oka vraća, Pa na mrtvo srce pada.

— A smrt veli: „Ja razumem tvoju strepnju, — Presekla sam vezu mnogu; Vaša j’ veza tako jaka, Preseći je ja ne mogu.“ „Samo ću joj — to mi s’ može — Drugo ime sada dati, Dosada se ljubav zvala, — Otsad će se tugom zvati.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Nad nama je zvezdano nebo. Izvan rova napipaš neko kamenje. Nikako ne mogu da razumem zašto je ono tu i ko ga dovuče. Vojnici su dohvatili ašove da prodube rov. — Pa ovde, bre, sve sam kamen!

Sve im se pričinjavalo da iz magle Bugari mogu svakoga časa izleteti. Ispričaću vam i jedan događaj... U četi sam imao nekog učitelja Andru.

Ovaj dokazuje kako je teško dejstvovati kroz maglu. Priča o nekim nišanskim tačkama koje nišandžije ne mogu da vide. — Oko topova ne vidi se ni na jedan metar daljine...

Ali ako me artiljerija pomogne, ja garantujem da ću zauzeti Sivu Stenu.“ „Artiljerci kažu da ne mogu dejstvovati zbog magle. A međutim, treba da se olakša situacija prvoj i trećoj armiji.

Vlajko se s teškom mukom pomeri i zapali cigaretu. Čisto s ponosom mi reče: — Vidiš li, sada mogu sam da pušim. — Onda nastavi: — Bilo je prošlo podne, kada komandant bataljona naredi meni da sa nekoliko vojnika pođem

Ali rat nije ni zabava. Bar za nas grešnike koji ginemo. Ali, druže, to je bila kasapnica. Ljudi iz pozadine to ne mogu da osete kao mi koji iz blizine posmatramo ubijanje naših drugova.

Ali mi se sve više privlačimo njihovim rovovima, da bismo ušli u onaj mrtav ugao koji artiljerci ne mogu, i ne smeju da gađaju. Dosađuje nam samo kamenje koje pršti preko naših glava.

— Vidiš onaj ćuvik levo. Čim padne mrak, idi sa svojim vodom da ga posedneš, jer nam otuda mogu zaći za leđa. Taj ćuvik bio je udaljen od nas oko tri, četiri stotine metara.

Viši oficiri, iz drugih paviljona, išli su kod upravnika bolnice da se žale. — Šta im mogu? — govorio je očajan upravnik — Oni se položaja ne plaše. Kad pođu odavde, naprave mi još veći skandal.

— vukao ga je njegov vodnik Brana. — Dosta je bilo. Čuće upravnik. — A... Š’a?... Briga mene!... Dalje od žice ne mogu. Videću bar moju kobilu „Ružu“... koja sirota... ratuje namesto mene i... i prima dodatak.

— Ne mogu „Ružu“ da umirim, gospodine kapetane. — Onda se zatrča, skoči na sto klanjajući se na sve strane. — Jarebica!...

Razgovaramo jednoga dana kako je ko od nas zamišljao ranije rat. — Ja ne mogu nikako da se prisetim — veli Vojin. — Stvarnost je toliko upečatljiva, da je iz moje svesti istisla tu raniju predstavu.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Kad bi se ja podavao za čitateljima, ja bi morao postati lud kao i oni što su, pa bi napošljetku viđeo da im ne mogu ugoditi.

I njima se verovatno bez naročitih teškoća, možda i vrlo precizno, mogu redigovati razna stručna — recimo matematika, hemijska, astronomska — saopštenja i raporti, ali njima još niko ništa

Poslovica dobro kaže ne može se istovremeno i srkati i duvati; sudbina je svih pisaca da se mogu koristiti preimućstvima samo jednog jezika (a srećom, svaki od njih ima svoja, izuzetna i osobita).

Tačno onako kao što je rekao Horacije: da reči mogu, desi li se nešto presudno, i vaskrsnuti ...ѕі volet uѕuѕ Quem peneѕ arbіtrіum eѕt et іuѕ et norma loquendі.

U takvim slučajevima i ove stare i starinske reči, iz slavenoserbskog zaborava, mogu još i danas imati boje, i opravdanja, i dovoljno snage; mogu zazvučati setno-starinski — bez plačevne i otužne

i ove stare i starinske reči, iz slavenoserbskog zaborava, mogu još i danas imati boje, i opravdanja, i dovoljno snage; mogu zazvučati setno-starinski — bez plačevne i otužne sentimentalnosti u kojoj su se začele —, iako se sve češće, čini mi

Iako spomenik prohujalog života, one, „zlatnije od zlata“, mogu biti još jednom, ma i za prolazan trenutak čitaočev, i puni život i zrela lepota ako im samo priđemo onako kako se

Kako grlica, drug verni tica, gorko ridaju, na tja pomišljaju, ljubazna. Radost velija, sama Talija ni sestre njene ne mogu mene tešiti. Adovu bezdnu Orfej, ljubeznu vo ježe spasti, prešed bez strasti nevredim.

Suvo drvo traži ona, sebe sedalo, Da svak vidi da je njenog dragog nestalo, I kukanje bedno zato nastalo. Mogu li ja, bedni, to poželiti Da ćeš, serce, za mnom tako žaliti?

uveri mene Da neće u tebe biti izmene; A mene bi lako bilo, da možno biti, Triput, dušo, tebe radi sebe ubiti, Tek da mogu, bedni, tebe ljubiti.

nek' diči Što do boga na prestolu vispar gorko kriči: Dvoje mladih zaljube se, predadu si dušu, Van sojuza inu sreću ne mogu da vnušu; Posljeduju ljupkom svome prirode podvigu, Da podnesu viju serca blagodatnom igu. Saznade se.

Je li pravo da to stari rade? Poimlju li oci vaši što ste vi iz' brali, Mogu l' u tom postupati k'o u nekoj šali? Kane l' oni žizan svoju vašem pridat drugu, Ili serce mnje pljeniti vaše kao slugu?

Jakšić, Đura - JELISAVETA

— I jastrebu bih tako tepala — Izved’ mi duše mila glasnika! Što stojiš?... Idi!... VUJO: Mogu ist’ — i ’nako ti bo’zna bešjede ne žnavam; kâ i da ne zboriš srpsku, ne šće mi godit pameti. (Vujo odlazi.

tvoje sjajne odlike Preispuniše dušu prerano, — Što te u ime dužda, oca ti, Kao Venecije prvi poslanik, Pozdravit mogu, svetla gospođo!... JELISAVETA: I nije — i milo mi je.

RADOŠ ORLOVIĆ: Ja nisam, lažeš! On je izdajnik! Crnu je Goru ženi izdao. KATUNOVIĆ: Oh... ne mogu... Zar... da osvo...je?... (Katunović izdahne.) RADOŠ ORLOVIĆ: Zbogom, vojvodo! Videćemo se!

JELISAVETA: Ne mogu, kneže, ’Vako ću lakše dočekat dan: — Poslednji možda — ako dočekam? KNEZ ĐURĐE: Šta zboriš, čedo, Poslednji dan?

ne šće mi se otvorat vratnicah nezvanim gostima, mogu da im se mojom golom lubanjom gvozdene poluge obiju. (Vujo odlazi.) KNEZ ĐURĐE (sâm). „—U nedoba ni gosti dohode?

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

— Kad ne mogu knezovati kô što su mi stari knezovali, neću da budem ni turski alabaš! — govorio je Relja ponosito. Silno je mrzio

A meni moj mili i dobri narod pomaže, pa i ja njemu šta mogu i kako mogu... Pomogô bi' mu, Bog zna i moja napaćena duša, i drukčije kad bi mogô i znao...

A meni moj mili i dobri narod pomaže, pa i ja njemu šta mogu i kako mogu... Pomogô bi' mu, Bog zna i moja napaćena duša, i drukčije kad bi mogô i znao...

— Samo dok on ojača, dok uzmogne pješačiti, krenućemo se mi na daleki — daleki put — tako je uvijek Mijo govorio — ne mogu da gledam, kako se onaj Švabo širi po mom dobru, kako ruši i oba ra moje voćare i moju šumu, koju su ove stare ruke

— Nešto me, braćo moja, goni! Ne mogu čekati. Ne posluša i plati glavom i on i dijete. Pomela i' je mećava kad su se vraćali iz čaršije, na 'voj planini.

— Stoj, ne sijeci! Stojte, braćo, ne sijecite, jer ovo mogu biti i naši ljudi — sinu meni nešto kroz glavu. — Pa, braćo, i jesmo vaši ako ste Srbovi — odgovara jedan, a cepti na

Ovu pošljednju riječ ne mogu izgovoriti, pa ubi me!... Eto, tako Srbovi da budemo. To oni traže, čujem dolje u čaršiji, već puni' šest godina, pa ne

Eto, tako Srbovi da budemo. To oni traže, čujem dolje u čaršiji, već puni' šest godina, pa ne mogu da nađu. Pisarčić: Pomrčina, Davide, pomrčina, pa ne vide od očiju. David: More i to biti...

Bojić, Milutin - PESME

I nikom ne mogu bol u srcu skriven, Bol, u teški teret kô od tuga sliven, Reći tako toplo, sav patnjama smoren. I ja kao ludak u

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Eto, tako, ide mu taj posao od ruke. E to je, vidiš, domaćin čovek, takvog zeta daj, a ne Boku. ANĐA: Šta ću, šta mogu, kad ga ona ne trpi, kaže: liči joj na petla. JEROTIJE: Rotkve njoj strugane! A šta bi ona htela!

Sad sam se rešila: čim mi progovoriš makar jednu reč o njemu, da razbijem što mi prvo dođe do ruke. Drukče ne mogu s tobom da izađem na kraj. ANĐA: Pa ne govorim ja za tvoje zlo.

A ostali? VIĆA: Ostali su ovde. JEROTIJE: Čim dođe gospodin Žika, neka dođu svi ovamo. Ne mogu tamo u kancelariji ni da razgovaram poverljivo.

Vrlo važne brige. MARICA: Ja ne znam kakvu brigu imaš, ali ja moram govoriti s tobom još sad. JEROTIJE: Ne mogu, nemam kad! MARICA: Ako ne govorimo sad, biće dockan. Ja te molim da me saslušaš, jer ćeš se inače kajati.

) Počeću da lupam sve po kući, pa im se mora dosaditi. Drukčije ne mogu izići sa njima na kraj. I onako, kad bih što slučajno razbila, govorili bi mi: što lupaš kao da si zaljubljena?

Pozvao sam sve činovništvo ovde na savetovanje. ANĐA: Pa našto ti onda kancelarija? JEROTIJE: Ne mogu, brate, tamo. Što god progovoriš u kancelariji, čuje cela čaršija. Moram ovde, sigurniji sam.

JEROTIJE: Ono, da je ona stroga, to priznajem, ali što ne ide, ne ide. A ja ne mogu u srez, moram biti ovde; svaki čas može stići kakva nova depeša od gospodina ministra. Moram biti ovde.

JEROTIJE: E, to ne mogu! MILISAV: Zašto? JEROTIJE: Ne umem! MILISAV: Šta ne umete? JEROTIJE: Ne umem da zviždim, nije mi bog dao dara za

ŽIKA: Koje? MILISAV: Pa, brate, ja ne znam kakva je ovo zemlja, kad u samoj policiji mogu da pokradu policijskog pisara! ŽIKA: Ama, koga pokrali?

Eto i sad, dohvatio mi nove novcate gaće. ŽIKA: Što mu ne skineš, pa nek ide go! MILISAV: Ne mogu, nemam to srce! Vidim nema, pa mi ga žao! ŽIKA: E, pa tako ti je to! Kad imaš srce... ne možeš da imaš gaće.

MILADIN: Hoću, gospodin-Žiko. (Odlazi.) VI ŽIKA, MILISAV ŽIKA (zadubio se u akta): Nikako ne mogu da mu uhvatim ko je ovde pobacio. Ovi praktikanti još ne umeju ljudski da saslušaju.

Ne, boga mi, gospodin-Žiko, ovo se ne trpi više! Ja mogu slobodno reći da krvavo zarađujem svoj hleb. ŽIKA: Ništa to nije!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Ispočetka je izgledalo da Karadžićeve reforme ne mogu uspeti. Ipak, on je stekao veliki ugled u inostranstvu, pa i među Srbima, najviše zahvaljujući zbirkama srpskih

ovih romana bila je veoma produktivna, jer je pružala model jednog literarnog sistema koji srpski pisci ubuduće ne mogu zaobići.

Slobodan Jovanović (1869-1958), koji je samo povremeno razmatrao književne teme, ali se zato svi njegovi tekstovi mogu čitati kao da su književni već i zbog same stilske veštine.

napisao je u dve drame u stihu (Međuluško blago, Đurađ Branković) i jednu u prozi (Kod "Večite slavine"), koje se mogu uvrstiti u vrhunska dramska dela.

Nastasijević, Momčilo - PESME

O, da je po volji samo grešnih nas, ni sebe samog, građani, ne bih ja! Znam od kojih sam, i ko, i koliko mogu, i šta, ushtednete li vi, i Bog!

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

dizali, izlazili ispred dućana i nemo se klanjali, pozdravljali ih kao da su time hteli i oni da se pridruže ali ne mogu, pa zato po njima, babi, materi, šalju pozdrav ocu na groblje. Mladen uvek bi sa očima punim suza ulazio natrag u dućan.

I Mladen se od upinjanja i briga da ih što pre ubedi, uveri, oslobodi, da se one ne plaše, već da mogu potpuno da se oslone na nj, da će biti kao što treba, od tih se kao briga, upinjanja, misli, čisto bio malo pogurio i pre

Jer sada njega nema. Nema od koga da se stide, ustručavaju. Mogu sada bez njega da se vesele do mile volje, veselo, srećno... [Jedina Mladenova pesma:] San me mori, san me lomi.

[Jedina Mladenova pesma:] San me mori, san me lomi. Zaspati ne mogu... Dalje, mada je znao celu pesmu, nije je svršavao. To mu se samo dopalo. U tom početku, naročito u: »...

Cele noći baba bila kao u bunilu. Od sreće, zaneta, jednako govorila: — Sada mogu da idem. Mogu, treba da idem. Na uplašeno Mladenovo i materino trčkaranje oko nje i zapitkivanje, jednako je kao sebi

Cele noći baba bila kao u bunilu. Od sreće, zaneta, jednako govorila: — Sada mogu da idem. Mogu, treba da idem. Na uplašeno Mladenovo i materino trčkaranje oko nje i zapitkivanje, jednako je kao sebi govorila,

Na uplašeno Mladenovo i materino trčkaranje oko nje i zapitkivanje, jednako je kao sebi govorila, odgovarala: — Mogu sada, mogu da idem! Kao, sada, svršeno je njeno.

uplašeno Mladenovo i materino trčkaranje oko nje i zapitkivanje, jednako je kao sebi govorila, odgovarala: — Mogu sada, mogu da idem! Kao, sada, svršeno je njeno.

Naročito Mladen stoji, neće ni da sedne za sofru a kamoli da jede. Zovu je: — Hajde, nane, hajde da ručamo. — Ne mogu, maločas nešto okusih, pa sam se zasitila. — Ama, hajde zaboga, sedni makar.

Čini se da ne čuje, ne vidi njihno stajanje, čekanje na nju. — Hajde, nane! — počinju ponova. — Ama, ne mogu, deco... Mladen iziđe. Dolazi do nje.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Inače je l. lek od dalka (voda u kojoj je l kuvana, ŽSS, 284); semenke samelju i piju u vodi oni koji ne mogu da mokre (G3M, b, 1894, 801).

za biljku koja je lek za oči par excellence, došlo je možda otuda što miševi, u pripovetkama, znaju travku kojom se mogu isceliti oči, v. SEZ, 41, 1927, № 44, 97; upor. i іbіdem, str. 506. — Inače je v.

, ѕ. v. družičalo; ŽSS, 108; Karadžić, 1, 1899, 271). U bajanjima i narodnoj medicini v. ima veliki značaj. Na nju se mogu preneti, odnosno, za nju se mogu »venčati« bolesti, groznica i glavobolja.

U bajanjima i narodnoj medicini v. ima veliki značaj. Na nju se mogu preneti, odnosno, za nju se mogu »venčati« bolesti, groznica i glavobolja. Bolesnik od groznice ispeče glavicu bela luka, i rano ujutru ode kakvoj v.

Gorun, gorunovo drvo, lužni hrast (Šulek). Drvo sa naročitom demonskom snagom. Kroz njega provlače nedonoščad, kad ne mogu da napreduju (SE3, 13, 283). Mrtvački sanduk pravi se od kakvih bilo dasaka, ali krst mora biti od g.

Kad je ključaonica na toru od d., ili kad je od d. teljig za zvono, ne mogu činilice ništa učiniti stoci (GZM, 19, 320). D. grančice brane i od groma. Na Cvetnu nedelju nosi se svežanj d.

, i onda je deveri tri puta oko ognjišta obvedu (іb., 28). Na ovom mestu mogu se spomenuti još neki običaji. U Zagorju kada uoči slave domaćin posluži goste rakijom, oni mu dadu j.

). I o svadbi ima sa j. (koja je inače poznati simbol plodnosti, cf. Handw. DA, 1, 511) dosta običaja, od kojih se mogu spomenuti ovi. J.

O prazniku Konstantina i Jelene »udaju se« koprive (i toga se dana poslednji put mogu jesti, SEZ, 7, 1907, 133). Na Veliki Petak takođe se »udaju« koprive i nije toga dana dopušteno jesti ih (SEZ, 14, 50).

(ZNŽOJS, 7, 388). S druge strane, stari šuplji primerci mogu biti na zlu glasu da se u njima, kao i na orahu, kupe veštice (ZNŽOJS, 13, 307; 308). U narodnoj medicini, plod od m.

R. ima vrlo jaku apotropajski moć. Ko se okiti rutom, ne mogu mu veštice ništa (ZNŽOJS, 23, 194). Ona se zbog toga meće deci u pelene (»jer na taj miris ne pristupa veštica«,

Kroz trnje demoni ne mogu da prođu, jer će ih ono u sebi zadržati; trn na taj način može i da privuče demone, i veže ih za sebe i protiv njihove

Ćipiko, Ivo - Pauci

Puna kuća nejačadi... ali, fala bogu, imate se od čega naplatiti, odgovori Vojkan umiljato. — Znam da mogu, ali meni te žao!

— 'Ajde, brate, — veli mu, — nemoj da griješim! Znaš da ti ne mogu već ništa dati... davao sam kao i drugima dok sam imao na što ... i pomalo izgura ga iz dućana na kišu.

I, teturajući, uđe u dućan i dovuče se u pisarnicu. —Evo nevolje, — veli gazdi, ne mogu kukuruza ni prodati ni darivati! ... De, živi bili, vi i svi vaši, uzmite ga vi! .....

Htjeo sam ga taman poslati... Evo, na! Svaku kvartu plaćam ti po talijer, skuplje, boga mi, no što ga danas mogu sa strane nabaviti... ali ne mari .... — I izbroji mu na ruku za trideset kvarata kukuruza sto i dvadeset kruna.

— Vrijeme je da se pođe, — veli, i pomisli: „Ionako ih je vino dobro prihvatilo!” — Kupiću vaše dijelove, samo da mogu Iliju goniti ... Odnijeće me vrag ali neka, — parbaćemo se.

Udaraš u obraz meni i Radi .... Kud si nakastila? — Svojoj kući... Ne mogu dalje izdržati... Što će mi ludo dijete. —Ne budali, ženo! ... Rade primiče svakoga dana... Ono je moje dijete!

— primirivši se pita je, a i ne čeka odgovora. — A što veliš za moga gospodara, gazda—Jovu? Ne mogu ni oni da žive bez tuđih žena, a nama brane... Pa neka bi i to, ali danas drukčije miluju! ...

—Popusti, gospodaru! —Ne mogu... već ako ti nisi voljan da kupiš, ne mari, prijatelji kao i bili... Zasada nema hitnje, a ako htjedem prodati, poslaću

—Malo je... Daj šesnaest stotina ..... —Čudo je! Popusti! —Ne mogu ... Vaso, poći ćeš .... —Evo četrnaest stotina.. . —Daj petnaest stotina talijera...

—Brige njega, on kupi pare... Prisluškuje na sudu tuđe poslove.. . Ali, Rade, ne spominji mi ga! .... —A što? —Ne mogu da ga već vidim živa! ... A prije, kako—tako, nekako se bila na nj navadila...

— I, iznebuha, uhvati ga za glavu i prisloni je na svoja njedra... i ljubi ga gdje dohvati ... — Rade, oprosti! Ali ne mogu bez tebe... — drhti, i kloca zubima, i privija se uza nj...

Ja karah što neće da svojoj majci kaže ... i pitam je nasami u četiri oka, a ona jednako odgovara: „Ne mogu da kažem, — stid me, majko!

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Ko zna, možda sokovi skriveni u cvetu ili korenu, u semenu ili trstici, mogu vaskrsnuti, ponovo, ponovo ponovo. Da li ja to zbilja hoću? Da li bih bio ushićen time?

Monah sam i greh je što se razumem u te stvari. Ne bih se hvalisao tim da ne moram ovde izreći istinu. Ne mogu je zaobići. Prosto, volim da gledam dok se to događa.

Prosto, volim da gledam dok se to događa. Ako meni nije dato da uživam u onome u čemu može uživati najbedniji sebar, mogu makar da napojim svoje žedne oči na jednom takvom prizoru i da pošlamim otud nekakvo jadno, šturo zadovoljstvo.

Kirča Ja ne mogu da shvatim jednog zrelog i razumnog čoveka koji se dragovoljno podvrgava takvom ispaštanju. Govore mi da on to čini za

pačavra bez časti da bih dopustio nekome da zbog mene strada kako bih bez truda zaslužio bolju sudbinu od one koju sam mogu da steknem. Što se mene tiče, taj Prohor bi odmah mogao ustati iz svog groba.

Bogdan Nikome to nisam rekao, ali ne mogu dugo trpeti da ne kažem. Video sam susret Doroteja i Jelene. Onaj skromni mladić se gotovo sapleo preko praga kad ga

Da li ti unapred znaš, ako si svemoguć, šta ću reći, vodiš li mi misao, mogu li ipak skriti od tebe neku svoju malu tajnicu, nešto kao neku sićušnu poganu pomisao, tek toliko da i ja imam nešto

Da, ja sada mogu tražiti opravdanje, govoriti kako sam bio protiv Prohorove mržnje prema ljudima, njegove sebičnosti i žudnje za slavom, ali

u teškim trenucima nije pružio ruku da ga spase iz vrtloga smutnje, nego ga je naprotiv još više gurao ka propasti. Mogu da kažem kako sam hteo da ga kao zalutalu ovcu u gori vratim na put spasenja, da ga privedem Bogu pravom stazom, kroz

Ja ne mogu tačno da izrazim u čemu je tu stvar. Zaboravio sam šta mi je sve Jakos pričao o tome, a i on je bio tada uzbuđen, zbrka

ostalo je, veli, crno kao noć, da je tamo crkva, u prestonici Vizantijskoga carstva toliko velika da u njenu lađu mogu po visini stati tri crkvice vratimljske kad bi ih neko poređao jednu na drugu.

Jaruge su se isprečile, izukrštale. Vrzine i rastinje svakovrsno. Omorina je — slama mi volju. Htela bih, a ne mogu da se pomerim s mesta. Ne mogu da učinim ni taj prvi korak. Da li sam uzeta? Šta je sa mnom?

Ilić, Vojislav J. - PESME

Dva verna i snažna roba pod ruke povesti mogu Potomka Romula hrabrog. Ah, to bar nije greh! Da ne oskvrni tebe i tvoju građansku togu Poruga ili smeh. 1889.

I Sardu, Zola i Felje Jutros su kod njega bili, Posle je i Grevi došô I šampanj zajedno pili. Ne mogu članovi naši Da mu se nadive siti, U Akademiji će sutra Svečana sednica biti. „Akademija nauka“ 1887.

Ovamo se „ždere“ samo Pola plate krčmi damo, A ženskama ono resto. (To još mogu, hvala bogu! Oko flaša, oko nogu...) Je l' prijatno nebo ono, Za „nevine“ tvoje grudi I za vedro tvoje lice, Hladni

Drugo ćeš mi odmah reći, Za koliko mogu preći Ceo ovaj beli svet, Al' najkraći da je let? Treće, pazi što ti velim!

Ai ko će to da zna, Da sam tako jevtin ja! No al' sad mi moraš reći; Za koliko mogu preći Ceo ovaj beli svet, Al' najkraći da je let?

Sve sam sada kazô, sad umreti mogu, A ti moju dušu preporuči Bogu.“ Tako despot svrši. A kad treće noći Počivaše Rudnik u krilu tišine, Gluv nekakav šum

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Tako mogu u isti mah da pišem i da se divim lepotama, prirode, u koje s pravom ubrajam i, jednu vitku saputnicu, koja se, sa Bede

Zašto, dakle, da se ustručavamo njima poslužiti se, kada mogu da prebrode i prostor i vreme. Želite - a to je za mene zapovest - da u pismima nastavim moja rasmatranja i pričanja.

Preda mnom leži Beograd u potpunoj tami, nešto se desilo u njegovoj električnoj centrali. Tako mogu, u mraku, vrlo dobro videti ono što želim.

Ja sam o tome nekad i pisao, pa mogu time da se sada koristim. Pričekajte, molim, malko! Donja od desnih fijoka moga pisaćeg stola ispunila se, tokom

Sto sedamdeset. Tačno toliko, koliko po planu Vavilona koji sam poneo sa sobom treba da bude. Mogu se, dakle, pouzdati u njega pa, ne lutajući i ne raspitujući se, stići do glavnog cilja našeg putovanja.

Ona je pretrpana čudnim instrumentima, kojima tek od prilike mogu da odredim namenu. Onaj, u obliku koso odsečenog vertikalnoga zida, koji polovi platformu, vrši bez sumnje ulogu

Sve važnije nebeske pojave koje su za to vreme opažene, tu su pribeležene. Pomoću tih spisa mogu se pratiti pokreti nebeskih tela i ispitivati zakoni tog kretanja, koristan posao, do kojeg, kao i do mnogo drugih,

“ - „To mi je vrlo jasno i ubedljivo, samo jedno ne mogu da uvidim: zašto vode i mora ne ocure sa okrugle 3emlje?“ - „I to je vrlo jednostavno.

A kada znam opseg Zemlje, onda mogu, po Arhimedovoj metodi, izračunati i njen poluprečnik“. Eratosten se uspravi ponosno uvis, obasjan mesečevom svetlošću.

Kad sam govorio o Eratostenu i Aristarhu, ne mogu da ne spomenem - videćete odmah zašto - još dva aleksandriska astronoma. Jedan od njih je Hiparh iz Nikeje.

O carigradskom kongresu i o mojoj misiji pišu sve ovdašnje novine. Ne mogu proći ulicom a da me na svakom koraku ne zapita koji poznanik kada ću krenuti na put, ili ne zaustavi koje nepoznato

No, ove godine, naši se putovi razilaze. Vi putujete Vašoj sestri u Norvešku, a ja ne mogu za Vama. Moram ostati u svojoj zemlji. Tako me, bar, uverava moj saputnik.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Esme, međutim, zadržavaju svoje „duplo dno“ i njihovo pravo značenje mlađi čitaoci mogu tek intuitivno da naslute, ali u potpunosti razumeju tek sa zrelijim uzrastom.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Da ne misle, ako su im gazde pomrle, da oni sada mogu kako hoće. Zbogom! (Prašta se.) TAŠANA (ga ljubi u ruku, i ispraća do izlaza).

O ne znaš ti, nano moja! KATA (miluje je): Pa kaži, čedo, kaži nani svojoj! TAŠANA Ne znam. Samo znam da ne mogu više. Ne mogu više da ovako izdržim. Oh, izludeću od straha.

KATA (miluje je): Pa kaži, čedo, kaži nani svojoj! TAŠANA Ne znam. Samo znam da ne mogu više. Ne mogu više da ovako izdržim. Oh, izludeću od straha.

u lice): Čuješ, ti, evo ja tebi sada kažem, a ti svima: ocu, hadžijama, i kome hoćeš, da ja više ovako i ovde neću i ne mogu. Ili da me odavde vodite, sklonite nekud, ili ću ja sama... Ja ću, ja...

Ja ću, ja... (U očajanju ne znajući šta će): Oh, ne znam šta ću, i šta ja mogu?... (Sasvim besno, rešeno): Ili bar, ako ništa nećete da činite sa mnom, onda niko više da mi ne dolazi, niko na oči

Dokle ćeš i ti i svi vi misliti kako ja jednako ne mogu ništa znati, ništa videti, čuti, osetiti, i da vi zato onda možete večito da me lažete.

Ili što mi kaza da me je voleo, tražio, i zbog mene u kaluđere otišao, i sad me je strah zbog toga. Ne mogu sada da sam slobodna, ne mogu da... (Namešta se, uzrujana i uplašena.

Ne mogu sada da sam slobodna, ne mogu da... (Namešta se, uzrujana i uplašena.) KATA (užurbano namešta po sobi jastuke, ispravlja po podu ćilimove): Ništa,

Nije to! MIRON Pa onda tek sad ništa ne razumem. On, pokojni tvoj muž, a opet nije on! Sada tek ništa ne mogu da znam, Tašana! TAŠANA (ne znajući šta će, kršeći ruke zaplače se): Ne znam ni ja, dedo. Samo — oh...

Hoću sve da ti kažem, samo ne znam kako ću. Znam samo to da mi je teško, da ne mogu više ovako, i da me je strah... strah... Oh, čekaj, dedo... Ne znam kako da kažem.

MIRON (razmišljajući, setno): A... a... sećam se... sad tek mogu... Sada tek mogu da znam. (Tašani): Pa zar niko ni od tvojih, ni od hadžija, zar niko od njih nema da ti dođe, da te

MIRON (razmišljajući, setno): A... a... sećam se... sad tek mogu... Sada tek mogu da znam. (Tašani): Pa zar niko ni od tvojih, ni od hadžija, zar niko od njih nema da ti dođe, da te razonodi, uteši,

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

„Znaš, kad tako čitam o Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, a naročito o onom Sandžaku, koji nikako ne mogu da uhvatim ni gde je ni kako je, osećam da mi nešto iz srca raste, ovde, gore, gore, i grudi mi budu tesne.

Tek što je majstor Kosta izašao, a onaj govornik tiho zapeva: Oj Kostice, tugo moja, Šta će tebi deca dvoja, Kad ne mogu biti tvoja. Tačno je osetio majstor Kosta moć šora, i da ne može ni od dalje od šora.

Majstorica je sve nešto volela da kupi stvari od metala. Govorila je: to deca ne mogu razbiti. Ali je bilo jasno da uživa u onom nečem prodirućem što imaju predmeti metalni.

I Seka je povučena sa onog prvog plana na koji palančani tako rado isturuju svoju decu, samo ako ikako mogu. Još poboljeva, nema radosti od nje. Nije ni lepa devojka. „Miraz će imati, to joj je sve” — govori šor.

U štalu da je privežeš!... Moram govoriti s njenom majkom, uzeću je na brigu kao svoje dete, ne mogu pustiti da dobra i lepa devojka ostane luda, i vuče batine od muža celog veka.

S druge strane, Nola je Lazariću rekla hoću, a pred ocem je objasnila postupak. — Moram ići, zato što ovde ne mogu ostati. Prilika mi je da se udam sad ili nikad. Ko bi me od naših momaka uzeo, ovakvu ljudesinu!

Zaista je krađa i prepada u ono doba bilo počesto. Vojvodina je bogata, svi vole novac i uzimaju ga kako mogu. Tačno je bilo, kod Lazarićevih, da se u obe polovine kuće iz po jedne sobe moglo merdevinama uzaći na tavan.

U svetu bačkih palanaka salaši su nešto naročito. Oni mogu biti usko vezani za svoju najbližu palanku, a mogu sačinjavati sasvim zasebnu seosku organizaciju koja se uspešno brani

U svetu bačkih palanaka salaši su nešto naročito. Oni mogu biti usko vezani za svoju najbližu palanku, a mogu sačinjavati sasvim zasebnu seosku organizaciju koja se uspešno brani od svake zajednice s palankom.

životnih briga; kojima je sa imanjem došla i vrsta slobode; koje su zdrave i jake karakterom i osećaju da i same nešto mogu i vrede; koje se možda oprostile nekako neravnog ortaka. Ali, prvo, gospa Nola nije bila bez briga.

— Gospa Nola sad uzdahnu, i malo stade. — Prijatelj ste nam stari, pa mogu da kažem sve što mislim. Bez moje dozvole, i protiv moje zabrane, nađe načina da se oblači u čirake, ide s pratnjama, i

— Goruština, zalepio mi se jezik za nepce; a na ruke, noge i glavu mi se nastavio bol, da već u krevet ovaj ne mogu da stanem.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

tako u meni ukorenjena da me ni rđavo zdravlje, ni slabost očiju, ni druga vnešnja pritiskivanja od toga odvratiti ne mogu.

« Ljubezni moji čitatelji, ja vidim da je vaše zaktevanje pravedno, ali ja vašoj želji udovletvoriti ne mogu, iz mlogi pričina: prvo, što ne znam ništa o tom.

On izjavi Roksandi da se umorio, zamoli je da sednu malo, i — — ljubezni moji čitatelji, meni je žao što vam ne mogu povest dovršiti, jer je baš ovde morao kakav pacov stari rukopis tako strašno izgristi da se ni pod koji način

i novije knjige čitao kao što je Rajtaruša ili Ritna Detelina, kao što je (ja molim čitatelje za oproštenje što ne mogu slabog pamtenja radi titulu točno da predstavim), no budući da su ove ponajviše kopije stari, nikakovo vpečatlenije na

Međutim, otkud dolazi da persone romantičeske retko ili nigda ne jedu, ja čitateljma nisam u stanju izraziti; najviše im mogu, ako su baš ljubopitni, sovetovati da se kod njiovi sočinitelja upitaju.

Ako su moji čitatelji radi ljubopitnu ovu istoriju dočitati, ja im drugo sovetovati ne mogu nego da pred njega iziđemo. Nek pomisle samo sa mnom zajedno, a to je najlakše, da smo u Egiptu, evo i njega u Egiptu.

sočinitelj?« Ni najmanje, gospože, ja se samo naravnog puta držim. A propo, gospože, imam jednu zagonetku, koju ne mogu propustiti da vam ovde ne predložim.

Niste jošt? Ništa zato, ja mogu i drugu lulu ispušiti. Ali ah! Sad mi pada na pamet; moje galanterije i vospitanije moje, gospodična Jelice, nigdi

Koliko nji i danas pored prozora frajle Jelice svoju finu čoju nose, koji pravedno reći mogu: omnіa mea mecum porto! (svo moje bogatstvo sa sobom nosim).

— Ovo malko počinje biti tragičeski, priznajem, no ja ne mogu šta kad mi je tako raspoloženije duše. Najbolje je delo ostaviti na nekoliko dana.

Što se drugi telesni njeni kačestva tiče, ništa ne mogu naznačiti, jer, kao što sam kazao, ona je tako na dobrodetelj gledala da niko nije pomislio ni izdaleka u nju

Počem se nekoliko udale, javi naša amazonkinja svome suđeniku da su opasnost izbegli i da slobodno otpočivati mogu. Ona kako legne, taki bez brige zaspi, ali Roman, kome miris nesnosni nešto malo dosađivaše, morao se na drugu stranu

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

A ja, vidiš, znam na nebu da nađem Velikog Medveda, ali svoju kuću ne mogu nikako da nađem! Ta je epizoda u biografiji („Uspomene na pokojnog N. N.

I sada još, kada sam stigao na odmorište, te se osvrnem za sobom, ne mogu da ne prsnem od smeha! Tome trećem, koji je smejući se kroz život i životu prošao svoju stazu, poveravam da ispiše

U pogledu toga pitanja ja ne mogu da se oslonim na svoje sećanje, ali sam u porodici saznao za izvesne okolnosti koje stvar objašnjavaju.

ovoga lepoga hrišćanskoga obreda, dobio kijavicu, ja je se nikad više nisam oprostio i evo je kroz ceo život vučem, te mogu slobodno reći da sam ja svoju religiju iskijao.

Ne sećam se kako su mene zvali dok sam bio u srednjem rodu, ali vam mogu reći da sam se u suknji neobično dobro osećao i tako navikao da me ni docnije u životu suknja nije mogla zbuniti.

To je doba kada se kod čoveka javljaju prvi instinkti koje zatim ni život, ni vaspitanje, ni obrazovanje ne mogu suzbiti niti uništiti.

Ja, na primer, ne mogu prilikom venčanja da pevam posmrtno opelo, je l'? A profesor može; dođe na čas računice pa govori o hrišćanskoj nauci,

Kako, to ni dan-danas ne znam da objasnim. Jedino što mogu reći to je da se u stvari nije prelazilo iz razreda u razred, već se osvajao razred po razred.

Kada sam je dobio, ja sam predosećao da je ta diploma zrelosti dokumenat na osnovu kojega mogu u životu činiti svakojake lakomislenosti. Mojoj radosti, razume se, nije bilo kraja.

— Ne, želim da se brijem! — odgovorio sam ja gordo i seo u stolicu, žderući se u sebi što ne mogu nogama bar da dohvatim pod, no mi vise u vazduhu. Tim rečima: „Želim da se brijem!

Prvo: što više bogova to manje osnovnih načela; drugo: mnogi bogovi ne mogu nikada biti tako opasni kao jedan jedini bog; i treće: kad bi bili u mnogoboštvu, ne bi se u gimnazijama učila

Ja ne mogu da razumem zašto su nam te tačke i zapete pravile tolike neprilike, kad se vrlo dobro sećam da nam je profesor neobično

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Zovi mi vođe odeljenja... Osetih žmarce niz leđa. Pokajah se što sam ostao. Ali najednom mi pade na pamet da me Nemci mogu sresti na putu i kad sam sâm. Ipak... — Niko da nije reč progovorio!... Razbiću mu zube!

— Evo, vod’! — pokaza nam on rukom u mrak. Jedva nazresmo između strnjika putanju. Samo, da li mogu tuda topovi proći? Uostalom, a ko će to sada da istražuje, kad svakoga časa mogu banuti. Stigosmo do baterije.

Samo, da li mogu tuda topovi proći? Uostalom, a ko će to sada da istražuje, kad svakoga časa mogu banuti. Stigosmo do baterije. Komandir zovnu vodnike. Dakle, Nemci su.

— Vaše Veličanstvo, vi se ne smete izlagati suviše. Vi ste potrebni zemlji — govorio je ađutant. — Kad mogu da ginu moji mladi vojnici, nije velika šteta za mene, ovako starog.

Rekoh mu da dosad još nisu, ali lako mogu, ako nas samo opaze aeroplani. On pogleda unezvereno okolo sebe, i ljutito mahnu glavom.

Na stanici su stajale kompozicije pune odela, hrane, duvana. Dozvoljeno je vojnicima da uzimaju koliko mogu, a i narod je pušten da razvlači, jer Nemci tek što nisu stigli.

I kaplar Živulj je znao da naše četiri zamorene i proređene divizije ne mogu da se bore protivu dvanaest bugarskih, odmornih... Ali svaka čast našem vojniku.

Egzekucija je počela tačno prvoga oktobra u pet časova izjutra. Sve što se do ovoga časa odigralo, mogu još i da razumem... Ali ono što je nastalo posle toga, to nisam kadar ni da shvatim, ni da pojmim.

na vrh stiže naređenje da se vratimo hitno nazad, jer su Bugari probili na drugom mestu, i sad je naš položaj u pitanju. Mogu nam još zaći iza leđa.

Otišao sam toga jutra na osmatračnicu. Čim me ugledaše pešaci, pitaju: šta ću ja ovde, kada se ni oni ne mogu zadržati dugo na ovom položaju. Otpočeo sam odmah sa gađanjem. Pored moje baterije bila je i jedna haubička.

Taman on pođe, a ja se slučajno okretoh u pravcu baterije... Zgranem se... Kosa mi se diže od užasa. Očima ne mogu da verujem...

Tamo već čujem prasak pušaka... Jedan top opali... Neka vika dopire iz baterije. Ja trčim što brže mogu. Najednom se preda mnom pojavi zapregnuta haubička baterija gde silazi niz strmu kosu.

Petrović, Rastko - PESME

Ima takve neke moći u meni da samo jedno mogu; sve je utopljeno: beskraj, pustolovina, manastiri, moj život mi sija kao zvezda iz daleka, i sve ono što treba da se

PUTNIK Stanislavu Vinaveru Kneže Potemkine izdanuli u kolima na velikome putu, da mogu, kao ti, umreti na drumu, Kad točak razgliba glinu žutu; Šibaj kočijašu, teraj carski u Strumu, Ćut!

Kad se dva namagnetisana tela stanu privlačiti, ni njihova volja, ni svi ljudski morali, ne mogu ih sprečiti da se pri vlače sve dok su u oblasti tog privlačenja.

Hteo bih umiti ga svežom vodom još jednom, Al zalud (ne mogu više pomoći ni pokretom, ni snom). To tada počeh da dišem pravilno i duboko: Malo spasa naviraše uz gutljaj mlaka

Potrčim katkad senkom te čudne reke što pada po tlu, Ja se ne mogu umoriti više nikada - kao u snu, I trčim tek da ne stojim, niti poznajem jade nit spas: Iz dana u dan prebijam

Ne mogu više, o talasi, kupan čežnjom vam što umara, Oteti trag lađe od nosača pamučnih stokova, Ni preći oholost strašnu zastav

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

— reče puž. — Otkuda cvet može biti lep? Nema kućicu i bedniji je čak i od glista koje se bar u zemlju mogu uvući kad počne kiša. Uzalud je Kapljica govorila da u Pustinji nema kiše. Puž njene razloge nije hteo ni da čuje.

Pušila se glava od premišljanja Doglavniku Doglavnikovog Doglavnika. Na kraju se sete: podanici mogu ostati u Carevini, ali će poslove obavljati noću kad Car spava da ga ne bi ometali u ispunjavanju važnih carskih obaveza.

S rukom na vratu vernog psa, on stade pred Zlatokosu i reče: — Reci mi te tri želje, Zlatokosa! Da vidimo: mogu li ih ili ne mogu ispuniti? — Tanak i uspravan kao vrbova grana stajao je mladić i gledao u devojku.

Da vidimo: mogu li ih ili ne mogu ispuniti? — Tanak i uspravan kao vrbova grana stajao je mladić i gledao u devojku.

Zanjiha se mladić kao da je jak vetar trsku povio, ali ni ovoga puta ne ustuknu: — Zar samo slab i ranjiv mogu do tvoje ljubavi stići? — obrati se Zlatokosoj s prekorom u glasu.

Ne mogu dozvoliti da mi ubiješ najboljeg druga! — Trčao je dečak šiban slanim zamasima vetra. Hladan i vlažan bio je pesak pod

— Nema ga! Zašto si ga pustila da ode? — reče prva. — Ne mogu ja do kraja sveta čuvati njegovu stražu... — Moraš! Ko bi doneo trave? — reče druga i prinese šaku uhu da oslušne.

Sada se ptica trže. — Ne mogu da te propustim! — reče. — Dužnost mi je da budem prva straža. Jedino ako me nadigraš — propustiću te.

Osvoji orao drugo, pa Varalica pobedi dvaput zaredom, dok se orlu ne dosadi, pa reče: — Ovo je poslednja igra! Ne mogu više da čekam. Slatko miriše ljudsko meso! I, nastavi se igra. Kako su drhtale Varaličine ruke dok je delio!

Veštice bi ga začas otkrile, jer je vetar duvao sa zapada. »Sad mogu samo napred, pa neka bude šta bude!« — virnu Varalica iza stene. Veštice su srkale čaj. »Sad!

»Ovde je glava u pitanju. Dam li im marame — pretvoriće me u kamen!« Stisnu on marame svom snagom, a već vidi: ne mogu mu ništa! Vide i veštice: Varalica zna tajnu, mogao bi ih podaviti dok trepneš. Ali šta će Varalici mrtve veštice?

— osmehnu se Varalica. Zašto li ćute veštice? Zašto odrečno mašu glavom, kažu da ga ne mogu provesti kraj bele zmije? Nije to u njihovoj moći. — Nije ni u mojoj da vam marame vratim! — nasmeja se Varalica.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

To je. Sad, šta ćeš mu? TOMA (uzdržavajući se): Ništa! Ti — ništa! ARSA (uvređeno): Pa šta mogu ja? Zanat joj je to? A ona to s majkom i ocem radi. Sviraju — šta drugo i mogu oni, Cigani? A da je ona žena, hajde de.

Ti — ništa! ARSA (uvređeno): Pa šta mogu ja? Zanat joj je to? A ona to s majkom i ocem radi. Sviraju — šta drugo i mogu oni, Cigani? A da je ona žena, hajde de. Ali ovo je devojka. I poštena. Što je pravo, pravo. Svi dušu nosimo.

Kakva si ti vlast, kad ne možeš? More, i tebi je ona pamet zavrtela. ARSA Ama, brate, ne mogu sve sam, razumi! Treba to svi; ne mogu ja sam. (Sa ulice još veća graja, svirka, pesma i pucnji pušaka.) Eto, čuj!

More, i tebi je ona pamet zavrtela. ARSA Ama, brate, ne mogu sve sam, razumi! Treba to svi; ne mogu ja sam. (Sa ulice još veća graja, svirka, pesma i pucnji pušaka.) Eto, čuj! Već počeli i iz pušaka.

POLICAJA (zaduvan, baca štap pred Arsu): Evo, gazdo! Evo ti štap, i vlast, služba, i sve! Ne mogu više! Idem i ja! (Polazi.) ARSA Kuda? POLICAJA Idem. Ne mogu. Nije ovo jedno.

Evo ti štap, i vlast, služba, i sve! Ne mogu više! Idem i ja! (Polazi.) ARSA Kuda? POLICAJA Idem. Ne mogu. Nije ovo jedno. (Očajno širi ruke): Ovo je na sve strane! ARSA Pa zašto imaš ruke? Udri! Kamo ti panduri?

Udri! Kamo ti panduri? POLICAJA Kakvi panduri? Pošljem ga, a on izvrne pušku, pa i sam s njima zasedne. I onda šta ja mogu? Evo, Ristu bojadžiju — ne silom, već molbom, i to kakvom molbom, jedva ga odvedoh kući. Napio se.

Sramota je! Mati joj je tu, otac, mi... MITKA (razdragan, zanesen): Nemam ja, bre, lošu premislu na njuma. Tatko mogu da vu bidnem. Tiki — Milo mi! Duša mi još, bre, iska. (Bolno Salče* Na raf ima deset jabuka, pet za men, pet za teb.

KOŠTANA (peva): Da ti vidim, belo Lenče, Ustanca, ustanca! MITKA I nikad gu ne vide’! KOŠTANA Ne mogu ti, pile, Mile, Da stanem, ustanem. Majka mi je sela, Mile, Na fustan, na fustan! MITKA Majka, prokleta majka!

KOŠTANA (uplašena, moli): Ne, Stojane! Ne ubij me! Ljubim te i molim! Nemoj! Bolna sam! Ne smem! Ne mogu! (Krši ruke.) Oh, šta ja mogu? (Zlovoljno): Ja, Ciganka! U Banju, u selo, tamo je moje!

Ne ubij me! Ljubim te i molim! Nemoj! Bolna sam! Ne smem! Ne mogu! (Krši ruke.) Oh, šta ja mogu? (Zlovoljno): Ja, Ciganka! U Banju, u selo, tamo je moje!

»Na goli kamen,... da sedi, vene, gine... Ne sme... Neće... Ne može«... KOŠTANA Neću! Ne mogu! Kod tebe! Zar samo kod tebe? i samo hadžiju, oca tvoga i majku tvoju da dvorim i da služim?

Šantić, Aleksa - PESME

'' ''Preni se. Pođi svojoj rodnoj luci — Kuća te čeka, moja slavo živa.'' ''Ne mogu. Tu se tako slatko sniva Kô da na tvojoj zaspao sam ruci.'' ''Vaj, rano li te san studeni srete!

Ja kraj plota stojim, gledam u vas dvoje; Jednake ste kao kaplje na cvijetu! I ne mogu više znati lepši ko je, Ili ti il' ona?...

Moj život nije protekô zaludu! Plodove svoje tekô sam u trudu, I moje čelo mnogo trnje para. 1908. PUTNIK Ne mogu dalje! Ovdje ću stati, Gora će meni pokoja dati. Gora je vazda primala one Što ljuto pate i što ih gone.

Snagu mi duše nikada ne satra Zamahom kobnim života bič grubi. Gord sam i sretan što se vazda mogu Uzdići vječnoj ljepoti i Bogu, I božjeg srca biti jedan deo.

Otkad sam je izgubio, Ja ni suza nisam lio. Srcem nosim tugu mnogu, No plakati ja ne mogu. 36 Iz mojih golemih bola Malene pesme se roje, Pa zvonkih krila lete Sve srcu drage moje.

O, da ja doć mogu tamo Pa s vrela radosti pit, I lišen svih patnjâ samo Slobodan, blažen bit. Vaj, često u snu spram mene Taj sreće

Večnog dana svetlost greje; Svi su mrtvi uskrsnuli, Čas radosti večne bije.'' Ja ne mogu ustat, draga, Slep sam jošte svako doba; Od plača se ugasiše Posve moja oka oba.

'' Ja ne mogu ustat, draga, Još mlaz bije krvi vrele Iz mog srca, gde zgodiše Reči tvoje oštre strele. ''Ja ću, dragi, tiho

''Ja ću, dragi, tiho spustit Ruku povrh rana tijeh, I krv neće više teći, I nestaće bola svijeh.'' Ja ne mogu ustat, draga, Krv iz glave teče moje; Kad mi tebe ukradoše, Sâm sam zrnom probio je.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

umetnosti, kao što je, na primer, ep, čak je priznato da u svom klasičnom vidu, koji stvara epohu u istoriji, nikad ne mogu biti proizvedeni čim nastupi umetnička proizvodnja kao takva; u oblasti same umetnosti izvesni njeni značajni vidovi

biti proizvedeni čim nastupi umetnička proizvodnja kao takva; u oblasti same umetnosti izvesni njeni značajni vidovi mogu da se pojave jedino na nerazvijenom stupnju razvitka umetnosti.

Uspomene na patnje od domaćih feudalaca mogu se još nazreti i u izvesnim negativnim osobinama koje narodni pevač pripisuje nekim velikašima (na primer, Dušan hoće

O teškom položaju žene u prošlosti svedoči i činjenica da su njoj pripisivani najstrašniji zločini koji se mogu zamisliti. Na nju se često gledalo kao na nekakvo niže biće, koje je kadro da bez razloga izmišlja i čini svakojako zlo.

odupirući se junački, jedno po vlastitoj hrabrosti, a drugo i zato što im je za leđima bio grad, pa se nisu bojali da mogu biti opkoljeni. U tome mnogi izgiboše.

juna 1389. g. u blizini Prištine. O borbenom poretku imamo samo docnije vesti koje se ne mogu proveriti savremenim izvorima, mada same po sebi izgledaju dosta verovatne.

U takvom položaju naši su preci morali postati svesni toga da samo svojim heroizmom i samopregorom mogu odbraniti svoje pravo na život.

To je borba bez odmora, bez predaha, i u njoj ludi mogu osećati samo gnev zbog nasilja, žudnju za osvetom, težnju za pobedom, radost pobednika, mržnju prema kukavičluku i

“ A ja više brojiti ne smijem, već porezu ukraj sebe bacim, — jedva čekam da se skine b'jeda, jer ne mogu da gledam u njega. Petar Dobrnjac ima neustrašivo srce, mudru pamet i nesalomljivu volju velikog vojskovođe.

Prirodno je onda pretpostaviti da to još manje mogu učiniti opšta mesta koja su samo detalji ili manji delovi raznih pesama: tzv.

Stereotipni počeci su veoma česti. Oni mogu biti dvojaki. Jedni nemaju veza sa sadržinom pesme: „Bože mili, čuda velikoga!“ „ Mili bože, na svemu ti hvala!

(Smrt vojvode Prijezde) Kako tade, tako i danaske: nijesu se nigda umirili, niti mogu krvcu da umire, no i danas tu prosiplju krvcu. (Ženidba Maksima Crnojevića) Jô Kajica, moje čedo drago!

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

KUĆE Begunci od kuće Ne biraju sredstva Oni samo sede I smišljaju bekstva Na sve strane sveta U sva lepa mesta Mogu ako hoće Da se smeste smesta Kad čujete negde Da škripuću šljunci budite sigurni To beže begunci Samo da se

osam rupa Nem razloga da te lažem Ko pitu ću da te smažem Imam koltove od srebra Da ti bušim tvoja rebra Mogu stati pa birati Kuda ću te prosvirati Žao mi je jadnog metka Jer si ružan kao četka PONAŠAM SE POPUT PAŠE

DATUM DA SE ZAPIŠE Ljutnu se na to glavna mravčina ŽELIŠ LI MALI DA TE SMLAVIM Mravče odvrati TRAŽIM NAČINA DA MOGU ROĐENDAN SVOJ DA SLAVIM Mravlji poglavar izvadi mapu I žvrljnu nešto u registar AKO JE TAKO — SKIDAM KAPU JESI

traga Seljak hoda sve brže A konj umorno rže U JEDNOM DANU U jednom danu Hiljadu i četiri stotine minuta Ljudi se mogu rastati Hiljadu i četiri stotine puta Ali samo jedan Rastanak će da boli Kada odlazi Osoba koja se voli U jednom

puno žara ŽELIM U ČAČAK I KVIT JER U ČAČKU JE MOJA DRAGA LEPTIRI SA LEPIM GLAVAMA Leptiri sa lepim glavama Ne mogu da žive u stiskama Već u polu među travama I na cveću među liskama Leptiri sa lepim krilima Ne mogu da lete

glavama Ne mogu da žive u stiskama Već u polu među travama I na cveću među liskama Leptiri sa lepim krilima Ne mogu da lete noćima Već u boji sunčanog ćilima I u bašti među voćima Leptiri sa lepim šarama Ne mogu da žive u sobama

lepim krilima Ne mogu da lete noćima Već u boji sunčanog ćilima I u bašti među voćima Leptiri sa lepim šarama Ne mogu da žive u sobama Već sa nežnim bubamarama U cvetnim garderobama Leptiri sa lepim ćudima Lete vazdušnim prugama

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Eh, još samo da imam tako dugačke noge i ruke kao ti, pa da mogu obuhvatiti svako stablo. Dječaci se spustiše na malu zaravan i sjedoše pod prastaru debelu bukvu koja je rasla u

— Je l' takva i tvoja Lunja? — Ih, đavo je odnio, dabogda crkla! — pocrvenje Stric i još jače natuče šešir. Ne mogu očima da je vidim. Lunja je bila tiha ćutljiva desetogodišnja djevojčica, velikih mirnih očiju, Stričeva prva komšinica.

Eto novih junaka u družinu. I to baš Mačak i Potrk, dvije delije iz četvrtog razreda kakve se samo zamisliti mogu. I Potrk i Mačak bili su nadimci.

Dugajlija Stric hitro se smandrlja s grana. — Dovešću svoje magare. Mogu još noćas. Idem s njim u mlin pa kad se budem vraćao.

Kad su počeli da grade pseću kućicu, Nikolica predloži: — Načinite malo veću da se i ja mogu zavući. Kad bude kiša, ja ću sjediti sa Žujom, ona to voli.

— dosjeti se Đoko Potrk. — A mi nećemo da siđemo, pa im je opet džabe! — zainati se Stric. — Oni mogu posjeći bukvu! — prepade se Nikolica. Najzad se dogovoriše da kuju vežu za jedno drvo, desetak metara dalje od njihovog.

Mačak odjednom sjede i huknu: — Ja više ne mogu nikud ni maknuti. Tek sad su mi se odsjekle noge od onoga straha od maloprije.

— Stricu bih već i mogao kazati za pećinu. Mogu i Vanjki i Niku. — Čekaj dok je mi najprije dobro izvidimo — predlaže Mačak.

Možda kuva ručak, pere krvave košulje, plete nekom šaren pojas ili prišiva srebrno dugme. Ni najveće junačine ne mogu bez tih običnih usluga. Široki Vanjka i Nik Ćulibrk dolaze uvijek zajedno.

Sve mi se čini kao da me neko škaklja po leđima. — A ko te škaklja, kaži? — nabureno dočeka Stric. — E, to ne mogu znati kad mi je taj uvijek iza leđa — objasni Lunja.

— Jadni dječaci! Baš im je krasan onaj logor. Šteta što sam ja već malo poodrastao pa ne mogu da im se priključim. Žaleći dječake, poljar nije mogao da izdrži, a da ih na neki način ipak ne obavijesti o tome šta

Gledajte samo kako slobodno stružu cestom. Sutra se tako mogu meni i na glavu popeti, a ja sve to mirno podnositi, ni prstom neću maknuti.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

slab i malovrstan I dubina je u meni nerazuma, Kroštono sam isto jedan ležak, I neradin i lužica; zato i ne umim Niti mogu tebe hvaliti onako, Kako bi se valjalo.

Jošte tako strepim i trnem u srdcu da u koje podublje se i najposlednje zlo ne uvalim, od koga no se već više ne mogu izvaditi, Dok i s glavom ne zaplatim.

ODRIČE Više oproštenja nadišli su vam gresi, osvem svakog leka okrastaste se: vaši gresi bujaju, izvidati se nikako ne mogu! Vaše plivanje je na široku, u gnjurnom talasu pogubljeno.

veliko, od kamena i do drveta, sve im odnosi i satire, te im pusti kuće i u svačem ih rđa tre, da se nikad le mogu oporaviti! LOVCI ADOVI Po okruglomu kolu ovoga sveta, kojeno se lasno okreće, vanja nam po tom kolu opipom hoditi.

Svaku misao i samu sunčanu zraku nedoznano tamni, sine moj! Ne mogu se doumiti tome poslu, slatki Isuse! Ne mogu tužna preželjno čedo gledati, tvoje prečiste ruke i noge prikovate za drvo!

Svaku misao i samu sunčanu zraku nedoznano tamni, sine moj! Ne mogu se doumiti tome poslu, slatki Isuse! Ne mogu tužna preželjno čedo gledati, tvoje prečiste ruke i noge prikovate za drvo!

rugom i podražuju koji tuđoverci s preotimanjem našega dobra i iz vilajeta progone, − ne so tim da i Boga nam preoteti mogu i izagnati ispod njegove mu snažne ruke, nit se oni kurtalisati mogu od železne mu palice ako nam te zemljane gradove i

progone, − ne so tim da i Boga nam preoteti mogu i izagnati ispod njegove mu snažne ruke, nit se oni kurtalisati mogu od železne mu palice ako nam te zemljane gradove i gospodstvo preuzimlju...

S kojima ustnama da celuju tvoje noge, od kojih no tutnjenje, glas, preplaši prvo u raju pramater Evu? Kakvim li očima mogu smotriti mi Boga pod telesnim pokrivačem? Koje li pesme ću ispojati tvome izlaženju štedre?

RAĐANjE Mraka izmakoh, a luča mu ne mogu podneti; ne znam što ću. Tami opet rodih svet, a od straha smrče mi se. Roćenju rad sam, al', čudna prilika!

Koga sam milovao, ljubio i gplio se šnjime, A sad mrzi me i gledati na njega; S rukom ne mogu se dotaknuti k njemu, Toliko što uzdišem i suzim za njim!

Skupe se gde na koju vodu šumska žedna zverad, — piti ne mogu; valja im čekati dok ne dođe inorog. Kad on stigne, ta i zamoči držeći mu rog u vodi, taki lepo pitku vodu, još

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

S takvim svetom ne može da se izdrži konkurencija. Pa ja onda treba da kradem srmu i srebro, pa da mogu konkurisati s njima... A meni otpadali nokti na Gorici; to jest, nije baš meni — ali isto kô da je i meni!...

“ E, zašto nećeš? — „Ne mogu“, reče. — Zašto ne možeš? — „Ne mogu, reče; trupam, reče, sas one puste potkovice ,kako stari mezuldžijski, reče, konj!

“ E, zašto nećeš? — „Ne mogu“, reče. — Zašto ne možeš? — „Ne mogu, reče; trupam, reče, sas one puste potkovice ,kako stari mezuldžijski, reče, konj!“ E, kud se naučilo teja reči da zbori?

i izvodio Paganinijevu fantaziju „Mojsej“ na žici G, svira sada u neku olupanu i izgužvanu trumbetu kakve se mogu videti i naći pod bilijarom samo za sezone takozvanih „krompir-balova“, kad nastane obaveštavanje ili, prostije rečeno,

— Dobro, de! — Kuća mi puna... — E, što mi zboriš sag pa toj?... — Nesam siroma’... mogu da si imam ženu... mogu da si ’ranim pol teste žene, — tol’ko si ubav pazar imam!...

— Dobro, de! — Kuća mi puna... — E, što mi zboriš sag pa toj?... — Nesam siroma’... mogu da si imam ženu... mogu da si ’ranim pol teste žene, — tol’ko si ubav pazar imam!... — Stani poturnjak, pa si uzni i celo teste...

Ne, ne, — tešio se Mane — nije niko bio, samo one, samo ženske, a one ne smeju od muških ništa da kažu, a mogu se smejati do mile volje, — to toliko...

S njim igra. I ti se ljudi tako strasno zadube u taj prokleti šah da se oko njih mogu svi isklati, a oni ne bi primetili!

(Uostalom, znaće se i to u svoje vreme...) Od muke je sve to, brate... Ne mogu... ne mogu da gledam šta se ovo radi — pa to ti je! Eno, gledam samo... Uzmi samo po našim novinama!...

(Uostalom, znaće se i to u svoje vreme...) Od muke je sve to, brate... Ne mogu... ne mogu da gledam šta se ovo radi — pa to ti je! Eno, gledam samo... Uzmi samo po našim novinama!...