Upotreba reči moja u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Jakšić PROZA Sadržaj USPOMENE 2 SIROTA BANAĆANKA 12 JEDNA NOĆ 41 KOMADIĆ ŠVAJCARSKOG SIRA 57 MOJA LjUBAV 62 BELA KUĆICA 65 PROZA USPOMENE DRUGU JOVI JOVANOVIĆU GODINA 1849. Svačiji je život knjiga.

na srpskom jeziku prevedenih našao, pa mi je svakad pričao o njima i česta mi je sladio život tih velikih živopisaca. Moja fantazija beše ionako mlada i živahna, i ja sam već predstavljao sebe da sam Rafaelo, Andželo, ili, najmanje, Koredžijo...

Pogdekad bi se zadrmalo i samo načelstvo, kad talasi nekom kladom lupe o rebra gorostasnoga zdanja. A moja bolesna devojka uzdrhtalim glasom reče: — Opet će biti — gladi. Sirota!...

Kao kroz san sećam se njega, moga oca. Siromaha! Beše večito bolestan. Svako jutro i veče donosila mu je moja tetka mlake vode, njome je ispirao rane koje je dobio četrdesetosme godine; posle ih je oblagao melemom koji mu je

mlake vode, njome je ispirao rane koje je dobio četrdesetosme godine; posle ih je oblagao melemom koji mu je dobra moja tetka — mogla bih reći: dobra moja majka, jer ja majčine nege upamtila nisam — dodavala; a kad bi ga rana zabolela,

koje je dobio četrdesetosme godine; posle ih je oblagao melemom koji mu je dobra moja tetka — mogla bih reći: dobra moja majka, jer ja majčine nege upamtila nisam — dodavala; a kad bi ga rana zabolela, škripnuo bi zub’ma, a moju dobru

Tek, svakako mislim da će mi danas doći; nego ti, mala moja Grlice — tako su me svi u kući zvali — otrči do Sime berbera, poljubi ga u ruku i reci mu da donese svoje makaze i

u njega bleda glava klonula na grudi, iz nosa i usta teče mu krv, te grozno šara belu košulju, a do njegovih nogu leži moja tetka, rekao bi mrtva... Sirota, kad je videla brata u krvi, pala je u nesvest!

Uze stolicu, metu je do očeve postelje, naže glavu na njegov jastuk i tiho jecaše: „Sad nemam nikoga, Grlice moja! On je umro...“ I ona me je, jecajući, zagrlila i ljuljaše me setno na svome krilu.

„Nenad je“, veli, „i u ovoj kolibi bilo srećnih dana!... Ali ih ti, Grlice moja, nisi upamtila: davno je kako je sreća prekoračila prag ove naše kućice da se više nikada ne povrati...

On mi, ćuteći, pritište ruku i ode... To beše prvi plamen, moja prva ljubav, kao što ljudi koji nikada nisu ljubili u običnom govoru kazuju... A zar ima dve ljubavi?... Ima li dva života?

„Ja te ljubim, Grlice!...“ Ja oborim oči dole, a bela košuljica mi se trese na uzbunjenim prsimo. „Tebi je zima, moja mila Grličice?...“ pitaše me on, prebacujući polovinu svoje debele opaklije preko mog golog ramena...

Obradović, Dositej - BASNE

A kad upazi na kraju drška strele orlova pera: „O bedni ja, — izdišući reče, — moja li me ista ubijaju pera? Nije mi toliko ni na strelu žao koliko na moje perje!

Najposle eto ti nam i lisice, koja kroz vrata vireći: „Kako si, striče?” pita. „Zlo, moja mila ćerko, ta hodi bliže da me nagledaš .

”„Sama ljubov i vernost moja k tebi i popečenije o tvojem zdravlju pričina su što ja kasno dolazim i lekarstvo ti nosim”. „Koje je to?

Ne verujte, moja deco, sve su to gole laži! No slušaj|te kako to biva. Na groblju su veliki krstovi od kojih se na mesečini vide seni,

Dok se dete utiši, prestane plakati i zapita babu hoće li ga dati kurjaku? „Ne boj se ti, rano moja, odovori baba — ako kurjak dođe, mi ćemo ga nabosti na oni gvozdeni ražanj što stoji za vrati”.

Vidite, braćo moja, dva psa jednoga roda i zajedno okoćena, no kakovu različnost među njima vospitanije uzrokuje! Ne učimo, dakle, decu

” Ali, veli taj i onaj: to! i to! i to! Braćo moja, lažima su kratke noge. Sve što nije pametno, ono je ludo; sve što nije od boga, ono je od vraga.

Pitali je kurjačići: „Ta, majko, imaš li gdi koga prijatelja od kog bi se mogla kakva nibud pomoć iskati?” „He, moja jadna deco,” — odgovori ona — „mi smo kurjaci zle i opake ćudi!

Ako me i drugi red obmani, jošt veća mu hvala; moja je krivica što ga se nisam čuvao znajući ga kakav je.” Obmanščik sebi najviše vredi, ibo kad i čistoserdečno što bude

I ne samo to, nego se počne | hvaliti da je i mlogo koješta učinio. „Ostrov Rodos u Arhipelagu, to je ostrov! He, moja braćo, zaludu ste živi kad ostrov Rodos niste vidili! Ko ostrov Rodos nije vidio, niti što zna, niti je vidio!

Sluči se da se ovi pritom prestavi, i na samoj smerti čuju od njega ove reči: „Pravedni i blagi bože, da budet duša moja s dušom Osmana moga!

Ovde se to može učiniti bez svakog čudotvorenija, pravim jestestvenim načinom. Evo, braćo moja, jošt jedna stvar, ne znam je li čuda ili sijaseta dostojna: među isti prosvešteni narodi ima ljudi koji sav život svoj

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

velikih plodnih usta, tebi, sumorno bratstvo mraka i sveće od loja, tebi, zemno bogatstvo, i tebi, ljubavi moja, viseći na brezi iznad cveća i stada, obešen, plazim jezik veći od vodopada. 7.

mesečina u ustima, nozdrva zmaja, dinja, dimnjak i bunar, zumbul u proleće, zemljani lonac kad stegne ciča zima moja je čavka otvorena svima!

A meni se spava! Bacio sam pušku i kapu! Neka pobedi sneg! Na sto se spušta, kao na dno, moja glava! Meni se spava, ugasite, meni se spava! ČIZME Vidim da imaš prvoklasne čizme!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

srušili, počne sam od sebe venuti, i granu po granu gubiti, i sve bliže svom se kraju kloniti, tako, draga deco moja, i ja, kog su neprijateljske puške i sablje srećno promašile, koga su smrtne bolesti obilazile — osećam sada, da moje

Cela moja prošlost bila je burna i vrlo promenljiva, ali bez ikakvog strâ osvrćem se ja na nju, i sa zadovoljstvom i unutrašnjom nagr

O svemu tome ja bi’ vam usmeno pripovedao, draga deco moja, ali vi ste mali i ne možete upamtiti, a ja sam star: lako mogu umreti.

Kad sam bio jošt mali, pričala mi je moja baba Manda, da su se naši stari doselili od crnogorske granice iz Birča. Onda je ovaj kraj Srbije bio gotovo sasvim

Iz ’Ercegovine, kao što i sada, neprestano su naseljavali ove krajeve. Pričala mi je moja baba i to: da je slušala, da naši stari, kad su se iz svoji’ krajeva ovamo krenuli, da su učinili zavet, da se onde

Ali to što ste sada činili i bunili se da ste tek posle godinu dana, kad bi moja vojska prešla i vas i vaše familije sebi za leđima ostavila!

Već sad idite i čuvajte narod i uklanjajte ga u planini da se ne porobi, a moja će briga biti za vas’ — i dade mi sto dukata.

naši nurijaši od nas pet koga prvog nađu, zovu ga, te čita molitvu ili krsti i proče; i svaki popa neće reći: „Nije to moja nurija, neću da te venčam, ili molitvu čitam” — nego svaki svrši za što se pozove, pa što zasluži dade onome čija je

” — „Eto — veli — tako, kao što bi i on meni učinio; tako je sada vreme donelo, i moja vojska jedva čeka da pređe da pljačka tamo Turke.

za život, nego te samo molim, nemoj me beščesnom smrću moriti, no sabljom kojom se junaci gube; a znaj, Fočiću, da će moja krv i pred Bogom i pred ljudima tebi dosaditi!

sam gore kazao, pričekam ja strica, i pošto mi kaza da knezovi pogiboše, poteramo konje što brže možemo i dođemo kući. Moja mati, jošt četiri naše žene, sestra i sva deca udare u zapevku i plač.

” — Ta moja politika, da ne reknem laž, sa Del-Ametom uzrok je što ćete u mlogim istorijama naći: da je sultan poslao ferman Kara-Đ

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Mnogo je četiri, čiča-Stevane, vere mi! — upade mu u reč Sima. — Evo u život, ako su moja nazimad i dva struka oborila. To mu je sve stara potra. — Ama vidimo mi to, Simo, brate, ali šta ćeš mu kad je taki!..

Sutra vala poraniti... — He, kući! — prekide ga Radan, a jetko se nasmehnu. — Kakoj kući? Ti misliš ono je moja?... Hej, moj kume! Uzlović — Uzlović! Viš, tu mi se popeo!... — i pokazuje prstom u teme. — A deca, kume?

Hej, moj kume! Uzlović — Uzlović! Viš, tu mi se popeo!... — i pokazuje prstom u teme. — A deca, kume? — Te, deca — moja deca?... Nije svet rešeto!

— Ama molimo, da li će hteti roditelji? — To je već moja briga. Hteće, a da šta će?... Samo da gledamo da vas devojka zamiluje ida njezinu naklonost zadobijete...

Jeste li vi pri sebi, gospodine? To je grob moga oca... — reče jedan između njih. — Ne znate vi to, to je moja stvar... Ja ću da nosim. — Ama to je grob pokojnog Marjana Đukića, ćurčije — reći će jedan od onih opet.

— Mene napolje? Sram vas bilo... — dreknu Pupavac već očajnički... — Ja toliko potrošio!... To je moja devojka!... — Napolje!... — viknu Nikola i diže stolicu. — Te igle... te haljine... sve je to moje!...

Dotrča i sam načelnik... I ta gužva odvalja se u načelstvo, a još se čuje dreka Pupavčeva: — Nećeš... lopove! Moja devojka!... Ne dam!...

za trud oko ispunjavanja iste učinjeni; ali je pomenuti učitelj Grujica samovlasno prisvojio sebi tu retku ticu i na moja poiskavanja i molbe ni dosad mi nije dao. »Još imam navesti ovde da on — Grujica.

Jadna Julka umalo nije presvisla od straha! — A šta li će to biti, drugo moja? — Ništa drugo, nego onaj — u kamen udario! — O, bog s nama i anđeli božiji!...

— priskoči Sava, povrativ se od smeha, čisto zajedljivo — ko ono ne piše nikad ništa u vetar? Moja je opklada! To je žao za sramotu — sećaš se!?... Kapetan samo što spodbi ono burence, pa s njim za plot u avliju.

— Jao meni, kukavici! Šta ću sa onim čovekom sad? — učini Smilja zabrinuto. — E, e, jadnice moja! — žali je Anđa. — A ne znaš li mu ti što, prijo? — Ono ja ne znam, već ako da mu salijem stravu.

— Aja, Purko!... — dočeka Strahinja odsečno. — Meni je od Ivanjadne omrznulo i ono. selo,.. i ljudi, i moja kuća, i sve... Vala, mili mi se više ni živeti.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

On je Turčin, a ja sam Srbin, i mi ne možemo jedan drugome dobra misliti!... Gde je njegov život, tu je moja smrt; gde je meni dobro, tu je njemu nesreća! I te popine reči odbiše ljude od Kruške...

— senu mu kroz glavu. — Jest, u goru!... I kad tamo budem, onda se ne sme niko taknuti Jelice!... Ona samo može moja biti!... — A otac, a majka?... On pogleda. Vrata na kući otvorena.

— viknu kmet strogo. Aleksu osvestiše ove reči pune prekora. — Jaoj, starosti moja! — jeknu siromah. — A gde ti je taj nesrećnik? — pita kmet mrko. On pruži ruku na gumno, koje ne beše daleko.

A ti... bićeš moja!... Zbogom! Zbogom!... Ti si mi dušu umirila, hvala ti!... Sad mi više ništa ne smeta... mogu i zapevati!... Zbogom!

On je steže... Srce mu je igralo, da izleti iz grudi... — Zbogom, sane moj... Snago, pouzdanje moje!... Devojko moja!... Pa se okrete i jurnu kao vihor... Hteo je sakriti suze koje ga gušiše...

bije se od grma do grma!... I ja da ne plačem!... Ta iskapaću oba oka moja!... Aleksa je ćutao. U dubini svoje duše osećao je i sam te bole... — A ja znam da nije lopov!... Nije!

Znam je kao svoju kuću! Počev od kmeta i popa, bila je to jedna duša. Samo sam ja odvajao svu da. Moja je duša volela samo vas, Turke, pa su me zbog toga svi mrzeli.

dođe joj da iz glasa zapeva... I da bi to ugušila, onda stade sve dublje roniti glavom u jastuke. — Rano moja!... Blago moje!... Nemoj plakati!... Ti misliš da ću te ja kleti?... Gde bi majka mogla svoje čedo prokleti?

Cijo moja! Nemoj me kleti!... Ja sam tvoje dete... — Neću, oči moje! — Ja nisam kriva, nano!... Bog je to ostavio...

— Ja nisam videla, nano, ali bih se zaklela u sto manastira da je to njegovo maslo!... Jaoj, majko moja! Ti ni zamisliti ne umeš koliko onaj njega mrzi!... — Znam, ćeri, ali koja vajda kad je Stanko otišao u hajduke?

Ona bi otklanjala. Kazala bi: nije spremna... Baš da joj kažem!...” I zausti da kaže, pa se opet uzdrža. — Rano moja, šta ćeš! Takva ti je valjda sudbina! — reče Krunija posle podužeg ćutanja. — Kakva, majko?

Pre ću skončati u Starači, kao ona nesrećnica, nego što će se moja ruka druge muške ruke dotaći! Sad znaš sve!... Kuni me, ubij me, drukčije biti ne može!...

Dučić, Jovan - PESME

PESMA 169 NAŠA SRCA 171 MOJA LjUBAV 172 OČI 174 ČEDNOST 176 NOMADI 178 VELIKA NOĆ 180 ZA ZVEZDAMA 181 STVARANjE 183 MIRNA PESMA 185 TRENUCI 187 NEPRIJ

231 CAR 232 ŽITIJE 233 ZAPIS 234 KOPLjANICI 235 RADOVIŠTE 236 VLADIČICA 237 MANASTIR 238 DUBROVNIK 239 SLAVA 240 PAŽ 241 MOJA OTADžBINA 242 AVE SERBIA 244 MAĆEDONIJA 246 HORDA 248 VARDAR 250 HERCEGOVINA 252 HIMNA

I mladost moja nije više znala Za dane strasti i trzanja njina: U moju dušu njena sen je pala, Bleda i hladna, kao mesečina.

Sam, kraj mirne vode, u noći, ja stojim Kô potonji čovek. Zemljom, prema meni, Leži moja senka. Ja se noćas bojim Sebe, i ja strepim sâm od svoje seni.

I zasvetle Mlečni Puti iz daleka, Tada kao ptica iz svog gnezda meka, Sve od mahovine i od morske trave, Prhne moja duša. I želje što dave, I biju, i more, još od pamtiveka, Nju izmame tako u tuzi bez leka...

dok ponoćne zvezde šume iznad glave. Kô svileni crni noćni galeb, tako Moja duša pada na talas, polako, I zaspi u svojim suzama, kô dete.

Svaki cvetak, kamen, talas, list sa gore, Šume u toj pesmi, i šapću i struje; I moja se duša jasno u njoj čuje, Kao neko tamno nevidljivo more. Ja sam deo noći.

Tih se čuje žamor: To na obalama mre ponoćna plima. A moja je draga tužna svako veče I kada zaplaču noćne kamelije, Zaplače i ona; suza što poteče, Niko ne zna šta je, ni šta

SENKA Ide sen moja pored mene, Ognjena sablast i džin modar; Preda mnom kao vođ bez smene, Kao žbir za mnom, nem i bodar.

KOB Srce sa svojim zlatnim ključima Bije u brave tamne kapije, Gde ćuti zla i nedokučima Istina moja koja vapije.

Kad minu mesec žut za kosama, Tada s nebeskih crnih ledina, — Kao kap pade ta reč jedina: Tad pojmih šta je moja osama... I pojmih kao otet čarima, Šta znači strah moj među stvarima.

Ne čuje se nikad da pomuti dahom Ni trenut tišine za to celo doba. Dan umire mirno: a moja je soba Ispunjena čudnim slutnjama i strahom.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Živeli smo lepo i zadovoljno! Naročito je moja majka bila zadovoljna što joj nisam doveo „iz Pariza kaku Švabicu”, pa da „ne ume s njome ni govoriti”.

Nad apsolutnim teškoćama uzdizale su se svojim visokim i istinskim religioznim osećanjem. Moja se mati malo i slabo šalila. Po jedanput u godini dana ja bih joj legao glavom u krilo.

— Bog s tobom, ne govori tako! A čime drugi svet svoju decu hrani? — Jeste, ali ako ja uzmem sirotu? Moja mati se isprsi na stolici, uozbilji se i svečano me gleda: — Bog s tobom!

— Veći je onaj gore i od moga druga Joce! On će dati onome. Tada čuh iz jedne sobe zagušljiv i bolan uzvik: — Jaoj, moja majko! Ah! I knjiga života poče mi se otvarati. To li je ono što mi tako pritiskuje grudi kad vidim ove ljude!

da sam mogao, da sam smeo, ja bih joj kazao... kazao bih joj: slatka moja majka! Uh, a oni u bolnici! Pa onaj što viče: „Jaoj, moja majko!” Pa onaj! Bestraga sve!

kazao bih joj: slatka moja majka! Uh, a oni u bolnici! Pa onaj što viče: „Jaoj, moja majko!” Pa onaj! Bestraga sve! Nije ni moje srce bačvanska ravnica. Baš neću više nikako o tome da mislim!

onoga čiča... čiča-Đorđa! Jest, čiča-Đorđa. Znaš onoga! Ja sam bio mali. Onoga što je radio s tatom! Znaš? Sad i moja mati skoči iz kreveta: — Đorđa Radojlovića? — Njega! Sad se moramo vratiti natrag.

To zna unekoliko samo moja mati. On, kaže mama, posle te naše nesreće bio je prvo ušinuo leđa vukući onu noć vodu, pa je sutradan poguren došao

— Ništa!... Kaže... osušio mu se nerv... kaže, srž od oka... osušila se!... Ja počeh gotovo glasno da plačem. I moja mati. — Pa gde je, gde je? — U bolnici. — Znam! Ali može li mu se otići... Štogod odneti?... ponudâ?... — Može...

Osećao sam kako čiča Đorđe ne vidi to plavetnilo i — kad sam se probudio — video sam da je devet sati, i da je moja mati, zabrađena, držala pod miškom jednu veliku pletenicu i u ruci bocu s vinom. Toga dana bila je nedelja.

Ali kad sam video mamu s hlebom pod miškom i s bocom vina, i moja se „savest” umiri, i, čim je poljubih u ruku i rekoh „zbogom!”, ja opet zaspah.

Ali ne umem da koračim. Rekoh da sam fatalista! I tada mi se učinilo da se nešto značajno sa mnom zbiva, da se moja sudbina rešava. Soba je bila okrečena... ne!... osvetljena... ne!... ozarena nekom fosforastom, ljubičastom nekom...

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

— govorila bi gospođa Ćirinica kad god bi se povela reč o tome. — Ništa drugo, slatka moja. Sad ako sam ja zaslužila crven pojas, to je i gospodin Spira! — završila bi šapućući pop Ćirinica.

Kud ti opet ode! Nisam, kaže, tako mislio, Perso, suprugo moja; volijem ja tebe nego sve puterkrofne na svetu!« A meni onda dođe žao što sam ga tako ožalostila, pa proklinjem i sebe

A moj popa opet to, pa samo to voli, kao da je, bože me prosti, švapsko dete. — He, slatka moja, — veli ponosito gospoja Persa, — nije to svakom baš ni dâto!

Al’ zato je trebalo imati dobrog učitelja, a ja sam ga baš imala! Moja pokojna mama, bog da joj dušu prosti, nije bilo toga testa ili melšpajza što ga ona ne bi znala zgotoviti.

— Verujem, slatka. — Pa kako je mene moja mama učila, tako ja sad učim moju Melaniju. — Slatka! I moja Juca tako isto. Zna vam ta svašta.

— Verujem, slatka. — Pa kako je mene moja mama učila, tako ja sad učim moju Melaniju. — Slatka! I moja Juca tako isto. Zna vam ta svašta.

Zna vam ta svašta. Ali kažem vam, slatka, samo jedared da vidi kako se nešto gotovi, odmah ti ona, râno moja, trči kući pa proba. Ima jednu knjigu punu ispisanu.

Ko je uzme, slatka, taj će bar znati da ima jednu dobru virtštafterku. — Râno moja, znam. I ja je, verujte, slatka, nikad ne delim od moje Melanije i uvek joj kažem da se samo sa njom druži i na nju

Ali se niko nije odrekao svoga potpisa; »kakva su da su — što kaz’o Nóva bistoš — moja su«. — Pa ne samo ljudi, nego i tolike žene u mestu znale su pisati, tako da su pored usmene književnosti koju tako

« a sveti otac Nikolaj mu odgovori: »He, sinko, mani i ti rukama, a već moja ti pomoć neće oskudjevati!« He, pa tako vam je eto i ovo!

Došavši, pokloni se gostu, i ovaj njoj. — Moja supruga... g. Petar Petrović, naš nov učitelj, — predstavi ih pop Spira. — Milo mi je! — veli gđa Sida.

— Erža, snago — viknu gđa Persa — idi časkom do pop-Spirini, pa kaži gospoja-Sidi: »Pozdravila vas, kaži, moja gospoja da nam pozajmite časkom, upravo za noćas, vašega mačka.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

I onako, stara, stenjući, silazeći niz kuće, početi da ga umiruje. — O, majčice moja. Zar mi te opet ti nakolnici uplašili. Ne boj mi se, ne boj. Evo, ja, ja idem... utišavala bi ga idući k njemu.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ljubinoj prvoj zabuni bio je uzrok što nije znao kako će ga gospa predusresti. — Dakle, dopada vam se moja Savka? — zapita ga između ostalog gospa. — Dopada mi se. — Pa hoćete li da joj to kažem? — Nemojte, ako boga znate!

Savka se malo udali da bere grožđe, a Ljuba se gospođi Jelki približi. — Kako vam se sad dopada moja Savka? — Izgleda kao boginja! — Neće ni miraz faliti. — Kanda ste mi iz usta izvukli!

Nije hteo frajli Savki ni reč da proslovi, ni u oči da joj pogleda. — Šta ću da je gledam, kad neće biti moja, — progunđa napolju. Ljuba ode kući. Frajla Savka ostane dešperana, ali naskoro se za jednog notaroša uda.

Redić je vrlo praktičan čovek, pa posle ručka odmah na stvar pređe. — Dakle, dopada vam se moja Soka? — Vrlo. — Šta sudite sad?

Šta vi ištete? — Tako oko tri hiljade; ako ima više — još bolje. — Moja Soka zasad neće dobiti više od dve hiljade i štafirung. — Dobro; ja sam i s tim zadovoljan; ja hoću. — E dobro, dragi.

Ja sam Ljuba Čekmedžijić. — A ja sam, opet, Gavra Cerić. — O, drago mi je osobito! Ovo je moja drugarica. Izvolite sesti. Sednu obojica, Ljuba vrlo pažljivo, da ne iskrši kaput.

— Drago će nam biti, — odgovori čika-Gavra. — Vama će iz čuvenja poznato biti da moja kći nije bez miraza; ima ona za sebe ekstra, a i dete ekstra. — Čuli smo.

— Dakle, ako smem pitati, šta ima gospođa Persa? — pita čika-Gavra. — Moja Persa ima šildgerehtikajt, pa onda veliku trafiku i sav dućan je njen; pored toga ima sedam motika vinograda, jedno na

Na to dođe i gospođa Persa. — Perso moja, ovi gospodari su sa tobom zadovoljni! Jesi l’ ti sa gospodar-Čekmedžijićem zadovoljna?

— Samo mater imam. — Ništa zato; imate u njoj najvećeg prijatelja, kao moja Persa u meni. — Dakle, šta mislite, gospodar Peršunović? — Ja dobro mislim, al’ treba još da se promislim.

— Drago mi je osobito . . . Izvolite se poslužiti . . . — Ovo je moja kći, a ovo su gospodari, — gospo’r Gavra Cerić i gospo’r Ljuba Čekmedžijić iz O., — reče otac. — Drago mi je osobito.

— Vi ćete sigurno znati u kakvom sam poslu došao k vama. — Nagađam. — Vama se moja kći dopala, je l’ te? — Jest; ako mi se još i ono drugo dopadne, onda je sve dobro. — Znam šta mislite.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

I taj rat, mora se priznati, ima svoje do bre strane. Eto, od ovog časa već kaplje, polako ali sigurno, moja kapetanska plata. Pa šta ja tražim?

A kod mene, evo, sve je nešto zbunjeno, ispremetano i zamršeno i sva je moja inteligencija nekako grozno unakažena. Međutim, više nego svaki drugi ja osećam potrebu jasnoće i to je jedan od mojih

Ja bolujem od nepodnošljive neodređenosti; dvoumica to je moja teška, fatalna boljka. Jest to pouzdano znam, a drugo: da će ovaj rat pojesti moje nerve do kraja i da se on nikada

Boga mi miloga baš nikoga ne krivim; a moja kuća uvak ledina i šator, čas Pasuljište, čas Golo Brdo, čas Parcanski Visovi, čas Vrapče Brdo i šta ti ja znam i ništa

verenici da joj priznam pogrešku što se nismo venčali pre mojih ispita; i ako bi, ko zna, i to, možda, bila velika moja pogreška...” A tamo u drugom šatoru očajno i ludo kidao se Hristić.

A ja imam prava na opstanak i baterija koja me ne razume, i čast moja i dužnosti ispunjene sve to neka ide..... Ali brze, smetene misli navreše jedna za drugom i sve se zbrka očajno u

skupljenom brižnom ali ponositom svetu, koji ga tako milo i sa divljenjem posmatra, kaže prosto i jasno: Gospodo, braćo moja, deco, žene, evo tu pred vam a, gledajte dobro, evo tu pred vašim očima, stoji jedna pokvarena, godna duša, jedna

— Tako je, tako je, — potvrđuje opaka baba. Tako i ona moja propalica. — ...Vidim ja: pola sedam, a ona nervozna kao na iglama: o vrti se, o gleda kroz prozor, o šta ne radi.

žut kovert. Otvorim ono pismo, a slova samo igraju, trepere po onoj artiji. Veli: „Draga moja Nato, ja bez Dušana ne mogu, i mi smo se zdogovorili da živimo u Beogradu. Tamo je velika varoš i niko nas ne zna.

u živu ranu koju neki oštri nokti čupaju i kidaju i sva ta suma neizdržljivih muka i hiljade drugih zbog kojih pati ova moja kukavna duša, bije me i ubija nekim težim maljem nego sve njih zajedno Jer svi oni znaju zašto pate, i svaki od njih nosi

A moja verenica ima samo ono svoje, i za ono njeno ja sam se zakačio. Onda ja ne volim i kad po mislim na brak, ja osećam kako

O jadna, mila moja mala, oprosti mi, jer malo posle ona i tebi neće verovati.“ A ona ga je svojim vlažnim široko otvorenim očima gledala

Afrika

I kad su svi otišli na spavanje, ona je došla. Tako je prvo veče bila moja.“ Da bi došao da nam pravi društvo, on svoj uptljani triko, kaljave čakšire i duboke čizme preko kolena zamenjuje čistim

tako osećao, i ništa mi nije smetalo da vidim svoju ruku belu, danima, sve dok mi iznenada ne bi palo na pamet: „Gle, moja je ruka bela“ Kad sam se posle četrnaest godina takvog života oženio iznenada iz ljubavi, ja sam sa svojom ženom po

Druge priče o zmijama u savani, koje gamižu po celoj kući. Vuije Mi kaže: „Moja je žena ciknula; i kad sam utrčao, video sam kako se zmija odvija od noge naše devojčice. Uzeo sam štap i ubio je.

Crnčićima, razume se, nije neka naročita poslastica taj sok od kokosa, koga imaju kad hoće, koliko ih zanima ta moja igra. Goluždravi, uzbuđeni, s divnim vlažnim očima, oni staju jedno iza drugog kako bi došli na red.

Celoga dana ova mešavina vode i vina bila je moj san i moja uteha; sada, vidim da ni njom neću ugasiti žeđ, sedam na prag, na granici da zažalim što sam i došao u ovu zemlju.

Zatim se moja kola udaljuju; Vuije gleda za njima i vrlo dugo ostaje na drumu mašući mi. Ne obzirujući se na crnce, na boja, na

Švajcarac je smatrao ili da ovaj čovek nikako nije pogodan za mene, ko zna iz kakvih razloga; da će moja sigurnost od toga trenutka biti sasvim problematična.

Ja gledam lagano sve prisutne i sa zadovoljstvom zaključujem da su moja dva prijatelja svakako najzanimljivija. Za vreme večere razgovor, sa pola reči, između ova dva mladića kaže mi da je N.

Ali Evropljanin je ipak najbolje umeo da pravi kuću. Ja hoću da moja kuća bude prava kuća u predelu kojim nijedan belac ne prolazi.“ Kad stižemo pred kolibe, pola dvanaest je.

(Me, ko je bila ona divna devojka ili žena što nas je dočekivala kad smo dolazili po tebe?) — Mon se', musje (moja sestra, gospodine), — odgovarao je Mej. — Toa done moa ton se', Mej? (Hoćeš da mi daš za ženu svoju sestru, Mej?

) — Selui peti, megl, vilen, musje, me mon plemie se' etl avan en peti pe boku vilen, boku megl. (Baš tu, ali moja prva sestra je bila kudikamo ružnija i mršavija.

Dva dana već ja nisam pio ništa što bi bilo svežije od vrelih sunčevih zrakova; i, ovako u noći, moja su usta bila sasvim ispucala od žeđi.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

bolest pero iz moji ruku istrgne, s druge pak promenuto zvanije mene za sobom povuče, i nehoteću mi, morala je moja i moji prijatelja želja neispunjena ostati.

JANjA: Za ono Jovan, što sedi ceo dan u kafana i igra šervinclu? JUCA: Kakav je, takav je; bar je mlad i moja prilika. JANjA: O, lepo! Tako si počitui svoga gospodar?

JANjA: O, škilji, oćiš da mi vučiš štrikla preko nos? Zašto ne dođi on kad sum ja kod kuću, nega sve kad ja idim po moja špekulacija? Vidiš kako ti uvatim? More, ne možiš da prevariš Grku! Vidiš, ja, vidiš! (Kuca se po čelu.

More, ne možiš da prevariš Grku! Vidiš, ja, vidiš! (Kuca se po čelu.) Nega da mu kažiš da mi više ne dođi u moja kuđa... JUCA: Tako niko ne govori ko ima devojku na udaju. JANjA: Što udaju? Katica je dete.

Janja ima novci, Janja ima veliko dukjanu, Janja je bogato čovek. O, oći da umri Janja, oćiš da vičiš: „Jao, majki moja, da pravim Janju od blato!“ POZORIJE 2. BIVŠI, PETAR JUCA: Evo Petra. Možemo ga poslati po žice.

BIVŠI, JUCA JANjA: Pseto nevaljano, di si bila? JUCA: Bila sam napolju. JANjA: Napolje, napolje? Ko e slušio moja špekulacija? JUCA: Ja ne znam. JANjA: Ne znaš, škilji! A ko e šuškio na moja vrata?

JANjA: Napolje, napolje? Ko e slušio moja špekulacija? JUCA: Ja ne znam. JANjA: Ne znaš, škilji! A ko e šuškio na moja vrata? JUCA: Zaboga, u sobi nije bilo nikoga! JANjA: Nikoga, prokleto kost, samo tebe!

) Dušo Juco! (Odbravi i druga vrata.) dušo Juco! POZORIJE 5. JANjA i JUCA JANjA: Dušo Juco! Ja ću da idim po moja špekulacija. Šta ćiš ti da radis? JUCA: Ima se šta raditi.

JANjA (pruži mu listu): Gospodar notarius, evo vaša artija, evo moja Juca! Makar sto puta dođite, ja nemam da dam. MIŠIĆ: Ta dobro! Vi niste takav čovek da ćete se zatezati.

“ dušo Juco, ti imaš grčko pamet u glava, ti nisi od serbsko rod. JUCA: Mislim da se moja baba od grčkog kolena vodi. JANjA: Ih, ih, ih! Što mi ne kažiš, da ti pišam u novinu? Kakvo elinsko mudrost!

Imam 8 O ja nerećan! Slava Bogu! deca... Pi! Što mi reči ono notaroš za neko los? Oćim da uzmim za moja Katica. deset hiljada forinta strebro, lepu sumu, mene pet, Katica pet. Oho!

(Maja rukom.) Kakos keros! JANjA: O, adelfe, svaku čoveku ima svoga radost, teći ja sum nestreća, sas prokletina na moja glava! Kitaksi, adelfe, oći šešir, prokleto široko visoko, oći svilena pantljika! DIMA: Pios? Bogami! JANjA: Juco.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Zar ne vidiš da Pavle srlja u nesreću? Nego si se ti, Šokice, zaćorila u tog udovca, kao i ova moja, pa ste obe došle da ga se nacmačete. On je udovac, pa mu se može. A kud ću ja sa detetom na sisi?

Nesreća se za mene privezala. To bi bila moja ženidbina. Greh je na to namamiti drugoga!“ Kao da ga je neka radost bila ispunila, Pavle požuri i pope se u kola.

Đurđe je imao običaj da kaže: „Na konju si, znajem, bolja. Nego treba, snašo moja, da se jednom, ja i ti, porvemo, na ledini, pa da se pročuje Ruma!

Turčin, koji ih je vezivao, bio je legao, metnuvši dva srebrna pištolja i srmali jatagan pod glavu. A moja baba, kad Turčin zaspa, pomisli: Zdrav Osmane, ako ti ostane! Uze oružje, pa nagnuše bežati.

Molila ga je, onako maloga: Nemoj kod moje kuće iskati da sisaš, jer će nas moja Goša umlatiti bijući! Ona je stara i zla, nije dobra i mirna, kao tvoja mati. On se onda zaplaka, što je Goša zla.

Ta žena ga, međutim, zadrža. Vidiš li, Pajo, ona dva bagrema, i gomilu zemlje međ njima? To je bila moja kuća. Peja je taj naboj spremao za zimu, a ja sam šašarikom i suzama pokrivala. Lani nas je zahvatila regulacija.

Imadijah dobar nož, pa napravih roglje i kurjaka dobro vezah. Snaje mi ne smedoše ni da gledaju. A moja baba bogzna kako me moljaše da ne mučim životinju. Ali ja ostadoh pri mojoj reči.

kad ga Ana upita, kakav im je to rod, Đurđe joj doviknu, pre nego što je Trifun, siromah, mogao, da odgovori: „Ej Anko moja! Ta kako da ne znaš! Bratanica je popadije Živke, sestričina naše babe Milke, lele mene, Trifune!

Petrova si, ali kao i moja da si. Kad odete, putem, na miru i tišini, naći ću ja Višnjevskog, i gledati, sputanog, kako ga husar škopi.

Solnce jarko, na visoko ti si, Moja majko, na daleko ti si.“ Horvat je gledao da u Rosiju odseli puškonoše, a nije primao u transport, rado, ni žene sa

Pa kazujem ti lepo da se matori Trifun smirio. Što se na me izdireš? Nisam ja kriv. Mi stojimo pod putom, ja i moja žena. Sačekajte da iz Kijeva odemo, pa se igrajte fusa po Kijevu, koliko vam drago!

Trebalo je krenuti, davno. Ali, dosad sam te, dugonjo, slušao, jer je tako od Vuka ostalo. Odsad ću sve kako mi moja tikva bude došaptavala. Ne bojim se ja tastove kletve. Aha!“ Pavle je, međutim, Petra jedva i slušao.

Teodosije - ŽITIJA

Sada se uteši srce moje i duša se moja razveseli radošću neiskazanom. Sada razumedoh za čime sam neprestano žudeo. Blaženi su i triput blaženi oni koji su se

A dobra gospođa i mati moja na isti način radi Boga kod kuće od svega da se oslobodi. Molim te, gospodine moj, neka te zbog slave carstva i zbog

u njih toliko uveren da su dostojni tolike visine čina i apostolske stolice, nego tebe samoga sa Bogom blagovoli duša moja, jer se mnogima od nas ne pokori tvoj život od mladosti.

Jer čujmo i onoga koji govori: „Koji od nedostojnoga u dostojno izvode, kao usta moja biće“. A sveti, sećajući se mnogoga govora u vlasti, pokoja i opuštenog života, i nedostatka da se molitvama odvoji

Glasom proroka Isaija veleglasno govoraše: „Neka se uzraduje duša moja u Gospodu, jer me obuče u rizu spasenja i odećom veselja odenu me, darovavši mi gospodina moga, svetoga mi oca i

Koliko je moćna meni milost tvoja, Gospodine, koliko si me zavolevši odlikovao, Bože moj, milosti moja! Neka je blagosloveno ime tvoje na vekove vekova!

za života, pohvale ljudske nije hteo, na nebesima tek ovu nikako sada ne želi, po davidovim rečima: U tebi je pohvala moja u crkvi velikoj, to jest na nebesima, i što imam na nebesima mimo tebe, i što zaželeh na zemlji.

I kada je on upita: „Hoćeš li da se udaš, sestro moja?“ ona, čistotu ljubeći, i pošto joj ova reč teško pade, odgovori mu: „Ako ti sam izbegavaš brak, zašto druge na njega

Teško meni, gospodine brate i voditelju spasenja! Teško meni, slatka moja svetlosti, kako te se liših? Gde si se svio? Gde si sad kada si mene ostavio?

meni su u deo dati, i peštera u kojoj si se ti ugnezdila da živiš i poda mnom sada pokvarena lukavo prebivaš, moja je.

Smiluj mi se, Gospode, nemoćan sam, i duša moja veoma se zbunila!“ I odmah uz pomoć božjeg anđela održan i ojačan ne pade, i opet s močugom ne dade da se uđe u

Pa i danas, makar i gurnut od vas posrnuh da padnem, Gospod me podrža, snaga moja i pohvala moja Gospoda, i bi mi na spasenje.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Kad je valjevska vojska čula Karađorđeve reči: „Dobro došli, braćo moja, srpski sokolovi!“, „verujte deco (kaže prota Mateja) da tu nije vojnik ostao koji zapevao nije, a mnogi je starac

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Još se i ne okrenem, a ribe već nema. Jesam li je pojeo, nisam li — ne znam, obraza mi! Sira opet, nestane čim se moja sjenka nad njega nadnese, ali šta sam ja tu kriv. Nek bježi kao što radi miš, pa će se spasti.

Rđa jedna poljska, penje se na džak baš uz moja leđa. Uh, uh, kako to golica, kako to škaklji, prosto bih skočio do neba!

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

ih vratiš nećeš Spaliću ti ja obrve Nećeš mi dovek biti nevidljiva Pomešaću ti dan i noć u glavi Lupićeš ti čelom o moja vratanca Podrezaću ti raspevane nokte Da mi ne crtaš školice po mozgu Napujdaću ti magle iz kostiju Da ti popiju

Sve ti crno samo jeza moja bela Moj ti kurjak pod grlo Oluja ti postelja Strava moja uzglavlje Široko ti nepočin-polje Plameni ti zalogaji a

Sve ti crno samo jeza moja bela Moj ti kurjak pod grlo Oluja ti postelja Strava moja uzglavlje Široko ti nepočin-polje Plameni ti zalogaji a voštani zubi Pa ti žvaći izelice Koliko ti drago žvaći Nem ti

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

Da li postoji, il’ ne postoji? Uglavnom ona se mene boji. AŽDAJA SVOM ČEDU TEPA Nakazice moja lepa! Ostavićeš svoju majku, i otić’ u neku bajku, Ješćeš lude kao repe, najmiliji moj akrepe, Šta će s’ tobom

majku, i otić’ u neku bajku, Ješćeš lude kao repe, najmiliji moj akrepe, Šta će s’ tobom biti, ko zna, lepotice moja grozna? bićeš ličnost negativna, rugobice moja dnvna! a tvoja će jadna majka celog veka da se vajka!

bićeš ličnost negativna, rugobice moja dnvna! a tvoja će jadna majka celog veka da se vajka! JEDNOG ZMAJA KRAJA Jednome zmaju dosadi da živ, jer mu je

Nušić, Branislav - POKOJNIK

I AGENT (nemarno): Stvar, doduše, nije tako tragična, ali moja žena, u prvome uzbuđenju, odmah je pozvala policiju. (Spazi Rinu na vratima.

I AGENT: Možete li mi reći što bliže? PAVLE: Reći ću vam ja. Moja žena i ja bili smo sinoć u pozorištu. Kad smo se posle jedanaest vratili, prošli smo kroz ovu sobu – ovde je odmah

Vi patite? PAVLE (trgne se): Ne, ne patim... Pa ipak, zašto se zavaravati, ipak, patnja je to! (Potreseno.) Mladiću, moja žena me vara! (Trgne se, jer mu se učini nepromišljeno što je poverio to jednom mladom čoveku, ućuti, hoda uzbuđeno.

Hvala vam, prijatelju, vi ste mi dali dobar savet. LjUBOMIR: Ako vam je potrebna kakva moja usluga? PAVLE (seti se). Da, dobro pomenuste, mogli biste mi učiniti jednu uslugu. LjUBOMIR: Molim!

vraća sa jednim voluminoznim svežnjem rukopisa vezanih između kartona, po obliku fascikula): Ovo je, mladi prijatelju, moja najveća dragocenost.

Taj rukopis mirno počiva u fioci moga stola, pod ključem, ali... ovoga časa me obuze jedna slutnja: neće li se moja žena, u mome odsustvu, po služiti istim metodom kojim sam se ja poslužio prema njoj: provaliti fioku na mome stolu i

PAVLE (jedva se savlađuje): Nisi ti bio na građevini, niti si pomislio da sam ja slab, već te moja žena poslala ovamo.

RINA: Udala sam se. ANTA: Eh, to je ono, vidite, što ste pogrešili; niste se trebali udavati. RINA: To je moja stvar, gospodine, i ne dozvoljavam nikome da ulazi u ocenu... ANTA: Pa ipak, pogrešili ste.

ANA: Molim! (Ode.) VIII MILE, RINA MILE (dendi, napudrovan i nalickan, prilazi joj, grli je i ljubi): Šta mi radi moja Bubika? RINA (padne mu glavom na rame): Ah, Mile, ja sam tako nesrećna, tako nesrećna. MILE: Ali zašto, grlice moja?

RINA (padne mu glavom na rame): Ah, Mile, ja sam tako nesrećna, tako nesrećna. MILE: Ali zašto, grlice moja? RINA: Nećeš verovati kad ti kažem... I ja još ne verujem, neću da verujem, ne mogu da verujem. To bi bilo užasno!

MILE (iznenađeno): Kako, kako? Živ? Koješta, to je nemoguće; ti, draga moja, imaš malu groznicu; eto, imaš i temperaturu, to se tebi pričinjava u mašti, u groznici.

MILE: Najbolje: nemoj misliti na to. Evo ja ću ti skrenuti misli na druge stvari. Draga moja golubice, ostao sam sasvim bez troška, mršav sam kao zimski komarac.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

oblinu zemlje i ostrva Južnog mora o kojima sam kontikijevski razmišljao, na koja ću jednoga dana morati da odem. Moja majka tvrdi da je i ona, jednom ranije želela da ode, ali nije otišla, jer svi mi sa šesnaest godina želimo tako

Druga sleva, ona visoka s crvenkastom kosom i pegicama, moja je sestra Vesna, ako vas to zanima. Ona ima šašavo ime, kad ga viknete u nekom razredu, bar desetak devojčica odgovori

Za sestru koja je to samo upola (njena majka nije i moja majka, ali je zato moj otac i njen, što je očigledno po dužini naših nogu i crvenilu kose i pega!

Tema je bila nešto o majci a dečak je napisao kako bi više voleo da ne piše o tome: „Moja majka nije majka. Kad bi to bila, bar ponekad bi spremila doručak da ne idem gladan u školu i ne bi se udala za onog

Najednom zaglušen sopstvenom krvlju shvatih da nijedna od tih kuća nije moja. Kad mi je bilo devet ili deset godina, obećao sam majci da ću kad porastem postati bogat i ona neće morati da radi,

- U redu, napisaću ga. Na časovima, zatim, razmišljao sam kako da počnem. „Najdraža moja” bio bi odviše vruć početak. Njoj bi mogao da proradi neki kliker i cela stvar bi otišla do đavola.

„Jedina moja...” — zamišljala je Tatjana da joj Onjegin piše. Tako, verovatno, zamišljaju sve žene. Sada sam znao početak. Jedina moja.

” — zamišljala je Tatjana da joj Onjegin piše. Tako, verovatno, zamišljaju sve žene. Sada sam znao početak. Jedina moja... - napisah - „dugo sam mislio kako da počnem.

Nisam mogao da ga smislim, iako nijedna iz razreda nije bila moja interesna sfera, niti bilo čija od nas, uostalom. Sa svojim natapiranim tikvicama i grudima šiljastim kao sam vrag, one

Njeno lice i ruke, grudi i noge, ispod one podignute suknje bili su puni pokreta i ljupkosti. Moja sobica na tavanu puna je njenih slika. Merilin spava! Merilin sedi tako da joj se vidi sve! Merilin na plaži!

Iza stakala, kao nataložena plava svetlost, čučao je sumrak, kad se setih pisma koje je počinjalo sa „jedina moja” i Rašide koja je rekla da će me sačekati posle časa.

— Počinje sa „jedina moja”, a završava se sa „tvoj M” — govorio sam smejući se, a ona je, sklonivši ruku sa moje mišice, rekla da to nije smešno

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Šta mislite? — Vi se, gospodar-Sofro, šalite, moja Sofija je siromašna, ne može vam ništa doneti, a vi ste bogat čovek. — Ništ’ to ne čini.

— Dobar dan, gospođo Tatijana, evo mene, hoće l’ biti štogod? — Svršeno je, moja Sofija od svoje volje pruža vam ruku. Je l’ tako, Sofija? Ona odgovori: „Jeste“, al’ vrlo tihim glasom.

— Tako isto i kod mene, moja je navalila samo fiškal. Ajd’ nešto i po njoj nek bude, a kao otac sve ću učiniti, trošiću koliko treba, samo da bude

Kad sam još bio kalfa, jedared u jednoj birtiji napali su dvanaest šnajdera moja dva druga. Ja doskočim, pa sve šnajdere pobacamo.

Pismo je ovako glasilo: „Blagorodni gospodine! Koliko bi mi milo bilo da se moja kći za vas uda, i da dođe u takvu čestitu kuću, opet moje verozakonsko čuvstvo ne dopušta mi da moja kći provodi svoj

milo bilo da se moja kći za vas uda, i da dođe u takvu čestitu kuću, opet moje verozakonsko čuvstvo ne dopušta mi da moja kći provodi svoj vek u kući, — inače ma kako poštovanoj — u kući gde se jedino-spasavajuća katolička vera ne slavi.

Ali samo tako, pod gore navedenim uslovima moja kuća vam je otvorena. Sa poštovanjem Polaček”. To pismo odmah zapečate i pošlju na poštu. Šamika dobije pismo i čita.

— Nemoj tako brz biti, molim te. Tu treba promišljenja. Čija je sramota nego moja? Daj mi promišljenja. — Ta, lopov, ubiće vas jedared! — Već sam i onako ubijen. Daj mi mira! Ode Čamči.

— Zar niste nikad čuli da se koja udala, pa je posle tri meseca umrla. — Al’ su zdrave bile kad su se udale. — I moja je duša zdrava; više je duša neg’ telo. Ja ću se udati za njega, ma treći dan umrla. — Ta je l’ moguće?

Od toga neće biti ništa. Kako biste vi uzimali mrtvu devojku? Vi ste dobar gospodin, ja vas poštujem, pa i moja mati; i da vam o tome dokaz damo, evo ponuđavamo mlađu sestru, ako imate volju, al’ od ovog nema ništa.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

očiju beše se razlila i on je nad njenim mrtvim telom gubio svest, mrmljajući suludo molitve, nazivajući je: „Dafinčo moja, Dafinčo“ – dok je sebe dodavao, kao: „Aranđelče, malo Aranđelče“ – lelečući kao jarac.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

prema deci veoma srdačna, emotivno topla, blaga i svoju nežnost često iskazuje tepanjem detetu („sunce moje“, „srećo moja“, „zlato moje“, „dušo moja“, „uzdanice materina“, „ćerko slatka“ itd.).

emotivno topla, blaga i svoju nežnost često iskazuje tepanjem detetu („sunce moje“, „srećo moja“, „zlato moje“, „dušo moja“, „uzdanice materina“, „ćerko slatka“ itd.).

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

oca i deda, imam svetitelja za kuma, i na nebesima sve Suhoj planini od gromada preko Sitnice do Rasa i Huma moja loza vlada.

me zlopakosni gone odvajkada, znam po tome koliko sam Ugru pred očima crn i po tome koliki trn u san Vizantiji moja moć zabada. Ja znam ko sam i po prijatelja svojih gospodstvu, i po blagorodnosti njihova lika i slavi im koplja i štita.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

14 ODRI, MOJA LjUBAV 17 GLUVARENjE 19 KARTA ZA VAVILON 20 USPELI MOMCI 24 ŠUGA 27 KINOTEKA U TRI 31 ŽUŽI 34 PISMO 37 TERASA 39 BOING,

Sve ostale bajke bile su sumnjive. Držao sam se za deda-Mraza kao davljenik za slamku, kada me jednoga dana moja rođena kći obavesti kako su u prvom razredu učili da Deda-Mraz uopšte ne postoji!

ODRI, MOJA LjUBAV Odri Hepbern me je prvi put primetila tek negde u septembru 1954. u plišanoj sali jednog bioskopa koji je mirisa

U stvari, umirao sam od straha, a govorio sam da stvar još nije zrela, da ne znam dovoljno dobro francuski, da moja umetnost mora da proistekne i da se rascveta — da, baš tako sam kazao — iz ovog tla, iz ovog podneblja, i štatijaznam;

Zanimljivo je da u zemlji u kojoj smo imali sreću da se rodimo, draga moja prijateljice, ljubavi započinju obično na kantama za đubre!

Ponekad bi mi i pomagali da guram, pa smo gurali zajedno jedan deo puta i pričali o dobrim starim vremenima, a kada bi moja žena najzad uspela da upali motor, uskakao bih na sedište pokraj nje i odlazio dalje.

Sve te kuće koje su izranjale iz izmaglice. ta lica koja vidim u prolazu, ti zidovi o koje se očešala moja srećna i lepa dosada iz pedesetih godina, sve će mi to jednoga dana sigurno zatrebati, ali kako da zadržim sve te

– Kus pijetao — pile dovijeka... – gunđa moja tetka i zatvara kapiju, da joj guske ne pobegnu napolje. POTOP ZADOVOLjSTVA Na njivama mojih predaka uspevaju dobro

tela će nam biti istrošena, a kola čijom smo se brzinom toliko ponosili — izrezana u staro gvožđe i prodana budzašto. Moja kornjača šušketa na patosu automobila; znam da me čak ni ona neće odvesti predaleko, pa je puštam da odmili kroz

obožavajuće poglede prolaznika— pratiš ih, trčiš za njima, ali nikada ih ne stigneš, uvek se negde izgube, uvek mala moja.

Koliko mu je samo puta nameštala noćne vožnje od trideset hiljada! —Tvoja mala? —Moja. —Kako je samo slatka! Suzi, dođi da vidiš Makijevu ćerku — pravo luče!

« Suzi trči svojim natečenim nogama u poslastičarnicu preko puta hotela i vraća se sa ogromnom čokoladom. »Moja mala je na selu. Plaćam za nju pedeset komada mesečno...« Krajičkom maramice Suzi briše levo oko.

Matavulj, Simo - USKOK

Pošto dva-tri puta uzdahnu, nastavi: — E, moj bane, pravo reče: e mi se sve čini kao san jedan! E, moja banino, davno nije bilo, đe i kad se poznadosmo i sastasmo, đe i kad se evo opet nađosmo!

— Kad se nalaže badnjak u srećnim kućama pucaju puške, pjeva se i čini velje veselje, a u ojađelijem, kao što je moja, tadaj se najgore povrijede nezaliječene rane!

Ogriješio se jesam o zakon, ali ne namjerno; tome je bila kriva koliko moja zla sudbina, toliko i bujna mladost, a kazna je bila nečovječna.

I hoćeš li vjerovati, Janko, sine, da nam sva šteta bi, što se tu rani troje-četvoro momčadi! — I što moja dva prsta ostadoše — doda Ćoro, uz svoj obični goropadni smijeh. — A ne rekoh li ja da nijesu isto što i Turci!

— Pa ti nijesi bio u tome boju! — Kako sam mogao biti, čôče, kad bijah tada dijete!? Ali to se ne gleda! Bila su moja braća! I prije sto godina mi smo bili, i poslije sto godina mi ćemo biti! — Tako je, razumijem! — popravi Janko.

— Ništa lakše od toga! — povrnu Savo. — Evo vam sve što treba, pa sjedite odmah i pišite, ostalo će biti moja briga! Javite sestri neka uputi odgovor na Mihaila Žutkovića, trgovca u Kotoru.

Janko mu ispriča cijelu svoju prošlost, pa završi: — Moja je namjera da ostanem u vašoj zemlji, a pošto me je dobri udes nanio među dobre ljude koji me primiše za svoga, želim da

Ona se odvoji i priđe mu blijeda, oborenijeh očiju. On joj šapnu: — Milice, dušo moja! Milice, srećo moja!... Želiš li da ovako bude i naše veselje, naskoro ako bog dâ?

Ona se odvoji i priđe mu blijeda, oborenijeh očiju. On joj šapnu: — Milice, dušo moja! Milice, srećo moja!... Želiš li da ovako bude i naše veselje, naskoro ako bog dâ?

To od moje strane. — Što si naumio, čoče? — zapita žena. — To je moja stvar! Hajde, ne dangubi!... Sjutradan oko ručanog doba stiže vladika s đakonom Ivom.

— Čujš, babo! — reče on kroza zube. — Nije ona djevojčina, no moja čista i dobra kći! Nije on skitač, no kućić i junak, koji je uskočio, moj osvetnik.

— Ne pominji to, Drago! Ona je moja golubica, naša sreća i dika! Gdje li se, jadnica, skrila, da je potražim! — Potraži je — reče knez spremajući se da

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

PROVODADžIJA: Ovde i nema devojaka za vas. MLADOŽENjA: Kad ćemo je viditi? PROVODADžIJA: Stotina moja, a? MLADOŽENjA: Dobro, zaboga; kad ćemo je viditi? PROVODADžIJA: Istina, malo je... MLADOŽENjA: Kad ćemo je prositi?

Šta držite sad o Simi? MLADOŽENjA: Ali kako ste mogli znati da ću ja hteti? PROVODADžIJA: Šta hteti, stotina je moja, a ja toliko valjda iskustva imam da znam, to jest, što je za koga. Da niste vi, bio bi drugi.

Tri dana su moja, a posle makar vratove, to jest, polomili. (Odlazi.) UGLED 2. (KOD DEVOJKE) OTAC i MATI MATI: Ali, čoveče, ja ne

UGLED 5. OTAC (stupi), PREĐAŠNjI OTAC: Sluga sam ponizan, gospodo moja, meni je drago da sam tu sreću polućčio. PROVODADžIJA: Mi smo slobodu uzeli vas posetiti. (Ustanu.

DEVOJKA: Vi tako umete šmajhlovati da čovek mora misliti da je istina. MLADOŽENjA (uhvati je za ruku): Slatka moja, vi ne znate kako za vama čeznem! DEVOJKA: O, vraga, izvukla mi se mašlija. MLADOŽENjA: Zar vi mene nemate rado?

) „Koliko godina imate?“ DEVOJKA: „Lepa je stvar tajnu čuvati.“ MLADOŽENjA: „Zašto kaže žena: moj muž; a muž za ženu: moja gospođa?“ DEVOJKA: „Uzmite se na um“. MLADOŽENjA: Aha! To znači: žena je u kući gospodar, jelte? (Izvuče.

“ DEVOJKA (smeši se): To je ono što ste mi otoič kazali. (Izvuče.) „Šta sad mislite?“ MLADOŽENjA: „Moja je najveća briga kako ću vas varati.“ DEVOJKA: Eto vidite, takvi ste vi muški.

dok sednem na karuce, pa se izvalim ovako (sedne nebrižljivo na stolicu), kako će mi druge zaviditi! A moja kumača i Nata Mišina pući će od jeda. (đipi, pa podskakuje.) Blago meni, blago meni! (Odlazi.) UGLED 4.

ŽENA: Ja te milujem. MUŽ: Sad ja nemam druga posla nego da stojim da me miluješ. ŽENA: Ti si moja sva radost na svetu. MUŽ: Molim te idi gledaj posao; ne tandrči toliko. ŽENA: Zar ti mene ne miluješ?

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

je uteha do koje se može doći: U te trenutke, kad noć lazi od podvodna vrbika uz gole njive, a lampa se još ne pali, moja strina, crnooka Ličanka, stigne zakratko, krišom, i da otplače nagnuta gdjegod u ćošku nad kakvim poslom.

letimičnog popisa takvih, duhovitih, seljačkih, zavičajnih reči, koje sam izdvojio pri čitanju nekih priča; tumačenja su moja, pa, možda, nisu uvek najtačnija: neznajša (čovek nevičan nekom poslu, ili koji se takvim pravi); osuk godina (buljuk

M. Pešića, razume se): Pogledajte, moja ruka preti da prekrati mladosti vam čar! ... U životu nije novo mreti, al živeti već je teža stvar!

da je d slatko: D se kao dugme prišilo za nepce, kao medenjak, pa samo sladi: dudinjo, dinjo, drenjino, dunjo, draga dušo moja... D kao dobar dan, D kao slatki nadev jezika.

Slušajući me, tražio je tačku u kojoj bi mi prišao. Zbunjivala ga je moja nepristojnost prema svetinjama koje se zovu porodica, nacija, domovina... Hvatao je slabe tačke i izvrgavao ih podsmehu.

Nisam imao hrabrosti da je, odrastao, potražim i ponovo pročitam, strahujući da se moja mutna i topla uspomena ne pokvari, ne poremeti.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Sve što je bilo dobro, opisaće istorija; ovde se samo predstavljaju strasti i sebičnosti. A da moja namera nije s otim ljagu bacati na narod, nego poučiti ga i osvestiti kako se i u najvećoj stvari umu poroci dovijati,

Žutilov je pošten čovek. 2. MILČIKA vodi EDENA, nakićena madžarskom kokardom, PREĐAŠNjI MILČIKA: Gospodo moja, ja se nadam da će vam biti po volji ovaj gost. EDEN (pokazujući kokardu): Láѕd, édeѕ attuám. SVI: Iljen! ŠERBULIĆ.

Ja mislim, to je dosta, gospodine Lepršiću. LEPRŠIĆ: Vidite, gospodo moja, kako je žalosno naše stanje bilo u Madžarskoj.

LEPRŠIĆ: Ne, nego da se za spomen spale. ZELENIĆKA: Moj nećak jošt najbolje oseća žar rodoljubije. Narodnost, gospodo moja, jest najveće blago na svetu; narod bez narodnosti nije ništa drugo nego telo bez duše, sunce bez svetlosti, sveća bez

NANČIKA: Meni ova lepo stoji. ZELENIĆKA: Najlepše nam, slatka moja, sada stoji rodoljubija; zato je pocepajte uprkos svima neprijateljima.

MILČIKA (sama) MILČIKA: Moj se otac dao u rodoljupce, nadajući se da će dobiti službu. To je dobro, nego je moja partija propala.

ŠERBULIĆ: Zar je to rodoljubije? LEPRŠIĆ: Gospodin Žutilović! Srbin! Ha, ha, ha! ŽUTILOV: Šta je, gospodo moja? LEPRŠIĆ: Ne stidite se metnuti madžarsku kokardu? ŽUTILOV: Metnućete je i vi. SMRDIĆ: Da bog sačuva!

NANČIKA: To sad nije u modi. ZELENIĆKA: Sad je najveća moda, draga moja, rodoljubije. I koja se srpska kći sme toga odricati?

Mi moramo, draga moja, da osnujemo ,,Odbor rodoljupkinja“ kojega će cjelj biti: rasprostirati narodnost. Ja sam već tri dana na štatutima

Jedva sam malo neko ponjatije dobila. MILČIKA: Ja to ništa ne razumem. ZELENIĆKA: Verujem, draga moja, tu treba razmišlenija. MILČIKA: Ja sam čitala kako su kod Sentomaša davali krajcfajer, ali ne znam šta je to.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce! Knjige, predragi i neprecenjeni nebesni dar, prosvješteni umova ponosite kćeri!

bilo ove moje štule, ja bih odavna već poginuo bio od Turaka, kao što su sila drugijeh mojih vršnjaka, a ovako me štula moja natjerala da sjedim s mirom i na miru knjige čitam, i na miru bilježim na hartiji što su mi uši slušale i oči vidjele...

»Ova je moja pismenica samo jedan pervi opit, u kojemu sam se ja potrudio, po silama znanja moga, samo neka pravila o sklanjanju imena

Milićević, Vuk - Bespuće

Njoj grunuše suze, ona mišljaše da joj je njezina mama umrla bez nje, i to joj bi dvostruko žao i krivo. — Zar je moja mama umrla? — zapita ona ne zaustavljajući se da plače. — Gore nego umrla. Da, ona je umrla.

Sremac, Stevan - PROZA

Nego, u šta ćemo da igramo? Ako ti dobiješ, da uzmeš moju Kaju. — O, za mene dobra moja Kati; ona mene pravi knedle, meni ne treba tve žene. Dosta jedna! — Ne treba vaša žena. — Ali meni treba tvoja, Švabo.

— A ko blatila moja kafa, a, Švabo? — pita ga Jova. — Ja platila, — veli Švaba. — A ko pila kafa? — pita Jova. — Ja platila, a ti pila,

— E, moj komšija, mislim se ja, da ti znaš kakav je delikates moja pečenica, ne bi me zvao, nego bi i sam došao da ga čalabrcneš malo. — Ama ti baš pališ, priko?

Žestoka posla, priko; samo ne smem od žene da pričam moja đavolstva, jer, eno već se ljuti! A tek kad prođem, čujem iz avlije kako neko peva: »Jòvâne, prvo glèdânje!

— Gospodin Čeda, naš ministar, piše tako neke istorije; more, ja da mu sednem pa ispričam, pa da spiše moja razna žitija i čudestvija, pa da iziđe knjiga za tri delovodna protokola ili »amanetnika« u beogradskoj centralnoj

našem, da se sada poštari mogu smatrati među prve sinove ove zemlje, a to što si ti moj prijatelj, to je jedna radost moja velika, priko«.

— A, sasvim! — veli polaženik. — E, fala, priko, fala! — veli zadovoljno domaćin. — Kajo, pipirevko moja, odi bliže, odi do mene... tu, vidiš, do mene sedi... Sedi dušo, do mene, Ej, da mi srce ne vene!

peva domaćin i zagrlio svoju Penelopu. »Dede, ovde, ovde poljubi tvoga đidu, tvoga Jovana! Eh, da mi je sad ona moja podnarednička »jegerska« persona, ne bi’ te ni molio; ne bi ti ni došla na red. dede, Kajo, tvoga »jegera« u obraz.

venčanja čitalo se u novinama: »Javljamo prijateljima i poznanicima da smo se venčali s Kajom N*, i po tome je sad ona moja venčana i zakonita žena.« Od to doba jednako lepo žive.

Hoću, reče Jovan, da izvadim »dijamant« iz blata, i jednoga dana mogao se u zvaničnim novinama čitati ovakav oglas: »Moja žena Katarina, nazvana Kaja, ostavila me je pre nekog vremena slušajući sovjete naših zajedničkih neprijatelja,

A moja Kaja ume da šporuje, majstor je u tome! Lane sam ti, pobratime, naš’o šest napoleona u slamnjači. Pomisli samo, a mi sve

ti, priko, ni od onih što samo traže potpis, a posle im ni brige, nego ispadne na ono što se peva u pesmarici: »Brigo moja, pređi na drugoga, na drugoga, na žiranta moga.« E, to kad mene nema, priko! Ja sam uvek bio čovek sprama žiranta!

Radičević, Branko - PESME

ujutru 559 MOJA MOLITVA 561 RANE 563 OPROŠTAJ OD KARLOVACA 566 MILETA 574 IZ ZAOSTAVŠTINE 695 LIRSKE PESME 696 UBICA BEZ DA ZNA 697 (K

Blizu dvora gle meneka, A na vrati ono ko je? Mila moja mene čeka — Čekaš i sad, zlato moje? Brže dole, sunce blago, Brže amo, noćne tame, Amo brže, moje drago Da ne

1843, 27. nov. AJDUK Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od skora, Ali sami sokolovi, S njima s' vinem s ove gore Kao munja

1843, 27. nov. AJDUK Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od skora, Ali sami sokolovi, S njima s' vinem s ove gore Kao munja na zlotvore.

Ta lepša si nego vila, Lepša nego sunce isto; Bi li, rano, moja bila?“ „Oj srećice iznenada! U moga me išti ćaka, Tela bi te moma mlada, Tela bi te ja junaka.

“ Putnik ište, otac daje, Eto putu dođe kraj, Al' i moja ruka daje, Dragi rode, pesmu naj! 1843, 5. dek. VRAGOLIJE Momak ide vragolan, Po gori se širi, Lep je kâno

stvori iz ničega, Duom svojim ti podunu, U meneka dušu sunu; Pa mi, Bože, jošte tade I u dušu nešto dade, Ta i moja pesma ova, I nju meni ti darova.

Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo, jao, jao!“ Eto leži nesretnica, Baš ni traga od života: „Moja tica, moja tica! O sirota, o sirota!

Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo, jao, jao!“ Eto leži nesretnica, Baš ni traga od života: „Moja tica, moja tica! O sirota, o sirota!“ Dete tužno zakopava Ticu svoju pod zemljicu, Pa sa njome zatrpava I svu svoju boljeticu.

On je grli mlađan žarko, On je stiska uza sebe: „Mila moja, sunce jarko, Blago meni pored tebe!“ Al' mu evo bono pade Ujedanput čedo krasno, Bono pade, ne ustade — Zađe

(1844, 12. dek.) SLATKA MISLI! Misli moja slađana A o dragoj mojoj, Kad na ruci mlađana Ležaše na mojoj, Kad joj srce kucaše Da probije grudi, Kad joj

— Mila moja, zoro moja, Sunce danu mome, O slađana misli moja A o zlatu mome! (1846, 6. jun) JADI IZNENADA Lipa stoji

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Zbogom, dragi moj. Možda je nekom smiješna moja starinska odora, pradjedovsko koplje i ubogo kljuse, koje ne obećava bogzna kakvu trku. Jah, šta ćeš ...

— O, moj imenjače, nevoljo moja, a ja još mislio da te jutros, u svetu nedjelju, pošaljem u crkvu da se i ti zeričak bogu pomoliš. Aja, bome, ne smijem.

U te trenutke, kad noć lazi od podvodna vrbika uz gole njive a lampa se još ne pali, moja strina, crnokosa Ličanka, stigne zakratko, krišom, i da otplače nagnuta gdjegod u ćošku nad kakvim poslom.

Sad se moja strina još više rasplače. Iako se i ovoga puta pominje Marijana, njoj se, ipak, čini da je ova nova pjesma baš njoj namije

— gunđa pridošlica i još s druma zaslađeno prozuji: — Dobro ti jutro, lijepa moja curice. Vidi je, vidi, vrijedne materine jedinice. — Dobrojtro, striče!

— E, volio bih da sam na Čavlinovu mjestu neg da je moja butum Lika i Krbava! — othukivao je uzbunjeni Dane Desnica, zakrećući oči od svoga kamarata.

Za nedavnog rata čovjek je toliko njih zauvijek ispratio, pa nek se sad bar neko vrati. — A je l živ moj Radoja, moja veseljačina? — opet graknu putnik šireći se na ulazu u dvorište.

Neće, pas, ništa da prizna, pa bog. — Hajde, Pane, jabuko moja, priznaj već jednom, nemoj patiti i nas i sebe — lijepo ga moli sekretar štaba bataljona, Rade Čuvida, bivši opštinski

— učeno pita Rade. — Radoje, kućo moja, pa zar se mi ne znamo tolike godine — lisiči osumnjičeni brkica, i kad god se obraća nekom od ispitivača, on ga

— Hajde, Vasilije, hajde, diko moja, učini rodu glas, pođi s drugovima. Lijepo će ti tamo biti, obučen, obuven, ssss ...

— I naoružan ćeš biti, jabuko moja, nosićeš mitraljez ko Kraljević Marko. Vasilije omjeri pažljivo trojicu proletera (nema šta, prilično obučeni, utegnuti,

i posti, meće zakrpu na zakrpu, a onda se jednog dana ogleda od glave do pete i brižno uzdahne: — Aman, braćo moja, kad će već jednom taj prevrat, evo se sasvim ogolje i obosi!

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Je li iko verovo da ću preživeti? Pa te rane vidam ovde evo već četiri meseca, a moja gospa za ta četiri meseca ni jedanput ne nađe da me obiđe! Ne može, gospa, od svoje silne gospoštine!

Glavu bi mu otkino! AHMED: Častio bi ga suvim zlatom! HASANAGA: Nego je ohola moja gospođa, neće joj se gospodskoj nozi u logor, među kasape i glavoseče, u vojnoj bolnici smrdi, vidi se krv, vojska

Poslo mi Alah kolevku punu svetlosti... Jabuko moja... Mojoj dojci toplo u tvojim ustima kao grešniku u milosti Alahovoj... Brate! Kuran kaže da ga dve godine dojim!

Ko da sam počela da razumem — i kolenom! Kako da ti to objasnim? Osećam se tako, ko da je i moja koža naučila da misli... Vidim da ne razumeš... MAJKA PINTOROVIĆA: Ajde, ne fantaziraj!

BEG PINTOROVIĆ: Moja sestra bi da se oprosti s detetom! Što ćutiš? Nećeš valjda da prevariš? Iznesi to dete, nemo da si takav, neka ga

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

san mladosti i sreće! Hajde da snevamo: Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Bašte naše behu razdvojene potokom, preko koga se prelazilo na nameštane, oveće, kamenove.

I ti si uvek trčala, radovala si se kad bi te moja majka poslala zašta i kao da si se time i ponosila. A imala si i zašta. Jer mučno beše mojoj materi pristupiti.

i zavučenim rukama u nedra i to pognute glave, uza zid, po krajevima kao da se čega bojala i sklanjala s puta svakome. Moja vas je mati rado imala.

I majka ti, držeći te zaspalu na krilu, podalje, uz zid, seda. Posle otpočnu razgovori. Moja mati je pita kod koga je toga dana radila i na čijoj njivi. Posle joj kazuje od koga je sadašnji gazda tu njivu kupio.

Priča ona, a tvoja majka sluša je željno, klima joj u povlad, a na licu joj se vidi zadovoljstvo što moja mati to njoj priča i govori. Posle se ti probudiš i onda večeramo.

Je li — da je ovako bilo? II A posle? Majka je moja želela, da ja postanem ono što moj otac ne beše, da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već

A kad dođe dan za polazak, tvoja mati dođe da mi poželi srećna puta, tebe ne beše. — A Stana?... — upita začuđeno moja majka. Majka ti se zbuni, pocrvene. I, onako malena, ona se još više zguri i prošapta: — Ne znam, ’adžike.

Tvoja se majka skupila, uvila, pokrila glavu i spava... Prilazim na prstima. Mesečeva zraka drhti. Bojim se da moja senka ne padne na tebe i zanoseći se, saginjem se i pu štam na tvoje vlažne, vrele, rujne i poluotvorene usne tih, lak,

Uviđao sam da ovo ne može ostati tajna. Strah me je bilo da ko ne vidi i dozna, a naročito moja ili tvoja mati. Nisam se njih, lično, bojao, već nisam hteo da izgubim ono poštovanje i ugled koji imah kod njih a

Mati se diže doterujući šamiju. — Hajdemo — reče joj — čekaj ja nju da... Što ona luda i besna misli? I odoše. Moja majka Visoko, lako, ponosito a tvoja zgrčeno i zanoseći se...

Bojao sam se. Poražen mojim kukavičlukom drhtao sam kao prut. Moja mati ni reči utešne, kao da nije ništa znala. Čisto ne verovah da je to ona, kako se beše zanela oko tvog spremanja...

— Ćuti, ćuti... Gospoda imaš, ako majke nemaš... Ćuti čedo moje!... — Nana moja! I nju on... oh!... — grcaše ti. — A zar nam je zlo mislila i govorila: „Nikolo, sinko, nemoj bre čedo tako!

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

jednu knjigu koja će se zvato «Saveš zdravago razuma», na polzu mojega roda, da mi nije zaludu muka i toliko puotovanje. Moja će knjiga napisana biti čisto srpski kakogod i ovo pismo, da je mogu razumeti svi srpski sinovi i kćeri, od Crne Gore

A ko što dâ, neće štetovati, jer će primiti toliko knjiga koliko iznosi suma koju položi. Ja, uveravajući da će knjiga moja biti vesma polezna, ne mislim u tom sebe hvaliti, no one ljude od koji(h) sam što dobro naučio, iz kojih premudri(h)

Za sav, dakle, srpski rod ja ću prefvoditi slavni(h) i premudri(h) ljudi misli i sovete želeći da se svi polzuju. Moja će knjiga biti za svakoga koji razumeva naš jezik i ko s čistim i pravim srcem želi um svoj prosvetiti i narave

Evo ti, brate, moje namerenije u Lajpcigu. Nama(h) ću preuzeti delo, koliko mi dopusti moja nauka, budući da u kole|gije ne prestajem hoditi. Ti gledaj, te raspošlji nekoliko od ovi(h) pisama kojekuda.

Kostić, Laza - PESME

JAVOM I MED SNOM 66 MEĐU JAVOM I MED SNOM 67 DIM 68 POSTANAK PESME 71 U NOĆI 73 MOJA DANGUBA 74 SPOMENI 76 NAD KOSTOM RUVARCEM 77 NA PARASTOSU VUKA ST.

»Gospođice, dobro veče!« Želja moja curi reče: »Na toj zimi, lele meni, Tako lako odeveni! »Evo moje šube crne, »da vas malo zaogrne!

« — »Sine!« odzovu se usta njena, a iz belih iz ramena ponikoše bela krila: to je bila — moja vila. — Lepirica kao bela kad bi sobom cvet ponela, da ga visa spase vela od zemljina od uvelja: tako vila pone mene u

« — Al' manuše bela krila, progovori moja vila: »Kuda jezdi? —- Našoj zvezdi!« — Reč se ori po prostori, po zvezdanom vedrom visu, zvuci bili — pa i nicy.

meseče, što si slep? Taj venac bi tek bio na mojoj diki lep. — Na mesec sam ti pružô, a ti si ćutala, oh, dušo moja, dušo, jesi l' ga videla? Na zatvoren se prozor kô na krst naslanjaš, kô kanda bi na krstu da grehe odsanjaš.

Taj putir sam ti pružô, a ti si ćutala, oh, dušo moja, dušo, jesi l' ga videla? I mirni mesec ćuti nad mirnih grobovi', a ja ga, dušo, pitam o našoj ljubavi; o tvojoj duši,

duši, dušo, o veri njezinoj, a mesec se osmenu, u zlobi večitoj; — na mesec sam ti pružô, a ti si ćutala, oh, dušo moja, dušo, jesi l' ga videla? POGREB Razbolela se ljubav u tvome draganu, razbolela se časkom i časkom izdânu.

Oj, gujo sunčanarko, moj slatki otrove! Al' nesta sreće lepe, sunačac ode moj, sad guja moja zebe u noći studenoj. Pa mora guja pusta da traži vrućinu, zavukla se u usta, u svoju pećinu.

U SREMU Ubava Fruško, divoto moja, u tebi nema vrleta gorostasnih, ti se ne namećeš ponosnom nebu, ne Nudiš mu ljubavi tvoje pružajući mu gole, kamenite

RAZGOVOR S uvučenom srpskom zastavom u mađistratu novosadskom Zastavo moja, zastavo trojna, svijeno srce naroda bojna, zar već u tvojim bojama spava crvena krvca i krvca plava?

Je l’ te rođeno koplje probolo, te od beline rođene svijaš samrtni pokrov na telo golo? Zastavo moja, zastavo trojna, svijeno srce naroda bojna, o čemu snivaš?

da li se sećaš još i tih dana, te crne trage sramotnih rana srezanim krilom stidljivo skrivaš? Zastavo moja, zastavo trojna, svijeno srce naroda bojna, o čemu snivaš?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Kad to carev sin viđe, jako se prepane, bi se vratio, ama se ne može, nema se kud kamo. Onda poviče: — Dobar večer, moja družino, ja vas tražim odavno. Oni ga dobro dočekaju i reku mu: — Bog ti pomogao, kad si nam drug!

s mojom braćom po ovom putu, prvu noć kad smo došli konačiti kod jednog jezera u nekoj velikoj pustinji, kad braća moja oba spavahu a ja čuvah stražu, najedanput aždaha pođe iz jezera da nas proždere, a ja onda povadim nož i odsiječem joj

Kad Baš-Čelik kući dođe, žena ga stane pitati: — Boga ti, đe je to tvoje junaštvo? Baš-Čelik joj reče: — Moja ženo, moje je junaštvo u sablji mojoj. Onda se žena stane moliti spram sablje bogu.

Toliki svet pomori i zatomi. Čujući to carev sin malo se zabrine, pa reče babi: — Šta ćemo sad? Tu su valjda i moja dva brata propala. Baba mu odgovori: — Jesu bogme; ali nije fajde, nego, sinko, idi kući, dok nisi i ti za njima.

Kuda tako daleko ideš? Nikad nećeš da mi kažeš kuda ideš. A aždaja joj odgovori: — E, moja bako, daleko ja idem. Onda joj se baba stane umiljavati: — A zašto tako daleko ideš? Kaži mi gde je tvoja snaga.

Na to se aždaja nasmeje pa joj reče: — Onde je moja snaga u onom ognjištu. Onda baba pritisne grliti i ljubiti ognjište, a aždaja kad to vidi, udari u smeh pa joj reče: —

Onda baba pritisne grliti i ljubiti ognjište, a aždaja kad to vidi, udari u smeh pa joj reče: — Luda ženo, nije tu moja snaga. Moja je snaga u onom drvetu pred kućom.

pritisne grliti i ljubiti ognjište, a aždaja kad to vidi, udari u smeh pa joj reče: — Luda ženo, nije tu moja snaga. Moja je snaga u onom drvetu pred kućom.

Onda baba opet pritisne grliti i ljubiti drvo, a aždaja opet u smeh pa joj reče: — Prođi se, luda ženo, nije tu moja snaga. Onda baba zapita: — Da gde je? A aždaja stane kazivati: — Moja je snaga daleko, ne možeš ti tamo otići.

Onda baba zapita: — Da gde je? A aždaja stane kazivati: — Moja je snaga daleko, ne možeš ti tamo otići. Čak u drugome carstvu kod careva grada ima jedno jezero, u onom jezeru ima

u onom jezeru ima jedna aždaja, a u aždaji vepar, a u vepru zec, a u zecu golub, a u golubu vrabac, u onome je vrapcu moja snaga. Baba kad to čuje, reče aždaji: — To je bogme daleko, to ja ne mogu ljubiti.

Tada je otac uzme sloboditi i hrabriti: — Ne boj se, kćeri moja, vidiš, mi promenismo tolike čobane, pa kojigod iziđe na jezero, ni jedan se ne vrati, a on evo dva dana kako se s

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Samo mu pokaži, da štap ima dva kraja, pak ćeš viditi, kako će odma reterirati. SOFIJA: Moja narav nije za to. Pre bi mogla kakvu šalu preduzeti.

KUM: Da nisi štetovao na svinjama? MAKSIM: Bolje i to, nego što mi dođe đavo na glavu. KUM: Biće moja kuma. MAKSIM: Nisi venčao ženu, nego đavola, vampira, vukodlaka. Po vas dan gotovi, po vas dan mesi, sad ovo, sad ono.

KUM: Blago tebi, kume. MAKSIM: Lepo blago, kad žena razmeće kuću. KUM: A moja ne da ni jesti. — Ej, kako bi se rado s tobom menjao. MAKSIM: Opet mora biti bolja od moje. KUM: Ne govori, brate.

Ama za najmanju paru moram da joj dam računa. O, sačuvaj te, bože, s takvom ženom živiti! MAKSIM: Opet mislim, da je moja gora. Otoič mal me nije stolicom udarila. KUM: Mal nije? To je jošt dobro.

MAKSIM: Moj kume, taj tvoj lek ne vredi ništa! Kakva je ova moja, jošt bi mi pomagala, kad bi počeo pevati. KUM: Ko se ne uzda u pesmu, neka zviždi.

od zli žena ima toliko, koliko groznica: jedna je ladna, druga s vatrom, treća nema ni zimu ni vatru, ne znaš šta je. Moja ne viče po kući, ali opet mora da bude sve po njenoj volji. 12.

MAKSIM: Bolje da si gledala kako ti stoje sudovi u kujni. SOFIJA: Ti se za kujnu ne brini, ako ne bude sve u redu, moja sramota. MAKSIM: I moja šteta. SOFIJA: Ne verujem da si imao štete od mene.

SOFIJA: Ti se za kujnu ne brini, ako ne bude sve u redu, moja sramota. MAKSIM: I moja šteta. SOFIJA: Ne verujem da si imao štete od mene.

MAKSIM: Šta da se stidim, i on ima takvu aspidu na vratu. KUM: Kamo sreća, da mi je takva, te bi i ja progledao kao moja braća. MAKSIM: Šta si stala kao lutka; dopada ti se, kako je kum lep! SOFIJA: E, to je već mnogo!

SOFIJA: E, to je već mnogo! Jes čuo, Makso, budi i ti jedanput čovek. MAKSIM: Ja sam čovek, ali ti si moja zlosreća. SOFIJA (plače): Kad muž ne uvažava čest svoje supruge, kako će tražiti da ju drugi počituje. (Odlazi.

KUM: Plače; nego onda ne ide ona napolje, nego ja. Moj kuma Makso, imaš blagu ženu, pa si se razmazio, a da ti je moja na glavi, znao bi šta je pis. MAKSIM: Pa ajde da se menjamo. KUM: Samo da može biti, dao bi ti za nju i polak kuće.

KUM: Samo tri dana da živiš s mojom. MAKSIM: Ama ja sam se s njome razgovarao, ne vidi mi se tako opaka kao moja. KUM: Već preseo bi ti razgovor, samo da joj dopadneš šaka. Sluškinja, ako je tri dana presecila, to je mnogo.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

i nazivam pozorište ovo sopstvenim djelom, i nadam se da će od moji čitatelja onako isto primljeno biti kao i dosadašnja moja sočinenija. Što se pak čitateljki tiče, njima pravo ostavljam onda sud izreći kad knjigu vnimatelno pročitale budu.

PERSIDA (priđe krevetu da namešta). SULTANA: Tako, donesi pra još i s tavana, da mi sasvim prsi izeš. Misliš moja je mati bila govedarka, kao ti što si? Kukavico ženska, nemaš pameti ni kao buva! POZORIJE Z.

SRETA: A, to je mlogo! Gospodine, ja vam želim svako dobro, ali ja sam bio dvaput cehmajstor. Da je to moja Pela, vidila bi kako se cehmajstor dočekuje. Bogami, to je mlogo, ovde treba da je čovek kao kamen.

Ukrao si mi tri godine života s tvojim postupkom. TRIFIĆ (gledi je žalostivo): Ej, moja Sultano, ej, moja Sultano! (Najedanput otide.

Ukrao si mi tri godine života s tvojim postupkom. TRIFIĆ (gledi je žalostivo): Ej, moja Sultano, ej, moja Sultano! (Najedanput otide.) SULTANA: Čekaj samo dok prođu tri nedelje, drugojače ćemo se razgovarati! (Zvoni.

STEVAN: Valjda joj je žao bilo što nas je toliko mučila. TRIFIĆ: Moja deco, ovom se nije čuditi. Strasti čoveka preobrate u zvera, sve mu prirodne čertice izvuku, postane skot a ne čovek.

(Pođe na vrata.) SRETA (opali je, pak je potom za ruku uvati): Oho, tamo nisu čizme. SULTANA: Jao moja leđa... More! SRETA: Pelo! SULTANA: Šta ćeš sa mnom? SRETA: Da očistiš čizme. SULTANA: Ja to ne umem da radim.

) SULTANA: Pomagajte, pomagajte, oće da me ubije! SRETA: Misliš ti da ti to pomaže, kurjačko seme? Oćeš ti biti moja žena, a, ili nećeš; oćeš ti biti moja žena? SULTANA: Ne udri više... oću. SRETA: Je li to lepo od tebe, a? (Udari je.

SRETA: Misliš ti da ti to pomaže, kurjačko seme? Oćeš ti biti moja žena, a, ili nećeš; oćeš ti biti moja žena? SULTANA: Ne udri više... oću. SRETA: Je li to lepo od tebe, a? (Udari je.) Oćeš li ti mene odsad slušati?

Zar me ne poznaješ? (Trifiću.) Lepo ti stoji, napustio si me da me sluge tuku. TRIFIĆ: Draga moja, šta ćeš ti ovde? SULTANA: Ja sam tvoja žena. TRIFIĆ: Ti moja žena nisi! SULTANA: Šta, zaboga, gdi sam ja?

TRIFIĆ: Draga moja, šta ćeš ti ovde? SULTANA: Ja sam tvoja žena. TRIFIĆ: Ti moja žena nisi! SULTANA: Šta, zaboga, gdi sam ja? Pomagajte! (Tuče se po glavi.) TRIFIĆ: Ova je s uma sišla!

) Šta ti misliš sa mnom? STEVAN: Nije gospodin tvoj, ti! SULTANA: Ne deri se, il ću ti sad pokazati. TRIFIĆ: Draga moja, idi ti tvojoj kući. SULTANA: Ovo je moja kuća. TRIFIĆ: Ti se varaš, tvoja je kuća preko puta.

Lalić, Ivan V. - PISMO

A više im krv po volji: Odiseju, ovna kolji — u groznici čelo gori, To na moja usta zbori Elpenor u noćnoj mori — Dane, zorom progovori!

Hoću da kroz zvuke škljocanja kamera, Odlomke bezveznih razgovora letnjih, Provučem taj šapat; moja je namera Da pošaljem signal kroz statiku smetnji I kažem: ipak mirno počivajte; Nije ovo podne ono što nas spaja, Nego

mi, i učini da sraste Sa svojom košću kost, sa stablom grana; u srebro ću da skujem svoje kraste, Da slava tvoja bude moja rana; Oprosti prestup moje prolaznosti Koja se čudu kao pravdi nada, Oprosti mojoj kosti, mojoj zlosti, Ali učini čudo.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

lezbosi pred pozorištem, peškiri u dragstoru, siledžije na zadnjoj platformi trolejbusa — sve je protiv tebe, mala moja, svi bi da te dovate, svi bi hteli da se uvere da nemaš ništa pod majicom, nego da ti grudi stoje onako, same od sebe,

Naći će ona već nekog da je zagreje... Jezik pregrizo! Što? Danas deca brzo sazrevaju... Moja je, bogami, još pravo dete... Videćeš ti jednog dana svoje dete... Bolje bi ti bilo da skuvaš kafu! Otišla...

Pre neki dan videh da moja mala Ana nosi onu široku trapezastu haljinu bez Struka, i učini mi se da je ne nosi bez razloga!

Jesam li ambiciozna? Čekajte da razmislim! Mislim da nisam, a opet nekako ispada kao i da jesam. Moja se ambicija sastoji u tome što volim da čavrljam sa finim osobama. Mislim, da se družim, i onako ...

Tačno u tom trenutku, tačno tog dana i tog meseca, tačno baš u pola jedan, proverila sam sve: moja bakuta pokušava da podeli jedan tvrdo pečen raženi hleb svojoj gladnoj familiji i ne uspeva u tome, pa se zaplače i

se pretvara u ništa, u prah i pepeo, u dosadu, u jedan veličanstveno ogromni zev i rečenicu: „Nismo ti mi više, stara moja, za ove stvari!“ Zbog toga, slatke moje Beograđankice, prodajte što skuplje možete svoj jedini beznačajni životić!

Beskrajna dosada i sve što uz to fura ... —Francuski? —Znaš šta? Kad moja profesorka francuskog dočepa nekog sirotog pisca za gušu, pa počne s analizama slaganja vremena i tim sistemima, onda

onaj iznad njega mora danima bogomdano pravo da ga masira, šetajući se duž crtaćih stolova: „Opet ste zadocnili, mala moja!“ Bila sam bolesna i autobus je kasnio, a umrla mi je i tetka! „Neka se to više ne ponavlja!“ Neće, obećavam! I šta sad?

Zbog jedne neverovatne stvari, to jest detalja. Matorom se, naime, istanjio džemper na laktovima, pa mu moja maman prišila dve kožne zakrpe na njih, kobajagi engleski sistemi, ležernost i sve što uz to fura, a da vidite, samo sa

Ispadnete potpuna budala dok se oni puvakaju i značajno žvaću one svoje gume. Što je najgore, moja škola važi za otmenu i sve su to silni momci što baš idu u takvu školu, a ne u neku periferijsku.

Bogami bih vas slagala! I još nešto: da ne biste, kao moja maman, pomislili da o svakome pod kapom nebeskom imam porazno mišljenje, ispričaću vam slučaj sa čovekom iz kioska, pa

Jedanput, na moru, izmerila sam količinu sopstvene otmenosti. Kazaljka je pokazala da raspolažem sa 85 otma (moja mera za otmenost). Merila sam i svoju kobnost i kazaljka je pokazala 75 koba!

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

S mene jutra triput sviću i osvanu u nebiću. Izvan sveta, izvan ura, teče, teče moja Mura. KUPINOVO To je ono — nije ovo. Daleko je Kupinovo. Nije devet nego osam. U snu li sam ili što sam?

Uz trmke trajem, molitven u bruju, a narav moja jestastvènica je, što istim činom uzima i daje. Za obed sedam Tuču i Oluju.

A ruka moja neka zlopati se kad dršće stilo dok rumenim spise. U časnom stroju blistaj, pravopise, sa čednih reči što te obasule

Kaloper-dušom odišu mi čuvstva: sveljubav ja sam, istih žudnji kuća, od jedne frule stvorim žubor frulstva a snaga moja činodejstvujuća; iz lake ruke izvire mi grana „U plodnom kraju staroga neznanja“ Kaloper-dušom odišu mi čuvstva.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Ali šta se ja za to brinem? Sljedstvo je ovog izrečenija da se ne moramo baš tako strogo držati sovesti. Moja Marija, ti si se dala u talijanske pesme: „Ah ljubovi paklena, — slatka tugo srca moga.

Što su ti sadanje devojke — dva posla rade! JELICA: Ah, tatice, škoda, škoda što ne znate nemecki! MARKO: Moja ćerko, zato sam te i poslao u Beč da ti naučiš, kad ja nisam mogo.

JELICA: Ja ne znam koja ne bi htela. Ah, tatice, po modi živiti, nobl živiti, to vam je Genuѕѕ. MARKO: Moja ćerko, ja vidim da je tebi Beč sasvim obrnuo mozak.

ALEKSA: Al otkud vi to mislite? MARKO: Zašto vas ne razumem; a ja sam jamačno Srbin, jer je moja rodbina iz Požarevca na ovu stranu prešla.

Ja odgovorim nakratko da moja volja nije ženiti se. JELICA: Um Gotteѕwіllen, gospodin baron, carica! ALEKSA: Morate jošt znati da je njena zemlja

Bilo je i poklona, i mlogo koješta, ali, kao što kažem: moja volja nije bila, premda je inače žena u svakom smotreniju izrjadna.

Svet je veliki, i Batić će uvek naći priliku sebi, osobito što moja Jelica neće zato skočiti u bunar. A, Jelice? JELICA: O, zaista ne, ljubezni tatice.

JELICA: O, molim, gospodin baron, a da l’ bi mogla moja radost veća biti nego s takvim gospodinom unterhaltovati se, koji je tako učen i belezen. Ja se divim vašem razumu.

JELICA: Ja sam sasvim gerühgt: no, molim, ustajte, može mi otkud otac doći; a on je čudan čovek. ALEKSA: Slatka moja gospodična, ja vas krilom Amora zaklinjem: ljubite li me iskreno?

ALEKSA (đipi gore i uvati je za ruku): Vi mene ljubite? O, bozi, pomozite mi da moja čuvstva izrazim. (Poljubi je u ruku.

JELICA: O, tatice! On ako i ostane, neće iz drugog uzroka nego zbog mene. MARKO: Gledaj ti nje! Moja ćerko, on je baron.

MARKO: Ne znam kako vam se dopada moj dom, no ja kažem da vas radije imam nego da ste mi rođeni sin; i moja se Jelica u tome slaže. Ja bi držao da sam najsrećniji čovek kad bi takvog zeta dobio.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

DEČAK 305 SVI POD KREVET, GASI LAMPE (BOJ SE BIJE PREKO ŠTAMPE) 310 PRIČA O PALOM DEČAKU 314 TRI PISMA 317 MALA MOJA IZ BOSANSKE KRUPE 323 MALA MOJA IZ BOSANSKE KRUPE 324 DRUGAR VJERNI 326 NA OBALI UNE 328 RĐAVO

GASI LAMPE (BOJ SE BIJE PREKO ŠTAMPE) 310 PRIČA O PALOM DEČAKU 314 TRI PISMA 317 MALA MOJA IZ BOSANSKE KRUPE 323 MALA MOJA IZ BOSANSKE KRUPE 324 DRUGAR VJERNI 326 NA OBALI UNE 328 RĐAVO ORUŽJE 330 PISMO 332 TUŽNI

„Be, ja sam jagnje, ime mi Kudra, gdje li je moja Mamica mudra, vreba me šuma i zubat vuk.“ I njemu Mjesec pomože rado, u bliskom toru osvijetli stado, a Kudra

Zaplaka starac za noćnih sati: „Mladosti moja, vrati se, vrati!“ Plakao ribar, a mačak sluša, žao mu starca, boli ga duša, tešku mu tugu blaži: „Mačak će poći

„Ako bi usput došlo do boja, nek bude spremna odbrana moja.“ KOD LIJINE KUĆE Sunčani krug se u zenit digȏ kad je Ježurka do lije stigȏ.

„Ja moram kući, dosta je više. Dobro je bilo, na stranu šala, lisice draga, e, baš ti hvala.“ „Moja je kuća čvrsta ko grad, prenoći u njoj. Kud ćeš sada?

“ Šušteći šumom jež meri put, kroz granje mesec svetli mu žut. Ide jež, gunđa, dok zvezde sjaju: „Kućico moja, najlepši raju!“ POTERA Ostade lija, misli se: „Vraga, što mu je kuća toliko draga?

Sav blažen, srećan, niže bez broja: „Kućico draga, slobodo moja! Palato divna, drvenog svoda, kolevko meka, lisnatog poda, uvek ću veran ostati tebi, nizašto ja te menjao ne

„Pobratime zubati, odakle nam ideš ti?“ A pobratim čudno reži, al ne bježi. „Daleko je moja kuća, ja sam glavom ovčar Žuća, noćni stražar kao ćuk, poznaje me svaki vuk.

Okolo svuda tišina pala, samo se ptica oglasi koja, a deda reče sa tihom tugom: „Umorila se starina moja. Kad je počeo, ko će da pamti, i mene, bogme, sećanje vara, sagradiše ga majstori vešti u davno doba Pekmeza cara.

Oblak od ptica po travi pao, pokraj njih vidiš stražara noja. Taj nosi jaja, ujka mi kaže, velika tako — ko glava moja.

“ PRIČA PIJANOG VODENIČARA Stub se dima sledio od zime, sinoć sam se sudario s njime. Moja baba iz Patkova Sela od magle mi čarape oplela. Tišina se vazdan dere na me, zaspao sam od njene galame.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Ova je dvospratna i pred njom jedna klupa i više stolica. Nekoliko mladih ljudi stoje i razgovaraju. — Ovo je moja mala, — kaže žena za devojčicu koja joj se baca u suknje. — Kako se zoveš? — Huana. — Da li si valjana, Huana?

Tako su otpočeli ovu haza de huespedes. Mislim da su zadovoljni. — Izgleda mi s ljubavlju vođena. — O, moja snaja je silna žena, prava matrona. Kada ona reši, stvari idu uvek dobro i s ljubavlju.

U svakom slučaju ni vaše ostrvo nije manje lepo od vas. — O, ono je i uistinu lepo. Samo ja nisam sa ostrva. Moja mati je bila ali se zatim udala u Saragosi. Ja samo provodim leto kod ujaka i ujne. — Vaša ujna je iz Saragose?

Evo, ima dve godine da sam upisan, ali moja žena Marija može vam reći da sam ja u stvari, po ubeđenju, to još od prvoga časa. Od prvoga časa, od sasvim prvoga časa.

Izabela baš čvrsto spava. — Nemoguće je metnuti je u postelju dok ja nisam s njom. To je kuknjava. Ona je moja zenica, moja mezimica. Ne osećam skoro da nisu moje. Odakle dolazite, gospodine? — Iz vaše postojbine.

Izabela baš čvrsto spava. — Nemoguće je metnuti je u postelju dok ja nisam s njom. To je kuknjava. Ona je moja zenica, moja mezimica. Ne osećam skoro da nisu moje. Odakle dolazite, gospodine? — Iz vaše postojbine.

Doviđenja! — Doviđenja, doviđenja, gospodine. Kroz zatvorena vrata trpezarije dopire razgovor ukućana. Moja soba je do sinoć pripadala nekome od članova porodice: prostrana, čista, s mnogo fotografija.

Njegove oči su pune suza: — Mala je bolovala već tri dana i moja žena se već razboljevala što nijedan doktor ne može doći na ostrvo i što ćemo je tako izgubiti.

Gospodin hoće da obiđe moga Pipa. To je stari prijatelj. Vodimo ga, vidiš. — Baš ljubazno. Pozdravite Pipa. Žena je moja išla jutros kod Lonje i donela mi o njemu vesti. Bolje je da mnogo ne jede. — To kažem i ja.

Neću imati na čemu da kuvam. — Svejedno, Lonja, poslaćemo vam za jelo ja i moja stara. — Šta to sipate, gospođo? — Malo crnoga vina. Da nazdravimo svi. — U tvoje zdravlje, Pipo.

— Tuda. Imate još dva-tri koraka svega. — Jeste li vi same devojke, ili ima i muških međ vama? — S nama su i dva moja brata, — odgovara jedna nasmejano. S njene strane je sve sasvim crno. Ne vidim je.

Želeo sam ipak da joj metnem glavu u krilo i da tako ostanem do zore. Voleo sam je toliko radi „njene“ sreće da je i „moja“ počela nesvesno da se time koristi. Ona načini pokret da se digne. — Ostanite još malo. Ne dižite se.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

RAZGOVOR MALE SRBADIJE S OTADžBINOM Otadžbino, majko moja, I dedova mojih slavni', Dokle stižu krila tvoja I pitome tvoje ravni? Pokaži im međe svoje, Tvoje gore, reke tvoje.

Otadžbino, majko moja, Što je tužno lice tvoje? Zašto hrabra deca tvoja Suzom kvase lice svoje? Kakav bol im muči grudi, I duboki uzdah budi?

Zašto hrabra deca tvoja Suzom kvase lice svoje? Kakav bol im muči grudi, I duboki uzdah budi? „Moja deca suze liju, Jer ih dušman muči stari, Dušmanski im krvcu piju: Turci, Nemci i Madžari, Što slobodan svuda

slobode Usred ove ropske tame; A stariji nek vas vode Gde ginuti vala za me: Knjiga, to je luča tvoja, Srbadijo, nado moja!” II VESNIK PROLEĆA Pod zracima toplog sunca Priroda se iz sna kreće; Sa žuborom bujni potok U doline mirne sleće.

U PROLEĆE Premaleće kad zasija, Zazeleni tavna gora, Kad s pučine sinjeg mora Blagi vetrić zaćarlija: U te dane moja duša, Kao rosom umivena, Spokojnije pesme sluša Bolno slatkih uspomena — A u susret zore rane Kliče pesmu novih

A kad sijne premaleće I otopi hladni sneg, Kad ukrasi rosnim cvećem Ravno polje, travni breg, Moja ruža biće ljupka, Jer će doći život mlad, I veselo s povetarcem Ćeretaće srećno tad.

Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge, Klonulo je moje telo, umorne su moje noge — Al' je krepka volja moja, što me noćas vama vodi, Da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Drugi nek idu bogu na istinu, meni je moja rupčaga dobra, zemlja je ko runo i kosti u potaji pevanjem se plode. LOV Brata sam poveo u lov zorom u goru, dobre

Sedim, a pesma se njihova penje uz moja kolena slično mravima i rapavi glasovi hrskavice gle s trga zahtevaju milost od tananog sluha sveta.

Sva carstva su ista i sunca, i vid bez sunca. A zlata mi niko nije dao da reči svoje izvezem. Evo se utroba moja sa podzemljem složila, a do proleća ploda dugi su vekovi čekanja.

Vidi se kob na čelu naših zvezda. Skučavam. Zar sada, mrcino, skloni se s puta — znaš da ne vidim, crkva se moja topi, od miline, nema sunca, veštice me polako jedu i majka mi srce vadi, i sin.

Ne znam ko šta ište ja sam dosta gonjen meni je preko glave škola i skupština bolnica i hotela moja duša hoće svetilišta nek mi se tačno kaže gde je ono što se ujutru beli od zore belje ima dugačke pletenice pod kojima

*** Jaoh braćo jaoh šumo rodna jaoh zemljo moja pozobana jaoh dane svud su naše rane u okolu pepo dokolu mrak nek pada da ne vidim pokoru sve po polju leži smrću

Gle kako se braća moja u mrcine stvore i krivi mač iznikne u svakom ocu iz prsa i preseče gnusobu kćer samo što pokriva ranjena ždrela ima

da se potopom tope niti sam vodio njihove vojske njihov je sopstveni jaz što umesto mirenja traže puteve izgnanstva moja pravda im je teška kao neprelazan bedem i svetlost iz oka sunčanog oslepi ih kao strela kraj rata je objavljen iz

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

PROKA: E, to nam je pokojnik lepo udesio, bog da mu dušu prosti! AGATON: Udesio, nego! Kô veli: neka moja familija, tako maskirana, ide četrdeset dana, kao ožalošćena porodica; neka idu za sandukom oborene glave; neka dolaze

Zato, vidiš, što je pokojnik na onom zapisniku kazao još i ovo: „A dotle, dok se ne otvori testament, celokupna moja imovina ima se predati na staranje i čuvanje tom I tom advokatu, kojega sam i testamentom označio za staraoca i

DANICA (iznenađena): Tako? A zašto samo dotle? MIĆA: Jer, bojati se, moja bi žena mogla biti ljubomorna. Pa da, to bi bilo sasvim opravdano? DANICA: Opravdano?

MIĆA: Razume se! SARKA: A meni se tako dopada moja soba. TANASIJE: Pa kad si, Agatone, već tako priklještio advokata, zar nisi mogao da pripitaš i za ono?

SIMKA: Pa zato, Proko, što si ti rod po tvojoj prvoj ženi. PROKA: Da sam ja rod po mojoj prvoj ženi, ne bi moja druga žena toliko plakala za pokojnikom.

TRIFUN: More, kakav pošten, znam ja dobro njegovo poštenje. TANASIJE: Bio je to, braćo moja i sestre moje, jedan običan zelenaš. Zamislite, od mene je naplaćivao kamatu.

MIĆA: Kako? Da se iselim? DANICA: Da! MIĆA: To je vaša naredba? DANICA: To je moja molba. MIĆA: Ispuniću vam je. Ja sam i bez te vaše molbe pošao baš ovoga časa da uzmem svoje stvari, utoliko pre sada.

On vadi maramu i briše suze): Drago, drago dete moje! SIMKA: Slatka moja, rođena moja! AGATON: Bože moj!...(Plače.) Kako su velike božije naredbe!

On vadi maramu i briše suze): Drago, drago dete moje! SIMKA: Slatka moja, rođena moja! AGATON: Bože moj!...(Plače.) Kako su velike božije naredbe! SIMKA: Gušim se, ne umem da govorim, slatko moje dete!

Ako nećete, ja ću okrenuti deblji kraj. DANICA: Hvala vam! AGATON: Nema tu hvala, to je moja dužnost. Još kad sam obišao pokojnika za vreme bolovanja, osetio sam ja da on ima nešto da mi poveri i sve se lomi:

ADVOKAT: Ali ko vas je ovlastio da vodite takve razgovore? AGATON: Što da me ovlašćuje ko, kad je to moja dužnost i briga? ADVOKAT: Ja vam zabranjujem, gospodine, da vodite takve razgovore! AGATON: Pa ja...

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Da bih ih utešio, pričao sam kako rat ne može dugo trajati pri ovako usavršenoj tehnici. Ali moja majka kao da to nije ni slušala.

— Naravno da to ne može dugo trajati. Na jesen ima sve da se reši — govorio je otac. — Sirote majke! — plakala je moja mati, brišuće oči keceljom. Ona je uopštavala svoj bol, plakala je zbog sebe, a i za druge.

— Ti bi bolje uradila da ga spremaš za put — prekide je moj otac. Moja mlađa sestra kao da nije shvatala o čemu je reč. Nju je više zanimalo kako će mi uniforma stajati.

Masa ponese i mene, razmaknuh laktovima, a onaj debeljko nalegao na moja leđa, i zapeo iz sve snage. — Ama polako, čoveče! — Samo pravo i guraj — veli on i zapinje još jače.

Za njih je odsad bila vezana moja sudbina, za onoga narednika, za onoga redova u širokim čizmama, za celu onu masu ljudi koji se postrojili, ukočili i

Priđoh potporučniku da se javim. — Dobro... Slušaj, kada se svrši konjopoj, uredi stroj za večeru. Prva moja dužnost... Vraćam se šatoru i mislim, kakav ono beše postupak. Stroj... pa molitva. Oko toga nešto beše...

Stajao sam kao okamenjen, ne znajući ni kuda ću, ni šta da radim. Pred smrtnom opasnošću moja misao i telo bili su paralisani. Još silniji prasak odjeknu. Nad glavama našim nešto zakovitla, kao grede...

— Ama, kako da ti kažem... čim trpi tu džukelu pored sebe, onda znaš... i ovako, i onako... Moja zemunica mi je izgledala sada kao neki salon. Vojnici donose vodu kofama i umivaju se.

Dušan slegnu ramenima, i kroz smeh progovori: — Dušo moja, kom se žališ? — Pa jest! — mahnu komandir glavom. Zatraži fenjer, izvadi blok i sede na jednu ogradu.

Zanoćili smo izvan varoši, a izjutra, upućeni su hitno na Kosmaj jedan pešadijski puk i moja baterija... „NAZDAR... NAZDAR“ Pričaju da su Kosmaj branili trećepozivci, a da su ga Austrijanci osvojili na prepad.

Po svršenom raportu u pola noći zavukoh se i ja u jednu obližnju rupu i zaspah. Dužnost moja kao ordonansa izviđača bila je da jurim od jedne do druge baterije, da tražim po poljima komandante bataljona, da

Neprijatelja pred nama nema više. Gledao me je strogo nekoliko momenata, zatim spusti pogled na moja ramena, sa kojih su lepršali peškiri i jedan kraj njegovih usana razvuče se u osmeh. Nasmejah se i ja.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Ode da kupi što za ručak... posle neće moći, kad počnemo rad. — Jeste li gledali učionice? Kolicna je moja, a kmetovi spremili pedeset đaka. Neće moći svi stati. — Staće... može i više, odgovori on i nasmeja se.

Javite ministru da ne možete izdržavati školski prirez, pa nek vam zatvori obadve škole. — E, moja gospođo, ko bi onda smeo živ izići kapetanu pred oči!

od tih venaca dižu se bliže ovamo sniska brda i humovi. Pod njima teče moja šumna Morava... — A, vi ste Moravac? — Da, odgovori on, a iz očiju mu nestalo one sanjivosti, pa bije iz njih živi

Nego ono k’o veli: daj da bacim krivicu na drugog, ako se može; bolje neka bride tuđa leđa nego moja. A za mene što veliš, gospođo, — grešiš se mnogo: ja sam ti jedna puka prostačina i ne znam ti za politiku baš ni malo.

Zar ja da ne prođem dobro, i moja budućnost zar da ne bude sjajna?... Ta ja sam mlada, lepa.... ja moram biti srećna !

— Naša, bratiću, odgovori Stojan za svoga gospodina. Naša... školska... a to ti je kâ da rečeš moja, gospodinova i gospođina. Nas smo troje tu... kao... — Kao jedna porodica, dopuni ga učitelj. — Tako, bratiću, tako..

A ja... sa ovako živom prirodom, stvaram vojnike. Čudno !... Ali znam, to je sve ona prokleta moja surovost. Šta ću, ne mogu drukčije !

Ona se nervozno diže i rukova sa pisarem, pravdajući se uzgred: — Ah, izvinite, molim vas. Jadna moja deca... ostavila sam ih onako. Ne znam sad ni gde su. I ona brzo, ne osvrćući se više, ode onamo gde je decu ostavila.

»I zar sve odjednom da propadne, sva muka moja!... Taman se došlo do mete; taman da odmorim roditelje, da se odmorim i sama od onog sirotovanja i gle!...

»Bože, šta je ovo ? Je li ovo moja služba, moj udeo ? Zar se ovako počinje ? Zar je ovakav ceo život !...« VII Ljubica se sva predala školi, svojoj deci.

— To je zlo, veliko zlo, moja gospodo, reče popa. U mesto da su oni složni, pa da se udruženim silama brane, oni udare svako na svoju stranu, a to

— Maj... majko moja!... majko !... vrisnu devojka i priljubi se uz te slabe, iznurene grudi, znajući da samo na njima može naći utehe, ako

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

6. Aj đevojko, dušo moja! Što si tako jednolika I u pasu tankovita? Kan’ da s’ suncu kose plela, A mjesecu dvore mela.

Je li ljepše ispirgani nego Pirin grad?“ “Vilo moja, ljepši ti je nego Carigrad, A ljepše je ispirgani nego Pirni grad.

ĐURĐEVSKE PESME 29. Đurđevo leto, proleto, Đurđa mi cveće beraše, Majka ga u skut bacaše, “Ni moja Đurđa, ni cveće!“ Đurđevo leto, proleto, Đurđa mi cveće beraše, Ocu ga u skut mećaše. “Ni Đurđa moja, ni cveće!

“ Đurđevo leto, proleto, Đurđa mi cveće beraše, Ocu ga u skut mećaše. “Ni Đurđa moja, ni cveće!“ Đurđa ga sestri bacaše, “Ni Đurđa moja, ni cveće!“ Dragu ga u skut bacaše: “I Đurđa moja i cveće!“ 30.

“Ni Đurđa moja, ni cveće!“ Đurđa ga sestri bacaše, “Ni Đurđa moja, ni cveće!“ Dragu ga u skut bacaše: “I Đurđa moja i cveće!“ 30.

“Ni Đurđa moja, ni cveće!“ Đurđa ga sestri bacaše, “Ni Đurđa moja, ni cveće!“ Dragu ga u skut bacaše: “I Đurđa moja i cveće!“ 30.

Pitao je golub Svoje golubice: “Oj tako ti Boga, Moja golubice! Što ja s tobom gučem, A ti sa mnom ne ćeš?“ Govori golubu Svome golubica: “Ti si zaleteo U to tuđe

“ 38. Javor išetao, Devojke gledao, Pak je govorio: “Koja je tu moja, Javi se, devojko, Izmeđ’ devojaka.“ — “Evo me, javore, Al’ ti ne ću doći, Dok mi ne sakrojiš Od maka košulju,

Zaostala jabuka Gore za oblakom. Bratila Devojka Sve redom oblake: “Oblaci, oblaci, Draga braćo moja, Vratite mi natrag Zlaćenu jabuku! Gosti su mi došli Braća materina, Braća materina, A moji ujaci.

Čij li bratac vinom napojiti? Čija l’ seja među njima biti?“ Bratac seji tijo odgovara: “Sejo moja, budi mi vesela!

milu majku, Imam braću, imam bratučeda, Imam sestre, imam i nevjeste; Ne će tebe, Mare, pouliti, Ne će, Mare, žimi moja glava!“ 61. Osvanu zvezda na vedrom nebu, Rabar devojci pred belim dvorom: “Jesi l’, devojko, peškir navezla?

Njoj govori mladi mladoženja: “Što me gledaš, draga dušo moja?“ — “Ja te gledam, suđen gospodaru, Kakav ćeš mi sada nauk dati, Kako ću ti majci ugoveti.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

MILUN (posle kraćeg razmišljanja): Stefane, napred! JELISAVETA: Njegova glupost prevazilazi sva moja očekivanja! (Milun, sa puškom na gotovs, izvodi glumce sa scene. Razilaze se i građani.

Postavljam ti pitanja! I ti si dužan da na moja pitanja odgova-raš! JELISAVETA: A ne da raspravljaš! MAJCEN: I da li ste vi uopšte svesni situacije u kojoj se

a da znaš da zato moreš golokur da visiš na pijaci... Kaži, bi li puco? VASILIJE: Nisu to moja posla. Ja sam glumac. DROBAC: Kad neđe pođeš, a znaš da moreš da pogineš, razmislićeš bar dvaput pre no pođeš!

Kad se gleda preko ovog korita, ne bi se reklo! SIMKA: Drugi je to svet, moja Gino! GINA: Vidim i ja da je drugi! SIMKA: Iz kolko voda ispiraš? GINA: Iz pet.

SIMKA: Moja kuća možda i jeste malo zapuštena, možda u njoj i može da se nađe paučine i prašine, ali ja je ne zapuštam zato što sam

FILIP: Gde se ja nalazim? BLAGOJE: Mene pitaš? FILIP: Ti nisi moj otac, Megaron? I ovo nije moja majka, Megara? GINA: Daleko bilo! FILIP: Ako vi niste moji roditelji, ko sam ja? BLAGOJE: O čemu ovaj bunca?

) FILIP: Gledajte ovo delo, grdnu krv, gledajte tu na zemlji leša dva! Udarac moje desnice ih obori! Za jade je moja plata to! (Iznenađenje i preneraženost.

” JELISAVETA: „...udarac moje desnice ih obori, za jade je moja plata to!” SOFIJA: Valjda nećeš da kažeš?... Pa to znači... VASILIJE: Naravno da znači!

Molim, jedino, da moja glava ne podeli sudbinu sa mojim telom...” JELISAVETA: Šta mu to znači? VASILIJE: „...i da se moja lobanja preda

” JELISAVETA: Šta mu to znači? VASILIJE: „...i da se moja lobanja preda nekoj pozorišnoj trupi, kao rekvizita.” SOFIJA: Kao rekvizita?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

SA LIKOM DANTA 48 LjUBAV 50 OČI 51 VETRI 52 ETERIZAM 54 KARIKATURA 56 BOLESNI PESNIK 58 NOVA SERENATA 59 MOJA RAVANICA 61 ŠALA 63 DOSADA 65 POD KRKOM 66 NA ULICI 67 SMIRAJ 69 PESMICA 71 NARODNI VEZ 72 LjUBAVNICI 74 MOLITVA 76 ODA

VEŠALIMA 78 PRIČA 81 MRAMOR U VRTU 82 VOJNIČKA PESMA 84 VEČNI SLUGA 86 MIZERA 88 JUGOSLAVIJI 91 MOJA PESMA 93 ZAMORENOJ OMLADINI 95 POZDRAV 96 GARDISTA I TRI PITANjA 98 JA, TI, I SVI SAVREMENI

Da nije najlepše ljubav, već za grumen Sunca ubijati i rano umirati. SRP NA NEBU Ti nezaboravljena moja na rodnom polju iznenada ženka, ostaj mi senka, senka. Ko redovi zarđalih kosa kukuruz je na suncu zreo.

A zidovi mrtve i oblake što plove blago mi miluju ruke. Jednako ćarlija kao dalek vrt tragom mojim senka moja, puna žita i neba vedra, vrela kao jedra nedra tvoja.

Pod gorom visokom u večeri jasne, šaptaćeš mi reči plahe strasne, i nuditi nedra naježena bela. Ali će iz moja oba oka nevesela jurnuti da grle pogledi žudni planinski jedan strm, ili bor, ili jelu, ili šumu rascvetanu, ili koji

Kao dve suze, kad naporedo kanu, sa naboranog lica. Na vodi su nas čekale lađe. Tvoja ode prva. Moja je obilazila ostrva. Sedeo sam poguran i crn, pust, kao Mesečeva senka.

Dižite oči mračne, ko buntovne buktinje zračne pobodene u duboke crne kolutove. Vi ste moja buna. Znam da vas dragan zove, za ništa vas ne pitam. Ako vas život boli, ako vas neko voli, ja vam čestitam.

prvi put mesto da slušah u zori kako se topiš kao sneg, ja jurnuh u šume gde upada breg, i grane što pokraj jecahu kao moja duša. U njih sam krio obraze moje tople od tvojih grudi, Nežnije no ruke tvoje biljke sam pozno po stisku.

Često je kao sunčana morska stena, na kojoj sja jedini kamen koji cveta: mir. Smrt moja zavisi od pevanja tica, a nemam ja doma, ni imena.

ETERIZAM Drugu Ivi Andriću Moja je bajka: da se u snu dok se spava dobra čine, i da ništa nije java. Nismo znali a imali smo čedo u daljini.

U mraku samo kad mi ideš, a oči ti se bolno smeše, čini mi se ide mi krasna prosta sirota mati božja. MOJA RAVANICA Bludno gledam tvoju bogorodicu svetu, što miriše ko grobovi u cvetu, pa me je stid da živim.

Ali će na dnu čestite duše i građanskih žila, kao gudalo iz daleka, kao moja nevidljiva ruka, svirati svaki leptir beo, i svaki jastuk vreo.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Ni ljudi ni moj krčag nisu krivi što sam ja gnevljiv i naprasit, nego je kriva moja pogana ćud od koje nisam mogao uteći, nego sam je sobom poneo i u ovu pustinju.

„Moja je osveta“ — govori gospod — „i ja ću vratiti.“ Onda car smisli da učini jedno dobro delo, da bi se umilio i narodu i

Danas se, kaže, matere vezuju, a deca dobivaju poklone... A moja je mama umrla. Pošla sam na groblje... Znam gde je, išla sam ja često tamo... (Grči se.) Vetar... Zima...

Gospođa u crnini: Na groblje? Šta ćeš tamo?... A ja se vraćam s groblja... tamo je moje jedinče... Siroče: I moja je mama tamo... Gospođa u crnini: Ne idi na groblje, čedo moje... Vrati se natrag...

volim te kao svoje rođeno dete. Siroče: Idem! Gospođa u crnini. (Miluje je.) Milo dete moje!... Siroče: Mati moja! (Odlaze.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Nesrećna sudbina moja ne dade mi da me, pre nego oči sklopim, ogreju zraci slobode u mojoj miloj postojbini. Ali, prosta krv moja, jer će ti

Ali, prosta krv moja, jer će ti zraci slobode obasjati tebe, sine moj; obasjaće vas, decu našu. Pođi, sinko, poljubi tu svetu zemlju kad

zemlji i našem narodu; idi i, na ponos oca svoga, na dobro upotrebi slobodu, a ne zaboravi da je tu zemlju orosila i moja krv, krv oca tvoga, kao što je vekovima rosila plemenita krv viteških i slavnih pradedova tvojih...

— Pa, eto, tu mi je za jedno pola časa kuća. Tu sam se i rodio. ,,Čudnovato, to onda nije zemlja mojih predaka, moja domovina“ — pomislim, a glasno zapitam: — Pa zar ti baš ništa ne znaš o toj zemlji? Zar ni po čemu nije čuvena?

predaka, jer ona je čuvena junacima, velikim delima i sjajnom prošlošću“ — pomislim, ali me ribar čudnim odgovorima na moja pitanja zainteresova, te se rešim da i tu zemlju vidim, kad sam već tolike druge video i obišao.

delo: „Štednja u našem narodu u starom veku”; a moj sin piše delo: „Uticaj štednje na kulturni napredak u narodu”; a moja ćerka je dosad napisala dve pripovetke, opet za narod, u kojima se iznosi kako vala štedeti, a sad piše i treću:

— Razume se, — produži gospodin ministar — velika i značajna uticaja. Evo, na primer, otkad je ustanovljena štednja, moja ćer je već preko sto hiljada uštedela za miraz sebi. — To vam je onda najvažnija partija u budžetu — primetim.

Kakva li je to opet škola u Stradiji? Radoznalost moja postade toliko jaka da sam najzad, ne mogući objasniti ovo čudo sâm, morao prići onom starcu, te iz razgovora s njim

— Šta je tvoja uloga? — pita prvog. — Moja je uloga da interpelišem vladu što se državne pare troše uludo. — Šta će na to vlada odgovoriti?

Još po jedan korak, pa svi opet u jarugu. — A jaoj, noga!... A jaoj, majko moja, ruka!... A jaoj! — razleže se kuknjava, a zatim samo krkljanje, ječanje i stenjanje.

Metne otrov neki, pa tek zakovrneš kao ćure.” Ma šta čovek radio, ili ne radio ništa, u svemu moja dobra pokojna strina mora naći neke opasnosti. Ako spavaš — hu! Ako piješ vodu — huuu!...

Huuuu! Jest, takva je bila moja pokojna, dobra i pametna strina. Sad, kad ovo pišem, kao da je gledam očima i čujem ono njeno zloslutno gunđanje.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

dani, stara i dugotrajna, kao što su moje godine, vlažna i tamna, kao što su moje oči, studena, kao što je moje srce, moja krv... Čini se i sunca nema, ugasilo se, a za njim se, postepeno, primiče hladna ledena smrt... smrt bez vaskrsenja...

— Znam, znam kako ti je sve'dno. A ne bi se ljutio na Stanicu? — Pa, ako ona veli.... — Nemoj Anđo, moja lepa Anđo, molim te, otpoče je sad ova moliti, al' je zagluši pesma: »Ljubili se dva goluba, beli, beli....

onih divnih večernjih iluzija, kad jednim mahom svemoćne misli vladam celim svetom, kad je sve pred mojim nogama, kad moja uobrazilja stvara hiljadama najstrasnijih slika, u kojima uživam isto onako, kao da sam na ozbiljnoj javi...

Izmerim od prilike koliko sam prošao, pa pođem napred i počnem brojati.. — Jest, ona je; to je moja škola. Ta poznajem ove korintske stubove i onaj natpis nad njima.

— A zar svi ljudi idu đavolu? — Neće svi, — sačuvaj nas Gospode stvoritelju, — al’ će ih, bogme, biti dosta tamo. — Moja nana kaže da ćeš ti sigurno u raj. Za to se, veli, ispaštaš po manastirima.

Baš tebi je i poslao taj novac. — Kakva kirija! Neću da znam za to. Njiva je moja i ja ću je žeti, a ti možeš činiti što hoćeš.

— Ne znam ja za to... njiva je moja i ne dam nikom da priđe tu. Izlazi, čiča! Viknu Spasoje, a košulja na njemu zadrhta k’o list na jasici.

Živko pusti čuvara, skoči s pruge, pa potrča pored nasipa k stanici. — — O Bože, učini čudo !... Moja mila dečica !... I on trčaše iz sve snage, a za njim iđaše sve bliže i bliže sa gruvanjem i treskom noćni voz.

PRIJATELjI Čudim se ja šta je to !... Gospode Bože milostivi i sveti Atanasije, slavo moja, i svi Božji ugodnici!... Ne živimo zajedno od juče, braćo moja.... Ovo je već deveta godina...

Gospode Bože milostivi i sveti Atanasije, slavo moja, i svi Božji ugodnici!... Ne živimo zajedno od juče, braćo moja.... Ovo je već deveta godina... i svakad se znalo da sam ja đakon: mlađi sam, pa to mi je...

Tako i mi živimo mirno i slavimo Boga: ja se po malo oporavljam, a moja žena posluje po kući. Svako mi jutro ona, kad se vrati s pijace, donese pozdrav ili od pop—Sime ili od pop-Petra, pa

Jedared nam dođe u pohode pop-Petrova žena. Donese mi ponude, porazgovarasmo malo o mojoj bolesti, pa se ona i moja žena odvojiše u kujnu, da sede tamo same i ćaskaju. Ženska posla!

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

DANICA: (gunđa): A, već... PAVKA: Šta kažeš? DANICA: Ništa! PAVKA: Slušaj ti! Moja majka nije vukla rep za sobom, nisam ga ni ja vukla, pa ne dam ni ti da ga vučeš! Ne dam, razumeš li me...

IVKOVIĆ: Znači osoba. Ja sam na primer, individua, vi ste individua! JEVREM: A je li moja Pavka individua? IVKOVIĆ: Da! JEVREM: E, hvala ti. To sam, znaš, hteo da te pitam.

JEVREM: I tako ćeš da radiš? JOVICA (dižući se): Pa tako, kad ti kažeš da je tako bolje. JEVREM: A za dalje je moja briga. Ti samo nakrivi kapu pa čekaj mandat! JOVICA (polazeći): Pa ja, pravo da ti kažem, u tebe sam se i nadao.

PAVKA: Biće, bome, ja ti to kažem! DANICA: Osim ako ti ne glasaš za njega. PAVKA: Nije ni moja majka glasala pa neću ni ja. Ali umem i ja drukčije kad je do inata! Zaći ću po kućama pa ću upaliti žene!

SEKULIĆ: Šta ima da se priprema? Sve je to, vidiš, ovde, u mome džepu. Za to se ti ne brini, to je moja briga. (Vadi jednu hartiju iz džepa.

Sve ću te grlice sad da hvatam na „kratak poziv” sa tri crvene štrikle. Pa kad mi dođe, a ja tek: „E, grlice moja, ti kanda imaš neku procenu, a? A, ovaj, za koga ti, prepelice moja, misliš da glasaš, je li za gazda-Jevrema Prokića.

Pa kad mi dođe, a ja tek: „E, grlice moja, ti kanda imaš neku procenu, a? A, ovaj, za koga ti, prepelice moja, misliš da glasaš, je li za gazda-Jevrema Prokića. a?” JEVREM (zadovoljno): He, he... formalna agitacija!

ja tebi, na primer, na kantar jedan paragraf, kao meru, pa ti dodam još i jedan raspis, kao cubok, pa ode, prepelice moja, s one strane zakona! JEVREM (zadovoljno se smeje). SEKULIĆ: Je li to nasilje? Nije! Naprotiv, to je dobročinstvo.

I granica, do koje ću ja dozvoliti da me napadaju, to je moja lična stvar. Ako se nje ko dotakne, verujte da će mi to krvlju platiti. JEVREM: Uha, gde si ti otišao!

SRETA: Tako je! JEVREM (ohrabren): Ja sam, braćo moja, dugo razmišljao o tome kako da se tome zlu koje se ukorenilo u našem narodu stane na put i došao sam do zaključka da je

JEVREM: Na šta drugo? MARINA: Vidite, prijatelju, vaša je familija, izgleda, vrlo velika? JEVREM: I moja i ženina. MARINA: Možda najmanje dvadeset do trideset glasova, a to nije malo kad se glasa za izbore. JEVREM: Pa nije!

MARINA: Pa i jeste to red, ako hoćete. JEVREM: E, neće ga otići! I ne samo moja bliža familija, već i oni što mi padaju rod po maćehi i sve što njima pada rod, neće glasati za njega.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

I još jedna, opet žalosna slika, kako streljaju meksikanskog cara Maksimilijana, a on gleda u medaljon i veli: O, jadna moja Šarlota! — Tu su sliku seljaci gledali dosta radoznalo, ali ipak bez sačustvovanja, dosta ravnodušno.

« Ali ona je zato ipak njega već zvala »moja Đoka«, na što se seljaci gurkali i smejali, a gazda Đoka se ponekad ljutio, ali nije mogao da je oduči od toga, ili

Kad bi ga ona potapkala onako ljuta po obrazu, pa rekla: »Jaj, moja slatko Servijanj!« a on bi tada prijatno razvukao lice, zažmirio očima kao mačak ljubimac kad ga dobra starica,

— Jok! U kamarile ja ne idem! Moja noga neće tamo kročiti! Ja ostajem uz narod; naši se putevi dele! — Sad... tvoja volja, učitelju! — veli Milisav.

He, he! — reče pa se stade lupati kažiprstom po desnom slepom oku. — Drugo tvoja nauka, a drugo moja praktika! Hehe! Baška tvoje znanje, baška moje umenje! — Slavno si se setio! — veli mu Sreten.

i pedest dinara i trideset pet pare ja plati’, gospodine, globe sal za ovu godinu, za ništa, bre brate; za jedna moja poštena i česna spekulacija što gu eto vodim sa sreća i što sam batli. — . . .

A ja idem natrag, veli u Jevropu, odakle mi stari moji i dođoše. Idem, veli, vamiliji mojoj; a vama eto, veli, moja vlas’ i moje gospo’stvo i moj mal, pa se naredite bez advokata kako najbolje znate, veli«.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

SPAVA VRABAC 127 ORAO I ZMIJA 128 PSI I PROGRES 130 STRADANjE ŽIVOTINjA 132 KRAVLjA LjUBAV 134 NAJVAŽNIJI PUT ISTORIJE 136 MOJA BOTANIČKA BAŠTA 138 NAJVEĆA ZAGONETKA 139 HEROJ 140 POSLEDNjI DAN ZIME 141 KUKUREK 142 TREŠNjA U CVETU 144 MIRIS

Kapije skičale kao prasad, Dok na zemlju ne pade, najzad, Šest vrlo krupnih kapljica! Šest kapi! Majko moja, Ko da ih lekar odbroja U bolesnikova usta!

” „Priroda je moja takva, vesela, A brdska mi čamotinja presela, I gađenjem ispunilo selo me: Ja bih htela Beogradu belome!

pre njih; U ovom ludom veku, U ovoj trci i stidu, Jedino goveda, predveče, Tačno znaju kud idu. MOJA BOTANIČKA BAŠTA Majci Višnji NAJVEĆA ZAGONETKA To biva u martu: jedne srede, il petka Kad

OBROK MAŠINE ZA PRANjE VEŠA Moja mašina za pranje veša Po dva sata žvaće, čija i češlja Zalogaj od pet kila: tkanine Služe joj mesto sira i slanine,

Januar je bio, zimsko doba, Ledile su se grane topola. A moja soba — hladnija od groba. Hladnija od Severnog pola.

Smešnu ćud ima moja furunica; Ove mi je zime suđeno da stradam. To nije furunica, to je jogunica, Led ledeni, a plane kad se ne nadam.

Ta danas, danas — nedelja je... Dugo je ona, dugo zvala Al niko ne prozbori ni jednog slovca. Moja ulica je čudna i mala Krotka i tužna, kao ovca, Ni dva tramvaja tu ne bi stala Ni dva tramvaja, ni tri osnovca.

Ćute, nedirnute. Sunce gleda U teglu meda. Smederevsko grožđe Tamno kao gvožđe Dunjo moja, rano moja, Jesen dođe.

Ćute, nedirnute. Sunce gleda U teglu meda. Smederevsko grožđe Tamno kao gvožđe Dunjo moja, rano moja, Jesen dođe.

Nije važno! U štalama carskim nek me tad zaposle! ŽALOPOJKA PRED PRAZNOM KASOM Takvu žalost nikad dosad ne opeva moja lira: U blagajni Kraljevine ostadoše tri talira!

” A Tisuća: „Na toj međi Izgiboše moji pređi!” Prva: „Međe moje su Po Berlinskom kongresu!” Druga: „Moja država Nigde se ne svršava! Ko dve čume, dve ale Gurale se, stenjale.

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

Na moja že malaja prinošenija prizri i va mnoga vameni, sija ne po dostojaniju bo tebe pohvalu prinesoh, n po sile malago mi ra

Na moja mala prinošenja pogledaj i u mnoga ih uračunaj, jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči, već koliko je moguće malome

Rakić, Milan - PESME

O, to će biti silna pesma, rada Da znaš šta nežna duša dragoj pruža,— Na usta moja pokuljaće tada Milosne reči i bokori ruža. Da, pesma moja biće moćna tada.

Da, pesma moja biće moćna tada. Pesma mladosti, burna kao ona, Otmena, sveža, ponosna, i vrela, I silna kao mnogobrojna zvona Kad

Za taj trenutak života i milja, Kad zatreperi cela moja snaga, Neka te srce moje blagosilja. Al̓ ne volim te, ne volim te, draga!

I duša moja nije htela znati Za tajnu grižu i osećaj stida, Ni da l̓ ćeš biti dobra kao mati, Ili si stara, večita Dalida.

I sad, kad sine ta starinska Luna I setne zrake prospe mojom sobom, Ja čudno prenem i, ko da si tutna, Sva duša moja zamiriše tobom...

Stopi se u meni strašću tvojom celom, Da sav iznemognem pod vitkim ti telom, I da duša moja najzad bude sita... — Kad pomislim, draga, da će doći vreme Kad za mene neće postojati žena, Kad će čula moja redom

— Kad pomislim, draga, da će doći vreme Kad za mene neće postojati žena, Kad će čula moja redom da zaneme, I strasti da prođu kao dim i pena, A da će, još uvek, pokraj mene svuda Biti mesečine pod kojom se

Jest, duša je moja ko kutije stare, Što u svetom hramu na dovratku stoje, Gde prolaznik svaki spušta skromne dare Za smirene svece i za

MUTNA IMPRESIJA Danas, draga moja, poljem pada slana, I hore se zvona iz dalekog grada, A ravnicom crnom širi se i vlada, Mutna atmosfera zadušničkih

Danas, draga moja, poljem pada slana. Osećaš li, draga, kraj opšteg razvića, Klicâ, žudnih da se što pre na svet jave, U humkama svežim,

izveštačen ravnodušnih ljudi, I mantije crne, čiraci, i čoja, Sve to tako grubo i surovo dira I gnusobom vređa osećanja moja Pred skromnom lepotom večitoga mira.

Osećam da nešto trune, al̓ ni jada Niti bola ima. Slična tankoj struni, Zatreperi samo duša moja mlada, I osetim da se u njoj nešto struni, Bezglasno i tiho.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Moje pleme snom mrtvijem spava, suza moja nema roditelja, nada mnom je nebo zatvoreno, ne prima mi plača ni molitve; u ad mi se svijet pretvorio, a svi ljudi

Viđi posla cara opakoga, koga đavo o svačemu uči: „Crnu Goru pokorit ne mogu ma nikako da je sasvim moja; s njima treba ovako raditi...“ Pa im poče demonski mesija lažne vjere pružat poslastice.

On je hajduk roblja svezanoga, on je bolji e više ugrabi; ja sam hajduk te gonim hajduke, glasnija je moja hajdučina.

glavo, šćaše carev vezir biti, sestri tužnoj; da kod kralja sjedijaše, moj mladiko, đeneral mu šćaše biti, moja ružo! Da se mogu razgovorit, srce moje, a sa mrtvom tvojom glavom, kam da mi je!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Samo, snaške, znaš, ja ako mogu jednu ili dve bačve da zahvatim. Ostale, sve, samo je vaša kuća u stanju da napuni a moja kuća i moja ruka ne stiza toliko, jer se zna naše tanko stanje. — Pa koliko možeš, Tone. A za više daće Gospod!

Ostale, sve, samo je vaša kuća u stanju da napuni a moja kuća i moja ruka ne stiza toliko, jer se zna naše tanko stanje. — Pa koliko možeš, Tone. A za više daće Gospod!

— Evo, gazda Marko. Ovo je moj seraj. Ovo je ta, „efendi-Mitina kuća“. Ovo je moja domaćica, a ovo je moja kći, moja Sofka, tatina Sofka!

— Evo, gazda Marko. Ovo je moj seraj. Ovo je ta, „efendi-Mitina kuća“. Ovo je moja domaćica, a ovo je moja kći, moja Sofka, tatina Sofka!

— Evo, gazda Marko. Ovo je moj seraj. Ovo je ta, „efendi-Mitina kuća“. Ovo je moja domaćica, a ovo je moja kći, moja Sofka, tatina Sofka!

sebe, da ovo, što će sad biti, možda i sama noć ne čuje, tiho, grobno poče: — Ili, zar, sinko, čedo, Sofke, Sofkice moja, ne veruješ tati? Misliš da tata laže, da ima para, nego tako hoće, ćef mu da te uda.

Odozdo sa kapije čuo bi se njegov pun glas: — Gde je moja Sofka? I silinom, punoćom i razdraganošću tog svog glasa ispupio bi celu kuću, čak ovamo gore, do Sofke.

gde ga prijatelj, efendi Mita, gologlav, jedva držeći se, opkoljen hadžijama i ženama, čeka — i poče da viče: — Gde je moja Sofka? — Evo me, tato! — dotrča Sofka do njega i | poljubi ga u ruku.

Alil, čisto kao uvređen, odgovori: | — Gazda Marko, svirka moja, obraz moj! I klečeći još više se saže. Poniknu grnetom dodirujući njime pod, tako da kao ispod zemlje poče da se

Kuku! Lele, majčice moja! Lele, slatka kućo moja! Ali to za njega ovamo, pred vratima, do samih Sofkinih nogu, više ništa nije bilo.

Kuku! Lele, majčice moja! Lele, slatka kućo moja! Ali to za njega ovamo, pred vratima, do samih Sofkinih nogu, više ništa nije bilo.

koliko hoće, naslađuje se njom, onda ova, svekrva, ne može više da izdrži, već počne da šapuće u sebi: — Slatka deco moja — i još ako tada primeti kako je Sofkin trbuh malo veći, kako će možda do godine i unuk doći, nju od sreće uhvati grč.

Pandurović, Sima - PESME

Sećam se da je mirna bila soba S posteljom tvojom, moja svest bez moći; Sećam se da je u ponoćno doba Još mirisala svud kraljica noći Na strast, i mladost, i zadah od groba.

U pokrovu je, hladna, mrtva, bleda, Divna k’o zraci pomrlih ideja, Sva ljubav Moja u velikom danu, Mrtva, — to jutro života i sreće, U moru suza utopljena davno, U moru suza i surovih beda, –

I neki težak miris, teška boja Spomena živih i tužnih što pune Zamrljan vidik, osećanja moja, Mladosti ponos što u meni trune. Opojan, težak miris se iz bilja Razliva, — slika otežale jave.

Ispratiću te, dušo moja lepa, S nemarnom minom i osmehom lažnim, Dok se u meni staro srce cepa, S pogledom možda neprimetno vlažnim.

Svilena tama sve tanja i tanja; A moja mis’o u paradnom ruhu, Tamo gde belasa još Mlečna Putanja, Sleduje nečem, kao Hamlet duhu Svog oca, a svet zvezda

JESENjA SVEČANOST Neosetno, tiho moja mladost čili; I u svaku jesen otmenu i bledu, U dugačkom, tužnom i svečanom redu, Promiču kraj mene dani što su

S glavom na tvom krilu moja duša sanja Jedno staro doba u to rujno veče, Sa šumorom dok se bukovoga granja Sliva šum kladenca što ispod nas teče.

I moja je duša sred ponoćna mira, Dok bezbrojnih zvezda trnu zraci sani, Duša krupnog, starog haldejskog pastira Što kraj s

DANAŠNjICA (1911) Samo ne ovo, samo ne banalnost! O dani jada, potucanja, blata, O moja mržnjo na očajnu stalnost, Na dane kad se paučina hvata!

I dok mukom ćuti moja mala soba, Ja osećam radost snage, radost moći; Osećam da sam, u to mrtvo doba, Čedo moćnih snóva, vidovite noći,

I moja se mis’o, i moja se mašta, I volja ispnu na gordu visinu, Vrtoglavu, lepu, ispod mutnog plašta Oblaka, na domak zvezd

I moja se mis’o, i moja se mašta, I volja ispnu na gordu visinu, Vrtoglavu, lepu, ispod mutnog plašta Oblaka, na domak zvezda koje ginu Pod

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Nategoše oroze. Koraci se čujahu kroza šušanj. „Ne pali ni jedan dokle moja ne plane!“ reče polako Otaš. Iz gore iziđe, pa se ustavi na kraju ledine, jedan — brkati Crnogorac.

“ zapita Radoje. „To je i meni zamisao iako me Krcun slobođaše“, primjeti Otaš. „Valaj, jamac vam moja riječ, ako mu ne bude Vladika dopustio“, prihvati Krcun.

Uspi djevojko, čašu vina u kakav čist sudić pa primakni k ognju neka se ugrije... A đe će biti ona moja torba?“ reče i stade se obazirati po kući. Stana hitro skoči da mu nađe torbu.

“ „Gospodaru, oba mi svijeta, zlo nijesam tražio niti ga želio! Tvoja sablja a moja glava. Radiji sam da moja glava umiri svađu, nego da radi nje izgubi ih se još...

“ „Gospodaru, oba mi svijeta, zlo nijesam tražio niti ga želio! Tvoja sablja a moja glava. Radiji sam da moja glava umiri svađu, nego da radi nje izgubi ih se još...“ „Momče, hoćeš li se zakleti da je sve tako bilo.

Eto ni juče nijeste gotovo ništa okušali, a vi znate: nemošstvujet t’jelo, nemošstvujet u duša moja... Ima jedna lijepa kokošica varena, pa barem da malo jušice posrkućete i jedan batačić da založite, da se osnažite.

„Blago meni danas, evo meni moga brata; đe si mi željo moja!“ reče Joka poklonivši se da mu ruku celiva. Čovjek odiže obje ruke da joj ih izmakne, pa ižljubi s njom u lice.

„Ujače, evo ti mladoga domaćina; do sad ga nijesi gledao!“ reče Stana, donijevši maloga Miluna. „A jabuko moja! daj mi ga amo!“ reče starac, pa uze dijete u naručije. „E očeva lijepa glava — da ga Bog poživi!“ „Serdareva tazbina!

„Bogami, pravo ću ti kazati, nagonio sam je. Pa se ščinjala sve do juče, e hoće, e neće...“ „Bogami tako isto i moja stopanica!“ doda neki brkati, sredovječan gost. „Milica, kučka je li?“ zapitaće serdar.

Ovo joj nije bez neke! Mislim ja... Govori, govori, a sve navrće govor na Stanu: kako je prikladna, dušo moja, kako joj je već red mijenjati domom, i šta ti ja znam... Najzad ću ja: oprosti, Stamena, živa bila!

“ prekide je serdar, smijući se. „Strpi se, čoče, čućeš sve... E, dakle št’ono rekoh? Da, e,... — moja Jošice — poče ti ona — imala bih nešto na samo s tobom da prozborim!

Ona šće da sjede, kao po tenanu da se pričamo. — Bogme, ja nemam kad, Stamena, no reci što imaš! — Jošice moja, ti znaš da sam ti uvijek dobra željela, pa bih rada da me poslušaš, za svoje dobro. — Govori! govori, šta je!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

— rekoše paše). Dijaloške poslovice su često date u stilizaciji pitalica, od kojih je zadržan samo dijalog (— Drugo moja, tvoj je čovjek pijanica! — A počem ti to znadeš, draga? — E, kad god moj čovjek u mehanu dođe, tvoga zateče!).

Kumine mi kume deverni pastorak. Kumine mi kume, pa njezine druge, iz prvoga sela đeverić. Moja baba i njegova baba dvije rođene babe. Moja mati i njegova mati na jednoj vodi pređu prale.

Kumine mi kume, pa njezine druge, iz prvoga sela đeverić. Moja baba i njegova baba dvije rođene babe. Moja mati i njegova mati na jednoj vodi pređu prale. Moja mati i njegova mati na jednom se suncu grejale.

Moja baba i njegova baba dvije rođene babe. Moja mati i njegova mati na jednoj vodi pređu prale. Moja mati i njegova mati na jednom se suncu grejale. Moja je mati i njegova na jednom suncu taranu sušila.

Moja mati i njegova mati na jednoj vodi pređu prale. Moja mati i njegova mati na jednom se suncu grejale. Moja je mati i njegova na jednom suncu taranu sušila. Moje seke Jeke, pa njene Neke, ručnoga devera rođeni pastorak.

— ’Oćeš li dobro? — Neću. — ’Oćeš li zlo? — ’Oću. — Popo, zar i ti čuvaš goveda? — E, moj sinko, te još da su moja. — Ubode li se, Mujo? — Srce mi ga zna. — Ciganine, ti i u neđelju kuješ? — Pa kakvo mi dobro vidiš?

“ a u to prispije lovac i ubije je. Moja kuća moja sloboda. — Lisica častila danju ježa pa ga uveče ustavljala na konak, ali on nikako nije šćeo ostati,

“ a u to prispije lovac i ubije je. Moja kuća moja sloboda. — Lisica častila danju ježa pa ga uveče ustavljala na konak, ali on nikako nije šćeo ostati, govoreći: da je

Došavši jež do jedne klade, uvuče se pod nju u duboko lišće, pa se protegne koliko je dug, i odrezavši reče: „Moja kuća moja sloboda“. — Govori se i: „Moja kućica moja slobodica“. O NASRADIN-HODžI Jesi li ti padao s tavana?

Došavši jež do jedne klade, uvuče se pod nju u duboko lišće, pa se protegne koliko je dug, i odrezavši reče: „Moja kuća moja sloboda“. — Govori se i: „Moja kućica moja slobodica“. O NASRADIN-HODžI Jesi li ti padao s tavana?

— Govori se i: „Moja kućica moja slobodica“. O NASRADIN-HODžI Jesi li ti padao s tavana? — Pitao Nasradin hodža ljekara, koga su mu bili

— Govori se i: „Moja kućica moja slobodica“. O NASRADIN-HODžI Jesi li ti padao s tavana? — Pitao Nasradin hodža ljekara, koga su mu bili dozvali da ga

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

(progovori carev zet) ne idem ja da tebe ćeram iz careve kćeri, već te tražim, da te pitam, šta ćemo sad? izišla moja žena iz rupe, pa što traži mene, kojekako; ali tebe! što mi je nijesi dao izvaditi iz rupe.“ — „Šta naopako!

Kad se gore popnem, a to moja proja uzrela, pa je Bog požnjeo i umjesio od nje ljeb, pa udrobio u vruće mlijeko, te jede. Nazovem mu ja: Pomoz' Bog!

“ — „E! vala, more! marvi nema suda.“ — Onda Ero: „Ama čuješ li ti, efendija! što ja kažem: moja krava ubola, tvoju kravu.“ — „A a! more!

Čoek mu odgovori: „Sad će moja kći donijeti meni ručak, pak ćemo podijeliti što je Bog dao.” Međedović mu stane kazivati kako je on pojeo sve što je

sinko, znam ja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo jezero, te se kupaju; nego se ti prođi paunica, već evo ti moja kći, krasna devojka i toliko blago, sve će tebi ostati.

” Mati mu plačući odgovori: „Ima, hrano moja, tri marame što su one svojim rukama vezle,” pa mu iznese marame i da. Onda on poljubi majku u ruku, pa usedne na konja

” A Stojša joj odgovori: „Sestro moja, kaži ti meni šta je njegov obrok.” Onda ga sestra odvede u drugu sobu, kad tamo, ali vo pečen, pećka hleba i akov

” A Stojša joj odgovori: „Sestro moja, kaži ti meni šta je njegov obrok?” Ona ga onda odvede u drugu sobu, kad tamo, a to dva vola pečena, dve pećke hleba i

” A Stojša joj odgovori: „Sestro moja, kaži ti meni šta je njegov obrok.” Ona ga onda odvede u drugu sobu; kad tamo, a to tri vola pečena, tri pećke hleba i

Toliki svet pomori i zatomi.” Čujući to carev sin, malo se zabrine, pa reče babi: „Šta ćemo sad? tu su valja da i moja dva brata propala.” Baba mu odgovori: „Jesu | bogme; ali nije fajde, nego sinko idi kući, dok nisi i ti za njima.

Kuda tako daleko ideš? Nikad ne ćeš da mi kažeš kuda ideš.” A aždaja Joj odgovori: „E moja bako, daleko ja idem.” Onda joj se baba stane umiljavati: „A za što tako daleko ideš? Kaži mi gde je tvoja snaga.

” Na to se aždaja nasmeje, pa joj reče: „Onde je moja snaga u onom ognjištu.” Onda baba pritisne grliti i ljubiti ognjište, a aždaja kad to vidi, udari u smeh pa joj reče:

Sveti Sava - SABRANA DELA

(Mt. 7, 14) Jer put je kratak, braćo moja ljubljena, kojim tečemo. Dim je život naš, para, zemlja i prah. Za malo se javlja, a brzo prolazi.

Krasno, kao i Bogu ugodno, sačuvano je i za vašu ne malu korist, u Gospodu Isusu Hristu braćo moja ljubljena i čeda moja duhovna.

Krasno, kao i Bogu ugodno, sačuvano je i za vašu ne malu korist, u Gospodu Isusu Hristu braćo moja ljubljena i čeda moja duhovna.

i leni, poslednji od svih, monah Sava, molim se padajući na kolena i vapim govoreći: U Hristu ljubljena i duhovna braćo moja i oci, upodobimo se prekrasnim ovim trgovcima koji kupiše sebi predivnu ovu kupovinu, jer sva svoja imanja dadoše i

6, 21) pokajmo se ovde da milostivog Boga tamo nađemo. Ako i dođe žalost, „svaku radost imajte, braćo moja, ili kada u napasti različite upadate, znajući da iskušavanje vere vaše stvara trpljenje, a trpljenje neka okončava delo.

“ (Jak. 1, 12) Jer, izreče: „Koji pretrpi do kraja, spasen će biti.“ (Mt. 10, 22) Jer „ne varajte se, braćo moja.“ (Jak. 1, 16) Govore neki od vas da ako dela ne činim, ali verujem u Boga i spašću se, pa i besi veruju u Boga; (Jak.

(I Jn. 5, 20; Jn. 17, 3; 14, 13-4; 16, 23) Dečice moja, pazite se i čuvajte od zla da neko ne ostane izvan dvora. Ako li je, braćo, neko len kao ja, razobličujući svoju

6, 2) pokoravajte se jednomisleno svom starešini igumanu. A molim vas, braćo moja, imenom Gospoda našeg Isusa Hrista da držite ovo što vam je zapoveđeno, i da ne budu među vama raspre, nego da ste

11, 27) reče božastveni i Duhorečiti i prvi među apostolima Pavle. Strašan je to glas, braćo moja, koji govori da treba da strepe od pričešća ne samo grešnici kao što sam ja, nego i mnogo pouzdaniji u sebe.

Jer koga radi žurimo ovo da steknemo, ako ne radi vaše vrline, braćo moja, kao što rekoh? Nego, poručujem vam pobožno i blagočastivo, da ne bi ovde kod mnogih dobila mesto klonulost i sva

GLAVA 16 O pouci bratiji da imaju čast prema igumanu No molim se, čeda moja u Gospodu vazljubljena, molim se, štaviše i zapovedam, i za svedoke reči prizivam kao čuvare dela, i poslušnike da prema

Jer moja reč je opet upućena vama koji na sebe primate sud, neka odstupi od vas zavist, da odstupi sujetna ljubav i dar nerazuman

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Ni po kiši od izloga do izloga... Nigde ništa... Ikonija, majko moja, nemam ni nade! PROSJAK (za sebe): Sad zovi, da vidimo ko će da se odazove!

I koji je tebi andrak danas? Daj da se malo založimo, kako nalaže običaj! Crna moja Gospava, crna Gospava! Ajde, poslužte se! Da se bar s Anđelkom čestito oprostimo...

PROSJAK: To sam ja sve u moje telo primio! To, što ste ustali zdravi, i kao živi, to je moja zasluga! MANOJLO: Čekaj da čuješ do kraja, pa onda vidi kakva je zasluga!

PROSJAK (spusti se na zemlju): Moja žrtva ispala zaludna, moja dobrota na zlo okrenula! Što je trebalo da mi grane, pocrnelo!

PROSJAK (spusti se na zemlju): Moja žrtva ispala zaludna, moja dobrota na zlo okrenula! Što je trebalo da mi grane, pocrnelo! Neki repati vetar ujaho u mene ko s lučem u slamu!

Stanković, Borisav - JOVČA

Ali, ako su moji, ako sam ih rodio, ja sam se svakom i odužio. Svaki ima da jede i da živi. A Vaska, ona je moja i hoću da je moja.

Svaki ima da jede i da živi. A Vaska, ona je moja i hoću da je moja. I ti, da ne znaš da si je ti rodila, ti si joj mati, i da ja, zbog nje, moram da te trpim — ne bi mi se ovako ti sada

A ona, kao da sam joj krvnik a ne brat, kao da joj zlo mislim, čak se i obrecne na mene: I moja kuća neka je vesela! odgovara i gleda me popreko. I pored njega, i deca nam se iskvariše.

odgovara i gleda me popreko. I pored njega, i deca nam se iskvariše. Eto moja, rođena, već velika deca, sinovi i ćerke, više se druže, više vole njega nego ma koga.

Gledam: izrasla je, razvila se i pod nebom mučno da je takve ima. JOVČA (tronut): To mi je, dedo, sve. To, moja Vaska, to je sve što imam, što sam imao, i što ću imati. to je sve moje, i ništa više. VLADIKA Ako, ako, Jovčo.

Cele noći će biti moja. Sve ću moći da joj kažem. Celu da je grlim, ljubim, oh, oh!... Da, ubiću je! (Hvata se za čelo): Oh, Bože, Bože!

Trza se, tare čelo, posrćući staje na vrata; usiljenim, duboko bolnim plačnim glasom): Prijatelji, moja (zagušeno) kći bolna je, bolna. Danas, sutra, ako ne umre. PRIJATELjI (prestravljeni poskaču, dotrče do njega.

Eto im tu, kuća, bašta, njivče, pa kako im Bog da! MARIJA (grli pastorke, potreseno, plačno): Hvala, deco moja slatka! (Klone im na ruke.) Oh, crna kućo moja! (Uvode je u kujnu.) IV Jovčina čardaklija na čivluku.

MARIJA (grli pastorke, potreseno, plačno): Hvala, deco moja slatka! (Klone im na ruke.) Oh, crna kućo moja! (Uvode je u kujnu.) IV Jovčina čardaklija na čivluku.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Što ćemo sad? Ništa, na put, na put! Jedno nam ostaje želiti, sireč da naša deca i unuci bolji i pametniji budu.| Moja krv, koja, blagodarenije bogu, počinje utoljavati se i umirivati, ne vara me više s sujetnima nadeždama, niti me čini

s bogati i siromasi, s učeni i prosti, s crkovni i mirski, s kojima nisam trgovao, | kupovao ni prodavao, sva je moja starost bila poznati kakvi su ljudi i iz koji[h] uzroka bivaju taki ili drugojači, kakvi bi valjalo da budu i črez koja

prsi moje javivši svetu moje pripoznanstvo i blagodarnost k njima; spominjaću se nji[h] i ljubiću i[h] dok god duša moja, sireč do veka, i neću prestati želiti da milostivi bog učini večno nagraždenije nji[h]ovoj dobroti.

Ako ništa, poznaće braća moja userdije moje k njima posle moje smrti i to je taman vreme za koje se valja starati i pisati.

Iz toga što sam dovde govorio može se poznati, od časti i nakratko, šta će ova moja knjiga u sebi sadržavati; nije više potreba o tom govoriti.

Otac moj zvao se Đurađ Obradović, rodom Srbin, po zanatu ćurčija i trgovac; mati moja, Kruna imenom, bila je rodom iz sela Semartona nedaleko od Čakova, kći Ranka Paunkića.

Mati moja, ostavši udova s četvoro malene dece, ne mogući sama tegotu kuće nositi, a pritom i mlada budući, dve godine po smrti

Bilo mi je tada devet ili deset godina. Po smrti matere moje, dva brata moja, stariji Ilija i mlađi Luka, i ja, vratili smo se k našem stricu Grujici koji nas je kao roditelj primio.

Ova moja nikad nezaboravljena i neprežaljena mala sestrica u petoj godini vozrasta pokazivala [je] osobitu krasotu i ostroumije i

Moj blagodetelj počeo je doznavati moja čudnovita želanija i namerenija; radio bi svakojako od toga odsovetovati me i odvratiti; mnogokrat bi me zagrlio,

On bi mi rekao da evangelije što uči, dobro uči, no da moja detinjska pamet i glava nije jošt kadra razumeti šta [h]oće evangelije črez te reči i da je meni potreba čekati

po nekolikom mučanju, opet bi počeo s većim userdijem govoriti: „Moj dimitrije, veruj ti tvom babi (sva deca, moja braća i bratučedi, babom smo ga zvali); meni imade blizu pedeset godina; ja sam iskustvom poznao človečesko jestestvo.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— reče Barica. Bakonja složi ruke na kulašu, pa pogledavši pobjednički oca i majku, reče: — Moj dobri ćaćo, i moja dobra majo, ništa stric za to ne zna. On i sada, ovoga trenutka, sigurno misli da mu je konj na drugoj strani.

Da nije... onako šta... da nije kakav crvić u pameti? — Brne mirno odgovori: — Moja je pamet, fala bogu, zdrava, a ja se ne moram ispovidati: šta mi je!

Bakonja opet zažmuri, prekrsti ruke i započe: „O Isuse, slatki, mili, Od mene se ne odili! Duša moja nije živa, Ako tebe ne uživa! Ti si rados u žalosti, Ti si sunce u tavnosti...

Dakle, do toga se došlo da vas manastir uzbuniš, ako te ja pokaram!? Dakle, tako mi odvraćaš za moja dobročinstva! Dakle, tako si mi zafalan što sam te od ušiju otribija, šta sam nastojâ da te čovikom učinim...

— viknu knez ustajući. — E, zlatno moje dite... ali ne pet nego dvajest, Ive, kruno moja! Bakonja odmahnu rukom i otide.

— Ta-ako?... Je li to taako fra-Bare? Ja to nisam zaslužija od vas! Bog mi je svidok i moja savist da ja to nisam zaslužija. A lako bi vam se mogao osvetiti, i sad ovdi ričima i drugim načinom, samo kad bi tija.

mu umjela odgovoriti samo suzama radosti i jačim privijanjem na svoje grudi, kao da mu hoćaše reći: „Ta vidiš li da te moja jaka želja i privuče i provede nepovrijeđena kroza pogibli!

Dakle, dijete? Bakonja skoči s konja, pa priđe popu te se izljubiše. — Dajem vam časnu riječ, da će prva moja pooda kad se zaredim, kad budem svoj, biti vama — uzviknu Bakonja i opet se poljubiše. Pop svrnu sa ceste.

A došâ si? A zašto mi se nisi kazâ onoga puta, i zašto onako pobiže? Mislija si da neće Maša doznati? O, lipoto moja, kako si stidljiv? Čekaj da te tetka poljubi (cjeliva zablenuta Bakonju). I ti ćeš se tako lip i šestan, zafratriti?

— Sve mi znamo o tebi, Ive. Mi često o tebika razgovaramo. Čućeš samo šta moja Cvita o tebi zna... A, zbilja, di si pošâ? Čula sam od slugu da je fra-Brni sasvim loše, da je pri skončanju?...

Neka vrag nosi! Ja ne mogu biti bolji od drugi!“ — Pij kafu, lipoto moja! — reče Maša, naslonivši mu ruku na rame. — Šta si tako zabrinut? Žâ ti je strica!

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Motre me i dve ptice što se zbile. I lelujava suva vlat, poneka. Motri me zimsko nebo uvrh rama. Motri me ruka moja, pesma sama. NI PREDEO MAGLEN Kao da smo sišli pod zemlju, u trap, Nemo smo stajali tako: dub i dub.

Gde je spas? To toneš već u tupi san. Srce tek šuška ko suvi list. Zar nikud pobeći u ovaj dan? TVRĐAVA Tvrđavo moja, glavo, gde raj dotrajava, Kruni se tvoj kamen i u prah pretvara: Svaki dan ga sunce po malo obara Svaku noć ga crni

To čuj: pred hladnim nečim Nebo i zemlja živinski kriče, kriče. JAVA Na ostrvu Javi šta je moja java Dok mi nebo usijano na ramenu spava I dok okeanska voda čudno plava Pesak sa žala u sebe odronjava.

Noć je tako duga, skoro s bojom groba, U njoj moja glava evo već se ljulja: Ja ukočen stojim s kamenom sred zgloba. SLOBODA JE USAMLjENOST Sâm sam.

TAMNICA Opažam: moja kuća stari. Sve više tamni moja soba. I škripe patos, pluća, stvari. I okolo se haba roba. I dok za svojim stolom

TAMNICA Opažam: moja kuća stari. Sve više tamni moja soba. I škripe patos, pluća, stvari. I okolo se haba roba. I dok za svojim stolom sedim, Osećam kičmu, dasku, jetru.

Ćosić, Dobrica - KORENI

— pod ledom je toplo. Život ionako nikada nije bio moja jabuka. I ništa moje neće ostati ni na jednoj obali. Nelagodno mi je samo što se toliki strah čuje. Na sredini sam.

Sanke su prazne. Sa njih siđe samo Mijat. Aćim rukavom pređe preko očiju. Moja nesreća je počela kad sam ga prvi put odvezao u Palanku, u školu. Sad to vidim. — Čim nije javio, neće ni doći.

— Đorđe povisi glas i okrenu lice ocu. Aćim stade uz prozor: kroz ledeno granje crne se jasenovi. — Zbog tebe će moja kuća da ostane pusta — reče kasnije iz osušene, grke dubine. — Jedno mene kole. Samo jedno...

Ako je hladna soba, Simka... snajka, posle naloži, idem. (Brbljam, samo brbljam. Večeras moram sve svršiti. Moja soba... Vukašinova soba. I sada je sigurno tako zovu.) Ne, ne! Ne treba lampa. Ja ću sad da se skinem i malo odmorim.

Mnogo ti hvala... (Šta ću s njom ovoliko obradovanom?) U kaputu sede na krevet i uzdahnu. Moja soba, reče glasno, a zimski miris voća i suvog livadskog cveća u venčićima na zidovima i stari miris ove sobe, samo

A dobar govornik, pas. Kakva bi on sila bio u Skupštini. Moja je To krv... Evropa mi upropasti dete... Nesrećnik. Aćim zasuzi. — Imaš li još nešto da kažeš? — oštro upita.

— šapnu ona i ustade. Đorđe skoči s kreveta i sa stisnutim pesnicama pođe na Simku: — Ti si moja nesreća! Ti si me satrla i živog sahranila... Ja sam mrtav čovek, ja nisam čovek, ja sam kamen, ja sam ugašen ugarak...

Kome ću dukate? Za koga sam se mučio? U ovoj kućerini žive miševi, sluge, dukati, ti, moja nesreća... I ja... kamen, suv, ništa...

dobrim kakvim samo careve nagrađuje, a mrak je tutnjao u kacama, ječao i huktao u crnim gomilama: — Ne plači, nesanko moja. Sutra, na praznik, biće ti oči kao oljuštene šljive. Što plačeš kad si lepa, i mlada. Ja ću da tugujem za tebe.

— Ti si nešto mnogo gore. Ja sve znam, pa ćutim. Vidiš li kako ova moja pati? Čula me! štrecnu Nikolu, pa brzo reče: — Kad bi sve žene živele kao tvoja ćerka, Boga ne bi ni bilo.

„Ti moraš da me slušaš!“ rekao je Nikoli. „Dan je tvoj, a moja je noć.“ „Prošao si svet. Po tebi su prošle godine. Znaš sve.“ „Malo je ludi s više dukata od tebe.

Pun krevet mesa. Ženskog, kiselog mesa! Žena... strina Višnja, sve su iste. Sigurno se sprema da mi smrsi konce... Kao moja baba. Mijata će dovući u krevet. Gološijana. Guslara. Jardžiju. I Luka je bio vodeničar.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Ču je čuvar pruge, kome je pobegla žena, pa zaustavi malog čistača. — Ti, koji razgovaraš sa ribama, reci mi gde je moja žena?

Baš koješta! — Imam li i ja crnu prugu na leđima? — upita iznenada. — Naravno da je imaš. Prelepa je, je li i moja takva? — Tvoja je grozna, i grozno je biti riba, glupa riba u glupom moru! — progunđa Plačko.

Kakvih ih sve nije bilo: i velikih, i malih, i sivih, i zelenih! — Baš su lepotani moja deca! — zadivljeno uskliknu žaba krastača, pa se trže: — Šta je ovo?

— mališan zatrese glavom. — Ja jedini imam to ime. Ostali... — Koji ostali? — zgranu se starac. — Moja braća. Svaki od njih zove se samo Oraško. Ja jedini imam dva imena, jer sam najstariji!

Zatim se sklupča kraj njenih nogu i prošaputa: — Budi moja nevesta! — plaho se podiže i zagrli je, a stena se trže, obradovana. »Gle malenog!

— Ne mogu ti to reći! — šapnu ozbiljno. — Dalek je put do nje, vreme mi je da pođem, ali evo ti moja košuljica i sve što zaželiš biće ti ispunjeno, ako nije besmisleno ili zlo. To zapamti.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

CIGANČE 131 LVIII SOK 132 LIX TIBULO 133 LX KORINTSKA HETERA 134 LXI 140 LXII IZ „PJESAMA LEILI“ 141 LXIII MOJA NOĆI...

TIŠINA 190 HS MORSKA VRBA 191 XCI IZ „JADRANSKIH SONETA“ 192 XCII 5 193 XCIII ZVEZDE 194 XCIV PODNE 195 XCV MOJA POEZIJA 197 XCVI ANĐEO MIRA 198 XCVII ANĐEO TUGE 199 XCVIII VEČE 200 XCIX JESEN 201 S U POZNU

i tica je mala, Što se nebom u zrak zavitlala; Lako j' tici, tica ima krila, Aoj krila, - kad bi moja bila! Pa da prnem po srpskome svetu, - Ne po rosi i mirisnom cvetu, Već po zemljam' što se srpske zvale; Gde god nađem

A ti ćeš, moje sunce, Svo blago moje, svo! Ti ćeš mi rodit' sina, Da čuva blago to! XII 6 Često te u snu snivam, Moja ljubavi! Često te tako viđam, Cvete ubavi! Pa grlim nebo plavo, Grlim, uzdišem, A ljubim sunce jarko, Ljubim, izdišem.

J. Jovanović 3maj XXIII Mesečina, - al' meseca nema: Moja mila zelen venac snila, Pa se malo u snu nasmijala Od toga se ponoć zasijala. J.

J. Jovanović Zmaj XXV* MLADOŽENjI Moja je dika jabuka zlatna, Što u vrh kule na suncu blista: Sunašce zađe - svetilo zađe! Jabuka ćuti ka' nojca ista...

J. Jovanović 3maj XXVII Mračni, kratki dani, Sumorno jesenje, Na nebu oblaci, Na srcu kamenje. Sestra moja bolna, Oca, majke nema Ja je ljubim, grlim Rukama obema Grlim, ljubim, tešim Al' sumorno veče K'o da pesmu peva: „Oj

“ Sestro moja, sele, Tebe melem vida, Mene tuga mori, Srce mi se kida; Reci tvojoj druzi Oh, ne reci, ćuti, Ne znam ni sam šta

“ Sestro moja, sele, Odlani mi tugu, Oj, zagrli, sestro, Tvoju vernu drugu; Pa joj reci, reci... Oj, ne reci, ćuti Bolje je nek' ne

Ta je pesma izliv srca, Izliv duše sretnih dana, U njojzi je moja sreća, Ljubav moja opevana; U njojzi je odziv raja Na usklike žića mlada, Sa najvišeg negda visa, Sa vrhunca mojih nada.

Ta je pesma izliv srca, Izliv duše sretnih dana, U njojzi je moja sreća, Ljubav moja opevana; U njojzi je odziv raja Na usklike žića mlada, Sa najvišeg negda visa, Sa vrhunca mojih nada.

Ali ko bi danas smeo Sećati se sretnih dana! Ne smem ni ja da te čitam, Pesmo moja nečitana! Pored mene sveća drkće, K'o da b' pesmu čitat' htela; Ja je dadoh njenom plamu Hartija je izgorela.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

rosom nasipljući pri igranju svjetlokosih zv'jezdah, - da dičnija na jutro izide pred očima svoga vladaoca - na sva moja žarka ljubopitstva smijehom mi odgovara njenim.

Divni pjevče srpske narodnosti, bič si sudbe veće ispitao, - svijet želji ne zna ugoditi. Sudba ti je i moja poznata; mislim, nejma podobne na zemlji: do vratah sam iznika tartara, ad na mene sa prokletstvom riče, sva mu

„O blaženi sine prevječnoga, - ja mu rekoh umilnijem glasom - što te moja sudba zanimava te ti znake božestveno lice živom brigom za me izražava?

silnijem napregom preskačući prirodnu granicu, utruđeno istegne se leći u pješčanu svoju kolijevku, tako isto moja slaba duša zanešena tvorca čudesima za granice voobraženija, u duboko padne uninije; krilatoga lišena mečtanja,

ispuniti; tad će miri i prostori strašni slatkoglasnom grmjet armonijom vječne sreće i vječne ljubavi; tad će moja otečeska duša rado priteć k slatkome pokoju i besmrtnom gledat dovoljnošću srećom svoje tvari okrunjene.

Grdnu dušu zlom opojenika mračne bure uskolebale su; nesmislenik gordi pomišljava da ga nije moja moćna ruka na tron gordi iz ništa popela jere bi ga mrake zacarile, božeski mu prestol uzdignule, pa on tamo po

Zakoni su opštega poretka moj amanet a život prirode; da ih počnu svi mirovi rušit, moja bi se silna na njih ruka oružala s užasnijem gnjevom: ja bih sve njih u grdne komate razdrobio, u bezdne zajmio, pa

da ga čuje stan buntovni pjeo - Mihaile, podobni mi činom, ali duhom mnogo niži mene, jer ti duša, kako moja, nije blagorodnom gordošću zaždena, proštenija ne ište Satana; blagorodna moja namjerenja nebo čuje, a znaće mirovi!

mnogo niži mene, jer ti duša, kako moja, nije blagorodnom gordošću zaždena, proštenija ne ište Satana; blagorodna moja namjerenja nebo čuje, a znaće mirovi!

Popa, Vasko - KORA

RAZGOVOR Zašto se propinješ I obale nežne napuštaš Zašto krvi moja Kuda da te pustim Na sunce Ti misliš poljubac sunca Ti pojma o tome nemaš Ponornice moja Boliš me Odnosiš mi drvlje i

nežne napuštaš Zašto krvi moja Kuda da te pustim Na sunce Ti misliš poljubac sunca Ti pojma o tome nemaš Ponornice moja Boliš me Odnosiš mi drvlje i kamenje Šta ti je vrteško moja Razvalićeš mi beskrajni krug Koji još dozidali

misliš poljubac sunca Ti pojma o tome nemaš Ponornice moja Boliš me Odnosiš mi drvlje i kamenje Šta ti je vrteško moja Razvalićeš mi beskrajni krug Koji još dozidali nismo Crveni zmaju moj Teci samo dalje Da stopala te ne raznesu Što

krug Koji još dozidali nismo Crveni zmaju moj Teci samo dalje Da stopala te ne raznesu Što dalje možeš teci krvi moja GVOZDENA JABUKA Gde mi je mir Neprobojni mir Gvozdena jabuka Teme mi je stablom probila Gloćem ga Vilice sam

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Zavukoh se u nju što god sam dublje mogao i počeh da razmišljam šta da počnem. Moja soba za rad koja se nalazila na gornjem spratu kuće stradala je kao većina ostalih, ali njene razlupane prozore zamenih

Nikad dotle nije mi ta soba izgledala tako lepa kao tada. Moja biblioteka, kako sam je u toku godina prikupio, raznovrsna je, snabdevena delima nauke, književnosti i umetnosti.

Tako moram, godinama, podešavati svoj posao prema sredstvima kojima raspolažem i, evo, čime sam otpočeo. Moja lična biblioteka koja mi, jedina, stoji na raspoloženju dobro je snabdevena literaturom istorije egzaktnih i prirodnih

Kada ga proučih, osetih kako stojim na čvrstom tlu, a duhovni pogled mi se razbistrio i raširio. Moja rasprava zahtevala je i znanje matematike.

Vredelo je upoznati se izbliže sa njima! Zato se moja lična biblioteka iz godine u godinu obogaćivala delima iz istorije egzaktnih nauka i njihovih primena.

“ „A i mi stariji slušaćemo još kako rado!“, dodadoše nekoliko njih starijih. Pitagora se osmehnu. „Da, deco moja, što više godina tovarim na svoja leđa, u toliko radije mislim o svojim mladim godinama.

“, puoči ih Pitagora. „Svaki od vas treba da misli svojom vlastitom glavom. Jer kad ja umrem, ostavljam vam u amanet da moja učenja drugima, dostojnima, saopštavate, tumačite i sami ih dopunjujete i širite.

No tebi ću kazati golu istinu. „To je bilo ovako. Juče imadosmo dobar pijačni dan i pazarismo sto drahmi za ribu. Moja družina se izbezumi.

A što dade tu najveću ribu džabe?“ „Ne berite brige, deco moja žutokljuna!“, odgovori im on, „cenu za tu ribu uplešću duplom kredom u račun“.

U to doba poslaću ova dva moja roba sa jednom nosiljkom i sa dostojnom pratnjom da te, mili goste, iz Demokritove kuće doprate u moju“.

Tvoje mišljenje me naročito zanima, baš zbog toga što se sa mojim ne poklapa. - Ta zar veruješ da mislim kako su moja učenja poslednja reč saznanja? Ona su tek skroman početak“. „E, pa lepo, slušaj dakle!

Zato sam se usudio da ga u tom krugu pretstavim u njegovom naučničkom pozivu. Moja priča trebalo je da počne sa sednicom učenog kolegijuma aleksandrijskog Muzeja u kojoj bi Aristarh održao predavanje o

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Je l' te, prosto neverovatno? Zato i kažem: čudna i možda samo za mene neobjašnjiva neka nervna pojava po kojoj moja raspoloženja zavise, recimo, od toga, na koju stvar zaustavljam svoj pogled ili kakve prirode ili vrste zvuk ili šum

Ja njoj ništa nisam kazala, ona neka ćuti. — Jest — doda njen muž. — Gde putuje žensko samo? Da si moja ja bih te ubio, rđo kusa...

Pa se posle svi digoše da pređu u kragujevački voz kojim su imali da nastave put, sem krezubog studenta. — Moja karta treće klase do Vujanovca — reče on opraštajući se sa drugovima — dovde me je pošteno vozila drugom.

docnije, jednoga dana, dobijem od njega pismo kojim me poziva da neizostavno odem k njemu, ako sam onaj stari; da mu je moja pomoć neophodno potrebna i da ću, možda, žaliti ako se ovom pozivu ne odazovem.

— Taj grob a naprezao se on da govori mirno — osramotila je moja sestra. — Za ime Božije — uzviknuh zaprepašćen — to ne može biti!

A posle, umesto raja i cveća stizala je naizmenično bolest njena, Bobina, moja. Zatim nesporazumi, ljubomora, razočarenja.

Ali ko je taj nitkov što se usudio oklevetati jednu ženu kao što je moja snajka? Od onda se, istina, nismo videli. A divno je i neviđeno bilo onoga dana kad je on s pukom ulazio u Novi Sad.

Oba dana proveo sam kod. kuće; nikoga nisam hteo da vidim, ni s kim da govorim. Moja majka ništa nije htela da potvrdi, ali me muči ono što vidim na njenom licu.

a... a... Đorđe... Žalosno, braćo, vezan srpski vojnik. Majko moja, da vidiš... o... o... osvetnika Ko... Ko... Kosova!...

Interesantno je da taj zvekan nikad ne pominje ženu. Ama nijedanput, ni u jednoj prilici ta vera ne reče: moja Leposava, moja Aspazija, ili Paraskeva ili Ranđija, ili kako hoće, ćorava mu strana, samo da je spomene...

Ama nijedanput, ni u jednoj prilici ta vera ne reče: moja Leposava, moja Aspazija, ili Paraskeva ili Ranđija, ili kako hoće, ćorava mu strana, samo da je spomene...

— Kod mene je to isto tako, samo što je moja žena mnogo više emancipovana... Boga ti ljubim, dođem ja tako kući ljut, a ona samo trepće.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Odatle i moja nesposobnost da dobro, lijepo, radost, harmoniju shvatim čisto pojmovno, bez primjese predstavnoga, već uvijek i

) Ko zna, možda je moja bolećivost pružala neku utjehu njenom dugo zapostavljenom ponosu, neku naknadu za bogzna kakve i kolike tajne povrede, i

Kad bi mi dosadili razgovori starijih i zamorila me moja zapažanja, uzeo bih se igrati tom kutijom. Nebrojeno puta uzastopce pritiskao sam opružnicu i nalazio kao neko malo

Takva dojilja izgleda kao da je sišla ne iz surog pastirskog zaleđa, nego ravno iz agamemnonskih vremena. I moja je dojilja, naravno, bila iz takvog predjela.

Svojom blagom rukom povela je moju ustreptalost i svratila je na laku stazu djetinje bezbrižnosti. Moja zapeta napregnutost rasplinula se kao čudom i razbila se o njen tihi osmjeh i krotke oči.

Ali ako ja zatvorim oči, odjednom nestaje sve. Prosjeda se čitavo jezero. To nije (ta shvatite, ljudi!) samo moja smrt, to je kataklizam svega! Našim nestankom nestaje sve, baš sve, pa i samo mjerilo postojanja i nepostojanja.

Lunjao sam po tavanu i otkrivao u njemu razne zapasaje smrti. U tom se potkrovlju, na neki način, rodila i moja umjetnost. Među hrpom ostalih isluženih stvari, tu je ležala i jedna stara dječja violina.

Tu je moja umjetnost uvijek praćena pomišlju i uzdahom slušalaca: što bi tek bilo da čovjek nije ovako unesrećen! A ja, naravno,

Ovdje sam ostao nepoznat ili neotkriven. Ja dakle nemam da strahujem da će iko pokucati na moja vrata. Naravno, osim ako se zabuni, jer i to biva.

I tako će se ta moja vječita bijela vrata zaklopiti kao nadgrobna ploča nad jednim neprijaznim izrazom, čiji će otisak ostati da leži na

Položila bi zatim ruku na rame staroj slijepoj Lukrici, koja je sjedila na škrinji u uglu kuhinje. — Kako je, moja Lukrice? — Dobro. Evo sam uzela da razmrsim ovo nešto vune. — Neka, neka, Lukrice!

još krvava pri kosti, i žvakat će seljački sporo pognuti i mučaljivi, krupne zalogaje krtine, svi zaokupljeni tim poslom. Moja će bolničarka, iz počasti, kao čeljade iz grada, sjediti negdje u sredini, na nešto višem stocu ili na stolici s

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

— do ušiju mu dopre zvrjanje kočija od one strane, na kojoj beše prozor. — »Dakle to su one apsane sa ulice, a ova moja, to je ona na uglu, jer samo je taj jedan prozor zazidan više od polovine. To znam dobro, zapazio sam toliko puta...

Posle već, kad nakupiš para, možeš kud hoćeš. — A kako da iziđem odavde? — To je moja briga, samo ti kaži. Đurica nasloni glavu na hladno gvožđe i uzdahnu očajno. »Dakle baš da se hajdukuje ?

»Ja crna života, majko moja!« — pomisli u sebi i odmah se postara da uguši takvu misao, koja mu oduzima i poslednju kap prisustva duha.

Živa mi deca!... Braćo moja!... — Diži to! — viknu Pantovac. On podiže novčanik i opet ga pruži unapred. Đurica za sve to vreme gledaše, u čudu

— Pa nije ti, bolan, još ni stigô ovaj kukuruz. Još se nije ni zapurenjačio... Kad stigne tvoja njiva, stići će i moja, pa ću ti dati. Đurica razumede šta se radi.

— reče Đurica ostalima, pa siđe na put s kmetom. — Znaš... ne mogu pred onima da ti kažem, a moja ti je kuća otvorena, kad god hoćeš, i ništa ti za to ne tražim. Samo i ti mene pričuvaj — reče kmet.

Samo znam jedno: treba dobro otvoriti oči... Ča-Vujo, povući ćemo se klipka, pa ili moja ili tvoja glava!...« »Da se predam, veli, vlasti« — stade opet misliti. — »Ali kako ?... Recimo ja odem i kažem...

— Pa šta ćeš ti za to vreme da radiš? — Ništa, čekaću vas negde u potoku ili u šumi. — A, tako bi i moja baba, da je živa, mogla hajdukovati... — Stoj ! — viknu Stanka, osvrćući se oko sebe, kao da traži kakvo oružje.

XVIII — Nasleđe, gospoda moja, velika je i važna činjenica u, tako reći... u tome pitanju — govoraše apotekar pred Jankovom pivnicom svojim prisnim

— Ja, vala, hoću, samo da čekamo do proleća, jer se pre neću vraćati. Dotle ćemo sve ’vako zajedno... Ti da si moja odsad... neću ni s kim drugim, znaš... — Evo ruke! — odgovori ona, pa mu se ushićena i vesela baci na grudi.

znaš najbolje ko su hajduci: dok radimo zajedno — slušam te, a kad dođe vreme da se krijem, neću da zna za mene ni moja rođena majka. — Da tebi ne trabunja štogod onaj ludi Jovo? Kaži mi slobodno!

— Sjedi, brate, da se odmorimo, pa i da se založimo. Eto vidiš, ja tako... gazdinski. Moja Maruška meni spremi sve što hoću, pa kad imam gosta, ona se zatvori tamo u drugu sobu i spava.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

sinko, znam ja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo jezero te se kupaju; nego se ti prođi paunica, već evo ti moja kći krasna devojka i toliko blago, sve će tebi ostati.

Toliki svet pomori i zatomi. Čujući to carev sin, malo se zabrine, pa reče babi: — Šta ćemo sad? Tu su valjada i moja dva brata propala. Baba mu odgovori: — Jesu bogme; ali nije fajde, nego, sinko, idi kući, dok nisi i ti za njima.

Kuda tako daleko ideš? Nikad nećeš da mi kažeš kuda ideš. A aždaja joj odgovori: — E, moja bako, daleko ja idem. Onda joj se baba stane umiljavati: — A zašto tako daleko ideš? Kaži mi gde je tvoja snaga.

Na to se aždaja nasmeje, pa joj reče: — Onde je moja snaga u onom ognjištu. Onda baba pritisne grliti i ljubiti ognjište, a aždaja, kad to vidi, udari u smeh, pa joj reče:

Onda baba pritisne grliti i ljubiti ognjište, a aždaja, kad to vidi, udari u smeh, pa joj reče: — Luda ženo, nije tu moja snaga. Moja je snaga u onom drvetu pred kućom.

pritisne grliti i ljubiti ognjište, a aždaja, kad to vidi, udari u smeh, pa joj reče: — Luda ženo, nije tu moja snaga. Moja je snaga u onom drvetu pred kućom.

Onda baba opet pritisne grliti i ljubiti drvo, a aždaja opet u smeh, pa joj reče: — Prođi se, luda ženo, nije tu moja snaga. Onda baba zapita: — Da gde je? A aždaja stane kazivati: — Moja je snaga daleko, ne možeš ti tamo otići.

Onda baba zapita: — Da gde je? A aždaja stane kazivati: — Moja je snaga daleko, ne možeš ti tamo otići. Čak u drugome carstvu kod careva grada ima jedno jezero, u onom jezeru ima

u onom jezeru ima jedna aždaja, a u aždaji vepar, a u vepru zec, a u zecu golub, a u golubu vrabac, u onome je vrapcu moja snaga. Baba, kad to čuje, reče aždaji: — To je bogme daleko, to ja ne mogu ljubiti.

Tada je otac uzme sloboditi i hrabriti: — Ne boj se, kćeri moja, vidiš, mi promenismo tolike čobane, pa koji god iziđe na jezero, nijedan se ne vrati, a on evo dva dana kako se s

Kad uhvati vrapca, reče mu: — Sad da mi kažeš gde su moja braća. A vrabac mu odgovori: — Hoću, samo mi nemoj ništa učiniti.

Nego moja će ti majka dati zlatan razboj sa zlatnom pređom i čekrkom, pa kad dođeš u onaj grad, a ti namesti prema carevom dvoru

Petković, Vladislav Dis - PESME

da beže zvezde iz mojih očiju, Da se stvara nebo i svod ovaj sada I prostor, trajanje za red stvari sviju, I da moja glava rađa sav svet jada, I da beže zvezde iz mojih očiju.

duh moj u svemu kako moćno spava K'o jedina pesma, jedino otkriće; Da osećam sebe u pogledu trava I očiju što ih vidi moja snaga, Očiju što zovu kao glas tišina, Kao govor šuma, kao divna draga Izgubljenih snova, zaspalih visina.

I očiju što ih vidi moja snaga. KUĆA MRAKA PIJANSTVO Ne marim da pijem, al' sam pijan često U graji, bez druga, sam, kraj pune

svoju ruku s obarača večna mraka, Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku; Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka, Da odnese sve što imam u dubinu u duboku.

sam sa sobom razgovara, I zanesen smelo ide u predele svojih snova, I razgleda doživljaje i izmišlja, sreću stvara, I moja se mis'o budi, al' k'o mis'o pesnikova.

To je pesma koju rađa mis'o moja i sećanje, To je pesma mojih dana i časova i prošlosti, To je pesma stara, teška, jednolika k'o kukanje, To je pesma sa

Ti voliš, boriš se, ali jesen stupa. Moja jesen stupa; ide moja zima I pada na srce mlado, uvek holo, I na zvezdu moju, na sve što sam vol'o.

Ti voliš, boriš se, ali jesen stupa. Moja jesen stupa; ide moja zima I pada na srce mlado, uvek holo, I na zvezdu moju, na sve što sam vol'o. Moja jesen stupa; ide moja zima.

Moja jesen stupa; ide moja zima I pada na srce mlado, uvek holo, I na zvezdu moju, na sve što sam vol'o. Moja jesen stupa; ide moja zima.

Moja jesen stupa; ide moja zima. Al' ja ću sa srcem ići sve do groba Uporno, kroz borbu i kroz vidik sivi: Tu ću ga spustiti, nek u smrti živi.

I dok zemlja mirno prima cveće, Kao vazduh umrle cvrkute, Moja mis'o lagano se kreće Kroz grobove u mrtve minute. Gledam doba izgubljeno, tavno, Gde u hladu bajki se odmara; Vidim

I dok zemlja mirno prima cveće Kao vazduh umrle cvrkute, Moja mis'o lagano se kreće Kroz grobove u mrtve minute. UMRLI DANI UTOPLjENE DUŠE Još jednom samo, o, da mi je dići Ispod

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

ask.rs. 2011. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Nikola Tesla MOJI IZUMI Sadržaj I. Moja mladost 2 II. Moji prvi izumiteljski napori 9 III. Moji kasniji poduhvati 16 OTKRIĆE OBRTNOG MAGNETNOG POLjA 17 IV.

Visokonaponski predajnik 30 VI. Šta nam pruža teleautomatika 37 MOJI IZUMI I. Moja mladost Napredak i razvoj čoveka bitno zavise od izumiteljskog dara.

lekcije, čija je svrha bila jačanje memorije i rasuđivanja, a naročito kritičkog mišljenja, bile veoma korisne. Moja majka je poticala iz jedne od najstarijih porodica u našem kraju i pripadala je lozi izumitelja.

Kada se otac vratio, sve je bilo pripremljeno za hrišćansku sahranu. Moja majka je bila prvorazredni izumitelj i verujem da bi mnogo postigla da nije bila tako daleko od modernog života i

Ubrzo sam otkrio da je moja najbolja uteha bila da jednostavno idem dalje u svojim vizijama stičući utiske sve vreme, pa sam tako počeo da putujem,

Menjam konstrukciju naprave, usavršavam je i ona radi u mojim mislima. Sasvim mi je nevažno da li moja turbina radi u mislima ili je testiram u svojoj radionici. Čak i primetim ako nije izbalansirana.

Redovno moja naprava radi onako kako sam i zamislio i rezultat eksperimenta je upravo onakav kakav sam planirao da bude.

prvobitne ideje u delo kako se danas radi, po mome mišljenju nije ništa drugo do rasipanje energije, novca i vremena. Moja mladalačka nevolja imala je, međutim, drugu kompenzaciju.

Uskoro sam, na svoje iznenađenje, postao svestan da je svaka moja misao nametnuta spoljnim utiskom. Ne samo to, već je sve što sam radio bilo na sličan način podstaknuto.

Ovo delo je nekako probudilo moju slabu volju i počeo sam da vežbam samosavlađivanje. U početku se moja rešenost topila kao aprilski sneg, ali sam ubrzo savladao svoju slabost i osetio zadovoljstvo kao nikad do tada da

Vremenom je ta naporna duhovna vežba postala moja druga priroda. U početku sam morao da potiskujem svoje želje, međutim, postepeno su želja i volja postajale jedno.

Kasnije sam preterano pušio i doveo svoje zdravlje u opasnost. Ali, onda se moja volja potvrdila i ne samo što sam prestao da pušim već sam ugušio svaku naklonost prema pušenju.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Oni koji su do sada pratili moja izlaganja, naći će sami odgovor na ovo pitanje. Naglašavam samo da postoje izvesni psihološki razlozi koji idu u prilog

I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija.

Pa ni moj otac ni moja majka nisu znali čitati ni pisati. Tu se nameće pitanje: šta je mogao dečak od petnaest godina, rođen i odgojen pod

No, moja majka me je ubrzo ubedila da sam na pogrešnom putu. Ona nije znala ni da čita ni da piše pa mi je govorila da se oseća

se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”. Moja majka je bila vrlo pobožna žena, a kao retko ko poznavala je Stari i Novi zavet. Rado je recitovala psalme.

No, moja majka me je ubrzo ubedila da sam na pogrešnom putu. Ona nije znala ni da čita ni da piše pa mi je govorila da se oseća

se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”. Moja majka je bila vrlo pobožna žena, a kao retko ko poznavala je Stari i Novi zavet. Rado je recitovala psalme.

Save kao sveca koji je veličao vrednost knjiga i veštinu pisanja. Tada sam tek razumeo zašto je moja majka toliko polagala na čitanje i pisanje pa sam se zarekao da ću se posvetiti i jednom i drugom, makar i po cenu da

I učitelj je primetio promenu. Bio je iznenađen i verovao je da se dogodilo čudo. Moja majka je verovala u čuda i govorila je učitelju da nada mnom bdi duh sv. Save.

Krajem te godine moja majka je uspela nagovoriti oca da me pošalje u višu školu u Pančevu. Tamo sam sreo učitelje koji su na mene učinili jak

Ovo moje uverenje ojačavala je moja majka izgovarajući reči svetoga Jovana: ”U početku bijaše riječ, i riječ bijaše u Boga, i Bog bijaše riječ.

Ali uprkos svega, njega su zanimala moja dečja pitanja pa me je uvek podsticao da mu dolazim sa tim zagonetnim pitanjima.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

— Ko veli? Dogodi ti se, te uzmu i zorom, — umeša se neko momče u razgovor. — Ne kazuj ti meni... Starija je moja! — pa će odlučno: — Idimo! . , . — Pa de! — prihvatiše složno nekoliko njih.

— Sve se lijepo svršilo, vidiš! — govori joj on već nekoliko puta. — A ti si se plašila. Ha, sad si već moja!... Nema već razloga da se otimaš. . ženo moja! — i, govoreći, vuče je k sebi.

— A ti si se plašila. Ha, sad si već moja!... Nema već razloga da se otimaš. . ženo moja! — i, govoreći, vuče je k sebi. Antica se čudi njegovu zanosu: ona ga poznaje kao mlakonju.

Ona se odlučno brani. Onda se on smisli: — 'Ajdemo, — veli joj, — požurimo da čim prvo kući stignemo! 'Ajde, ženo moja! Diže je za ruku i nizbrdicom vuče za sobom. Kad stigoše k moru, u hitnji ukrcaše se u čamac i voze prama školju.

— Uđite! — reče mi stara kad stigosmo. — Ovo je sada moja kuća. Nađoh se među starim razvalinama, čije je ispucane zidine oklopio bršljan, a iz procijepa vise dugi, žuti

—A nećeš da se svetac uvredi... Umešće nas... Da, biće roda od masline ka dosad! — i nasmija se šrezrivo. — Ma moja duša vanka tega... Učiniću ča budem mogao. — Valja, — potvrdi Bukalo.

Mrljanovoga rata, i preda mnom otvara se Kaštelanski prodor, prodor moga zavičaja, i tada, na dogledu vitkog zvonika, moja je misao življa i postepence izbijaju jači osjećaji iz djetinjeg doba.

— Čuješ li zvono, Morača? Prijeti, opominje...Daj mi ruku! — Što će ti moja ruka? — odvrati navlaš prezrivo žena od njega. — Idi gdje si dosada bio! — Morača!

—Ode ženi, — veli Toma Jelić. —Bože, ama reći: zna li on?... —E, ne zna... —Ubio bi' je da je moja. —Ja bi' je otjerao... —A šta bi s djecom? — opazi Toma.

— odgovara Ilija i mrko gleda preda se. —Što se ne poturči kad begeniše tema ženama?... —A meni dodija i jedna moja! — nasmeja se Toma. —Kao i kukavica, brate: snese jaje u tuđe gnijezdo, pa drugi da hrane... .

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

]. („Jesen“) [...] probuđena na košare skočila moja želja, čeka; roguši se, nigde nema nikoga. („Pustolov u kavezu“) Izgleda da je Zoran Mišić mislio i na ove pesnikove

I bregovi što su oko njega, i šume što su k zapadu još dalje, Svim tim jedna ljubav za rasticanjem ovlada, I svim tim, moja, proteče ljubav sve dalje.

u velika Zelena tvoja vremena, ogleda se ovo „malo zeleno drvo“ iz tek objavljene „Velegradske pesme“: Kaže mi onomad moja žena Za koju bih sve učinio Volela bih da imam Jedno malo zeleno drvo Da ulicom trči za mnom.

Sintetičke knjige o Crnjanskom napisali su Nikola Milošević, Aleksandar Petrov i Petar Džadžić. Moja je analiza išla kornjačinim hodom, a počeo sam od posmatranja neobične sličnosti u sintaksi, ritmu i opštem sklopu

Utešno je možda to što nisu samo moja, nego su dobrim delom oslonjena na tuđa: na ono što sam od drugih naučio. Ali bih ipak nešto rekao o preciznom govoru u

O teoriji književnosti ne smem ni da razmišljam. Ima drugih koji će je napisati ili su je već napisali. Moja je nesreća što sam se sticajem prilika morao da selim i menjam radna mesta jedno za drugim.

Izgleda da je u tome imala udela moja zaokupljenost jezikom, i to srpskim jezikom. Uzeo sam da studiram srpski jezik, nastojao sam da ga što bolje proučim, a

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA: Pa šta, ima valjda neke razlike između mene i Nate. Moja majka je šila u Vojnoj šivari, ali je zato mene lepo vaspitala.

Izaći će posle da sam ja kriva i sve će se na mene sručiti. ŽIVKA: To ne brinite vi, to je moja briga. ANKA: A ništa više ne tražite, samo da dođe u moju sobu?

O gospođo, otmenost, to je gotovo atmosfera bez koje ja nisam kadar da dišem; otmenost je moja priroda. ŽIVKA: Pa, znate, ja sam obavezna da primam.

Nego, deder vi, dušo moja, vidite je li tu gdegod moja žena. Hteo bih da razgovaram s njom. ANKA: Hoću, samo, je l' te pristaćete da vam

Nego, deder vi, dušo moja, vidite je li tu gdegod moja žena. Hteo bih da razgovaram s njom. ANKA: Hoću, samo, je l' te pristaćete da vam ispričam san? ČEDA: Razume se!

) SAVKA (ljubeći se sa Živkom): A ti mene, Živka, zaboravi! DACA (ljubeći se): Ju, slatka moja Živka, otkad te nisam vid'la! Dobro izgledaš: tu, tu, tu (pljuje) da mi te ne ureknu!...

JAKOV: Ja sam, Živka, dolazio, ali bila si nekako zauzeta. SOJA (ljubeći se): Slatka moja Živkice, boga mi sam uvek tebe najviše volela od cele familije.

znam te što si ljuta, ali nemoj misliti da sam te zaboravila. A ti, tetka-Daco? DACA: Ju, slatka moja, da mi oprostiš.

DACA (kroz zube): Čudo! VASA: Pa dobro, kako po ženskoj liniji, čiji si ti? KALENIĆ: Moja je majka još pre dvadeset godina umrla i rekla mi je tada na samrti: „Sinko, ne ostavljam te samog na svetu; ako ti što

Kako, na primer, kad kupim kuću, ne smeta mi ništa što je ranije bila tuđa, kad znam da je sada moja. ČEDA: Sasvim. Onaj stari gazda se iseli, a ti se useliš. RISTA: Pa jeste!

ŽIVKA: Ja sam ti rekla da ćeš se i sama uveriti koliko te ona vucibatina vara. E, pa, evo, kćeri moja, došao je čas da se svojim rođenim očima uveriš.

ČEDA: A kako je ona mogla mene da gurne u Ivanjicu? DARA: I kako si imao srca, ona je moja majka! ČEDA: A kako je ona imala srca svoju ćerku da premesti čak u Ivanjicu?

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

„Odavna sam”, veli on, „shvatio šta je moja tema; ta tema je mucavost, koju ja neprestano savlađujem uz pomoć jednog veštački sazdanog jezika (moram izjedno da

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

O, Karimane! Ti nećeš uzeti avdes u mojoj odaji, niti će ti moja ruka pružiti muške preobuke dokle ne pronađeš ubicu!.. — Ćuti, kučko! — planu prvak. — Vidi se da si šenula od pameti!

— planu prvak. — Vidi se da si šenula od pameti! — Ali ne i od obraza, gospodaru! Rekoh ti pred ljudima. Moja je besa tvrda a ne kao tvoja, viteže. Zbogom!.. Ona pođe put sela. Arnauti odmah vešto okružiše domaćina.

Biće veselje, zirne i gočevi, eh Anadol je ovo i praznik za mladost kad pada ječmeni snop!“ — „Aman, pa ti si moja žena!“ — „Ali nisam robinja“. — „No ja ne dopuštam!“ – „Kad bi te neko i pitao, bre!..“ – „Ćuti, kučko!

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Hoćeš mi se ikad vratit’, Da te bolje čuvam tade, Misli moja... ili željo... Il’ spomene... šta l’ bijade? A ona mi kanda šapće Kroz tišinu blage noći: „Neću ti se nikad

Dobrotne su vaše reči: „Bog ga dao, Vog ga uzô!“ — Da ko mi je tebe dao, Moja mila, grka suzo?! 1865. KO ĆE KAO LjUBAV!

Jedino tebe pokudit’ ne zna Zloreka strina, pakosna prija; Voli te moja starica majka — Pa što te ne bih voleo i ja! »Javor« 1885.

“ »Javor« 1884. HEJ, DA MI JE CAREVATI... (Po nemačkom) Hej, da mi je carevati Tebe radi, moja mila! Danas jošte, ovog časa Carica bi, veruj, bila.

Priđe l’ ti srce koje, Nek priđe prazno što je, Baš ka’no i tvoje. Jedina pesma moja Potomstvu neka priča Lepote tvoje strašnu, Ledenu čar.

Ono, što ga ima, crvljivo j’ i gnjilo; Ono, što ga nema, — prekrasno bi bilo. Voćko moja, voćko, granata, golema, Ja ti u hlad legnem, al’ mi se ne drema; Obuzmu me misli, da ih jedva smažem.

Omladino, srpska soja, Nado rodu svome, Šir’te krila, braćo moja, Letu naprednome! Ali takvi neka budu Krila vam talasi, Kandioce našeg hrama Da se ne ugasi.

VІ Ja sam, braćo, starovolja — Iskre moga žara, Moje težnje, moja volja Ostala je stara. Što sam negda zagrlio Dušom na uranku Pratiće me crnom grobu, Večitome sanku.

Tu još bruje one reči Druga milenoga: „Nadaj mi se, ljubo moja, Majko čeda moga!“ Ljuba gledi more sinje, More ljubu mladu — Obikli se, oni žive U najboljem skladu.

Danica je bila neka (Pripomozi, mašto moja!) Kô najlepši rumencvetak Najlepšega perivoja. Jedan pogled bogomoćan Kom’ odolet’ nije mogâ — On razbudi žar u

da se nešto Zbiju, zgrle sa svih strana Uzdisaji mučenika, Uzdisaji sirotana — Uh, od kud si na to došla, Misli moja prepitoma!... Tad bi bila strašna bura, — Da užasna brodoloma! TRAŽE SREĆU (Od A.

»Starmali« 1883. O PRENAŠANjU KOSTIJU LjUDEVITA GAJA i vrlih mu drugova Leti, pesmo moja, hrvatskome kraju; Ako nemaš krila, ti na uzdisaju.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Georgievskom, svom predragom prijatelju posvećeno Kad bi moja knjiga bila Ljupka, kano lice tvoje, I svu skromnost u se vlila, Koja krasi nravi tvoje, Kad bi moja knjiga bila Čista,

bi moja knjiga bila Ljupka, kano lice tvoje, I svu skromnost u se vlila, Koja krasi nravi tvoje, Kad bi moja knjiga bila Čista, kano srce tvoje, Kad bi sladost pribavila, Koju nose reči tvoje, — Jamačno bi ista važnost Čitatelja

Ne dadu nam ni danuti, nego knjigu za knjigom. Kakvo je opet ovo čudo: Pokondirena tikva! — Pokondirena tikva, gospodo moja, jest tako zavomo veselo pozorište koje sam ja dolu nižajše potpisani sočiniti ščastije imao za vašu, ako soizvolite

— „Zabavu? Ha, ha, ha! — To će biti unterhaltung? Hi, hi hi!“ — Ja znam, moja visokopočitajema gospože, da bi pet puti više prenu.

“ Moja lepa frajlice, žao mi je što ste mene radi ta vaša mala ustanca zaoštrili. Ja na modu nimalo ne vičem, nego na zloupotr

je naučio taj tvoj uja i drugi njemu podobni; no ja tebi kažem, devojko, uči se po modi govoriti ako misliš da ostaneš moja kći. EVICA: Meni je uja... FEMA: Opet ona uja? Jesam li ti kazala jedanput da on nama ne može biti rod?

Bogzna šta bi od mene bilo, da nisam od nature na gospodstvo stvorena. No jošt nije dockan, moja lepa Evicken, samo se ti na mene ugledaj, pak se možeš jošt koliko-toliko popraviti.

Verujte vi meni, madam, u Parizu neće biti takove. Imate li volju udati je? FEMA: To je moja jedna želja; ali, znate, da mi je kakav nobles!

(Čepi se.) da, da, ja ću biti na desnoj strani. SARA: To će biti šarmant, to će biti komi fo... A gle, moja Fineska, o beštija jedna, da se samo ne izgubi; ja je moram ići tražiti.

Ostala bi kod vas do podne, no izvinite me, moja Fineska... to vam je mops, ni francuski kralj nema takovog... Službenica, službenica... preporučujem se.

EVICA: Komi fo! FEMA: Ako svaki dan dvadeset redi ne čujem od tebe ovu reč, nisi moja kći. Neću ja nepotkovanu kravu da imam, nego devojku od mode. POZORIJE 5. ANČA, PREĐAŠNjE ANČA: Majstorice!

ANČA: A šta ćemo za ručak? FEMA: Kuvaj makar kremenja, kad si takva drolja! ANČA (u polasku): (Međer je moja majstorica sasvim izgubila pamet!) (Otidne.) FEMA: Uredću ja drugojače moju kuću, neće se meni takav saueraj praviti.

Miljković, Branko - PESME

osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom moja ljubav puna drugih je deo zore budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih budim je mada je to uzaludnije

zapaljeni vetar na početku dana sniva Noć u mome glasu više ne doziva prostore izgubljene koje poseduju sunca Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva Ovde su

kojim bi do mene mogli doći Ko proleće koje zaboravi da cveta sad ležim mrtav na severu sveta Smrti ljubomorna najveća moja noći!

O čelo moje o moja slepa mapo! GRAĐENjE PESME Stanislavu Vinaveru Zimska muzika svira Osobino praha i kremena Oproštaj sna iza

Čistom vatrom gonjen o šta ću sa onim Što sam video i čuo kada nenađen ronim U prostor pre reči gde trune moja glava Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava Ružo bez straha, suzo, odbegli ždrale, Žalbo crnih ptica i tužne

I koja strana sveta poklon biva Kad bdiš jedina zvezdo nad izmišljenim krajem, Ljubavi moja mrtva a ipak živa? XII PROPOVEDANjE VATRE Ljubavi moja mrtva a ipak živa Nek u svom danu nedorečen gori Nek igra se

XII PROPOVEDANjE VATRE Ljubavi moja mrtva a ipak živa Nek u svom danu nedorečen gori Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori Pticom osvetljeni pevač koji u

Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo, Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva. Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto. O sve što prođe večnost jedna biva.

I kraj vatre kojom ne hrane se dani Zakopani lelek i nenađeno blago stoje. Ljubavi moja mrtva a ipak živa O sve što prođe večnost jedna biva I nema mene al ima ljubavi moje.

Veća sve biva senka moja daleko od huke gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh. Joj vazduh vene umiru svi oblici! O milosti za ono što sam bio u

III Sam u snu svome — ko će da me spasi! od svega malo pepela u rukama za buđenje mi osta kad ugasi krv moja ime što ga rekoh mukama.

od svega malo pepela u rukama za buđenje mi osta kad ugasi krv moja ime što ga rekoh mukama. Krv moja ima ime jednog cveta; da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću za nju što kroz moje užase mirno šeta, kad zveri beže zle

Petrović, Rastko - AFRIKA

I kad su svi otišli na spavanje, ona je došla. Tako je prvo veče bila moja.“ Da bi došao da nam pravi društvo, on svoj uptljani triko, kaljave čakšire i duboke čizme preko kolena zamenjuje čistim

tako osećao, i ništa mi nije smetalo da vidim svoju ruku belu, danima, sve dok mi iznenada ne bi palo na pamet: „Gle, moja je ruka bela“ Kad sam se posle četrnaest godina takvog života oženio iznenada iz ljubavi, ja sam sa svojom ženom po

Druge priče o zmijama u savani, koje gamižu po celoj kući. Vuije Mi kaže: „Moja je žena ciknula; i kad sam utrčao, video sam kako se zmija odvija od noge naše devojčice. Uzeo sam štap i ubio je.

Crnčićima, razume se, nije neka naročita poslastica taj sok od kokosa, koga imaju kad hoće, koliko ih zanima ta moja igra. Goluždravi, uzbuđeni, s divnim vlažnim očima, oni staju jedno iza drugog kako bi došli na red.

Celoga dana ova mešavina vode i vina bila je moj san i moja uteha; sada, vidim da ni njom neću ugasiti žeđ, sedam na prag, na granici da zažalim što sam i došao u ovu zemlju.

Zatim se moja kola udaljuju; Vuije gleda za njima i vrlo dugo ostaje na drumu mašući mi. Ne obzirujući se na crnce, na boja, na

Švajcarac je smatrao ili da ovaj čovek nikako nije pogodan za mene, ko zna iz kakvih razloga; da će moja sigurnost od toga trenutka biti sasvim problematična.

Ja gledam lagano sve prisutne i sa zadovoljstvom zaključujem da su moja dva prijatelja svakako najzanimljivija. Za vreme večere razgovor, sa pola reči, između ova dva mladića kaže mi da je N.

Ali Evropljanin je ipak najbolje umeo da pravi kuću. Ja hoću da moja kuća bude prava kuća u predelu kojim nijedan belac ne prolazi.“ Kad stižemo pred kolibe, pola dvanaest je.

(Me, ko je bila ona divna devojka ili žena što nas je dočekivala kad smo dolazili po tebe?) — Mon se', musje (moja sestra, gospodine), — odgovarao je Mej. — Toa done moa ton se', Mej? (Hoćeš da mi daš za ženu svoju sestru, Mej?

) — Selui peti, megl, vilen, musje, me mon plemie se' etl avan en peti pe boku vilen, boku megl. (Baš tu, ali moja prva sestra je bila kudikamo ružnija i mršavija.

Dva dana već ja nisam pio ništa što bi bilo svežije od vrelih sunčevih zrakova; i, ovako u noći, moja su usta bila sasvim ispucala od žeđi.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Ha, tako!... Sad smo gotovi!... PORFIRIJE (izlazeći na videlo, a za njim ide Janja): Gotovi, ja!... Ali ne ti, moja će grbina pamtiti kako smo jedanput čamac peskom punili da se utopi, pa posle kako su hajduci došli, pa kako smo ga

“ „Ja ići moram, moja nevesto! Neću da misli roblje pašino: Gle, čuven hajduk nikud ne smije, Nego se krije kao krtica!

ČETVRTA SCENA Pred Stanojevom kolibom. Glavaš sam. GLAVAŠ (lupa na vrata): Čuje l’ me ko? Iziđi malo, moja trlice!.. Ti ćutiš?... Spaso!... Vrata otvaraj! To nisu Turci da te čekaju... Ja sam, tvoj Glavaš!...

Gde je?... O, bože moj, Čudan je izgled moje kolibe! Crna kô nebo oko ponoći! Samo što ponoć ima zvezdice, A kuća moja — crna peštera Iz koje beže slepi miševi, A škorpije se kriju pažljivo U pukotine vlažnog kamena, Da ne bi onaj

Turci se skupili oko mrtva Stanoja, s golim noževima. PRVI TURČIN: Moja je glava! Ja ću je mojim nožem srubiti! DRUGI TURČIN: Ne dam je tebi. Od mene će je paša tražiti!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

— Kome se levča prebila? — pita i ne osvrćući ce zagrejani vozar. — Zar meni?! Kaži ti to tvojoj strini. Moja se levča nikad ne prebija! — I onda još doda: Ej, kad ti postaneš đeneral onda će se moja levča prebiti, jesi li čuo?

! Kaži ti to tvojoj strini. Moja se levča nikad ne prebija! — I onda još doda: Ej, kad ti postaneš đeneral onda će se moja levča prebiti, jesi li čuo? — i tera dalje.

Ali ja sam se čisto bojao da tamo pogledam. Bojao sam se da se, naopako, ne obistini moja slutnja. Kako bih sad voleo da je Komarov imao pravo kad mi je rekao da je apsurdno da Turci mogu biti tamo.

Ovo je bilo u tri časa po podne. Za vreme prvog juriša iznenadila me je hladnoća i prisebnost moja dva komšije, na koje sam bio naslonjen.

mome oratorstvovanju ne bi bilo kpaja da me Turski kuršumi ozbiljno ne opomenuše da je već krajnje vreme da prekinem moja razglagolstvija. Pomislim: ako je za vajdu dosta je naćeretano — pa ućutim. — Ura, živeo đeneral, ura, ura...

Do moga polaska konjanici se još nisu bili vratili iz Šiljegovca. I tako, ja faktički sad ne znam gde, je moja pešadija, ali g. đeneral vidi da to nije moja krivica.

I tako, ja faktički sad ne znam gde, je moja pešadija, ali g. đeneral vidi da to nije moja krivica. Ja nisam mogao trčati za svakim pešakom posebice, a morao sam da pazim na topove, da pri povlačenju kakvom

Šta je? Gađajući svinje neko ga u šumi ranio. Tako je, kad iz štaba izlaze sve samo mudre, premudre naredbe. Moja se pretpostavka o trgovini sa upljačkanim svinjskim mesom obistinila: pre ove dozvole u Aleksincu se prodavalo svinjsko

E... e... ej, Sevdo, Sevdo, moja garava Ciganko! da l' ćemo se još koji put zagrliti? Kaži joj, bre, Bućo, ako se živ vratiš, da sam je se i na

čiji si? odakle si? otkud ovde u logoru? među vojskom? — Bežanac, mali Stojan bežanac!... Aj, mamo, mamo, moja slatka mamo! nemoj da mi plačeš; tebe će tvoj Stojan da susa, susa, susa! Nemoj da mi umreš, mamo moja slatka!

nemoj da mi plačeš; tebe će tvoj Stojan da susa, susa, susa! Nemoj da mi umreš, mamo moja slatka! tebe tvoj Stojan voli... i miluje... milus... milus...

Prvo da vam kažem kakvi su nam odnosi sa drugim državama. Počnimo od države koja nam je najsrodnija — od Crne Gore. Moja vam je vlada govorila da su naši odnošaji sa Crnom Gorom ne može bolji biti. To ne stoji nikako.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

II Mračni, kratki dani, Sumorno jesenje, Na nebu oblaci — Na srcu kamenje. Sestra moja bolna, Oca, majke nema, — Ja je ljubim, grlim Rukama obema, — Grlim, ljubim, tešim — Al’ sumorno veče Kô da pesmu

Oh, rumeno čedo, Proleće i cveće, Znaš li onu pesmu: „Oj, pelen-pelenče!“ Sestro moja, sele, Tebe melem vida, Mene tuga mori, Srce mi se kida.

Aj, rumeno čedo, Proleće i cveće, Ja znam onu pesmu: „Oj, pelen-pelenče!“ Sestro moja, sele, Odlani mi tugu, Oj, zagrli, sestro, Svoju vernu drugu, Pa joj reci, reci...

VI Misleć’ na te — u tom vaju, Misleć— na te — u tom sjaju — Kad se moja duša pita, Je l’ na zemlji, il’ u raju; Misleć’ na te, kad mi duša Grli, ljubi sveta oba, — Mila ružo, duše dušo,

Misleć’ nate, misleć’ na te, Trepavica kad mi klone, Pa u noći, u samoći, U tom sanku ružičnome, Kad se majka moja spusti — U tom sanku punom milja, Te nad nama ruke digne, Zajedno nas blagosilja — Od suza se more diže, Mi plovimo

VII Mesečina, — al’ meseca nema; Moja mila zelen venac snila, Pak se malo u snu nasmijala, — Od toga se ponoć zasijala.

VIII Pola srce, pola kamen — To sam bio ja; Pola studen, pola plamen Krvca moja sva. Ti si kamen naučila Ljubit’, goreti, A srcu mi dade krila, Srce odleti.

Vidiš, vidim, sve već znadeš, Izdaju te sjajne oči, Izdaje te ova rumen, Ova suza to svedoči. HIII Diko moja, Gde si poniknula — Među smiljem Ili međ bosiljem. Uz ljubicu, ili uz ružicu, Među krinom, Il’ međ ruzmarinom?

Vikne l’ vreme da skidamo Stare okove, Neće trebat’ niko da me Dvaput pozove. Moja ljubo, verna ljubo, Mila si mi ti, — Al’ se onda zaboravi Ljubit’, grliti.

“ Odgovor će dati Tvoje crne oči. HHII Vidiš, sad sam došô k tebi, Da mi sine rujna zora, Al’ zaludu, duša j’ moja Otrovana od sumora.

Nije tuga moja druga, Sto me jada ne savlada, Moja j’ sreća šarna duga, Svaki trenut zlatna nada. A ja druga blaga nemam, Nit’

Nije tuga moja druga, Sto me jada ne savlada, Moja j’ sreća šarna duga, Svaki trenut zlatna nada. A ja druga blaga nemam, Nit’ bi druga blaga trebô; Ti si zlato

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

„Treća četa za mnom... Ura! Ura!“ Ustali smo i mi. Moja noga zape za kaiš puške mrtvog Bugarina. Imao sam utisak kao da me ruke one lešine vuku sebi pa, već izbezumljen,

Prislonio sam glavu na jednoga mrtvog i mislim, gde li može biti ta moja rana. Cela mi je noga oduzeta. Hoću da se okrenem na leđa, ali bolovi su neizdržljivi.

Sigurno su se oni preostali sklonili u naše rovove, i sad se tuku preko nas. Ali naš napad je slomljen. Moja četa više ne postoji. Koje od bolova, ili našeg neuspeha, možda zbog izgubljenih vojnika, meni grunuše suze.

Stisnuo sam zube, jer bi se jaukom odali. Oni su odmicali žurno. Moja se ranjena noga klatila, i kao da mi je neko zabadao noževe u slabine. Opominjao sam ih da lakše idu.

Ali tek što smo zamakli u šumu, kada nešto grunu, ali tako gromko, majko moja, da sam, čini mi se, svest izgubio. Jedan od vojnika se preturi.

— Onda se obrati Sergiju: — Dorogoj brat Serjoža Nikolajevič... daj pocelovać ćebja... Ti moj brat... vsja, ti i moja „Ruža“. A kad su Sergiju objasnili koja je to „Ruža“, on naredi da se dovede njegov konj.

Izvolte, gospodo, služite se. Ruke su mi lako drhtale, te sam jedva prihvatio šoljicu. Uveravao sam sebe da ovolika moja malodušnost dolazi svakako od bolesti i da ću se najzad i ja priviknuti. Ali oni su bili hladni kao stena.

Privlačim se... jurim preko poljanice, jest, baš ja trčim... pred rovovima sam... — Ovde moja misao kao da zamire. Nikako ne mogu sebe da nateram na bajonet. Grčevito stežem očne kapke da bih izazvao tu viziju.

— Nisu se nadali. Kad smo utrčali u rov, njihovi pešaci nagrnuše da beže, pa se sabiše u gomilu... — Auh, majko moja, što su kukali!... Vojnici su nailazili. Komandir je gledao u pravcu otvora, kao da nekoga očekuje.

— Bora se diže, ali u prolazu namignu Kosti da i on iziđe. Na vratima zastade. — Neka stoji moja kava... idem da se malo olakšam... — Ah, dobro me podsetiste. Vidim ja da me muči neka iznutrica. Izišli su obojica.

— onda pogleda mrko Boru: — Ti zamišljaš da sam ja automat... Misliš li ti da je ova moja kuća bugarski rov. Ili smatraš, ako si na položaju, pa ti se može — on se razvika: — E, hej, ovo je pozadina...

„Tako mi i treba!“ — mislio sam kao da prkosim nekome. Neobjašnjiva mi ova moja nova uloga. Dok sam bio u njihovom društvu, ponašao sam se uljudno. Kada sam uvideo da sam suvišan, ustao sam... A sad?..

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

LUKAVE 193 SNU 195 LALI 196 MUZIKI 198 JEZD KONjIČKI 200 PRI KONCU LETA 1825 202 SUJETNA ŽELjA MOJA U PRADEDOVA KUĆI ŽIVOT ZAKLjUČITI 203 ISPOVED 206 SNI 207 NEPOZNATI PESNIK 210 NEVOLjA 211 SAVA MRKALj 213 SASTAVLjENO KAD

(Moja Ljubica) Da je Pačić osim Petrarkine Laure znao i za Šuldeovu Ceciliju i Čokonai Vitez Mihaljevu Lilu, poznavao Žukovsko

Razoreni gradovi svi pusti već stali, kule bojne srpske sve i dvorovi pali. Ah, nesreća ta moja do ada me svede, svako veće zlo svoje spustiv na me sede. Uvi meni nesrećnoj! Gdi su cari moji?

Oružija sva moja vrag moj zatupio, pero svoje sa mojom sabljom zaoštrio: u krv moju umače, na me zlobu piše, čada moja nogami gazeć,

Oružija sva moja vrag moj zatupio, pero svoje sa mojom sabljom zaoštrio: u krv moju umače, na me zlobu piše, čada moja nogami gazeć, zlobom diše.

Pomrači se i vid moj, ruki oslabili, zgubila sam i snagu, sasvim me satrli. Slavna moja sva hrabrost na Kosovu pade, a tko će me utješit, nejma toga sade.

Kose moje na sablju vrazi moji vijut i nogama tlaču me, a po licu bijut; čada moja progone, Marsu ljutu daju, i tim srcu mojemu žalosti zadaju.

Starešine sve moje klone se na stranu, svi, po mraku hodeći, mene samu jadnu ostavljaju na mukah, ah, žaloste moja! Ah, Serbije prebjedna! Gdje nadežda tvoja?

Ah, bjeda moja, bjeda povsjudi! Njet mjesta nigdje gdje živut ljudi da bi mnje žiti i sebe sviti za njekoj Den, za njekoj Den.

“ Priskorbna gorlice! Kako ozlobljajut i tja utomljajut? Odvješčaj na sije! „Gnezdo moje raspletajut, — ptenci moja podavljajut, — tako ozlobljajut. Priskorbna gorlice! Gde budeš pristati, pomošči iskati? Odvješčaj na sije!

Sad ja vidim da me varaš, Jer se s drugim razgovaraš, Ljubezna. „Ne varam te, dušo moja, Ne varam te, serce moje, Ljubezni. Kad se s drugim razgovaram, Tebe, dušo, ne ostavljam, Ljubezni!

da me digod sretneš, Čuvaj da se na mene, dušo, ne nasmeješ, Učini se kanda me nigdar vid'la nisi, Učini se kao da ti moja bila nisi.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

PRVI DEO PRVA POJAVA U kneževome dvoru Jelisaveta gleda kroz prozor. JELISAVETA: Ne, to nije moja Venecija, Nevesta sjajna mora zelenog; A to što gledim, tamo daleko — Te gorostasne, crne aveti — Što, kao preteć

crne aveti — Što, kao preteć nebu, ponosno Po pustoj zemlji senke pružaju: To nisu oni čili valovi Što ih je moja mladost gledala Sa prozorija hladnog granita Veličanstvenih onih palača, Odakle mora vlasnici sedi Svemoći svoje

— Nesreća tvoja, svetla gospođo!... Venecijancima sreću donosi!... JELISAVETA: Moja nesreća?... Ma ozbiljan si mi, momče, suviše, I zagonetan, — a Venecijancu Baš ne priliči hladna ozbilja.

KNEZ ĐURĐE: Staniša! STANIŠA: Brate! KNEZ ĐURĐE: Dosta je sad... JELISAVETA: Eh, kletvo moja! Samo dosta je? I još ti nije mnogo, premnogo, Venčanoj ženi tebi na oči Kad porugama gadnog jezika Srce razdire?.

A kći je njina tvoja gospođa!... VL. VAVILA: Bog da je živi! RADOŠ (za sebe): Al’ ne da bude moja gospođa!... SVI: Bog da je poživi! Živela gospođa! VL.

Izdajnici ste sramni oboje! Buntovnici ste gladni, grabljivi! Pa vas opada vaše nedelo. Nije vam moja milost dovoljna, Kojomno sam vas svakad štitio, Veće upornom rukom mašate Za sjajnu krunu moga prestola; — Al’

Ah, bože moj!.... jest, ja sam list!... Il’ nisam? Ne... ja sam stari bor... A moja deca granje lisnato — Knez Đurđe vihar beše užasni — Pa se sa munjom vihar oženi I na temenu moje starosti Bezbožnu

Prokleću tebe, moju nesreću, Prokleću, kneže, očiju vid, Što me zanetu tako zanese, Da za te pođem, moja nesrećo! (Plače.

— JELISAVETA: Samo ne tvrda volja, Ne muška reč!... KNEZ ĐURĐE: „Volja i reč?...“ Ta moja volja beše tvoja reč, Tvoj osmeh, suza, kletva, uzdisaj, Il’ samog miga ona tajna vest Uvek mi beše oštra zapovest...

KAP. ĐURAŠKO: Na kasapište odoše, Gde će ih stići moja osveta. (Katunović pada ranjen.) KATUNOVIĆ: Proklet dabogda!... Rebra prožeže!... Al’ neka teče krv!...

Ali se moja snaga salomi, klonuše ruke, a svijest mi mrče, ne osta do glasa da ti poruku njegovu iskaže: bjež’, gospodaru, sa svijet

A moja Manda, kako na magarcu mrzi, još bi mi neki put i sirovicom grbinu nažirila... (Vujo se prekrsti.) Šta je sad to?...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

PRED SUDOM 50 JAJCE 70 REČNIK 72 IZABRANA DELA MOLITVA Nesrećan si, Narode moj, bijedna si, Otadžbino moja! Znam ja i osjećam nevolje tvoje i crni čemer što ti je stegao dušu tvoju.

Narode moj zarobljeni i kukavna Otadžbino moja! Nemilosno me tjeraju s groblja, šibaju me strašno i riječi mi u grlu staju.

se steže, namrači, pa samo suvo uzdahnu i, zanoseći se kao malo u stranu, viknu: — Ne plačite, ne jadikujte, djeco moja! Plačem i jaukom ne ožali se pogibija snage moje i lepote moje. Pjesnu, pjesnu, djeco!

Pjesnu, pjesnu, djeco! Jovane, Milane, Vido, Jagodo, djeco moja! Ne plačite, ne jadikujte, već se zagrlite i zapjevajte onu pjesnu od tuge goleme...

Ovo su djeca moja, sestre moje i braća moja. 'Oću da i' ožalim. Niko i' neće onako od srca ožaliti nô ja... Silom je odagnaju s groblja,

Ovo su djeca moja, sestre moje i braća moja. 'Oću da i' ožalim. Niko i' neće onako od srca ožaliti nô ja... Silom je odagnaju s groblja, ali se ona opet privuče i

— Siroma', vukarni Relja! — Ne dirajte me, braćo. Crn je udes moj, velik je jad moj i pregolema nesreća moja... Nijesam ja vukarni Relja! Ja sam kralj brez kraljevine... car brez carevine!

Prozvali su ga, belćim, tako što je on svakog zvao slatkom dušom. Poznavô on koga, ne poznavô — on svakom: moja slatka dušo!

!... Kome da ostavim? Švabi... Ličaninu! A moj Stole, moja slatka duša, kad odraste, da ide tom Švabi u najam!... A-a, to ne mere biti! — 'Ajde, 'ajde, stari!

ja i moj Stole. Onda će biti i caru premilosnom i spa'iji svega dosta... Tako ti to meni učini, moj dobri gospodine moja slatka dušo! — objesi se Mijo o vrat jednom đendaru, pa stade plakati.

Nemoj, moja slatka dušo, da se zatre moje pleme... moja krv, Bog ti svaku sreću dao! — preklinje pokojni Mijo, a suze mu teku niz

Nemoj, moja slatka dušo, da se zatre moje pleme... moja krv, Bog ti svaku sreću dao! — preklinje pokojni Mijo, a suze mu teku niz obraze kô kiša. — Mi, stari, ne možemo ništa.

Bojić, Milutin - PESME

Ja hoću da stvorim puno snage delo. Ne plaši me moja vlastita Golgota. Kidajući sebe, ja hoću da stvaram, Da čeličnim dletom čvrsti kamen param I da stvorim delo što

Nek' moja sreća sanja i na laži. Više je volim no nauke vaše: I ludu mladost moje oko traži, A najmudriji grobari ga plaše.

Od strasti su moja usahnula rebra. A danas mi oči ustreptaše besom I zazvoni duša ko harfa od srebra. Tvoje oko prosu drhtaj mojim

I nema zdrava mesta na meni. (Psalam 38) Pocrnela je koža moja i kosti moje posahnuše od žege. (Knjiga o Jovu, XXX, 30) Okadila sam postelju svoju smirnom, alojem i cimetom.

Kao urma što se večito zeleni, Daj mi moć da sišem jezera duboka Ispod vrela peska. Moja duša plače I plamene suze teku mi iz oka. Sadašnjost mi dajte, sve bešnje, sve jače Da sobom sagorim.

A kad moja ruka kradom pero takne, Tvoj osetim stisak, zadršćem bez java, Ceo zid se jedan kô zavesa smakne I ja vidim samo

(1914) U KLANCIMA SE MOJA DUŠA VIJE MEĆAVA Beskrajna i bela poljana počiva, Kao mrtav heroj zaleđena trupa, Kome beli pokrov lovore prikriva.

Tada zalud ploče slaćeš sa Sinaja! (1915) KAO PROMETEJ U klancima se moja duša vije I čini mi se oni isti klanci Kroz koje prođoh, gde se patnja krije, Stežu me, kô tamnički lanci.

U klancima sam i reč moja trne I moja vera i ponos se gasi; Nada mnom lete oblačine crne. Sram teški pada na još mlade vlasi.

U klancima sam i reč moja trne I moja vera i ponos se gasi; Nada mnom lete oblačine crne. Sram teški pada na još mlade vlasi.

I mesto mira nov put mi predstoji, Da lažem sebe u kom novom hramu Duša se moja sama sebe boji, Jer vidi sebe pustu, večno samu, Kao Ahasfer da besciljno bludi, Kleta od onih za kojima žudi.

I njenom oku ti si dao sjaja. U tvoj se drhtaj nenadno uvlače Osmesi njeni fini, kô ton jada Tih osmeha je moja duša rada.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

) ANĐA (čita pismo): „Đoka”. JEROTIJE: Njega znamo već. Ostavi njega, pa počni ozgo. ANĐA (čita ozgo): „Marice, dušo moja!” JEROTIJE: Aha, je l' ti sad miriše na promincle?

MARICA: E, to ti vredi! ANĐA: Al' ovo, u kafani; ja da doživim da moja kćerka ide u kafanu sa mladićem! MARICA: A ti nemoj da doživiš! Ne moram ja ići, može on ovamo doći ako pristajete.

) „Gospodinu Ministru unutrašnjih dela. U mojim je rukama vaše sumnjivo lice, u vašim je rukama moja klasa. Molim za hitnu razmenu!” Ja, tako ume Jerotije, nego!

(Tasa, se snishodljivo smeje.) Eto, promerite ga, molim vas pa kažite: je li sumnjivo lice? To vam je, gospodo moja, kao na primer na pataricama: skupe se žene, deset, dvadeset, trideset žena: e, 'ajd' sad ti, ako možeš, poznaj koja

) Je li tako kazao? SPASA, MILADIN (jednoglasno): Tako je, gospodin-Vićo! BOKA: Molim vas, ja sam kazao da je to moja tajna. VIĆA: Pa tvoja, dabome da je tvoja! Ali sad, kad smo te ulovili, sad je naša.

KAPETAN: Je l' hoćeš da priznaš? ĐOKA: Ama, nemam šta da priznam. KAPETAN: Čitaj! VIĆA (čita): „Svaki, dušo moja, Snosi ljubav razno, Al' men' je bez tebe Uvek srce prazno!” KAPETAN: Cvrc! Pa to, bre, nešto kao iz lire! (Đoki.

mesto da si napisao ljudski kakvu proklamaciju da je policiji čisto milo da ti metne bukagije na noge, a ti: „Dušo moja, žića mlađanoga”, jedan, dva!... Ima li još što, gospodine Vićo? VIĆA: Ima na ovoj strani neki zapis. KAPETAN: Čitaj!

Samo, molim te, slovo po slovo, svaku reč da čujemo. VIĆA (čita): „Dušo moja”. KAPETAN (razočaran): Opet „dušo moja!” (Đoki.) Ama, ti si bre neka šušumiga!

Samo, molim te, slovo po slovo, svaku reč da čujemo. VIĆA (čita): „Dušo moja”. KAPETAN (razočaran): Opet „dušo moja!” (Đoki.) Ama, ti si bre neka šušumiga! ĐOKA: Molim vas, ja ne dozvoljavam da me vređate! KAPETAN: E, boga ti!

Zlobno): Piše ga vaša ćerka, gospodine kapetane! KAPETAN: Šta kažeš? To ne može biti! Otkud moja ćerka može biti tako pismena? VIĆA: Eto, vidite potpis, ako ne verujete. (Daje mu pismo.

VIĆA: Mora, gospodine kapetane. KAPETAN: Ovo se pismo neće čitati! Gde piše da se moraju čitati pisma koja piše moja ćerka? VIĆA: To je dokumenat nađen u džepu kod okrivljenoga, a ovo je istraga.

Pa kad je tako, onda bar neka pukne bruka! KAPETAN: Je l' to tebe boli? VIĆA: To je moja stvar šta mene boli, ja samo tražim da se čita pismo radi potpunosti istrage! KAPETAN: Jok! Ovde se neće čitati.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

muža, da bi majci ostavio duge mučne trenutke prisećanja (Okretala, prevrtala s njome,/ Pak je ruci tijo besjedila:/ "Moja ruko, zelena jabuko!/ Gde si rasla, gdje l' si ustrgnuta").

Jakšić, Đura - PESME

53 POZDRAV 54 JAN HUS 57 KALUĐERI 61 PESME MOMA Kad bi moma zvezda bila, Nikad ne bi duša moja Bela danka zaželila. 1856. MILA „Vina, Milo!“ — orilo se Dok je Mila ovde bila.

2. Često te u snu snivam, Moja ljubavi! Često te tako viđam, Cvete ubavi! Pa grlim nebo plavo, Grlim, uzdišem; A ljubim sunce jarko, Ljubim,

Potpraši mi puške male: Ruke su mi malaksale Sekuć Turke, Crnogorko! A kad padnem, gorski lave, Moja lepa Crnogorko, Teške rane i krvave Nek zamene turske glave!

Hrani, neguj, Crnogorko, I lep nauk kazuj njima: Svetiti se dušmanima — Moja verna Crnogorko! 1862. NA LIPARU Jeste li mi rod, siročići mali? Il’ su i vas, možda, jadi otrovali?

Ili nam mrtve vraća zemljica? . . . . . . . . . . . . . . Vrata škrinuše... O, duše! O, mila seni! O, majko moja! O, blago meni!

“ Tako zbori buljubaša I za nož se rukom maša. Dalje tvrdi stražar stari: „Braćo moja, graničari! Imam jednog pobratima, A u njemu vere ima; Pa mi dođe kradimice S one strane Tisovice, Potkaza mi

Nastasijević, Momčilo - PESME

S golubicom bi da zaguče. Usnama pupolj u cvetanje mami, nedrima trešnje u zrenje. Stani ne mini. Kadifli, gle, moja dolja. Travicom gusne za mekotu po njoj, pa mahovinom po uzglavlju, po steni. Stani ne mini.

Jer i kroz ranu, i tiše tim, prizivlju se biti. Al’ dve se otvore. Preboli te zadadoh, moja bez prebola, brale. Jer je tiho satkana duša, na tiše brdo uvodile prozirne ruke.

ODJECI MOLITVA 1 Da utopim se u plavetnilo tvoje, Gospode, žedan ja. I radost moja tebi, darodavče, rumenilom da okadi prostore.

O, Bože, daj im bar videti to, ne ona, ne ona, stoput proklet ja! MARINA PESMA Jadna moja Majko, kameni, kameni nedužna!... Kod žive tebe narodom kad zla ote se reč, strašni spomen tvoj osta na veke!...

Kako si, Jonatane, mogao da podlegneš? Srce moje, Jonatane, gorkom je patnjom puno. Bio si moja sreća, prijatelju, brate moj. I ti si me voleo, Jonatane, više no svoju dušu.

PESMA SLUŽAVKE Vodi me, mili moj, Niz brežuljak za ruku Da vidimo, dragi, je li nam loza u cvetu. Dragano moja, loza nam nije cvetala. No udahni mandragore, kô celov opija.

Gde kraj svirepoj noći, gde kraj? Srce mi plam, srce mi plam. Zapevaću za Gospoda. O dane, de preni, slavo moja, Leute daj tvoj zlatni zvuk I pevaj Večnoga Što nebu gre uvis. V Večni Bog je moje videlo beskrajno.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Ova moja ništa ne može. Vidi ga pa odmah glavu izgubi. Ide, radi, a ništa ne vidi. Toliki darovi, vezovi, stoje, a ona samo se

[Baba se razbolela, snaha i nevesta je neguju.] — Deco moja slatka! I upućivala je kod Mladena, da i ona ide, ljubi ga, blagodari, zahvali: — Idi kod deše, i nogu, stopku gde

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

U priči SEZ, 50 ‹193› kralj ne ide u crkvu da se moli Bogu, nego pod k. (»kruščica je moja crkvica«) i molitve mu pomognu, jer se posveti (postaje »kralj David«). K.

Ćipiko, Ivo - Pauci

— odgovori mirno Rade i, nasmijavši se, reče: — Ne zameće se noćašnji trag tako lako!... Već 'ajdemo, ženo moja! I, uhvativši je za ruku povede je tragom noćašnjih stopa svojoj kući.

— Uveo sam te da znaš gdje ćeš doći:. ti si ovdje moja domaćica, inoča, druga žena!... —A kud ti je čovjek? — upita je. —Pošao je u varoš. —Mora da je budala.

se okrene ženi: — Čuješ, Božica, zamjenićeš kovrljak s curskom kapom, hoćeš vala, jer popa—Vrani još ti nisi moja žena!.. . Hoćeš li, a? — Neću li... — nasmija se na nj žena mu.

— veli Ilija. Ta otkada ljudi pamte, uvijek je tako bilo .... Bolan, pope, svaka je Vjera od boga... Vidiš, moja majka bila hrišćanka, a ja sam kršćanin... kako ko hoće... nema sile.. .

Nosim vam, djeco moja poljublena, jedan golemi bescjeni dar — dar koji će obveseliti i bogata i siromaha, i staro i mlado...

— Porubaću ti kravu, — veli rubač i povešću je sobom. — Goni ti .... ali, velju ti, nije moja. Krava je Ilije Smiljanića, dao mi je na po. —A čiji je vo? —Petrov, dao mi ga na izor...

—Ilijina je, velju ti. —Ne mari... Uto bane Ilija i Petar; neki klapac kaza im da je rubač u Vojkana. —Moja je krava, — veli Ilija, — zna sve selo... Imaš li kartu od suda?...

Petar ulije za se litru i sjede dalje od brata. — Što se srdiš? — opet će Ilija. Znao si da je moja krava, nisi mario goniti je... Mogli smo kao braća... —Neka, bolan, znam ja što si ti i tvoja pitoma besjeda!

Bojim se navaliće na me troškove... pa ko će i svjedočiti proti popu? — To je moja briga! A i troškove ću platiti; dovešćeš advokata iz grada... I njega ću platiti ...

— Neće, boga mi! Ne dam zemlje iz ruku do velike nevolje... Ne dam je, pa makar je krvlju morao otkupiti! Nije ona moja... djetinja je! — i pokaza kretom glave na starijega. — Da, djetinja! Njima ostaje.

Ivo bez prigovora miti je. U vrhu, na uzvisici, osvrnu se mladić prama moru i pričeka djevojku. — Na moja, na! — javi se ona kozi kad stiže, i pruži joj dlan.

Čekamo dan po dan. Neka gredu!... Ostaćemo sami... — Neće moja dica mene zapustit' — s uvjerenjem prihvati starac, smireno položi glavu na blazinu i zaklopi oči...

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Radila je pod čovekom kao vodeničko čeketalo. Košutica moja. Gledao sam joj rumenilo obraščića zažarenih od želje i krupne sam joj oči gledao, te mi sad svetle kao dva gorska

A i šta sam mogao. Ako bih ga odvraćao od te sumanute zamisli, on bi me nazvao mlakonjom i rekao mi da je moja ljubav prema Hristu sumnjiva, da više volim udobnost od stradanja i ispaštanja, da nisam dobar monah, jer da sam dobar,

Da li je to zato što im moja žrtva nije potrebna? Danas mi je jedan sebarski klipan prišao, drsko me pogledao pravo u oči i rekao: „Ako stvarno

Znam da će moj vitez, uplašen od crne ptičurine, nestati u kamenjaru. Ništa ga neće zaustaviti, ni moja preklinjanja da ostane tu, ni moj neutešni, bolni plač, ni moja nesamerljiva tuga. Plašim se usamljenosti.

Ništa ga neće zaustaviti, ni moja preklinjanja da ostane tu, ni moj neutešni, bolni plač, ni moja nesamerljiva tuga. Plašim se usamljenosti.

Kraj mene na bedemu ostala su moja braća monasi, te kukavne ispijene utvare, dremljivih očiju i mrtvih lica. Vidim i Jelenu, sada gospodaricu Kule, kraj

Uzmite toljage, deco moja, i izagnajte silu nečastivu iz toga obuzetog štetnika, da vam ne prlja i skrnavi kućevni prag.

Radi svoj posao. Stavlja svoje čudotvorne meleme na otvorene rane. Kako li će samo riknuti moja lepa košutica. Kako li će u bolu razmahnuti svojim dugim kosama. Ne, neću tako. Cediću je polako, natenane.

Vedrina joj nije splasla ni kad sam dodao i ono drugo. Dadara Da, znam, bila je to moja greška. Dopustio sam da me Brzan iznenadi.

Šta ja želim? Sve što bih mogao ovde da pomenem čini mi se da je nedovoljno. Moja močvara ostaje neizmenljiva. Mutna vodurina koja se ljeska na suncu, zadah truleži, crknute mrcine koje plivaju

Hoće li to san da mi kaže kako ja samo smrt za sobom vučem? Čega se god dotakne moja prokleta ruka! Artemije Najzad su razbojnici napali i severni bedem.

Počeo sam da je milujem, u početku, bojažljivo i nežno, ali vreme je prolazilo, strah u meni je nestajao. Moja šaka je skliznula kroz okovratnik njenog haljetka i u okruglini dlana je počela da migolji njena velika mekana dojka sa

Ilić, Vojislav J. - PESME

Do vraga s njome! Zanos taj Studenim zrakom sjaje O, Hebo moja, vina daj! Zaborav ono daje. Kroz ovaj mili poljski svet Lahora bledo krilo, Šireći nemi, blagi let, Leluja cveće milo.

O, još se sećam na taj dan, Kad mi je venac dala, Pa prvi pozdrav, prvi san, Minerva moja mala. I suza mrači pogled moj, I duša moja strepi, I sav bih život dao svoj Za časak onaj lepi!

I suza mrači pogled moj, I duša moja strepi, I sav bih život dao svoj Za časak onaj lepi! Koliko puta pade noć, Koliko dana prođe, I još je silna ona

I ceo božji dan On gleda pusta polja, gde gola strnjika raste, I sneva drugi san. Tako i prošlost moja preda mnom tiho se budi, Moj pogled isto tako kroz puste poljane bludi, I moje žele tako, što srce u meni

cveća pažljivo poče da ređa; A kad je svršio posô, on reče spokojno tada: „No, sada, sinovče dragi, penji se na moja leđa.

Gle, na tom surom stablu njezino drago ime Još vreme štedi zar? Srce se moje budi, i moja prošlost s njime, I mog proleća čar Ali nje nema više.

daljni red, Ja samac bludim po obali, Spokojan, tih u miru tom, Pa slušam, kako šume vali U nemirnome toku svom; A misô moja žuri tada Severu daljnom, gde ste vi, I noć zvezdana tiho pada, Dubokim sankom zemlja spi.

S hrišćanskom tugom ja sam tada Voleo burni ovaj svet, I moja ljubav, večno mlada, Iskaše sebi srodan cvet. To beše uzor onih dana, Kad je u mladom srcu mom, Treptala bleda

Kad još nigde nije bilo ovih ljudi, ovog sveta. Ja sam bio sam gospodar od zverinja i od tica, Ti si bila, milje moje, moja lepa nevestica. I sada se živo sećam na tihotno jedno veče: Ti počivaš na mom krilu, a niže nas Ganges teče.

On raznosi slatki miris i leluja kose tvoje, A ti spavaš, slatko sanjaš, moja ružo, cveće moje! Oko mene nikog nema, niti čujem živa java, Nebo ćuti, zemlja ćuti, sve spokojno, mirno spava.

Vekovi su prošli i vremena duga, Mnoga carstva pala, a mnoga se digla; Ali moja sumnja, kô i moja tuga, Još nikako nije svome kraju stigla.

Vekovi su prošli i vremena duga, Mnoga carstva pala, a mnoga se digla; Ali moja sumnja, kô i moja tuga, Još nikako nije svome kraju stigla.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Želite - a to je za mene zapovest - da u pismima nastavim moja rasmatranja i pričanja. Vi ćete i dalje pažljivo slušati i zapitkivati me, kao i letos.

Vrativši se sa takvog puta, izgledala mi je moja izba tesna i memljiva, spisi požuteli, knjige umoljčane. Manimo se, dakle, školskih knjiga i učiteljovanja!

Od starog gospodstva ostali su na zgradi, koja je u svetskom ratu dobila dva topovska metka, samo tragovi. I moja soba u njoj sada je samo skromno, ali ugodno utočište.

koja, kao što je to Minkovski prvi zamislio, vreme i prostor stapa u jedan četvorodimenzionalni kontinuum. Moja fantazija se dovoljno razigrala i osmelila, pa zato pokušavam da se uživim u taj četvorodimenzionalni prostor.

To je bila kao neka munja, neko električno ispražnjenje, koje je potreslo sva moja osećanja i sećanja, uzbudilo celu moju unutrašnjost, razmotalo i munjevito osvetlilo ceo moj život.

Tako ćemo se, draga moja prijateljice, videti tek idućeg leta, a da dotle ne bih zaboravio šta sam ovde sve video i doživeo, ja vodim zbijenim

Tako Vam, draga moja prijateljice, duh naučnika liči, po raznolikosti svoga hoda, na nekakvu životinju, a da je ta životinja srodna lovačkom

Njegova udovica počne da nariče: „Kud’ li hodi, kud’ li brodi a u bari se udavi!“ Porodično predanje govori da je ta moja prababa mesto reči bara upotrebila pogrdniju reč, koju njen otmeni potomak ne sme perom da ispiše, ali mi njeno

Nismo umorni, a ne bismo hteli da propustimo tako divnu priliku.“ - „E pa lepo. Odmah ćemo u dvor, moja kola već su upregnuta. Sedosmo u paradne kočije izaslanstva pa krenusmo preko mosta strmim drumom uz breg.

Jer, to je moja poslovica: ne traju ni sila ni bogatstvo, već moć duha. Ja cenim Kopernika visoko i slažem se sa njime u tome da se

Svaka planeta opisuje svojim središtem po vasioni svoju elipsu pravilnije i tačnije nego što ju je maločas moja olovka na papiru iscrtala. Ko upravlja to njihovo kretanje bez čioda i konca?

To se očekivalo od mene pogotovu onda kad moj otac umre, a ja tek navrših svoju sedmu godinu. Moja majka, hrabra, požrtvovana i neumorna, svojski potpomognuta od svog brata Vase Muačevića, odličnog ekonoma, koji nam

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo… Jao … jao!“ Eto leži nesretnica, Baš ni traga od života: „Moja tica, moja tica! O sirota, o sirota!

Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo… Jao … jao!“ Eto leži nesretnica, Baš ni traga od života: „Moja tica, moja tica! O sirota, o sirota!“ Dete tužno zakopava Ticu svoju pod zemljicu, Pa sa njome zatrpava I svu svoju boljeticu.

Nes' me dragu mome Da više ne tuži, Da suzno za mnome Lica svog ne ruži.“ . 21. nov.) AJDUK BRANKO RADIČEVIĆ Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od skora, Ali sami sokolovi, S njima s' vinem s ove gore Kao munja na

“ . 21. nov.) AJDUK BRANKO RADIČEVIĆ Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od skora, Ali sami sokolovi, S njima s' vinem s ove gore Kao munja na zlotvore.

O VIDOVU DNU MITA POPOVIĆ (ČIKA MITA) Sabljo moja dimišćijo, Sabljo moja krvopijo, Ljuta gujo željo moja – Da idemo u sred boja! Napred! juriš! kolji! pali!

O VIDOVU DNU MITA POPOVIĆ (ČIKA MITA) Sabljo moja dimišćijo, Sabljo moja krvopijo, Ljuta gujo željo moja – Da idemo u sred boja! Napred! juriš! kolji! pali! Izrod koji krvce žali!

O VIDOVU DNU MITA POPOVIĆ (ČIKA MITA) Sabljo moja dimišćijo, Sabljo moja krvopijo, Ljuta gujo željo moja – Da idemo u sred boja! Napred! juriš! kolji! pali! Izrod koji krvce žali!

Najpoznatije njegove pesme su „O Vidovu-dnu“ („Sabljo moja dimišćijo“), „Pod lipom“, „Napred!“, „Napraviću šajku“, „U gori“, „Šalajdalajdanom“, „Gusle moje javorove“.

Stanković, Borisav - TAŠANA

TAŠANA (obesne se o nju, plače, gura glavu u nedra): Nano, nano! O ne znaš ti, nano moja! KATA (miluje je): Pa kaži, čedo, kaži nani svojoj! TAŠANA Ne znam. Samo znam da ne mogu više.

Čuje se na stepenicama, do vrata, stenjanje, neprirodno mljaskanje ustima i potmuo glas: »Moja je ovo, moja kuća!« Pojavljuje se glava Parapute, ali leđima okrenutog, nesrazmerno razvijena i utrpana krpama,

Čuje se na stepenicama, do vrata, stenjanje, neprirodno mljaskanje ustima i potmuo glas: »Moja je ovo, moja kuća!« Pojavljuje se glava Parapute, ali leđima okrenutog, nesrazmerno razvijena i utrpana krpama, ponjavama.

Samo zašto ne ideš u kujnu, i tamo će ti dati da jedeš i piješ. PARAPUTA (mumla): Moja je ovo kuća kao što su i sve kuće moje! I vi ste svi moji!

(Umiljato): Ali idi sada, Paraputo, u komšiluk, u drugu neku svoju kuću. Vidi se kako Paraputa odlazi mumlajući: »Moja je, moja kuća«. STANA (sluškinjama): Eto vidite, i što ste toliko zalarmile. Kao da ga ne znate.

Vidi se kako Paraputa odlazi mumlajući: »Moja je, moja kuća«. STANA (sluškinjama): Eto vidite, i što ste toliko zalarmile. Kao da ga ne znate. Kao da ga prvi put viđate.

I onda, zašto da ne zapevam, kad vidim kako po sobama moja deca, snaje, unuci, slatko mirno spavaju. Sve je to, koliko je Bog dao, zbrinuto, pa posle mene, ako hoće da rade, ne

Vaš deda, hadži Stevan, i ja, kao rođena braća smo bili, vaš otac kao moj sin je bio, pa sad ste mi i vi moja deca! Čekaj da dâ deda paru. Pa zašto i kod dede niste išli?

(Potreseno): I mojom krivicom je morala ona toliko da plače, sirota moja i dobra sestra, moja »lala«, moja dobra i mila duša! Ulazi Stana sa manjom sofrom, tanjirićima, bokalom vina i čašom.

(Potreseno): I mojom krivicom je morala ona toliko da plače, sirota moja i dobra sestra, moja »lala«, moja dobra i mila duša! Ulazi Stana sa manjom sofrom, tanjirićima, bokalom vina i čašom.

(Potreseno): I mojom krivicom je morala ona toliko da plače, sirota moja i dobra sestra, moja »lala«, moja dobra i mila duša! Ulazi Stana sa manjom sofrom, tanjirićima, bokalom vina i čašom.

Da ih žali, što će, ako sam na putu, po zimi, mećavi, da zebu; ako mi nije hladno, ako sam u svojoj ćeliji, možda će moja glava i čelo biti bolesni...

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

— E, hvala na društvu.” Tek što je majstor Kosta izašao, a onaj govornik tiho zapeva: Oj Kostice, tugo moja, Šta će tebi deca dvoja, Kad ne mogu biti tvoja.

O, Bože, oprosti i meni matoroj greh. Hranim telo, a ne pitam za dušu. A ko bi se svega setio! Ide lepotica moja za procesijom, kod časnih sestara je učila šiti, vidi svakog đavola u svakom budžaku moje kuće, a sunce na nebu ne vidi.

I Toša, dobri Toša, kažu da je o tom pričao: „Onda, ovaj, moja Nola k'o da je zaljubljena.” Uveče popije samo teglu mleka, i u devet sati spava. A sutra, s petlovima na noge.

A moja sestrica, sasvim druga, udarila sva na svoju majku. Mi smo od dve matere deca, i ja sam od Julice skoro osamnaest godin

Ništa meni, Todore, dobroto moja, nije kod tebe neobično... Ono, ako baš 'oćeš da budem iskrena, evo šta mi je neobično.

Godili su mu komplimenti i utehe, ali je šaptao rezignirano: — Ta moja glava, to vam je kao kad zao vetar uvrne peteljku i zaguši cvet, i cvet se još malo drži, ali je već mrtav...

— Balkon je znaš — tumačio je gos-Toša ranije ženi — volela moja mati, i on je ekstra dozidan; to se i vidi, pljuni pa zalepi izgleda.

Umorim vam se tako svakog dana, i kad dođe predveče, ja, mesto u šetnju do groblja, sasvim kao i moja stoka, udarim čelom o staju, jedem, i legnem da spavam. Po Julicu još ne beše došao oficir.

Ali da već vidi devojačke noge, to gospa Nola nije znala. Zamislila se. — Istina je, moja Julica hoda kao vila. Kad se obuče, lutka... Mora to videti svako živ, ako samo pogleda...

Neće Luka u popove, ne dam, i kraj... Osetih da sam se osramotila, i da sam možda i dete izgubila, ali moja šlajferka baš ništa, samo ugovor potvrdila.

Izgiboh zbog onih njivetina za koje se nisam rodila, i koje ne znam čije će biti! Hranim i branim decu koja nisu moja. Ne znam ponekad za šta Boga da molim.

Ili da odmah prestaneš plakati. — Ti se šališ, Nano, a ne znaš kako se sve u kući prevrnulo bez tebe... Odlutala i moja keruša, i nema je da se vrati.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

cui est, cui menѕ dіvіnіor, atque os magna ѕonaturum za znak spomena delce ovo posvećuje Sočinitelj Muza moja ljubno tebi, mili druže, diže spomen, al’ je lepši onaj spomen kog sam, druže, dižeš sebi.

To bi po našem mneniju najbolje bilo taki spočetka pero ostaviti.« Vi ste vrlo strogi, gospodo moja. Ja, istina, zanat spisatelja vodim od sedam godina i trudim se doznati što se god doznati može, ali o muzama ne znam

On usugubi korake, počem se polja dobavi, i stignuvši Roksandu: »Lepa moja, kuda tako nameravaš?« zapita je. Roksanda, videći iznenada lepo obučena mladića, zastidi se i pogled zemlji obrativši:

« O, ja o vami ni najmanje ne sumnjam, frajlice. Kad je jošt koja frajlica tajnu kazala? Ali kako ste razrešili? Šta je moja zagonetka? »Poeta.« Pravo!

ciniker, otkud tako u ovo vreme; šta vas je privolelo da iz vašeg mirnog bureta iziđete? — O, dobro razumem, vas je moja reč o aljinama vozbudila. Ljubezni g.

Ja sam srećan bio, te joj se ovo delo dopalo, i moja usta počela su me već svrbiti misleći da ću (neka Venus zna) bar jedan poljubac kao nagradu za moj trud dobiti.

Ali moja emunctae narіѕ (tako Horacije zove oštrljatonosate) komšinica nije ktela gora biti od drugi kritikera. (Šta je to kritik

Ja nisam jošt roman vidla bez ljubovi, kod vas pak osamnajsti je tabak (ovde moja komšinica presomićen tabak razumeva), a o ljubavi ni mukajet.

ja znam da knjiga nije čizma da se mora po kalupu praviti, znam i to da ništa nije lakše praviti nego romane kako moja komšinica zakteva.

— Ali šta to pomaže toliko trpanje i lupanje? Meni je komšinica moja obećala jedan poljubac ako u ovaj, kao što ona kaže, lep roman i ljubov, koja je u romanu kruna i venac, prinesem, a za

Ja bi želio da se stara ona pesma: »Znaš li, dušo, kad si moja bila« lako ne zaboravi. Ovu da svaka devojka dobro naizust nauči pređe nego što počne čitati romane.

Onda ćeš jamačno potražiti dobru aginu kćer, i bar možeš reći: Ovde leži pokojna moja nesuđenica. Sad su joj na vrbi kosti, Bog da joj dušu oprosti. Dixi!

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Pre svega, nisu ni stoga što ja sebe ne smatram velikim čovekom, te sam sa te strane bezbedan i miran, uveren da će moja privatna pisma izvesno korisnije poslužiti piljarima za fišeke no biografima za vađenje kakvih podataka.

bakrač hladne vode, da sam mu u duši opsovao nešto tako nehrišćanski da to ne bi ni u kom slučaju moglo poslužiti kao moja izjava prilikom stupanja u hrišćanstvo.

Tako, na primer, moja je majka dotle spavala po celu noć, što sam ja smatrao za nehigijenski i počeo sam je buditi po pet i šest puta noću.

Tako i moje prve izraze: „du, mu, gu, do, po“ itd. moja je majka prevodila i tumačila kao da tim hoću da kažem: tata, mama itd.

Od toga doba, otkako ne može više da dâ glasa od sebe, preziru ga i moja sestrica i njene drugarice, a izgleda da ga prezire i ona buržoazija u prozoru: zajmodavčeva žena, raspuštenica

A nije to jedini slučaj kod kojeg je moja radoznalost bila nagrađena batinama. Ta se radoznalost nije ispoljavala samo u beskonačnim pitanjima, već u još jednoj

je noga moje tetke te sam se čudio što se toliko natura nozi učiteljice trećeg razreda osnovne škole, kad sam znao da moja tetka i ova učiteljica nisu inače na dobroj nozi.

Razume se da sam ja bio uvek taj koji je obrazovao kabinet. Ta moja misija nije imala za sobom poverenje nikakve skupštine, ali to nije nimalo neobična pojava u našem političkom životu.

Tu brigu pokušala je moja tetka da ublaži time što bi zavirila u moju budućnost i stoga je jednoga dana otkinula končić sa moje košulje, dala ga

Klota, ona parka koja drži povesmo, bila je moja najstarija tetka, koja je imala nečega mitološkoga na sebi već i po tome što je pod nosem imala brkove kao

je ona i u životu umela ne samo da ispreda nego i da mrsi konce; a Atropa, ona što drži makaze da odseče dužinu veka, moja najmlađa tetka, bila je kadra i inače skratiti čoveku vek, te su joj makaze bile sasvim izlišno oruđe.

Pa onda, ima ferije; deset meseci ne brine ništa, ne misli ništa i dva meseca se odmara. Šta ćeš lepše! Majka je moja bila za to da budem ili doktor ili mitropolit. — Doktor je odista zgodna stvar, — dodaje teča.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

KOSOVO POLjE 2 ZAROBLjENI 7 „DANAS JE TEŠKO PRONAĆI REDOVE“ 18 JANKOVA KLISURA 24 LIHVARI SAHRANjUJU DRŽAVU 32 MOJA, PETA BATERIJA 35 NA PRAGU OTADžBINE 45 KOD GRANIČNOG KAMENA 50 KO JE VERA, A KO NEVERA 54 GOLGOTA 65 U

Ala u ušima pišti. Ili je to jauk. Gr-r-ru! Neko stenje. Ali šta mi to noge pritiskuje? Gru! Gr-ru! Gr-r-ru! Majko moja! Kao da se brdo svalilo. Ranjen?!... Naprežem svest. Otvaram naglo oči. Grr-ru! Vidim neke užasnute prilike. Gr-u! Gr-u!

Pri pomisli da onaj može opaliti pušku u moja leđa, nesvesno polegoh i ponovo obodoh konja. Čudilo me samo kako na celom ovom putu ne sretoh nijednog vojnika.

Pokušavao sam ovlaš da se utešim, kako sam nekada bio u težem položaju. Ali maglovito predosećam da moja osećanja dužnosti nisu ista. Onda sam bio u svojoj bateriji, sa svojim drugovima, sa poznatim vojnicima.

Tek tada trgovac mahnu glavom dečaku da iznese šećer pred radnju. MOJA, PETA BATERIJA Ulice su bile zakrčene pešadijom, artiljerijom, kolima. Svi su išli u jednom pravcu.

Jer inače, otkrili bi naše namere, te bi onda Bugari navukli još veće snage. Moja je komanda u roku od dvadeset minuta bila: po deset, razornom granatom, po deset... po deset. Sa ljudi je lio znoj.

nije bilo nikakvih puteva, u slučaju da nas poteraju, te sam naredio da se prokopaju rampe za spuštanje topova. Moja je osmatračnica bila na dvesta metara ispred baterije, u streljačkom stroju.

A posle, ja ću na sve moguće načine gledati da bude kao što vi želite. To je i moja želja. Uostalom, sada ću ja doći. 3apitah ga šta je posle bilo. — Bilo je to dvadeset četvrtog oktobra...

“ I sada sam se rešio da ih na svoju odgovornost vodim u novu bateriju. Moja komanda je odmakla daleko, te se digoh. Vojnici priđoše da se pozdravimo.

Onaj jedan slušao je moja izlaganja, praveći se važan. Tek izduži lice, napući usne i izdigne obrve. Mučio se da izgleda dostojanstven, i, da bi

— Šjedi na moje mjesto... — Hvala, imam posla, ja sam samo hteo... — Kakva posla, kad je moja momčad na frontu. Uživaj samo. — On se spusti prekrštenih nogu, vukući i našega komandanta.

— Ala, majko moja! — veli zadivljen Gruja. Sa nama stoje i neki pešaci. — Kažu, gospodin potporučnik, da je slano? — pita jedan.

Petrović, Rastko - PESME

Masni. Puni smo istih opojnih mirisa i bolova, O hoj, topografski radnici, - braćo moja, Još smo jaki, još smo mladi, država je za nas boja.

Pradedovi naši Sloveni, krvoločni al' putnici, Braćo moja topografski radnici. Čunovima da poverimo svoja srca umorni A već bi nas zora sokolila da orni Produžimo opet preko

VUČITRNSKI MOST O, na poljani širokoj lučni kameni most stoji, Ljubi ga moja duša i do zla boga sam uzbuđen; Prelaze tovari, ždrebac upregnutu kobilu doji, Reka pod mostom teče, pod rebrom

Tamo artiljerci pune svoje gigantske lule, Njihove su lule ogromni topovi. Tamo neka je moja snaga sa vama Da ispunimo celu jednu fabriku nitro-glicerina. Ko kaže da pušenje škodi mladosti?

Moje grudi travom opore, travom okvašene tvoje hlače; Kao rosa pašće moja misao po tebi I na usta crvena ljubiću te, Sve dok pijana gori odbegla ne bi: Gde uz hrastova srca tvoja moje srce

O proleće divotno, sve sa tebe poludi! Da l' veruješ, draga moja, da je strašno umreti, I da li ću tako lako sreću podneti?

O proleće divotno, sve sa tebe poludi! Da l' veruješ, draga moja, da ću smeti umreti? Svu jesen mi u oči lišće padalo, K'o po šancu doskorašnjeg bojišta: Kakva sreća danas divna što

SLOVO ŽEĐI Mojim prijateljima, hipnistima Braćo moja, drumovi su naši beskrajni; Natovarena su velika kola seljačka, Kola velika, pa škripe otegnuto između šuma: Spazih ih.

Ko na grudi ljubljene Zažudim da spustim glavu. Moja je glava tračka; Velika su kola zaškripala seljačka. Na točak. Neka točak smrvi me, kad krene, Svojom velikom ljubavlju

Neukrotljiva je tuga za mladošću, nesavladljivi drumovi; probuđena na košare skočila moja želja, čeka; roguši se, nigde nema nikoga.

Ti, čiji sam sad ženik, koja govoriš hladno o smrti, dok su po tebi barbarstva moja slovenska i njini perunski vrti, svojom kosom kao vencem me uzvisi: da u poljima jelisejskim kojima budem šetao moja

moja slovenska i njini perunski vrti, svojom kosom kao vencem me uzvisi: da u poljima jelisejskim kojima budem šetao moja senka uvek mirna bude, izmeđ večeri koje ne plave i zora koje ne rude; da kada pođem na zbor među negdašnju slovensku

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Bled i zbunjen posrtao je među ljudima, dok ne uspravi glavu i reče: — Moja će biti Zlatokosa! Rekao je to samo jednom, ali glas ljudskome uhu poveren i od najbržeg je konja brži.

— Pa dobro! — hladno ga pogleda Zlatokosa. — Da vidimo: ima li srce snage koliko usta pričaju! Moja prva želja je tvoj — mač!

Devojka trenutak poćuta, strogo ga pogleda i reče: — Znam. I znam da više nikome neće dobra doneti, ali to je moja želja.. — Devojka zapovednički ispruži ruke, a mladić bez reči položi mač na njih.

Mladić tiho upita šta još hoće, a devojka nestrpljivo zabaci glavu. — Pa, dobro! — nasmeja se prezrivo. — Moja treća želja je srce tvoga psa! Izvadi i daj mi ga! Nije ono vrednije od svirale i mača. Šta se trzaš?

Odjednom, pljusnu ga talas preko nogu i dečak začu Srebrenkin glas. — Popni se, Marijane, na moja leđa! Čvrsto mi se drži za peraja, tako! — reče riba kada se dečak uspuza na nju, pa polete kao galeb.

Zlatnu ću ti lubenicu dati! — vikao je Starac u tamu, ali se devojka niti glasnu, niti ukaza. — Ej, Sofronije, tugo moja, šta da radim?

Napravi orao krug i spusti se na zaravan planine. — Odavde moraš sam! — reče. — Ovde moja moć prestaje! — odlete orao, ostavivši Varalici perce na dlanu.

Gomila radoznalaca stisnu se oko dečaka i njenove metle. — Daj da je vidim? — reče jedan besposličar. — Pih! Pa još moja baba imala je takvu metlu i bacila je kad smo nabavili usisivač..

Mrvila je i komadala stenu pretvarajući je u svoje obale, svoje dno. Rugala joj se: — Sada si moja obala! Moje dno! Ali, i obala i dno odgovarali su: — Stena smo i ostajemo stena!

— nije propustila metla da stavi svoju primedbu, kad se sat gordo isprsi i reče: — Na tvome mestu ja bih ćutao, draga moja! Ako je neko visokog porekla on to ostaje i na đubrištu.

Ali, tek što to učini — oseti kako mu krzno uz kožu prianja, noge mu se skraćuju, a telo menja. — Gle, moja izgubljena ovca! — ču Starčev glas iza samih svojih leđa.

— odgovarao je. — Ne dam! — Onda je otmite! — naredio je bogataš. — Orah je iz moje šume. Moja je i stolica! Uzalud je drvodelja govorio da je orahovo deblo dovaljao s vrha Snežne planine, a vrh taj nije ničiji.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

! ARSA (začuđeno): Šta, za Boga? TOMA To! Zar da mi na ovaj blagi dan, kada se i gora i voda veseli, moja kuća plače! ARSA (dosećajući se): A, za to, nemoj za to toliko! Zašto? TOMA Zato, što me rasplakao moj sin — nesin!

Oh, Gospode, što mi ovoliko crno dosudi i pisa? (Kune): Oh, sinko, sinko, suza te moja ne stigla. O, prokleta Ciganko! Oh, sinko, što za nju kuću ostavi, što majku osramoti?

STOJAN (pokazujući na kuću): Tamo! Unutra! Kod dade! I njoj je sada Uskrs i svetao dan. (Grleći Magdu): Ovo je moja druga majka, njezino sam mleko sisao. MAGDA (razneženo): Slatko moje dete, kako mi ono sve zna.

Zar je ovoj kakav život? (Nabija fes. Teško, gorko.) Eh, Stambolke Redžepovice, mori, žalna pesmo moja! Stari Redžep na put, a ja kude njuma. Ciganka me vodi.

A, to li? MAGDA Oh, gazdo, zar ja? Ja! Magda tvoja... TOMA »Magda moja, vodenica moja«... Pa kad je sve moje, šta će ovo ovde? (Marku): Pušku! MAGDA (pada pred njim): Gazdo, gazdo...

A, to li? MAGDA Oh, gazdo, zar ja? Ja! Magda tvoja... TOMA »Magda moja, vodenica moja«... Pa kad je sve moje, šta će ovo ovde? (Marku): Pušku! MAGDA (pada pred njim): Gazdo, gazdo...

Ona beše! Ona, vrela, slatka Koštana! Klekla, ručicama mi stisla obraze, da mi usta odskoče, a svoja usta upila u moja... ah! STANA (ulazi brižno): Bato, zoveš? STOJAN (vidi je i zavaljuje se natrag): Ti?

Pevaju mu i sviraju oni da ga razvesele, a svirka im oštra, oštra te srca kida!... Takva je moja svirka i pesma bila kad ja pođoh da se venčam: — da više u zelenu baštu ne idem, mesečinu ne gledam, drago ne čekam i

Meteri! Čočeci! Ovamo, bre! (Dolaze i ostali.) Ovamo, braćo moja slatka! (Koštani): Ti ispred mene. KOŠTANA (se izdvaja i seda). MITKA (ostalim čočecima): Vi do njuma, oko njuma.

Mi nikakvu tvoju pesmu ne znamo. MITKA I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s’n s’nujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, čuvala, ranila. Dan i noć samo njega gledala.

Toj ona samo pogreši: što prvo tebe, pa posle mene rodi. — A majka je majka! (Plače.) Slatka moja majka, da mi je ona živa, zar bi dala, da ti ovakoj s’s mene... ARSA (uzbuđeno): Mito!

ARSA (uzbuđeno): Mito! MITKA (brišući suze): Eto toj! Rasplaka me! Slatka moja majka! (Polazi.) Još od kad vu sveću nesam zapalija. ARSA (zadržavajući ga): Kuda? MITKA (nolazeći): Na grobje.

Šantić, Aleksa - PESME

KNjIŽEVNOSTI Aleksa Šantić PESME Sadržaj PRETPRAZNIČKO VEČE 2 MOJ OTAC 9 LjUBAVNE PESME 10 GRIVNA 11 MOJA KOMŠINICA 13 NA POTOKU 16 ČEŽNjA 19 NE VJERUJ 21 PROLjEĆE 22 POD JORGOVANOM 23 PRED MODELOM 25 POD

JORGOVANOM 23 PRED MODELOM 25 POD VRBAMA 26 PAHULjE 28 IZ BOLNIČKE ĆELIJE 29 LjUBAV 33 ELEGIJE 34 MOJA NOĆI 35 POŠLjE MNOGO LjETA...

STARI DOME 37 GOSPOĐICI 38 JESEN 39 BADNjA VEČE 40 VODENICA 41 NA PO PUTA 43 JEDNA SUZA 44 POZNI ČASOVI 46 EJ KONjICU 48 MOJA LjUBAV 50 JESENI MOJA... 51 PROLjETNjA NOĆ 52 RODOLjUBIVE PESME 53 NA UBOGOM POLjU... 54 BOKA 56 MI ZNAMO SUDBU...

VEČE 40 VODENICA 41 NA PO PUTA 43 JEDNA SUZA 44 POZNI ČASOVI 46 EJ KONjICU 48 MOJA LjUBAV 50 JESENI MOJA... 51 PROLjETNjA NOĆ 52 RODOLjUBIVE PESME 53 NA UBOGOM POLjU... 54 BOKA 56 MI ZNAMO SUDBU...

51 PROLjETNjA NOĆ 52 RODOLjUBIVE PESME 53 NA UBOGOM POLjU... 54 BOKA 56 MI ZNAMO SUDBU... 57 MOJA OTADžBINA 58 Muzi 59 *** 60 O BORE STARI... 61 OTADžBINO, GDJE SI?

RANIM ČASOVIMA 125 SIJAČI 127 BAJKA 130 POD ČEMPRESIMA 133 SUSRET 136 TRUBADUR 139 JUTRO ŽETVE 140 MOJA SOBA 146 LUCIFER 147 ŽETEOCI 148 DODATAK 149 OSTAJTE OVDJE...

Napolju studen. Peć pucka i grije. Ja ležim. Ruke pod glavom, pa ćutim, I slušam kako granjem zamrznutim U moja okna goli orah bije.

Kandilo i sad pred ikonom tinja, I sad je pozno predbožićnje doba; Al' gluha jama sad je moja soba, A ja list sveo pod bjelinom inja. Uzalud čekam... U nijemoj sjeni Nikoga nema... Sam, kô kamen, ćutim.

A svi snovi, želje moje Nek' u zlatnoj grivni stoje, Nek' ti šapću blago, ti'o: ''Zoro moja, danče mio, Slatki raju moj, Do groba sam tvoj, pa tvoj!...'' 1897.

'' 1897. MOJA KOMŠINICA Ima neko doba sve me čežnja mori, Sve mi nešto srce uzdiše i gori; Pa ti nemam, brate, ni mira ni stanka,

Kô da nisi spavala nikako?'' ''Negdje slavuj pjevaše sa grane, Pa ga slušah sve do zore rane.'' ''Moja šćeri, moja tugo, jao, A ko Ti je njedra raskopčao?'' ''Ne karaj me, ne ljuti se na me, Puce, majko, popucale same..

Kô da nisi spavala nikako?'' ''Negdje slavuj pjevaše sa grane, Pa ga slušah sve do zore rane.'' ''Moja šćeri, moja tugo, jao, A ko Ti je njedra raskopčao?'' ''Ne karaj me, ne ljuti se na me, Puce, majko, popucale same...'' 1907.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

to sam izrikom kaže: Nisam sluga, niti dvorim koga, no u Stambol cara čestitoga, a kod njega ne mislim drugoga dok je moja na ramenu glava.

Kad ja viđeh, moja stara majko, a tako mi boga pravednoga, sve mi srce puče za đevojkom, pa pomislih, stara moja majko, bolje mi je

Kad ja viđeh, moja stara majko, a tako mi boga pravednoga, sve mi srce puče za đevojkom, pa pomislih, stara moja majko, bolje mi je poginuti ovđe no sramotno doma dolaziti; pa potegoh darovnicu đordu, njom udarih Belil-agu straga po

Ali, uprljanog krvlju, prahom i znojem, zaručnica ga nije poznala: „Dušo moja, mlada Dorotejo, lila sele Derenčića bana, al' me, dušo, pripoznat ne moreš radi lica potna, naprašena, što posmidi

Ja sam, Dore draga, drago tvoje, drago tvoje, Perazović kneže. Al' ne luduj, draga dušo moja, od Udbine da ti kažem glase! Da su žive od gorice stine, još bi žive stine popucale, ma da ne bi sarce divojačko!

junacima kao što su Dojčin, Prijezda, Kajica, Oblačić Rade, Zmaj-despot izlivala se kroz reči Margite devojke: Braćo moja, srpske vojevode, kako biste, kako preminuste, a kako li roblje ostaviste? Roblje vaše sve tursko podnožje.

vezira i sebe: On je hajduk roblja svezanoga, on je bolji e više ugrabi; ja sam hajduk te gonim hajduke, glasnija je moja hajdučina.

(Ženidba Maksima Crnojevića) Jô Kajica, moje čedo drago! Diko moja svagda na divanu! Sabljo britka svagda na majdanu! I kreposti među vojvodama! Suva zlata smederevski ključi!

Takva su i ova: Moja ruko, zelena jabuko! Snaho jelo, nenošeno zlato! O ti bane, oči obadvije, s kojim majka ide po svijetu, po svijetu i

Car isprosi po knjigam' đevojku, pak doziva Todora vezira: „Slugo moja, Todore vezire, da mi ideš bijelu Leđanu, mome tastu, kralju Mijailu, da mi s njime svadbu ugovoriš: kada ćemo poći po

Kada dođe bijelu Prizrenu, pita njega srpski car Stjepane: „Slugo moja, Todore vezire, viđe li mi Roksandu đevojku? Viđe li je i prstenova li? Što govori kralju Mijailo?

Veli njima ostarjela majka: „Đeco moja, dva Vojinovića, vi imate brata u planini — kod ovaca Miloš-čobanina; najmlađi je, a najbolji junak, a za njega care i

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

KAKTUS I KLEKINjE 54 PONAŠAM SE POPUT PAŠE 56 GNjAVI ME TEČA 58 OTKUD MENI OVA SNAGA 60 U ŽIVOTU TO JE BITNO 62 MOJA GLAVA DOK RADI RADI 64 JEDNOG ZELENOG DANA 66 HAJDE DA RASTEMO 67 DUGME SLUŽI KAPUTU 69 DOMOVINA SE BRANI

mu je Jedno zrno Evidentno Čak deluje dosta štetno Al kad rodi mnogo strašno Sve zaveje belo brašno Za pogaču MOJA GLAVA DOK RADI RADI Moja glava dok radi — radi Kao buldožer Il tigar mladi A kada ne radi — ona se hladi Na

Čak deluje dosta štetno Al kad rodi mnogo strašno Sve zaveje belo brašno Za pogaču MOJA GLAVA DOK RADI RADI Moja glava dok radi — radi Kao buldožer Il tigar mladi A kada ne radi — ona se hladi Na jastuku se hladi U mom

stvara Zašto ne ide u Split A mornar ajkula stara Reče sa puno žara ŽELIM U ČAČAK I KVIT JER U ČAČKU JE MOJA DRAGA LEPTIRI SA LEPIM GLAVAMA Leptiri sa lepim glavama Ne mogu da žive u stiskama Već u polu među travama I na

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

u školi, Jovanče i Lazar prevukoše s tavana sav onaj krš od razne starudije i alata koji je Mačak s ponosom nazivao „moja radionica“. Sve to posakrivaše iza jedne živice u dnu bašte, tamo gdje niko nije zalazio.

— glasno se prodera Nikolica kao da je kazao najveći broj na svijetu. — A ja ću se na drvetu i oženiti, pa kad li te moja djeca pojure štapovima kroz Gaj! — zaprijeti Stric.

Nikolica zabrinuto pogleda uz drvo i zamišljeno čupnu nosić, pa se istom nešto dosjeti i graknu: — I moja će se Žuja ošteniti, pa kad li štenad zaokupe tvoju dječurliju!

— Vidiš, moja Žuja ne jede crteže — pohvali je Nikolica. — A ni ja još ne znam da crtam. Posao na kolibi nastavljen je sa istim

onda ćemo mi za sve platiti. — Zaista, nešto su se često sašaptavali — potvrdi i Nik Ćulibrk. — Braćo moja, dok mi ovo pričamo, možda se već potjera primiče Gaju — opomenu Đoko. — Kako bi bilo da se mi sakrijemo? — Na drveće!

Pipnu se je li ostao čitav i ruka mu dodirnu hladan grlić boce. — Oho, i ti se sledila od straha, sirotice moja! — progunđa on s puno nježnosti, pa diže glavu i taman da će nategnuti iz boce, kad se iza plasta ukaza nekakva ogromna

Vidiš da me davi dim, gori mi pod nogama. — I meni gori zbog tvog opasača — priznade Stric. — Unuče, jabuko moja, pusti me samo gore kod sebe, neću te ni dirnuti! — molio je djed Aleksa sve više kašljući.

Zurio je ukočeno u dječaka, pa istom zavrti glavom. — Znamo se mi dobro, mudra maco moja. A gdje si ti sakrio one alatke iz tvoje majstorske radionice?

— Jeste ali se tenk nadaleko čuje kako rže i brekće, a ovo — ovo ćuti kao moja prazna boca, prokleta bila. Zija poljar za iščezlim čudovištem i domišlja se.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

LjUBAVI I STRAHA 102 PEVAČ U3 STRUNE 103 UZALUDNI BEG OD LjUBAVI 104 PRSTEN NA PRSTU 105 IZ DAVIDA 106 TVRĐU MOJA PTICA NAĐE SEBI DOMOVINU 107 ZLATOUSTOME ZAPIS ZLATAN 108 SLOVO POHVALNO KRSTU, VESNIKU KOPNA 109 TAKO DOISTA NEKIMA

Rekao si: raširi ti usta, i napuniću ti ih! Ispuni me tvojim darom! Ispunio si mi usta moja. Ja tebi, mome životu, kano grob otvorih moje grlo, a ti mi uljeze u ovaj grob i životom me obdariva!

Ne poljubih Hristove noge, ni ih s mirizmom pomazah, a moja su se bezakonja preumnožila više negoli koliko mi je vlasi na mojoj glavi.

Krepki Gospodi, ukrepi me, da te s drage volje milujem, snago moja! Bojim se s pameću kojuno sam od Boga preuzeo; u svako dobi ga imenovati i dozivati ga dužan sam, a ja, krvavik, Boga

Sav iznutra drhćem: Boga pravo ne hvale moja unutrašnja, ni mu se imena spominaše, nego imam unutra sebi opaka izmišljavanja, s kojimno sam se sprilikovao

Ama bojim se što sam uzajmio od tebe tvoje blago; nisam ništa š njime pridobio i zakopao sam ga u zemlju — moja se je duša k zemlji prilepila.

BOG SE VRAĆA ADAMU Vaskrsni, moje sazdanje, ustani moja naliko, moj zrače — na moj obraz si ti sazdat; ustan' i pođi odatle, ti si moj i ja sam tvoj: jedno smo, nerazdeljeno

Eto, za malo, ode mi moj svet ispred očiju! I ti, meseče, skutaj svoje sjanje, jerno moja već zraka zahodi pod zemlju u grob! ...

A da ja li, samo jedna među majci tužna bez milosti ostajem! Ta smiluj se, kraso moja, i štogod mi reci, da se od tuge ne raspadam! ...

ZEMLjU ZA DOBRU BESEDU MOLITVA Kojano si rodila slovo božije s ploću, ti i sad, molim te, rodi, ako su mi i pogana moja usta, u njima božije slovo!

Bože, koji šilješ slovo svoje zemlji, pošlji u moja zemljana usta slovo da u krotosti teče slovo tvoje u uši slušateljima mojim.

PEVAČ U3 STRUNE Ti si moj život, moja hrana i odelo, moj pokrov i pristanak, moja slava i radost! Moje blago, srebro i zlato, ti si svako moje dobru

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Odoše si i mlados’ i lepotija, kako lastavice u jesen!... — Eee, laste se pâ vrću na prolet, ama tvoj mlados’ i moja lepotija — nikad...

— Oprala bi, drago moje! Rakli-sapun nestanjuje, bistra voda presa’njuje, jasno slunce na zapadu! — Operi ga, draga moja! Tvoje ruke — rakli-sapun, tvoje oči — dva kladenca, Tvoje lice — jasno slunce!...

Majka kaže: moj je Manulać, a otac kaže: nije nego moj; majka kaže: to je moja ćerka; otac kaže: to je moj sin, naslednik i prestolonaslednik moj.

Tol’ko, pobratime, e što mi veće treba i svet i život!?... Ja iskašem moja da si bidne, a oni mi gu ne davaju; ta kad ne može toj da bidne, e nek’ si ostane rezil...