Upotreba reči moje u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Katkad bi presedeo po čitav dan, gledajući pažljivo svaki povlak kičice moje. U živopisu i u muzici uživao je. U našem selu beše jedan diletanat u violini.

Ah, poštovani sustradalniče muža moga, to bi bila strašna nepravda! I onda ću ja sa dvoje moje siročadi podići glas svoj i vikati: „Nasilje! Nepravda!...“ Kao što vidite, gospodine, njega nema!... Ah!...

— Zar moje kamenite svodove, zar moje zidove voda da provali? — govoraše bogataškim ponosom zaneseni krčmar. Ali kad ode i vide,

— Zar moje kamenite svodove, zar moje zidove voda da provali? — govoraše bogataškim ponosom zaneseni krčmar. Ali kad ode i vide, a on se, bled kao krpa,

— Hajd’mo u bolnicu! U bolnicu! — povika gomila. — A moje vino? — uzdahnu mehandžija. — Pomagaj! Haj! zaboga! Ah, moje vino! Moje vino! — Popićemo ga, gazda!

— Hajd’mo u bolnicu! U bolnicu! — povika gomila. — A moje vino? — uzdahnu mehandžija. — Pomagaj! Haj! zaboga! Ah, moje vino! Moje vino! — Popićemo ga, gazda! — porugljivo smejući se, reče gomilica. Reče i ode... . . . . . . . . . . . .

U bolnicu! — povika gomila. — A moje vino? — uzdahnu mehandžija. — Pomagaj! Haj! zaboga! Ah, moje vino! Moje vino! — Popićemo ga, gazda! — porugljivo smejući se, reče gomilica. Reče i ode... . . . . . . . . . . . . . . . . . .

trenutaka; a i to možda ne bih spomenuo da mi ne beše nužno radi poznanstva sa sirotom Banaćankom, tužnom junakinjom moje pripovečice...

— U mojoj deci je krv i mleko moje, — govoraše baka u svojoj zanetosti, — a u meni je jad njihov i žena njihovih; ja sam, sanjajući, strepila za njih, a oni

— A šta je tebi teško, čedo moje? — zapitah je glasom u kome je bilo saučešća. — Šta tebe boli, dete moje? Ona me pogleda velikim crnim očima u kojima

— A šta je tebi teško, čedo moje? — zapitah je glasom u kome je bilo saučešća. — Šta tebe boli, dete moje? Ona me pogleda velikim crnim očima u kojima je treptala suza jedna; ko zna da l’ suza bola, kajanja ili tuge goleme?

Oh, kad bi to primio! Ala bih srećna bila ja! Ja nikoga nisam imala, nikome ne mogoh iskazati moje jade, suze su moje na srce padale, zato je teško kao olovo; o, gospodine, o, prijatelju, lakše bi bilo duši mojoj, samo

Obradović, Dositej - BASNE

Nije mi toliko ni na strelu žao koliko na moje perje!” Naravoučenije Človek nepravedan i zao podoban je ove basne orlu.

Onda se lav vrati k zecu, al' nađe mesto čisto. Počne lizati usne i mahati glavom: „Eto ti moje pameti, hoću jelena, neću zeca!

Sretne ga lav i otme mu je. Onda ovi, izdaleka stojeći, rekne lavu: „Nepravedno moje otimaš! Neće ti probitačno biti”. A lav k njemu, smejući se: „E baš!

„E, moj brajko”, — odgovori mu kurjak — „niko više ne putuje od mene, pak me vidiš kakav sam ti. Hyder poslušaj ti moje reči, ja ti zadajem moju kurjačku veru da po s|vetu hoditi, to je istom dangubica.

„Moje je pojanje ljudma u noći vrlo milo, — odgovori petao — „jer po njemu poznaju koje je doba noći, i kom je potreba — ustaje,

Tada se počne ona tužiti na se govoreći: „Ala sam sasvim luda čavka! Prvo, što se upuštam u telo preko sile moje i snage, a drugo: što ne hoteći trpiti decu, moram, ovde poginuti.

Zašto se ne spomeneš prve moje službe i vernosti? Ja onu istu volju i userdije i sad imadem, ali što ću ti kad nejmam ni prve snage ni zubi!

Osmehne se jelen, i načne mu besediti: „Krotka životinjo, poslušaj ti moje reči, ja ću ti ih bez ikakve moje koristi, samo iz prijateljskoga blagoohotstva, za tvoje dobro govoriti: koliko god

Osmehne se jelen, i načne mu besediti: „Krotka životinjo, poslušaj ti moje reči, ja ću ti ih bez ikakve moje koristi, samo iz prijateljskoga blagoohotstva, za tvoje dobro govoriti: koliko god pastiri prodaju i kolju ovce, opet će

Ti vidiš moje rogove koliki su; i mlogo veći i jači od tvojih, i opet da me čestokrat noge od kurjaka ne spasu, ništa mi ne bi

„kad god dođem” — kaže — „na koji potok za napiti se, ne mogu dosta da se nagledam moje krasne kože! Veruj mi, seko, da sto očiju imam, imao bih šta gledati.

Bog, pravedni sudija, vidi, u ovi isti čas kad ovo pišem|srce moje, i zna zašto ovako pišem, a hoće li se ko ovim polzovati, to stoji ljudma na volji.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

moja, i ja, kog su neprijateljske puške i sablje srećno promašile, koga su smrtne bolesti obilazile — osećam sada, da moje telo, po večnom zakonu prirode, sve većma slabi, i sve se bliže grobu prikučuje.

Ja nerado o smrti govorim, ali bez ikakvog strâ očekujem poslednje veče mog života; moje misli ne lete više u one godine u kojima imam jošte da živim, nego u one u kojima sam živio.

Te sve promene u mom životu, Moskva i Peterburg, Varšava i Beč, gde sam negda bio, pojavljuju mi se kao san moje mladosti.

je zemlja zatrpala, mlađi i veštiji ljudi preduzeli su one narodne brige i poslove sa kojima smo mi upravljali, otečestvo moje napreduje, i ja radosno i zadovoljno povraćam se u ovo skrovito malo selce na ognjište moji’ dedova, da se odmorim od

najmlađi njegov brat Jakov jošte živi, koji je u vreme Karađorđeva rata bio komandant valjevske nahije, a posle došao na moje mesto u Sovet srpski, a ja odem u vojsku na Drinu. Njegovo ime naći ćete često u mojim rukopisima.

” A ja kad to čujem, čisto rastem i gordim se, i mislim da sam učen i preučen. Kad mene moje komšinice hvale, mislio sam da mi ne treba više ništa ni učiti.

Ja onda pomislim: baš su meni dobro kazivale moje komšinice babe, da sam ja učen; međer i moj učitelj Sabov ne zna više od mene, zato on meni ništa ne govori, a kad on

— Kako su mi posle kazivali otac i mati, ja sam se zapopio u polovini moje šesnaeste godine. Zaista morao sam vrlo mlad biti, jer kad su me hteli popiti, vrlo sam se bio uplašio, a osobito kad

” Moj otac odgovori: „Istina je, da sam se zakleo da ću mu biti veran i protiv Turčina sa slobodu očevine moje vojevati, i poznato vam je da ja moje zakletve ne prestupam niti cara izneveravam i ostavljam, no car ostavlja mene i

je, da sam se zakleo da ću mu biti veran i protiv Turčina sa slobodu očevine moje vojevati, i poznato vam je da ja moje zakletve ne prestupam niti cara izneveravam i ostavljam, no car ostavlja mene i sav narod srpski, kao njegovi stari što

tuđoj knežini knezovati, „a kad baš hoćete za kneza Joku iz Rabasa, onda eto vam uzmite zajedno s njime i selo Rabas od moje knežine, a i tako je na međi; to selo neka bude odsad pod vašom knežinom”. — I tako Podgorci budu zadovoljni. Dok 1792.

Ja ću mome bratu, vidinskome veziru Pazmandži-oglu, jedno pismo pisati i s njim se pomiriti, moje vojske umaliti, a samo carski grad čuvati, i onda baš po hatišerifu carskom nijednu aspru više od vas uzimati neću,

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Sima se opet razgoropadio, pa viče na drugu stranu: — Hajde, hajde, gazda-Rako, spomogni se! — Moje... moje ja hoću! Neću ja nikom ni ovoliko zajesti! — viče gazda Raka i pokazuje crno za noktom.

Sima se opet razgoropadio, pa viče na drugu stranu: — Hajde, hajde, gazda-Rako, spomogni se! — Moje... moje ja hoću! Neću ja nikom ni ovoliko zajesti! — viče gazda Raka i pokazuje crno za noktom. — Neka, neka, gazda-Rako!...

— More, gazda-Radovane, obiđide ti malo podalje, dok te nije odneo đavo! — što, čedo moje? — Čedićeš se Ti nikakav, dok te odaderem ovom motikom! — oseče se Marica. — O, o, bogami, ona se ne šali!

« on im je odgovorio sasvim dostojanstveno: »To su neke moje inštrukcije!...« Šeta se učitelj polagano po mehani, a ćuti. Eto ti zatim i Sime.

— Ne znam ja šta ti je to — reče Sima — samo ne dao tebi bog da ti moje dete ovako istučeš, potražio bih ja tu tvoju vlast da pitam sme li to biti!

Aja! Neće ni glave da okrepe, nego veli: »Pare na plac, jali ću te sudu!...« O, nevolje i muke moje! Poteci na sve strane. Ne mo̓š iz zemlje iskopati. Molih ga opet, molih već kao samog gospoda boga — bože oprosti!

Vi'š, ja s mojim kapetanom kvit! — Jesi davno iz Vladimiraca? — Prekjuče sam pošao. — Vere ti, šta li je od moje vesele dece? Gde li su sad?... — Hajde ti, more! Šta čekaš vazdan?

To je moja devojka!... — Napolje!... — viknu Nikola i diže stolicu. — Te igle... te haljine... sve je to moje!... — diči Pupavac iz petnih žila. Savka udari u plač. Mati u dreku. Sluge se skleptaše.

okolini, pa nije ni mario što mu se podsmevaju, nego je sasvim ponosito govorio o svojim taljigama i mrkovu i zvao ih »moje kočije«.

Sve je tako! Ama baš sve kako sam kazao... Molim te... Ej, moje nevolje!... Molim te, gospodine, nek se svud dobro potraži!« — Dobro, dobro!

Šta ću, gospodine, siromah čovek... Ej, bog ih ubio, kud i to da mi još natovare na vrat! Malo mi je zar moje nužde i nevolje!... — okupi Simica jadikovati.

Sad!... Odmah!... — diže se graja. — Stojte, ljudi! — viče kmet. — I ja velim bolje danas!... Nego hajdemo gore do moje kuće da popijemo koju... I ovaj je čovek umoran... (Tu kmet pruži rukom na Strahinju.) A valjao nam je!...

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Bar ne bi mučio starog čičaMarinka da tumara noćas po šumi... — A zar ne znaš, nesrećniče matori, da se ovo tiče moje glave? — jeknu Lazar. Marinko se stade ceriti: — Bogme, dijete, pa i glave, ja!...

— Nemoj, sine! — reče očajno majka i pruži ruke da ga zadrži. — Moram, nano! Ovde nije moje mesto!... Zar nisi videla kako htedoše da me svežu!... A ja se živ ne dam svezati!... Zbogom!

Ona mu je pruži. On je steže... Srce mu je igralo, da izleti iz grudi... — Zbogom, sane moj... Snago, pouzdanje moje!... Devojko moja!... Pa se okrete i jurnu kao vihor... Hteo je sakriti suze koje ga gušiše...

Pa se zagleda u prošlost, skoru prošlost, i uzdahnu... — Doći će dan kad će se i meni vratiti moje živovanje!... Oh!... ala ću umeti živeti!... A to će biti kad onoga psa nestane.

Oh, ala bih se svetio!... Prvo bih ubio Lazara, pa Krušku, pa Marinka!... Sve bi drhtalo samo kad moje ime čuje... Sve... U taj mah kao da se nešto prolomi. Strašan neki glas zagrme: — Stoj!... To beše iznenada.

Dugo su ćutali... Napolju je vetrić pirkao i gonio opalo lišće po avliji, a vatra se tulila na ognjištu. — Blago moje!... Gde li si sad? — procvile Petra... Napolju vetar duva, a ti ni čestitog pokrivača nemaš!... — Ćuti, Petro!

— Tek, tek, teško nama!... Naša je kuća prokleta!... Na nju pljuju i bolji i gori!... Čak Sima... Sima beži od moje kuće!... Teško mi je... Steglo me nešto u guši, pa ni mreti ni živeti!... I opet oboje sagoše glavu...

I da bi to ugušila, onda stade sve dublje roniti glavom u jastuke. — Rano moja!... Blago moje!... Nemoj plakati!... Ti misliš da ću te ja kleti?... Gde bi majka mogla svoje čedo prokleti?

Cijo moja! Nemoj me kleti!... Ja sam tvoje dete... — Neću, oči moje! — Ja nisam kriva, nano!... Bog je to ostavio... Oni su obojica lepo sa mnom.

Što li nisam nešto zraka tvoja pa da se vijnem u visine i da se spustim u nizine da vidim moje...” Pa kao nastade neka zbrka.

— Jesu li daleko? — pita Turčin. — Nisu, tu im je lagalo — reče Marinko. — Moje me oko nikad ne vara!... Ti si mi rekao da ih moram pronaći, i ja sam ih našao!...

Samac sam ti u svijetu. Nikog svoga do boga, koji jedini vidi moje želje i moje srce!... Sve bih dao da me samo hoće ovi svijet razumjeti!...

Dučić, Jovan - PESME

Kao smrt su verne ljubavi bez nade! Vaj, ne recite mi nikad: nije tako, Ni da moje srce sve to laže sebi, Jer ja bih tad plakô, ja bih večno plakô, I nikad se više utešio ne bi.

blagim šumom Pogase lagano bele zvezde njene — Ona šumi zbogom u odlasku naglom, I uvija tužno, kô cveće i stene, Moje mračno lice suzama i maglom. JUTRENjI SONET Kod crkve Sv.

Hulim u misli koju rodim, A tobom trepte moje strune: Ne vidim puta kojim hodim, Ali su oči tebe pune. SUNCE Kroz moj sâd reka teče, Sveta i obasjana; Uvire

SLUTNjE Taj zamor bez sna i bez pomoći, Bez želje za pir i za lovore: U ove moje gorke ponoći Sve slutnje dođu da progovore.

Prikaze svu noć slaze s tavana, Sto noža moje ruke trebaju! Noćas me kroz mrak, kao Gavana, Na raskršćima maske vrebaju.

A laž sa usta koja poljubim (Otrov u zlatnoj čaši pričesti, Ubijca s mačem svojim stogubim) Mrači sve pute moje ničesti.

Htedoh da se otmem, da snevam, da snujem: Društvo nevidljivih pratilo me svuda... Ja gde sam? zavapih. Moje delo gde je? Koga sledim večno, nesvesno i strasno? I u meni samom koliko je mene? Koliko?... Sve ćuti. Ah!

Ne znam; no na međi toga sna i jave, Vidim moje srce da čezne i pati. I suze kad dođu, rane zakrvave — Ja ni onda od tog ništa neću znati.

I kad ovi dani za svagda prohuje, I kad opet htedneš čuti moje ime, Hoću da se ono u tvom srcu čuje Kô šapat poljupca i uzdisaj rime. SATI Kako brzo živim!

u tvome vrtu dan očajno tinja; U tamnoj se senci rasplakale česme; Šumi gora, kao rosa da rominja, A u tebi huje rime moje pesme...

I dok nosim želju otrovanu svoju, Kao ples zlih vila život šumi, vrvi; I sve ima ritam moje žedne krvi, I sve mojih snova ima strašnu boju.

SRCE Moje tamno srce, to je deo svega — Sa zvezdama trepti, huji s vetrovima; I onda kad stoji bezglasno međ svima, Jedan

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

On je ovako pričao: Kad sam se vratio „ozgo” u Srbiju, dobio sam mesto u ministarstvu i živeo sam s majkom od moje plate i njene male ušteđevine. Živeli smo lepo i zadovoljno!

Nije da sam ja iz principa želeo ostati neženjen, nego — ne znam ni ja! Naprotiv! Ja sam sasvim delio nazore moje matere: „sve sa svetom i kad je čemu vreme”, ali sam sve to ipak ostavljao vremenu i slučaju. Slučaju? — Jest!

Tada bi me ona češkala po glavi i govorila kao malom detetu: „Kuždravo moje, ti slusas mamu!“ ali kao da se odmah i zastidela toga, jer bi uvek dodavala: „Tako sam te uvek mazila kad si bio mali!

— „A ko se za njih stara?“ pita Bog. — „Ti, Gospode!“ odgovara aranđeo. — Tu se cakle oči moje matere. Ona, kao vrstan, pošten, oduševljen advokat, dignutim, zvonkim glasom i ispruženim kažiprstom ponavlja težinu,

Uh, a oni u bolnici! Pa onaj što viče: „Jaoj, moja majko!” Pa onaj! Bestraga sve! Nije ni moje srce bačvanska ravnica. Baš neću više nikako o tome da mislim!

— Pa hajde da ležemo! Legosmo. — Neka, — kaže mama — ja ću ugasiti sveću. Znala je da ja to volim. Je li to moje podmlađivanje, spomen na davno prohujalo detinjstvo, ali meni je tako milo kad ja sklopim oči, predajem se pokoju,

Te noći ja sam s majkom proveo u krevetu sedeći, i ovo je ukratko moje sećanje i — naš razgovor. Pre dvadeset godina bio je moj otac trgovac na glasu, i radio je ortački s Ćorđem

Badava! Ja sam video prestravljeno i isplakano lice moje majke, s tajanstvenim osećanjem slušao reč „vezikator”, mirisao paljevinu i čađ, ali ipak onaj hlebac što ga donese

onaj hlebac što ga donese čiča-Ćorđe neobično me je slatko golicao; i zalogaji od njega tako su odsudno brisali sve moje intenzivne utiske, kao četka s krečom one za nas pune značaja reči i slike što smo ih mi ugljenom pisali po zidu od

povrh njih — tek sam, velim, odškrinuo vrata, a neki zatvarač koji osećam da je unutra, u meni, htede ih protiv moje volje i silom zalupiti i ostaviti me napolju. Ja junački otvorim širom i stupim slobodno unutra. Ali ne umem da koračim.

ali to što ona sedi kraj Đorđa, i njegov pogled i njen pogled, to ju je opet dizalo visoko gore u zrak ideala. Moje ranjeno srce poče klecati i najzad pokušavati da se poštapa na jezik, ali on se već uzeo i obamro.

Poznajete li me? On uze moju ruku obema svojima, izvrte glavu na stranu i, sa strane gledajući preko moje glave, poče se nihati, kao zaušćujući da mi nešto odgovori. Ja mu priskočim u pomoć: — Kaže mi mama..

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Njegovo mesto i jeste baš tu gde ga vidite. Nije meni odlikovan trbuh, pa da na trbuhu stoji, nego je moje čisto srce nagrađeno, pa zato je tako odskočio, da srce pokrije i odlikuje.

A ona, slatko dete moje, sela pa zapisala u nju sve sosove, cušpajze i melšpajze kako se pravidu. Sve izlenjirala i ispisala, slatko dete moje.

Sve izlenjirala i ispisala, slatko dete moje. Piše k’o kancelarista kakav; isti njen otac! Ko je uzme, slatka, taj će bar znati da ima jednu dobru virtštafterku.

— Râno moja, znam. I ja je, verujte, slatka, nikad ne delim od moje Melanije i uvek joj kažem da se samo sa njom druži i na nju ugleda. Eto, tako se razgovaraju dve popadije.

— E, sad, moje je da čekam — veli g. Pera — a ostalo je, što kažu, u božjoj ruci! — Naravno, naravno! Sve je u božjoj ruci. Ali opet.

A ako ovog zakoljem, moram drugoga naći, pa opet mora tu pátak da bude!« — »Ma koga, samo njega moje oči više da ne gledaju; da ne gledaju toga — zamuckuje ljut k’o vatra pop Spira — to-to-to-toga Tu-Tu-Turčina!

Ona vam ne mari baš da čita i da piše, ali da skuva — u tome se ne boji ni jedne svoje vršnjake nadaleko. Juco, dete moje, idi u kujnu, još malo pa treba večerati; znaš da tata vole ranije da večera.

To su tek oni, oni pravi. — Ta šta si zaokupio tu pred detetom?! Juco, dete moje, ne slušaj ti tatu... Nemu dođe tako ponekad pa mu srce i duša da sekira čoveka. — E, ja ti reko’ — veli pop Spira.

— Gledaj ti, molim te, di će medved najbolju krušku da izede!... A, je li, Erža, dete moje, a kakav je u licu, je l’ suv ili onako puniji?

— Ta man’te... znam vas već, znam... vi već morate tu vaše... — The, tako sam naučila od moje pokojne matere, tako i ja vaspitavam moju kćer Jucu — veli gđa Sida, a gleda jednako u Peru — bolje je da joj kažem

Eto joj sad! Moje proročanstvo se obistinilo; jerbo ja nikad koješta neću da kažem... Klavir, hekleraj, valcer i nemecki...

— Ta tek da nije bez komendije — reče pop Ćira, napuni lulu i izađe napolje. — A ti sad, drago dete moje, gledaj šta ćeš! A pošlo je samo kako može biti! Učinila si »eroberung«, pa sad ne puštaj ga ni za časak.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

— Uzmi, uzmi sinko. Obiđi, kusni od ovoga. Najviše ovo uzmi. Dobro je to. Slatko je. Pokojno moje čedo, najviše mi je to volelo da jede. Uzmi sinko, uzmi čedo! Pa da i ostale prosjake zove, i njima da razdaje.

Tad bi se Taja digao, došao pred vrata i počeo da je tera, goni iz te svoje sobe. — ’Ajde, idi si mori, idi. Moje je to! — I pokazivao bi on na sobu u kojoj se ona razbaškarila s drugim prosjacima. — Moje je. Klisarica mi je dala.

Moje je to! — I pokazivao bi on na sobu u kojoj se ona razbaškarila s drugim prosjacima. — Moje je. Klisarica mi je dala. A ona, mameći ga sebi da ga izbije, pretila mu je iznutra: — Odi, odi da ti dam tvoje...

da prazni i popa počeo da zalazi po krajevima groblja i kad bi tad naišao na nj, on bi ga molio: — Dêdo, prepoj i ove moje...

— Dêdo, i ove moje... I ma da pop odmakne daleko od njega, neki put ode i iz groblja pošto sve prepoje, on jednako plače, viče za popom.

— Dêdo, i ove moje prepoj! I posle pošto pojede sam ono što je naprosio i nudio drugima, razdavao, poslednji bi se dizao i stenjući

Šta će ti više? — Nije moje! — dere se on na njih. — Pa čije? — Gospodnje, Svete Bogorodice... Njeno je! — I pokazuje na crkvu.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— Ta ja mislim da to ne mora odma' biti. Ta neću ja ovo šta imam na drugi svet nositi; sve je to moje dece... — Ja se na veresiju ženiti ne mogu. — A ono bar spustite cenu na manje.

mnjenije o meni imate; što se tiče pogrešaka mladosti, znam sigurno da karte mislite, al' ja ako se kartam, to se za moje novce kartam, a nisam hteo alaturu prokartati; nemojte se dalje ni za moj dug brinuti, kao god što ja više neću o vami

— Gospodar-Čekmedžijiću, vi ste se zaista pokazali! Ja sam od moje mladosti, kao što ceo svet zna, od svih najbolje tranžirao, al’ ne znam da l’ bi mogao tog zeca tako brzo i lepo

— Jest; ako mi se još i ono drugo dopadne, onda je sve dobro. — Znam šta mislite. I ja to isto mislim. Je l’ vam moje stanje poznato? — Jeste, al’ ne sasvim. — Čuli ste za moju trgovinu? — Jesam. — Znate da imam dve kuće? — Znam.

— Pa zar mi nećete tu ljubav učiniti? — Za vašu ljubav ’oću, premda mi je teško, jer ja nikakvu gospođu osim moje matere u ruku poljubio nisam. — To je lepo od vas! Sad vidim da imate naklonost prema meni. — Još kako!

— Šta je to, frajlice? Kako su lepa pisma — valjda su ljubavna? — Dajte taki natrag pismo! To je belajdigung da vi moje pismo dirate!

— A ako, opet, ne bi htela, a ona bi se razvenčala, pa bi propalo i moje i njeno. Neću — neću! — Pa dobro, niko te ne sili; al’ tek nisi se kajao što si došao; bar si se sa nobl frajlom

— Pravim ja i skuplje haljine nego što su tvoje. Moje atlaske teže su nego tvoje. — Ništa za to! Ja ma kakve da obučem, svet drži da su skuplje.

Moje atlaske teže su nego tvoje. — Ništa za to! Ja ma kakve da obučem, svet drži da su skuplje. I moje belenzuke drži svet da su skuplje od tvojih. Sve to čini rang, znaš, a ti si u rangu za jedan stepen niže.

Causa litis i pravni naslov — tіtulіs — biće povreda čista, a pokraj toga abalienatio, ostranjenje moje tepsije, jer mutatіo іnter res non effіcіt parіtatem.

Druga je akcija propter dehonestatіonem uxorіs meae — povreda učinjena časti moje supruge. Tu bi po Verbeciji bila velika kazna propisana, no po sadanjoj praksi — usus-y — od tri do osam dana arišta.

Sad da mogu, raščupala bih ga! — Nije mi sad do toga, već može mi nauditi, zna moje tajne; i u tvom procesu može škoditi. Moram se s Babonjom sastati da se stvar na zlo ne preokrene.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

nabujalo, nadošlo i sočno što uliva neki grozan nemir i sav vazduh kao da je pun krvi i pene. Jest, časti mi moje sa svim nesigurne, mora biti. rata i sve treba pustiti da ide kako ide.

ti mali sitni i ništavni ljudi, koji se tako boje rata i koji još sutra mogu postati moji ponizni ordonansi i posilni, moje ponizne sluge. I taj rat, mora se priznati, ima svoje do bre strane.

Jest to pouzdano znam, a drugo: da će ovaj rat pojesti moje nerve do kraja i da se on nikada svršiti neće. I sve ono vreme između prošle demobilizacije i nove mobilizacije, to je

Zašto sam te toliko zavolela pa sad ne mogu bez tebe?... Moje te srce traži, kuka za tobom, kunem ti se umire za tobom. Bože, ovo je užas...

I znaj da si ti jedini moj život, da su sve moje misli tvoje, da ću poludeti bez tebe. Ne misli da si daleko! Ti si u meni, uvek tu, unutra u mojoj duši; i ko iščupa

Onoga trenutka kad sam ga otvorila začula su se zvona sa naše crkve i ono moje praznično raspoloženje pretvorilo se u ushićenje, u jedan zanos, u jednu bezumnu sreću kakvu nikad dotle nisam osetila.

A taj čovek što je s njom govorio moguće je neuporedljivije čistiji od mene. Eto gnjuram se ja po bezdanu moje prošlosti pa me otud vulkan prljavštine i smrada zadahne i zaguši. Ni u sedamnaestoj godini nisam više bio čedan.

A sve je to dole jedan svet. I vere mi moje, taj svet nikakve pameti i razuma nema i ne zna šta radi. Pre svega, on nezna jednu osnovnu stvar: da je ovaj put,

Jest, nikad ja ovako nisam voleo i za Natašu bih ja sad učinio ono isto što je on učinio za onu zmiju. Bih, moje mi časti, jer volim očajno i jer je Nataša divna kao da nije živa žena. I sve ću one nepravde svoje prema njoj pokajati.

Tako je, sedim ja ovde i čistim se za Natašu, jedino moje, jedino što imam. Hoću da budem čist kao ona, hoću da budem moralno lep, hoću da doživim da mi veruje kad joj budem

Pojmiš li me, mili? Ponekad mi je izgledalo da je ona tvoja slika u mojoj svesti samo plod moje fantazije i da može biti, oh Bože, nepostoji ni taj front dole gde zamišljamo da ste vi, pa ni ti.

Ovaj stari orman, u kome stoje moje građanske rite i ostaci vojničke uniforme, ništa se nije promenio. Služi on, olupina nijedna, služi i služiće ko zna

Afrika

Veli: „Bila je švalja kod moje majke, kad sam došao na odsustvo u Tre Kastele. Radilo se u polju, i ja sam rekao da se od mene ne očekuju velike

“ Vuije, na moje očajanje, da bi me utešio, ili što tako misli, ovu tvrdnju ovako prevodi: Boj mora da je izvrstan inače ga njegov

Navika je najgori neprijatelj saznanja, kaže sedi prijatelj, na moje divljenje, ne toliko što tako jasno zaključuje o onome što se meni samo činilo, već naročito što tako širokogrudo

U pola sedam ulazi moj boj da me probudi. Ne pitajući ništa, i veštije no što bih to činio sâm, on skuplja i pakuje moje stvari, sređuje sapune i brijače. Vuije i ja silazimo na obalu punu piroga, čamaca rastovarenog voća.

Moram da iziđem na slobodno zemljište, da bih zaključio da kiše niti ima, niti je bilo. Kraj moje postelje, gušter, koga sam noćas pre no što ću zaspati oterao iz moje vreće za spavanje, leži mrtav sklopljenih očiju.

Kraj moje postelje, gušter, koga sam noćas pre no što ću zaspati oterao iz moje vreće za spavanje, leži mrtav sklopljenih očiju. Plav, sa žutim pegama i žabljom glavom.

Pre no što će sići on mora da primećuje to moje uzbuđenje, i u momentu kada prihvatim njegovu ruku da se pozdravim on me i zagrli i potapše po ramenu.

Njih je život odnosio iz moje blizine, ali ja nisam nikada prestajao osećati njihovo prisustvo u onom kompleksu bogatstva koje čini da nam je život

Život je hteo da prijateljstvo bude isto tako svetlo kao i ljubav, i sada, kada nisam plakao za onom koja je daleko, moje su suze, izgledalo je besmisleno, kapale na ruke jedino što sam se rastao sa jednim starim gospodinom koji je,

o čije se talase odbija svetlost zvezda, kao varnice, iako na te potoke svakako silazi zverinje na pojilo iako moje belo odelo — ono isto koje sam obukao da zapanjim gospođu Bede — trave bojadišu, po grudima i plećima, jakim obojenim

Na moje posredovanja, ostavljamo je gde je, a mi naše postelje razvijamo po verandama. Kuvari nam spremaju izvrsnu večeru sa vinom

One nasrću pijane od užasa i radosti, na nage urođenike koji su u krugu oko njih, na moje sluge, i sa prezanjem dodiruju se samo mojih davno izgužvanih i uprljanih čakširu.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Pekaroviču medicine doktoru svom ljubeznom prijatelju posvećeno Rado t’ druže dižem pamjatnike Posvećujuć’ tebi moje knjige. Samo nemoj da se red izmeni, Da pamjatnik ti podižeš meni.

No ovde neka niko ne pomisli da je moje namjerenije hvaliti se (premda su gdikoji baš ovim povodom to isto napominjali), no iz toga najviše uzroka ovo navodim

No ovo kao uzgred. Moje je namjerenije pri pisanju Tvrdice bilo, uzimajući navlastito na rasuždenije malo, bolje reći nikakvo čislo komedija na

Naposledak, da ne pomisli tko da je moje namjerenije s kir Janjom narod grčki na poruganije izvoditi. Ja imam dovoljno uzroka grčki rod ne inače nego s

da ti držim u lutku, da ti pravim maska. Nije dosta kad ti zovim: dušo Juco; kad ti kažim: pili moje? JUCA: Otkako sam se u kuću. dovela, vi jošt niste zapitali treba li mi štogod, i kako živim.

Ja sam se polakomila, no sad vidim da sam pogrešila što sam moju mater poslušala, a nisam za onoga pošla kojega je moje srce izabralo. JANjA: Za ono Jovan, što sedi ceo dan u kafana i igra šervinclu?

JANjA: U, hu, hu! Pa, pa, pa! Novu šešir! Milostivo gospođa! Kir Janja! Šešir? JANjA: Ja sam i kod moje matere šešir nosila. JANjA: Idi kod tvoju mati, neka ti kupi. JUCA: Ja mislim da ste mi vi muž.

Manje se ne prima od deset forinti. JANjA: Od deset forinta, gospodar notarius? Kamo toliki novci? MIŠIĆ: To iz moje glave ne ide; nego kako je magistrat zaključio, tako se ja vladam. JANjA (Što ćim da radim?

JANjA: Da propadnim! Da dođi jednu vetru, da mi uzmi za kosu i da mi nosi u luftu! O, moje lepo Miška, moje lepu Galin! Sad da uzmim štap, da idim da prosim pod mojom starostom. MIŠIĆ: Ne treba tako, kir Janja.

JANjA: Da propadnim! Da dođi jednu vetru, da mi uzmi za kosu i da mi nosi u luftu! O, moje lepo Miška, moje lepu Galin! Sad da uzmim štap, da idim da prosim pod mojom starostom. MIŠIĆ: Ne treba tako, kir Janja.

JANjA: Ćuti, škilji! Oćim i tebe da donesim zrno biser i zlatnu minđušu, znajš! Siroto moje Miško i Galin, nisu mogli da mi nosi živu u Amerika, da mi nosi mrtvu.

POZORIJE 6. BIVŠI, PETAR PETAR: Gospodaru, ne mogu ljudi više da čekaju. JANjA: Gospodin notarius, sad ste čuli moje plan, možete isti kući. MIŠIĆ: Rad sam malo viditi šupu. JANjA: Kala, kala. (Petru.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Varvara onda uzviknu: „Pavle, svi ćemo sa tobom, Pavle! Ja ću ti biti kao sestra, mesto moje Katinke. Ne valja da ideš tako udov po svetu, kažem ti. Zlo je. Samoća nije dobra, Pavle! Ženi se!

Ti si, Pavle, utanjio, al’ ako te nemaština vuče u Rosiju, mahni se toga! Sve što je u mene, i moje Varvare, kao da ti je ostalo od oca! Pusti ti da ti sude u Oseku i sačekaj riječ sudnika.

Ali, kad on zaplaka, ona, sirota, sede uz put, uz jedan hrast, da ga nadoji. Molila ga je, onako maloga: Nemoj kod moje kuće iskati da sisaš, jer će nas moja Goša umlatiti bijući! Ona je stara i zla, nije dobra i mirna, kao tvoja mati.

Plati! Štapsmedikus! Plati! Štapsprofoz! Plati! E moj Pajo! Pa i vaš arendar – arendar Isakoviča – samo viče: Mnje moje seno dajte! Pa posle kukajte! Kao i da nismo rođaci!

On je, sa kiselim osmehom, govorio Đurđu: „Čuješ li ti, debeli, kud smo stigli, slušajući Paju? Kako kažu? Nema šarže moje na spisku? Pa dobro, dobro.

Do juče sam još usta krivio i fantazirao, ali eto, skončanije moje zaprto este! Aha! Aha!“ A kad ga žena pomilova, dodade: „Ne boj se, Šokice, danas sam prvi čibuk u ustima imao.

Da ime moje ne sramotimo. A ti, dugonjo, da im, po smerti mojej, na dosadu ne ideš, niti u goste, niti na posješčenije.

Teodosije - ŽITIJA

Sada se uteši srce moje i duša se moja razveseli radošću neiskazanom. Sada razumedoh za čime sam neprestano žudeo. Blaženi su i triput blaženi

Ni jedan dan ne bih hteo posle ovoga ovde ostati, da me se kako slastoljublje ovoga sveta ne bi kosnulo, i da protiv moje volje ne odvuče dušu moju od takve ljubavi prema anđelskom životu, kao što učiš, oče. Hteo bih bežati, a puta ne znam.

Kada je ovo čuo od starca, volji se njegovoj brzo pokori i reče: — Blagodarim te, Gospode, jer si uverio srce moje preko stranca ovoga! A starcu: — Da si blagosloven od Boga, oče, što si ukrepio dušu moju!

Ako se požuriš te stigneš i vratiš sina mojega, i time utešiš srce moje i materi dušu od smrti oslobodiš, zaslužićeš mnoga dobra, više od prvih, i ja ćy ti IH dati, druže.

„I ako ovim, mili moj, utešiš srce moje, mnoge počasti od nas darom i ljubavlju primićeš; ako li ppezpeš našu molbu, znaj da ćemo ti mesto ljubavi biti

A vas, ljubazne moje, molim da ne tužite zbog ovoga, niti da ste skrušeni, nego bolje sa mnom pohvalite Boga, koji me je udostojio ovoga

Uzevši moju poznatu rizu i vlasi glave moje, vratite se u miru kući i ove znake predajte roditeljima i braći mojoj da vam poveruju da ste me živa našli, i to

predajte roditeljima i braći mojoj da vam poveruju da ste me živa našli, i to Božjom blagodaću kao inoka: Sava je ime moje.

Jer se neppijatelj nadao da će žudnim traženjem roditelja mojih omesti stope moje usmerene ka Gospodu i da će me od vašega u Gospodu srodstva otrgnuti, ali se pokaza posramljen i nesvršena posla, vašim

Molim te, gospodine moj, neka te zbog slave carstva i zbog mnogoga bogatstva ne ožaloste moje reči, kao u jevanđelju mladića reči mojega Isusa kojima ga je o savršenstvu učio.

Molim, dakle, svakoga ko mi je drag, umirite moje srce i ne sprečavajte me da idem, jer ne mogu više da trpim bez sina mojega.

A otac ga je molio i govorio mu: — Smiluj se na mene, čedo: kamenjem o koje udaraš svoje noge biješ srce moje! A on poklonivši se ocu, ne htede da ga žalosti pa se odmah obu i uzjaha konja.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ima pesama u kojima se mlada nevesta tuži starijima na mladoženju: Tvoj vnuče, moje momče, ne zna da ljubit. Često se u ovim pesmama osećaju uticaji istočnjačke čulnosti: Ti ćeš pominiš kraj mene, so će

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Eno još jednog mjeseca, viri iz rijeke! — A ja opet vidim jedan kako gleda kroz prozor moje krčme! — povika krčmar gledajući u prozorskom staklu sliku mjeseca. — Brže unutra da nam ne popije rakiju!

Napisaćemo oglas da je izgubljen mačak u džaku i prilijepićemo ga na zid moje krčme. Tu dolazi dosta ljudi, možda će ko znati da nam što kaže. — A ima li na tvojoj krčmi sličnih oglasa?

Dobro ga znam, to je sivi poljski miš. — Ima li šta novo? — pita on. — Ima samo to da je neki čovjek ostavio na obali moje rijeke neki džak — veli vodeni miš. — E, onda je u njemu posigurno nešto za jelo — objašnjava poljski miš.

— Tako ćemo najlakše saznati šta je unutra. Evo ga, počeo je da grize džak, i to uprav uz moje lice. Sav se zadihao od posla, u samo mi uvo duva. Moram da zaustavim dah, jer... jer... Oho, evo ga, stao je.

Ovde nisu čista posla! Osjećam u džaku nešto vrlo sumnjivo. Onaj mali lopov hitro se uspuza do moje glave, pomirisa samo moju njušku i prestrašeno promuca: — Pa ovo miriše... Stani, stani... Ovo miriše...

— Ko, zar ja?! — razvika se skitnica. — Pogledaj samo moje noge! Gvozdene sam cipele poderao dok sam ovamo stigao iz daleke zemlje lavova. Tamo sve vri od malih lavića.

Imam pet godina službe, sedam puta borio sam se s vukom. Prije mjesec dana prekomandovan sam ovamo i otada počinje moje stradanje. — Kakvo to stradanje? — upita mačak Tošo. — Još pitaš, brate mačkolave!

Bezdušni Brko nađe četiri povelike ljuske od oraha i navuče ih na moje šape, pa ih još okolo zalijepi voskom tako da sam sad bio obuven u prave orahove cipele.

To me je opametilo, pa sam počeo da hodam sasvim lagano, ali su mi moje zlosrećne cipele tako lupale da bi me morao čuti miš čak iz susjedne kuće. — Tak, tak, tak-ta-rak!

to već pogađate, oprezno i lagano pokušao da se uspentram uz neka brvna i dohvatim se slanine, ali sve je bilo uzalud. Moje orahove cipele klizile su niz drvo kao po ledu.

— upita Šarov. — Ja više ne smijem Brki na oči, jer će me ubiti. — Ja idem s mišem domaćinom da obiđem čitavo moje vojvodstvo — reče Miš prorok.

Mačak Tošo ukraden je ispred moje krčme one noći kad smo ja i čiča Trišo vidjeli tri mjeseca: jedan na nebu, drugi u rijeci i treći u prozoru.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

POSLE POČETKA 21 III. NA SUNCU 22 IV. POD ZEMLjOM 23 V. NA MESEČINI 24 VI. PRED KRAJ 25 VII. NA KRAJU 26 VRATI MI MOJE KRPICE 27 1 29 2 30 3 31 4 33 5 34 6 35 7 37 8 38 9 39 10 40 11 41 12 42 13 44 BELUTAK 45 BELUTAK 46 SRCE

je gde ni ko je ko Sve je ružan san prašine Čuješ li me Čujem i tebe i sebe Kukuriče iz nas kukurek (1956) VRATI MI MOJE KRPICE Padni mi samo na pamet Misli moje obraz da ti izgrebu Iziđi samo preda me Oči da mi zalaju na tebe Samo

li me Čujem i tebe i sebe Kukuriče iz nas kukurek (1956) VRATI MI MOJE KRPICE Padni mi samo na pamet Misli moje obraz da ti izgrebu Iziđi samo preda me Oči da mi zalaju na tebe Samo otvori usta Ćutanje moje da ti vilice

mi samo na pamet Misli moje obraz da ti izgrebu Iziđi samo preda me Oči da mi zalaju na tebe Samo otvori usta Ćutanje moje da ti vilice razbije Seti me samo na sebe Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa Dotle je meću nama

samo preda me Oči da mi zalaju na tebe Samo otvori usta Ćutanje moje da ti vilice razbije Seti me samo na sebe Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa Dotle je meću nama došlo 1 Vrati mi moje krpice Moje krpice od čistoga sna Od

razbije Seti me samo na sebe Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa Dotle je meću nama došlo 1 Vrati mi moje krpice Moje krpice od čistoga sna Od svilenog osmeha od prugaste slutnje Od moga čipkastoga tkiva Moje krpice od

me samo na sebe Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa Dotle je meću nama došlo 1 Vrati mi moje krpice Moje krpice od čistoga sna Od svilenog osmeha od prugaste slutnje Od moga čipkastoga tkiva Moje krpice od tačkaste nade OD

mi moje krpice Moje krpice od čistoga sna Od svilenog osmeha od prugaste slutnje Od moga čipkastoga tkiva Moje krpice od tačkaste nade OD žežene želje od šarenih pogleda OD kože s moga lica Vrati mi moje krpice Vrati kad ti lepo

moga čipkastoga tkiva Moje krpice od tačkaste nade OD žežene želje od šarenih pogleda OD kože s moga lica Vrati mi moje krpice Vrati kad ti lepo kažem 2 Slušaj ti čudo Skini tu maramu belu Znamo se S tobom se od malih nogu Iz istog

iz moga zazidanog beskraja Iz zvezdanog kola oko moga srca Iz moga zalogaja sunca Napolje iz smešnog mora moje krvi Iz moje plime iz moje oseke Napolje iz mog ćutanja na suvom Napolje rekao sam napolje Napolje iz moje žive

iz moga zazidanog beskraja Iz zvezdanog kola oko moga srca Iz moga zalogaja sunca Napolje iz smešnog mora moje krvi Iz moje plime iz moje oseke Napolje iz mog ćutanja na suvom Napolje rekao sam napolje Napolje iz moje žive provalije Iz golog

beskraja Iz zvezdanog kola oko moga srca Iz moga zalogaja sunca Napolje iz smešnog mora moje krvi Iz moje plime iz moje oseke Napolje iz mog ćutanja na suvom Napolje rekao sam napolje Napolje iz moje žive provalije Iz golog očinskog stabla u

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

Iznad kuća, preko crnog crepa tad nastaje jurnjava akrepa. Cele noći traje lomatanje, neozbiljno za moje shvatanje. Sa petlima splasne njihov zanos, i vampiri beže navrat-nanos.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

(Spazi Rinu na vratima.) Uostalom, evo moje žene, ona će vam objasniti. III RINA, PAVLE i AGENT RINA (u elegantnoj jutarnjoj haljini): Gospodin je od policije?

Znate li mi reći šta je ukradeno? PAVLE: To je stočić moje žene, ona će to znati. RINA: Ja ovde držim moj mali nakit i sitnice, obične toaletne sitnice.

JBUBOMIR: Ne žalite što ste mi se poverili; prijatelju ste poverili. Moje obaveze prema vama nisu tako obične; vi znate koliko vas cenim i poštujem.

PAVLE (uvek uzbuđen): Tu je, ali ja ne smem, nemam hrabrosti da zavirim! Bojim se, potvrdiće se moje slutnje, a to bi bilo užasno. To bi bilo porazno. Bojim se, bojim se istine; nije li zar bolje pobeći od istine?

NOVAKOVIĆ (ljubi joj ruku). Zbogom, zlato moje! RINA: Bože moj, kako sam detinjasta! Ovoga časa pada mi na pamet kako bi to divno bilo da se nisi primio državne

On je na sebi imao moje iznošeno odelo, on je pri sebi imao moja dokumenta. Samo je on mogao biti taj samoubica”. SPASOJE: Aljoša?

Gospodin Protić, odnosno moj budući zet i sada verenik moje kćeri, izabran je za tehničkoga direktora celoga preduzeća.

Vratio sam se, zaboga, iz mrtvih. SPASOJE: To je vaša stvar! PAVLE: Ne samo moja već i moje porodice. Zar se žena, supruga, neće obradovati povratku muža za kojega je mislila da je mrtav?

? NOVAKOVIĆ: Mi smo se, gospodine, rastali još za vašega života! PAVLE: Da, da, ali gospodin Anta, rođak moje žene! Najzad, preskočimo njega. ANTA: Sasvim, preskočimo mene!

SPASOJE: Pa, kažem ti, sve nas je pritisla briga, zato nam i nije do venčanja sad. Ja hoću da mi venčanje moje jedinice bude najveseliji dan u životu... (Miluje je po kosi.) Strpi se malo, videćeš, sve će dobro, sve će lepo biti.

VUKICA: Dobar dan želim, tetka! AGNIJA: Dobar dan! Slatko moje! (Njubi je.) Ovo je za tebe. (Daje joj buket.) VUKICA: Hvala, tetka!

I to traje čitavih pola sata. Meni dosta i tih pola sata. SPASOJE: Pa dosta! AGNIJA (Vukici): Slatko dete moje, kako bih volela da mi pokažeš tvoje rublje i preobuke koje si spremila. VUKICA: Pa pokazala sam vam već.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- rekao sam. - Ti si lud! - viknuo je, ali tu nije moglo biti iznenađenja: to da sam lud, i da je dobra trećina moje porodice luda, slušam bar triput dnevno. Šta ti je bilo potrebno da baciš tu knjigu?

Polako sam počinjao da ga prepoznajem. Bio je to šum moje sopstvene krvi nepomirljiv i očajan. - Ja sam danas izbačen sa časa, Rašida - rekoh, a ona odgovori da zna.

U svim bajkama koje sam čitao šumske vile imale su lik moje majke. Odavno sam prestao da čitam bajke i da obećavam bilo šta.

— Počinje sa „jedina moja”, a završava se sa „tvoj M” — govorio sam smejući se, a ona je, sklonivši ruku sa moje mišice, rekla da to nije smešno ni naročito genijalno napisano za nekog ko namerava da postane pisac.

Rašida je pratila očima moj pogled, a onda, izvlačeći ruku iz moje, rekla da se ona sprema, da će biti spremna, potrebno je samo da završimo razred, sve će biti u redu.

To o svom zviždanju, mislim? Ja zviždim božanstveno. Žabe su to masovno osećale, jer je ubrzo na moje zviždanje odgovorio hor od nekoliko stotina kreketuša. A večer je padala kao slatka kiša.

To me je sprečavalo da mislim. Moje rođeno telo me je izdavalo. Činilo mi se da se rastvaram, sav natopljen usijanom lavom. - Imaš li ti ili nemaš?

Rekla si da je popravila sve kečeve onog dana! - Sve koje je pitala. Mene nije pitala. Moje prezime je na Č. Računaj koliko joj časova ispitivanja treba dok dođe do mene!

To sam shvatio tek kasnije kad je Ataman zazviždao triput pod prozorom moje kuće, ali vremena za ispravke nije bilo.

Mislila je pri tom na moje farmerice i crni džemper, ali je u tome bilo dosta licemerja. Ona nije želela da ih menjam, jer ma koliko egziš

Ne kažem da meni nisu smetale moje proklete noge i leđa puna pega koja su se prvih dana na plaži crvenela kao zastave za bikove.

- Kod tebe nije sve u redu! - pokazao je prstom moje čelo i meni je bilo jasno da je on pročitao pismo pre nego što ga je uručio Miti, ali mi se nije dalo da se objašnjavam.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

— Ipak nisam se hteo ženiti, dok se nisam od duga oprostio, pa kad sam pogledao na moje malo, nezaduženo dobro, srce mi igra.

— Kol’ko joj godina? — Sad joj osamnaest. — Dobro, ja sam trideset i pet, i udovac; stanje moje znate. Da se mnogo ne razgovaramo: ’oćete l’ dati vašu kćer za mene?

Kad se malo podgrejaše, dođe domaćinu volja da se malo popeva. — Ded, Lenka, popevaj! Znaš one moje. Lenka je već znala šta otac želi, namesti malo usta, pa započne. „U mjestu prijatnom, tihoj pustinji”...

ode u sobu i napiše kratak testamenat, koji je ovako glasio: „Dušu svoju predajem Bogu stvoritelju, zemlji telo, a sve moje dvižimo i nedvižimo imjenije ostaje mojoj suprugi Sofiji Kirić na uživlenije do smrti, a posle njene smrti neka se deca

Zaziraće otsad novi lopovi od moje čarde, to sam uveren. No još bi’ vas nešto molio. — Šta? — Da mi se date namalati u mojoj čardi, u birtiji, da znaju

Milo će mi biti da ga ugostim. Vengerski šljahtec, to je brat Poljaka. Pozdravite ga i pozovite ga u moje ime na ručak, a ja ću sutra već karuce po njega i vas poslati. S tim bude kraj. Blagodare, poklone se, i odu.

— Evo tvoje, Sofro, ovo je moje, a ovo je Čamčino. Gospodar Sofra, smešeći se, novce diže, pa turi u buđelar. Čamča pun radosti.

— To ja ne znam, nisam „buholter” da protokol vodim; niste ga ni vi nikad vodili. — Al’ ovo je moje, a ne tvoje. Imam više dece! — Pa zašto ste me zadržali u vašoj trgovini, zašto me niste dali na škole dalje?

— Hteo sam ga prelomiti i uputiti pred mojim očima. — Kad je u toj birtiji rđavo društvo. — Pa sam hteo posle moje smrti da taj dućan opet moje ime nosi. — Pa šta vam je stalo do dućana, kad imate i drugo što?

— Kad je u toj birtiji rđavo društvo. — Pa sam hteo posle moje smrti da taj dućan opet moje ime nosi. — Pa šta vam je stalo do dućana, kad imate i drugo što? — Volim taj dućan više nego sve.

Frajla-Lujzi od radosti srce igra. — Ja sam tako slobodan opet moje podvorenje učiniti. Do tri dana je opet bal. — Izvadi bilete i preda. — Kakav će to biti bal? — Purgerbal.

Koliko bi mi milo bilo da se moja kći za vas uda, i da dođe u takvu čestitu kuću, opet moje verozakonsko čuvstvo ne dopušta mi da moja kći provodi svoj vek u kući, — inače ma kako poštovanoj — u kući gde se

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Mrate, jer ovako poče da govori: – Požive, moje pravoslavlje slatko, mnoga ljeta u materi mojoj, pa će vo vjeki živet vo vsi moji potomci. Sladost jest i naša Rusija.

Dojdosmo zdravo i u spokoju. Na putu prah razveja vetar, aki neku zavesu. Telo dšeri moje male, prvoroždene, sie v minutu može bit razbolesja?...” Ne pade mu ni na um da pomisli da ga žena, kod kuće, vara.

„V čest i slavu našego polka potruditsja nahraniti familije sirotih, na sopstveno iždivenie moje, da budet za pominanie imena moego“ – reče pred Cabernom, pri povlačenju, šaljući ga u izviđanje, u varoš, sa nekoliko

Proidu, izčeznu vsja zemnaja blaga i slava carstvujuščih. Ako žalostan, k grobu približihsja, vinovnik žalosti moje nije ćesarka carstvujušča, nego črevo moje bolestno Poidite“– dreknu na njega, okrenuvši mu leđa.

Ako žalostan, k grobu približihsja, vinovnik žalosti moje nije ćesarka carstvujušča, nego črevo moje bolestno Poidite“– dreknu na njega, okrenuvši mu leđa.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

vodom, koju sipa u svoju levu šaku, umije dete (od brade ka čelu) i da izgovori sledeću basmu: „Leva ruka krsta nema, moje dete (po imenu) uroka nema.“ Tako se ono tri puta umije i prebaje, a onda ga majka prednjom stranom svoje košulje obriše.

Zato se i kaže: „Devom mila, a nevom gnjila“. A u narodnoj pesmi „Mlada žali devojaštvo“, kaže se: „Djevovanje, moje carovanje! car ti bijah, dok djevojkom bijah.

u svom ophođenju prema deci veoma srdačna, emotivno topla, blaga i svoju nežnost često iskazuje tepanjem detetu („sunce moje“, „srećo moja“, „zlato moje“, „dušo moja“, „uzdanice materina“, „ćerko slatka“ itd.).

veoma srdačna, emotivno topla, blaga i svoju nežnost često iskazuje tepanjem detetu („sunce moje“, „srećo moja“, „zlato moje“, „dušo moja“, „uzdanice materina“, „ćerko slatka“ itd.).

, a malo ili nimalo o tome kakvo je odgajanje dece u našoj, srpskoj kulturi. Moje istraživanje (započeto 1974. godine kao projekat u okviru Instituta za psihologiju, a objavljeno kao knjiga pod naslovom

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Jaka stvar! Bajka je inače bila totalno upropašćena, a moje verovanje potpuno izgubljeno, kad sam u vojsci, kao jedini pisac u celom garnizonu, morao i sam da izigravam Deda-Mraza

« Bio bih prvi. Ovako — ništa. Da sam samo znao! 1950. U moje vreme četrnaestogodišnjaci su imali samo dva para pantalona: jedne kratke, za leto, i jedne, koje su se zvale

Šesnaest, osamnaest, dvadeset... Dvadeset su bile najšire! Pristao bih i na najšire, da je neko želeo da uloži pare u moje duge, elegantne pantalone. Ali četrnaestogodišnjaci rastu kao iz vode i svi štede na njihovoj eleganciji.

Odri, možeš li da mi oprostiš, Odri, sve moje kasnije veze? Ljubav sa platinastom Merilin Monro, i sa brbljivom Brižit Bardo, pa posle nje sa Antonelom Lualdi,

Bila je daktilografkinja prve klase i prekucavala besplatno moje žvrljotine. Imala je gustu, sitno ukovrdžanu crnu kosu i tamnoputo lice sa ljupko izbačenim zubima, što su neprestano u

Veoma skupa terapija, pisalo je u novinama. U moje vreme još je bila besplatna! I eto, ta želja za dodirivanjem, ta potera za bliskošću, taj lov na malo ljubavi, taj

To je moje mesto! – govorili su za komadić obale, za neku stenu zgodnu da se na nju nasloni glava, za deo mola ili lanternu.

Od toga zavisi uspeh moje mlade koleginice koja će sada polagati ispit za profesora fizičke kulture! Pokazavši niz belih zuba, on pljesnu onog

Ni kada zažmurim, tetrapak mi ne liči na kravu. Farovi automobila iz moje ulice ne umeju ni izbliza da me pogledaju onako kao kravlje oči. Svejedno što ih milujem, oni ne umeju, pa ne umeju!

»S tim još nije, znači, gotovo!« pomisli, ne bez osećanja poraza. — Azra, Azra, Azra! —Još voliš da ponavljaš moje ime? —Bila si jedina Azra u čitavoj školi. — reče. Stvarno, kako si? Kako su tvoji?

Matavulj, Simo - USKOK

Zapovjedite im, u ime moje, neka se odmah odmaknu, inače ću narediti da se puca, sakrrr! Pijero, cepteći sav i dišući kao mijeh, reče Ivanoviću:

Prva zaleleka kneževica: — Lele, đeco, moj očinji vide! Za njom ciknu Milica: — Kuku, braćo, dobro moje! Za njom Joke: — Jao, bane, moj đevere! Knez se podnimi na jednu ruku, a drugi dlan položi na Jankovo koljeno.

Sve tri ženske naricahu jednogrlice, pa dvije ućutaše, a ču se Miličina zapijevka: Kuku, braćo, Dobro moje! Moje oči Izvađene, Moje dobro Izgubljeno, Moje sunce Ogrijano, Koje mi je potamnjelo!... — Dosta, Milice!

Sve tri ženske naricahu jednogrlice, pa dvije ućutaše, a ču se Miličina zapijevka: Kuku, braćo, Dobro moje! Moje oči Izvađene, Moje dobro Izgubljeno, Moje sunce Ogrijano, Koje mi je potamnjelo!... — Dosta, Milice!

Moje oči Izvađene, Moje dobro Izgubljeno, Moje sunce Ogrijano, Koje mi je potamnjelo!... — Dosta, Milice! — prekide je otac, više molećivo nego

Moje oči Izvađene, Moje dobro Izgubljeno, Moje sunce Ogrijano, Koje mi je potamnjelo!... — Dosta, Milice! — prekide je otac, više molećivo nego oštro.

Bože pomozi! Bože pomozi! Bože milostivi, ti pomozi i utješi. Živa bogorodice, smiluj se, pomozi! Sveti Đurđu, moje lijepo krsno ime, pomozi nama grješnima!

— U svemu tome, gospodine vojvodo, nema kakve moje zasluge — reče Janko. — Čuven sam bio zbog svoje nesreće! — Da. Milo mi je što tako lijepo govorite srpski!

Kad si već po svome izboru postao Crnogorac, ja te primam kao da si od moje krvi. Je li pravo, braćo? — Jeste, vaistinu, kao i sve što ti kažeš i učiniš — reče brat vladičin, Stijepo.

jedan dade Krcunu, kao što će svakojem vojniku na kraju roka, drugi dodade, rekavši: — Podaj joj ovo malo poklona od moje strane i pozdravi dobra starca Mrguda i Raka i sve brastvo, i neka vam je amanet da održite vjeru!

No te molim, Jošo, ljubavi ti, otidi do te crne kuće Serdareve, te prizovi njekoliko momčadi i reci im u ime moje neka odmah idu na puteve od Krsca, od Ćeklića, onamo od polja — već oni znaju svud gdje treba!

To od moje strane. — Što si naumio, čoče? — zapita žena. — To je moja stvar! Hajde, ne dangubi!... Sjutradan oko ručanog doba

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Sad ko je luđi, to jest? - Moje je skrpiti i Provodadžija je kao aljinar, to jest, koji je zadovoljan ako se aljina dopadne kad se odnese.

OTAC: Dakako, ti druge umeš da pretresaš. MATI: Hej, hej, hej, hej! Sad mi nije do drugoga nego do moje brige. Da mi je da se devojka otisne, kanda bi se rodila. OTAC: Samo je ti diži navisoko, pa ćeš dobro.

Da vas nemam rado, ne bi za vas ni polazila. MLADOŽENjA: Pa zašto ste tako ladni? DEVOJKA (smeši se): Moje su ruke uvek vrele. MLADOŽENjA: Jeste li bili kad zaljubljeni? DEVOJKA: To ne znam šta je. MLADOŽENjA: Čudo!

MUŽ: Vi nemate ovde ništa zapovedati. MATI: Da šta, da mi izeš dete? Sram te bilo! MUŽ: Vi da idete napolje iz moje kuće. ŽENA (trči mu bliže): Šta, mama napolje? MATI: Sram da te bude! ŽENA: Pre ćeš ti izletiti.

ŽENA: Pitajte ga gdi je sinoć bio. MATI: Uputi se brže-bolje, da ne izdangubiš. MUŽ: O, nalepe moje! ŽENA: Gledajte ga, jošt se on tuži! MATI: Da ga đavo nosi, i koji te je prvi doveo!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

su Puškinove pesme, i uopšte pesme, sa retkim izuzetkom čiste lirike, kakvih je u mojoj čitanci bilo malo, za mene do moje sedme godine bile niz zagonetnih slika, zagonetnih samo zbog majčinih pitanja, jer u pesmama, kao i u osećanjima, samo

Uskoro stiže odgovor, izvinjenje glavnog urednika. Pesmicu su preuzeli iz zbornika u kojem je objavljeno nešto zaista moje; sastav koji mi je pripisan nalazio se pokraj moga, nepotpisan, pa mi je, zbog susedovanja, pridodat.

Doznavši da sam književnik, vaspitačice i učiteljice moje dece u Poatjeu uporno su tražile da im pošaljem neki svoj rad.

ih ne bih zbunjivao i sablažnjavao, predložih da napišem pesmu u koju će biti uključeni svi razredni drugovi i drugarice moje dece, poimence. O svakom đaku sam sročio po jedan distih. Stihovi su lepo primljeni, osim kod majke male Lore.

U pesmi Golemo polje nadrealistička jezička razuzdanost u izazivanju slika još je jača: Moje polje, magor-vigor, iza goresa, I još dalje, dordur dale, iza moresa, Otud l'jevo Sedmerevu do Osmorije, Otud desno

Osamdeset tvrdih godina Napuniću ovoga leta, I vreme moje nemerljivo Nestrpljivo već čeka da odem u tandariju kao svi starci sveta.

ja sam uvijek umjesto njega gledao rodnu staru trešnju i u njenim granama ponekad brižna jeda, ponekad raspričana strica, moje vječite i vjerne dobrotvore u ovome svijetu koji sve više osvaja zima.

Uzalud su i tvoje rodne godine i moje davanje ... ne pomogosmo joj ni ti ni ja, kad je neko treći uhvatio pa steže i ne da ...

POSTSCRIPTUM Moje Pismo osnovcima, objavljeno pre mesec dana, izazvalo je žive reakcije kod pojedinih čitalaca, koje idu od oduševljenih

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ŽUTILOV: Kad su moji preci nemešak dobili... SMRDIĆ: Više nema nemeša; svi smo jednaki. ŽUTILOV: To i ja kažem. No moje je pravo ime Žutilaj, a ne Žutilov; zato oću da se tako i zovem. ŠERBULIĆ: Iljen!

ŠERBULIĆ: Izrjadno! ZELENIĆKA: Moje je ime Zelenićka, no budući da je zelena boja madžarske, zato je trpiti ne mogu.

Tako je lepo. Tako se možete zvati Plavetnićka. ZELENIĆKA: Ili Plavićka, od plave boje. ŽUTILOV: Helješen. I moje će ime biti Žutilović. GAVRILOVIĆ: A ne Žutilaj? ŽUTILOV: To je bilo, pa prošlo.

NANČIKA: Što mu drago. (Kucanje na vrata.) Hsrajn! z. ZELENIĆKA PREĐAŠNjI ZELENIĆKA: „Slobodno“, slatke moje, ili „izvolte, zapovedajte“, to je lepše nego „herajn“. NANČIKA: Vi imate pravo, ali smo se tako navikli.

SMRDIĆ: Ništa nego pravo. GAVRILOVIĆ: Ali, molim vas, to nije iz moje glave izašlo. Evo pisma. ŽUTILOV: Ne pomaže vam ništa. 8.

SMRDIĆ: Ja ne znam da l’ je to tako? ŠERBULIĆ: Baš i kad ne bi bilo, ko će raspitivati jesam li bio člen, kad moje ime među tolikima stoji? SMRDIĆ: To je istina; ali znamo mi. ŠERBULIĆ: Pak zar bi vi mene izdali? Mi stari prijatelji!

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

»Slovesni čovek budući, veli on, imam bogodanu i prirodnu vlast drugima misli moje spriopštavati i što sam dobro i pametno od drugi čuo i naučio drugima kazivati...

nravi, svjatost dobrodeteli, njeno ješče na ovom svetu nagraždenije i pagubna sledstvija poroka jesu predmet povesti moje...

Svoja shvatanja drame izneo je u predgovoru Tvrdici: »Moje je namerenije pri pisanju Tvrdice bilo, uzimajući navlastito na rasuždenije malo, bolje reći nikakvo čislo komedija na

Racionalist uvek, on i ovde, kao i u pozorišnim delima, hoće da pouči pojedince i da prosveti narod: »moje je lečit̓ rod«, veli u jednoj pesmi.

Ja pojući idem proz mračnu grobnicu U predjele sv̓ jetle vječite radosti Da glas moje lire s glasovima slijem Lika besmrtnoga kod pr̓jestola Višnjeg.

Da mi nije bilo ove moje štule, ja bih odavna već poginuo bio od Turaka, kao što su sila drugijeh mojih vršnjaka, a ovako me štula moja

»To vreme, pisao je docnije Karadžić, svakidašnje razgovore s Kopitarem neću da zaboravim nikada i doveka; tu je moje pređašnje opširno, ali nesavršeno znanje srpskoga jezika pravilima oživelo.

I svoju mladu i mladićku knjigu on prirodno posvećuje »Srpskoj omladini«. On svoje pesme naziva »čeda mila moje krvce vrele«, i brani tu svoju subjektivnu poeziju čija je prva vrlina što je njegova: Bolje čedo i pređavolasto Neg̓

»Srpskom rodu«: Sve što imam — to je tvoje, Sve što imam — tebi dajem: Sa slađanim uzdisajem Srce — misli — pesme moje! Ljubavnih pesama ima malo, pisane su u prvoj mladosti, i znatno su slabije.

1895), Iz Hercegovine (Beograd, 1896), Markov grijeh (Beograd, 1896), Krvni mir (Mostar, 1897), Razoreno gnijezdo i Iz moje domovine (Mostar, 1898), Crtice (Mostar, 1901).

o svojim prvim radovima: »Najranije od ovih priča pisane su impresivno, nagonski, sa potrebom da pišem — one su čisto moje. Pišući ih, nisam dugo razmišljao, čuvstvovao sam i u strasti i u samilosti.

Milićević, Vuk - Bespuće

trenucima raznježenosti kad ju je uzimala pored sebe, i ljubila među oči, i govorila: „Ti nijesi ničem kriva, čedo moje!

Sremac, Stevan - PROZA

— Što ne pijete, gospo’n-Pajo? — reče gospoja Kaja, pa mu nasu čašu, i naže se na polaženika. — U moje zdravlje još niste pili, gospo’n-Pajo. Da se kucamo. A g.

Bog vam a duša vam! Vaše meso, moje koske!« Time je hteo reći da, iako je čovek koji prati i razbira za novosti, ipak je poštovalac starih blagih običaja,

— E, kad znaš, a ti sad ’ajd’ idi pa večeraj! A znam da si pri dobrom apetitu! Jer bilijar, i ono dviženje i ovo moje makljanje — kažu da žestoko otvara apetit.

Radičević, Branko - PESME

KRASNA TI PEVANjA SJAJNA VISO) 231 SRPSKO MOMČE 233 (PRETPEV IZ JEDNOG MALOG EPOSA) 235 (UBICA U NEZNANjU) 236 MOJE SUNCE 240 (DETE I GUSLAR) 241 PERIVOJ 243 KAD MLIDIJA UMRETI 245 PESMA UMRLOM BRATU STEVANU 247 (PEVAM DANjU, PEVAM

Da li odozgore S neba amo dođe, Da li mimo dvore Moje mile prođe? Valjda moju milu Vide prevesela, Pa bi meni silu Govoriti tela, Ali ne znaš, mila, Šta pre od

Blizu dvora gle meneka, A na vrati ono ko je? Mila moja mene čeka — Čekaš i sad, zlato moje? Brže dole, sunce blago, Brže amo, noćne tame, Amo brže, moje drago Da ne čeka više na me. (1843, 25. nov.

Mila moja mene čeka — Čekaš i sad, zlato moje? Brže dole, sunce blago, Brže amo, noćne tame, Amo brže, moje drago Da ne čeka više na me. (1843, 25. nov.) CIC!

Otac, majka u grob pade, Brat i seja draga, A drugoga ne imade Srce moje blaga. Oh kad vetar silan dune, Kad se more uskomeša, Kada voda nebu grune, Pa ga s morem smeša, Vetre, vičem,

“ Prođi me se, tako t' Boga, Sunce moje, dušo mila, Dok je mene mača moga, Mlade krvce dok po žila, U pakô bi junak sišô Pa veseo van izišô.

„Dakle ide sunce moje, Oće dakle da se skrije, Gledni, dragi, zlato svoje Gledni srce kako bije, O mome mogu mi t' oteti, Ja ću dane

Eda li je gromovita Udrila ga degod strela? Da li su mi de smetovi Drago moje zavejali? Da li su mu de zverovi Mlado telo pokidali?

Ali možda zdrav on oda, Možda drugu sada voda, Suze moje, teške suze, Dragi drugu možda uze! Suze moje, velji jade, Drugu grli dragi sade, Drugu stiska on na grudi, A ja

Ali možda zdrav on oda, Možda drugu sada voda, Suze moje, teške suze, Dragi drugu možda uze! Suze moje, velji jade, Drugu grli dragi sade, Drugu stiska on na grudi, A ja sama, sama tudi!

Oj večeri, o slatko čekanje, O vi, noći, moji beli dani, O vi, dani, a sa dva sunašca, De ste jako, de je zlato moje? Plači, travo, zapevaj, slavuju, Zlato moje zemljica pokriva!

Plači, travo, zapevaj, slavuju, Zlato moje zemljica pokriva! Mili Bože, podigni oluju, Sred me srca gromom udri živa!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— neočekivano se uzjogunih ja kao pravi unuk čestitog djeda Rade. Učiteljica mi priđe sasvim blizu, ljutito uzriki u moje lice i povuče me za uvo. — Kaži ti svome mudrom djedu da to nije istina. Vuk je siv. Siv, zapamti.

— Znam. — Deder. Starac me usjede na svoj krevet, stavi mi sat u ruke i bez daha se zagleda u moje prste. Kad je navijanje bilo gotovo i sat zacaktao jasno i ravnomjerno, on ga uze u ruke, prinese desnom uvu i sav

Ja sam tu, ja ... — Delija naša — dodaje Petrak kao da je konačno našao onu pravu, završnu riječ za čitavo moje opčarano mjesečarsko tkanje, od koga mi je glava tako puna da i sama počinje da zrači i svijetli kao žuta bundeva

Jedini stric Nidžo, koji nit je šta vidio ni čuo, nagazio je, onako mamuran, na one moje grešne osvajačke grablje, pa se nadovezao brundati, nikako da sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta

— Bog s vama, šta će Todor kod moje Draginje kad već ima svoju Đuju? — Pa da promijeni čovjek. — A što bi mijenjo? Mijenja se kobila kad neće da vuče.

goveđe budalaštine da je djed samo uzdahnuo i sjetio se svojih spasonosnih vila: — Čuješ ti, brat-Sava, još su one moje vile u životu.

A Marijana raste i džilita se, mažena od čitave kuće, naročito od moje strine Save. Ona joj isplela i oko vrata vezala kićenu ogrlicu od crvene i žute vunice da joj ždrebence ljepše izgleda

— Ih, presvete moje vile! Sreća njegova što je otišao. Kud ga, ovako živ, teglim na leđima po ovoj grešnoj zemlji, tud mi je već i kao svecu

— Ime oca i majke? — neumoljivo je ispitivao narednik, spreman da zapiše. — Vid i Soja — začu se glas moje majke, istanjen i paćenički, jedva ga prepoznadoh. — Je li dosad kažnjavan i osuđivan?

— Ama ljudi, kako ću ja sročiti pjesmu po vašoj volji kad je taj grešni Petar Došen ovamo s moje strane, siroma kao i ja, a vi i ti tamo poreznici ...vi ste nešto sasvim . . . — Ona druga strana, a?

Negdje iza mene u ovome svijetu je selo Hašani, kuća mog ujaka i moje godine između sedme i dvanaeste, dani djetinjstva, stariji i mudriji od Kolumba, Tesle i barutnih izumitelja, dani kad

Raskriven, surovo izložen suncu i svačijem pogledu, on je još uvijek mamio moje srce, zvao me u neki još neistražen kutak, sad nemilo ogoljen svjetlošću, obećavao...

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Hoću da se Hasanaginica vrati majci! je l ti sad jasno? Nikad više ni u senku moje kuće da ne uđe! Razumeš? JUSUF: Ma ajde!

Nema moga braka sa Hasanagom, ne postoji? Izbrisan? Ni onih sedam godina ne postoje, ni moje dete ne postoji? Ja, budala, patim i plačem, a ti uredio da ne postoji! I Hasanaga, kažeš, potpisao?

Te mudrosti vam nema ni u ludilu! Kad sve to može, što ne bi moglo i sunce u džezvu? Vidiš li, efendijo, ni moje ludilo nije najveće. Izgubila dete, pa izgubila pamet! A zašto su oni pamet izgubili? Šta sam ja njima?

Vide samo ono što pliva na vrhu vode. (Vraća se Jusuf sa kolevkom) HASANAGINICA: Evo moje molitve, sija u kolevci... Poslo mi Alah kolevku punu svetlosti... Jabuko moja...

MUSA: Ne bih ja dao moje blago za njegovo! SULjO: Koje, bre, tvoje blago? Buđavu čizmu pod glavom, konjsko ćebe kojim se pokrivaš, leb

HASANAGINICA: Tako, da mi je bilo žao da se probudim. Sanjala, kao dojim onaj đurđevak, sav miriše na moje mleko. Ceo dan me boli grudi. MAJKA PINTOROVIĆA: To je od mleka. Ne valja ti ni to što toliko sanjaš.

A ima i izgled! Visok, vitak, oči čelično plave... HASANAGINICA: To su moje reči! Tako sam ga ja vama opisivala pre sedam godina. BEG PINTOROVIĆ: Pre je bilo pre, a sad je sad.

pogledaj samo, molim te, ornamentiku! A? To ti je od mene na prezent! Mali znak pažnje s moje strane. HASANAGA: A šta bi sad trebalo s moje strane? BEG PINTOROVIĆ: Ma ajde, molim te! Ništa!

A? To ti je od mene na prezent! Mali znak pažnje s moje strane. HASANAGA: A šta bi sad trebalo s moje strane? BEG PINTOROVIĆ: Ma ajde, molim te! Ništa! HASANAGA: Baš ništa? BEG PINTOROVIĆ: Skoro ništa...

Nije taj ni za šta. Izvini, ali tako će kazati, To nije moje mišljenje, ja samo citiram. A ako je pustiš da se oprosti s detetom, kazaće: vidi ti njega, strpljiv je i mudar, nije

Mora da je vido muke da je natera! A moš li ti da pogodiš što on sve ovo? Oće da se obezbedi s moje strane! Zna lisac odakle može ladan vetar da podune, pa da mu odnese i čalmu i glavu! A i ti ispade slab prorok!

Da ga pomilujem? Da ga gledam? Kako da ga se u jednom jedinom trenu za ceo život namilujem i nagledam? Málo moje, na lavandulu miriše! Prstić na nozi mu miriše! Zumbul beli!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Uvek je ona bila u toj sobi i doterivala i čistila nameštaj. Samo ja i ona živeli smo od moje mase. Otac mi beše umro pošto upropasti goTovo sve imanje na razne poslove koji mu nikad nisu polazili za rukom, a koje

Koliko puta ti kod nas, igrajući se, umorna, u našoj toploj sobi, naslonjena na kolena moje matere, zaspiš. U tom dođe sa rada tvoja mati.

Odjednom uđe i ti. Stade do mene. Levim laktom se nasloni na moje rame, a desnom rukom poče prelistavati knjigu koju čitah. — Čitaš li?

Sad? — Bog tako reče — posrnusmo malo. Hvala mu. Njegova volja. Ali hvala mu što mi bar tebe ostavi, tebe iskru, čedo moje, te da ima ko će mi oči zaklopiti.

Raskomoćen, u onoj polutami, čitajući, čini mi se Mopasana, razdražen, uzavreo i stiskajući vrele usne na moje gole ruke, ja sam drhtao... Upila mi se beše ti u pamet. Tvoja jedra, puna, raskošna snaga srce mi je kidala.

Čekaću te. Ti drhtaše. Lice ti pobledelo, u usnama ni kapi krvi ne beše. Gledaše me pogledom kojim htede u dno moje duše da prodreš. Bojala si se.

Vlaga potoka još više me dirnu. Meka, sočna trava nabujala, a više moje glave sklopilo se granje i lišće. Kroz granje probija mesec te osvetljuje tamnozelenu vodu koja polako žubori, promiče,

Unapred sam rešio kako će biti. Kako ću da te metem u krilo, raskopčam ti jelek, i, uviv moje lice tvojom kosom, zagnjurim ga u tvoja bujna, topla nedra, i osećam dodir tvoje meke, nežne, tople kože i sišem, sišem.

Ja sam stajao kao ukopan. Nisam znao šta da radim. Osećaji me poplavili. Kad se pribrah, sedoh do tebe, podvih moje ruke pod tobom, jednu tvoju klonulu, toplu i punu ruku prebacih preko moga ramena, i privukoh te, posadih u krilo,

— Slatka si! — I upih moje usne u tvoje tako duboko i jako... — Oh! — Treseš se ti. — Volim te! — Oh... — Volim te! — O-o-h!...

— Ti si... — protepaš, a usnama, žmureći i ne puštajući me tražiš moje oko! Ali posle, ujutru, kad se probudim, otresem tih noćnih mađija i čari; dižem se nezadovoljan, natmuren i zlovoljan.

— Ćuti, ćuti... Gospoda imaš, ako majke nemaš... Ćuti čedo moje!... — Nana moja! I nju on... oh!... — grcaše ti. — A zar nam je zlo mislila i govorila: „Nikolo, sinko, nemoj bre čedo

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

No gledaj te mi pošlji za moje molitve jedan salandar novaca; znaš dobro da su molitve za novce. Ako li prenebrežeš, teško tebi!

| Ja dobitka od moje knjige nikakva ne ištem, samo da se hoće toliko novaca naći da tipograf plaćen bude. On dosad nije nikakvu srpsku knjigu

Evo ti, brate, moje namerenije u Lajpcigu. Nama(h) ću preuzeti delo, koliko mi dopusti moja nauka, budući da u kole|gije ne prestajem

Vreme će me naučiti jesam li se u mojej nadeždi prevario. Ako li i to bude, neću se uplašiti, niti ću, ono što je s moje strane moguće, izostaviti.

Kostić, Laza - PESME

»Gospođice, dobro veče!« Želja moja curi reče: »Na toj zimi, lele meni, Tako lako odeveni! »Evo moje šube crne, »da vas malo zaogrne!

Al' moje je srce sveže, proleća se njemu smeše, pa kada bi lišće velo, pa kada bi samo htelo po mom srcu da poleže, svaki listak

Na usti' mojih leži, na svojoj pećini, sunča se na sunašcu, tvog oka vrućini. Oj, sunce moje jarko, moj sjajni zlotvore! Oj, gujo sunčanarko, moj slatki otrove!

MEĐU JAVOM I MED SNOM MEĐU JAVOM I MED SNOM Srce moje samohrano, ko te dozva u moj dom? neumorna pletisanko što pletivo pleteš tanko među javom i med snom.

neumorna pletisanko što pletivo pleteš tanko među javom i med snom. Srce moje, srce ludo, šta ti misliš s pletivom? kô pletilja ona stara, dan što plete, noć opara, među javom i med snom.

kô pletilja ona stara, dan što plete, noć opara, među javom i med snom. Srce moje, srce kivno, ubio te živi grom! što se ne daš meni živu razabrati u pletivu među javom i med snom!

Razišô se u mlazu, pa šara bledi zid, plavetan kao nebni vid, pa rumen kao stid. Zapali srce moje, iz njega sinu zrak, kroz oka tvoga kamen drag prosinuo je blag.

Lepo lice sve je bleđe vajaoca Minadira, a posete sve su ređe Valadile od Misira. „Što mi vene dete moje?” stari kralju ćerku pita, — ponosita Valadila samo ćuti, samo sniva.

„Dosta, dosta, dragi babo! Moje srce ne izbira, srce moje samo voli neimara Minadira.” Snuždio se na te reči kralj Ramsenit od Misira, — „zovnite mi

„Dosta, dosta, dragi babo! Moje srce ne izbira, srce moje samo voli neimara Minadira.” Snuždio se na te reči kralj Ramsenit od Misira, — „zovnite mi toga mladog neimara

„Neimare Minadire! Ja i nako nemam sina, tebe voli moje dete, — kraljević si od Misira!” Uzdahnô je Minadire, zaneo se, kao da sniva, mrtvog sluge prihvatiše vajaoca Minadira.

Mlad je ženik plamen živi, gori, zbori, pripoveda: „Što je tebi, zlato moje? Što me sunce ne pogleda?” „Ne pitaj me, srećo carska,” nevesta se ispoveda, „još je Samson u životu, to je izvor

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

i pribode zmiju u čelo uz duvar, pa onda ovako progovori: „Da bog dâ da se ovaj moj nožić ne da nikom izvaditi bez moje ruke“, pa onda pohita da se natrag vrati.

ga odvrati, onda mu izvadi jedno pero pa mu ga dâ u ruke, i ovako mu reče: — Dobro slušaj šta ti kažem, i evo ti ovo moje perce, pa kad ti bude velika nužda i BašČelika nađeš, a ti zapali ovo pero moje, ja ću onda u isto vrijeme da doletim

slušaj šta ti kažem, i evo ti ovo moje perce, pa kad ti bude velika nužda i BašČelika nađeš, a ti zapali ovo pero moje, ja ću onda u isto vrijeme da doletim sa svom mojom silom tebi u pomoć. Carević uzme pero te pođe.

car već vidi da ga nikako odvratiti ne može, izvadi jedno perce pa mu ga dade govoreći: — Na ti — veli — to moje pero, pa kad ti bude velika nevolja, a ti iskreši vatru pa ga zapali, a ja ću ti onda doći s mojom silom u pomoć.

Baš-Čelik joj reče: — Moja ženo, moje je junaštvo u sablji mojoj. Onda se žena stane moliti spram sablje bogu. Baš-Čelik kad to vidi, udari u smijeh pa reče:

Onda se žena stane moliti spram sablje bogu. Baš-Čelik kad to vidi, udari u smijeh pa reče: — O, luda ženo! nije moje junaštvo u sablji, nego je u mojoj strijeli.

se onda okrene bogu moliti spram strijele, a Baš-Čelik joj reče: — O, ženo, dobro li te neki uči da me kušaš đe je moje junaštvo! Ja bih rekao da je živ tvoj čoek, pa on te uči. A ona se poče kleti da je niko ne uči, jer i nema ko.

Kad Baš-Čelik dođe, žena ga stane opet pitati đe mu je junaštvo. Onda joj Baš-Čelik odgovori: — Kad ti moje junaštvo tako poštuješ, ja ću ti istinu da kažem đe je moje junaštvo, — pa onda stane kazivati: — Daleko odavdje ima

Onda joj Baš-Čelik odgovori: — Kad ti moje junaštvo tako poštuješ, ja ću ti istinu da kažem đe je moje junaštvo, — pa onda stane kazivati: — Daleko odavdje ima jedna visoka planina, u onoj planini jedna lisica, u lisici

Daleko odavdje ima jedna visoka planina, u onoj planini jedna lisica, u lisici srce, u srcu jedna tica, u onoj je tici moje junaštvo, ama se ona lisica ne da lako uhvatiti: ona se može pretvoriti u razne načine.

Najposle iziđe i najmlađi sin pred oca, pa mu reče: — Šta ćemo raditi? Ni jedan od moje braće ne dolazi natrag. Daj i meni blaga i galiju i nekoliko momaka, da idem i ja da tražim vodu.

A zmaj mu odgovori: — Moje je ime Mladen. Onda mu Stojša rekne: — I ja sam najmlađi u oca i majke. Pa se onda puste i zbrate i tvrdu veru dadu

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAKSIM: Da sam ti zapovedio, ti to ne bi učinila. SOFIJA: Kad ne spremam, opet psuješ. MAKSIM: U moje poslove da mi se niko ne meša. Eno ste mi i pero zabacili. SOFIJA: U fioki je. Ostavila sam ga da se ne izgubi.

MAKSIM: Dakako! Da ostavim sav posao pa da pitam milostivu gospođu, gdi ću što naći. Ti da ne diraš u moje stvari, jesi li me razumela? SOFIJA: Opet moram da zabeležim što se troši. MAKSIM: Teško meni i mom beleženju!

SOFIJA: Opet moram da zabeležim što se troši. MAKSIM: Teško meni i mom beleženju! Vidim ja moje dobro jutro. Žena vredna i uredna, a kad tamo, na svakoj strani crna šteta. Eno se i daske oglođale od teška trvenja.

Ona me je kukavna slušala kao cara. JEVREM: Pak si i nju kinjio, dok nije umrla. MAKSIM: Ti se u moje poslove ne mešaj. JEVREM: Komandant mora imati propise kako će komandirati, inače je demoralizacija gotova.

MAKSIM: Dosta, ja neću ići. SOFIJA: Kako ti je volja. MAKSIM: Ali nećeš ni ti. SOFIJA: Ja moram. MAKSIM: Preko moje volje? SOFIJA: Tvoju volju znam kad treba slušati, ali ovde nemaš pravo. (Ej, braca Jevreme, sad da si mi!

KUM: A moja ne da ni jesti. — Ej, kako bi se rado s tobom menjao. MAKSIM: Opet mora biti bolja od moje. KUM: Ne govori, brate.

“ (Peva): „Pjenije mile moje i ljubezna pisma“. Tako, ona viče, a ja pevam, dok ne malakše, kao ono čovek od velike bolesti.

SOFIJA: A, to mu ne smem spominjati. JEVREM: Šta? Bombe u redut, inače se neprijatelj isterati ne može. S moje pak strane pomoć neće izostati. Jesi li čula za neki sto dukata? SOFIJA: Kazivao nam je pisar.

SOFIJA: E, Bože, koliko si puta ostao s tvojim društvom duže nego sinoć. MAKSIM: Bar je moje društvo. SOFIJA: Valjda si i noćas imao koga poznatog. MAKSIM: Šta sam dobio? Idem iz jedne sobe u drugu.

MAKSIM: Za ljubov tvoga rođenoga Makse. SOFIJA: Fala ti lepo! Pošteno moje ime neću nipošto okaljati. MAKSIM: A ja? SOFIJA: Zašto mi nisi saopštio, pa bi ti kazala da to ne činiš.

MAKSIM: Nisi li mi se u crkvi zaklela? SOFIJA: Jesam, ali ne da izgubim moje pošteno ime. MAKSIM: Za muža treba sve da učiniš, zato si žena.

KUM: Ja bi radio, ali ne pomaže. NIKOLA: Ne pomaže bogme ni kod moje Mage. SOFIJA: Inače bi rado postupali. Pa smo opet mi krive. Ako ništa drugo, a ono smo ljute: „Aspida, brate!

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

— Je li, dakle, čudo, moje visokopočitajeme matrone, da se sada ne rasrdim i u ljutini štogod protiv ženskog pola napišem, za koje se posle uvek

Ako ste dakle, moje mile čitateljke, rade da se više protiv vas ništa ne piše, vi znate lek: pišite mi i ja ću abije u čuvstvo doći (oće li

PERSIDA: Molim, šta vam se priključilo, te ste tako ljutiti? SULTANA: Gledaj ti špiona, kako bi tela da se i u tajne moje pleće!

(Okrene se na stranu.) TRIFIĆ: Sultano!... Ti se opet srdiš?... Sultano!... Zašto, pile moje, to činiš?... S otim možeš tvom zdravlju škoditi.

SULTANA (okrene se naglo): Da crknem, da me vrag odnese, kad nemam sreće! TRIFIĆ: Šta ti fali, sunce moje! Ti si gospođa u celoj kući, što ti oćeš, ono mora biti. SULTANA: Gospođa? Načinio si me parasnicom, kao sam što si.

SULTANA: Gospođa? Načinio si me parasnicom, kao sam što si. TRIFIĆ: Ti mene s otim vređaš. Nemoj tako, pilence moje. Treba malko da se umeriš, ti si gospođa.

Ah, Bože! Zašto mi ne daš da sam i ja jedanput zlobna, da se i ja kao moje drugarice mogu osvetiti? POZORIJE 5. SRETA, PREĐAŠNjI SRETA (malo nakvašen): Dobro veče želim, milostivi gospodine.

SULTANA: A ja? Valjda sam ti oči iskopala? SRETA: A i vi ste dobri, samo kažu da ste malo ljuti. SULTANA: Napolje iz moje kuće! Napolje, ili ću te taki sa služitelji izbaciti! SRETA: Oho, milostiva gospođa, ja sam bio dvaput cehmajstor!

Znaš li zašto sam te zvala? PELA: Ja ne znam. SULTANA: Da obučeš moje aljine, a meni daj tvoje. PELA: Milostiva gospođo... SULTANA: Ti ne znaš tko sam ja tebi? da nijednu reč ne čujem!

Malo zatim PERSIDA). PELA: Ovakovog stra otkad sam živa nisam prepatila. Nije šala, navuče žena moje aljine, poveza se, pak kanda u vodu utonu, a mene ostavi da budem mesto nje gospođa i jošt da se nikom ne izdajem.

PELA: (Ona me upravo za njenu gospođu drži). Ništa je to, srce moje. PERSIDA: (Srce moje, šta je to?) PELA: Zar ti misliš da se ja ne mogu sama obući?

PELA: (Ona me upravo za njenu gospođu drži). Ništa je to, srce moje. PERSIDA: (Srce moje, šta je to?) PELA: Zar ti misliš da se ja ne mogu sama obući? PERSIDA (sve jednako čudeći se): Ja znam moju dužnost.

Lalić, Ivan V. - PISMO

A u tvom veku moje ubrzanje Usklađuje se s tvojim nepokretom, U aporiji koju ne zna Zenon. A leto brojim pedeset i peto, U čilenju, u ovom

I magnolije. 6 U disanje si moje upevana Ko molitva u obred. Tobom dišem. U rukopisu mom si upisana Između svakog slova koje pišem.

dok šapćem opelo, Šapćem ga u sebi, da ne budem smešan U oku vodiča što rutinski brblja O Nausikaji, sasvim neumešan U moje opelo i hud udes Srblja. Stojte, galije carske! I vi gliseri bučni Vozite s pola gasa.

košću kost, sa stablom grana; u srebro ću da skujem svoje kraste, Da slava tvoja bude moja rana; Oprosti prestup moje prolaznosti Koja se čudu kao pravdi nada, Oprosti mojoj kosti, mojoj zlosti, Ali učini čudo. Ovde. Sada. (18.

Hoćeš li lišće il kostret, Do čega li ti je stalo? No kako da log ti sterem Kada se skrivaš u tmuše? Vinovnik moje si duše, A tajiš mi tvoje mere.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

kotrljaju slovo r i afektiraju na mrtvo ime, i da si položila iz cuga sve testove, pa mama posle kazala: „Nije što je moje dete, ali učiteljica mi kaže da je to zaista čudo i da još ništa nije slično srela u svoj oj karijeri! Bogami!

— svojoj ženi koja je baš kazala da je veče prekrasno, svi oni. Tebi govorim šašavice, kud zijaš! Dakle, drage moje devojčice, nije uopšte važno imate li četrnaest, sedamnaest, dvadeset ili pedeset šest godina!

Jer, drage moje naglo ostarele devojčice, niste vi krive što se život našalio s vama, pa vas jednog jutra probudio kao i obično u pola

Dakle, drage moje devojčice, ma koliko da vam je godina, pitaćete me svakako gde sam se sve susretao sa ovom malom brbljivom Anom?

“ ili „Reci, a šta se dogodilo posle toga?“ Drage moje devojčice, čitava ta stvar podsećala je na one grandiozne završetke simfonijskih dela Petra Iljiča Čajkovskog; taman

I sad, šta je vrednije po vama? Zimnica moje bakute ili pesme ove oblajhane droplje, koje uvek počinju nečim što se baš kao njoj dešava? Kao: „Ja odlazim!

Kao: „Ja odlazim! Ja se penjem u nebesko plavetnilo! Moji dlanovi puni zvezda ... Moje ruke pružaju se ka travama čekanja...“ Trave čekanja! Opa, bato! Glagolske imenice i ti sistemi!

Nešto tako. — Hajde da te intervjuišem! — predložih sebi u ogledalo. — Za koji list? Mislim, ne želim da se moje ime povlači kojekuda ... — Šta misliš, da to štampamo na prvom jesenjem listu koji otpadne sa neke bulevarske grane?

Predstavnici velikih sila otpratili su me sve do moje kuće, to jest do kioska za novine, jer bakuta u ponoćnim časovima ima običaj da gviri iza zavese i budno motri s kim

Ako već oćete da znate šta mislim o toj vrsti mačaka, možete poviriti u moje fundamentalno delo, koje nosi originalan naslov „Maturski rad“.

Ovaj značajni prilog izučavanju rođenih Beograđanki nalazi se pohranjen u profesorskoj sobi moje gimnazije (žuti rolo:ormar, treća fioka desno, u fascikli na kojoj piše: „Neki školski primeri neodgovornog ponašanja

pokojnog deda Gavrila (1878—1965), čoveka koji me je na neki način uveo u književnost, jer je baš zahvaljujući njemu moje ime prvi put objavljeno u novinama na završetku uokvirene čitulje „Ožalošćena supruga, sinovi, kćeri, kumovi, komšije,

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

oko vrućeg šporeta, gdje djevojče bolesno buncalicu mrmolji: Smuk mi pije očice, siđi, sveče, s ikone među moje koščice... MALA SOBA: ISTJERIVANjE STRAVE Baca lonac kljukove: kulja para sobicom.

Zlatnu mi škrinju čvorak raskuje: osviću ceste, svetle bogazi, od moje ruže flora strahuje, kroz mene ruža s nožem prolazi. Spušta se pauk s prazne čahure i žedan prede, u lov polazi.

O Pelen-zvezdo, gorku krv mi spali: s krvnikom ja sam kao majka s čedom a Službu čeka moje zvono gluho da makar jednom bruj mi takne uho!

drči otpadak smisla opanak krpljen: praslika trenja zemlje i zvezda, Srbija s visa jaglike bere s unezverenja moje jednine, što se kotrlja, odskače, tumba, sva u mutljagu stvarnosti mučne, čija se brlja oceća svukud - vonja po tragu

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

“ Bolje da si pevala onu staru pesmu: „Druge moje, ne budite lude!“ Tako ja mislim. A sovet moga prijatelja?... E, njemu je mesto ovde. (Savije pismo i mešne ga u džep.

Ljudi kad čuju moje toliko „krivo pomisle naravno: „ovaj zna i šta je pravo“, pak navale da im pišem prošenija. MITA: Šta si tu mogao

MARKO: A, i vi ste od knjiga! To ste se rđavo na mene namerili, nego evo moje Jelice, od nje nećete moći uteći. Zbogom! Razgovarajte se dok ja neki posao svršim. (Polazi.) ALEKSA: Sluga nižajši.

ALEKSA (pokloni se): Ovo je za mene kompliment, gospodična; no ja iskreno ispovjedam da je najviše moje vospitanije k tomu sodjejstvovalo. Gdi se na trošak ne gledi, tu se lako može što i naučiti. JELICA: Apropo!

ALEKSA: Čujem da je jedan pronašo neki osobiti način praviti intove; rad sam da i vidim, ako mi se dopadne; inače je moje pretprijatije posetiti starog jednog prijatelja, kod koga sam se više mjeseci zadržavao.

Ona će se obradovati kad pismo od svoje vospitanice primi, naipače iz moje ruke, koji sam u njiovoj kući kao u svojoj. JELICA: To mi je virklih vesma milo da sam se s vama upoznala.

Biće Batiću žao, ali šta ću mu. Svet je širok — gospodin baron, učinite mi ljubov i pozabavite se kod moje Jelice, dok se ne vratim. ALEKSA: Ja za osobeno ščastije primam. 8.

Ja s moje strane umstvujem da bi dražest vašega lica sve proče ljepote pomračila. JELICA: Vi me zastiđujete. ALEKSA: Mislite li

JELICA: Ah, Gott! Welche Entzückung! ALEKSA (klekne): Ljubim više nego blagorodstvo moje, nego svo blago sokrovišča mojego. JELICA: Ah, bože, kako je odgovorila Amalija kad je Mor pred njom klečao?

) ALEKSA: Dobar mladić. On je moj bedinter, no ja ga tako rado imam kao da mi je od familije. S njim sam od veće časti moje putešestvije soveršio. JELICA: To je virklih najlepše kad čovek čestitog mlađega ima.

JELICA: Dіenerіn! MARKO: Samo, nemojte nas zaboraviti. ALEKSA: Ja sam na službi. (Jelici, polako.) Moje srce ostaje kod vas u zalogu. JELICA: Ax, Gott! Kako je meni! ALEKSA: Sluga sam nižajši. (Odlazi.

Ja nikoga više nemam, osim nje jedne, i zato je sve što vidite božije pa njeno. MITA: Gospodin baron, ja vam s moje strane čestitam i molim da s gospodičnom u brak stupite, ne toliko novaca radi, koliko naipače gledajući na otmenu

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Godine teku, povorka nijema, ribice moje niotkud nema, zato sam često tužan. BAJKA O DOBROM ĆOSI Na kraju zemlje planinski lanac, diže se gora, zeleni džin,

“ „Ne, nego maštu golica moju zašto jež voli kućicu svoju.“ „Kućica, glupost! Moje mi njuške, svoju bih dao za gnjile kruške. Za satić meda daću je svakom! — govori medo na jelu lakom.

Preko dana što nanižu, obnoć opet kradom dižu. Na kraju mi dečko kliče: „Eto cele moje priče! Veruješ li u nju, striče?“ „Sve verujem, al na stranu čokolada na Uranu.

!“ „Kod čika-Miće kruške sam brao.“ „Šta ćemo sada, mezimče moje, vidiš li ove drugove svoje Kaži mi sada: najbolji ko je?

Javi se deda, tvome se pismu nadam. Iskreno reci: olovkom kako vladam? Vrede li čemu sličice ove moje? Voliš li cveće? Jesu li čiste boje?

Pokraj tebe, u sutone rane, mislio sam na moje Hašane. Možda pamtiš moje suze davne u svilenom predvečerju mlakom, kada su me u dvorištu škole sa podsmijehom

Pokraj tebe, u sutone rane, mislio sam na moje Hašane. Možda pamtiš moje suze davne u svilenom predvečerju mlakom, kada su me u dvorištu škole sa podsmijehom nazvali seljakom.

Nizao sam nevesele dane i mislio na moje Hašane. Na obali, u vrbiku gustom, tražio sam osame i mira i gledao jedne oči drage izgubljene u dnu tvoga vira.

Prebroj avam potopljene dane i vraćam se u moje Hašane. RĐAVO ORUŽJE U Bihaću, iza doma Bačkog, svako veče, čim bi suton pao, hitali smo na večernje sijelo pod

“ Kako tada, tako i ostade, srce moje svaštara postade. RIBICA NA VRBASU Da li spavaš ili budan sanjaš, vjeruješ li veselome glasu: u nedjelju koja

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Da, to je jedinstvena ujna. Otkako kod nas ne ide sasvim dobro, posle smrti moga oca, ona je sasvim usvojila moje dve sestrice. Pošto sama nema dece, male su sasvim kćeri za nju. — Zar... Dopada mi se baš neobično ova soba.

To je kuknjava. Ona je moja zenica, moja mezimica. Ne osećam skoro da nisu moje. Odakle dolazite, gospodine? — Iz vaše postojbine.

— Bilo bi mi žao da prođem kroz Huentu a da ga ne vidi. Bio je onda vrlo iskren sa mnom. Moje vođe zastaju. Setili su se nečega: — Znate, njegova kuća nije bogata i ne treba nam to zameriti.

Ja sâm nemam više koga da čujem, niti kome da odgovaram. Kao da nisu nikada nijedan ljudski glas unele u sebe, moje su uši sad ispunjene samo tamnim noćnim vazduhom i vlažnim isparenjima koja se dižu sa jezera.

Ono što je nekada za mene značilo: prijatno žuborenje kratkih talasa oko čamca; sada je i za moje uvo, i za celo biće: odgovor vode vazdušnim strujama između neba i vode.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

„Od Soluna do Budima I gde Timok zlatni stiže, I gde šumi bistra Una, I Lovćen se nebu diže — To su moje kršne gore, Kuda Srbi srpski zbore”. Otadžbino, majko moja, Što je tužno lice tvoje?

Al' kuda? i kamo? Nit' razum kaže, niti srce zna! Počiva zemlja, počivaju ljudi, Osećam čisto kako diše noć; Al' moje srce, ali moje grudi Spokojstva slatkog ne poznaju moć.

i kamo? Nit' razum kaže, niti srce zna! Počiva zemlja, počivaju ljudi, Osećam čisto kako diše noć; Al' moje srce, ali moje grudi Spokojstva slatkog ne poznaju moć.

NA GROBU VOJVODE DOJČINA U SOLUNU 1 Po svetim poljima otadžbine moje Mnoge svete humke rasturene stoje, Gde vitezi vrli u danima slave Položiše glave.

— No kad kamen padne ili reč se rekne, U hladnoj praznini stokratno odjekne. 5 „Kada samrt stegne moje grudi bolne, I potone duša u večnome mraku, Vi pođite tamo, razmaknite volne, I na dnu jezera kopajte mi raku, I tamo

Usreći mi čedo moje Po dobroti volje Tvoje”. I Gospod je saslušao Molbu bedne majke te, Anđela mu čistog dao, Da nad njima večno gre; Da ga

Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge, Klonulo je moje telo, umorne su moje noge — Al' je krepka volja moja, što me noćas vama vodi, Da posvetim život rodu, otadžbini i

Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge, Klonulo je moje telo, umorne su moje noge — Al' je krepka volja moja, što me noćas vama vodi, Da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

I bez reči moje pritužbe on treba da je prezren a blažen ja, ipak hramove dižu gde on pokaže i duše mu svoje u šake predaju, on

O kneževi pijani što me sa bedema vrebate zar mislite: neće moj govor dalje od lokve moje krvi? Zemlji sam blizak, ona bolje pamti reči no krv; u nedra ću joj kazati, zagrljen sa zovama, sve što o ljubavi

Moram se vratiti po vid svoj. Ali kako da zavičaj nađem slep? Znam sada samo pute u podnožju pameti moje i duž napeva dugih što me s jedne obale na drugu prevedu, za ruku kao oblak.

Sa svećom po noći krstarim kroz svoje korenje, kome li će tamo u daljini, na izlazu pećine jutro moje krvi da svane i kada, i na kome jeziku?

Samo kad se rodih s potocima vedar i s pticama zagrljen, tad pogiboše misli moje i skamenjen zapah u grlu zemlje i nikad se ne rodih više. PUTNIK Lutam po svetu punom grdnje.

Samo mrak nisam bio, no reč što se bez kraja ponavlja u suzama, u kutu moje kolibe. JUTARNjI ZAPIS Sviće. Neću da kažem ko sam. (Šapatom: gramatik) idem po vodu.

mi zavičaja, nema više rata, ni pomora, al ne vidim zemljaka, nigde znanca, prilaze mi udovice neke, možda kćeri moje davne dece, jadaju se opet na oganj i mržnju: da nema više krova u selu, ni jednog voćnjaka bez groba, ni mrve na

Neko udara na vrata, ne baš na vrata moje sobe u Karejskom konaku, niti na vrata terase kojom se dolazi ovamo, ali neko svu noć lupa u vrata, bije po drvenim

Gledam zaliv morski i njegovu kulu. Zaliv se naginje na jednu stranu, glava na drugu. A ja uzmičem, moje telo uzmiče, povlači se kao oseka, suši se kao pena talasa na pesku. U uzmicanju nema razlike između tela i duše, kažem.

Svi kažu ime. Ne nadevaj mi imena. Zato što već imam ime. I govorim u ime. I radim u ime. I kao što moje ime nije samo moje, tako ni tvoje ime nije samo tvoje, nego je razdeljeno u sveopštost i nalazi se u svakom slovu.

Ne nadevaj mi imena. Zato što već imam ime. I govorim u ime. I radim u ime. I kao što moje ime nije samo moje, tako ni tvoje ime nije samo tvoje, nego je razdeljeno u sveopštost i nalazi se u svakom slovu. I slovljenju.

I sve obrnuto, istinito je. Kad govorim, o tebi ćutim, i kada ćutim, zajedno s tobom ćutim. Moje kratko ćutanje deo je tvog velikog ćutanja, i zbivanja koje se u ćutnji obavlja.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

ima se predati na staranje i čuvanje tom I tom advokatu, kojega sam i testamentom označio za staraoca i izvršioca moje poslednje volje.” SVI (negoduju).

obradovao kakvim darom; tako, često je satima razgovarao sa mnom, a jedanput, kad sam bila bolesna, nije se micao od moje postelje. To je bio tako dobar i plemenit čovek.

TRIFUN: A kako bi bilo da nam Agaton prvo objasni po čemu je on tako blizak rod? AGATON: Moje se zna. GINA, PROKA, VIDA, TRIFUN i SARKA: Pa da čujemo?

AGATON: Moramo voditi računa i o potrebama. Drukčije su, na primer, tvoje potrebe, a drukčije su moje. SARKA: Gle, molim te! AGATON: Da kažeš da joj treba sprema za udaju, pa 'ajd, 'ajd'! Ali to joj ne treba.

VIŠE NjIH: E, to ćeš izviniti! Po čemu to? AGATON: Dobro, 'ajde onda ovako: s obzirom na moje rodbinske veze s pokojnikom, s obzirom na to što sam ja šef familije...

Dakle, ako hoćete, slušajte: s obzirom na rodbinske veze; s obzirom na to što ja predstavljam familiju; s obzirom na moje lične i opšte narodne potrebe; s obzirom na sve okolnosti i prilike u ovome danome trenutku, ja mislim da bi meni na

TRIFUN: More, kakav pošten, znam ja dobro njegovo poštenje. TANASIJE: Bio je to, braćo moja i sestre moje, jedan običan zelenaš. Zamislite, od mene je naplaćivao kamatu.

AGATON: I zato ja predlažem da se, u ime protesta, odmah ovog časa iselimo iz kuće. SARKA: Uh, baš me žao moje sobe! AGATON: Nećeš valjda da dočekaš ona da nas izbacuje, ona? GINA: Iju, zar bi i to moglo biti?

On vadi maramu i briše suze): Drago, drago dete moje! SIMKA: Slatka moja, rođena moja! AGATON: Bože moj!...(Plače.) Kako su velike božije naredbe!

AGATON: Bože moj!...(Plače.) Kako su velike božije naredbe! SIMKA: Gušim se, ne umem da govorim, slatko moje dete! AGATON: Kažem ja Simki: Ama, ova mi je devojčica nešto prirasla za srce. SIMKA: I meni.

Simka, ni reči više o tome! SIMKA: Bože, sačuvaj! AGATON: A na mene nemojte se ljutiti, to su moje dobre namere, moje roditeljske brige.

Simka, ni reči više o tome! SIMKA: Bože, sačuvaj! AGATON: A na mene nemojte se ljutiti, to su moje dobre namere, moje roditeljske brige.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Nju je više zanimalo kako će mi uniforma stajati. Pričala mi je da je danas videla neke moje drugove i da lepo izgledaju.

Otac me probudio. Oni su već odavno bili ustali. Na stolu su se nalazile upakovane moje stvari i majka mi je objašnjavala gde je šta. Seli smo za doručak.

— E, idi u drugu bateriju, eno tamo! — i pokaza mi rukom u pravcu nekih šupa, ispod kojih su zjapile topovske cevi. Moje su cipele tupo odjekivale prema lupi potkovanih vojničkih čizama.

Sasvim nesvesno podskočih da promenim korak, i od toga trenutka ovaj odmereni takt kao da ukalupi i moje misli... Žuljila me jaka, smetale mi čizme, teška mi bila sablja, saplitao sam se o mamuze...

stepenice, ipak me je tešilo što je za mnom velika masa, koja se okreće po mojem naređenju i koja se stara da pogađa moje misli. Pritegao sam sablju, poduhvatio je propisno, zategao bluzu i stao pred komandirom u stavu „mirno“.

Otpozdravio sam ga nemarno. Bio sam tada gord na moje dve zvezdice. Pri susretu sa vojnicima naročito sam ih posmatrao, da bi me pozdravili.

U ratu što ko uvati! — tako mi je davao prve lekcije podnarednik rezer-vista, Trailo Živulović. Slušam i mislim kako moje školsko iskustvo nema mnogo važnosti u ovoj novoj sredini.

— Dobro, molim te, kako su našli? — More, ko te pita?... Sve su vojničke stvari iste. Tvoje, moje, njegove, svejedno! — I Trailo se okrete na drugu stranu... ZDESNA, U TOPOVSKU KOLONU!...

“ — govorili su mrzovoljno pešaci... A već dojadi i ovo marširanje. Nije se kasalo, već smo danima išli hodom. Moje mesto bilo je pored prednjeg vozara na trećem topu. Već smo se narazgovarali.

Posmatram ih ja odavno kako su se na sedlima skljusili kao bake neke. Uostalom, to je bilo vaše da primetite, a ne moje. Izgleda mi da ja u ovoj bateriji treba da sam i kaplar, i vodnik, i komandir. Na izvršenje!

Nimalo me nije utešio, jer smo se nalazili u položaju kada ga možemo i ne čuti. Moje razmišljanje prekidoše pucnji topova, te prinesoh durbin da osmatram.

Jedan poslužilac prvoga topa beše zaostao i brisao ruke o travu. Na moje pitanje šta radi, reče da su sklonili jednog našeg mrtvog vojnika, i pokaza mi rukom iza vrzine.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Praktika, sveta praktika! Nisam ja uzalud praktikovao dvanaest godina, pa zato se sad ne bojim nijednog pravnika. Moje osudno rešenje ne obara se tako lako! A pravnici šta mi znaju ? Ne znaju rad na jednom običnom registru, a već onako...

Nego ću sad vas, gospodine učitelju, nešto da molim. Pošljite vašeg poslužitelja nek donese moje bisage iz sudnice i primite nas u vaš stan da se malo založimo i razgovorimo. Gospođica, držim, neće otkazati ?

— Jadnice!... jadno moje dete! Mučenice!... šaputaše ona, lijući suze na tu gustu crnu kao gak kosu što se nemarno razbacala po njenim usahnulim

Može me napasti onaj pandur... jest, tamo u zatvoru tuku!... Ali neće, neće... vidim ja kako kapetan sluša moje pričanje, i sve se ljuti na onoga... Gospođa Zorka im, kaže, pričala... Vidiš ti kako je oštra!

Pravo ima !... Ali zašto, zašto sve to morade biti ?... Da li je trebalo kome moje stradanje... ocu, majci, bratu... jesu li oni sad srećniji ?... Ne, ne...

Kad iziđoše u hodnik, ona nastavi: — Da vidimo kako je u opštini, da nisu tamo moje priznanice. — Nema opština nijedne vaše priznanice, kažem vam... ni moje, ni vaše...

— Nema opština nijedne vaše priznanice, kažem vam... ni moje, ni vaše... Nego to je jasno: on je pocepao vaše priznanice i smatra to kao poklon...

Ali moj dobrotvor ozdravi!... Vidite, i njega sam otkupio svojim stradanjem!... Pred moje stupanje u Učiteljsku Školu, umre mi mati... otkupi me jadnica, te odmah budem primljen u školu, i dobijem blagodejanje.

Neka on živi, a ja ću da idem svojim putem, kud me srce vuče... Tamo je sva moja sreća, moj život, sve blago moje. Pa zar da ja to sve izgubim olako ?... Ne, ne!.. Život sam svoj založila da ga dobijem svega, da bude samo moj...

— Majčice, kako ti se čini... je li dobro sad? prilazi ona materi i grli je nežno. — Ti najbolje znaš, dete moje. A po tebi gledajući, rekla bih da je mnogo dobro. Samo to treba sačuvati...

Predaj im sad, pa neka rade sami. — Ne volim to kad mi se žena meša u moje poslove, odgovori Vlajko odsečno. Tvoj je posao u školi i u kući, a moj među ljudima. Ona se trže i opet pocrvene.

— Osećalo je srce moje da ti veliku muku mučiš... znala sam... I snovi crni, iz dana u dan... pa da se poludi od brige.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Višnji! Višnji! razberi me! Snim li sanak, ili vidim: Jeli ono mlad na konja, Al’ je ono sivi soko. Ne razbira moje oko. Ah! satvori ovo more U zeleno ravno polje!

Pred njima Radiša Bičem rosu trese; Do dve vile vodi, A trećoj besedi: “Pođ’ za mene, vilo! Kod moje ćeš majke U ladu sediti, Tanku svilu presti Na zlatno vreteno!“ 40. Bacala devojka Za oblak jabuku.

mirom sagrađeni; Što u njima zlatni stoli I u njima paunovi, To su svekar i svekrva; Što po dvoru paunice, To su moje zaovice; Neka mi ih, s Bogom bile! Šnjima će mi bolje biti. 85.

Velja bolja obalila, Glavu bratu izgubila, Moj Đorđije! Pa mi kuću zatvorila, Jarko sunce ukapilo, Sunce moje! Majci srce obranjeno, A tetkama crne dare!... Pogubila, Bog je kleo!

Kad je bilo oko pola dana, Zapevala lepota devojka: “Ko bi mene snoplje povezao — Dala bi mu moje belo lice. Ko li bi mi vodice doneo — Dala bi mu moje čarne oči.

Ko li bi mi vodice doneo — Dala bi mu moje čarne oči. Ako bi mi ladak načinio — Ja bi njemu verna ljuba bila.“ Ona misli niko je ne sluša; Slušao je ovčar od

“ 108. Oči moje, kud ste pogledale? Srce moje, šta si požuđelo? Da bi Bog d’o svakom, ko što hoće, A i mene, što bi milo bilo!

“ 108. Oči moje, kud ste pogledale? Srce moje, šta si požuđelo? Da bi Bog d’o svakom, ko što hoće, A i mene, što bi milo bilo!

A Boga mi, moje drugarice! Nije blago ni srebro ni zlato, Već je blago, što je kome drago. 109 Oj na ove duge noći Ko ne ljubi

“ 114. Čudna ti mi godinica dođe! Kad mi dragi ispred dvora prođe, I pogleda uz pendžere moje, Čini mi se, do mora je moje. Kad ja vidim dragog u đečermi, Baš kakono mulu u mešćemi.

Čudna ti mi godinica dođe! Kad mi dragi ispred dvora prođe, I pogleda uz pendžere moje, Čini mi se, do mora je moje. Kad ja vidim dragog u đečermi, Baš kakono mulu u mešćemi.

Ja bi znala, gdi bi izvirala: Ukraj Save, ukraj vode ladne, Kud prolaze žitarice lađe; Da ja vidim moje milo drago, Cvati li mu ruža na kormanu, Vene li mu karanfil u ruci, Što sam tužna u subotu brala, U nedelju mome

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

” VASILIJE: „Tako dakle? Nećeš, princezo, milom? Groziš se moje ružnoće? Ja nisam lep i stasit kao Karl, od moje ružnoće užasavaju se i seljanke s našeg imanja, ali uprkos tvojoj

” VASILIJE: „Tako dakle? Nećeš, princezo, milom? Groziš se moje ružnoće? Ja nisam lep i stasit kao Karl, od moje ružnoće užasavaju se i seljanke s našeg imanja, ali uprkos tvojoj ljubavi za Karla, i uprkos gađenju koje osećaš prema

Mogla si da budeš kraljica, a bićeš drolja!” SOFIJA (zagrli ga): „Ah, Franc, oprosti mi, Franc, to samo šala beše s moje strane!” (Zagrlivši ga, izvuče njegov mač i, s isukanim mačem, koji u njega uperi, brzo se odmakne.

Ja jesam nemoćna žena, slaba i nežna, al očajanje mi daje džinovsku snagu! Hajde, zlikovče, usudi se da moje telo, zavetovano tvom čestitom i oklevetanom bratu, dotakneš svojim razvratnim rukama! Usudi se!

To nije samo zato da se grli... SIMKA: Jedino što na njoj vredi to joj je kosa! GINA: Da ja obučem njeno, a ona moje, ne bi se videla kraj mene ko ni pačavra! BLAGOJE: Mogu da zamislim!

GINA: I šta će ti odjednom ta georgina u reveru? BLAGOJE: Stavio sam je da ti bode oči! GINA: Ja sam moje oči odavno isplakala! I ostavi tu flašu, kad ti kažem! Treba još negde pijan nešto da izlaješ!

Ko zna na šta možemo da naletimo! A ti, Gino, ti ćeš nas čekati ovde! GINA: Komanduj ti nekom drugom, a ne meni! Moje je dete u pitanju! TOMANIJA: Postoji nešto što je iznad toga! GINA: Za mene ne postoji!

SOFIJA: Slobodno kaži! DROBAC: Vidim tvoju ljepotu! SOFIJA: Pazi ti šta on zna! I, naravno, ništa više, osim moje lepote, i ne vidiš? DROBAC: Vidim... Vidim moju rugobu! SOFIJA: Rugobu? Zašto rugobu?

Prepreči joj put. Ona ga ne prepoznaje. Pokušava da pobegne od njega.) FILIP: Stani, jadnice! Ne boj se moje ruke! SOFIJA: O bože! Molim te, ne ubijaj me! FILIP: Druge ću ja da pobijem, koji su mi mrskiji nego ti!

) FILIP: Gledajte ovo delo, grdnu krv, gledajte tu na zemlji leša dva! Udarac moje desnice ih obori! Za jade je moja plata to! (Iznenađenje i preneraženost.

SOFIJA: Zašto pitaš? VASILIJE (govori za sebe, i kao da se priseća): „Srce moje kukavno i glava ostrižena...” JELISAVETA: Šta kažeš? VASILIJE: „I s glave kosu britvom srezah...

” SOFIJA: Šta to govoriš? VASILIJE: Kad se Filip pojavio pred tobom, da li ti je slučajno rekao: „Stani, ne boj se moje ruke”? SOFIJA: Otkud znaš?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

SERENATA Čuj, plače Mesec mlad i žut. Slušaj me, draga, poslednji put. Umreću, pa kad se zaželiš mene, ne viči ime moje u smiraj dana. Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.

Sve što sam voleo umrlo je vičući ime moje, a ja mu ne mogah pomoći. Zbaci odelo svoje. U celoj zvezdanoj noći jedina radost nad bolom u telu tvom je golom.

i lišće pada, sa granja svela, i svi boli, u jeseni, zaćute... Kud oblak ne nađe više puteve zasute, lete oči moje. . . . . . . . . . . . . . . .

Tvoja ode prva. Moja je obilazila ostrva. Sedeo sam poguran i crn, pust, kao Mesečeva senka. NOVE SENKE Moje su ruke nove senke, pobledele su mirne, ko umorna svirala posle terevenke kad ih mesečina dirne.

Senka je njina kao paučina tanka, što drhti nemoćno, meko. Ja sam na svetu svemu uspavanka, a mir je moj daleko. Moje su rane bolne i nove, a misli suzne, neoprezne. Blaženi koji po moru plove, i ne ostaju da čezne.

Moje su rane bolne i nove, a misli suzne, neoprezne. Blaženi koji po moru plove, i ne ostaju da čezne. Misli se moje ničeg ne klone. Bez sumorne nade i spasa puste radosno u vidik tonu u zrak što ih talasa. U bol i greh i krvoprolića.

U njih sam krio obraze moje tople od tvojih grudi, Nežnije no ruke tvoje biljke sam pozno po stisku. Strasnije nego na tvoje grudi pao sam na

OČI O koliko puta kad pred tobom osetim: da želim da ostavim za sobom moje tužne misli u očima ti bistrim, neveselim...

Daleko je ono, daleko, što moje zdravlje pije. Često zazvoni u noći, mirisno i meko. Često je kao sunčana morska stena, na kojoj sja jedini kamen koji

Daleko negde stoje vite jele, snežna lica, radi njih mi je, majko, drago da si potištena. Moje vruće usne ne žude više živa devojačka prebela tela.

Drveće puno pupova i zvezda mesto mene živi. Sve što sam ja reko šaputaće vam meko dalje noći. One vas vode u moje osmehe i grehe, za mnom daleko. NOVA SERENATA Draga, tenorista više nema. Na mesecu ne drema Don Huan više.

Jedine drage pred kojom klečim, jer na njoj ne mogu ni moje bludne gorke oči nevesele da ostave traga. ŠALA Još sam ja veseo mada se nećeš udati za mene.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Gospod progovori: — Anđeli moji, delo moje još nije gotovo. Njemu još nešto nedostaje pa da bude savršeno... Hoću, danas, da stvorim čoveka — biće razumno, biće

Njemu još nešto nedostaje pa da bude savršeno... Hoću, danas, da stvorim čoveka — biće razumno, biće koje će slaviti moje ime na zemlji, kao što ga vi na nebu slavite...

— Ja ti dajem zlato, a ti ništa ne govoriš — reče mu on s prekorom. — Ili te je moje silno blago tako zadivilo da si od čuda zanemio? Govori! — Ja to zlato ne smem primiti — progovori najzad starac.

(Grči se.) Vetar... Zima... Zima kod kuće, zima ovde, na groblju zima — svejedno je... Idem kod mame moje. Kako mi je teško bez mame!... Da je živa, danas bi je vezala, a ona bi mi dala poklon... Ko će nju sad vezati?...

Kud si pošla? Siroče: Na groblje. Gospođa u crnini: Na groblje? Šta ćeš tamo?... A ja se vraćam s groblja... tamo je moje jedinče... Siroče: I moja je mama tamo... Gospođa u crnini: Ne idi na groblje, čedo moje... Vrati se natrag...

tamo je moje jedinče... Siroče: I moja je mama tamo... Gospođa u crnini: Ne idi na groblje, čedo moje... Vrati se natrag... Sneg je grobove zavejao, nem možeš ih poznati... Siroče: Ja dobro znam gde je moje mame grob...

Vrati se natrag... Sneg je grobove zavejao, nem možeš ih poznati... Siroče: Ja dobro znam gde je moje mame grob... naći ću ja njega!... Gospođa u crnini: Ne idi, čedo!... Sneg je dubok... niko ga tamo ne čisti...

Hoćeš?... Siroče: Poklona ćeš mi dati? Gospođa u crnini: Daću ti haljine, cipele moje ćerčice, daću ti njen krevet... bićeš kod mene... Siroče: (Hvata je za ruku.) Kod tebe? Gospođa u crnini: Jeste...

Ajde sa mnom... volim te kao svoje rođeno dete. Siroče: Idem! Gospođa u crnini. (Miluje je.) Milo dete moje!... Siroče: Mati moja! (Odlaze.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Ja ću vam pričati o tom srećnom plemenu, iako unapred znam da mi niko živi neće verovati, ni sada Niti ikad posle moje smrti, ako kome dođe ovo do ruku te uščita...

„Kaži mi, ti mili vetre što duvaš od tih plavih gora, jesu li to gore domovine moje? Recite mi vi, reke mile, da li sa tih gordih zidina ponosnog grada spirate krv predaka mojih?

Mladi čovek preznu od tog mog pitanja i bojažljivo se okrete oko sebe da se uveri da li je ko čuo i obratio pažnju na moje pitanje.

— rekoh. — Tako je, ali u tome narodnom raspoloženju ima nešto moje zasluge, što sam uspeo da u ustav, sem svih sloboda koje su date narodu i potpuno ujemčene, unesem još i ovo: „Svaki

Ja sam već u svome ministarstvu počeo uvoditi štednju, a na tome živo rade i ostale moje kolege. Štednja, kao što vam kažem, to je osnova za blagostanje svake zemlje.

„S polovinom ću plate služiti” , veli on meni. „Ne može da bude” , rekoh; „ja jesam ministar, ali ovo nisu moje pare, već narodne, krvavo stečene, i ja moram o svakom dinaru voditi ozbiljna računa.

— Naučih. — Da si živ i zdrav, sinko! Uči sad, dok si mlad možeš pamtiti, a kad dođeš u moje godine, ič! Nikako nisam mogao rastumačiti otkud ovi stari ljudi među decom i šta kog vraga oni uče pod sedom kosom.

Beograd, 1901. godine MRTVO MORE Baš u trenutku kad sedoh da pišem ovu pripovetku, ukaza mi se pred očima slika moje pokojne strine. Ista onaka kao što, jadnica, beše za života.

tako isto dobre i poslušne građane, ali ko zna da l' će doći to blaženo vreme da se naše težnje, upravo misli i ideali moje pokojne, genijalne strine, potpuno ostvare u ovoj namučenoj Srbiji, koju ovako žarko i iskreno ljubimo.

njemu i priličilo, pošto je i inače poznat kao poslednji čovek, kao i Vi što ste, a ne da u Vaše ludorije uplećete ime moje ćeri.

Na moju kuću niko do danas nije pružio prsta, niti ja hoću da se ime moje ćeri isplâče po svačijim ustima i stoji na Vašoj suludoj knjizi.

Od danas da niste se usudili prestupiti preko praga moje kuće, jer ste poverenje i dobro moje prema Vama vratili time što ste mi kući naneli sramotu.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Sumorna kao što su moji dani, stara i dugotrajna, kao što su moje godine, vlažna i tamna, kao što su moje oči, studena, kao što je moje srce, moja krv...

Sumorna kao što su moji dani, stara i dugotrajna, kao što su moje godine, vlažna i tamna, kao što su moje oči, studena, kao što je moje srce, moja krv...

što su moji dani, stara i dugotrajna, kao što su moje godine, vlažna i tamna, kao što su moje oči, studena, kao što je moje srce, moja krv... Čini se i sunca nema, ugasilo se, a za njim se, postepeno, primiče hladna ledena smrt...

U tim slikama vidim tebe, mila jeseni, iz mladosti moje i blagosiljam one dane, koji su sa dušom mojom sjedinjeni, te neće nikad u zaborav otići...

Ih, kuku mene, kakva sam ja, ka' kondžolos, vajka se strina Sara, brišući ruke i nameštajući ubradaču. — Ala čudne moje babe, 'oće da je kicoš i uz lonce... — Dobro vi veče, strina Saro, i srećan rad! — Bog ti pomog'o, ti živ i zdrav!

I opet mi se nose u pameti sjajne slike moje mladosti, i opet vidim tebe, mila jeseni, obučenu u sve ove lepote i krunisanu sjajnom, dragocenom krunom, berbom

»Da prodam ovu moju zlatnu slobodu za nekoliko trenutaka uživanja, — mislio je on, — da nestane ove moje tihe, no prijatne samoće, da nestane onih divnih večernjih iluzija, kad jednim mahom svemoćne misli vladam celim

»I svega će toga nestati: i mojih večernjih snova, i moje slobode, i mojih navika, — i ja moram postati rob drugoga lica, koje će, za trenutak uživanja što mi pruži, imati pravo

se da su obojica već činili pokušaje kod Mirčića i da su im provodadžije odbijene jednim istim rečima: »Ne dam ja moje dete, da argatuje bez nužde. Nek stekne, sinak, pa nek traži onda...

Pazi, junače, pokaži se! — Vala, gospodin' kapetane, samo molim Boga da udari na me, ja l' da ga moje oko zgleda na domak pušci... poče Đokić. Kapetanu se dopade odgovor, pa veselo zasija očima.

Već smo se zbili na dva-tri koraka jedan od drugog. Do mene se nađe s leve strane Đokić, a s desne tri moje komšije, pa Ljubiša. Đokić se često mršti i psuje, ali opazih da još češće preza od svakog šušnja i gustiša.

— Pero, — zovnu ga nežan i blag glas njegove majke. On se trže i probudi se. — Što ne legneš, moje dete, nego se tako mučiš. Već je pola noći, bolan brajko, a sutra treba da poraniš. I on leže.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

PAVKA: Bože, Jevreme, pa govorim ti o tvome detetu! JEVREM: Otkud je gospa Marina moje dete? (Izvadio novine i razgleda.) PAVKA: Ama, ne ona, čoveče, nego...

Ali, na primer, možeš da je primiš na moje ime, je li? Pa onda, brate moj rođeni, ne možeš ti u ovoj zemlji poseći nijedno drvo na svoje ime, al' na moje možeš

Pa onda, brate moj rođeni, ne možeš ti u ovoj zemlji poseći nijedno drvo na svoje ime, al' na moje možeš oboriti čitave planine. Pa onda pomilovanja!

) Imam ročište koje ne smem da napustim. Gledaću ipak do podne da dođem. Gospođice, vama poveravam interese moje partije.

DANICA: Pa biće on poslanik i bez moje odbrane. PAVKA: E, a ko ti to kaže? DANICA: Ja kažem! PAVKA: Od njega si valjda čula? DANICA: Pa od njega.

IVKOVIĆ: Lepo, primam k znanju! JEVREM: I da znaš i to: nisi mi više kirajdžija ni kod moje ćerke i... odatle da se iseliš. IVKOVIĆ: Odatle da se iselim? JEVREM: Odatle!... Nisi mi više zet, pa eto ti...

Meni je gospodin Sekulić kazao da pre podne dođem i da glasam na moje ime, a posle podne, onako predveče, kada bude najveća navala, da dođem i da glasam kao Jova Stojić, rabadžija, pošto je

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

— Drugo tvoja nauka, a drugo moja praktika! Hehe! Baška tvoje znanje, baška moje umenje! — Slavno si se setio! — veli mu Sreten. — A ja pa tag da mu kažem: »E, pa, gospodinkapetan, kako ćemo sag?

Idem, veli, vamiliji mojoj; a vama eto, veli, moja vlas’ i moje gospo’stvo i moj mal, pa se naredite bez advokata kako najbolje znate, veli«.

sada poslužio rečima Simeuna Bogoprimca i rekao kao i ovaj: »Njinje otpuščaješi raba tvojego, vladiko, jegda videste oči moje spasenije moje!« To bi jamačno rekao. Pune mu sreće i grudi i šake! Bio je zadovoljan.

Simeuna Bogoprimca i rekao kao i ovaj: »Njinje otpuščaješi raba tvojego, vladiko, jegda videste oči moje spasenije moje!« To bi jamačno rekao. Pune mu sreće i grudi i šake! Bio je zadovoljan.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Tetka nije znala da od brijača Dlaka na čoveku samo jača ... I tako se u moje tetke Pojaviše brkovi gusti ko četke ...

OLOVKA Davno je bilo. Bio sam dete Godine hiljadu devetsto četres pete. Te godine — oh, sreće moje! — Dadoše mi olovku crvene boje, Crvenu ko krv kad se prolije, Ko zalazak sunca iznad Golije.

Usnivam. A šta drugo i mogu! Odjednom: nešto me hvata za nogu. Ona, ko drugi! Čunak joj promrzô. Pod ćebe moje zavlači se, brzo. Zimska hladnoća i nju je spopala, U postelju se gura, snagom svom.

POSLOVI GODINE NEDELjA U MALOJ ULICI Ko buket klikera trešnja zrela Tamo, na kraju moje ulice Na ogradu je nisku sela, Od mlakog sunca sija joj lice Pa je ustreptala kao strela, Ko topla jara na kraju

Praznu kasu do vrha su ispunile moje suze... Tri parice, sve tri bušne, jedna bela, dve kalajne — Sve što osta od države, od budžeta i blagajne.

ČUKUNDEDA Od moje rodbine, najviše ugleda, Bar za me, ima jedan čukundeda. Za sve je znao protivutuk, Svakom je istinu gurao pod nos.

Uzvikuje Hiljada: „Sve to meni pripada!” A Tisuća: „Na toj međi Izgiboše moji pređi!” Prva: „Međe moje su Po Berlinskom kongresu!” Druga: „Moja država Nigde se ne svršava! Ko dve čume, dve ale Gurale se, stenjale.

Zemljo, ne nešto, sve je u tebi trulo: Sad vlada ko je drskiji, brži! Ne, nemam reči: moje moralno čulo Ono ne može da izdrži!

Oko nje će se, u nekoliko narednih dana, sabrati čitava zbirka tzv. dečje poezije. Nije moje da procenjujem vrednost tih pesama ni po apsolutnim merilima, ni u razvoju određenog žanra.

Primećujem da se one i dalje preštampavaju, često bez moje dozvole. Nezavisno od njihove vrednosti, ili nevrednosti, želeo bih da ispričam šta ova zbirka predstavlja za mene

To važi i za knjigu moje lirike, koju je, dosad, ponajbolje predstavio Ljubomir Simović u Plavom kolu SKZ; to je primenljivo za pesnički opus

To bi moglo zanimati i ponekog do koga ne dopiru moje knjige... Kasno detinjstvo, između 1945. i 1953, proživeo sam u prilično teškim uslovima.

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

Udostoji, Vladiko Hriste, i Ti, prečista Bogomati, mene jadnu da svagda brigujem o odlasku duše moje, što ugledah na roditeljima mi i na rođenom od mene mladencu, za kim žalost neprestano gori u srcu mome, prirodom

nezlobive Gospodi, ni maloje sije prinošenije otrini, jaže prinošu svetomu hramu prečistije tvojeje matere i nadežde moje Bogorodici hilandarskoj, veru bo vasprijeh vadovičju prinesašuju ti dve cete, Gospodi, siše i az sije prinesoh

te molim, nezlobivi Gospode, ni malo ovo prinošenje ne odgurni, koje prinosim svetom hramu prečiste tvoje matere i nade moje Bogorodice hilandarske, jer primih veru udovičinu što ti prinese dve cete, Gospode, te tako i ja prinesoh ovo,

Rakić, Milan - PESME

ČEŽNjA Danas ću Ti dati, kada veče padne, U svetlosti skromnoj kandila i sveća, U čistoti duše moje, nekad jadne, Čitavu bujicu proletnjega cveća.

sklopi usne, ne govori, ćuti, Ostavi misli nek se bujno roje, I reč nek tvoja ničim ne pomuti Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje Zabrekću novim, zanosnim životom, Da zaboravim da smo tu nas dvoje Pred veličanstvom prirode; a potom, Kad prođe sve,

Za taj trenutak života i milja, Kad zatreperi cela moja snaga, Neka te srce moje blagosilja. Al̓ ne volim te, ne volim te, draga!

pod njenim blagoslovom sneva Ljubavnik čedan i zločinci svi; I kad pod tvojom molitvom zaćute, O zaštitnice večne duše moje, Sve kobne misli što mi srce mute, I, ko zločinci, spremne za boj stoje.

OČAJNA PESMA Upij se u mene zagrljajem jednim, Ko groznica tajna struji mojom krvi, Krepko stegni moje telo, nek se smrvi, I daj mi poljupce za kojima žednim. Kao Hermes stari i s njim Afrodita.

Upij se u meni zagrljajem jednim, Ko groznica tajna struji mojom krvi, Krepko stegni moje telo, nek se smrvi, I daj mi poljupce za kojima žednim...

Ja imam časove čedne, krotke, smerne, Kad čistotom trepte misli moje mlade, I u mojoj duši pobožne i verne, Zašumore himne, pohvale i nade.

Sad kroz žile moje struje krvi razne, Ja ropćem i pevam, ja kunem i slavim, I koračam smelo, bez straha od kazne, Krivudavom stazom i

duše moje mile, Jadne Prometeje bez poleta smela! O, ako je tako, drage duše, ako Vi živite sada za večito vreme Nepomične, hlad

Nek propadnu dela! Al̓ ko besni hrti Nemilosni dani, sve jači i jači, Vas gone i nište — srce moje, plači! — Vas, spomeni moji, svetli ali krti. Lavež, vika, graja.

biju ko čekići pravi, Kad se ona što se nikada ne menja, Večna stara rana, opet zakrvavi; Ja bih da mi vreme dâ sve moje dane, Što bi redom došli s dalekih krajeva, Da ih sve odjednom, kao jato ševa, Pustim u slobodu na četiri strane!

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Malo rukah, malena i snaga, jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez nigđe nikoga... Moje pleme snom mrtvijem spava, suza moja nema roditelja, nada mnom je nebo zatvoreno, ne prima mi plača ni molitve; u ad

Da l' nevjerne ne zna Turke, Bog ih kleo! e će tebe prevariti? divna glavo! Moj svijete izgubljeni, sunce brate! moje rane bez prebola, rano ljuta! moje oči izvađene, očni vide!

e će tebe prevariti? divna glavo! Moj svijete izgubljeni, sunce brate! moje rane bez prebola, rano ljuta! moje oči izvađene, očni vide! Kome braću ti ostavi, bratska hvalo, i staroga baba Pera, kuku, Pero!

Da se mogu razgovorit, srce moje, a sa mrtvom tvojom glavom, kam da mi je! da ti crne oči viđu, oči moje, da poljubim mrtvu glavu, mjesto brata, da

Da se mogu razgovorit, srce moje, a sa mrtvom tvojom glavom, kam da mi je! da ti crne oči viđu, oči moje, da poljubim mrtvu glavu, mjesto brata, da očešljam dugi perčin, jaoh meni! i junačku čalmu svežem, sestra grdna!

VOJVODA BATRIĆ Da pričamo snove pri kretanju! Ja sam snio što nijesam nigda (milo mi je za moje oružje): noćas na san Obilić proleće preko ravna Polja Cetinskoga na bijela hata kâ na vilu; oh, divan li, Bože dragi,

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

joj ne poremeti ni kosu, ni odelo, poljubi je, ne u čelo, kao mati — već u usta, kao sestra: — Vaistinu vaskrse, čedo moje! I tebi srećan dan, i živa i srećna mi bila!

Gde je? Zdrav li je? I što mi se nikada ne javi, kada dođe, da ga vidim. Koliko puta pitam one moje za njega i za sve vas, a oni ili mi ne odgovore, ili možda mi nešto i kažu, ali ja ne čujem, pa mislim da mi ništa i ne

Znaš već sada šta je. I bar ti me, Sofke, ne muči. Zašto, moje je i ovako mnogo. Oh! I opet se predade, ali jednako tiho, iz straha, da onaj gore ne čuje.

A ne bi vas bilo sramota da ja idem pred crkvu, u amale, u Šareni han, da tamo dočekujem turske trgovce, moje poznanike, prijatelje, koji se nekad za srećne smatrali kada bi im primio pozdrav, rukovao se sa njima, a sada: da ih

— Zar da nije obećao pare, i to kakve, zar bih ja dao, ne za tebe nego za vas, moje čedo, kćer? Ko si ti? Šta si ti? Kerpič jedan, seljak jedan! I zar da ti sad meni...

Pandurović, Sima - PESME

Nada mnom i sada sija tuga jednih Očiju bisernih. I onda, kad zvezda moje sudbe zađe Za malu humku trošnih zemnih želja, Poslednji, opšti udes kad nas snađe I nestane naših patnja i veselja,

Ti si mi došla sa tih strana, Na presto moje mašte sela U pompi nada i đerdana I plavog cveća s bleda čela. I otad vladaš ti, bez brána, Prostranim carstvom

Tamna lipa u tišini miri; Cvetovi su suzni njeni. Prokapljuje. Noć. Dobro mi doš’o, trenute radosti! Znaj, moje srce za zvezdu je svaku Vezano zlatnim koncem i kroz tamu Oblaka ovih, kad mis’o na raku Ne pada ni uz vonju zemlje

oko tašta zadovoljstva prozre, U duši tvojoj kad zastudi zima, Jedna će mis’o u tebi da dozre, Velika, tužna mis’o, moje drago: Da treba da nam sve bude svejedno, Da nam je ovde još jedino blago Kad za nas kuda bedno srde jedno.

će u tom čudnom kraju Možda na njenu mirisati kosu; Jer dane ove svršiti mi treba Predstavom živom sna mladosti moje; Jer Bog nam šalje utehu sa neba Kad sveta ovog potamne nam boje. U PROLAZU JUČE...

Duša je prazna! Red prosjaka što je Stao pred mene, to su želje moje — Dobro ih vidim — moje nade, strasti I misli, kuku! kuku! kako jadne, Propale sada, izvan moje vlasti.

Duša je prazna! Red prosjaka što je Stao pred mene, to su želje moje — Dobro ih vidim — moje nade, strasti I misli, kuku! kuku! kako jadne, Propale sada, izvan moje vlasti.

kuku! kako jadne, Propale sada, izvan moje vlasti. One mi prete, osvetnički mole, Nakazna lica, i pružaju ruke Tragičnim gestom, ostavljene, gadne; I ponor

Pa tada kuda? Šta će biti potom? „Vi, želje moje, ja ničega nemam... I ja se s vama hladnom grobu spremam. Ovde je tužno, opako i crno, Ovde je teško...

A vetar peva poeziju smrti. SENKE Oblaci žuti preko moje glave Prelaze prostor mirno; zaklanjaju Sunce i nebo, i visine plave, I tužno gredu ko zna kojem kraju.

Opojan, težak miris se iz bilja Razliva, — slika otežale jave. Miriše vazduh dahom mrtva smilja. Oblaci idu preko moje glave. TIŠINA Visine blede ćute, Jesenji sumrak râni; Listovi sveli žute. Lepi, nesrećni dani.

TIŠINA Visine blede ćute, Jesenji sumrak râni; Listovi sveli žute. Lepi, nesrećni dani. Providan sumor pao Na moje dane lako. Sad mije na sve žao, I teško, teško tako!

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

“ Sva četir ustadoše i skidoše kape. Serdar skoči viknuvši: „A, Stane, krilo moje, pomozi mi da uhvatimo brava!“ i htjede napolje. Ovdje treba objasniti nešto.

Jan vidje e je to opet neki crnorizac, pa obrnuv glavu reče mu: „Kanite me se jednom!“ „Jan, dijete moje!“ viknu sveštenik, a fenjer mu ispade iz ruke.

„Kuku meni, jadnoj!“ kukaše mu kći. „Ubiše ga!... Ao mene, Milune, dijete moje!“ reče serdar stenjući. Kao da joj se ledeni šiljak u srce uteče, tako joj bi, jadnoj djevojci, čujući riječi.

Pomišljajte na što vas opominju, na strašno prokletstvo, ako ne uslušate naredbe moje!... Krivac će ostati. Vodi ga u manastir!“ reče perjaniku.

Otkud da zna! Ako je brojio tuđe, svoje nije!“ „Nekate djeco!“ prekide ih medik, tobože oštro, „ne prebirajte moje kosti. Koliko ih je, da je, sve su na mjestu; izgubiti se neće nijedna!“ „Ne, valaj, dok si pri toj pameti!

„Pa nekakva amajlija, šta li, Jankova. Donio je Ozrinić. Bješe mu tamo ostala!“ „Živni, dijete moje, živni da postavljamo. Vrijeme je već, mnim, da se večera— Milica!... kamo je kamo ljudi... Đe je Milun?

Javio sam im bio svoju namjeru. Odista, pošto mene tamo nestade, vlast će biti obznanila i ostale moje domaće. Ovaj moj prijatelj, ne bješe tada u Kotoru, no je služio negdje daleko, niti je znao šta ja učinjeh.

“ On razmota i stade prevoditi sa českoga: „Dragi brate, Nije treba da ti potanko kazujem moje stanje. Sve jade što podnesosmo od našega djetinjstva pa do tvoga polaska, da je te sve jade zbiti ujedno, oni bi bili

Striko me tješio svaki dan. Zaludu me tješio. Evo mi danas kaza što je učinio za tebe i da ti mogu pisati. Pismo će moje, s njegovim zajedno, stići u Kotor na tvoga prijatelja Adolfa B* koga se i ja sjećam.

Ne znaš ti ko su oni... Pa i da nije toga, vrnuti se neću nipošto, nikad, ni za kakvu...“ „Neka, neka... kako uzoćeš moje dijete!

Zabolje ga to, pa je zagrli i stade je ljuljuškati na svojim runjavim, razdrljenim grudima. „Neka, moje dijete, umiri se... Reci samo jednu riječ svome tati!“ reče joj on nekoliko puta. „Pusti me!“ moljaše cura. „Pusti me!

“ „Ne zbori mi više o tome, Pejo... Nije ona kučka, no golubica, no moje jagnje... A đe nam je, da je zovnemo, da joj...“ „Neka sad“, reče Pejo, dižući se on. „No čuj!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Takvi su: ako je skupo, ono i ne valja; i go i bos i opet mu hladno; ova i ona kuća samo što nisu moje, a ostale sve su tuđe; iz njegove ruke i šećer je sladak, možeš mi vjerovati: rijetko istinu govorim, a još rjeđe

licima, naročito o popu, koji, kad se ponudi da održi „leturđiju“ namesto popa koji je ostario, odgovara: „Bih, ali moje knjige nemam pri sebi, a iz tuđe ne znam!

Tako mi se trag ne zatro! Tako mi se usta na zatiljak ne obratila! Tako mi troskot na ognjištu ne iznikao! Tako moje tijelo vran (gavran) ne kljuvao! Tako ne imao sreće kao crni pauk u gori! Tako pepeo ne sijao mjesto sjemena drugoga!

Moja mati i njegova mati na jednom se suncu grejale. Moja je mati i njegova na jednom suncu taranu sušila. Moje seke Jeke, pa njene Neke, ručnoga devera rođeni pastorak.

Ova i ona kuća samo što nisu moje, a ostale eve su tuđe. Pokazuje dokle je snijeg lani bio (reče se u šali kad žensko, idući po rosi ili po blatu,

Što je moje nek je kod mene. — Rekao odža kad je uveče vadio isto jutro posađeni luk. Da bog da! ali kako ja znam...

“ A kad ličina pukne i oni popadaju, onda ono reku. Vala, sveti Klementije, klimaćeš ti oko moje kuće, a ja ću odsad slaviti svetog Nikolu! — Priča se kako je svečar koji slavi sv.

— Eno ga čeka s vrećom napolje. 8. O BABI 1 Pitali zlureku babu: gde su joj zubi? — U jeziku, čedo moje. 2 Pitala šaljiva đevojka babu: — Hoćeš li, bako, i ti s nama večeras u kolo?

— Bih, ali moje knjige nemam pri sebi, a iz tuđe ne znam. 5 Pitali latinski popovi popa crnogorskoga: — Ko je Melhisedeka rodio?

Na smrti svojoj on im podeli sve svoje blago, rekavši im tom prilikom: „Ćeri moje, ovim novcem treba da učinite kakvo dobro svome narodu“. Pa onda umre.

niz ulicu; — nenavidnici i nenavidnice niz ulicu; — bjegunci i bjegunice niz ulicu; — more i vještice niz ulicu; — a moje čele put istoka uz ulicu. Ni na moru mosta, ni na psu roga, ni na dlanu dlaka, ni na moje čele uroka!

Ni na moru mosta, ni na psu roga, ni na dlanu dlaka, ni na moje čele uroka!“ S POLAŽAJNIKOM 1 (Kad uđe u kuću, polažajnik skreše badnjake, tj.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

“ — „Bog ti pomogao sinko.“ — „Bili i ja mogao tu malo samljeti?“ — „Bi, zašto ne bi; evo će se moje sad izamljeti, pa onda melji koliko ti drago.

Sad ja počnem misliti, kako ću se popeti na nebo, dok mi pade na um ono moje proso, što se prosulo u more. Kad tamo dođem, a to ono palo na vlažno mjesto, pa uzraslo do neba; te ja uz njega ajde

Onda se brže bolje vratim natrag; kad tamo, a to lisica došla, pa vadi mozak iz moje glave, te jede; a ja polagano ajde, ajde, te se privučem blizu, pa potegnem lisicu nogom u stražnjicu, a ona se ullaši,

“ Govedar kaže opet: „E! ako ne zna nikakva zanata, ja mu ne dam moje kćeri.“ Vezir se vrati, te kaže caru, šta govori govedar. Sad postane čudo još veće.

č. od godine 1842 s potpisom na kraju I. S. (Jovan Subotić), i ova se od moje najviše po tom razlikuje što u njoj o kravi nema ni spomena. G.

Kad sijač u veče dođe kući, on poviče na snahe: „Dajdete, đeco, one moje zubne čačkalice, nešto me žulja u onome mome pokvarenom zubu.

” A zmaj mu odgovori: „Moje je ime Mladen.” Onda mu Stojša rekne: „I ja sam najmlađi u oca i majke;” pa se onda puste i zbrate, i tvrdu veru dadu

Kad on to vidi, uplaši se pa otrči svome gospodaru i kaže mu: „Gospodaru, šta si ono ti meni dao? Ono nije moje, hodi da vidiš.” Gospodar dođe, i kad vidi kakvo je Bog čudo učinio, onda mu reče: „Nije fajde, moj sinko!

Kad iziđe pred cara, reče mu: „Svetli care! Eto tvoje sablje, a evo moje glave. Ja nisam dugo vreme imala od srca poroda, pak sam se molila Bogu da mi da da zatrudnim makar zmi | ju rodila, i

veću stravu pretrpeo nego pređašnje obe noći: tu je bila strašna lupa, vika, zveka lanaca i strašni glasovi: „Taj hoće moje carstvo da primi!

” Ovaj ga stane odvraćati: „Nemoj brate, ta dobro nam je obojici, ti imaš sve u rukama i svoje i moje, a ja sam zadovoljan kakogod ti uradiš.

” A on svakome odgovaraše: „Braćo, Milice moje sinovice.” Kako dođe kući, odmah otide bratu svome, pa ga stane moliti: „Daj mi, brate, Milicu da je moja.

Sveti Sava - SABRANA DELA

i prepodobnog oca našeg Save, za dom dvojici ili trojici, po reči Gospodnjoj: „Gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje, tu sam među njima.“ (Mt.

Uzmite na se igo moje i naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem. I uzmite obraz moj na se, jer igo moje je dobro i breme moje je

Uzmite na se igo moje i naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem. I uzmite obraz moj na se, jer igo moje je dobro i breme moje je lako.“ (Mt.

I uzmite obraz moj na se, jer igo moje je dobro i breme moje je lako.“ (Mt. 11, 28-29) I zatim, veličajući smerne duhom, obeća im da će videti lice njegovo, a gladnim i žednim

13, 46) spominjući u prepodobnim svojim molitvama bogopočivšeg oca našeg i nastavnika Simeona monaha, i moje nedostojanstvo ne zaboravljajući.

mnogo pričešćivati božastvenim svetinjama, jer mnogo je pričešćivati se i života, kao što reče i sam Hristos: „Ko jede moje telo i pije moju krv, u meni boravi i ja u njemu“. (Jn.

(Jn. b, 56) I zatim: „Ako ne jedete telo moje i ne pijete krv moju, nemate života u sebi“. (Jn. b, 53) I božastveni apostol javlja: „Ko se prilepljuje Gospodu, jedno

“ (Ps. ZZ, 12) „Uzmite igo moje na se i naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem i naći ćete pokoj dušama vašim.“ (Mt.

Neka vam je i ovo znano: Bilo iguman, bilo ekonom ako šta stekne živeći u manastiru, i kaže: „Ovo je moje!“, zapovedam mu da tako ne bude, nego svakom dovoljno sledovanje od manastira da bude.

Ako ne želite moje pouke dobre na vašu korist poslušati, da drugog izaberete za vođu sebi, koji će imati po volji vašoj hodati i vama se

I ona zla reč da se ne unese javno: „moje“ i „tvoje“, i „veće“ i „manje“, i ne moliti se više za onoga ko je doneo od onoga ko nije doneo.

I podvizavaše se sa žurbom da posleduje Vladikinim rečima, koji reče: „Uzmite igo moje na sebe, jer krotak jesam i smeran srcem, i naći ćete pokoj dušama vašim, jer je igo moje blago i breme moje lako“.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Žao ti da platiš malo mišomora! Tvoja kafana, tvoja stvar! Al moje radno mesto, oću da bude čisto i ispeglano A ne da se presecam svaki čas!

(Izlazi) CMILjA: Da mi je dimam neku sobicu, sobičak, makar najmanji, dva sa jedan, pa i manje ako treba, al nek je moje, da nakupujem subotom novina, pa do ponedeljka da ne otključavam! (Nastavlja da prevrće stolice i da čisti.

Al kod mene kruška ne znači jabuka! CMILjA: Znači tako? ANĐELKO: Tako! CMILjA: Stići će tebe moje suze! (Odjuri u kujnu) ANĐELKO: Ajde, za svašta nos u kecelju!

ANĐELKO: Nisi ti toliko na kraj srca. IKONIJA: Govorim za tvoje dobro, ja sam moje pregurala. Da se oženiš, da se okućiš, pa da te postavim ovde, za šefa sale... ANĐELKO: Sale!

Cmilja se vraća Ikoniji, koja, kod šanka, pokušava da povrati Jagodu.) JAGODA: Od moje ruke, nesretnik, da pogine! Posle svega! IKONIJA: Ajde, popi još jednu, laknuće ti!

A ja životarila na praznom pasulju! Da za njega prištedim! Pa ona da me nazove kurvetinom, a goji se, kurva, od moje kurvinske zarade! i on još da je uzme u zaštitu! Kome se ne bi zemlja otvorila? Ikonija!

I koga sam ja samo našla da molim! Kakvi ljudi, kad iz njih ni jednu suzu, Ni jednu reč samilosnu da iscediš? Ja ću moje sama da ponesem! Sama! I da ponesem, i da iznesem! Druže!

TANASKO: Pa to je guka sa noge ovog ovde, što je saranjen! MANOJLO: Raskopčavaj se! TANASKO: Evo moje rane, goskapetane! Rafal ukoso, od pupka prema desnom ramenu! MANOJLO: Šrapnel u trbuhu, lakat razmrskan gelerom!

Rafal ukoso, od pupka prema desnom ramenu! MANOJLO: Šrapnel u trbuhu, lakat razmrskan gelerom! To je moje! Otkud na tebi moje rane? PROSJAK: Ja sam hteo da pomognem, šta vičeš... MANOJLO: Ti da pomogneš?

MANOJLO: Šrapnel u trbuhu, lakat razmrskan gelerom! To je moje! Otkud na tebi moje rane? PROSJAK: Ja sam hteo da pomognem, šta vičeš... MANOJLO: Ti da pomogneš?

Niko ni jedne ogrebotine! Mrtvi, a ustajemo kao da smo živi! PROSJAK: To sam ja sve u moje telo primio! To, što ste ustali zdravi, i kao živi, to je moja zasluga!

Stanković, Borisav - JOVČA

A i ona (pokazuje na Anđu) i ona mu je pomagala. Ali, ona sigurno je znala da te pare nisu moje već da su to tvoje, od tebe, bato, pa samo da se ne obruka pred tobom, i ona, dan i noć je sa njim radila, pomagala mu

JOVČA (tronut): To mi je, dedo, sve. To, moja Vaska, to je sve što imam, što sam imao, i što ću imati. to je sve moje, i ništa više. VLADIKA Ako, ako, Jovčo. Neka ti je živa, zdrava!

Eh, kad bih ja bio njen, na tvom mestu! Ali, šta i meni, kod mojih snaška, fali? Moje mesto još bolje, još lepše. Ja bar nisam željan, ne trpim, ne mučim se gledajući kao on.

(gleda u Ciganku, u oči njene, izraz mu postaje sve blaži, zanosi se u uspomene o Vaski pre greha, šapatom): Sve moje, sve... Ne dam... (Seti se greha Vaskinog, plače): Ćut, ti! ZULFA (okrene samo pogled od njega, zaklanja se rukom).

JOVČA (trese se u silom zagušivanom plaču): Drvce moje... sve moje... ne davam... V Kraj varoši. Na kraju Vaskina kućica: prosta, sniska, ograđena kamenom i, kao sve

JOVČA (trese se u silom zagušivanom plaču): Drvce moje... sve moje... ne davam... V Kraj varoši. Na kraju Vaskina kućica: prosta, sniska, ograđena kamenom i, kao sve zabačene kuće na

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Prolivaju oči moje slatkosrdečne suze pripoznanstva i blagodarnosti kad god razmišljavam veliku milost nebesnog promisla, u kolikim

Od koliki[h] 6edstvovanija i napastej izbavila! I koliko krat moje sovete i namerenija, koja bi mi za moje nerazumije i nerasudije štetna i pagubna bila, na dobro obratila!

Od koliki[h] 6edstvovanija i napastej izbavila! I koliko krat moje sovete i namerenija, koja bi mi za moje nerazumije i nerasudije štetna i pagubna bila, na dobro obratila!

i radost kad god pominjem srdečnu ljubov i prija|teljstvo moji[h] ljubeznika i ljubeznica, blagodetelja i blagodetelnica. Moje iste slabosti i pogreške, premda i[h] se stidim, i od koji[h] ni do danas nisam se izbavio, polzuju me kad i[h]

utoljavati se i umirivati, ne vara me više s sujetnima nadeždama, niti me čini zidati po vozduhu gradove; ostavlja mi moje zlatno vreme što mi jošte ostaje, u moju vlast, i predaje mene meni samomu.

Ovo mi je sad moje najmilije upražnjenije i najdraži posao: ili razgovore učeni[h] ljudi slušam ili premudro napisane knjige čitam, ili

Rad bi[h] sa svim srcem nauku i prosveštenije razuma, koje sam od mladosti moje želio i tražio, srpskoj junosti preporučiti i tako srpske kćeri prsima, koje su me odojile, ako ne koliko bi[h] rad,

Uzdam se, opisujući razne običaje naroda i ljudi s kojima sam živio, da ću moje čitatelje polzovati. Dobre običaje pohvaljujući, radiću i svakom preporučiti, a zle pohuđavajući, u omrazu dovesti.

Poznao sam iskustvom, nahodeći se od mladosti moje u raznim opstojateljstvam, šta je polezno, šta li je vredno bilo mojej mladosti.

No, i u ovom, moje slabosti, moje pogreške i budalaštine dale su mi na konac poznati da sam slab i nerazuman. A svrh svega, sveta nauka,

No, i u ovom, moje slabosti, moje pogreške i budalaštine dale su mi na konac poznati da sam slab i nerazuman. A svrh svega, sveta nauka, božji dar,

Ne mogući, inače, vozotvetstvovati nji[h]ovoj slatkoj ljubavi, oblekčaću prsi moje javivši svetu moje pripoznanstvo i blagodarnost k njima; spominjaću se nji[h] i ljubiću i[h] dok god duša moja, sireč do

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

“ Poslije večere Naćvar zovnu Balegana: — A, Grgo, a di je ono moje dite? Vire mi, ja ga i zaboravija bija. Je li galijotâ šta?

davi li se i on purom kao mi! Je li kisnulo danas moje zlato? Je li se obikâ u manastirini? Kako li ga pazi stric Naćvar? Knez je pogleda začuđeno.

Kušmelj zinuo, te ga žena gurnu. — Ajde, šta se primišljaš, kâ da moje dite ne zna šta govori. Ne vidiš li da je vratrova poruka! Knez utrvši dlanom oči uze guku pure i izađe.

Jeto ti kako je bilo... Kenjo huknu, pak se odmače u prisjenak. — O mudro moje dite, o lipo moje dite! — reče knez zagrlivši sina.

Jeto ti kako je bilo... Kenjo huknu, pak se odmače u prisjenak. — O mudro moje dite, o lipo moje dite! — reče knez zagrlivši sina. — Blago nama dovika — doda Osinjača otimljući Bakonju iz očina zagrljaja.

— Škopiću! — viknu fra-Tetka. — Šta velite? — odazva se Mačak. — Ajde mi donesi onu kutiju praška iz moje kamare! Zaboravija sam ga, a triba da ga pijem s vinom! Mačak nemade kud ni kamo.

Odatle otide na česmu, gdje sjede i zakloni lice rukama, govoreći: — Bože i sveti Vrane, oprostite mi moje nepodopštine! (Ovu riječ bješe naučio u manastiru.) Dajte mi vrimena da se pokajem, da postanem dobar dijak!...

Fra-Brni ne osta drugo, no da legne i on. U sumračak probudi se Naćvar nješto voljniji. — Diži se, Ive!... Ustani, moje dite, i donesi vode! — reče blago. Bakonja, jako začuđen, pođe.

— Ajde, moje dite, popi malo kavice, pa otiđi u crkvu, da poljubiš gvardijana u ruku, pa se odma vrati. Ako te fra-Bare (Vrtirep),

Kušmelj bi prijatno iznenađen vidjevši koliko je Bakonja narastao za godinu i po otkad se ne vidješe. — Lipo moje dite — reče on, pošto se poljubiše. — Nemamo kad, ćaća, nego samo malo riči!

oci o smrti, a kad hoćaše doći ono što bi, možda, i on razumio, tada mu se primače kuvar i prošapta: — Ajdemo, dite moje, jer ne možemo dangubiti. Triba nam očistiti ribu i umisiti kakvo posno tisto!

A Tetka će njemu tužno: — Ne brini se za moje zdravlje, Brne brate! Oprosti šta ću ti rići, ali ima priči, mlogo priči stvari za koje bi valjalo da se brineš!

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Ova pesma sporo ulazi u tminu: Ja ne vidim više od nje pomrčinu I osećam samo teški tamni zvuk Kako moje ruke vuče u daljinu.

Žuta mrljo, Pod kojom sam se žego, čistio i prljo! (Na nekoj padini sad u žitu, raži — Jedna sama bulka moje oko traži.) Sloboda je usamljenost, al ne leči. O teži je muk od teških reči.

) Sloboda je usamljenost, al ne leči. O teži je muk od teških reči. BEZ LjUBAVI Kad će sneg iz moje glave da prestane: Već mi mesto srca kuca komad celca. Prazan sam i beo kao dno krečane.

Ja nikad sa dušom ovako blažom Ne stajah pod nebom gord, a mali. Gle: zlatno kube sred noćne vode. (To moje srce blešti u mraku.) Ja kao da vidim: po žitu i maku Slovenskog sebe koji ode.

KUĆA Budi me pijuk preko puta: Još jednu dragu kuću ruše. Opada njena boja žuta — To čisto zlato moje duše. Već vidim rov sa novim kablom: Pašće u podne lipa stara. (Iščupaće mi sa tim stablom Najdraži miris mog oltara.

Kroz moje grane da posmatram plavet (I zagonetku ptica usput rešim) Pa da se pred san turobno nasmešim Što sam kroz život prošao

U gluv svet sam zašo: u sivo i sinje... Nešto se u meni prenu, ko od treska: Bude se šakali iz moje pustinje I gone me, ludo, preko svoga peska. UMORNA PESMA Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta.

Ćosić, Dobrica - KORENI

— pod ledom je toplo. Život ionako nikada nije bio moja jabuka. I ništa moje neće ostati ni na jednoj obali. Nelagodno mi je samo što se toliki strah čuje. Na sredini sam.

I uzmi pušku. — Šta će mi? — Tola dohvati pušku, začuđen Đorđevim strahom. Dukati ga izmišljaju, pomisli, i reče: — Moje oko neće promašiti. Ne boj se.

Čvrste, krupne i tople dojke. Moje, uvek bi pomislio. Sada se ničemu više ne raduje. Izdaleka, mučno se probija i kljuca — ničemu, a vilica zaigra kao

— Tole, nek ti je puška u pripravnosti! Čuješ li šta ti kažem? Nalokao si se rakije, pa spavaš. — dece mi moje, najbolje je kad nemaš dukata. Kad nemaš, ništa kad nemaš! — Prestani noćas! — Ja... siromah k sirće.

On će naslediti moje ime u stranci, biće odmah poznat, poštovan, slušaće ga, biće sa imenom, a ne neki taze radikalčić, ćifta, repa bez

Sve, sve sam uložio u njega. Kroz ledeni vez Aćim ponovo gleda na put. Zašto bar nije odgovorio na moje poslednje pismo? A zna da piše kad mu pare trebaju.

Neka izgubimo hiljadu dukata, reč Katića ne sme da se pogazi. — Reč? Čija reč? Moje su pare i moje su reči. Ja sam život satro u radu i po putevima, svaki dukat krvi me košta, pa ću sada, zbog tvoje

Neka izgubimo hiljadu dukata, reč Katića ne sme da se pogazi. — Reč? Čija reč? Moje su pare i moje su reči. Ja sam život satro u radu i po putevima, svaki dukat krvi me košta, pa ću sada, zbog tvoje politike... Ne dam!

Uostalom, nisam imao šta da izdam. Ti vodiš svoju politiku, a ja... (Važnija ti je radikalska demagogija od moje sreće.) Istinu da kažem, ja i neću da sledim tvoju politiku... (Kidaj do kraja!) Ja, oče, imam svoja načela.

Ne molim milostinju, govori sebi Vukašin. Zašto da ne tražim ono što je moje? Moje dostojanstvo je u pitanju. Da smo načisto. — Ja neću da živim u Tošićevoj kući.

Ne molim milostinju, govori sebi Vukašin. Zašto da ne tražim ono što je moje? Moje dostojanstvo je u pitanju. Da smo načisto. — Ja neću da živim u Tošićevoj kući.

I to je bratski! — Ja, Đorđe, tražim samo ono što mi po zakonu pripada. — Zakon?... Ja sam zakon! Sve je moje. Samo preko mog groba možete da se delite. Aja ću još da živim!... Obojica ste jednaki!

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— Vreme je da Zlatoprsta pređe u moje carstvo — reče jednoga dana Carica Istočnog carstva, s čijom se moći niko nije mogao meriti.

— Moj vrabac bio je siv! — Bio sam siv tamo u gradu. Ovo je Zemlja Plavih vetrova. Ovde su vrapci plavi, ali moje vreme izmiče: uzmi pregršt semenki i idi, mnogo je bolesnih i nesrećnih na svetu...

Šta sve nije činio da mu pomogne, pa ništa! Dete se, naočigled svih, topilo, nestajalo. Šta sada? — Nemoćne su tu moje trave, moje reči — jauknu u sebi Zlatuusti. — Možda bi Zvezdan pomogao?

Dete se, naočigled svih, topilo, nestajalo. Šta sada? — Nemoćne su tu moje trave, moje reči — jauknu u sebi Zlatuusti. — Možda bi Zvezdan pomogao?

— Ja sam ona Zlatna kraba o kojoj si pričao! — reče iznenada ljudskim glasom. — Mnogo si moje dece spasao, traži od mene šta hoćeš! — Kraba zaćuta, ali i dečak nije mogao da izusti ma i jednu jedinu reč.

Postao bi bogat... — Šta će mi bogatstvo? — pribra se dečak. — Poslednji put te pitam, jer već ističe moje vreme: šta je to što želiš iznad svega na svetu? — Da budem viši! — kliknu dečak i zaneme od uzbuđenja.

— Prodaj ga, pa pođi u svet. Mnogo je drugih gradova... — Šta će mi drugi gradovi? Dovoljno je meni moje dvorište, moj đeram i moj orah!

— Pozdravite mi oca i majku! — reče. — I recite im da se ne vraćam. Ne tiče me se ko će vladati carstvom! Ovo je moje carstvo i moj dom! — Princ se okrete prema kući.

Momogao si mi, pomoći ću ti! Ovo pred tobom tek su prva, Bakarna vrata! Moje je da pred njima čuvam stražu, ali propustiću te.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

mogao da vlada onim trenucima u pesmi kad Hasan-paša, kažnjen za svoje silništvo gubitkom vida, preklinje: Nek mi vrati moje oči čarne!

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Amo milu ruku, Mladosti moje to uzglavlje meko! dugo nam ima do u tihu luku, Ostrvo mira i sad je daleko. Katarke stoje gordo na toj vodi Što znači

J. Dučić PRVO DOBA (Posle 1840) II IZ „GOJKA“ Gusle moje, ovamo'te malo! Amo i ti, tanano gudalo! da prevučem, da malo zagudim, Da mi srcu odla'ne u grudim': Ta puno je i

zoro bela, sunce ogrejano, Lisna goro, polje obasjano, Cveće milo, roso, bistro vrelo, Pa ti jošte, moje čedo belo! Ko da gledne čarne oči tvoje, Pa u srcu da mu ne zapoje!

danas, sutra, čas će udariti, Jarko sunce meni zakloniti, Iz ruku mi jasne gusle trgnut', Moje telo pod zemljicu vrgnut'; Al' što pevah neće propanuti, Nakon mene hoće ostanuti, Dok se poje, dok se vince pije, Dok

Onamo, 'namo! da viđu Prizren! Ta to je moje - doma ću doć'! Starina mila tamo me zove, Tu moram jednom oružan poć'.

Al' siroče, crne moje sreće, Nit' sam zvezda, ni tica, ni cveće, Srpkinja sam s dična Srbobrana, S dična grada onih dičnih dana!

Oj Karlovci mesto moje drago! K’o detence došao sam amo; Igra beše jedino mi blago; Slatko zvah ja med i smokvu samo.

seda, Besna momčad još se ne da; Ide kući, podvikuje, Puni puške, popucuje, Svirac svira, moma poje: „Kolovođa, zlato moje!“... Pa u krčmu, te do zore, Kolo igra, pesme s' ore; A u zoru s' zajuhuče, Udri opet ka' i juče.

Gde si dosad bio? Ta sinoć se tebi mlada Baš zacelo nada'! Sunce zađe - pade tama A ja ostah sama! Ala ljubiš, moje lane, Ala grliš slavno! Ljubi, grli, dok ne svane Ta već nesi davno! Već nedelja dana prođe Kako mi ne dođe!...

On će sa mačem doći Kad kucne jednom čas Oteće staru slavu, Dobiće novi glas. A ti ćeš, moje sunce, Svo blago moje, svo! Ti ćeš mi rodit' sina, Da čuva blago to! XII 6 Često te u snu snivam, Moja ljubavi!

On će sa mačem doći Kad kucne jednom čas Oteće staru slavu, Dobiće novi glas. A ti ćeš, moje sunce, Svo blago moje, svo! Ti ćeš mi rodit' sina, Da čuva blago to! XII 6 Često te u snu snivam, Moja ljubavi!

mi, kaži, Kako da te zovem; Kaži mi, kakvo Ime da ti dam, Hoću li reći: „Diko“, ili „snago“, Ili ću „lane“, Ili „moje blago“; Hoću li „dušo“, Ili „moje drago“ Kaži mi, kakvo Ime da ti dam!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

na svijetla krila, raspali se plamom besmrtnosti, skini mene sa očih mojijeh neprozračnu smrtnosti zavjesu, tupe moje otrgni poglede od meteža ovog ništožnoga, uvedi ih u polja blažena, u tvorenjem osveštanom hramu, - da opširnu vidim

Kratke moje obratim poglede u prostore nebesne ravnine: pogledi se u prelesti tope, a jezik se od čudestvah mrzne.

“ „Izabrano moje tvorenije, ti si sunce među duhovima, samo tebi jedan je podoban; - reče njemu tvorac svemogući - ja sam jedan koji

Satanine mračne namišljaje vidi moje svevideće oko: on je bunu zažeć namislio na ravnine neba opširnoga. Slijepa mu smjelost pokazuje da će vaše sile

Grka su mi sva blaženstva neba dok postignem moje namjerenje i pravilo drugo biću dadem; ne poznajem ime svemoguće, s kojijem mi toliko grozite.

Moga bića čita sam pričinu i sudbinu moju svukoliku i družine moje blagorodne. Što se gordi neprijatelj diči da je tobož mene satvorio i svijetle moje legione, - tajni slučaj naš je

Što se gordi neprijatelj diči da je tobož mene satvorio i svijetle moje legione, - tajni slučaj naš je otac bio; navlaštito nas je satvorio da pravilo biću sačinimo i gordosti metnemo

Dva vojvode, vjerne moje sluge! huče strašno adski uragani, a vulkanska mračna grla ječe, riču grdna tartarska strašila, zveče lanci s

Božestvenu moju dušu nježnu zaboljeće sudba čovječeska: ja ću slovo moje vozljubljeno u plot ljudsku poslje oblačiti, poslati ga da izbavi ljude i zakonom svete moje pravde pomračene osv'jetli

čovječeska: ja ću slovo moje vozljubljeno u plot ljudsku poslje oblačiti, poslati ga da izbavi ljude i zakonom svete moje pravde pomračene osv'jetli umove. Ja sam otac i svjetilo pravde!

Popa, Vasko - KORA

obavijaj mi se oko nogu Ne zanosi me Ti si budan jezik Sedmokraki jezik Pod mojim stopalima Ne idem Disanje moje bezazleno Disanje moje zadihano Ne opijaj me Slutim dah zverke Ne igram Čujem poznati pseći udar Udar zuba o

se oko nogu Ne zanosi me Ti si budan jezik Sedmokraki jezik Pod mojim stopalima Ne idem Disanje moje bezazleno Disanje moje zadihano Ne opijaj me Slutim dah zverke Ne igram Čujem poznati pseći udar Udar zuba o zube Osećam mrak čeljusti Koji

što se hvata Na rubovima našega smeha Zmija sklupčana u dnu ogledala Da li ću moći da te sklonim Iz tvoga lica u moje Evo ga treća je senka U našoj izmišljenoj šetnji Neočekivani ponor Između naših reči Kopita što tutnje Pod svodovima

nevidljivoj rešeci Pred usnama tvojim Nage reči mi zebu Otimamo trenutke Od bezobzirnih testera Ruke se tvoje tužno U moje ulivaju Vazduh je neprohodan 4 Šušte zelene rukavice Na granama drvoreda Veče nas pod pazuhom nosi Putem koji ne

grudima svojim Golubove okupljaš U radosti mojoj bele Cigaretu mojih briga U srcu svome gasiš U grozdu tamjanike Na moje usne čekaš 17 U moru bih spavao U zenice ti ronim Na pločniku bih cvetao U hodu ti leje crtam Na nebu bih se

sunce Na stepenicama Zagrljaj naš rastrgnut Zoveš me Ja te ne čujem Između nas je gluhi vazduh Po izlozima Usne moje traže Tvoj osmeh Na raskrsnici Poljubac naš pregažen Ruku sam ti dao Ti je ne osećaš Praznina te je zagrlila Po

raskrsnici Poljubac naš pregažen Ruku sam ti dao Ti je ne osećaš Praznina te je zagrlila Po trgovima Suza tvoja traži Moje oči Uveče se dan moj mrtav S mrtvim danom tvojim sastane Samo u snu Istim predelima hodamo 23 Bez tvojih pogleda

se sav u sunce Nad tvojim ružnim snom Otvaraš mi širom Sve prozore na čelu Berem za tebe bele Lokvanje iz moje krvi Daješ zeleno lišće Mome stablu od pepela 29 Ovo su ti usne Koje vraćam Tvome vratu Ovo mi je mesečina Koju

šumama Našega sastanka U dlanovima mojim Zalaze i sviću Jabučice tvoje U grlu tvome Pale se i gase Zvezde moje plahe Pronašli smo se Na zlatnoj visoravni Daleko u nama 30 Sa tela sumrak svlačim Dan mi je našao lice Vetar kosu

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

A sada, deset dana docnije, videh pred sobom ruševinu zgrade pod kojom je ležalo moje dovršeno delo, sahranjeno u grobu. No šta je sve to pored teške nesreće koja zadesi ceo narod i pokosi toliko nevinih!

Za dan dva ta soba dobi svoj stari izgled i uređaj. U njoj je bio smešten glavni deo moje biblioteke, tu je stajao i pisaći sto, a pored njega beše udobnih kožnih fotelja i svega ostalog potrebnog ili korisnog

Pristupilo se i raskrčivanju ruševina štamparije u kojoj je otštampano moje naučno delo, a tim poslom se otpočelo baš na onome mestu gde su njihovi tabaci ležali zatrpani.

Taj moj spis našao je lepa prijema ne samo u našoj, već i u stranoj lepoj literaturi. Moje delo doživelo je tri srpska i dva nemačka izdanja.

Zato me moje putovanje odvede u davna vremena kada su položeni prvi temelji one nauke iz koje se razviše sve ostale egzaktne nauke, a

Radilo se, dakle, o jednoj dramskoj sceni čija radnja je bila plod moje uobrazilje. Da bi ta radnja bila živa i zanimljiva, upleo sam nju i neke sporedne, mahom izmišljene, ličnosti ili sebe

Ti podaci pretstavljali su kulise moje pozornice i njenu garderobu. To traganje bilo je zanimljivo, a kada je uspelo, stvaralo je uživanje što ga oseća svaki

vernu sliku kuće u kojoj se rodio Isak Njutn, a u njoj mu sinule prve zamisli njegovih triju epohalnih pronalazaka. Moje zanimanje stvaralo mi je iluziju da putujem, iako se nisam udaljavao iz svoje sobe za rad.

Predmet moje disertacije bio je jedan od problema Mehanike. Zato nabavih klasno delo Erista Maha o razvitku te nauke.

On sede opet na kamen, a učenici se zbiše još jače oko njega da bi ga što bolje čuli. Pitagora poče da priča. „Moje rodno ostrvo Samos nalazi se pred maloazijskom obalom nedaleko od onog mesta gde leži lepi grad Milet, sa kojim je moj

Pitagora ga pomilova po crnoj kosi. „Drago moje dete! To ne beše tako lako i jednostavno kao što ti sad zamišljaš. Da bih mogao ući u Sais, tadašnju prestonicu

Tada im ispruži stopalo svoje desne noge. „Neka taj zid bude toliko debeo koliko je moje stopalo dugo! - Šta mislite, koliko bi naš oprobani pešak Piteas morao da hoda da sa jednog kraja tog zida stigne do

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

A tek što je sprovod prošao kad se glava i ruka poštanskog raznosača pomoliše na vratima moje sobe. Rukopis na pismu koje mi ova ruka pruži, iako nešto izmenjen, poznao sam odmah.

— Ja bih mu odgovorio: — Čoveče božiji, kako da ti kažem, niko, niti je osetio niti će kad osetiti lepše sreće od moje. — I večeras ti to isto ponavljam. Zatim se lepo sećam kad on posle ovoga kresnu palidrvce da upali cigaretu.

Ali, na žalost, To je zadugo bilo neostvarljivo. Jer sukob koji se, razvijao na moje oči i umalo što nije bio krvav, jeste događaj takve prirode da se lako nije mogao ni zaboraviti.

“ Ja ne govorim o izvanrednim prirodama... I, evo, kako je dalje naveo moje reči, evo šta sam još kazao: „I da ne smem govoriti kada se bez potrebe naređuju krvavi juriši i napadi što redovno

Ovu su kartu prebacili Bugari preko žica. Kad sam je primio ja sam se obneznanio od sreće. 3amisli: ona zna moje ime, ulicu gde stanuje, ona neće da je smatraju za malu. Razdragan, otpočeo sam da pišem dnevnik koji sam njoj posvetio.

— Nikola — rekoh uklanjajući maramu s očiju — ti znaš i moje nesreće. Ali veruj mi kao bratu: do danas zbog njih moje oko nikad nije zasuzilo.

— Nikola — rekoh uklanjajući maramu s očiju — ti znaš i moje nesreće. Ali veruj mi kao bratu: do danas zbog njih moje oko nikad nije zasuzilo.

je na grudima, obećavao raj u koji ću je uvesti, i koliko su stotina mojih vrelih pisama pod zakletvom potvrđivala ovo moje obećanje u koje sam sâm najiskrenije verovao.

Nikad kukavičluk, u mojim očima, nije bio poniženiji i mekuštvo odvratnije, nikad dotle moje preziranje za svaki mlitav život, koji ne poznaje borbe i iskušenje, nije bilo potpunije.

A divno je i neviđeno bilo onoga dana kad je on s pukom ulazio u Novi Sad. Cela varoš podigla se beše da ih dočeka. Moje nestrpljenje da ga vidim, kad sam saznao da puk tuda prolazi za Suboticu, ne može se opisati.

Eto, pobratime, ništa od one radosti koju smo zamišljali dole. Bog, koji jedini zna sve moje bolove i koga sam molio da me bar ova čaša mimoiđe, taj Bog ogluši se. Još je samo to bilo ostalo.

Osetio sam, na nesreću, da mi je četa milija, vernija, toplija kuća od moje. Ali šta ću posle? Njegov glas očajnog bola cepao mi je srce i ozlojeđen na ovako svirepu, nezasluženu sudbinu koja ga

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

I dolazi mi idilično uzan i bezazlen taj mali šareni svijet što naglavce šeta po bijelom stropu moje sobe. Tako sam se zabavljao i nekad davno, davno.

Nekako su se spljosnule, izgubile svaku težinu i svaku zapreminu u vremenu — puka arabeska moje misli —, tako da preko njih bez zapreke posežem rukom u moje djetinjstvo, kao preko nesuštastvene ograde opsjenareva

svaku težinu i svaku zapreminu u vremenu — puka arabeska moje misli —, tako da preko njih bez zapreke posežem rukom u moje djetinjstvo, kao preko nesuštastvene ograde opsjenareva užeta...

Lijeva strana kuće bila je sumračna, prelivena plavkastosivim osvijetljenjem, sjenovita. U tim sjenovitim sobama moje su tetke provodile svoj neveseli, bezmirisni život, kao ono paunovo perje u vazama od lažnog malahita po uglovima.

valjda po tome kakve sam ih prvi put ugledao; ili možda i po tome kako se u tom prvom susretu na njih odrazio odraz moje sretne duše. U tom hodniku, dakle, počeo sam živjeti. Za oblačnih i besunčanih dana, u njemu nije bilo igre.

Još i danas moram da izvršim svjesni napor kako bih iz predstave moje majke otjerao tu nametničku pticu što joj je sjela na rame.

Tu se okupljala čitava obitelj o doručku, o ručku, o večeri. Moje dvije tetke doplovile bi iz svojih odaja posljednje, kad su već svi posjedali za sto.

Eto takve su bile i moje dvije tetke. Usidjelice već po rođenju, rekao bih po rođenom talentu; i, činilo mi se, stalno istih godina.

Ali ipak, učinilo mi se, nešto manje vedrim nego na početku. Možda je na nj bacilo sjenu moje ganuće. Taknula me njegova ljubaznost i obazrivost, koju redovno ne možemo tražiti od ljudi sviklih da po svom zvanju

Na njemu sam vidio, uobličeno i vanjski uočljivo, moje rođeno unutrašnje lice, moju vlastitu zatajenu nutrinu. I mada sam ja njega nastojao da unekoliko utješim, da ja njemu

Pogled joj je bio dalek i zamišljen. Nisam uspijevao da privučem njenu pažnju, i na moje uporno zivkanje odzivala se dalekim, slijepim glasom.

I da to, štoviše, i jest njena prava bit, da u tom i jest prava moć muzike, i njena prava vrijednost. Iz te moje preosjetljivosti za muziku (ili, tačnije, za zvukove) moji su u detinjstvu zaključili da sam jako naklon muzici, i

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

— Ko, zar Jevđović?... Hej, moj sokole; da li mu je samo da te sagleda danaske — evo moje glave, ako ne bi rekao: »Hajde da mi budeš harambaša i pobratim!«... Ne znaš ti, moj Đuro, ni sam koliko vrediš.

— Bog s tobom, gospodine, zar moje dete!... — poče da nariče baba. — Nemoj duše grešiti, valj'da znaš šta je dete... Pero, po Bogu si brate, ti znaš...

I šta da radim sad? — Još nisam to doznao, ali sam namestio moje zamke, i za dva-tri dana doznaću ko nas potkaza. Ako bude neko od onih, neće mu se, beli, više odžak pušiti.

— Šta, zar nećemo sutra ? — zapita čudeći se. — Sutra, ja kako. Ali nećeš, valjad’, polaziti iz moje kuće, da te svi vide. Sad treba stići na mesto, pa čekati.

Je li ti to meni dovodiš snahu, Đuro? — Jeste, majko: snahu i ćerku. — Dobro mi došla, dete moje! — reče starica i stade je iskreno grliti i ljubiti. — Blago meni, kad je’ vaka devojka izabrala moga Đuru.

»Jest, zacelo, ja radim, a oni sve odnose i žive od moje glave«... — Ti otimaš od drugih — produži pop, videvši da ga Đurica sluša — da bi mogao njima što više dati.

I znaš li još šta? Za ove moje reči, kad bi ih ma kome drugome kazao, ja znam šta bi me snašlo posle nekoliko dana ; a vidiš, ja ih tebi govorim

Zato, što ih roditelji nisu učili da kradu i otimaju, no da rade i, što no vele, da žive pošteno. Ja kako, brate! Moje dete neće biti hajduk. A zašto? — Zato što pazim na svaki njegov korak...

— reče mališan zastanuvši i kao razmišljajući gde li su. — Da potražim još gore u zobištu. — Potraži, moje dete, pa požuri, — viknu Nikola, saginjući se na konju ispod šljiva.

Samo vi treba mene da čuvate... i od njega da branite, pa vam neće biti krivo od mene. — Evo ti glave moje i vjere tvrde, da ću te čuvati bolje no sebe sama! — uzviknu veseo i uzbuđen Novica.

— odgovori on, i odmah se pokaja što ovako lakomisleno zapita. — Šta imam da ti kazujem... ti znaš kakvo je moje društvo, a gde oni idu, tamo ima svačega. — Pa dobro, ali što ti kriješ od mene? — More, šta krijem!..

— Ti si meni sve dobro moje ! A ove varoške... ništa... Stanka obori glavu i ne odgovori ništa na ovu iznenadnu milost Đuričinu.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Jednoga dana reče mu devojka: — Hajde, Petre, da vidiš moje pustare, marvu i svu zemlju moju. Petar pristane i pođe s njom.

Ali se starac naljuti pa reče: — Bogme neću još, nego mi produlji još trista godina, ili mi daj moje ovce. Kad to čuje sveti Petar, otide pa kaže gospodu, a bog reče: — Pa neka mu još i to bude.

i pribode zmiju u čelo uz duvar, pa onda ovako progovori: „Da bog da da se ovaj moj nožić ne da nikom izvaditi bez moje ruke!” pa onda pohita da se natrag vrati. Pređe preko bedeme, uz jelu se ispenje i niz jelu siđe na zemlju.

odvrati, onda mu izvadi jedno pero pa mu ga dade u ruke, i ovako mu reče: — Dobro slušaj šta ti kažem, i evo ti ovo moje perce, pa kad ti bude velika nužda i Baš—Čelika nađeš, a ti zapali ovo pero moje, ja ćy onda u isto vrijeme da doletim

slušaj šta ti kažem, i evo ti ovo moje perce, pa kad ti bude velika nužda i Baš—Čelika nađeš, a ti zapali ovo pero moje, ja ćy onda u isto vrijeme da doletim sa svom mojom silom tebi u pomoć. Carević uzme pero te pođe.

sokolovski car već vidi da ga nikako odvratiti ne može, izvadi jedno perce pa mu dade govoreći: — Na ti — veli — to moje pero, pa kad ti bude velika nevolja, a ti iskreši vatru pa ga zapali, a ja ćy ti onda doći s mojom silom u pomoć.

A Baš-Čelik joj reče: — Moja ženo, moje je junaštvo u sablji mojoj. Onda se žena stane moliti spram sablje bogu. BašČelik, kad to vidi, udari u smijeh pa reče:

Onda se žena stane moliti spram sablje bogu. BašČelik, kad to vidi, udari u smijeh pa reče: — O luda ženo, nije moje junaštvo u sablji, nego u mojoj strijeli.

ona se onda okrene bogu moliti spram strijele, a Baš-Čelik joj reče: — O ženo, dobro li te neki uči da me kušaš đe je moje junaštvo! Ja bih rekao da je živ tvoj čoek, pa on te uči. A ona se poče kleti da je niko ne uči, jer i nema ko.

Kad Baš-Čelik dođe, žena ga stane opet pitati đe mu je junaštvo. Onda joj Baš-Čelik odgovori: — Kad ti moje junaštvo tako poštuješ, ja ću ti istinu da kažem đe je moje junaštvo, — pa onda stane kazivati: — Daleko odavdje ima

Onda joj Baš-Čelik odgovori: — Kad ti moje junaštvo tako poštuješ, ja ću ti istinu da kažem đe je moje junaštvo, — pa onda stane kazivati: — Daleko odavdje ima jedna visoka planina, u onoj planini jedna lisica, u lisici

Daleko odavdje ima jedna visoka planina, u onoj planini jedna lisica, u lisici srce, u srcu jedna tica, u onoj je tici moje junaštvo, ama se ona lisica ne da lako uhvatiti: ona se može pretvoriti u razne načine.

Petković, Vladislav Dis - PESME

To je onaj život, gde sam pao i ja Sa nimalo znanja i bez moje volje, Nepoznat govoru i nevolji ružnoj. I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.

I ja plakah tada. Ne beše mi bolje. I ostadoh tako u kolevci tužnoj Sa nimalo znanja i bez moje volje. I ne znadoh da mi krv struji i teče, I da nosim oblik što se mirno menja; I da nosim oblik, san lepote, veče I

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje Mesta i daljine i viziju jave; I sad tako žive kao biće moje, Nevino vezane za san moje glave. Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje Mesta i daljine i viziju jave; I sad tako žive kao biće moje, Nevino vezane za san moje glave. Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje, Ceo jedan život, i njime se kreće; Uzvik ga prolama: ''Neće biti bolje, Nikad, nikad bolje, nikad biti neće''.

Jednog dana, kada se uzburka moje mrtvo more, Kad duh i bol udare u svoja zvona jekom mnogom, Onda će pesnik dozvati tebe, mada si tamo gore, Da zakuka,

sa vremenom, Da odbranim, da sačuvam, ne dam svoje, Nego gledam čega imam, šta je bilo: I sve više, ništa više nije moje.

i nada, i mladost i cveće, Kad strah i očaj i sudbina zvone Samrt, koja se neumitno kreće Na moju ljubav, na sve želje moje, Na moje nebo, moju baštu krina — U tim časima nađu se nas dvoje, I tad plačemo ja i violina.

i mladost i cveće, Kad strah i očaj i sudbina zvone Samrt, koja se neumitno kreće Na moju ljubav, na sve želje moje, Na moje nebo, moju baštu krina — U tim časima nađu se nas dvoje, I tad plačemo ja i violina.

U trenucima kada vetar muka Ode nečujno preko moje glave, I pojave se san, dubine zvuka I melodijâ — tad prijatne jave Opkole mene, i tad moje oko Ne vidi više predeo

muka Ode nečujno preko moje glave, I pojave se san, dubine zvuka I melodijâ — tad prijatne jave Opkole mene, i tad moje oko Ne vidi više predeo od splina: Ja se osećam podignut visoko, I tad pevamo ja i violina.

Živi u zemlji sramote i luda. RAZUMLjIVA PESMA I na ovoj zemlji život me opija. Po njoj kada lutam moje misli blede, Gube se u nebo, u svet harmonija, U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

da sam jedan od najvrednijih radnika a možda i jesam, ukoliko je razmišljanje isto što i rad, pošto sam mu posvetio sve moje budne sate.

Experimenter”, a koji su uglavnom namenjeni mladim čitaocima, moram da se zadržim, mada nevoljno, na utiscima iz moje mladosti i na okolnostima i događajima koji su određivali moju karijeru.

Njegova prerana smrt je učinila moje roditelje neutešnim. Imali smo konja, poklon dragog prijatelja. To je bila sjajna životinja, arapske rase, gotovo ljudske

“ Pogledi su nam se susreli, dok sam pružao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepašćenje rekao: ”Ne, nema više, ti ne možeš ništa da dobiješ, od mene isuviše si pametan.

tetke izboranih lica, jedna od njih je imala dva zuba, koja su strčala kao slonovske kljove, koje je ona zabadala u moje obraze kad god bi me poljubila.

Postoji još jedan, mnogo važniji razlog za moje kasno osvešćenje. Patio sam od čudne boljke koju je izazivala pojava slika, vrlo često praćena jakim bleskovima

Ponekad bi čak ostajala tako postojana u prostoru iako sam mogao rukom da prođem kroz nju. Ako je moje objašnjenje ispravno, trebalo bi da je moguće prikazati na platnu i učiniti vidljivim slike bilo kog predmeta koji čovek

Oni su verovatno moje najčudnije i neobjašnjivo iskustvo. Obično su se pojavljivali kada sam bio u nekoj opasnosti ili nevolji ili kada sam bio

U određenom uzrastu obuzela me je manija kockanja, što je moje roditelje veoma brinulo. Kartanje je za mene predstavljalo užitak nad užicima.

“ Otac je, za razliku od moje majke, često davao oduška svojoj srdžbi i svom preziru. Majka je razumela mušku prirodu i znala je da čovek može da se

Ja iskreno priznajem da mi je trebalo duže od godinu dana da pravilno shvatim Džonsonovu šalu. Moje zdravstveno stanje je dobro jednostavno zato što sam živeo oprezno i umereno i možda je najneverovatnija stvar da sam

orijentaciju, ali sam konačno uspeo da izađem iz zamke kada su moji prijatelji već digli ruke od mene i počeli da traže moje telo.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

STUDIJE NA UNIVERZITETU U BERLINU 136 IX SVRŠETAK STUDIJA NA UNIVERZITETU U BERLINU 152 X PRVI PERIOD MOJE AKADEMSKE KARIJERE NA KOLUMBIJA UNIVERZITETU 170 XI USPON IDEALIZMA U AMERIČKOJ NAUCI 187 XII NACIONALNI SAVET ZA

Pokušaću da odgovorim na ovo pitanje pričom o svom životu pre iskrcavanja u ovu zemlju. Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti.

Tu su stvorili organizaciju koja se kasnije prozvala austrijskom Vojnom granicom. Po predanju, i moje rodno mesto Idvor bilo je osnovano 1690. godine, ali ne na istom mestu gde se sada nalazi.

Koliko se danas sećam, ona mi je govorila: “Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju - oči za čitanje

Priča moje majke o njemu, i način na koji je ona to meni predstavila, stvorilo je u meni sliku sv. Save kao sveca koji je veličao

Koliko se danas sećam, ona mi je govorila: “Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju - oči za čitanje

Priča moje majke o njemu, i način na koji je ona to meni predstavila, stvorilo je u meni sliku sv. Save kao sveca koji je veličao

Verovanje moje majke u mogućnost da je, posle svega, Amerikanac Franklin ipak pametniji od svih mudraca u Idvoru i prećutno odobravanje

I ja sam nekoliko leta proveo na ovom zanimljivom poslu. To su bile moje jedine letnje škole i to najinteresantnije škole koje sam ikada posećivao.

Ovo moje uverenje ojačavala je moja majka izgovarajući reči svetoga Jovana: ”U početku bijaše riječ, i riječ bijaše u Boga, i Bog

svojoj majci, znao napamet, a koji je u svom detinjstvu takođe bio pastir, izrazio u svom devetnaestom psalmu moje misli ovim rečima: ”Nebesa kazuju slavu božiju.. “ ”Nema jezika, niti ima govora gde se ne bi čuo glas njihov.

Njegovo objašnjenje bilo je u skladu sa srpskim pesničkim izrazom koji kaže: ”Moje srce treperi kao milozvučna struna na gudalu guslara.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

objasni, pa, kad mu stiže sučelice, upita ga, a napreže se da ustavi drhtavicu u životu i glasu: — Što danas mene i moje na pravdi obruči? Što ne reče bratu da primi duhan? —Ne trebah ga već, — odvrati nehajno Osman, i htjede ga mimoići.

Ovdje stanujem, — čujem za sobom sgaričin glas, — a tamo spraćam moje dvije koze i živo... A zbilja, da vidite magare što sam uhvatila otrag nekoliko dana, — reče mi življe i prođe preda me.

Ma nemojte misliti da sam zapustila svoju djecu: sve sam ih jednako odgojila, svi su bili od moje krvi..., , —A kuda su vam djeca? —Raštrkaše se jedno za druim po svijetu... Ko zna gdje su sada!

Što je to što me tako uz nju veže? Ne mogu da sebi odgovorim; samo znam da je moje oči traže da je pošljednji put pozdravim. Mašem joj šeširom, a ona mi odvraća bijelom maramom.

Neko najpošlje zovne. On polako vuče nogu natrag i veli mirno: „Stani, moje je!” i onaj čas podigne kapu s lijevog oka; ono zažmiri kao neviklo svjetlosti, a drugo razrogači.

A je li te, — osmehnuvši se na me, reče življe, — bilo bi dobro da se za nj što nađe iza moje smrti! Ma samo da mi ga je vidjeti! — zaključi i, pobojavši se kiše, obaziraše se uokolo da se negde zakloni.

— opazi on i upilji očimau nju, pa ponovi: — I radi mene! .. . Što ti vali kod mene? Sve ti je u rukama: tvoje je kao i moje!... A da, zaboravih te pitati: jesi li davno s njime?... — Pusti to!... 'Ajdemo!

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Ova simbioza ima nešto što je specifično za istočni, vizantijski deo Balkana. Sve su pripovetke u zborniku Hronika moje varoši tamne.

su glave obvijene „u vidike ko u saruke“, u pretposlednjoj pesmi Otkrovenja: Nedogled, gle, pljuje svetlost međ oblake, Moje srce, još mornar, napaja sebe krvlju; I sva ta prekomorska putovanja Koja obviju glave u vidike ko u saruke [...].

A od četiri njena dela drugi se završava stihovima: Pusti, podlače! još jedna neurastenična mera natapa moje lice U bolnu grimasu eurazijskih egzaltacija... Šta su „eurazijske egzaltacije“?

tone... večno tone... I ritmično struji, k’o šum mekih krila; Preko moje duše, sanjive i bone, Snova nekog Boga rasiplje se svila („U majske večeri“) Poezija Rada Drainca, za razliku od

se slegnu ne mogu da leg (4) Nu u belu (5) Ovu svetlost umornu bez sjaja (6) Dalje se ne sećam Ne (7) Ne reči se moje ne (8) Sećaju ne („Sazvučja“) Gotovo da su svi odnosi između jezičkih jedinica pokrenuti, a i same su jezičke

Nijedno književno delo nije mi pružilo takvo jezičko uživanje kao Nastasijevićeva pripovetka „Zapis o darovima moje rođake Marije“.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA: Ne bi baš bila velika šteta. ČEDA: Pa ne bi za vas, mogli bi još vi da nasledite i moje osiguranje. IX ŽIVKA, ČEDA, PERA PERA (ulazeći na srednja vrata): Izvinite, ja sam dva puta kucao.

(Klanjajući se, odlazi.) XIX ŽIVKA, DARA ŽIVKA (vraćajući se sa vrata): Daro, dete moje, meni je čisto došlo da plačem. (Plače.) A ti... ti ništa?

Vi me, je l' te, nećete zaboraviti? ŽIVKA: Ne brinite! PERA: Vi ste upamtili moje ime. Pera pisar iz administrativnog odeljenja. (Klanjajući se, odlazi.) IX ŽIVKA, ANKA ŽIVKA (zvoni).

Znaš li, Živka, sedimo tako u kafani, pa ja ustanem pa kažem: „Odoh ja malo do moje sestričine, ministarke, na jednu kafu!” A oni oko stola svi skidaju kapu: „Zbogom gospodin-Vaso!

Ne znam, videćemo... Tek potrebno je nešto radi nijansiranja... ŽIVKA: Ići ćemo zajedno kod moje krojačice. NINKOVIĆ: Vrlo rado! ŽIVKA: A šta mi još preporučujete kao otmenost? NINKOVIĆ: Oh, da...

ANKA: Reći ću, gospodine. PERA: Vi znate moje ime? ANKA: Da, gospodin Pera, pisar. PERA: Ne samo Pera pisar, već recite: Pera pisar iz administrativnog odeljenja.

Pa to sam htela da vas umolim, da odete vi do njega, u ime moje, i da mu kažete: neka ne uzme stvar ozbiljno, deca kô deca! (Pauza.) E, pa šta drugo mogu da mu kažem?

ANKA: Iju, a što ste se vi tako lepo obukli? ČEDA: Zbog vas, Anka. To je moje svadbeno odelo. ANKA: E, to mi je milo. I tako obučen doći ćete i tamo u moju sobu? ČEDA: Pa zato sam se i obukao.

I tako svaki redom, sve paragrafe znam; e, pa zašto država ne bi iskoristila to moje znanje? KALENIĆ: Sasvim! Zapiši, ujka-Vaso, da se Jovi pop-Arsinom da služba kako bi se državi dala prilika da

Mene su pre godinu dana isterali iz službe. Nestala su neka akta iz moje fioke i usled toga omelo se jedno izvršenje.

A, naposletku, nestajala su i ranije akta iz moje fioke, pa nikom ništa, ali sad se navrzao nekakav inspektor na mene, te mal' me nije čak i pod sud stavio.

(Ljubi joj ruke i svi se dižu.) ŽIVKA (seti se): Čekaj da vam dam moje vizitkarte za uspomenu. (Uzme sa stola kutiju i deli svakom redom.) Evo, evo... pa to, onako, za uspomenu.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

zajedno sa sobnim prostorom obuhvataju i majku, zapravo majčino prisustvo u kući (jer ona posluje u kuhinji): „Više moje glave, do jastuka, poređane haljine i preobuka, od kojih me zadahnjuje miris na čistotu i novo.

Ali se i ona, kad oseti da taj nemir dolazi, jednostavno služi zamenicom „ono” ili „ono 'moje' ”, što se nama čitaocima u autorovome govoru daje kao „ono 'njeno'“.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

I ja se setih i zadivih. Čudni starac ne pita samo za moje zdravlje. Široko i daleko ide njegovo pitanje. Pita on jesmo li još živi svi što smo pod Turcima, je li živa Srbija, kamo

— Neje vreme za plakanje, moj sinko!... Ja sam došaja kod vas ne da žalimo moje sinove i da kukamo ovde, no da tražimo neka vrata, neki derman...

— Šta govori ovaj gost? — zbunjeno promuca Arnautin još zbunjenijoj družini. — To, da je to mesto moje, bre sokole! — odgovori mu sam pop.

— A tebi nije kod mene bilo nezgodno da u velike poste jedeš na oči sve moje čeljadi debelu ovnovinu?.. Ovđe, ovđe hoću rakiju!.. I ovi moji ljudi da povrate dušu!.. Bilo da ti je muftija tu!..

Drugi put su žandari nagnali mojega sina da odnese njihove marame da ih operu moje snahe. Treći put je baš tvoj stric Milenko došao i gotovo na silu od žena uzeo grebene za vunu, pa ih ni do danas nije

E, nećeš, Božja vjera! Niti ću bježati!.. Evo sad idem natrag u moje planine, pa neka sudbina presudi između mene i tebe sa tvojim saveznicima!.. Obuvajte se, đeco, i čizme ovamo!..

— „Aman, efendum!“ — „Ćuti!“ — „Aman, ako ne daje zakon, da se odmah vratim, samo mi dajte moje žene!“ – „E, vidi ti Arnauda: star pa hoće dve žene i jednu mladu kao rosu... Ova valja nama, ova mlađa.

Budi Bog s nama, danas!.. On me toplo zagrli, ali ne podiže na moje traženje ruku da me blagoslovi kako je nekada samo on umeo, naročito kad gledaju Turci.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Na šest hata arabiskih Vozila bi s’ kroz livade. Ja bih tebi svakog danka Srce moje davô s nova, Uz to pride novih dvora, Divnih sela i gradova.

1889. MOJOJ DECI (Od Bernea) Dvoje malih, sećate me Na vremena žuran let: Crno j’, plavo j’ vaše teme, Moje zastrô snežan smet. Oh, nek’ java bude vama Što ja snevah nadom pjan. Moje jave crna tama Vam’ nek bude samo san.

Oh, nek’ java bude vama Što ja snevah nadom pjan. Moje jave crna tama Vam’ nek bude samo san. »Javor« 1888. SUZA I UZDAH (Sonet) Suza j’ teška, zemlji pada, Mnogi s’

“ „Podignite prevese sa slika!“ Kralj izusti, a sluge su brze, Priskočiše... umetnik im krati: „Moje slike tuđe ruke mrze: Dopusti mi da ih sam obnažim.“ To govori, jedan preves snima — Oh, divote, ko da se nagledi!

Ostala mu duša čista, Srce zdravo, živi plam. „Srce moje — on sad veli — Rodu, svojti poklanjam.“ »Novi Trebević« 1892.

Parip je — jaoj! — zaraza, A jahač mu je smrt. GVOŽĐE I ZLATO (Iz simvola moje vere) Gvožđe je crno, Zlato je žuto. Zlato je meko, Gvožđe je ljuto.

Suze moje, bleda vilo, Na gusle mi roniš stare; Što zalevaš nezaleve, Što li budiš poneare? — Smrt da kunem, smrt da psujem,

Ima l’ se kuda? — Ako imaš krila Ženo, što blediš? — Gde je dete moje? U crkvu hrli! — Srušila se većem. Bolnici beže sa postelje svoje...

VІ Ja sam, braćo, starovolja — Iskre moga žara, Moje težnje, moja volja Ostala je stara. Što sam negda zagrlio Dušom na uranku Pratiće me crnom grobu, Večitome sanku.

“ Svi su najpre sebe spasli Pa su svetla lica. Jerbo svetu nema spasa Od — samoubica. VIII Zašto moje gusle gude U uzanom krugu?

Imao bih, imao bih, Mnogo, mnogo kasti. Pa zašto se ne ugledam Na visoku dugu? Zašto moje gusle gude U uzanom krugu? Da li mene kakva strava Od tog zadržava, Bojim li se ja vlasnika I njihova gneva?

»Zimzelen« DESKAŠEV I BRANKO Kad Deskašev kroči Na više stȁjalo Pa zapeva: „Gusle moje, Ovamo te malo!“ Tišina zastrepi, Oko nam zaslepi I razli se seta Kao miris tužna cveta S nekog lepšeg sveta.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

“ — S oproštenjem, gospože, moje namjerenije nije bilo vređati, jer ja sam naučio razliku praviti između crnog i belog; ali opet mi zato, gospože,

VASILIJE: Slatka majstorice... FEMA (uvati ga za ruku): Marš iz moje kuće, traži majstorice kod tvoga oca, a ne kod noblesa. Uh! (Najedanput ga pusti.) Uh!

VASILIJE: Majstorice, to nije lepo od vas. FEMA (poleti na njega, pak se opet trgne): Vuci se, kad ti kažem, iz moje kuće, ili ću taki pandure dozvati. VASILIJE: Nisam se nadao da ćete me s panduri terati.

Ali čekaj, bezobraznik! (Uzme lepezu, pa ga počne s njom turati.) Napolje iz moje kuće! VASILIJE: Slatka majstorice, samo još jednu reč. FEMA: Kest mašir, marš! (Istura ga.

Dakle, ja ću zacelo doći na ručak, nemojte se ni najmanje sumnjati, ja nisam nigda u tom moje grubijanstvo pokazala. Ostala bi kod vas do podne, no izvinite me, moja Fineska...

Ti, bezobrazniče, da se više ne usudiš preda mnom tako što govoriti. Ne znaš li ti da je moje tjelo slabo? JOVAN: E slabo, da! Koliko ste boja od majstora izeli! FEMA: To je inpretinencija!

Gledaj kako je suptilno Hanc, bolje nego gurbijansko Jovan. JOVAN: Makar i gurbijansko, moje je, ja ga neću pod starost menjati. FEMA: Oćeš li da budeš Žan? JOVAN: Džan! Sad da me pravite Ciganinom.

Evo ti trinkelta. (Dade joj tri cvancika.) ANČA: Milostiva gospoja! FEMA (uspija ce): Ančicken, to je moje pravo ime. ANČA: Milostiva gospoja, vi ste vrlo dobri.

Koji me šegrtom nazove, onaj je propao od moje gospođe majstorice. MITAR: Tvoja je majstorica sasvim poludila. JOVAN: Dosta je i bila pametna.

SARA: dakle, da dođemo k devojki. Bi li se privoleli nju uzeti? RUŽIČIĆ: Samo lepo lice može moje serdce občiniti. SARA: Ja ću nju taki dovesti.

Ne zavidim, na čast svakom svoje, Moja je sva slava stihotvorstvo moje. POZORIJE 4. FEMA i SARA dovedu Evicu lepo nakićenu. SARA: Ovo je moj rođak Svetozar ot Ružičić, koji je...

Od tuda moje ime koren svoj vodit. Kao što je pjenorodna Venus carica olimpijski boginja, tako je ruža carica poljskih cvjetova,

Miljković, Branko - PESME

pustinji si što u praznoj svetlosti raste dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute Santa Marіa della Salute DIS O moje sunčano poreklo ta potonula krv Neka se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica Neka se zemlja razvenča sa suncem Žica od

O nežna maglo koja me izdvajaš, evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto. Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš hoćeš li primiti to telo ukleto, koje nastanjujem poslednji i prvi zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.

GORAN Noć suviše velika za moje zvezdano čelo u nekim šumama crnim nepoznatim I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo ime ti svoje ostavljam kad ne mogu

GORAN Noć suviše velika za moje zvezdano čelo u nekim šumama crnim nepoznatim I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim Pčele sleću na leš koga nema Zvona odlaze u prostor crnim

O, ispod kože mlaz krvi moje čezne noć s one strane meseca, noć višanja. Al sva su zatvorena vrata. Svi su odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.

Lice bez očiju na pustome zidu biti. Crvene ptice pevaju u mome mesu. Crne ptice obleću oko moje glave. Neka mi čelo bude načeto u lesu gubom i kamenom ispod letnje trave, ako izgubim tvoje divno lice na ovoj gorkoj

III Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće ptica. Između dve gorke dubine jedna ptica. I rt dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu kletve.

Eto to je taj iza čijih leđa nasta svet ko večita zavera i tužan zaokret. SLEPI PESNIK Filipu Višnjiću O čelo moje od sna i vetra mapo čudnih otkrića vidu ispod kože, u izmišljenoj senci cvete i lampo umesto reči koja se ponoviti ne

O čelo moje od sna i vetra mapo! Odajem se mrtav suncu posle mene jer nesreća i posle smrti traje. Slepi jasno vide sudbinu pred

O tužne noći preko sna mog pale! Nek nebo usni oganj i oluju! U tihom se cvetu neke vatre pale. O čelo moje od sna i vetra mapo čudnih otkrića vidu ispod kože, u izmišljenoj senci cvete i lampo umesto reči koja se ponoviti ne

O čelo moje o moja slepa mapo! GRAĐENjE PESME Stanislavu Vinaveru Zimska muzika svira Osobino praha i kremena Oproštaj sna iza

SNA Neka me nedostojnog vetar obavije Kulo s vrhom van vremena na koju dišem Tesno je nebu u ptici ptici još više Moje izdvojeno oko van glave bdije.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Veli: „Bila je švalja kod moje majke, kad sam došao na odsustvo u Tre Kastele. Radilo se u polju, i ja sam rekao da se od mene ne očekuju velike

“ Vuije, na moje očajanje, da bi me utešio, ili što tako misli, ovu tvrdnju ovako prevodi: Boj mora da je izvrstan inače ga njegov

Navika je najgori neprijatelj saznanja, kaže sedi prijatelj, na moje divljenje, ne toliko što tako jasno zaključuje o onome što se meni samo činilo, već naročito što tako širokogrudo

U pola sedam ulazi moj boj da me probudi. Ne pitajući ništa, i veštije no što bih to činio sâm, on skuplja i pakuje moje stvari, sređuje sapune i brijače. Vuije i ja silazimo na obalu punu piroga, čamaca rastovarenog voća.

Moram da iziđem na slobodno zemljište, da bih zaključio da kiše niti ima, niti je bilo. Kraj moje postelje, gušter, koga sam noćas pre no što ću zaspati oterao iz moje vreće za spavanje, leži mrtav sklopljenih očiju.

Kraj moje postelje, gušter, koga sam noćas pre no što ću zaspati oterao iz moje vreće za spavanje, leži mrtav sklopljenih očiju. Plav, sa žutim pegama i žabljom glavom.

Pre no što će sići on mora da primećuje to moje uzbuđenje, i u momentu kada prihvatim njegovu ruku da se pozdravim on me i zagrli i potapše po ramenu.

Njih je život odnosio iz moje blizine, ali ja nisam nikada prestajao osećati njihovo prisustvo u onom kompleksu bogatstva koje čini da nam je život

Život je hteo da prijateljstvo bude isto tako svetlo kao i ljubav, i sada, kada nisam plakao za onom koja je daleko, moje su suze, izgledalo je besmisleno, kapale na ruke jedino što sam se rastao sa jednim starim gospodinom koji je,

o čije se talase odbija svetlost zvezda, kao varnice, iako na te potoke svakako silazi zverinje na pojilo iako moje belo odelo — ono isto koje sam obukao da zapanjim gospođu Bede — trave bojadišu, po grudima i plećima, jakim obojenim

Na moje posredovanja, ostavljamo je gde je, a mi naše postelje razvijamo po verandama. Kuvari nam spremaju izvrsnu večeru sa vinom

One nasrću pijane od užasa i radosti, na nage urođenike koji su u krugu oko njih, na moje sluge, i sa prezanjem dodiruju se samo mojih davno izgužvanih i uprljanih čakširu.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

SPASENIJA: divota! STANA: ’Ma šta će ovde taki razgovor? GLAVAŠ: Pa ništa, bako, Hvalim vam samo moje dvorove, Ne bi l’ u mene dan-dva ostale. Ta ja sam žudan goste primiti. SPASENIJA (u sebi): Ah!... To je on!...

Pa šta si meni, suzom varljivom Polivajući ploče mermera, U zanetosti obećavala; Da ćeš je zlatom moje dolame I drugim sjajem dvora bogatog, Kao leptirka krila šarenog, Na sveću mamit veštom udicom, Dok je na grud’ma

Pa gde je sad?... STANA: Oh, sina, pašo!... Sina, sina daj! Grudi su moje suva obala, Dole je na dnu stege hrapavo, Plamen ga žeže dana žestokog...

Oružja nema!... Sulejman ište Turaka besnih skupe pusate? Lepo, vojvodo!... Baš kad bih dao, Ne bi li sutra moje poiskô? A to će reći: glavu iskati!... HASAN: Nije ni tako!

Pa neka dođe!... HASAN: Nemoj pretiti! GLAVAŠ: Ne pretim, Al’ čuj me dobro, dobar čoveče! U kose moje svaka dlačica Na hajdučkom je rasla temenu; Pa malja ona što je u sanu Još ove noći kožu probila, I ta mi ište

Da ga ne bude!... Da ga nestane!... A moga tela svaka čestica Čaur da bude turskog olova! A moje glave tvrdom lubanjom Nek’ deca vaša vodu zahiću, Da njome poje ždrebad arapsku Što će po pustom polju skakati, Po

Stanoje gleda oko sebe. GLAVAŠ: Nje nema tu!... Gde je?... O, bože moj, Čudan je izgled moje kolibe! Crna kô nebo oko ponoći!

Iz koje beže slepi miševi, A škorpije se kriju pažljivo U pukotine vlažnog kamena, Da ne bi onaj vazduh disale Što moje grudi cepa nadvoje... (Počivka.) Spaso!... Nema je!... Al’ šta je ovo?

DRUGI TURČIN: Ne dam je tebi. Od mene će je paša tražiti! TREĆI TURČIN: Dalje odavde, svi! Od moje puške pade Stanoje, Moj će mu handžar glavu rubiti!... (Spolja se čuje pucanje, larma i psovka itd. Turci uprepašćeni.

Ti!... Stanoje! O, šećer-usta moje ljubavi! Kao rudnika hrpe bogate Što vetru nude skupu prašinu Sa kojom bi se teški prestoli Sviju vladara mogli

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Skidoše mi moju dobrovoljačku bluzu, moje opanke, moju crnogorsku kapu, oduzeše mi moju vernu pušku, pa me umundiraše po štapski, obuše mi ruske čizme od juhta,

U svakom slučaju pričekajte na moje pismo. — Černjajev.« Ovaj mi telegram dade povod da prema materijalu, koji imam pri ruci, razgledam kakav je taj

— O, ja na to nikad ne zaboravljam. Makar trista poslova čekalo, prvo valja založiti svoj kazan — to je moje pravilo, i ja ga ce sveto držim. — Nije svakome dato, oče proto, da živi, što no reč, po notama.

000 boraca. Ovakav je bio razmeštaj naše i neprijateljske sile pred šumatovačku bitku. No da produžim moje pričanje. Elem, projurim na konju pored aleksinačkih šančeva, kuda su pucale turske granate, spustim se u glogovičku

? Vi komandant smete peći da ne znate gde su vam trupe! To ne može biti, to ne može biti! — Molim g. đeneral, moje odeljenje u jučeranjoj borbi bilo je potisnuto.

i produži svoje psovke i prokletstva: — Ja moram da bežim, ja ću da ostavim ovu nesrećnu zemlju, gde me niko ne sluša: moje se naredbe ne izvršuju, moji ce planovi namerno kvare. Niko ne sluša, a svi rezoniraju. Prokleti rezoneri!

! Vi mislite vojnici su takve cepidlake kao vi, pa će im čak to pasti na um da mudruju šta sve mogu značiti moje reči. Oni su radosni što će moći siti da se najedu krmetine i ni na um im ne pada da rezoniraju tako daleko.

Kad sam docnije govorio u Paraćinu sa pukovnikom g. Dragaševićem o smrti majora Velimirovića, i izrazio mu moje čuđenje da je pokojni Velimirović tako jako primio srcu reči jednoga đenerala, o kome ni sam nije imao bog zna kako

On kao da je razumeo moje čuđenje, jer reče: „Izvinite za krъpkoe vыraženіe i neudivlяitesь čto я peredъ vami takъ otkrovenno govopю; я vasъ znaю.

— I ako je. Šta mi ga tu žališ? Raznose i moje kod kuće. Bajagi ti je tamo nama u Šumadiji bolje. — Mope, bar tamo kod nas nema vojske.

nastojavate na tome da produžimo otoičnji započeti razgovor o ratu, onda morate biti spremni na veoma duga objašnjenja s moje strane. Pa da vas ne morim? A? Komarov se namesti udobnije u svojoj naslonjači. — Govorite samo dalje.

Ako vi tako uzimate stvar, onda se moje »revolucionarno« gledište od vašega »protivrevolucionarnog« veoma malo razlikuje.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Ta znaš li kad grli Svako zlato svoje, Znaš kako te boli Samovanje tvoje! Tako moje srce Često mi se moli, A ja ću mu reći: Utoli, utoli!

osećalo Da ga ljubim jako, A ljubit’ me znalo Bar upolak tako; Što bi u radosti Sa mnom suze lilo, — Hej, koje bi moje Samo moje bilo. Tako ja mom srcu Zborim više puti. A ono zadršće, Snuždi se — pa ćuti.

ga ljubim jako, A ljubit’ me znalo Bar upolak tako; Što bi u radosti Sa mnom suze lilo, — Hej, koje bi moje Samo moje bilo. Tako ja mom srcu Zborim više puti. A ono zadršće, Snuždi se — pa ćuti.

“ III Moj je život tužan pustolina grdna, Moje lomne grudi porušena crkva, Uvenulo cveće po grobu se njija — Kâ da ga je ljuta otrovala zmija; Pobegle su tice od

ti ih zlatiš, Tebi lete — ti ih vratiš, Divlje ti se ptice čine, Ne poznaješ jade njine, Sklapaš od njih oči svoje — Moje sreće do dva vrutka — Mila ružo, duše dušo, Šta ti želiš tog trenutka?

IX Ruzmarine, ne miriši tudi, Da se moje zlato ne probudi, Samo cvati na dikini vrati, — Dođu l’ svati, ti ćeš mirisati.

X Devojčice, nemilice mala, Što si moje srce okovala? Nije ono sirotanče krivo, Što sam tebe na mom krilu snivô, Željan bio, pa te zagrlio, Prehitrio — pa

“ XІІ O, pogledaj zvezde jasne, O, pogledaj noći tije, O, nasloni milu glavu Tu gde srce moje bije. Pa što si mi tako setna, Pa što si mi tako bleda? O, kaži mi, šta ti srce — Moje srce pripoveda.

Pa što si mi tako setna, Pa što si mi tako bleda? O, kaži mi, šta ti srce — Moje srce pripoveda. Kaže li ti mile snove Bujnu tugu, slatke vaje, Peva li ti zlatne nade I rumene uzdisaje?

mi, kaži, Kako da te zovem, Kaži mi kakvo Ime da ti dam, — Hoću li reći: Diko, ili snago, Ili ću: lane, Ili: moje blago, Hoću li: dušo, Ili: moje drago — Kaži mi kakvo Ime da ti dam Sve su to mila Imena i lepa, Kojima Srbin

mi kakvo Ime da ti dam, — Hoću li reći: Diko, ili snago, Ili ću: lane, Ili: moje blago, Hoću li: dušo, Ili: moje drago — Kaži mi kakvo Ime da ti dam Sve su to mila Imena i lepa, Kojima Srbin Svome zlatu tepa.

Je l’ s osmeha tvoga lica, Il’ s vedrine duše moje, — Nek je vedro svud po svetu, Pa ma otkud, svejedno je. Nije tuga moja druga, Sto me jada ne savlada, Moja j’

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

U mojoj četi ranjena su dva vojnika. Baš na odseku moje čete nalazila su se ležišta one rovovske baterije čijeg su komandira Bugari izboli noževima...

Kad sam legao, on poMisli da sam zaspao, pa sad može. Da iziđe, poginuće... I onda — više moje glave. — Šta si mu radio? — Ništa. To isto i mene snalazi, i sve ostale...

Uveravao sam sebe da ovakav san ne bih sanjao da nisam video zmiju. Ali zašto baš na mene da naiđe zmija!... Moje razmišljanje prekrati ordonans, koji mi javi da me zove komandant bataljona.

Vojnici su je dizali. Ruka me je sve više bolela. Od radosti i bolova suze su mi tekle. Oko moje mišice narastali su zavoji. Ogrnuli su me najzad šinjelom. — A gde su se Bugari razbegli? — pita Mišić.

A ispalo je sasvim obratno. Svetislav se pridiže malo, pa će reći: — Ovde sad dolaze moje ispravke... — Molim te, ti ništa više ne diskutuj sa njim.

— Učo, manj to ako ti ne pomogne! — dobaci mu jedan četnik, student. — Polažem oružje... Ovo je van moje moći — reče ti moj Andra i ode.

Naredba za smrt i ne treba da bude opširnija. Vratio sam se utučen... Sedim i razmišljam, usled čega potiče ovo moje tmurno raspoloženje... Hteo bih da zabavim pažnju ma čime, samo da ne mislim više.

Okretoh se unazad... Nastupao je drugi streljački stroj. Bugari preneše vatru na njih, preko moje glave. Vojnici su padali kao pokošena trava.

Najzad su me spustili. Čujem žagor ljudi. Neki se nadnose nada mnom i zagledaju me. Slušam kako spominju moje ime. Jedva sam razaznao da su ti ljudi naši četnici, koji su se sada povukli u rezervu. Došao je i lekar.

On htede da pređe i ja ga podigoh na drvcetu. U tom momentu baš zviznu kuršum iznad moje glave. Priljubih se za kamen. Ostao sam tako neko vreme... Setio sam se moga mrava. Nema ga nigde.

A zapovest se mora izvršiti... Nikad mi nebo nije bilo tako bistro i plavo kao tada. A ona šuma čarobna. Moje se grudi nadimaju za životom. Odupro bih se i nogama i rukama.

Reče mi da je prešao još u devet časova. Tada mi ispriča šta se danas s njim dogodilo. Kad je video pogibiju moje, a naročito druge čete, on se reši da ne prelazi. „Posle vas ni riba vodom nije mogla da prođe“ — govorio mi je.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

sa nastojanjem, da koliko god je to čoveku izvodljivo, pazim da u Antologiji ne ostane ni najmanjeg traga neke moje kapricioznosti ili moguće pristrasnosti pri izboru tekstova.

Svi se meni rugaju i hulu svi kažu: „Eto naša robinja!“ — a breme nalažu. Serpske moje granice i zemlje ridajut čto hrabri mi vitezi tud ne projezžajut.

Po tolikoj ja slavi i mojoj hrabrosti, porugana stala sam, — o, moje žalosti! Sav se duh moj u meni pregorko vazmuti, terzajući s', utroba srce mi prevrati.

Potoke već ot suza lijet oko moje, jerbo srce žalosti ispuštana svoje: iznemogla snaga sva, pun je svak žalosti, jer sam se ja lišila moje sve hrabrosti.

lijet oko moje, jerbo srce žalosti ispuštana svoje: iznemogla snaga sva, pun je svak žalosti, jer sam se ja lišila moje sve hrabrosti.

Strele svoje na mene vrazi napregoše, oči moje i srce najpre izbodoše; pokraj mene tko hodi slobodno me strelja, škripe zubi na mene, — to je svima želja.

Kose moje na sablju vrazi moji vijut i nogama tlaču me, a po licu bijut; čada moja progone, Marsu ljutu daju, i tim srcu mojemu

Crkve moje propale ot slobode svoje, — utjesnjeni leviti, žalio srce moje! Vrazi čada k trećemu oboru nagone, različnimi mukami k

Crkve moje propale ot slobode svoje, — utjesnjeni leviti, žalio srce moje! Vrazi čada k trećemu oboru nagone, različnimi mukami k zapadu dogone.

Vrazi čada k trećemu oboru nagone, različnimi mukami k zapadu dogone. Starešine sve moje klone se na stranu, svi, po mraku hodeći, mene samu jadnu ostavljaju na mukah, ah, žaloste moja! Ah, Serbije prebjedna!

Hromo ščastije moje bivalo i čisto v svjetje ono zgibalo; kto mene ljubil, no v tom ne prebil, izmjenjajas, izmjenjajas, Ašče li komu ja

“ Priskorbna gorlice! Kako ozlobljajut i tja utomljajut? Odvješčaj na sije! „Gnezdo moje raspletajut, — ptenci moja podavljajut, — tako ozlobljajut. Priskorbna gorlice! Gde budeš pristati, pomošči iskati?

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Ne prevariste me, ne, znam vas ja! A i da ne znam — bi l’ prikrit mogli Sumorno čelo moje sudbine, Vrhova svojih čemer kameni, Ugasit granit tvrdih granica Države bedne zeta duždevog?... Ali zar ne znah?

A zar tu žrtvu ne zaslužuje? Ta pogled jedan oka njezinog Svu krv da plati srca ranjenog — I moju, i moje braće krv!... TREĆA POJAVA U dvoru kneževome. Jelisaveta, kapetan Đuraško, a zatim knez Đurđe i Staniša.

SVI: Živeo! KNEZ ĐURĐE: Srce mi zna — Svedok je jedan bog Da sam o vama samo mislio Za triest dana moje veridbe. VUKSAN (za sebe): Jest o nama, O ceni našoj — Kô pošto bi nas bolje prodao? Pa opet hvala mu!...

— Pa da se ne bi zalud mučio Grabeć gospodstvo moje i vlast — Iz otačastva ćeš biti progonjen! I evo svakog opunomoćavam: Da ko te nađe, vidi ma gde U granicama našeg

JELISAVETA: Crnogorce bih učila Tumačit mojih želja migove; Plamenom moje ćudi vatrene Naravi njine tvrde poluge U tanane bih žice sukala, Da mi na želja glasnoj tamburi Pod lakim percem ono

) MIRA: Oh, željo živa, Je l’ tebe gađô? STANIŠA: Mene! MIRA: Moje je srce gađao.... STANIŠA: Moje zaparao.... MIRA: A moje zakrvavio, Moj beli dane!

) MIRA: Oh, željo živa, Je l’ tebe gađô? STANIŠA: Mene! MIRA: Moje je srce gađao.... STANIŠA: Moje zaparao.... MIRA: A moje zakrvavio, Moj beli dane! STANIŠA (pritiskajući je k grudima): Lane!

STANIŠA: Mene! MIRA: Moje je srce gađao.... STANIŠA: Moje zaparao.... MIRA: A moje zakrvavio, Moj beli dane! STANIŠA (pritiskajući je k grudima): Lane! MIRA: Pa baš gde srce kuca, Tu prska krv?

A moja deca granje lisnato — Knez Đurđe vihar beše užasni — Pa se sa munjom vihar oženi I na temenu moje starosti Bezbožnu svadbu grozno slaviše. Izlomiše mi starost lisnatu, Odvojiše me s decom rođenom...

BOGDAN: Ah, oče! (Hoće da ga poljubi u ruku. Radoš ga otisne.) RADOŠ: Odlazi dalje, sramna nevero! Dalje, podsmehu moje starosti! Dalje! Il’ evo kaži glasom pokajnim Da ćeš se stidet sramne izdaje I vratit sebe svome otaštvu...

BOŠKO: Naćemo, oče, Pa ma se znali turčiti! RADOŠ: O gnusna časa bedne starosti! O podle dece oca Srbina! Ljubavi moje sramna izroda!

Ili ti gde si, majko njihova, Da ih prokuneš mlekom majčinim, Kojim si kletvu moje starosti Na mekim grud’ma trudno dojila... U Turke, zar u Turke? Ha, u pakao!...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Čuje, kako Jablan gromovito riče, a brda odjekuju. On doliga: Volo-lige, dolo-lige! Jače moje milo bače od te vaše jadne krave! Ća, kravuljo, nagrduljo!

Plačem i jaukom ne ožali se pogibija snage moje i lepote moje. Pjesnu, pjesnu, djeco! Jovane, Milane, Vido, Jagodo, djeco moja!

Plačem i jaukom ne ožali se pogibija snage moje i lepote moje. Pjesnu, pjesnu, djeco! Jovane, Milane, Vido, Jagodo, djeco moja!

Tu pjesnu, tu veliku pjesnu zapjevajte zagrljeni i ožalite pogibiju snage moje i ljepote moje! Mali je Đoko vas dugi dan prejadikovao nabrajajući Jablanove mejdane, i pred veče je zaspao na mrtvom

Tu pjesnu, tu veliku pjesnu zapjevajte zagrljeni i ožalite pogibiju snage moje i ljepote moje! Mali je Đoko vas dugi dan prejadikovao nabrajajući Jablanove mejdane, i pred veče je zaspao na mrtvom tijelu

Ovo su djeca moja, sestre moje i braća moja. 'Oću da i' ožalim. Niko i' neće onako od srca ožaliti nô ja... Silom je odagnaju s groblja, ali se ona

vrana i gavranova, pa bi kao upola jauknuo: — O vi crni vrani i orlovi, najedite se, nauživajte se, i napijte se krvi moje i snage moje! Osnažite svoja krila, pa se visoko pod nebesa dignite i krilite zemljom i svijetom.

pa bi kao upola jauknuo: — O vi crni vrani i orlovi, najedite se, nauživajte se, i napijte se krvi moje i snage moje! Osnažite svoja krila, pa se visoko pod nebesa dignite i krilite zemljom i svijetom.

Oglasite svojim crnim gukom i jaukom na sve strane svijeta nesreću moju golemu i pogibiju kraljevine moje i lepote moje!...

Oglasite svojim crnim gukom i jaukom na sve strane svijeta nesreću moju golemu i pogibiju kraljevine moje i lepote moje!...

Tu motčicu baci, čoče, iz ruke, pa ruke metni u njedra... Evo ti ove moje 'aljine, pa se dobro umotaj — reče starac, skide haljinu, i ostade skoro upola go. — A ti, striče?

— 'Ajde, rode, 'ajde... O strašne noći i mećave — đe će mi ovo ubogo siroče moje glavu izgubiti! — šaptao je starac i probijao se svom snagom kroz mećavu.

Bojić, Milutin - PESME

ONIMA ŠTO PLAČU Ja hoću da radim ne gubeći vreme, Da ne kukam posle kako nemam sreće, Kako je za borbu slabo moje pleće I kako su ljudi stene gluhe, neme. Ja hoću da radim, ja tražim života, Ne plašim se borbe, u nju stupam smelo.

Nek' moja sreća sanja i na laži. Više je volim no nauke vaše: I ludu mladost moje oko traži, A najmudriji grobari ga plaše. U duge, kišne i jesenje noći Kraj razrušenih gledam žrtvenika.

I to razumem. Za mene nema tajne. O, svetila noći, Jurite, da tok vam rešiti ne umem, Sve bešnje, sve bešnje, iznad moje moći. Prokleti predaci! Umom punim leda Sahraniste srce, što sav život znači.

I nema zdrava mesta na meni. (Psalam 38) Pocrnela je koža moja i kosti moje posahnuše od žege. (Knjiga o Jovu, XXX, 30) Okadila sam postelju svoju smirnom, alojem i cimetom.

(1911) GRIFOS Ti, crvena ženo, s očima od vatre, Strasna kao more, razbludna kô zmija, Tražiš moje hoću, da tvoj žar ga satre, I siktanju tvome moj grč bola prija.

Ja u divljem vrisku čupam svoje prsi, Grizem sama sebe i jaučem dok te Osećam gde piješ moje muške rsi. Izmrvljen i krvav, a pijan od zlosti, Ja osećam: ponor očiju me guta, A tvoj ludi tanac prožima mi

gmižem, Ja, suludi Juda palog pokolenja; Apostolskim zvukom simfonije jedne Pevao bih himnu što umrle budi, Ali... moje usne za usnama žedne, A izmrvljen mozak traži smrt u bludi: Dršćući te grlim rukom što sva peče, Propinju se tebi

klancima sam a vazduh me davi, A sneg nada mnom svoju vonju slaže, Jer sunca nema da glečer otkravi; O, zalud sunca moje oči traže! U klancima sam i reč moja trne I moja vera i ponos se gasi; Nada mnom lete oblačine crne.

To velika duša pokojnikā luta. Stojte, galije carske! Na groblju braće moje Zavi'te crnim trube. Stražari u svečanom opelo nek otpoje Tu, gde se vali ljube!

Grobnički pokrov skrio je sve kute, Samo tvoj pogled moje oči slute I čujem smeh tvoj koga nema više. I toplo mi je u tom predvečerju, Dok stupa pozna jesen u paperju: To

XVI Pamtim zimsko jutro, kad si suznim okom Gledala u moje oči što te vole; Htela si da vidiš u dnu duše, dole, Da li spava ljubav ili vešta gluma. ...Gledaš dugo, dugo.

I žudim kosu tvoju tako meku. A čežnje moje, sve dublje, sve veće, Očajna neman crnom kosom sreće A oko grli pučinu daleku.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Udvojte pogranične straže da bi mu se sprečio prelazak preko granice i, ako vam zatreba pomoć, obratite se u moje ime susednim sreskim vlastima”. JEROTIJE: Aha, gospodine Vićo, ovo nije plava riba i svastikin but?

Udvojite pogranične straže da bi mu se sprečio prelazak preko granice i, ako vam zatreba pomoć, obratite se u moje ime i susednim sreskim vlastima.” JEROTIJE (za vreme čitanja posmatrao ih je važno): Jeste li čuli, gospodo?

” A ti mu daš, je li? MILADIN: Pa ono je espap. ŽIKA: A nauka nije espap, je li? Ko će da plati meni moje školovanje? Deset godina sam ja proveo u školi. Da sam na robiji toliko godina proveo, ja bih naučio kakav zanat.

'Ajde, gospodin-Žiko, makni malim prstom!... MILADIN: Ja velim, gospodin-Žiko, da ti učiniš tvoje, a... ja već znam moje. Ima, znaš, ona tvoja hartija kod mene... ŽIKA: Uh, majku mu, i jest velika stvar.

A šta je ovo? (Vići.) Gde su hartije nađene kod njega? VIĆA (daje mu): Evo! KAPETAN: A šta je ovo, a? BOKA: To su moje hartije, uzeli su mi ih iz džepa. KAPETAN: Tvoje hartije, dabome da su tvoje hartije! Al' to je ono!

KAPETAN: E, 'ajde to prvo da svršimo. (Dreši paketić, koji je vezan kanapom.) ĐOKA: Ja to ne dozvoljavam, to su moje sasvim privatne stvari. KAPETAN: Gle, gle, privatne stvari.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Dok življah ne mogaše me turski car nikojim junaštvom, nikakvim darovima, pa ni borbom ni velikom silom sa moje zemlje potisnuti niti pobijediti. Još manje sam mislio da se odreknem svoje vjere..." Ceo period od 15. do početka 19.

Sem pripovedaka, koje su srodne lirici, a Zapis o darovima moje rođake Marije pravo je remek-delo, napisao je u dve drame u stihu (Međuluško blago, Đurađ Branković) i jednu u prozi

Jakšić, Đura - PESME

1856. STAZE Dve preda mnom staze stoje: Jedna s cvećem, druga s trnjem; Gvozdene su noge moje — Idem trnju da se vrnem.

Uvređeno srce moje, U večitom bolu, gnevu, Smeha se je zaželelo... — Ha! Il’ možda neće doći Strašnog suda glas užasni?

— Ha! Il’ možda neće doći Strašnog suda glas užasni? Možda nikad neće moći Gorkoj muci i jauku Nasmejat se srce moje?... Idi!... Idi!...

On će sa mačem doći Kad kucne jedan čas — Oteće staru slavu, Dobiće novi glas. A ti ćeš, moje sunce, Svo blago moje — svo, Ti ćeš mi rodit sina, Da čuva blago to. 2. Često te u snu snivam, Moja ljubavi!

A ti ćeš, moje sunce, Svo blago moje — svo, Ti ćeš mi rodit sina, Da čuva blago to. 2. Često te u snu snivam, Moja ljubavi!

1862. CRNOGORAC CRNOGORKI Rane moje ljuto tište, Mila, divna Crnogorko! Moje grudi pomoć ištu, Isparane na bojištu. Pomoć, pomoć, Crnogorko!

1862. CRNOGORAC CRNOGORKI Rane moje ljuto tište, Mila, divna Crnogorko! Moje grudi pomoć ištu, Isparane na bojištu. Pomoć, pomoć, Crnogorko!

Mi smo male, Al’ smo znale Da nas neće Niko hteti, Niko smeti Tako voleti, Kao ti — Ćiju ći! Moje tice lepe, jedini drugari, U novome stanu poznanici stari, Srce vam je dobro, pesma vam je med; Ali moje srce, ali

Moje tice lepe, jedini drugari, U novome stanu poznanici stari, Srce vam je dobro, pesma vam je med; Ali moje srce, ali moje grudi Ledenom su zlobom razbijali ljudi, Pa se, mesto srca, uhvatio led.

tice lepe, jedini drugari, U novome stanu poznanici stari, Srce vam je dobro, pesma vam je med; Ali moje srce, ali moje grudi Ledenom su zlobom razbijali ljudi, Pa se, mesto srca, uhvatio led.

Sa zumbulom, Šaren-rajem, Rajskim majem, Cvećem, mirom, Sa lepirom, Letimo ti mi Srca topiti — Ćiju ći! Moje tice male, jadni sirotani!

“ 1875. JEDNOJ NESTAŠNOJ DEVOJCI Zar poljubac meni, starcu, Daješ, mlada, sa usana? Zar na moje staro rame Pada ruka usijana?

Nastasijević, Momčilo - PESME

VEČERNjE LjILjANI Topi se dan. Po zlatnom odru device mru, dragane bolu, sestre moje mile. Putuju nesmehnute za nečim što su snile. Sâm ja. Tople poniru reke. Mirišu na ljiljane što precvetali lane.

BILjKAMA Vliži se. Zlatna odora na njoj. Smrću pozlati. Mirisne moje, toplo li umirete. Raskoš je ovo i u meni sete. Kropi u jesenji dan.

Negde zàpeva truba. To iza gora i voda lelek je rušne seljanke. Rod smo. Kad umre čovek, i moje srce rušno je. Otkini zumbul s grudi, pogni glavu; vojnika hoće da zakopaju, a njemu tako se živelo.

I do neba kad, i pakla, teži tim srcu muk. O miruj, preteško moje, kami kamena mene, mukla steno. II Otvrdnulo je, uzdrhti čudno, prevršiće.

4 Pogled je — pijem, I pjaneć sve me, čudno svemu sebe dam. Pogled je — bdijem. I pupeć u svemu moje seme, samrtno radostan, i sâm. 5 Pogled je — strasno za nerođeni plod u zemlju majku zaseca ralo.

3 Zagorča vaš med, čemer zasladi; potvora pravo moje srce tim dublje nagradi; — udrite, nisam kriv. PORUKA 1 Prozrem vas: jadna jasnota, umlje, jadna reč, mračni

4 I kroz golet me, u mahu, dah zastruji aprila. U samoći to ne ostadoh sam: tajno je kroz potaje moje, znam, noga njena bila. 5 I nespokoji u pokoj svi ožive. Sa bezdan sa izvora poteku vode svete.

Kako su najhrabriji, tamo, popadali? Kako si, Jonatane, mogao da podlegneš? Srce moje, Jonatane, gorkom je patnjom puno. Bio si moja sreća, prijatelju, brate moj.

Aliluja! PSALMI I Nek bude hvaljen Gospod u slavi, Da živi Bog, tvorac moje slave. Odmazdom šine onog ko zada mi zled, Narode mi goni pod moju moć.

O dane, de preni, slavo moja, Leute daj tvoj zlatni zvuk I pevaj Večnoga Što nebu gre uvis. V Večni Bog je moje videlo beskrajno. U srcu našto strah? Večni Bog je tvrdi bedem života mog. Našto mi, našto strah?

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

— Nane, mori, slatka! Što ću, nane? Sve moje drugačke eto već unuke imaju. A ja šta ću? Kad ne od prvoga sina, a ono od ovoga da vidim snahu, odmenu.

Oh, slatko moje čedo, kamo od njega majka snahu da dobije! I rastužujući se za njim, Mladenom, što mesto mlađeg brata on se ne ženi, od

Zar mi je znao za detinjstvo, mladost, igru, veselje? Ništa mu ne dadoh. A ono, čedo moje, da ja ne bih bila kriva, vidi da ja ne dam, pa i samo neće, samo mi se je odricalo, mučilo, patilo! I diže se.

Kuku, čedo! Kuku, mrtvo dete moje! Šta majka dočeka! Mladen gore sa podbočenom glavom, sa ispruženom zgrčenom rukom, slušao je, gutao jed, ljutnju.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

S. Eіtrem, Opferrituѕ, 114 idd; W. Caland u ARW ‹17› 493; i moje radove u SEZ, 31, 1924, 56 idd; GNČ, 41, 1932, 219 id).

Uopšte, s pomoću r. vrača se da menstruacija bude uredna (»ružo rumena, daj ti meni tvoje crvenilo, evo ti moje belilo«, ZNŽOJS, 7, 187). Da bi porođaj bio lakši, pije žena cvet od stoliste r. (SEZ, 14, 105). Sok od r.

Uѕener, Kl. Schr., 4, 94 idd [tu su uzeti u obzir i srpski običaji!], i moje izdanje Petnaest srpskih narodnih pesama, 166). T. ima izvesnu ulogu u narodnoj medicini.

I to se poje za zdravlje tvoje i moje« (SEZ, 83, 1971, 221). Sabor se kupi kod bora kao u paganska vremena kad je to drvo smatrano za sveto, ali, umesto

Iva. Prema verovanju u Kastavštini, sama trava iva je rekla: »Ja storin mrtvega živega, ako me skuhaju i daju mu pit moje vodi« (ZNŽOJS, 39, 1957, 251).

junaku (zato što ga njen »rod ne ljubi«), obraća se pelenu kao cvetu kojim se kiti mrtvačka pratnja: »Oj pelen̓, pelenče, moje gorko cveće, Tobom će se moji svati zakititi Kad me stanu tužnu do groba nositi«. — U okolini Zaječara za p.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Neki od naših htjeli se upisati, pa ne htjede ih primiti, — veli: „Ovo je samo za moje župljane!” — Ne htjede ni mene, opazi Ilija, — a negda bio bi mi dao sve što ima. Đavo bi znao, takovi su s malim svi.

„Sigurno”, pomisli, „i moje je ime nekoliko puta u njima upisano; više vrijedi ova prljava hartija od cijeloga našega sela! Zašto smo mi živi? Čudo!

Ne mogu dalje izdržati... Što će mi ludo dijete. —Ne budali, ženo! ... Rade primiče svakoga dana... Ono je moje dijete! — htjede Ilija da Mašu navede na šalu.

Što ne bi čobanče uradilo? —Ohladno je, — opazi žena. —Izić' ćemo odmah, ali da ti kažem: ovdje je moje carstvo! ... Gledaj, išarane stijene, gledaj, zaleđene komade: izgledaju kao glava cure, djeteta, živine...

izgubićeš me!... — i zajeca. —Čuj, Radivoje, — poče Smiljana tihim glasom, ovo je moje umiljato janje: vidiš kako je poplašeno? Dobra je ona kao kruh što se jede, radišna kao pčelica...

—Pođi! — veli otac. —Pođi, dijete moje, kad svi tako hoće! — nagovara je i majka. — Sramota je odbjegnuti ovoga čovjeka. —Reci joj i ti, Rade!

Rubač se razgleda, zaviri gdjegdje. —Ovdje nema ništa, — veli. Kud ti je blago? —Krupno? —A da! —Krupno nije moje, a ti radi što hoćeš... —Da vidim. Vojkan iziđe iz kuće i povede rubača iza guvna u ogradu.

'Vala ti, brate! Treba ti para, a? Hoćeš li? — i diže se iza stola. — Tražiš moje, — veli Ilija i, plativši račun, iziđe iz krčme.

Ja se s tobom šalim jer si mi mila, kao da si mi moje dijete... i ti si gospodarica u kući... —A tetka Pava? — presječe mu riječ djevojčica.

Neka reku ko im je to igda branio? I je li pravo, gospodine suče, da samo moje opština otme mimo sve druge ljude? —Doći će i na ostale red, — veli odvjetnik. —Ko veli?

Ali on neće moje kože, što će mu? Zemlje hoće, koja se sada teško stiče... I jao onome ko je iz ruke pusti: ode li jednom, niko je već

Da, uz ovaku kuću treba gazda novih zemalja... i bacio oko na moje zemlje, da njima zagospodari ova njegova jaranica, „šinjora”, a njeno kopile, bjesneći da stijenama s njih goni moju djecu!..

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Ponekad mi se učini da bi on nekako i prešao preko moje pismenosti da sam ja izgledom bio dostojan toga umeća. No ovakav kakav sam, po Prohoru, nisam bio nizašto.

A povod je bio prostakluk onoga đavoljeg sina, onoga grbavog ništaka, koji se najpre, tobož zabrinuto, zagledao u moje lice, a onda je opalio.

Kao da, sem rane, na svetu ničega nema. Prohor Gospode, da li moje molitve uopšte do tebe dosežu? Da li razabiraš moj glas u mnoštvu ubogih koji te prizivaju? Ne krijem od tebe.

Volim li ja svoje bližnje po tvom nauku? Sledim li te? Pitam te da li i pored toga moje reči dopiru do tvoga sluha? Ima li nade za mene?

Sa svih strana pristizale su povorke, dolazio je cvet plemstva da uveliča kraljevu svadbu. Koliko je moje iznenađenje bilo kad sam ugledala mladoženju i mladu pred oltarom dok je arhiepiskop vršio obred venčanja.

Zašto ljudi neće da prihvate mene i moje stradanje, zašto sam im tako smešan i odvratan istovremeno? Da li je to zato što im moja žrtva nije potrebna?

tu bi se istog časa stvorio Dimitrije koji bi skupio oko sebe okačenjake, badavadžije vratimljske, pokazivao bi prstom na moje čudovište, cerekao se i zbijao šale na moj račun.

Umire jedan po jedan od moje braće u Hristu. Ja ležim takođe bolestan u svojoj ćeliji, sam, nikad osamljeniji i tužniji u svom životu.

Saslušala je mirno, zamišljena, bez traga uzbuđenja. Nisam to očekivao. Očekivao sam da će moje reči odjeknuti u njoj na drukčiji način, da će pocrveneti, da će se zbuniti, početi da se pravda i da govori kako ona

Pa i da je odgovorila žustro, uzbuđeno, gorko, ne bih se začudio. Mogla mi je reći kako nije moje da turam nos svuda i da se sve to mene ne tiče, da je ona odrasla i da zna da meri svoje postupke.

Zar se u mene sumnja? U moje sposobnosti? Ona je, međutim, ne osvrćući se na moj bes, rekla prosto da će ujutru lično proveriti kako sve to stoji.

Ne verujem da su razbojnici mnogo hajali što ih odozgo motri moje izbečeno oko i što ih starim haraksalom upisujem u parče izbeljene zečije kože.

Ilić, Vojislav J. - PESME

A slavuj peva, kô i tad, Mesecu, noći, ruži, I grudi moje mori jad, I srce moje tuži. Al' šta je prošlost? Ko u njoj Propale ište draži, On muči samo život svoj I tugu svoju

A slavuj peva, kô i tad, Mesecu, noći, ruži, I grudi moje mori jad, I srce moje tuži. Al' šta je prošlost? Ko u njoj Propale ište draži, On muči samo život svoj I tugu svoju snaži. Do vraga s njome!

Gle, već je svenô venac moj, Što kiti moje vlasi, I tužno sipa miris svoj, I gordo čelo krasi. O, još se sećam na taj dan, Kad mi je venac dala, Pa prvi

“ Moju dušu tuga uze S takve novosti, Ali moje behu suze, Suze radosti. A kada je, pun miline, Sanak minuo, Bled, maglovit, sa visine Dan je sinuo.

Ja ljubim onda, ja verujem onda, Srećne mladosti obuzme me kras, I moje lire drhtajući zvuci Svoj sanjalački kroz noć šire glas: Prošlost je groblje. Preko surih ploča Tumara seda starost.

Tako i prošlost moja preda mnom tiho se budi, Moj pogled isto tako kroz puste poljane bludi, I moje žele tako, što srce u meni draže, Toplije nebo traže... 1883. ZIMSKO JUTRO Jutro je.

Hoćeš li pojmiti tada Nejasne reči moje, i teret ljubavnih jada, I tajni uzdah moj? O, znaj da ljubav moju ni večnost otela nije, Ni gusta, zelena trava, što

Al' kuda? i kamo? Nit razum kaže, niti srce zna! Počiva zemlja, počivaju ljudi, Osećam čisto kako diše noć; Al' moje srce, ali moje grudi, spokojstva slatkog ne poznaju moć. Pa ipak, ja bih do zorice rane, Bludio tako po tišini toj.

i kamo? Nit razum kaže, niti srce zna! Počiva zemlja, počivaju ljudi, Osećam čisto kako diše noć; Al' moje srce, ali moje grudi, spokojstva slatkog ne poznaju moć. Pa ipak, ja bih do zorice rane, Bludio tako po tišini toj.

Gle! Ja jedva idem, izdala me snaga, A i kako neće, I ruke su moje malaksale davno Drži ovo cveće!“ Rastužen i zbunjen starac stenjući raširi ruke, I bokor proletnjeg cveća pažljivo poče da

i s travnog svoga puta Tuđinac hitam bled. Gle, na tom surom stablu njezino drago ime Još vreme štedi zar? Srce se moje budi, i moja prošlost s njime, I mog proleća čar Ali nje nema više.

Ja, zbilja, na to nemam pravo, Al' vi ćete mi dati sad; Moje je pravo odnô đavo, A obazrivost - bol i jad 3a prošlom srećom.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Reka savija u desno, gradić se gubi u daljini i tami; i moje misli beže u nedogled. Ja sam katkad, na krilima svoje uobrazilje preduzimao daleka lutovanja u beskrajnu vasionu ili u

Eno, ono je prozor kod kojega sam danima sedeo i, gledajući na plavi Dunav i ponosni Budim, pisao moje prvo naučno delo.

ličnostima ovog duhovnog carstva, a sada bih samo hteo da sa dostojnim priznanjem napomenem dva naročita ukrasa moje sobe za rad.

Drugi ukras moje sobe je veliki romanski dvostruki prozor kroz koji se - iako se njegova okna peru u najizvanrednijim prilikama otvara

Ta putovanja koja sam do sada preduzimao iz moje naslonjače bila su samo izleti poletarca iz svog gnezda. Sada, kada znam da ćete me Vi, draga prijateljice, na mom letu

To je moj program za naše putovanje. Ja već sada činim potrebne pripreme. Otvorene knjige pokrivaju sve stolove moje sobe, proučavam planove starih gradova, Vavilona, Atine i Aleksandrije, pravim pribeleške, jer hoću da Vam na našem

Te su pločice prvi list knjige naših znanja o nebeskom svodu. Oštro kucanje budi me iz polusna. Vi ste iščezli iz moje blizine, naše putovanje je dovršeno.

Zamorna je stvar služiti se u isti mah sa tri razna jezika, naročito kad ti misli beže na drugu stranu; moje su letele bez prestanka ka ponosnoj lepotici koju sam kroz prozor moga kupea sagledao.

No lako ćemo se ispomoći: ja sam moj opasač produžio pomoću moje svilene kravate koja ima, slučajno, istu boju, a Vi uzdignite Vašu odeždu malo u vis, pa višak dužine prebacite u boru

To što sam video, bio je vrhunac Olimpa, stan bogova. Moje lepo putovanje tek je dovršeno, a ja pomišljam već na novo putovanje sa Vama, draga prijateljice!

Jedna slika na zidu moje sobe, koju često posmatram, pretstavlja ga zamišljenog, u naslonjači, u mramornoj sobi njegovoga gospodskoga doma.

Glas stražara sa vrha naše katarke daje mi neočekivani odgovor na moje pitanje. On viče, koliko ga grlo nosi: „Faros! Faros!“ - To što vidimo nije zvezda nego slavna svetiljka Aleksandrije.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

VREMENA 45 STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA), VOLIM 46 STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA), MRAV 47 STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA), MOJE SELO 48 STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA), RANO RANI 50 STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA), KOVAČU 52 JOVAN GRČIĆ MILENKO, NESTAŠNI

i na bajke koje i u prethodnim epohama, između ostalog, služe kao lektira za mlade: klasicističke bajke Priče moje majke guske (1697) Šarla Peroa pisane su za vaspitanje i zabavu aristokratske omladine; početkom 18.

Da li odozgore S neba amo dođe, Da li mimo dvore Moje mile prođe? Valjda moju milu Vide prevesela, Pa bi meni silu Govoriti tela, Ali ne znaš, mila, Šta pre od milote, Jer

– Kada me kakva nevolja goni, Te oko moje suzica roni; Il' teška bolja kada me svlada, Da mi sav život u muci strada; Uzdišuć jako po tisuć krati'; Zovem te

Bokor cveća Od najlepšeg pramaleća; Bogom cveća mirisava, Miris mu je: stara slava! Oko njega, dike moje Čista traka od tri boje, Traka vere, milja, nada, Da će sloga svud da vlada! Šta je Srpstvo?

Ta radnja je mravu mila Pa ma kako teška bila, Lenjo dete nek se stidi Kada vredna mrava vidi! MOJE SELO STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA) Za gorom je selo, Srbinstvo je tamo, Srpski zbori samo; To mi omilelo, Milo moje

MOJE SELO STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA) Za gorom je selo, Srbinstvo je tamo, Srpski zbori samo; To mi omilelo, Milo moje selo, Budi mi veselo!

Red je po obori, Čisto sve u kući, Misliš gledajući Gospodski su dvori, Milo moje selo, Budi mi veselo! U mome seocu Zadruga je složna, Čeljad je pobožna, Sin pokoran ocu, Milo moje selo, Budi mi

U mome seocu Zadruga je složna, Čeljad je pobožna, Sin pokoran ocu, Milo moje selo, Budi mi veselo! Svi težamo polje, Znamo još za mobu, Ne znamo za zlobu Svi smo krepke volje, Milo moje selo, Budi

Svi težamo polje, Znamo još za mobu, Ne znamo za zlobu Svi smo krepke volje, Milo moje selo, Budi mi veselo! U nas vera tvrda, U nas pune čaše, Gostoljublje naše Vreme ne pohrda.

U nas vera tvrda, U nas pune čaše, Gostoljublje naše Vreme ne pohrda. Milo moje selo, Budi mi veselo! Nema siromaka, A kad je za selo, Selo skoči celo, Sloga naša jaka.

Milo moje selo, Budi mi veselo! Nema siromaka, A kad je za selo, Selo skoči celo, Sloga naša jaka. Milo moje selo, Budi mi veselo! Sa sviju krajeva Čuje se pevanka Grla krupna,tanka; Neće zlo ko peva.

Stanković, Borisav - TAŠANA

PARAPUTA (mumla): Moja je ovo kuća kao što su i sve kuće moje! I vi ste svi moji! I svi ćete kao i ja zemlju da jedete, kao što će i vas zemlja da jede.

Pogle već koliki su! (Ljubi starijega po glavi): Pogle švrća moj koliki je! Pogle sin moj, pobratimče moje!... Vaš deda, hadži Stevan, i ja, kao rođena braća smo bili, vaš otac kao moj sin je bio, pa sad ste mi i vi moja deca!

MLADEN (nećka se): Ama... HADžI RISTA A ne; ovako mora! Ti i ja s decom pa kod mene, kod moje kuće! MIRON (Mladenu): Idi, idi, Mladene. SVI (Mladenu): Idi, idi, Mladene.

I to toliko da bi sa mene sve pokidale, sve na meni uništile: i razum, i ime, i dostojanstvo moje, te bi možda učinio kakvu ludost, zbog koje celog života ne bih mogao da se nakajem.

TAŠANA Ako ti to čini dobro, dođi, kad god zaželiš, k nama. MIRON Ali sam, pored one moje manastirske usamljenosti, izabrao ovu drugu, među vama, za koju sam znao da će biti i veća i teža, a to zato što sam

Da voli ovo moje lice, kosu, da žali za njima! Da ih žali, što će, ako sam na putu, po zimi, mećavi, da zebu; ako mi nije hladno, ako

Oh, da ima ko će žaliti ovu moju ruku koja već drhti, a koja se toliko upinjala; da žali ovo moje srce koje sluti smrt, a koje je za vas, za svet, toliko kucalo.

Jer šta sam ja, koji? Za vas, Hrišćane — Turčin, tuđa vera; a opet za moje, nisam pravi Turčin, jer ne mogu da vas mrzim onako kao što vas oni mrze.

A to što si me žalila, to me je i ubilo. Misliš ti, nisam ja bežao od tebe? Koliko puta sam odlazio. Zbog moje pesme, bekrijanja. Ti znaš da mi je svaka kuća, osobito naše, turske, otvorena.

se nad njom): Evo ne drhtim, ne klecam od strasti za tvojim telom, već samo osećam kako bi mi tu, kod tebe, bilo sve moje: i sreća, i mir, pokoj, kuća... Eto šta si ti za mene i kakva! Sada moraš sve da znaš.

(Slugama): Ristaći, Kostaći, ustanajte bre i ložite vatra! (Sarošu): Sag, sag, pile moje. Sal lampa dok zapalam. Oh, srećo moja! Ispolaj na gospoda da mi te posla! (Otvori): Izvolevaj, dušice slatka.

KOSTA i RISTA (obradovani bakšišom odlaze). KAFEDžIJA (Sarošu): Sedi si, sedi si, pile moje. Iskaš da donesem raćija? SAROŠ Imaš li dobro piće? KAFEDžIJA Imam, imam. Kako da nemam!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

On je šesti sin toga puškara; njega mladi puškari uopšte ne smatraju bratom. „I zar sad moje najbolje dete da nosi u sebi krv onog starca koji već ni za mene nije imao snage da se rodim zdrav i jak kao i drugi

Ide lepotica moja za procesijom, kod časnih sestara je učila šiti, vidi svakog đavola u svakom budžaku moje kuće, a sunce na nebu ne vidi... U štalu da je privežeš!...

— Čekajte, da ja još ono moje dovršim. Vozimo se, vozimo, a ona retko da reč progovori. Drema, vidi se da je uvek umorna. Ali će sutra opet poraniti.

Posle ćeš me i tako varati — šali se — neka se bar sad zna šta je moje a šta tvoje. — E, mi tutori — nastavlja se razgovor — mi znamo i drukčiju gospa Nolu.

Lepom čoveku se moraju i kosti videti, jȁ! Na licu mog oca, pa i moje majke, lepo se videlo kako je koža po kostima razapeta, baš kao kad neko preko fine ruke obuče finu rukavicu, jȁ!

I što je najgore, ta vucibatina raspoznaje šmrkanje moje, i evo ga, podvlači mi se kao mače, i tako, eto, spase ga suza Boška Perčinovića... Što je čovek!

— Gospa Nola sad uzdahnu, i malo stade. — Prijatelj ste nam stari, pa mogu da kažem sve što mislim. Bez moje dozvole, i protiv moje zabrane, nađe načina da se oblači u čirake, ide s pratnjama, i uzima krajcare...

— Prijatelj ste nam stari, pa mogu da kažem sve što mislim. Bez moje dozvole, i protiv moje zabrane, nađe načina da se oblači u čirake, ide s pratnjama, i uzima krajcare... Julica mi reče i nešto gore.

— Nisam htela da ti govorim dok si bila bolesna. Sva tri pisma su od matere moje. Vidiš po datumu da su došla jedno za drugim, a ti si ležala.

Kud je i ja i dovedoh ovamo da doživi onu nesreću. Ali šta bi i kud bi bez mene, i moje kuće, i Todorove dobrote... Ovamo-onamo, najsigurniji je Švaba. Kažu u ovom kraju: solidan k'o Švaba.

Nigde šljunka, nigde koštice, propadaš kao u testo. — Vidi-der, Joso, jesu li u prednjem sicu moje čizme, pa ako jesu, okreni levo u kukuruz, da vidim kakav je taj amerikanac. To je Ljubin pronalazak.

Šta Bog da. A moje je da pomažem ... Ali ću ipak još pokušati da... trebala sam to izranije spremati. Mnogo sam van kuće, ne valja to, ne

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

onima koji su više od mene o trudu svome uvereni; a ja, kad se u predgovoru štogod važno kazati mora, samo navodim da moje delo ništa drugo u sebi nema nego ono što Latin kaže sales et facetiae, Nemac Wіtz und Laune, a Srbin — mi, dao bog,

Nađe li se pak kakav Diogen, koji će me sožaljivati što sam i pogdikoju lepu stvar u moje lakrdije umešao, predstavljajući da je apatija (nečuvstvitelnost) najpriličnija za učenog čoveka, takovom pored

da je apatija (nečuvstvitelnost) najpriličnija za učenog čoveka, takovom pored blagodarnosti na vnimaniju moje osobe javiti imam da se meni ništa većma nije dopalo od onih Horacijevih reči: Ridentem dicere verum quіd vetat?

Preporučujući se naklonosti čitatelja i čitateljica, to će reći, moleći da moje knjige rado i mlogo kupuju, jesam s počitanijem U Vršcu, 1. aprilija 1832. vsenižajši sluga Sočinitelj s.r.

No šta je to invokacija? (čujem moje čitatelje pitati, i primečavam da je vrlo pametno kad spisatelji naši, mešajući latinske, nemačke, francuske i engleske

polovače majdanskog vina — ti me tvojom blagom velikomožnom silom ukrepi, daruj mi snagu da, srkutajući tebe, srećno moje delo radim i dovršim. Ja ću se onda kao soko dičiti, jer ću nagradu dobiti: »Ah, ala je ova knjiga lepa!

»Ljubezni Romane« — ovako mu stane jednom posle večere govoriti — »manovenije je božje telo da ti u moje ruke dođeš, i ja sam te kao moje rođeno dete pazio.

— ovako mu stane jednom posle večere govoriti — »manovenije je božje telo da ti u moje ruke dođeš, i ja sam te kao moje rođeno dete pazio. Za tebe osobita zvezda sija, i ja čitam u mojoj pameti da ćeš ti vrlo znatan čovek biti.

Niste jošt? Ništa zato, ja mogu i drugu lulu ispušiti. Ali ah! Sad mi pada na pamet; moje galanterije i vospitanije moje, gospodična Jelice, nigdi nema. Ljubezna frajlice!

Niste jošt? Ništa zato, ja mogu i drugu lulu ispušiti. Ali ah! Sad mi pada na pamet; moje galanterije i vospitanije moje, gospodična Jelice, nigdi nema. Ljubezna frajlice! Ja se sad sećam da vi taki kašljete kako ko o luli i spomene.

Ljubezni g. ciniker, vi nećete u svoj zemlji većeg počitatelja naći nego što sam ja; ali šta će vaša teorija i moje k vami počitanije protiv upotreblenija opšteg učiniti? Jeste l’ kod prilj-Rabenera vidili koliku silu lepe aljine imadu?

(svo moje bogatstvo sa sobom nosim). I frajlica ji rado gledi, koja je također sa svilom i kadifom svoje rugote pokrila; šilje im

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

padne hiljadu magli na oči I glavu ne izgubim I dok tebi sve tri ruke ne odseku Crna majko Trojeručice KALENIĆ Otkuda moje oči Na licu tvome Anđele brate Boje sviću Na ivici zaborava Tuđe senke ne daju Munju tvoga mača U korice da

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Ono je plakalo sa tuđih nedaća i busalo se nad tuđim grobovima. Ono ja što je niklo iz trenutka moje zbilje pošlo je u život pod teškim teretom i posrtalo je pod brigom.

Tome trećem, koji je smejući se kroz život i životu prošao svoju stazu, poveravam da ispiše ove listove moje jubilarne knjige, jer on je jedini video život.

godine. Hvala g. profesoru i sa moje strane što je to pitanje rasvetlio, te nam je stvar sad već svima jasna i neće nas više dovoditi u zabunu.

Jednom čak mal' mi se nije desilo da mi prebiju obe noge, ali ne u težnji da se zadovolje moje literarne ambicije. Još jedna uzgredna napomena.

Ni dandanas se ne zna kako je moje pravo prezime, a čije je ovo što ga ja nosim, bog će ga sveti znati. Nastaje, dakle, interesantno pitanje: ko je taj od

Kad god sam o toj okolnosti iz moje biografije razmišljao, uvek mi je padalo na pamet kako to odista mora biti dobra šala umreti pod tuđim imenom.

poverilaca, koji bi me i mrtva smatrali za dužnika, iako sam ja i za života bio za njih uvek mrtav; pa onda, o položaju moje žene, koja, i pored toga što bi odista bila udovica, ne bi nikako mogla biti udovica; pa onda, u razočarenju profesora

Babica, koja je bdila kraj postelje moje majke krepeći se rumom, objavila je da je dete koje se rodilo žensko. Na glas da sam žensko, moj otac pljunu, počeša se

No ono što me je, i pored ove utehe, još uvek uznemiravalo bila je pomisao da je moje zadocnjenje od sedam dana, koje me je sprečilo da se rodim kao sin bogata oca, možda kakav neodoljiv fatum koji lebdi

fatum koji lebdi nada mnom; tako da predosećam da mi se pred kraj života može još i to desiti da na sedam dana posle moje smrti moj loz dobije glavni zgoditak.

Inače je moje prvo detinjstvo bilo vrlo monotono. Ne sećam se ničega važnijeg iz toga doba, izuzimajući izvesnih sitnijih avantura.

stvar koja me je u to doba naročito nervirala, to su bile porodične konferencije, koje su redovno održavane oko moje kolevke. Tema razgovora koji se u tim prilikama vodio bila je uvek pitanje: na koga ličim.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Strašno i bolno saznanje. A ono, drago i milo, izraženo u pojmu: porodica, zemlja, drugovi, kao da se otkide sa moje duše, i ostade samo skelet. Zanemeo, kao u bunilu, slušao sam razgovor. — Šta ćemo sad? — Ima li koji drugi put?

— Daj mi tvoju pušku!... Marš, životinjo jedna! — izdra se komandir kroz stisnute zube. Zažalio sam trenutno što i moje mamuze ne prave larmu. Ali, i oni što ostadoše nisu u boljem položaju, tešio sam se. Ovako ću preko prve ograde u noć.

Put mi se mnogo odužio i ne mogadoh da izdržim više: — Nemoj da pogrešiš, stari. — E, moje dete! — odgovori starac, kao da je hteo reći: Poznajem ja svaku stazu i bogazu. On skrete sa strane puta.

— Pukovniče, želim da obiđem položaje i da vidim moje vojnike u rovu. Komandant me zovnu: — Ići ćete ispred nas. Vodite pravo kod pešačkog puka, koji se nalazi u rezervi.

Tada se obrati komandantu puka: — Isporučite vojnicima moje pozdrave i nadu na bolje dane. Neka istraju još malo u borbi, pa će nam uskoro stići i saveznička pomoć... Zbogom!

Onda nastavi tiho. — Taman sam ustao i vojnik doneo vodu da se umijem, u tom trenutku se vazduh prolomi. I bez moje komande, vojnici pritrčaše topovima i zauzeše svoja mesta.

Otpočeo sam odmah sa gađanjem. Pored moje baterije bila je i jedna haubička. Našim udruženim dejstvom uspeli smo da Bugare zadržimo pred nama.

komandir prevuče prstima preko ovlaženih očiju. — A sad? — Dodeljena mi je nova baterija... Ali ja moje vojnike ne mogu da ostavim.

— Pre svega, pita li vas ko, te sada vadite oči... A ako želite da čujete moje mišljenje... — Molim vas, gospodine potpukovniče...

Nastala je mučna tišina. Ali Živadin prekide: Gospodine potpukovniče, meni je jako žao što su moje reči dale povoda da tako mislite. Ja se izvinjavam. Ali...

— Nisi?... Podbočio se kao piljarica i „gospodin“ kao da traži izjašnjenje od mene: ko će da greje moje? — govorio Luka dubokim i važnim glasom. — I to pita moj posilni Isajlo, koji živi bolje nego komandant armije.

Najureni iz zemlje, na tuđoj teritoriji, saterani pod ove krševe... — Ama to je moje predosećanje... Eto zamisli... zaključimo sada mir i hajd’ kući. — Zar ti misliš da je to dobro? Onda otpoče razgovor.

Petrović, Rastko - PESME

Dragano moje mladosti... Ta između tisuću nadsvedenih mostova gle, Pa ukrštenih, pa nadvišenih, gora svih lukova, Stigli smo da međ

kroz polje belo Tamo gde je druga četvrt mesečeva, Zasmejati se tamo oholo I koraknuti na četiri strane; Ljubavno diše moje selo, Lavež se pasa s bostana razleva, Ko zlato kovano plašće golo. Odakle zora će da svane? Odakle zora će da svane?

Oko grada, Da li se sećaš? Kad se setim, moje je sećanje onda jače od svesti. Kad se setim da onda aeroplani uleteše svetlucajući.

Kupalo, ubavi deran, proleće, Sa zvekom ratnom i smehom u moje srce sleće deran. Kroz tvoje ruke protiču vode I zato, gle, sve reke su crvene, A još su samo oči mi zelene Da po

I vrbljaci i potoci hode, A krasno pada veče, I trube lovačke ječe: Aj, sa Dvine, čuj, dragi, trube ječe, Čuj, dragi! Moje grudi travom opore, travom okvašene tvoje hlače; Kao rosa pašće moja misao po tebi I na usta crvena ljubiću te, Sve dok

pašće moja misao po tebi I na usta crvena ljubiću te, Sve dok pijana gori odbegla ne bi: Gde uz hrastova srca tvoja moje srce zalistaće; Čuj, dragi, sa Dvine trube ječe, Ribari se spremaju, Čuj, dragi!

O Savo reko, ponesi me kao čun dalekome moru, Ili kao oboreno vito stablo borovo; O moje sreće divne, što mi je mladost čedna; Ili se pretvori u deliju da odjurimo u lov!

Neka im je od mene zaveštana prva majska ruža, Dok popovi poje - to je još jedino moje - upokoj. A kad vojnik uđe da se kupa, po reci u noći On i njegov konj Draga, u koje ću ti vreme doći, Od ljubavi sam bon?

Prosjak prosi: daj mi paru, Tako ti očnjeg vida i ljubljene ti dečice! Veruj dragi, užasno je - manometar - srce moje Zatreptalo; i plakalo, tako dugo u fabrici.

Nedogled, gle, pljuje svetlost međ oblake, Moje srce, još mornar, napaja sebe krvlju; I sva ta prekomorska putovanja Koja obviju glave u vidike ko u saruke, A nadmu

Da li je još tada bila rođena ova knjižica u meni? Božiji sin je ipak, ma i samo meni rekao: Jedi ovaj kruh jer je to moje telo! I ja postah rad njega ljudožder. I pij ovo vino, jer je moja krv! Ija i rad njega postah krvopija.

Kad sam se rukovao sa prijateljskom rukom, ali čvrsto, i tako da spona između palca i kažiprsta moje desnice opre se o takvu sponu njegove, izvršili smo najočitiji čin Novoga Zaveta i Pokajanja.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

gunđanje susetke repe, koja je s gnušanjem posmatrala beskorisne livadske lepotane, ponavljajući: — Koješta, drage moje! Koješta! Sunce je značajno samo onima bez korena! Mi, koji imamo koren, možemo i bez njega!

»Kada bi neko od njih bilo moje, možda bi mi sudbina bila drugačija!« — zažele Drvoseča novo lice, od svoje strašne želje kao trska u polju zatreperi,

Šta to od njega hoćeš? — Da mi vrati moje lide! — reče Drvoseča, a starac se naglas nasmeja i reče da čovek jedino sam sebi može vratiti lice.

Kao malena sunca zračila su im lica, blještale oči, žena uzdahnu. »Kad bi bar jedno bilo moje!« — pomisli, sastavi šake da ih zadrži, ali i ovo troje skliznu joj kroz prste i odlete.

— odvraćala je Zlatokosa. — Lepša sam ja od belih rada, i jorgovana, i ruža. Šta je svetlost svitaca prema bljesku moje kose? Šta tananost vilinih konjica prema mom struku?

Ničija nisam! Ničija neću ni biti, ako se ne nađe onaj koji je spreman da ispuni tri moje želje i tako zasluži moju ljubav! — Devojka se gordo nasmeja sigurna da takvog nema i ne može ga ni biti.

Šta se trzaš? — htede Zlatokosa da dodirne mladićev obraz, ali se ovaj odmače korak unazad. — Ne vredi Zlatokosa moje žrtve! — prođe mu kao udar groma kroz srce. — Ne shvata ništa, nema ni razuma, ni duše!

— Zar taj pas toliko vredi? — potrča Zlatokosa za mladićem. — 3ar ti je od moje lepote draži? — trčala je devojka, saplitala se, padala, dizala, opet trčala, ali mladić i pas stalno su joj za korak

— Budi kraljica džungle! — reče tigar i pokloni se pred princezom. — Moje carstvo je odavde do okeana, a dečak ima samo jednu sobu...

Car-tigar nije hteo ni da čuje o tome. — Moraš ostati! Moraš! — urliknu strašnim glasom. — Tvoje će biti moje beskrajno carstvo... Evo ti krune!

— Vaše je da me jurite, moje je da bežim! — kaže, pun prezira za podmitljive sudije i stražare. Čemu se sudije ljute? Neka sude!

Sada se majka zamisli žestoko, poćuta, pa reče: — Ne znam, ali verujem da ćeš ti spasti moje dete... — Žena zaplaka i pognu glavu, a Varalica joj stavi ruku na rame. — Poći ću, ali ti ništa ne obećavam...

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Kod kuće! Stoku neka gleda i čuva. VASKA Hoću, oco. (Odlazi.) TOMA (za sebe): »Gosti... kuća... stoka«... A moje? Sve ode. I idi, pa mu se raduj kad se rodi.

Ne, sinko! Nećeš ga ni ti da zaigraš i da zapevaš! (Odlazi i viče): Hata mi sedlaj! Ulazi Kata. KATA Šta se od moje kuće ovo načini? Oh, Gospode, što mi ovoliko crno dosudi i pisa? (Kune): Oh, sinko, sinko, suza te moja ne stigla.

MAGDA (polazi ka kapiji): Koji? MARKO Mlad, mlad! MAGDA Slatko moje dete, seća se ono dade svoje! Uz pesmu, svirku, ulaze Koštana, Stojan, Salče, Grkljan, i ostali.

Ali, da se ti ne ljutiš što ja ovako dolazim? MAGDA (grli ga): Čedo moje! Pa ti si nam gazda, sinko, šta mi protiv imamo. MARKO (ljubeći Stojana u ruku): Srećan ti dan, gazdo.

(Grleći Magdu): Ovo je moja druga majka, njezino sam mleko sisao. MAGDA (razneženo): Slatko moje dete, kako mi ono sve zna. (Razdragano Koštani): Pevaj, kćeri! Pevaj, i baba ima bakšiša.

Glas tvoj! Samo tvoj glas! Marko, vino! Vino, svu mladost da ispijem! (Grli Mitka.) Oh, bato! MITKA (bolno): Beše moje!...

(Bolno Salče* Na raf ima deset jabuka, pet za men, pet za teb. tu): Salče, ti me znaješ? Znaješ li, Salče, »moje« kakvo beše? Ti bar kaži! A, Salče?... (Posmatra je.) A i tvoje, beše mnogo! Nego s’g i ti ostare, ispeče se.

A, to li? MAGDA Oh, gazdo, zar ja? Ja! Magda tvoja... TOMA »Magda moja, vodenica moja«... Pa kad je sve moje, šta će ovo ovde? (Marku): Pušku! MAGDA (pada pred njim): Gazdo, gazdo... TOMA Pušku, pa sve da ubijem!

Ti znaš da sam ga ja dojila, pa da mi je on kao drugo moje dete. Znaš koliko sam te služila pa mi nikada reč ne reče a kamo li da se naljuti.

TOMA (izdiže se): Eh, a sada kad bi još i onu! Ali ne znaš je ti. Stara je to pesma. U moje doba, kad ja beh mlad, tad se ona mnogo pevala. Tvoja majka, Salče, pevala mi je. (Salčetu): A, Salče?

Oh, kamo je sada, da mi ona, bistra, rosna, sveža kapne na ovo moje staro, staro već samrtno čelo... (Hvata se za čelo, grca.) De, kćeri!

Pojte! Puštite glas. Ali čist glas! Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas. Zašto, moje se je srce iskubalo, snaga raskomtala, ostarela... Žalno, teško da mi pojete!

Šantić, Aleksa - PESME

61 OTADžBINO, GDJE SI? 63 MOJI OČEVI 65 POVRATAK 66 BALADA 67 SELjANKA 68 MOJI PUTEVI 73 SOCIJALNE PESME 74 O KLASJE MOJE...

O mili časi, kako ste daleko! Vi, draga lica, iščezla steko'... ste davno! Pusta je soba... moje srce tavno... I bez vas više ja sreće ne steko'...

Sve u blijesku stoje!... Jedna okolo kandila se vije, A neka bolno, kô da suze lije, Pred slikom dršće mrtve majke moje.

Kupiću ti zlatnu grivnu, Divnu Grivnu! A svi snovi, želje moje Nek' u zlatnoj grivni stoje, Nek' ti šapću blago, ti'o: ''Zoro moja, danče mio, Slatki raju moj, Do groba sam

Noć sjajna, ko da svila vaše kose Polako šušti po oknima mojim. 1905. NE VJERUJ Ne vjeruj u moje stihove i rime Kad ti kažu, draga, da te silno volim, U trenutku svakom da se za te molim I da ti u stabla urezujem

U časima tijem, Kad na grudi moje priljubiš se čvršće, Osjetiš li, draga, da mi t'jelo dršće, I da silno gorim ognjevima svijem, Tada vjeruj meni, i

Gle kako njena Koralna pruga Veselo igra Po zidu gore! Veruj mi, tako I moje srce Hukti i bukti, Igra i besni, Manito, ludo — Ne zna šta radi, Sasvim se smelo; I evo, evo, izgore celo,

A znaš li zašto Ono poluđe? U moje srce Ti noćas uđe, Pa s njega ode Svih bola tama, I ti ga vatrom Zapali sama — Jer iskre same Iz tebe biju,

Na dušeku trava i mojih smaragda, Kao nimfa moja, da počivaš svagda, I da niko ne zna tvoje mesto gde je. Samo moje oči da gledaju u te, Samo moje sve dubine i sve kute Da lepota tvoja osiplje i greje. 1923.

Samo moje oči da gledaju u te, Samo moje sve dubine i sve kute Da lepota tvoja osiplje i greje. 1923. ELEGIJE MOJA NOĆI Moja noći, kada ćeš mi proći?

— Nikad! Moja zoro, kada ćeš mi doći? — Nikad! Moja srećo, kad ćeš mi se javiіt? — Nikad! Moje nebo, kad ćeš Mi zaplavit? — Nikad! Moja draga, kad će naši svati? Nikad! Moja suzo, kada ćeš mi stati? — Nikad!

Ovdje mi negda bješe raj... A sada? Na moje srce grobna zemlja pada, I ja se rušim kô ti, dome stari... 1906. GOSPOĐICI Nekada sam i vas na kolenu cupkô I

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

uzima dva mermer-kamena, izvadila bele dojke svoje, pa udara kamen po kamenu i zaklinje Kraljevića Marka: „Sine Marko, moje čedo drago, tako mi te kamen ne ubio, i tako ti rane materine, idi, Marko, te iskupi bega!

Pisnu dete kano guja ljuta: „Jao babo, poseko ti ruku!“ A besedi Novaković Gruja: „A ne boj se, Stevo, čedo moje! Krv ne ide iz babine ruke, nego ide krvca iz konopca“, Mnogobrojni su i raznoliki hajdučki likovi koji su sačuvani u

(Ženidba Maksima Crnojevića) Jô Kajica, moje čedo drago! Diko moja svagda na divanu! Sabljo britka svagda na majdanu! I kreposti među vojvodama!

Jest slobodno, moje drago d'jete! Jest slobodno, moj rođeni sinko! U Zidanju Skadra ponavljaju se stihovi koji izražavaju osnovne momente —

udvoriše, sve si sluge, care, iženio, a ja ti se udvorit ne mogoh, mene, care, ne kće oženiti za mladosti i ljepote moje.

jedinca, obraća mu se kao što bi se obratio čoveku prijatelju: Doru sedla, ispod grive ljubi: „Ao doro, vrlo dobro moje! Dosta li smo, doro, vojevali, iz Turaka roblje izvodili, od Turaka glava donosili!

vojevati, sad te šiljem s glavom nerazumnom, sa Ivanom, sa jedinim sinom: Iva j', doro, glava nerazumna, čuvaj, doro, moje čedo Ivu!

dotle li se zulum oglasio od sestrića od Vojinovića! A tako mi moje vjere tvrde, dokle mene to veselje prođe, obojicu hoću objesiti o vratima grada Vučitrna, po svijetu da me ne sramote!

“ „Jest slobodno, moje drago d'jete! Nego skini bugar–kabanicu, bog ubio onoga terziju koji ti je toliku srezao!“ Govori mu Miloš

“ „Jest slobodno, moje drago d'jete, al' je jadno u te pouzdanje: kako ćeš ti poznati đevojku, kad je nigda ni viđeo nisi!

Veli njemu srpski car Stjepane: „Idi, idi, moje drago d'jete! Ako bog da te poznaš Roksandu, daću tebe zemlju Skenderiju u državu za života tvoga“.

Kad to začu Vukašine kralje, on doziva slugu Desimira: „Desimire, moje čedo drago! Dosad si mi bio vjerna sluga, a odsade moje čedo drago; vataj, sine, konje u intove, i ponesi šest

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

ga pregleda dr Mačak Doktor pacijenta štipnu Pacijent nešto zucnu Doktor mu leđa pipnu Zatim ga u čelo kucnu SA MOJE TAČKE GLEDIŠTA NIJE TI NIŠTA To kaza Pa ga smaza TELEFONIJADA Na širokom carskom drumu Što preseca prašumu

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Je li ovo ta tvoja šiba, a? — Pa to je samo polovina moje šibe — zbunjeno dočeka Stric. — Dobićeš polovinu i ti i onaj tvoj drug!

— Ona ćuti čak i kad je tuku, a ja se na primjer, tako slavno dernjam da se pola sela sleti kod moje kuće. . Pretresoše i ostale đake kakav je koji i je li pogodan za družinu, a na rastanku Stric još jednom potvrdi da

Lazar se nasmija. — Pa i mene zovu Mačak, a to je smrt za miševe. Taman spadaš u moje društvo. Mačak je tako popravio šešir da je izgledao nov novcijat.

— Hajdemote nožice lagane, kraj krčmice, kraj moje dragane! Kad se seljaci iskupiše kod kneževe kuće, debeli gazda Valjuško strogo ih pogleda sviju redom i zapita: — A

— Sastanak ovdje, kod moje kuće — objavi na kraju knez, a zatim se, po gustu mraku, ratnici raziđoše. XXIV Kao da su omađijani, dječaci su

A moje djevojčice? Lazar Mačak povede Jovančeta u stranu i šapnu: — A šta ćemo sad s našom pećinom, s mojom radionicom koja

Dobri moj deka, kako me je samo cupkao na koljenu i tepao mi: „Jare moje malo, jarence!“ — A šta ti je bilo s djedom? — upita osjećajni Vanjka. — Eh, šta!

Tras! — Pucaju! — dosjeti se Stric pun strave. — Brže, brže, drage noge moje! — Bzin! Bzin! — prosiktaše nisko nad njim nevidljiva zrna, sustigoše ih dva nova pucnja, a kad Stric stiže već nadomak

ogaravljen i ljut, i stade da grdi: — Pekao sam u polju krompire, a oni, prasci jedni, potegoše bombom pa posred srijede moje vatre.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

20 NAŠE MISLI 21 PROSJAČKI ZAMAK U SRCU 22 MOLITVA ONOM, KO SE OGRĆE HALINOM SVETLOSTI 23 KANO GROB OTVORIH MOJE GRLO 24 SRCE ZARASLO TRNjEM 25 DUHOVNICI 26 EVA 27 NA DOBRO PROMENA KOBNA 28 PROĆU DUŠEVNIH NAŠIH NEPRIJATELjA, K

KANO GROB OTVORIH MOJE GRLO Ti si nebesni hlebac, — živi nas! Rekao si: raširi ti usta, i napuniću ti ih! Ispuni me tvojim darom!

Ispuni me tvojim darom! Ispunio si mi usta moja. Ja tebi, mome životu, kano grob otvorih moje grlo, a ti mi uljeze u ovaj grob i životom me obdariva!

Bojim se očima, zašto moje oči nisu svakad gledale do gospoda Boga; vode suzne ne iskapaše za moj greh oči moje; zakona tvoga nisam dobro spažao!

Bojim se očima, zašto moje oči nisu svakad gledale do gospoda Boga; vode suzne ne iskapaše za moj greh oči moje; zakona tvoga nisam dobro spažao!

Bojim se s ustima; nije bilo za svašto i svakad božije hvale u mojih usti, negoli moje su besede bile šala, laža, laskanje svetsko, ukor, pokor, prekor, šega i smeh.

s grlom; ne glasovito izdavah tebi hvale s mojim grlom; u mome grlu božije dike ne imah, nego otvoren, zinut grob bi moje grlo.

nestane, I rod mu i porod pogine, da mu se ni imena ne zna, te se celo istrebi sa zemlje, — i ova smrtna mi beseda — bi moje grlo grob mome pizmencu.

Zato i plašim se da ne dočujem zao glas: Svežite mu noge i strmo ga turite napolje, u doboku pomrčinu! Moje ruke me i noge na greh navedoše; bojim se da ne š njima bacen budu u večni oganj.

Bojim se sa svim moji zglavci jerno ove moje Hristove sastavke ja prokurvah; bojim se sa svim telom; moje telo na želju bludnu izdah, a ne na službu gospodsku; Sa

Bojim se sa svim moji zglavci jerno ove moje Hristove sastavke ja prokurvah; bojim se sa svim telom; moje telo na želju bludnu izdah, a ne na službu gospodsku; Sa svim se kostima bojim; ne rekoše moje kosti: Gospodi,

se sa svim telom; moje telo na želju bludnu izdah, a ne na službu gospodsku; Sa svim se kostima bojim; ne rekoše moje kosti: Gospodi, Gospodi, ko je priličan tebi!

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

„Oj lele, — stenje i mazi se čorbadži-Zamfir — kude je taj smrt da me uzme u Goricu da se ne mučim... pšeško živenje moje?! ...

zbaci plitke kondurice s nogu, sedne i uzme tamburu, pa zapeva onu svoju najmiliju pesmu: Zelen zekir, drago moje! Što mi, dragi, ne dolaziš? Sinoć sam ti dolazija, po azbašče pošetaja, alov jaglak izgubija.

Ako mi ga, draga, nađeš, operi ga, prati mi ga po čiraka Spiridona! — Oprala bi, drago moje! Rakli-sapun nestanjuje, bistra voda presa’njuje, jasno slunce na zapadu! — Operi ga, draga moja!

Ta da te turaju u novine i da te čete po mahale i po čaršije?! Zašto, Mane, dete moje? U zêm da propadnem, odi sram i rezilak! Živa ti ja! Uzmi si, dovedi si dom nevestu! Pogle kol’ki čovek stade!

u kući, u nedelju u svilenim fustanima u kolo, a u ponedeljak zavrgnu motike preko ramena, pevajući ,,Zelen zekir, drago moje“, idu u polje, u njivu ili u vinograd... Sve su to bile lepe prilike za Manču.

— Snaju da mi dovedeš u dom, da mi hizmet čini, ta da se i ja malko odmorim... Lasno li je men’ da ja, u ovej moje godine, mesim ’leb i got’vim ručak i za teb’ i za momci i čiraci tvoji?!...

— zapita je Tasa. — Što ti trebam? — Pozva’ te, bata-Tasko, imam si, ete, golemu muku da ti reknem... Ono moje brljivo dete... Manča de... iskam da ga ženim, a on se, ete, rita kako magare kad si neće samaricu na grbinu...

— „Lasno ti teb’, — reče mi njeknja Petrakija — imaš devojke, sina nemaš, — brigu nemaš!... A men’ me izede ono moje pcetište!“ — A ti, vikam, zašto ga ispusti? „Drvo se, vikam, savija dok je mlado“, ima selski reč.

Kako onaj Nasradin-’odža što ujutru sadeše luk, a uveče ga čupaše i metaše pod dušek: „Što je moje, zboreše si, nek’ si je kod mene!...“ Ete, toj i Mane raboti! Ujutru pod mišku si donosi, uveče pa pod mišku odnosi!...

— Koj ti kaza? — pita je tetka Kaliopa. — Toj si je moje znanje, koj mi je, demek, kazaja, — ama ja si ubavo znajem...

— E, kučko čorbadžijska, — jeknu do srca uvređen Mane — tag će skoro da čuješ i za moje znanje!... Će me neki ubavo zapanti i plati mi za onaj tatka ti reč „kuče u čašire“!... — Uhuhuhu!

— Zašto me pa gledaš tol’ko?! — pita je začuđeno Tašana. — Što te gledam, — to si je moje znanje, a da beše ti žena od čorbadžijski red, — trebaše tvoje znanje da je!... Pitujem te: kude ti je Zone?