Obradović, Dositej - BASNE
Onda magare, ponoseći se, upita lava: „He, sad mi kaži što ti se čini od mojega glasa!” „Pak jošt pitaš, — odovori lav — i ja sâm da te ne znam ko si, bih se od tvoje vike uplašio.
Lepo je slušati mojega dobroga prijatelja sofopolitskoga episkopa, kad ga ko zapita je li nužno episkopom imati bradu? Odgovara: „Davnašnji je
„Vidim” — veli — „drugi zakon u udesjeh tela mojega, koji vojuje protiv zakonu uma mojega, i čini me tvoriti ono na što mrzim i česa se moram sramiti”.
„Vidim” — veli — „drugi zakon u udesjeh tela mojega, koji vojuje protiv zakonu uma mojega, i čini me tvoriti ono na što mrzim i česa se moram sramiti”.
Ta bogu se molim, neću se tebi moliti!” Ovo pridodajem ovde, ibo ova bi često bivala favorit prepovetka mojega blagonaravnoga T e o d o r a M i l u t i n o v i č a.
” — „E, moj starče, samo si polak mojega sovjeta primio, a valjalo bi da sav primiš. Mrav se trudi u leto, ali u zimu počiva i trud svoj uživa.
raba sakrivšago dani jemu talant obličenije: što god bolje, razumnije, poštenije i poleznije znam, to dražajšim roda mojega suštim i buduštim pripodajem, želeći im da s vremenom najdobrodjeteljniji, najprosvešteniji i najslavniji na zemlji budu.
Ko god bude umeo i hoteo bespristrasno i osnovatelno misliti i suditi, lasno će iz svega mojega govorenja poznati: da ja ništa nisam smatrajući na kakovu nibud moju korist pisao ni ovde izdao.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Hajde, hajde, Crna Baro!... — smeškao se on. — Ide vrijema i nosi vas meni na peškeš!... Oči će vami iskakati od mojega blagoslova!... Ja vam donosim takoga mira da vas posle ni bog neće moći izmiriti... Došao je kurjak do ovaca... 7.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
” Ti ne znaš da me na taj način dovodiš na čudnovate misli. On je utoliko istinit što ja i posle mojega poslednjeg pisma nisam prestao „zanositi se s njome”, kao što sam ti bio pisao i kao što sam mislio da ću učiniti.
Ti znaš kako je tu tiho. Ja ne znam zašto, okretoh se njojzi: Još koji korak, pa ćete se osloboditi mojega dosadnog društva. Ona srdito-tužno razvuče krajeve usana: — Na to neću ništa da odgovorim.
Ja sam u levoj ruci nosio jednu ćeramidu s krova mojega čardaka, i na njoj je bilo malterom napisano njeno ime. Ona je imala isti crni šal oko glave.
Izvučem jednu fijoku i na dnu njenom nađem jedno parče bele svile. Na njemu zlatom izvezena tri početna slova mojega imena. M je bilo sasvim gotovo, G do polovine, a drugo M tek plajvazom obeleženo.
Dragi pobratime! Na svaki način, ti nisi očekivao tako brzo mojega pisma, nisi ni mogao očekivati. Mogao si sebi zamisliti moj položaj: ja stojim na moru, sam na jednoj dasci, u
Nu tebi je već postalo otužno. Bolje da idem dalje. Bilo je to jednog večera, na jedno dve nedelje posle mojega pisma. Nikoga nije bilo kod kuće osim nas dvoga. Ja sam sedeo celo poslepodne i čitao.
Teodosije - ŽITIJA
manastira zvanoga Hilandar, a napisao Teodosije, monah istoga manastira U siromaštvu svoga znana, iz ubogog doma uma mojega nemajući ništa da iznesem na trpezu doličnu vašeg dostojanstva, punu reči anđelske hrane, vas, prave sluge bogatog
Ako se požuriš te stigneš i vratiš sina mojega, i time utešiš srce moje i materi dušu od smrti oslobodiš, zaslužićeš mnoga dobra, više od prvih, i ja ćy ti IH dati,
Ako hoćeš, ljubazni moj, ti bi me mogao ostaviti na miru, i znam, kako si moćan, da možeš stići i umiriti gospodina oca mojega.
A on mnogim suzama okropi zemlju i upućivaše blagorodne i pohvalne reči ka Bogu, govoreći: „Ispunio si želju srca mojega“, tako da se i starac zastide od mnogoga njegovog plača.
srca njihova mnogim rečima, govoreći: — Ovo što se dogodilo sa mnom, Bogu se tako o meni svidelo, koji me je od oca mojega dovde proveo a da me vi niste uhvatili, pa me on i sada od vaših ruku izbavi.
Ako Bog ushte, ovde u Svetoj Gori Dočekaću i videću gospodina oca mojega, i svete i časne starosti njegove nasladiću se, i slatke i bezmerne ljubavi njegove nasitiću se.
ovo u unutrašnjosti manastira Vatopeda, reče: — Ako Bog koji gleda na me pogleda i da mi da vidim ovde gospodina oca mojega, useliću se s njim u svoje ćelije.
gospodine moj, neka te zbog slave carstva i zbog mnogoga bogatstva ne ožaloste moje reči, kao u jevanđelju mladića reči mojega Isusa kojima ga je o savršenstvu učio.
A on reče njima: — Šta radite plačući te mi slabite dušu? Čuli ste danas pismo sina mojega gde me se odriče ako ne pođem za njim, da me neće videti za života.
Molim, dakle, svakoga ko mi je drag, umirite moje srce i ne sprečavajte me da idem, jer ne mogu više da trpim bez sina mojega. A kada ovo reče (držali su da to biva po višem naređenju), i svi njemu rekoše: — Neka bude volja gospodnja!
— Kada Bog posle izvesnog vremena blagoizvoli, skupivši jadnog tela grešne moje kosti, prenećeš ih u zemlju naroda mojega, i položićeš u crkvi od mene sazdanoj, koja je u mestu zvanom Studenica, u manastiru Presvete Bogorodice.
“ Vidite kolikih se radosti lišiše zbog malog. Vidi i opet koliko je milost draga: „Hodite“ reče, „Blagosloveni Oca mojega, nasledite spremljeno vam carstvo!“ Koliko iznad svih dobrih dela može i hvali se, reče, milostinja na sydu!
Nušić, Branislav - POKOJNIK
RINA: Ja ovde držim moj mali nakit i sitnice, obične toaletne sitnice. Imam uvek tu i po dve-tri stotine dinara mojega ručnog novca, i sve je tu, čak i novac je tu.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
govoreći sa papučice automobila: »Došao si Bosnu pohoditi, srpski ne znaš dobro govoriti, Evo Tebe naša gramatika, iz mojega avutomatika!« Ali stari V-ići pomreše, a mlađi se raziđoše po svetu.
Radičević, Branko - PESME
Gledni samo — vidiš tamo gore One bele ponosite dvore, To su dvori Žeravice Rajka, To su dvori mojega babajka. Dođi k nama, svak te rado čeka, Jer si, vidim, putnik iz daleka, Majka, seja za tebe se boje, Jer si
Gledaj samo kraj ove rudine De se bele iz šume zidine: To su dvori Žeravice Rajka, To su dvori mojega babajka. Dođi k nama, svak te rado čeka, Jer si, vidim, putnik iz daleka; Majka, seja za tebe se boje, Jer si
Ao moji jada!... Koga god sam putem sukobio, Svaki grdnu reč je govorio, Svak veljaše za mojega Rada Da je Cveta gizdava mu mlada; I ta rečca kao ljuta zmija Oko srca meni se savija.
Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU
s graždanskimi slovami, na naš prosti srpski jezik, jednu knjigu koja će se zvato «Saveš zdravago razuma», na polzu mojega roda, da mi nije zaludu muka i toliko puotovanje.
Kako bi(h) ja, dakle, mogao odgovoriti na ljubov i prijaznost mojega ljubeznoga roda, razve trudeći se, koliko mogu, za prosveštenije junosti?
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Zmaj kad to vidi, začudi se: „Kakva to sila goni od mojega dvora!“ — pa se vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim kući.
Kad zmaj to vidi, začudi se: „Kakva to sila goni od mojega dvora!“ — pa se vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim kući.
A on im onda kaže: — Kazujte gdje su oči mojega gospodara! Kune se vilinska carica da nije to ona učinila, svlači nebo i zemlju, ali on ne da ni opepeliti.
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
ALEKSA: Jer blagorodnije čuvstvujete sladost ljubovi. Zaista, vi ćete ukrašavati baštu života mojega cvjetom beskonečnog blaženstva. JELICA: Ah! Gott! 11.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Ne znam koliko je trajala ova blagorodna gimnastika mojega uma, tek ja odjednom opazih da je svanulo. Začudih se što me momak ne budi kad zna da ponedeonikom imam tri časa pre
Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI
duše primi moljenje, o Hriste moj, i ne odgurni mene, rabu tvoju, niti me jarošću tvojom, Vladiko, obliči u čas dolaska mojega, niti me gnevom tvojim kazni u dan dolaska tvojega, jer pređe suda tvojega, Gospode, osuđena sam savešću mojom,
mene u tuđini ishranjivao jesi izobilno, te sada te molim oboje: da Me ishraniš i da utišaš buru ljutu duše i tela mojega. Jefimija usrdno prinosi ovo tebi, sveti.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
3a zdravlje i dugi život svakojega mojega prijatelja i pobratima, kuma i druga koji se ovđe namjerio i koji nije mogao prispjeti od duga puta ali posla kruta, da
Oni poslaše njihova kneza, a mi mojega pokojnoga djeda, bilo mu je, kažu, devedeset i jedna godina, tri mjeseca, dvije nedjelje i jedan dan.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Kad zmaj to vidi, začudi se: „Kakva to sila goni od mojega dvora!” pa se | vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim kući.
Zmaj kad to vidi, začudi se: „Kakva to sila goni od mojega dvora!” pa se vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim kući. Kad dođe pred kuću, iziđe careva kći predanj, a on se prodere
Kad zmaj to vidi, začudi se: „Kakva to sila goni od mojega dvora!” Pa se vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim kući. Kad dođe pred dvor, iziđe careva kći predanj, a on se prodere
i pazi dobro, ako joj ne pogodiš biljega, ti si poginuo, a ako pogodiš, na poklon ti ona i polovina carstva mojega.” On se pokloni caru i reče: „Evalaj caru i taste moj! kad je tako, ona je moja.
i otvoriće ti se silnovite i od svake siže aspre, te uzmi i natovari one tri konja i s njima ovamo bježi, te ćeš tako mojega oca cara smiriti | i mene će ti on pokloniti.
“ „Kako zašto“ odgovori seljanin, „dali ne znaš da mi je s mojega brata Nikole i sveti Nikola omrznuo, a kamo li nijesi ti!“ 3. MOJ JE PREDNjAK.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
I IZDAT 2 PREDISLOVIJE 3 OBZNANjENIJE 9 POČETAK GREČESKE KNjIGE 16 KAKO SAM POSTAO KAPAMADžIJA I TRGOVAC 18 POČETAK MOJEGA PUTOVANjA 32 EVO ME MEĐU KALUĐERI; ŠTA SAM TRAŽIO, TO SAM I NAŠAO 36 ZAKLjUČENIJE PRVE ČASTI 47 ŽIVOT I PRIKLjUČENIJA
Zlatni sovet „poznaj sebe” vrlo se kasno prima. Trideset i osam moji[h] prošasti[h] godina napominju me da je podne mojega života preminulo i da se k večeru približavam.
j Zato nameravam različne slučaje, koji su mi se u vreme dvadeset i pet godina mojega stranstvovanja dogodili, napisane ostaviti.
Ova materija, budući najpotrebnija i najpoleznija človečeskom rodu, ona će biti i najosobitije namerenije ovoga mojega pisanja.
ljudi, istini blagodetelja čelovečeskoga roda, dale su mi sposob proći i dostignuti do najpotajeniji[h] zapletaka srca mojega; prosvetile su me i dale su mi više poznanst|va nego što bi[h] mogao pridobiti iskustvom hiljadugodišnjega življenja na
Posle polze i zabave, koju želim kom god od mojega roda uzrokovati, neiskazano utešenije i neizrečenu radost čuvstvovaću, imajući priliku za spominjati i poznanstvu
Meni je dovoljno utešenija dajući priklad učenim mojega naroda da srpski počinju na štampu što dobro izdavati. Šteta | da toliki mnogočisleni narod ostaje bez knjiga na svom
o ljubeznjejši i sladčajši slavenosrpski narode, posveštavam koliko ovu, toliko i one koje će sledovati plode i žertve mojega pera.
| Mesto roždenija mojega bilo je varoš Čakovo u Banatu Tamišvarskomu. Otac moj zvao se Đurađ Obradović, rodom Srbin, po zanatu ćurčija i
Koliko sam mlad bio, no pamtim, kako god danas, kakvu je silu na meni imalo takovo mojega roditelja sviju ljudi spominjanje.
Toliko mogu uveriti, da ako je što dobra i s moje strane bilo, zaisto uzrokovato je bilo črez vsegdašnje spominjanje mojega dobroga oca kojemu i današnji dan želim upodobiti se i tako ljubeznog spominjanja braće moje i roda spodobiti se.
Ovde mi se čini da počinje prvi početak života mojega. U devetoj ili desetoj godini vozrasta, bez oca, bez matere, bez sestre rođene, počeo sam sebe kao strana i prišelca u
Ćosić, Dobrica - KORENI
Prvog muža ona je do smrti zvala „moj domaćin“. Jednom Mu rekla: „Jatagan mojega domaćina ima da se čuva u ovoj kući dok god muška ruka pali slavsku sveću i jede hleb što njegove njive rađaju.
Veruj mi, nije mi u naravi da lažem. Nije, belog mi bagremovog koca, onog sa koga su kučići lizali krv oca mojega. Ako se na oca ne izmetneš, ti ćeš imati pameti.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Br. Radičević III ONAMO, 'NAMO... Onamo, 'namo, za brda ona, Govore da je razoren dvor Mojega dara; onamo, vele, Bio je negda junački zbor. Onamo, 'namo! da viđu Prizren! Ta to je moje - doma ću doć'!
Malo ne posrnuh, mojega mi dina! Al' meni ne dođe lijepa Emina; Samo me je jednom pogledala mrko, Niti haje, alčak, što za njome crko'! A.
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
čovječke nesreće, sa nevinom krvlju oskvernjenu, otrovanu gorkijem suzama, kojuno će voplji nevinosti kod mojega ukleti prestola - nju će oganj božestvene pravde u dan sudnji u jedno trenuće sažeć svojim sveštenijem plamom.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
— To su lire i dukati. Još pet puta toliko će donesem... i... za druge narodske rabote... A za mojega sina neka je aram, ako otide ijedna narodna para!... Kršten je Mojsil, džanum!... Zapanjismo se.
Drugi put su žandari nagnali mojega sina da odnese njihove marame da ih operu moje snahe. Treći put je baš tvoj stric Milenko došao i gotovo na silu od
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Ja ako poginem s mojega supruga postupka ružnog, Neka bih: pravda bi nebesna rajem nasladila m’ dušu; S nas al’ kad stradaju ljudi, večno nam
sočinim. Polazeći ja iz Titela 1813. g. u Kesmark, zamolim mojega prijatelja da mi piše što o Serbiji i o njenom posle Georgija padeniju.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
STANIŠA: I evo ti se, božji prestole, Idole bledi muhameđana — Grobom mojega oca zaklinjem: Da ću i onu ljuljku rušiti U kojoj nas je majka brižljiva Pevajuć one setne pesmice Na jednom mleku
Bojić, Milutin - PESME
Strast je zakliktala na lešini Vere. (1911) SALOMA Iznemogoh i veoma oslabih, ričem od trzanja srca mojega... I nema zdrava mesta na meni. (Psalam 38) Pocrnela je koža moja i kosti moje posahnuše od žege.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
oktobra 1864. godine. Odmah, na prvome koraku po rođenju, no bez mojega učešća i krivice, napravio sam zbrku u kući. Babica, koja je bdila kraj postelje moje majke krepeći se rumom, objavila
Odgovor: Da, brat moje žene ima jednu ticu koja lepo peva! Pitanje: Nije li vaša sestra od tetke rod sestri od tetke mojega nećaka? Odgovor: Da, moja je sestra od tetke rod sestri od tetke vašega nećaka!
Šantić, Aleksa - PESME
1912. TEŽAK Zamahujem. Svuda kupina se splela Pa mi zemlju krije... I na mrke grude sa mojega čela Sve kap po kap lije.
Malo ne posrnuh, mojega mi dina, No meni ne dođe lijepa Emina. Samo me je jednom pogledala mrko, Niti haje, alčak, što za njome crko'!...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
vratio kući — posle svega što mu se u lovu dogodilo, posle pouke koju je čuo od ranjenog sokola: „Meni jeste bez krila mojega kano bratu jednom bez drugoga“ — Anđelija ga je stvarno iscelila prostom i nadmoćnom ljudskom rečju: „Nijesam ti brata
za carstvo, već za grije' što je sagr'ješio; no idite u Prilipa grada, do dvorova Kraljevića Marka, a do Marka, do mojega đaka; kod mene je knjigu naučio, kod cara je Marko pisar bio, u njega su knjige starostavne, i on znade na kome je
Al' besedi Kraljeviću Marko: „Pevaj, brate, ti se ne boj vile dok je mene, Kraljevića Marka, i mojega vidovita Šarca, i moj ega šestopera zlatna Onda Miloš poče da popeva, a krasnu je pesmu započeo od svi naši boli i
Knjigu piše dženeralovica, te je šalje bijelu Prilipu: „Bogom brate, Kraljeviću Marko, ne gubi mi Vuče dženerala i mojega sina Velimira; išti, Marko, što je tebe drago!
im što učini Marko, pa govori Milošu vojvodi: „Bogom brate, vojvoda Milošu, pustite mi moga gospodara i mojega sina Velimira!“ Njoj govori Miloš od Pocerja: „Ne boj mi se, dženeralovice!
ide od Beča ćesaru, da m' odnesu staroga Toplicu; daj mi ruho Vuče dženerala, što ga nosi o Vaskrseniju, da obučem mojega Toplicu“. Sve mu dade dženeralovica, i svakome hiljadu dukata, što će piti vino do Prilipa, pa odoše bijelu Prilipu.
Na meni je ostanula kletva od mojega čestitoga kneza!“ Klobuk dade Kosovski devojki, pa se maši u džepove rukom, te joj dade tri dukata žuta: „Naj ti, seko,
Cijel Stambol jeste pozatvoran od mojega straha velikoga, osim vrata od Novoga hana! Da l' u njemu niđe nikog nema? Da l' je kako ludo i manito, koje jošte za
Tad govori Kraljeviću Marko: „Je li testir, Murate vezire, da ja pustim mojega sokola da uvati utvu zlatokrilu?“ Veli njemu Murate vezire: „Jeste testir, zašto nije, Marko!
Svilojević caru zmoženu govoriti, caru čestitomu: „Sabljom sam se hranio, od sablje ću i umriti; čini mene posaditi na mojega dobra konja, moj čestiti care, sablju moju da pripašu, a naopak' ruke zvežu, ter me čini s janičari na medanak
Da otrujem mojega đevera, od boga je velika grijota, a od ljudi pokor i sramota; reći će mi malo i veliko: vidite li one nesretnice đe
“ Soko njemu piskom odgovara: „Meni jeste bez krila mojega kao bratu jednom bez drugoga“. Tad se Dmitar bješe osjetio đe će ljuba brata otrovati, pa on uzja vranca velikoga, brže
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Eh, reče, pusta, reče, vera što ni smiće i na nas i na vas, a keif mi, reče, da gu uznem, ete, za mojega Halila!...“ I istin’ zboreše žena! A ja gu teke tagaj toprv pogleda malko bolje Zonu.
Njeknja si zborim ništo sas onoga mojega komšiju, čorbadži-Petrakija. More, ima si čovek golemu muku sas onoga njegovoga Mitku. Pričaše mi čovek sve...
Ne znajem si što se raboti i zbori po čaršiju... Pa ti da si raspitaš, da vidiš, demek, za Mana mojega... Zašto stra’ me; reče mi da će da se ženi, — a sag pa, kad mu reko’, — a on stanuja pišman!...