Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
— Dobro veče. — Dobro veče. — Kako je? — Ide, ide! Pristajemo uz sasvim kratak molo na koljima. Čovek će ostati u čamcu da istovaruje; žena me vodi. Slobodno zagazim za njom jednom nogom do članaka.
Doviđenja. — Doviđenja. Prijatna šetnja. Pred krčmom nema više nikoga i ulica je sasvim pusta. Idem na mali molo, koji je sagrađen time što je između nekoliko pobodenih kolja nabacano kamenje. Gledam u apsolutnu tamninu vode.
U čamcu je sad samo njegov sin, uspravan i oslonjen laktovima o molo. — Evo vas natrag! Kako se sve svršilo? — Vrlo dobro. Kao što vidite, mogli ste slobodno poći.
Popio sam kafu u jednoj od dve krčmice na pristaništu, zatim izišao na onaj molo što je na koljima. Bilo je oko sedam časova, ali još sasvim daleko od večeri; mogao sam da vidim, jasno ispod sebe,