Upotreba reči mora u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

isplakane modre trepavice, pogleda me tužnim pogledom, pa onda, skoro moleći, reče: — Tvoje su crte blage, gospodine! Mora da ti je srce dobro, budi mi prijatelj! Oh, kad bi to primio! Ala bih srećna bila ja!

Tek da ne nazebe, nije kožuha obukao: mora da je nešto hitno?...“ Posle toga iziđe napolje u kujnu i stade spremati ručak.

On mora doći, mislila sam. Ponoć je... Ja vidim iz daleka jednu tavnu senku, posle čujem kako opaklija šušti. On je!

“ I oni odoše. Tamo mora da je bilo sila gladnoga sveta, jer se tetka s Aleksom tek dockan uveče vratila kući... Aleksa je na leđima nosio

Po samom izgledu njegovom videla sam da mu je nepravo što ovako jadnoj sirotici mora da očita poslednju molitvicu. Zatim se okrete čiča-Marku, koji je s prekrštenim rukama gledao u mrtvaca.

On je očitao neku molitvu, žureći se da što pre iziđe iz kuće, brzo, onako otprilike kao kad čovek ima posla, a mora na ulici da se s nekim zdravi. Odnesmo mrtvaca...

Pa baš da joj je mati tri muža otrovala, ona mora moja biti!“ Ja sam ga odvraćao od toga, ali sve uzalud! On se rešio da je uzme, i to još ono isto veče, istu noć!

Onaka čoveka on da ubije!... Pa da je drugog koga, nego baš arhimandrita!... E! E! — To mora da je potera... — slušajući kapetanove reči, mislio je Miladin... — Sigurno će za nekim hajdukom.

Pa i ne videše grdila i bruku naših dana, rekao bih poslednjih dana, jer kad god čovek pomisli na poslednje ljude, mora se sećati i poslednjega dana, „što po redu doći mora...“ . . . . . . . . . . . . . . . . . .

bih poslednjih dana, jer kad god čovek pomisli na poslednje ljude, mora se sećati i poslednjega dana, „što po redu doći mora...“ . . . . . . . . . . . . . . . . . .

— Mora da je bio Prus, pa je pomislio da ga je negde na barikadama republikanskim pogodilo đule, a uistini i izgledaše kao ona

I oni su nas baš izobiljski mrzeli. Čuo sam, kad se po treći put odmakoše, gde onaj debeli šapnu ostalima: — Kakva mora da je depeša što je dobiše?...

Obradović, Dositej - BASNE

A čoveku je to dato; zato ako je koliko ko u zlu otvrdnuo i okoreo, opet ga zlo muči i rastrza. Dakle, ne mora li lud biti ko misli da mu je ovo čuvstvovanije zaludu dato?

dakle, zlo o drugima, razve kad je zlo javno, poznato, i kad može nepovinima povrediti; onda svak česni človek mora zlo za zlo priznati i protiviti mu se koliko više može.

Naravoučenije Neke su stvari same po sebi tako smešne da i neveseo mora im se smejati. Vidiš pijana kako se junači da uprav ide, a posrće, — svak se tome smeje.

” „Mučite budale“, — odgovori magarac. — „Zar mislite gdi je vami mesto, da tu svakom mora biti”. Naravoučenije Nije se nimalo čuditi što nisu svi ljudi jednoga načina života.

A kad čovek ima neke dužnosti k životinji, koliko više mora imati k sebi podobnom slovesnom stvorenju? Čovek koji zna da je malovremenan na ovoj zemlji, i koji ima ponjatije o bogu,

Ono što u ovoj basni mrzimo u beslovesnom konju, kako nam se mora činiti u razumnom čoveku?| 48 Konj i konjušar Konju konjušar zob krađaše i prodavaše, a namesto toga češaše ga i praše na

i nježni čovek stidi se i svoje iskati, a bezobrazni i παχύδερμος, debelokožni, i ono što je dužan, i što i može i mora dati, odlaže: sutra, po podne, malo počas, i tako sve tera napred.

Lepota je bez razuma cvet u blatu. A kad ni ženi ne pristoji u samoj lepoti svu cenu svoju polagati, mužeskom polu mora to biti sasvim sramotno.

| 50 Jelen Jelen đorav pridomisli se pásti pokraj mora, zdravim okom na suvo okrenut, od strane morske ne bojeći se ništa. Po slučaju prolazeći tuda ribari, ustrele ga.

Teško tu onom ko je miran i dobar! Svaki čas mora svaki gotov biti ubiti, ako nije rad ubijen biti. Oteti, upaliti tuđa sela, razgrabiti, ubivati, to su njihovi

truth with succes must be numbered among the first benefactors of mankind: Oni koji spriopštava istinu s uspehom mora biti pričisljen među prve blagodjetelje čelovečeskog roda.” Blažen narod gdi se ovo misli i veruje!

Sve li to mora ostati? O svetu! Taka li je na tebi pravica! Baš li onda moram skončati se kad najbolje mogah poživljeti? Lekare zovite!

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Ne spremajte im, lađari, jedra i vesla - one će i bez lađe preko mora! DOMODRŽNICE Žene koje peru košulje lopovima, koje ubicama presvlače postelju; žene koje kuvaju lipov čaj i

Ono tamo, pod onim oblakom? Iza onih sedam žutih slama? Zar je ono nasred póljā peć? Ono mora da je podložio neki iz oblaka proterani bog, koji se na zemlji probudio gladan, i kome je gladnom bilo hladno!

U ovom svetu neslanih mora i jela, Dok nam se broje poslednji trenuci, nek zasvetli, nek nas osoli, Trojeručice, so suza, skupljena u Tvojoj

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

gde je neobično mlogo puta jedno za drugim riknuo, i odma tu se zaustave i nasele, uverivši se po tome rikanju da tu mora dobra i plodna zemlja biti.

Pade mi na um što su mi Turci pripovedali: da se car ne može viditi, i koji ga god vidi, mora mu od strâ donja usna prepući.

I zapovedimo starešinama (kućevnim), da svako mora dovesti na ispovest a starešina mora najposle ostati. Ona dva stara (sveštenika) ispovedaju stare ljude, a nas trojica

I zapovedimo starešinama (kućevnim), da svako mora dovesti na ispovest a starešina mora najposle ostati. Ona dva stara (sveštenika) ispovedaju stare ljude, a nas trojica mlada učimo decu kako se valja

ili drugi kakav Turčin, na koga se mlogo na dočekivanje potrošilo, ili su kakvu japiju ili što drugo plaćali što se mora na svu nahiju porezati.

godine, ona četiri Turčina odu i zasednu sat od Valjeva u šumu kraj puta kojim se on mora vratiti. Jednome reknu: „Udri ti kneževa ̓aznadara Živka, a nas ćemo trojica kneza.

Prelazeći preko valjevske Kolubare i Tamnave, gde gode noće po jedno goveče zakolju, a selo im mora ̓lebac namesiti, odakle po neki tovar žita ponesu, jerbo su, kaže, imali u planini Klještevici zbeg.

Sva vojska povika: „Tako je, tako je, i jedan starešina biti mora svima; no među nas ljubov i slogu! i da se s Turcima bijemo i našim starešinama pokorni i poslušni budemo, ali da i

Na to nam on kaže: „Naš jelčija divanu turskom govorio, no ništa uspeo nije. Sam je Reis-efendija kazao: da ta raja mora sva pomreti, koja se tako često buni” — Prosili smo na to od njega sovata, i da se ovaj dvor s pročima poduzme nas

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Jest, jest... korali — potvrđuje učitelj. — A gde li to raste? — Ne raste to, bolan, nego se vadi iz mora! — reče Marko, pa pogleda opet po svima. Seljaci gurnuše jedan drugog laktom. — Iz mora?

— reče Marko, pa pogleda opet po svima. Seljaci gurnuše jedan drugog laktom. — Iz mora? — upita Maksim i pogleda još malo više. — Iz mora, dabome, ja šta ti misliš? Je li, učitelju?

Seljaci gurnuše jedan drugog laktom. — Iz mora? — upita Maksim i pogleda još malo više. — Iz mora, dabome, ja šta ti misliš? Je li, učitelju? — reče opet Marko i opet pogleda po svima. — Naturalno! — potvrđuje učitelj.

— potvrđuje učitelj. — Oni to valjda zarone, pa vade? — upita Maksim. — Dabome, zarone do na dno mora, pa seku korale, to jest merdžane. Je li, učitelju? Učitelj potvrđuje: — Jest, jest!

— Ama jeste li vi koji čuli što ono rikaše noćas goveda po livadama? — upitaće jedan. — Jest ja — odgovori drugi. — Mora da ih je nešto poplašilo.

Nije vajde — baš kad ga čovek pogleda, mora priznati da ga je sama priroda stvorila da bude kapetan. Pa još ono njegovo zvanično ponašanje!

A ovaj kapetan jok! U njega su poslepodne, osobito leti, prozori otvoreni, na stolu mora biti cveća; zimi kadi se izmirnom ili šećerom... milina ti ući.

— Po četiri-pet dukata! — začudi se Milun. — Ja šta ti misliš. Najmanje od veselja mora mu pasti barem sto rpoša. — E to je dosta, dosta... bogami! — reče Milun mašući glavom.

— poče Sreja dvoumiti — Ama slušaj ti ovo dokraja! — reče Vidak. — Ja sam ovde obavezao i gazda-Miluna. Ono mora biti po vormi kad se 'oće pismeno. — Jes', jes', tu mu ima neka vorma! — potvrdiše ostali i opet se nagoše da čuju.

nije dužan davati nikakve naknade Milunu, a slobodno mu stati gde hoće pod najam ili raditi svoj zanat; da gazda Milun mora opraviti Sretenu bubanj ili mu nov nabaviti; da je dužan platiti Sretenu da onim ljudima što su se žalili opravi sudove

ili mu nov nabaviti; da je dužan platiti Sretenu da onim ljudima što su se žalili opravi sudove ili, ako to neće, da im mora u novcu dati naknadu.

Mehana mu je na zgodnom mestu, baš na drumu seoskom. Ko god prođe i potera ili ponese što u Beograd da proda, mora proći pored ćir-Trpkove mehane i dućana. Ćir Trpko, naravno, ne propusti nikoga dak s njim što ne pazari.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Ona vam je kao tuđinka, ne da se svakom poznati!... Ko hoće da zna njene draži i njene lepote, taj mora živeti u njoj. Tome ona otvara svoja nedra i daje svoju miloštu...

Tome ona otvara svoja nedra i daje svoju miloštu... A ko proživi u njoj, taj je lako ne ostavlja, ili, ako je baš mora ostaviti, nikad je ne zaboravlja. U doba kad se događaj o kome pripovedam desio, Mačva je drukčije izgledala.

Ako koga uhvati groznica, troletna groznica, neka mu popa Miloje očita „veliku” molitvu - mora ga pustiti, pa da kugu kumi!... Bilo je slučajeva kad su mu dovodili bolesnike koji boluju od „one” (padavice).

I toliko ponižavanje, i opet se otrpi!... Kako može da se trpi?... Mora se!... A zašto? u selu je živeo subaša. Pa ko je taj subaša? Da objasnim.

I mislio je: niko o tome n zna! A osećao je da se mora nekome poveriti; morao je imati nekoga s kim bi mogao o tom govoriti da bi mu duši laknulo.

Lazar i on ne mogu živeti pod nebom, jedan mora biti mrtav! On se reši u goru, ali najpre da ubije Lazara... I, čudnovato! Od toga časa on beše drugi čovek.

Diže se. Prva misao beše mu da se pozdravi s Jelicom. Osećao je da se mora s njom sastati. On joj mora kazati da je laž sve ono što se danas selom pronelo o njemu i kući njegovoj...

Diže se. Prva misao beše mu da se pozdravi s Jelicom. Osećao je da se mora s njom sastati. On joj mora kazati da je laž sve ono što se danas selom pronelo o njemu i kući njegovoj... I još mnogo trebalo je da joj kaže...

Tolike misli, toliki osećaji... a on ih ne umede kazati!... Ali je osećao da joj mora nešto reći. I reče: — Zalučuješ telad? – Ja. — Koliko ćeš imati „zimkulja”? — (Krave što se muzu preko zime.) – Pet.

Harambaši se dopade ovo samopouzdanje. — Ali hajduk hajduka mora čuvati i braniti. Ako mu druga rane, ne sme ga ostaviti da mu neprijatelj glavu seče i tice meso jedu; mora ga na

Ako mu druga rane, ne sme ga ostaviti da mu neprijatelj glavu seče i tice meso jedu; mora ga na plećima svojim iz boja izneti! — Mlad sam, snažan sam!... To mi neće biti teško.

Htede nešto reći, ali na osmejku osta... Iako je došao u hajduke, iako je znao da kao hajduk mora krv nrolevati, opet mu ovo dođe nenadano, najednaput...

Dučić, Jovan - PESME

24 POEZIJA 26 ZIMSKI PASTEL 27 PODNE 28 RIMSKI SONET 30 SAMOĆA 31 JADRANSKI SONETI 32 PORED VODE 33 KRAJ MORA 34 SELO 35 LETO 36 SLUŠANjE 37 DUBROVAČKI REQUІEM 38 DALMACIJA 39 NOĆNI STIHOVI 40 JUTRENjI

Opet jedno veče... I meni se čini Da negde daleko, preko triju mora, Pri zalasku sunca u prvoj tišini, u blistavoj senci smaragdovih gora — Bleda, kao čežnja, nepoznata žena, S krunom

I mora svetlosti sjaje i trepere, Vek za vekom tone u prostranstva sjajna — A njen bol i život ostali su tajna Za beskrajni

i bora, Mlado, krupno sunce prži, puno plama; I trepti nad šumom i nad obalama Slan i modar miris proletnjega mora.

Sve kipi u meni, kô plima kad stiže: Kao sad da postah! Dokle zvezde brode Jedne bezimene noći, pored vode. KRAJ MORA Iz Boke Lav kameni jedan iz mletačkih dana Ozbiljan i mračan još na trgu sedi, Na obali mora.

KRAJ MORA Iz Boke Lav kameni jedan iz mletačkih dana Ozbiljan i mračan još na trgu sedi, Na obali mora. Sluša šum Jadrana, I gde vek za vekom neosetno sledi.

A kad je probudi srebrnasta zora, U njoj vas dan šumi noćna pesma mora, Puna jedne bolne neutešne sete. DUBROVAČKI REQUІEM Taj dan tako tužno zvonila su zvona, Bolnu neku pesmu iz

Albatros je jedan kružio nad vodom, Zalutao amo ko zna s koga mora. I plamen dok hvata krvavijem svodom, I puši iz modrih maslinovih gora, Gordo, sa daleko raširenim krilom,

ZVEZDE S ostrva Lopuda Visoko u granju mirno gore zvezde, I široka pesma mora u tišini Čuje se oko nas; i ti glasi jezde Kô da rosa pada u srebrnoj tmini.

NATPIS S mora na čijoj crnoj ploči Sva mirna sunca sedaju, Do na breg smrti, s koga oči Na oba sveta gledaju — Ponor po ponor,

A Nedelja u šumi sela, Čeka kad prvi odmor dospe, Da širom polja brzo prospe Krvavih bulki mora cela. MRAK Ide red crnih jablanova Svu noć kroz mračno polje žita.

Na obali morskoj moje srce ima Žamor nekog vala što večito pline; Što čuva sveg mora zvuke i gorčine, I svu huku davno nestanulih plima.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Tada ga Bog šalje, te da mu „sa dna mora“ donosi i razbija kamen, i unutra su dva živa crva. — „A ko se za njih stara?“ pita Bog. — „Ti, Gospode!

kad mi je bilo dvanaest godina ili po onom pogledu kome nedostaje ceo svet; ili po ona dva crva u kamenu sa dna mora, ili po Šekspiru; ili... tek ja njega poznajem!... Ali nije, zaboga, ne poznajem ga!

Kad se on što obrecne, a ona da svisne od plača, pa još mora da krije suze i od nas i od njega. Nikad i nikuda nije s njome ištao, niti je ona smela pomenuti da je kuda povede.

— Nema je — reče i oficir, ali mirno, kao periodičan činovnik koji zna da posle pet godina mora doći klasa. — Što li, bože? — reče opet kazandžija. — Valjda... ta da... ovde i nema Turaka...

A on ništa — živ! Pa još puši! Ništa mu, kaže, ne škodi! — Pa dabogme! — Samo to mi se ne dopada što prosi. — Pa mora da jede! — Znam! Ali on kad je u ratu izgubio nogu, treba da mu se plati! Lepo da mu kažu: Nâ ti, brate!

kako da kažem?... to je strašno pogledati! dovde odsečeno, — a čovek hoće hleba! Pa sad zar da prosi? Mora! Ne može da ore, ne može da kopa! Pa još, može biti, poneki put slabo što i naprosi.

— reče kapetan. — Ta zviždi, bog s vama. Blagoje istrča navrat-nanos napolje. Malo posle vrati se pokunjen: — Mora biti da je neko vabio vaške. A ima i ugursuza, pa duvaju i u ključ.

— Daj bože! Na nekoliko dana posle toga kazala je Anoka jednoj svojoj drugarici: „Znala sam ja da sve mora biti po mojoj volji! Nema, more, ovake devojke ni do devetog sela!

Ona zna sve najbolje! Uvek mora biti na njenu! Neće da radi što joj se kaže. Kaže: „Nisam ja to ni u oca radila! Što daja mesim hleb za carevu vojsku?

Ne pazi kad zavrće slavinu na buretu. Hleb joj pregori, da se cela peć mora baciti svinjama. Oblači stajaću rubu radnim danom.

Arsen opet ćuti. Hteo bi da izbegne odgovor, al' i đeda sasvim uporno gleda u oči i ćuti. — Mora biti — reče Arsen — da je Burmaz zdravo mazio! Znaš, jedinica mu je.

Nijesu se dugo prepirali. Seljaci se šćućuriše, samo ih srce boli, ali što mora biti — mora! I poslije mjesec dana već se oprema dijete za put. Silne se pripreme čine.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

kao dobar pastir ni tu da se izdvaja od svoje poverene mu pastve, nego sedi kao stanac kamen ili kula svetilja kraj mora, nepomičan na svom mestu, dok se sve oko njega ljulja kao talasi na uzburkanom moru.

— Beštija jedna — misli u sebi gospoja Persa, — mora ona svud svoj nos da zabode! Ništa drugo nego je došla samo zato da vidi šta večeramo. A baš je i potrefila!

Danas malo koja da mora da traži koga da joj piše u rod, nego sedne sama pa piše; po tri dana može da sedi i da kiti pismo, toliko je svaka

A devojke su rekle da su ga videle da prolazi na kolima, da mora da je neženjen, jer póšu oko vrata nosi baš iroški; jedan mu kraj sve lepeće preko levog ramena k’o barjak na damšifu.

— govorila bi popadija, — a kud bi bio virtšaft bez pátka. A ako ovog zakoljem, moram drugoga naći, pa opet mora tu pátak da bude!

Baš je ona neka Juca. Pudaruša jedna! — Pa kaz’o je još i to šta vole da jede — nastavlja Erža svoj raport. — Pa, mora da kaže siroma’; vidi i sam di je zapao međ paore! — veli gđa Persa.

— O, paoruša jedna! I ona zna šta je »pokenes«! — A on kaže da vole gužvaru sa sirom! — nastavlja Erža. — Pa mora, siroma’! Daj, misli u sebi, ma šta, samo da ne ostane gladan. Bome, piškote mu i neće spremati!...

Pera. — Izredna, črezvičajna čorba! — E, to je Jucina slava, ona je danas bila reduša... — A, gospođice, mora se priznati... u tim godinama, pa tako majstorski zgotoviti! Mogli bi gastgeberaj otvoriti! — izvali g.

Savi, a na balu je uvek bila malerozna. Okrene li je samo dvaput tencer po sali, — njoj se mora desiti neki maler; mora da joj pukne haljina ispod pazuva na leđima.

Savi, a na balu je uvek bila malerozna. Okrene li je samo dvaput tencer po sali, — njoj se mora desiti neki maler; mora da joj pukne haljina ispod pazuva na leđima.

— Ah, beštijo jedna, gledaj samo kako je pakosna, mora da ujede! — reče u sebi gđa Sida ljutito, a posmatra Peru i Melaniju kako su seli jedno do drugog pa razgledaju album.

’Ajd’ spasi bog! Pa, da se to ide, — veli zadovoljno pop Spira ustajući. — Znam ja nju dobro! Ali do doveče mora mi se ona odduriti! E, pa sad, zbogom! — prašta se pop Spira sa svima i odlazi sa pop-Ćirom.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

I tako svuda. Po gde-gde bi, ali to retko, bio kakav muški. Udovac, sam, svi mu pomrli, pa mora on da im dolazi na grob, iznosi. Nakupovao simite, penjerlije iz furundžinica. Poređao po grobu.

On, čak, nije ni prosio. Njemu se na noge donosilo. Čim ko umre, to se zna, da odelo, u kome je umro, to mora njemu, Taji, da se pošalje. Njegovo je to. A on bi uvek još tražio: — Što već svi ne pomru?

Pa, kad dođe kod Taje ne samo što mu ne da ništa, već ga tera od sebe, izgura iz njegove sobe te on mora napolju da noći... A često i bije ga.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ali, kad se vašar započne, da vidiš Ljubu Čakmedžijića kako mušterije mami, kako mu slatko reči teku, mora čovek od njega što bilo kupiti.

Iznenadno piše mu mati da se što pre kući vrati, jer je bolešljiva, pa sina kod kuće mora imati. Ljubi je žao, ali šta će; ne može mater samu ostaviti, mora odlaziti. On je hteo još nauke u svetu da profitira.

Ljubi je žao, ali šta će; ne može mater samu ostaviti, mora odlaziti. On je hteo još nauke u svetu da profitira. Žao mu je što nije video Medinu trgovačkih kalfa, „Belu lađu” u

— A kako je sa hiljadom, jer, ja iskreno ispovedam, bez toga ništa ne može biti. — Ta ja mislim da to ne mora odma' biti. Ta neću ja ovo šta imam na drugi svet nositi; sve je to moje dece... — Ja se na veresiju ženiti ne mogu.

— Ja dobro mislim, al’ treba još da se promislim. Ja držim već je po posla gotovo, a i druga polovina mora nabrzo ići, jer ja oklevanje ne trpim. — Ni ja! Što ima biti neka bude na brzu ruku.

Kada su kući došli, počnu nanovo razmišljati. Ljuba misli kako će ta stvar ispasti. Ako Persi u kuću dođe, mora svoju ostaviti, pa nije pravi gospodar; rad bi Persu u svoju kuću dovesti, sa svim imanjem i detetom, ali starac je

— reče malo razljućena mati. — Da, kada bi mi nju pitali! Što mi ovde svršimo, ono mora biti, — reče tutor kao ni brigeša. — Odma’ idi po nju! — viknu mati. — Molim vas, manite se tog posla.

Badava je tutor govorio da on devojku ne sluša, da je ona prosta, da slušati mora, a Ljuba će je naučiti, — Ljuba neće ništa da zna. On taknu nevaspitanu devojku, veli, ne može uzeti. Dignu se i odu.

onda muško izlaže se svakom maleru, samo što želi da postigne; tako isto i ženska za ljubav katkad i u muške haljine se mora oblačiti. — Pa to je abentajer? — To je. — Hvala lepo, ja ga ne potrebujem. — Al’ tek je opet lepo čitati.

— Ljuba se preporuči, no obreče da će do osam dana možda opet doći, sad mora kući. Ljuba ode u svoj kvartir, a majka brže bolje k njemu na razgovor.

Dođe i vreme ručku. Svi se nameste. Gospodar Belkić bio je čovek od staroga šloga, ali vrlo pronicatelan. On mora Ljubu još za ručkom iskušati da l’ je otvoren. Razgovara se sa po oka meri Ljubu.

Ljuba nema mane, samo još preko jedne probe mora proći. Donese se pečenje — dugačak mator zec. Ko će ga tranžirati? Kod gospodara Belkića nije bio običaj, ili da

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— Niko. — Jel'te imate li vi dokaza ko ste? — Ama ljudi, ama ja vam... ama ja sam čuo. — Gospodo, to je špijun, mora biti špijun. — Sigurno, sigurno špijun. Pa pun je Beograd špijuna. — Špijun zaista? — Zar već?

Idite kućama i spremite se, rata mora biti! Samo se njemu činilo da on to ne bi kazao onako obično, nego bi nekako grozno zaurlao snagom one vere koju je

— Dakle, druže? — Da, kad se mora onda drage volje! — Dragi Jurišiću, tebi je lako, sam si. — Nikom nije lako pa ni meni, — odgovori Jurišić.

da zatvorim razum ovako kao oči i savladam ovu mahnitu svoju osetljivost koja mi razdire dušu, pa neka dođe sve što mora doći i što već mora biti.

ovako kao oči i savladam ovu mahnitu svoju osetljivost koja mi razdire dušu, pa neka dođe sve što mora doći i što već mora biti. Dva rata i jedna pobuna, ti tek što danusmo dušom, evo ni rane mi nisu još suve, a, vraga, šta se ponova sprema.

Samo ja osećam jedno: da do novog rata mora doći. Jest, mora, mora doći, do novog rata. A zašto mora doći ja ne znam i da me čovek ubije ne mogu jasno da pojmim,

Samo ja osećam jedno: da do novog rata mora doći. Jest, mora, mora doći, do novog rata. A zašto mora doći ja ne znam i da me čovek ubije ne mogu jasno da pojmim, i ne pojmim jasno

Samo ja osećam jedno: da do novog rata mora doći. Jest, mora, mora doći, do novog rata. A zašto mora doći ja ne znam i da me čovek ubije ne mogu jasno da pojmim, i ne pojmim jasno da li

Samo ja osećam jedno: da do novog rata mora doći. Jest, mora, mora doći, do novog rata. A zašto mora doći ja ne znam i da me čovek ubije ne mogu jasno da pojmim, i ne pojmim jasno da li je bolje da do njega dođe ili nije

Život taj samo je jedno sanjarsko lenstvovanje, nedostojno čoveka koji mora da voli onaj drugi, pun tragičnih, velikih strasti, jedan bujan ti buran, pobednički život.

Jest, časti mi moje sa svim nesigurne, mora biti. rata i sve treba pustiti da ide kako ide. I onaj Hristić što se oženio pre dvadeset i tri dana mora ostaviti

rata i sve treba pustiti da ide kako ide. I onaj Hristić što se oženio pre dvadeset i tri dana mora ostaviti ženu, ono divno vitko i vatrenostvorenje, i sa mnom zajedno u bateriji ponova puniti one topove.

Afrika

Ptice su se menjale, nailazili smo na ribe koje izleću iz mirnog, zelenog ili azurnog mora, a pokoji brod, koji je prolazio horizontom, bio je za nas — događaj!

skoro je od purpurnog Nekoliko majušnih kućica obojenih zeleno na ovom purpuru, između plavila neba i indiga mora, raduju neobično. Tamne ptice, ogromne kao orlovi, toliko su smele da crnkinjama iz korpi sa pleća odnose hranu.

Pijaca riba svih najnežnijih boja: onih koje gledamo da se prevrću po pučini, na radost beskrajne mlečne daljine mora i nebeskoga azura, u kome kao beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se

17 „ Dakar. Jedno veče puno uzbuđenja. Pred njim dan vreo koji upija svu plavu boju neba i mora. Sve je u belim isparenjima. Jasno se vide tela riba, koje lete ispred broda.

Ne mogu evocirati svečanu, skoro patetičnu, tišinu tropskoga mora uveče. To bi dalo svu veličanstvenost viziji arhipelaga na njemu.

I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san. Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna.

Prva velika zgrada u blizini, dalje od mora, je „Grand Hotel“, za čijim su stolovima iskupljeni svi belci Konakrija, Ima ih deset–petnaest za dvadeset do trideset

Obale i plaže Tabua pojaviše se žute kao zlato između zelenila rastinja i blede sinjosti mora. Najpre najnežnije boje, zarđalo crvene, ljubičaste, sepija, i svi tonovi zelenog, stapale su se iza nekoliko

“ Vuije, na moje očajanje, da bi me utešio, ili što tako misli, ovu tvrdnju ovako prevodi: Boj mora da je izvrstan inače ga njegov gospodar ne bi doveo čak do mora; prijatelj gospodarev hteo je da ga uzme k sebi, na šta

ili što tako misli, ovu tvrdnju ovako prevodi: Boj mora da je izvrstan inače ga njegov gospodar ne bi doveo čak do mora; prijatelj gospodarev hteo je da ga uzme k sebi, na šta boj nije, iz ko zna kakvih razloga, pristao.

Sve te stvari načinjene za putnike, koje izgledaju tako komplikovane, upotrebljive su i neophodne čim se o njima ne mora da stara sam putnik već njegova posluga, i čim ničeg drugog baš nema na raspoloženju.

Vuije hoće da me prati još koji kilometar dalje od mesta na kome mora sići da bi stigao na plantažu. Zatim bi se morao vraćati pešice što je, razume se, suvišno kao zamor pod ovakvim

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JUCA: Ta onomad je pred vašim očima kvara učinio. JANjA (uzane): Siroma Janja, mora da postrada črez nevaljalo svet! PETAR: Gospodaru, evo jedno pismo na vas... JANjA: Ko ga šilji? PETAR: Taki.

(Pokaže stolicu.) JANjA: A gospodin notarius neći da si dugo bavi! (Prokleto Evo, mora da ti djavol nosi!) MIŠIĆ (Juci): Kad me tako lepa gospoja nudi, ne mogu odreći. (Sedne.

(Preti Juci.) MIŠIĆ: E, naravno da je ona za vas. Ništa manje, što je lepo, ono se mora svakome dopasti. JUCA: Vi meni jako šmajhlujete. JANjA: Što se ti mešaš u naše razgovor?

MIŠIĆ: Ja ne mogu primiti, kir Janja. JANjA: Ama, mi ubite: nemam više sad! MIŠIĆ: Ta, kažem vam, ne mora od časa biti. Mogu ja doći i drugi put. JANjA: (Eto, mignila mu Evo da dođi kod nje!

DIMA: Ama kraksite tin Katica, da vidimo oći da pođi. JANjA: Što oći, što neći? Mora, kad kaži papu! Da go šiljim u Atina, da pošljim u Amerika, mora da idi, kad oći papu. DIMA: E, kala.

JANjA: Što oći, što neći? Mora, kad kaži papu! Da go šiljim u Atina, da pošljim u Amerika, mora da idi, kad oći papu. DIMA: E, kala. JANjA: Da budi svadbu, ne svadbu, da ti djavol nosi srpsko prokleto običaj!

Sad imamo sugubu štetu. Sirota, sad ne mogu ni aljinu dobiti, da se jedanput i ja ponovim! JUCA: Bogme, on meni mora kupiti šešir, makar mu svi po kući pocrkali!

JUCA: Istina, i ja sama mlogo ne znam; no mislim da će i toliko za tebe dosta biti. Svaka devojka, prvo i prvo, mora da pazi na svoj štelung. Koja na to ne gledi: mala, visoka, suva, debela, ona nije ništa.

tako ućutali? Vami je žao za konje? Ne pčelite se, kupiće kir Janja druge. KATICA: Žao mi je samo što se mora tako star jediti. MIŠIĆ: O, lako se može čovek utješiti, kad ima u sanduku dukata. POZORIJE 3.

Gospodar notarius, vi ste pametno muž što ste mi jedna lepa špekulacija kazali. Vi mora biti da ste Grk. MIŠIĆ (smeši se): To može lako biti. JANjA: E, što sum kazao? Pravo Grk, pravo grčko pamet!

(Otide.) MIŠIĆ: Ovaj sve o konjma brigu vodi. Siroma, poplašio se da i ne mora derati, no ja sam kriv što sam starca na to naveo. KATICA: Zar to nije istina, gospodin Mišić, što ste mu kazali?

gluvi sluga to učinio, ne znam, dosta je to što je pre negdi, spremajući se na put, koj do nekoliko dana preduzeti mora, pasoš izvadio i sad ga bez pečata nalazim. MIŠIĆ (razgleda pasoš): He, he, he!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Taj čovek mora da je imao gladnog oca, pa je sav sazdan u zavisti. Mora da su ga roditelji spremali za popa, pa govori kroz nos, a

Taj čovek mora da je imao gladnog oca, pa je sav sazdan u zavisti. Mora da su ga roditelji spremali za popa, pa govori kroz nos, a samo je slučajno zalutao u vojsku i dočepao se Dvora.

Ja to ponavljam: MORA. Imaće da se priviknu i nauče kameralnim zakonima. I varmeđskim zakonima. Nošenje nezakovanih mrtvačkih sanduka je

I varmeđskim zakonima. Nošenje nezakovanih mrtvačkih sanduka je zabranjeno. To mora da prestane. MORA.“ Engelshofen se ćutke oblačio i mislio, u sebi: „Imamo dakle papagaja.

I varmeđskim zakonima. Nošenje nezakovanih mrtvačkih sanduka je zabranjeno. To mora da prestane. MORA.“ Engelshofen se ćutke oblačio i mislio, u sebi: „Imamo dakle papagaja.

Sve te priče pandura, o pucnjavi po kasarnama i paljenju stogova, u blizini barutana, mora da su izmišljotina, da bi se, ulagivanjem kod njega, pravila karijera.

U trenutku kad grof Palavičini pomenu da je, otsad, zabranjeno da mrtve iznose u otvorenom sanduku, i, da mora, otsad, da ih sahranjuju u zakovanom sanduku, neko mu nešto, iz gomile, doviknu. Grof se bio zbunio.

Sa vladikom Vasilijem kreće cela Črna Gora. U Trijestu čeka da pođe sirotinja što je došla preko mora, sa albanskih strana. Mitrovica je puna sirotinje što je iz Srema pošla.

Da decu vrate u babinu kuću! Ako baš mora biti, daće im decu, kad pođu u Rosiju, ali dotle, neka budu malo radost, babi, i dedi!

Bio je nemoćan, da im pomogne, a proklinjao je svoju sudbinu, da mora da ih gleda, kako ih na Begej teraju husari. Indžiliri, geometri, dolazili su, međutim, i dalje, svako jutro, u Mahalu,

Govorili su da će oni da se vrate, ako tako mora biti, otkuda su i došli, u Serviju, to jest u Tursku, a da neće pod spahije, u paoriju.

iznenada, iza crnog oblaka, sine munja, pa osvetli čitav predeo pred nama, Trifun, u istom trenutku, seti se da to mora biti kolona novih naseljenika, koja se očekivala.

Teodosije - ŽITIJA

se obradova njegovu dolasku i posla svoje blagousrdne sluge sa svojim konjima, da sa svakom počašću dovedu svetoga od mora.

Svi koji su bili u lađi, videvši brzo ukroćenje mora i vetrova rečju svetoga, užasnuše se od čuda i slavljahu Boga, koji takvu vlast dade ljudima, i pripavši ka svetome

I dok je još ova reč bila na usnama svetoga, odmah se od mora iznad lađe uzvisi val, držeći kao rukama preveliku ribu, i u ruke svetoga, gde ležaše u lađi, na prsa je njegova položi.

A car posla svoje blagorodne sluge i svoje konje, da sa svakom počašću uzmu svetoga od mora sa njegovim potrebama. Kada je sveti došao u grad Trnov, predusrete ga car i ljubazno ga primi, i veliko slavlje zbog

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ona se prostire od Celovca i Ljubljane do Soluna i od Jadranskog mora do Crnog. Ima šesnaest miliona stanovnika i podeljena je na više država i pokrajina.

i u moravsko-vardarskoj oblasti su najbolji oni „psihički profili“ koji se povuku sa zapada na istok, od Jadranskog mora prema moravsko-vardarskoj dolini i dalje; na donjodunavskoj ploči i u slivu Marice su najbolji oni psihički profili koji

Na „psihičkom profilu“ od Jadranskog mora do Balkana jasno se zapažaju razlike između stanovnika Boke Kotorske i Šopova u okolini Pirota i Sofije.

Konstatovali su da se neosetno razlikuju jezici kojima se govori od Ljubljane do Soluna i od Izonca do Crnog mora. Slovenski lingvisti su prvi grupisali ove narode pod imenom Južnih Slovena nasuprot drugim slovenskim narodima,

Docnije ga treba učvršćivati i dalje negovati. Idući preko Balkanskog poluostrva, od Jadranskog mora ka Crnom, ispitivač će naići na znatnije jezične i etničke razlike, naročito ulazeći u oblasti naseljene Bugarima.

„Nada nema prava ni u koga, do u Boga i u svoje ruke“, kaže narodna pesma. Ako mora pred većom silom popuštati, dinarski čovek će uništiti sve što bi neprijatelj mogao uzeti.

tekovine, kad to samo od njih ili najviše od njih zavisi; mogu, dakle, onako tvrdim snom zaspati kao Kraljević Marko i mora se čekati dok se ne probude.

Zemljoradnjom se gotovo nisu bavili. Priroda zemljišta ih je uputila na stočarstvo. Geografski položaj između Jadranskog mora i moravskovardarske udoline, na poprečnim putevima, učinio je od njih kiridžije ili ponosnike.

zbog malih uvreda išli u hajduke, jer su kao svi dinarski ljudi smatrali da se bez obraza ne može živeti i da se uvreda mora osvetiti. Najviše ih je išlo u hajduke zbog nepravde i od razjarene mržnje.

moru, to jest stanovništvo gotovo svih krajeva koji su obuhvaćeni razvođem između sliva reke Dunava i Jadranskog mora: to su, sa juga na sever, Boka Kotorska i Skadarska krajina, cela Dalmacija, Kvarnersko ili Hrvatsko primorje,

Ovi drugi čine većinu u više jadranskih predela. Ovo se južnoslovensko stanovništvo izmenilo pod uticajem mora i mediteranske klime: jedino su se među Slovenima neke grupe iz ovih krajeva prilagodile mediteranskom načinu života,

Ono je gotovo kao neki prosek između Balkanskog poluostrva i Italije, jedan zaliv Sredozemnog mora, na jugu stešnjen Otrantskim kanalom i sasvim po strani od velikih puteva sredozemne plovidbe.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— Pa šta ja tu mogu — smrklo, pa smrklo. Mora da neko ima u džaku dok se on tako miče. A taj Neko sigurno misli: — Znam i ja da mi se smrklo, jer se u džaku ništa ne

— Nema ga, znači, u vodi, jadan ja i kukavan! — othuknu čiča — mora biti da je još gdjegod na zemlji. U svih prolaznika uz put Trišo se propita nisu li negdje susreli džak s mačkom, ali i

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

neću 4 Napolje iz moga zazidanog beskraja Iz zvezdanog kola oko moga srca Iz moga zalogaja sunca Napolje iz smešnog mora moje krvi Iz moje plime iz moje oseke Napolje iz mog ćutanja na suvom Napolje rekao sam napolje Napolje iz moje žive

Nušić, Branislav - POKOJNIK

NOVAKOVIĆ: Ne vidim zašto tebe to sve toliko uzbuđuje? Ima slučajeva sa kojima se čovek mora miriti u životu. Uporstvo u ovakvom slučaju je pravo divljaštvo...

ANA: Ne, koliko ja znam, ništa. ANTA: Idite, zovite je, recite joj stvar je vrlo važna, ne mora baš sva dugmeta zakopčati. Idite! ANA (ode).

Ja ću vas lepo moliti, rođače, da odete lično, To nije daleko, Ministarstvo građevina, da odete, znate: on već mora biti tamo, zadržao se možda u kojoj drugoj kancelariji, ali je bez sumnje tamo.

SPASOJE: U, 'ajde da si kazao, na primer: ugasilo se sunce, lepo, primam; što svetli mora se jednoga dana ugasiti. Primam!

I zar to može tako da bude? Zar to može kako ko hoće? Ja mislim da u uređenim zapadnim državama mora postojati o tome kakav zakon i po tom zakonu: ko je mrtav, taj je mrtav. Kod nas, međutim...

LjUBOMIR (nervozan, uzbuđen još uvek): Ne možemo sada o tome govoriti. SPASOJE: To mora da je neka pozamašna suma? LjUBOMIR: Da, tako nešto!

SPASOJE: Ne krije se, dušo, ali je taj razlog takve prirode... VUKICA: Mora da je to vrlo čudan razlog. Zakazati dan venčanja, objaviti to tako reći celom svetu, štampati i pozivnice, pa

Je l' postoji on? SPASOJE: Pa on kaže da postoji. ĐAKOVIĆ: E, to je ono, vidite, a njemu se u ovakvom slučaju mora verovati. SPASOJE: Pa, dobro, zar vaša moć logike ne može nekako da dokaže da on ne postoji?

VIII AGNIJA, VUKICA, SPASOJE AGNIJA (izlazi iz Vukičine sobe): Ukus, ukus, ukus! Ukus u svakoj sitnici, to ti se mora priznati. VUKICA: Sad ne možete reći da vam nisam sve pokazala? AGNIJA: Ah, da, sve, sve, sve!

SPASOJE: Pa? NOVAKOVIĆ: Advokat potvrđuje da je moj brak pojavom prvoga mužaa odista anuliran i da se moja žena mora vratiti svome prvom mužu. RINA: To bi bilo užasno; to bi bila najsvirepija kazna!

SPASOJE: Ja sam verovao u našu pobedu, jer sam uvek cenio onu narodnu mudrost, da pravda mora na kraju krajeva pobediti. RINA: Pa dobro, kuda će on sada? SPASOJE: On se vraća u pokojnike.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

okretao globus pokazujući trudničku oblinu zemlje i ostrva Južnog mora o kojima sam kontikijevski razmišljao, na koja ću jednoga dana morati da odem.

- Neko mora i da krmani! - rekao je, iako je skela bila zaglibljena u mulj do guše. Naslonio sam se na ogradu i pogledao ga, a

Kažu da sinovi obično liče na majku. Ja nemam ničeg njenog, spolja ne, iako smo iznutra isti. Ni ona ne mora da se okreće da bi znala da sam ja tu, niti pita šta je to o čemu govorimo, ona zna i lice joj izgleda postiđeno.

koji je mene đavo odveo da slušam trabunjanja onog šašavog popa, a i zvono za ulazak profesora u učionice već izbija, on mora da se čisti, sve što imamo raspravićemo kod kuće. - Biće mi posebno milo!

Osetih kako mi hladnoća mili niz kičmu, a onda odmahnuh glavom: ipak je bolji plan o putovanju na ostrva Južnoga mora.

otac, a da nije otišao dalje od Beograda ili Sarajeva, i ispričah joj o svojim planovima za putovanje na ostrva Južnoga mora. Očekivao sam da će se začuditi, ali ona samo upita kada mislim da krenem.

U devet njen otac se vraća sa dežurstva a ona dotle mora da potrpa one najmanje u krevet. Na snahe što se toga tiče ne može da računa, jer one imaju dosta svojih pacovčića koje

Postajalo mi je jasno zašto su se Vlada i moj Stari redovno zaljubljivali u kurve. To mora da je jače od njih, govorio sam sâm sebi, sve dok nisam pogledao u Nedu i setio se majke i Rašide.

- Ipak ćemo kad počne leto, i mi krenuti, Rašida! - rekao sam, a ona me uhvati za ruku. Sada mi se ni ostrva Južnoga mora nisu činila nedostižna. - Otići ćemo, otići ćemo, Rašida!

Poželeh da pođem tim pravcem ili prema obali mora, a odatle, o Bože moj, odatle brodovi plove na sve četiri šašave strane sveta.

govorio sam o Solomonskim ostrvima, o ostrvima Galapagos, o kornjačama teškim do dve stotine kilograma koje izlaze iz mora samo da bi snele jaja u pesku, o malim kornjačama izleženim iz tih jaja, zatim o pticama koje vrebaju trenutak izlaženja

se može ići do sto jedan i nazad, i ja nisam ni primetio da sam stigao do Pogače, jer je to čvorna tačka koju čovek mora da preseče da bi stigao na Tisu, ili već neko drugo ludo mesto.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Pogodio ga je sasvim, samo nije trebalo da je u „svoj“ veličini; mora da je slikao parodiju. Bolje da ga je dopola slikao onako kao »Büste«, jer gospodar Sofra kad sedi, sa svojom glavom i

— Pa dokle ćeš tako živiti? — Dok mogu raditi; znaš ko je kako živio, tako mora i umreti. — Pa već i tvoj Pera skoro će te zamenuti.

Sad se gospodar Sofra digne, vreme je već, mora kući. Ode. — Zbogom, Čamčo. — Zbogom, Sofro; promućkaj dobro što sam ti kazao.

Čula sam kako je to teško biti na „iskušeniju“, onde jako sekiraju, ne jedan je od toga već umro. — Pa ne mora baš biti ni kaluđer, može biti prota, i to nije rđavo. — Ne bi’ volela da nosi reverendu, volem sablju.

Ta valjda fiškal svaki ne mora biti varalica. Koliko sam ih sâm čestiti’ poznavao. — Tako je, i sam se nadam, da će od Toše čovek biti, dobro se uči.

V Svi se za put uveliko pripravljaju. Sastaju se, dogovaraju se. Gospodar Sofra je čovek koji kad što preduzme, mora proderati, kud puklo da puklo.

A ’de je „auspruh”? — U prvi koli, de ćemo mi sedeti, nije dobro; mora doći u veliki sanduk u druga kola;, u sanduk nek’ se metne seno. Je l’ u dva bureta? — Jeste.

Mati je, doduše, nadgledala, ali tek danju; noću se nije pokazala, a u mehani ni danju. Tako isto i kćeri. Pera mora biti celu noć na nogama; naravno, mora se i piti, i to sa lađarima, noj i to dobro umeju.

Tako isto i kćeri. Pera mora biti celu noć na nogama; naravno, mora se i piti, i to sa lađarima, noj i to dobro umeju.

— Kako se neće obogatiti, kad na svakom rifu prevare, a ovame pô godine poste. — Taj mali široki, taj mora da je svog veka pojeo sto merova graha, a pedeset centi zejtina. — Taj će naš biti — Taj će moj biti!

Pri odlasku komisije, još je gospodar Sofra sve dobrim vinom počastio. Posle odlaska komisije, društvo mora još koji dan ostati, dok se ranjeni kočijaši oporave.

— Nipošto. U dolami! I moler je za dolamu. Gospodar Sofra reši se za dolamu. No kad je već dolama tu, mora biti tu i ćurdija i sve ostalo što tome odgovara.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Veliko jato vrana mora da je proletelo odnekuda, jer njihovo graktanje ispuni noć i poče da se diže u visine. I tek što je, onako trgnut iz

Uvide da je sreća bratovljeva sasvim slučajna, ali da tako mora biti. I on je mogao, slučajno, naići na tu ženu, ali kad nije, znači da nije za njega.

A pogledala ga je širom otvorenim očima, da mu se učini: stiže na obalu dubokog, modrog mora. Činila se kao da joj je potpuno nepoznat i pitala ga je stvari koje ga pre nikad nije pitala.

je pri rastanku i osramotivši je pred celim svetom, bojeći se njenih suza, dreke i nesvestice, čega ipak, pri rastanku, mora da bude. Nikada dosad ona nije bila izložena požudi, niti je iko, osim njenog muža, bio tako kraj nje, u blizini.

U stvari, Vuk Isakovič klonio se i sam Princeze Matere, mada ga ni ona nije tražila. Klonio se da joj ne mora gledati u lice i da joj ne mora stati blizu.

Klonio se da joj ne mora gledati u lice i da joj ne mora stati blizu. Razlika između one koje se sećao i ove sad, beše tako užasna, da je celo veče išao po dvorani

Izgubivši strah, počeo je da misli da mora pobediti gde god se pojavi, pa nije više mnogo mario za ratna veća, uputstva glavnog zapovednika i pisma sa Dvora.

Isakovič je mislio da mora poludeti, ako ovaj i ovakav rat još dugo traje. Kao i Vuič, Markovič, i drugi zapovednici, i on je povazdan čečio pred

vrhu voćnjaka, iznad varoši, sa zvezdanim nebesima za sobom, u tami krovova što su u dubini bili puni golubova i lasta, mora da ima nečeg nebesnog za njega.

Spasa joj mora da ima negde, kao i njemu, mišljaše, a da to divno bezbrižno vreme, što je hteo da proživi sa svojom snahom, prođe, kao

Verovao je da će, ovoga puta, doživeti nešto što one druge nisu mogle da mu dadu i verovao je da mora postojati u njegovom životu neko doba u kom će mu biti prijatno i dobro, lako, kao na nebesima, kao što je njegov brat

životu neko doba u kom će mu biti prijatno i dobro, lako, kao na nebesima, kao što je njegov brat Vuk verovao da mora negde biti neka dobra i krasna zemlja, kuda svi treba da se isele.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

“²⁰ U Bačkoj, i ne samo tamo, smatra se da kad devojka svom momku metne krišom u džep slepog miša, ovaj mora ići za njom kao slep.

Sistem ljubavne magije mora se staviti u širi kontekst magijsko-religijskog modela sveta, arhajskog viđenja čoveka i kosmosa koje je zajedničko

primer, kada momak hoće da ga zavoli devojka, on svoju izabranicu, dok su u kolu, dodirne glavom zaklanog petla, i ona mora poći za njim „kao što kokoška ide za petlom“.

) mora postići svoj tako snažno željeni cilj — probuditi njegovu ljubav. Tačnim izgovaranjem biranih reči ona veruje da će oterati

“ Ove snažne reči, koje devojka sa strašću izgovara, veruje se, ne mogu ostati bez efekta — dragi koji za nju ne mari mora dojuriti ma gde se nalazio. Poetičnost ljubavnih basmi u tesnoj je vezi sa njihovom psihološkom funkcijom.

Da bi reči pogodile svoj cilj, da bi izgovorena formula bila delotvorna, ona mora biti pesnički snašžna i lepa. Evo jednog primera ljubavne basme koja je istovremeno i lirska pesma neobične lepote:

“² Postoji više zabrana kojih mlada mora da se pridržava ako već želi da ima dece. „Ne valja se“ da sanduk s mladinim darovima bude zatvoren za vreme venčanja

Tako, na primer, u okolini Boljevca, za vreme svadbenog ručka „baka donosi zetu pečenog petla i on mora od toga da jede“ zato „da bi zet vršio svoje bračne dužnosti kao što ih petao vrši“.

⁹ Često nisu ništa ukusnije mnogobrojne mešavine koje nerotkinja mora da popije ne bi li tako začela. U Skopskoj kotlini žene veruju da moćno sredstvo koje pomaže začeće jeste prah od

Za vreme kupanja žena mora da pojede po jedno zrno od gloga i od šipka.“²³ Ritualno provlačenje je u mnogim prilikama (bolest, urok, težak

Sada je jasno da nerotkinja, zbog stava šire društvene zajednice i posebno zbog njenog teškog položaja u porodici, mora biti krajnje nesrećna i očajna.

Trudna žena mnogo više mora da poštuje negativna magijska pravila (zabrane) nego da vrši pozitivne magijske radnje. (I) TABU-PROPISI U TRUDNOĆI

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Kao između planeta i zvezda pratilja, zna se između podanika i cara koliko je milja, i kojom stazom ko ići mora da ne dođe do sudara.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Raščlanjivali smo sve što bismo stigli, ništa ne preduzimajući da se izvučemo položaja. Mora da smo bili smešni, onako zaneseni, svako sa veoma visokim mišljenjem o sebi, bez ijednog dokaza da smo izuzetni, bez

umirao sam od straha, a govorio sam da stvar još nije zrela, da ne znam dovoljno dobro francuski, da moja umetnost mora da proistekne i da se rascveta — da, baš tako sam kazao — iz ovog tla, iz ovog podneblja, i štatijaznam; na kraju rekoh

— zaključi neko. Mislio sam sve vreme na to kako je Vera poverovala u naše priče da negde mora da postoji jedan drugi svet, sa više smisla i radosti, tako različit od naše rodne provincije, u kojoj se noću čuju

Vreme za plaćanje kucalo je u džepu. Zar sam morao da putujem četiri stotine kilometara po blatnjavom dnu jednog bivšeg mora da bi mi ovaj par pozirao za priču koja se ponovila toliko puta, u svakom gradu ista?

Bacajući tako koštice kroz prozor, da bi po njima idućeg leta ponovo pronašli put do mora, uđosmo u Sarajevo u dugoj, sumornoj koloni pokislih automobila.

Tada se seti da ima čas gimnastike i da mora vući sa sobom one odvratne patike – potraži ih i smota u novinsku hartiju pa se sjuri niz stepenice, proizvodeći

»kraljice peći«, dok je on iz poslednje klupe zurio kroz prozor prema brdima sanjareći o sinoćnjoj lepotici, o tome kako mora da izgleda kada naga leži na odranoj koži surog medveda ispred kamina. Očigledno, šarmiranje je uspelo!

da uštede onima koje ostavljaju i ostave svoje kosti pod planinom Vidušom (zadnja pošta Bileća), tamo gde se dinamitom mora razbijati stena da bi ukopali čoveka. A sjajni su bili V-ići!

Silaze na asfaltni put što vodi do mora. Ispred njih plove na maestralu zapenjena ostrva. To je predeo lukavih primoraca i još lukavijih riba.

On mora biti odmah tu neđe, pokraj tebe… Događa se tako da me nešto s vremena na vreme ujede, pa me putovanja više ne vesele,

grad, koji čak nije zabeležen ni u turističkim vodičima; potpuno nezanimljiv, prašnjav, sumoran, podjednako udaljen i od mora i od brda, bez reke, bez prošlosti i budućnosti, bez ičega sem vekovne dosade, koja je zatrovala duh mnogih pokolenja.

– Šta ću sad bez kola? — pita nesrećni vozač. – A šta mi radimo čitavog života? – Ali, kako ću do mora? – Jeste li vi ljudi ikad bili na moru? – Mi nismo, a ti? – Ja jesam — kaže Luka — 1919, u mornarici.

Matavulj, Simo - USKOK

? Biće da je uvrijedio kakvog velikaša, mnogo većeg od sebe!“ Ženske, razumije se, nagađahu da tu mora biti po srijedi ljubav ili je zaveo kakvu kneginju!

Pop Marko reče: — Snijeg ovoga će puta od mora! Eto ga prije noći! Biće ga izjutra u nas do koljena! Rako prihvati: — Daj bože!

— Ne mora ni to biti — opazi Stevo Bajov. — Nije li preko dvadeset godina među nama živio onaj Dolći i bez perčina i bez našega

Sutradan, poslije kratka boja i sa suha i s mora, preda se Koručula. Zarobismo polkovnika, trinaest oficira i tri stotine devedeset vojnika.

Neka mu dadu barjak, pa ćemo mu dati Milicu! To tako kažemo, jer znamo da neće biti! A o Đurđevu dne stvar mora biti načisto, jer je vrijeme Milici da se udomi... Čim se čuje da je slobodna, navaliće prosioci...

Glavari razumjedoše da će se tako iz okoliša doći na glavno, na živu ranu, koja se mora vrijeđati! Svi postadoše zamišljeni, namršteni. Janko, sjedeći u nuglu iza Njegušâ, posmatraše ih redom.

Kakve dokaze ima budvanska vlast da je ubijeni pao od crnogorske ruke!? Ali odgovarati se mora i to talijanski, nipošto njemački. Onda stadoše sastavljati odgovore; išlo je s mukom, ali se svrši kako tako.

„Šta je ovo, braćo?“ zapitah u čudu. „To je krtola“, odgovoriše. „Vladika je nabavio sjeme s mora, a bolja je od hljeba“. Tada okusih krtolu prvi put. „A šta jeđaste prije nego posta krtola?“ pitah.

Tome, nadam se, neće biti smetnje, iako je djevojka još u kolijevci vjerena, jer, koliko sam razabrao, ta se vjeridba mora razvjeriti. I još njekoliko puta njih dvojica vodiše razgovor o tome.

“ — Hm — učini Marko. — Too, too-oo, ne mora baš slutiti na zlo, ali lijepo nije! — Kladio bih se da si to mene u snu vidio! — reče Krcun smijući se.

— Ako će knez da je dâ za tvoga sina Stanoja, može, ali ne mora. — Neću, božja ti vjera — reče knez mirno, ali odlučno. — To sada kažem čisto i jednom zavazda!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Kad se venčadu, onda će doći naklonost, ako su pametni, to jest. Nije li tako? MLADOŽENjA: Vi imate pravo. Ali tu mora teško ići, gdi nema poznanstva izdalje. PROVODADžIJA: He, he, he! Što ti je mlad čovek.

OTAC: Samo je ti diži navisoko, pa ćeš dobro. MATI: Zaboga, ti znaš da je devojka pod felerom, pa se mora malo više oko nje. Pomisli samo kako bi izgledala da joj nisi kupio fališan zub.

PROVODADžIJA: To se vidi. - A gdi nam je gazda? MATI: Taki će doći. Mlogi poslovi, znate, a mora svud da je sam. Na sluge čovek ne može da osloni. PROVODADžIJA: Bogme bez gazde nema ništa.

MLADOŽENjA: To je najgore kad muzika ne valja: DEVOJKA: O, znate, tako ferhuncuju da se čovek smejati mora. Wir ha’m eіnen wahren Juckѕ mіt іhr. MLADOŽENjA: Vi dobro nemecki govorite. DEVOJKA: O molim, vi me bešemujete.

DEVOJKA (ustane): Da ga đavo nosi i s prstenom i udajom! (Odlazi.) MATI: Luda devojka! Ali tako svaka mora malo da prozanati. Ja sam jošt gore činila. UGLED 10. DEVOJČINA KUMAČA I PREĐAŠNjA MATI: O, Perso! Otkud ti tako?

DEVOJKA: Vi opet počinjete komplimentirati. MLADOŽENjA: Vaše oči... DEVOJKA: Vi tako umete šmajhlovati da čovek mora misliti da je istina. MLADOŽENjA (uhvati je za ruku): Slatka moja, vi ne znate kako za vama čeznem!

Iskao je i da me poljubi. MATI: Pak bićeš mu dopustila? DEVOJKA: Nisam. MATI: Tako treba. Devojka mora da se onde pokaže ravnodušna što joj je najmilije. Nego, znaš šta je? Od tvoje svadbe neće, čini mi se, ništa biti.

MUŽ: Je l’ to lepo? ŽENA: Je l’ to pošteno? OTAC: Ovde mora čovek da ima tri glave da vas razume. ŽENA: Gledajte, tato, molim vas, ni kapu mi nije kupio, a kamoli što drugo!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Po tom shvatanju Literatura ne podnosi sporedne, manje važne i manje samosvesne oblike; ona uvek mora poštovati najviše ideale, ukoliko hoće da je uzimamo ozbiljno.

i intelektualna iskustva, oni ne daju ni lažnu, ni okrnjenu, ni glupo uprošćenu sliku sveta: ako je vizija izvorna, ona mora biti celovita i na tom nivou spoznaje.

Obzir prema duševnom ustrojstvu i mogućnostima primanja mlađe publike ne mora ići na uštrb razmaha imaginacije; on, naprotiv, može poslužiti kao mera i uputstvo za pronalaženje odgovarajućeg tona,

Za nj ništa još nije rečeno, i sve se, pri samom imenovanju, mora poetski osmišljavati. Osobina ovih pesama - ne cilj, ne zadatak jeste da su dostupne i deci.

Kad poodraste, zeče krene u osvajanje istinskog života. Otac mu daje korisna uputstva i neophodna obaveštenja. Zec mora paziti šta jede; može se naduti od deteline, naročito ako je lucerka matora i natopljena kišom.

U Beogradu je objavljen 1978, kod „Nolita”. Mnogo pre nego što sam za roman čuo, slutio sam da takva knjiga mora postojati. Od prvog retka, sve mi je u njoj bilo udnekud poznato...

Tri sam zemlje prelazio, i tri gore pregazio, i tri mora preplovio- dok ga nisam ulovio, Plavog zeca, čudnog zeca, jedinog na svetu!

Petlići vole Miru nežno i prijateljski, momak-i-po u ljubavi prema Kosari naslućuje razrešenje zagonetke sveta, a Koča mora Da zaštiti Papuanca I nejaku Palmolivu, Za koju je, povrh svega, U dnu srca osećao Simpatiju vrlo živu.

(Priča o velikom čobaninu) Ćopićev tip dobrog čoveka mora zadovoljiti e, što će reći poetske kriterijume lepog i dobrog, i biti uvek spreman da povlađuje željama: Znao je on i

Tajna mora da postoji, jer bez nje ništa ne bi imalo ni lepote ni smisla. Ni ova, siromašna, golim opstankom obuzeta sredina bez

tekst Naivna pesma); Lukiću se, u svakom slučaju, mora odati priznanje za sposobnost identifikacije sa detetom. Posebno izgrađen sluh on ima za đački život, za đačke trenutke

Plavi zec, za kojim je pesnik toliko tragao, jedna je od takvih, sanjanih reči: Tri sam zemlje prelazio, i tri mora pregazio, i tri zemlje preplovio- dok ga nisam ulovio. -Plavog zeca, čudnog zeca, jedinog na svetu!

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ŠERBULIĆ.: Tako je! ŽUTILOV: Drugo: treba da se povisi plaća onima, koji su u službi. Sad je sloboda, u slobodi se mora slobodno živiti; a bez dosta novaca slobodno se živiti ne može. ŠERBULIĆ: Vrlo lepo!

Slavjanski je narod najveći na svetu. U Evropi ima osamdeset miliona Slavjana, i Evropa mora biti slavjanska. ŽUTILOV: Šta se to nas tiče. LEPRŠIĆ: Šta se tiče?

SVI: Živili! LEPRŠIĆ: No, šta ja vidim? Madžarske kokarde u vojvodini srpskoj! Ah, dušan mora u grobu suze prolivati!

ZELENIĆKA: Dakle jošt i to ne znate? Lepi Srblji! Al tako mora biti kad ljudi ne čitaju narodne knjige. ŠERBULIĆ: Zar vi znate?

Kako su se Srblji u Srbobranu držali! NANČIKA: Stoji li već i u novinama? MILČIKA: Te kako stoji! Kosa mora da vam se diže. Šeset hiljada, nije šala; a u šancu nije više bilo od dve hiljade šajkaša.

I koliko god muški za srpstvo ,rade, toliko triput više našem polu ova dužnost na srdcu ležati mora. NANČIKA: Mi se ne možemo tući. ZELENIĆKA: Tući?

MILČIKA: Mami, i ja ću da stupim u to društvo. ZELENIĆKA: Svaka koja ima čuvstva narodnosti mora, i stupiće rado u našu sredinu. A jošt dokle vidite plan! NANČIKA: On mora dobar biti kako je od vas.

A jošt dokle vidite plan! NANČIKA: On mora dobar biti kako je od vas. ZELENIĆKA: O, ja sam vam sada u velikoj zabuni, jer sam, osim toga, obratila vnimanije da

I sama sam počela jedan spjev, tako me je voshitilo... Koji hoće da predstavi sebi užasnost ove bitke, mora u umu voobraziti ceo predel. (Izvadi kredu i počne po astalu šarati.) Vidite, ovde leži Sentomaš, ovde Turija.

ZELENIĆKA: Bitka sentomaška tako je velika stvar za nas, da svaki mora sve poslove svoje na stranu ostaviti. Dakle, dalje.

NANČIKA: Kaže da mu trebaju novci. ŽUTILOV: A zna li on da je mađaron?... Sutra se mora u odboru zaključiti da sve što je pod Madžarima rađeno, nikakve sile nema. Procesi se uništavaju.

SMRDIĆ: Što se Čivuta tiče, neka jošt malo postoji. ŽUTILOV: Znate li vi da vojvodina mora biti čista; znate li? SMRDIĆ: Mi je čistimo koliko je moguće; no što se Čivuta tiče, ovako je bolje.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Ona je bila ograničena na usko primorje Jadranskog mora, na zemlje pod vladavinom Mletačke Republike i pod neposrednim uticajem katoličke talijanske književnosti.

istorijskoj prošlosti, i strahovalo se da oni ne zažele jedinstvo sa Srbima koji su se širili od Timoka do Jadranskog mora.

U Beču se najzad uvidelo da se mora popuštati tolikim navaljivanjima i uvidelo da osnivanje jedne srpske štamparije u monarhiji znači prekidanje duhovne veze

« Siromah, zavisan od kaluđera, usamljen u svojim novim idejama, on mora da krije svoje misli, i samo u knjigama koje ne potpisuje on napada na srpske arhijereje koji zanemaruju srpske

On se prvi obraća svima Srbima »od Crne Gore do Smedereva i Banata«, piše za »sve Srblje od Adrijatičeskoga Mora do reke Dunava«, uvodi u srpsku narodnu zajednicu ne samo pravoslavne no i katolike i muslimane.

Dok Dositej Obradović napada one koji se »počnu udaljavati od zdravoga razuma (koji neodložno mora služiti za osnov sviju čovečanskih znanja), upadaju u ono što Nemci zovu: švermeraj, a naši: parenje i pokretanje uma...

On tu traži »da se narodni jezik diže na stepen književnoga dostojanstva, gdi on pokazuje i mora pokazivati više snage, s pribavkom novi ili književni reči i više lepote, s dodatkom pismene uglađenosti sloga, nego

« Vuk Karadžić napada »višu klasu«, veli da su »umotvorine našijeh učenijeh ljudi takove da im se svak ko ih pozna mora smijati i žaliti narod što nema prema sebi učenijih klasa«, i veliča narodne pesme kao »vječno blago i ukrašenije

Kada se vidi kako je na širem osnovu shvatio taj posao, kao neki kompendijum za etnografiju srpskog naroda, onda se mora žaliti što je ostao nedovršen. On je dao primer, i za njim su došli učenici koji su posao nastavljali.

Samo čovek takve borbene snage i istrajnosti, duboko ubeđen da »istina mora, malo ranije ili docnije, nadvladati«, mogao je izdržati tolike borbe i gotovo sam izvojevati jednu od najvećih pobeda

za nečim jačim, višim i lepšim, nije shvatao život bez velikih strasti i podviga, bio očajno i bolno razdražen što mora da gamiže po zemlji i u prozaičnom svakidašnjem životu, da tavori u jednom hladnom i sivom dobu, bez boje i bez poezije.

Njegovo shvatanje bilo je da: »pisac romana mora biti pesnik«, i on je radio kao pesnik, i to starinski pesnik. On naročito voli sentimentalne motive, najradije priča

Milićević, Vuk - Bespuće

Dokle idete? — Preko mora, odgovori onaj dobroćudno i prazno, ne pojimajući značenje te riječi, nasmija se, pokaza svoje jake bijele zube i ode

Sremac, Stevan - PROZA

kakva je, nije je još okusio, ali sluti da nije ništa dobro, a zna izvesno da se sve to njegove kože tiče; da on sve to mora progutati, pa šta mu bog da! E, tako je nekako i naš polaženik izgledao.

Ali ja ne verujem u suvišnu revnost g. g. revizora; hoće oni i da preteraju i gore predstave stvar. Ne mora to sve baš tako strašno izgledati, jer da zgrada nije dobra, zar bi je g.

A mora se priznati i to da seljaci nisu marili za tu knjigu. Kad je iz nje čitao, nije mogao da zainteresuje tako slušaoce kao ka

Znajući svoga sina, njegovo je načelo bilo da je sin njegov uvek kriv, i, prema tome, da profesor vazda mora imati pravo.

Pa i zbog toga što nije lepo da balavci posećuju kafane, a posle i iz bojazni da ne mora plaćati tâkom pocepanu zelenu bilijarsku čohu, i sad pod starost nositi zelene jegerske pantalone — zbog svega toga

Radičević, Branko - PESME

(1843, 27. nov.) TUĐIN Ukraj mora, kraj tioga, Tu brodovi stoje, A sa broda, sa jednoga Momče vako poje: „Ao sveta golemoga!

Suze moje, velji jade, Drugu grli dragi sade, Drugu stiska on na grudi, A ja sama, sama tudi! Usred mora gle vrletak, Onde samcit jedan cvetak, Naokolo morske pene, Nema druga, pa on vene.

gore i vrleti, Pa mu s' čine do toliko druga, Do toliko uspomena sveti, S kima dane prelepo probavi, Pa i sada mora da ostavi.

Teško mu se, teško rastaviti, Ali šta će kada mora biti, Za nji srce njemu mlado tuče, Ali nešto na daleko vuče, On ne može više odoleti, Pa se vine i u svet poleti.

Oj Karlovci, lepo l' žive tude, Al' što mora biti neka bude, Ta i mene nešto dalje vuče, Evo pružam svoga raja ključe.

Još bi dugo gledati te teo, Al' kad mi se veće smrći mora, Nek se smrkne izmeđ ovi gora, Tu nek mi se ladna kopa raka, Tu će mene zemlja biti laka.

Oj sokole dalmatinče, Divna mora divni sinče! Oj ti krasni Dubrovčane, Naš i danas beli dane, Ta sa pesme iz starine Pune slave i miline!

Sve od mora Jadranskoga I od grada tog Beloga, Sve od onog Drenopolja Što s' oteže moru Crnu, Sve to Dušan sebi zgrnu, To

lasno: Samo valja pozvat Apolona Il' deklicu kakvu s Elikona, Samo vikni, pa tek što s' umukô, Leti Pegaz, jer mora ma pukô.

Kud poglediš, svuda krasno cveće, Cveta, miri, svu livadu kiti, Kako mora još iznutra biti! Valjda med se po zemljici lije, Jer košnica ne mož' ga da skrije.

Ali jato, brate, umiljato, Sve slavuji sa Drine i Save, Sa Neretve vode i Morave, I sa Krke, Lima i Cetinje, I sa mora, one vode sinje, Doleteše, odma popadaše, Na javore drva posedaše, Zapevaše srpsku carevinu, Srpsku slavu, srpsku

Brzo Hajka mimo prve hiti: „Tamo“, veli, „tamo mora biti.“ Gde gomile stoje ponajveće Tamo jadna Hajkuna se šeće, Malo bilo, za dugo ne bilo, Srce Hajku nije

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Jednog dana ti si je i vidio, realnu, ovozemaljsku, ostvario se tvoj strašan san, tvoja mora. Tih istih godina, ja sam, slučajem, izbjegao tvoju sudbinu, ali, evo, ima neko doba kako me, za mojim radnim stolom,

se tako moglo desiti da neke godine djed rekne za tu istu baštu da se crveni, i onda za tu godinu tako i važi: sljez mora ostati crven.

objelodani se i pokoja ljubavna tajna između kakvog prijašina i neke žene, pa se prilježnom čtecu i brk nasmije, a ne mora baš poslije svakog zapisa pljuckati u stranu i psovati oca nepoznatom kalem-efendiji.

Slikar bradonja već mnogo mirnije sudi o čitavoj stvari. — Čuješ, Rade, pa ne mora to baš biti neka tu, domaća Marijana. Bog zna zbog čega to čovjek tuguje, pa kroz pjesmu olakšava duši. — Hm, tuguje.

Vjere mi, ko je uzme, biće srećan ko jedan po jedan. Ne mora se bojati hajduka, ni za miraz brinuti. Dani Desnici je prvom palo na um da svom kamaratu predloži kako bi dobro bilo

Komandant zove pridošlicu za sto i objašnjava mu na jednoj gruboj skici: — Vidiš, jedna jača bombaška grupa mora ti se probiti u medresu da likvidira teške mitraljeze. Otuda tuku najmanje njih trojica, možda i više.

Tamo se mora prodrijeti. — Šta ti je sad opet laprdarijum, rugaš li se — čudi se Mikan. — Eh, šta je! — umorno će komandant.

Osijedi me s kavom kad god me vidi. Mora da je iz familije kakvog velikog učkuraša kad samo na kavu misli? — Hej, moj dragi, pa zarti nisu kazali?

— Može, druže komandante, može. — Da se varakamo i danas, a? Kao Mate s gromom. — Šta ćeš kad se mora ... Sljedećeg dana, u rano jutro, Miloš se uputi uzanom stazom, kroz šikaru, prema ivici brdskog hrbata.

— Šta je, mater te ostavila. Hajde, veli, narodna milicijo, budi mu dadilja kad već niko drugi neće ...i ne mora. Komandir se poguri i smanji za čitavu glavu, sad je već bio tužan.

Bježala sam, jadna ti sam, sve dok me nije dočekala voda. — Do mora, bako? — Tako je, kokice moja ćubasta. Pa ti tu, kraj mora, moju kukavnu bakicu spaponjaju drugovi, s njom u lađu, pa

— Do mora, bako? — Tako je, kokice moja ćubasta. Pa ti tu, kraj mora, moju kukavnu bakicu spaponjaju drugovi, s njom u lađu, pa ljulj-tamo, ljulj-vamo, prevezu preko vode i sjave u jedan tor u

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Još od samog početka, nisam ja slep! E, pa, sad je i tome kraj! JUSUF: Ne možeš da čekaš ni do jutra? To mora baš večeras da se odluči? Hasanago, šta je večeras? Koji je bog večeras? Što ne pogledaš malo i posledice?

JUSUF: Sad se priberi, Hasanaginice. Ako nesreća ne može da se izbegne, barem se odmotava i prolazi. Što mora da stigne, neka stigne što pre, za kasnije ti ostaje manje zla. Ajde, sad će i najgore proći...

On nije imao dokazano ono što su tebi još pradedovi dokazali. Što je tebi sigurno, njemu nije. On i u snu mora da strepi, da osigurava.

Molim te, da se razumemo: em si i sama htela za kadiju, em je pravi kolenović i sojević! Sjajan čovek! On ne mora, ko neki, da viče da bi ga slušali! Neko satima priča, dokazuje, a kadiji dosta da samo pogleda.

Mnogo je njoj do deteta! To je smislio beg, niko drugi, to je lično njegova politika. Mora da je vido muke da je natera! A moš li ti da pogodiš što on sve ovo? Oće da se obezbedi s moje strane!

I sebi, ali i tebi. Sad je ojačo poziciju... Ne možeš da kažeš da pri tom nije mislio i na tebe. To mu se mora priznati. Kadija i aga — ko bog i šeširdžija! I po lepoti, i po ugledu, a bogme i po godinama.

Počela sam opet da sanjam kadiju... I mislila sam: dobro, ovo je ovde, ovako mi je suđeno, tako se mora; ali tamo, u dženetu, tamo ću kadiji da budem supruga... MAJKA PINTOROVIĆA: Dopada mi se onaj vez.

MAJKA PINTOROVIĆA: Pogledaj kako se odjednom stamnilo! HASANAGINICA: Mora da postoji i neka druga pravda... MAJKA PINTOROVIĆA: Onaj mrak počinje i da seva!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Mati je, pri prevodu, poče izvrtati. Ali uze druga žena i poče je prevoditi: „Ne boj se ti mene! U dno mora sići ću, da izvadim alem za tvoje čelo; zlato celoga sveta doneću ti, da te ukrasim, nakitim i nagizdam!...

Sebe je odavna prežalila, već kad ga vidi takvoga, dođe joj da njega žali, oplakuje. Ali mora da se uzdržava, čini se silom stroga i uvek gruba prema njemu, jer ko zna šta bi onda bilo, da ne radi tako?

Pa pored toga mora i oko mene da je. Da mi ne dâ da se omrsim ili od mesa što pristavljeno krklja u loncima pri ognjištu ili od kolača što,

Gotovo da izludi od straha, jer oseća da mu nema leka, da će joj umreti, a opet jednako nudi ga, bdije, a u isto vreme mora da nadgleda kuću, kako ih smrt ne bi iznenadila, zatekla kuću nepočišćenu, nespremnu.

Ali kada dođe do čaršije i kad hoće da je pređe i uđe u svoju ulicu, opet mora da zastane. Naročito ako je subota, ne može se od sveta — pazarlija — seljaka, koji se vraćaju svojim selima.

I, ne osećajući se nesrećnom, kao da to nije njena stvar, još manje da to od nje zavisi, već da to samo po sebi mora doći, mirno, sva predana poslu, čekala je, upravo ne čekala, nego je svakog dana radila ono što je bilo njeno, tj.

A ona već za sebe i kojekako, već dete mora da topli, greje i jednako drži uza se... I tako, da sama cele nedelje sedi, nadgleda kuću, čisti, održava je u onom

Ne bi ona ni dala da joj se Anica preudaje i tako učini greh, obesveti pokojnika, da se ne mora, da ima od čega da živi. Od kuće i ona dva vinograda ne bi ni čovek mogao da živi, a kamo li žena.

je znala, uverena bila da će taj koji će je uzeti sigurno biti gori, sirotniji, stariji, a i to da opet, još jednom, mora biti, da se mora preudati, tj.

bila da će taj koji će je uzeti sigurno biti gori, sirotniji, stariji, a i to da opet, još jednom, mora biti, da se mora preudati, tj.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

tu koga našao, koji bi izvolio soopštnik | opštepoleznoga dela biti; kaži mu, da što je god Srbalja, od Adrijatičeskoga mora do reke Dunava, svi će ga pohvaliti Slatka je uteha nadati se da ćedu naša imena živiti i mila našemu rodu biti za

Kostić, Laza - PESME

Al' nesta sreće lepe, sunačac ode moj, sad guja moja zebe u noći studenoj. Pa mora guja pusta da traži vrućinu, zavukla se u usta, u svoju pećinu.

tvorilačka svest umarala se mučnih dana šest Dok stvori svet: svetline zrak u noćni vrže mrak, visine kršne odbi od mora, slavuja ruži, guji dade zub, magarcu uši a golubu lub, i stvarajući sve bez odmora, kad šestu zoru rad mu dočeka, i

U raju zar? Zacelo tamo, da! I opet ne: ta dela tvojih kras prenašô je i svakog tamo nas; za tebe mora boli biti stan, nezamišljen još, neslućen, neznan.

I s paklom bi se volan borio toliku ko je strast pokorio: al' žešći za te mora biti stan, nezamišljen još, neslućen, neznan: taj stan ti je u tvojim delima; u tome carstvu vladalac si sam, okružen

Zar onog kom je, živ dok je disô, kroz oba sveta letela misô, pasala smelo neviđen svet? zar tome mora nas tek da sluša obesteljena, slobodna duša? zar nije njome svak obuzet?

U skupštini kad se graja digne na glas mudre reči, mora da se um pritaja kad se ludost pred njim peči, u žestini okršaja vetrenjača mnoga zveči, kad je glavi drugo mesto a

Srdašce meko i meke grudi mora da žešća nevolja muti, jer iz oka joj setna kaplja bije, uzdahom sklapa bele ruke dvije, „Zar tu? oh, tu zar?

čita, bolan, nečitka slova, nečitka slova s čela visoka, s korice tvrde knjige života; al' u toj knjizi koliko još mora, koliko još biti neviđenih bora, neviđenih bora, nečitanih slova, razvalina crnih izgorelih snova?

Dugo je tako čekala mlada, kad ujedared otvore se vrata, izleti jedan konjanik iz dvora, rekô bi trkom pregazit je mora, izleti i brzo nestade u gori, cura se krsti, u sebi zbori: „Da crna konja, da crnja junaka, iz svetla je doma, al' je

žešća kletva, sve strašnija misô, onaj tek zna je što je napisô; jer čudan je pogled, čudan je trenut, samrtno oko mora zasenut, samo se vidi vatra sve žešća, strašan je plam, al' strašnij' navešća.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

), srpski deseterac leteo je Evropom kao svojom baštinom. Ovde se mora istaći činjenica, da je na prijem narodne pesme u srpskim intelektualnim krugovima odlučujuću ulogu imao ugled koji je

i folklor, čim je pročitao prve prave srpske narodne pesme u Vukovom izdanju, odmah se dosetio da u takvom narodu mora biti i vrednih pripovedaka.

se meriti istim metrom, niti se njihove osobine mogu porediti; ono što je očigledno dobra osobina u jednoj vrsti, ne mora biti to u drugoj.

su je oni našli, i dogovore se ovako: da podmite njegove momke da izliju vodu u njihove sudove, a u njegov sud da naliju mora. Tako i urade. Kad dođu kući, otac ih jedva dočeka: — Dobro došli deco! Eda je bog dao da ste našli vodu?

Čim dođe u sobu, odmah reče ženi: — Ovdje ima krštena duša! Ona mu reče: — Nema! On opet reče: — Mora bit, kaži gdje je. Ona mu onda reče: — Došla su tri momka da traže rada. On joj reče: — Hajde ih dovedi ovamo.

— Pije si on vino, rakiju, kao vodu, ali sad nema. Sve je to smlatio prošlih godina. Sad mora da si trpi, kad nije umio da si čuva. — A otkuda dobavljaše vino?

Kad je to maćija vidjela, namisli i ona da kuša onoga jela i pića iz roga, jer je sudila da to mora biti jako dobro, pošto se na Milošu poznalo otkad se počeo hraniti iz roga.

On joj sad kaže kako mu je maćija ukrala onu šibljiku, te kako sad opet mora sam goveda vezivati, a dok on goveda poveže, oni pojedu sve jelo, te sad opet mora trpljeti glad.

onu šibljiku, te kako sad opet mora sam goveda vezivati, a dok on goveda poveže, oni pojedu sve jelo, te sad opet mora trpljeti glad. A baka će njemu: — Sad ti drugo ne preostaje nego da seš kravu. — Jest, kad bi mi se krava dala sati!

Sjutradan reći će Tarigora: — E braćo, ako će se živjeti, mora se i raditi, stoga ako ste sporazumni sa mnom, a vi hajte danas u lov, a ja ću ostati da spravljam ručak i da pazim

se hrani mrvama, a njenu kćer dade svome sinu, koji se tako vrati na prijesto svojega oca, kao što i svaki božji sud mora najposlije da se zbude onako kako je rečen i kako je i pravo i drago.

Posle nekog vremena čuje on da se stari njegov gospodar sprema na galiju preko mora čak u drugo carstvo, pa otide sa svojim novčićem k njemu, i stane ga moliti da bi mu kupio što u drugome carstvu za

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

LEPOSAVA (odlazi) SOFIJA (za njom): I ono brašno da se pokupi. — Badava, čovek mora svuda sam da zaviri, jer inače gotova šteta. (Uzme šav i počne kod prozora raditi.) 2.

(Uzme šav i počne kod prozora raditi.) 2. MAKSIM, SOFIJA MAKSIM: U ovoj kući mora sve naopako da ide. SOFIJA: Šta se dogodilo? MAKSIM: Šta se dogodilo? Zavukla si se u sobu, da te ne opali sunce.

JEVREM: Pak si i nju kinjio, dok nije umrla. MAKSIM: Ti se u moje poslove ne mešaj. JEVREM: Komandant mora imati propise kako će komandirati, inače je demoralizacija gotova.

MAKSIM: Zato mi tako i peva sreća. Od kad je ona u kući, sluga mora da dobije vina kad ruča. SOFIJA: Ja mislim, bolje je tako, nego da krade gdi što dočepa. MAKSIM: Dakako!

SOFIJA: Ja mislim, bolje je tako, nego da krade gdi što dočepa. MAKSIM: Dakako! Mora ključ od podruma da stoji u vrati; zašto je milostivoj gospođi teško svaki čas zatvarati i otvarati.

MAKSIM: O, sad ćeš mu ukidati, kad si ga jedanput naučila. Sad sluga mora da ima urednu večeru. SOFIJA (sleže ramenima). MAKSIM: Dakako!

SOFIJA: Aa! braca... JEVREM: Vojeni zakoni ne trpe ni „a!“ ni druga primečanija, nego potčinjenije mora biti bezuslovno: „marš“, marš, — „stoj“, stoj.

SOFIJA: Ti gledaj tvoj posao, a u kujni ako ne bude reda, ja kriva. MAKSIM: Dakle da kuvaš. SOFIJA: Mora se kuvati, kad je tolika kuća. MAKSIM: Nema luka i leba.

E, seko, pa to se već pokvarilo. MAGA: Šta govoriš! SOFIJA: Ono treba odma kuvati, kako se složi. A ovako mora prokisnuti. MAGA: O, teško si ga meni, šta ću sad da radim? 8.

MAKSIM: To neće biti danas! SOFIJA: Pomagaj, čoveče, ta ja neću meni, nego tvom detetu! To mora da bude. MAKSIM (uzme štaš): Ali to ne mora da bude, kad ja kažem. SOFIJA: Zaboravio si onu poslovicu o stolici?

SOFIJA: Pomagaj, čoveče, ta ja neću meni, nego tvom detetu! To mora da bude. MAKSIM (uzme štaš): Ali to ne mora da bude, kad ja kažem. SOFIJA: Zaboravio si onu poslovicu o stolici?

KUM: A moja ne da ni jesti. — Ej, kako bi se rado s tobom menjao. MAKSIM: Opet mora biti bolja od moje. KUM: Ne govori, brate.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

POZORIJE Z. STEVAN, PREĐAŠNE STEVAN: Milostiva gospoja... SULTANA (mrdne glavom): Svaki đavo mora da mi se popne na vrat. Da sam neka druga žena, da mu s onim stakletom rascopam glavu.

TRIFIĆ: Šta ti fali, sunce moje! Ti si gospođa u celoj kući, što ti oćeš, ono mora biti. SULTANA: Gospođa? Načinio si me parasnicom, kao sam što si. TRIFIĆ: Ti mene s otim vređaš.

PELA: Sad mi je momak kazao. SULTANA: Ugursuz! U svačem me mora jediti... Kažu ljudi da mlogo na mene naličiš. PELA: Tako su i meni kazivali. SULTANA: Odi da vidim.

PERSIDA: Zar ti nisi otišao, Stevane? STEVAN (krsteći se jednako): Ovde čoveku mora pamet da stane. Najpre po tri služitelja ne mogu da joj ugode, a sad mi kaže, neka, Stevo brate, trebaćeš može biti,

Bre, lupaj ti nju, nek joj se puše aljine! Ajde, sad me poljubi. SULTANA: Molim te, samo to ne! SRETA: Ali to mora da bude. SULTANA: Ej, teško si ga meni! (Poljubi ga.) U, kako smrdi na duvan i rakiju!

SULTANA: Sam đavo ovde mora igrati, drugi nitko! (Trifiću.) Šta ti misliš sa mnom? STEVAN: Nije gospodin tvoj, ti! SULTANA: Ne deri se, il ću ti

Lalić, Ivan V. - PISMO

Prilazili smo, a bio je dale Na svaki korak; u ćutanju žaljen, Već javljao se izmenjen u reči. Kraj mora beše čvor oko praznine, Slomljene kosti. Mrak je bio veći, A zvezde bliže za meru gorčine.

anđela i zveri, Vidljivoj u obliku ove ploti, Nije za tebe bilo mesta, kćeri; Ti si praznina u svakoj lepoti Vrtova, mora, gradova i kula U tromom blesku godina što minu — Svejedno, ti su ustuk od rasula, Sadržaj koji poriče prazninu.

tebe tek kad zora Zapara noktom dno neba kroz grane — Pa znam kad sanjaš, znam i kakav san je, Da li paslika vrta ili mora.

III 1992) RIMSKA ELEGIJA Šta li smo ovde nekad ostavili u zalog, Kad nas toliko mami povratak? U daljini Južno od srca mora da ostao je deo Osnovne izvesnosti po kojoj ravnamo se Kad svodimo račune, proveravamo meru Smisla u godinama, ko

Tu gde besposleni turist snima barke, Sa slamnim šeširom spuštenim na čelo, Hram nazirem, stvaran ispod letnje varke Mora što treperi dok šapćem opelo, Šapćem ga u sebi, da ne budem smešan U oku vodiča što rutinski brblja O Nausikaji,

Ovde. Sada. (18. II 1992) AVE MARІЅ ЅTELLA Zdravo zvezdo mora, Zdravo mala vatro, Uljanice božja U sve nižoj noći, Što svetliš na nebu A zariš u duši Ko žižak blizanac Na dnu

Uljanice božja U sve nižoj noći, Bezrazložna milost Gorivo je tvoje; Zato kažem zdravo Zvezdo mora, nado, I pri tvome svetlu Sabiram račune — Godine sve kraće, Daljine sve bliže, A sve skuplje reči: Zvezdo, moli za nas.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Ne možeš zamisliti kako mi je? S tobom se osećam tako mlado i tako šašavo ...“ Mislim, čovek mora da bude zaista potpuni kreten, to jest da je za dlaku izbegao teglu sa špiritusom na medicinskom institutu, pa da

Uspeva li išta tako dobro kao uspeh? — zapanji me ono žgepče iz mutnog ogledala. Mora da je tu sentencu odnekud zdipila, inače, kako bi joj uopšte takav obrt pao na pamet?

Hoću da kažem, ako je ovo gde mi živimo pravo mesto, onda ono mora imati i pravu modu za sebe, je l' tako? Mislim, modu u kojoj će se osećati sve one buregdžinice, miris luka iz

oću da kažem (ako možete da me pratite), ukoliko mi Beograđanke imamo nekog stila, i štatijaznam, onda valjda negde mora da postoji i naš vlastiti stil u odevanju, neki sistem, oću da kažem, neki fazon kome se svet neće smejati, koji neće

fazon kome se svet neće smejati, koji neće ličiti na svečani prolazak cirkusa „Adrija“ kroz varoš, jednom rečju, to mora da bude nešto što će me spasiti osećanja da sam modni vazal, kolonija, dama iz druge ruke, folirantkinja i sve što uz to

Kako me pretvoriti u konstruktivnu osobu? U nekoga ko pristaje da onaj iznad njega mora danima bogomdano pravo da ga masira, šetajući se duž crtaćih stolova: „Opet ste zadocnili, mala moja!

naime, da ako neko baza ulicama bez krova nad glavom i ako napolju uz to pada još i sneg, onda taj neko obavezno mora biti izgladneo i sve što uz to fura. Tako bar piše u svim knjigama koje sam u svoje vreme čitala na tu temu.

„Ana, zar ti nisi prebačena u četvrti dva?“ — pobesneće. Ne, nisam. „To mora da je neka greška!“ Jeste, ali u vašoj glavi ... To naravno neću da kažem, ali ću pomisliti, u stvari, isto.

Baš tako. I što je najzanimljivije, niko nije znao u koje vreme dolazi na posao; mora da je stizao još po noći. Jednostavno, postojala je jedna stvar u koju ste mogli biti savršeno sigurni na ovom

Toliko se zapanjio što ga vidi tako u prirodnoj veličini i sve, da je bio načisto ukočen od zazebeknutosti. Mora da je prilično glupavo izgledao dok je tako zurio u Žerara Filipa, jer mu je ovaj, prema pričanju moj matorog, isplazio

U redu, jasno mi je kako se to farba na kopnu, ali na moru? Mora da odvajaju za taj posao priličan broj lađa, mislim, zbog toga što se boja stalno razliva?

Mislim, ako znamo gde izvire naša mineralna voda „Knjaz Miloš“, onda i tonik-voter mora negde izvirati i ulivati se negde, hoću da kažem!

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

(Kroz deseterac glagolom trajnim - ljeskaj, predjele.) A borov vjetar kud bi da vije? Put sinjeg mora, put Panonije?

Klopara točak klimavog ustrojstva. PETAK І Idejo mudra letenja i mresta, u nebu mora pune se dubine, okean neba, površ koja bleska, valovit šušne: Pevaj, ptičji krine, ugnezdi ljubav; ikri, riblja

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Zatim udarim u vodolečilište: uvijem ga u ćebe, dokle znoj skroz ne proteče, pa onda puf s njime u vodu; pritom mora bolesnik najmanje pedeset čaša vode na dan da spusti. MITA: Ao, kuku! Toliko čaša vina moglo bi i podneti, ali vode...

Nemecki i francuski sam u mom detinjstvu čitao. JELICA: Dakle, vi i francuski znate? O taj sam jezik ja želila učiti. Mora da je vrlo lep. ALEKSA: To samo onaj može čuvstvovati koji ga razume. JELICA: Vi dakle morate biti osobiti geni.

ALEKSA: Vjerujem; za vas je jedna škoda što ste iz Beča izišli. Vaš zaista nježni sostav mora veliki ušterb terpiti. Šta je strana, šta je daljna zemlja? Učilište mudrosti i iskustva.

ALEKSA: A da odete jošt u Madrid, da vidite galije, da vidite more, šta bi onda rekli! JELICA: Mora sila vode biti? ALEKSA: Vsjačeski. Baš kad sam ja tamo bio, zapali se slučajno; te vatre, i tog požara!

ALEKSA: Vsjačeski! No tu treba izobraženo serdce, koje će tako čuvstvovati; pri tom i ženska persona mora biti osobiti kačestva, osobiti svojstva, i vrline duha i tjela, koja će moći takovu ljubov u serdcu kakvog mladića

JELICA: Zar nije umrla? ALEKSA: Kad vi dođete, mora proživiti da nanovo od muke umre. JELICA: Ja ću moga taticu namoliti da me za vas dâ, kao što je Culima svoga oca

JELICA: Sama sam mesila. ALEKSA: Zato je tako slatko! Zaista, od prijatnog mora uvek nešto prijatno proizići. Ja, kako sam ljubitelj testa, to ćete mi morati sami, ne smatrajući na dve-tri sluškinje,

ALEKSA: A jesi li mu dao tringelt? MITA: Jesam, onaj dukat. ALEKSA: Pak šta će više? MITA: On kaže da mora s vama govoriti. ALEKSA: Kad je tako, da idem. (Marku.) Ako mi dozvolite, ja ću tako slobodan biti vas opet posetiti.

MITA: Ja ne znam šta je to; više puta izgubimo šrajbpihl s novcima, pa me ne šilje tražiti; a sad za jednu maramu; — mora da mu je spomen od koga. MARKO: No, boga vam, dragi, ko je taj gospodin? MITA: A mogu li vam podrobno opisati?

MARKO: Na taj način mora da je vrlo bogat. MITA: Spailuke ima besčisleno; no sve to ne bi mu toliko donosilo da nije srodnik sa firštom

MITA: Ja mislim, gospodin baron... ALEKSA: Ne, ne; otac mora da presudi; i ako njegova ne bude volja, sve je vsuje. JELICA: O, gospodin baron, zar se tako čuva ljubov koju ste mi

MITA: Nimalo se ne starajte. (Ode.) MARKO: dakle, Jelice, ne oklevaj, već gledaj te spravljaj darove. Prsten mora jošt dovečer biti. JELICA: Ja se vašoj volji rado pokopavam... Gospodin baron...

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

RIBAR I MAČAK Tamo gdje talas grebene liže stara se kula kraj mora diže, kroz prozor blista svjetlosti zrak. Tajanstveni fenjer u mrkloj tami koga li zove, koga li mami, kome li daje

Gdje god stigo, neko bi rekȏ: „Ribica dobra živi daleko, naprijed, mornaru lijepi!“ I najzad Mačak, pobjednik mora, stiže do zemlje ledenih gora, u kraj surove klime.

Po svunoć hrču, a njiva sama, čuva je samo — vetar i tama. Loviti Žderka, a sanjiv biti, posao uzaludan, zato se mora oprezan biti i vrlo, vrlo budan. Za taj su podvig ekipa loša dedica Triša, Žuća i Toša.

LASTA: Jeseni evo, poljima rudi, a mene nemir u zoru budi, sanjam sve češće obale Juga, daleka mora, letenja duga. Zašto me mori u jesen tuga? KRAVA: Šalju nam jesen dobri bogovi, kud oko baciš — sena stogovi.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— O, ja nisam video, ali kažu da je išao i jedan automobil. — Mora da je bio debeo led? — Sedamnaest pedalja. — Doviđenja dakle. — Doviđenja, mladi gospodine.

Cela porodica je u vratima kuće kod koje se seku dvoje stepenica. Mora da je čudno živeti nad tako kosim perspektivama. Ne izgleda sigurno ni da je zelena površina jezera horizontalna.

Poštanska lađica mora da je u zadocnjenju. Kažem čoveku s kim sam još maločas govorio na obali: — Poštanska lađica mora da je u zadocnjenju?

Poštanska lađica mora da je u zadocnjenju. Kažem čoveku s kim sam još maločas govorio na obali: — Poštanska lađica mora da je u zadocnjenju? — Ah, pa ona je otišla ima već deset minuta.

— Dolazi kroz dva-tri dana, — dodaje žena. — Stara markiza je već tamo. — Voli ženske radove; vaše devojke mora da su dobre vezilje? — O, ona im poručuje naročito da bi nas pomogla.

— Možda. Produžavam kroz bilje sasvim uz obalu; gazeći svaki čas pogrešno na kamen koji se ne vidi. Ptice, koje su, mora biti bile ćutljive ceo dan, graje razdragano: u večeri iznad mene, uz ostrvo, sve smeđijoj a preda mnom, po vodi, sve

— Kako je onda moguće da ima jegulja! Ja sam uvek slušao da jegulja ima samo tamo odakle mogu ići čak u naročita mora radi plođenja. — Ne verujem da ove mogu igde izići. — Gde nalazite trsku za pletenje koševa?

— Sviđa vam se ta služba? — Vrlo je teško biti dobar lakej. — Dobro, Vaskes. Mora da je strašno teško. — Ja vas zadržavam, gospodine, od čitanja.

Reci mu da je dete od njega i da mora da se oženi tobom i da ti da mnogo novaca. Videćeš koliko će novaca dati samo da se ne bi oženio!

— Ovuda, ovuda! Iziđoh. — Nalazite li da je oslabio? — Više je postao prozračan. Brzo će se popraviti. Mora da je preživeo teške dane. Je l̓ ga žena negovala? — Ona samo za njega živi. — Pipo voli svoj dom? — Razume se!

Učini mi se da jedan deo te sreće, kao noćne tišine. mora preći i na nju. Voleo sam sa ushićenjem tu devojku koja je trpela u životu, koja još trpi i koja je došla da to kaže.

I što se Pipu čini da je tu okovan a devojka koja je želela da pođe za njega više uopšte ne želi da se udaje. O, ona mora da ima ipak jedno osećanje sreće što se njegova kći zove njenim imenom, i što se barka, kojom on plovi, zove isto tako.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

U PROLEĆE Premaleće kad zasija, Zazeleni tavna gora, Kad s pučine sinjeg mora Blagi vetrić zaćarlija: U te dane moja duša, Kao rosom umivena, Spokojnije pesme sluša Bolno slatkih uspomena — A u

mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora, Kroz maglu diže se već — i nema, duboka tama Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora. Sve grli mir i san.

Svud spokojstvo tiho vlada, Lahor šumi, rosa pada, Laku noć! K'o šuštanje mirnog mora Kroz tišinu bruji glas, To anđeo povrh gora Tiho slazi među nas... Laku noć, laku noć!

Rasejano pogled bludi, Tromo idu časi. Iz daljine zvono gudi, Razležu se glasi — Odjekuju na daleko... Mora da je umro neko. POSLEDNjI GOST Ponoć je odavno prošla.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Nosite me kiridžije samilosne visoko u vetrove gorske da rane svoje hladim, ili me prodajte na obronke mora u zemlje druge i vrtove bogate gde divovi u pučinu zagledani neće stopalom tvrdim da stupe na čelo nejakih, tu da

Sve se oteto blago mora vratiti svome izvoru, gromovi padaju u srebrne zdele i ostaju ko zgrčeni puževi. Razbojnici na kolenima izručuju

Razbojnici na kolenima izručuju plen u bezdane mora, širokim belim putem putuju gomile srebra i zlata, na zemlji sva svetla pogašena i tanjiri prazni, svako je vratio

korenje odozgo visi kao igle što drže slike s druge strane zida, ove noći kad bilje obrasta srebrom i plavi se fitilj mora u zebnji gasi, tebe o samu prizivamo noći!

vedrom, oblaci zelenom šumom obrasli luk su činili nad Bosforom i mnoge su mramorne stepenice vodile u podnožje mora. Tako je prestonica najzad bila u mojim rukama nejarosnim i kupole Svete Sofije behu jabuke meni na dar.

U noći ja vidim velika krila skakavaca već su zelena prešla preko mora i knezove čestite pogubila na reci, ja znam ko dolazi i zašto, i znam da svakom sjaju i slavi takve senke za

Posečen bih, i golub mi zastade u grlu, crkvi se s ramena slivala krv. Zvona su zvonila s atlantskih mora, a glavu su moju nosili na jug i sever, s vrha kopalja na vrhove kubeta.

Oči su knezu širom otvorene i traže u zanemelom svetu zrake svetlosti koje mostom preko neba il čunom ispod mora treba da stignu pre no što sutra otpočne bitka.

Razbojnici te zgrabili na kladencu, odenuli u crveno, u lađu bacili, preko mora prodali u roblje. Sada te u bašti vidim gde ležiš na uplašenom lišću i ruke gole dižeš, telo ti tone u vreli mrak.

Onaj ko te spasava dolazi mnogo ređe od onog ko te progoni. Onaj ko spasava mora se tražiti, preklinjati da dođe, slati mu poruke, po svim glasnicima i glasovima kojima možeš da se poslužiš.

Od dovršenog napravilo se nezavršeno. Otkrovenje zato mora da pokaže ono što se na početku zasigurno znalo. Traganje za znacima i jezikom tvorca prirode toliko je teško da se

Traganje za znacima i jezikom tvorca prirode toliko je teško da se stvaranje mora ponavljati u malom, ne bi li u malom postalo jasno ono što je u velikom i izvornom obliku postalo nejasno.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

AGATON: Šta ćemo, tako je pokojnik želeo i tako je naredio. TANASIJE: Bio je dobar i čestit čovek, to mu se mora priznati, ali je nekako izbegavao familiju. Bar dok je bolovao da pozva koga od nas pa da mu reče reč-dve.

III PREĐAŠNjI, bez DANICE MIĆA (pošto je Danica otišla i on je ispratio pogledom): Odista, lepuškasta devojčica, to se mora priznati SIMKA (Agatonu): Što se ti, boga ti, mator, upuštaš u razgovor s njom?

Pokojnik jeste bio onako plemenit i dobrotvor, i čestit, i sve što hoćeš, al' mu se mora priznati da je bio i veliki šeret. Znao je dobro on šta radi.

TANASIJE: Pa dobro, kad već mora, neka mu bude. Čekaćemo, iako nam nije do čekanja, ali zašto za tih četrdeset dana tuđin da upravlja imanjem?

AGATON: Šta ima da te buni, prija-Sarka, devojka kao svaka devojka. MIĆA: Ali se mora priznati da je lepuškasta! SARKA: More, ostavi to, nego kaži ti meni, prijatelj-Agatone, ako znaš, kako mu onako dođe

SARKA: Eh, eto to sam htela da kažem. Voleo je, bog da mu dušu prosti! TANASIJE: E, to jeste, to mu se mora priznati. MIĆA: To samo znači da je bio savremen čovek. SARKA: Savremen ili nesavremen, tek voleo je.

ADVOKAT: Bože moj, neka vas to ne vređa, ali, znate kako je, bogatstvo ipak mora pokolebati čoveka. DANICA: Tako? Znači, i vi se ne osećate jaki pred bogatstvom? ADVOKAT: To nisam kazao.

” On mene, a ne ja njega. DANICA: Pa je li vas pitao? MIĆA: Nije, ali ne mora me ni pitati; ni ja njega ni on mene. DANICA: Ja ne znam zbilja šta da radim? MIĆA: Budite spokojni.

ADVOKAT: Drugi bi način bio kada bih zahtevao od suda da se odmah otvori testament. DANICA: Ja sam čula da se mora čekati četrdeset dana do otvaranja.

ADVOKAT: Da, to je bila samo pokojnikova želja, ali ona nema osnova u zakonu i ne mora se ispuniti. DANICA: Pa zar ne bi ipak bilo bolje ispuniti želju pokojnikovu?

DANICA: Bi li u tom slučaju tetka i ja morali već sutra da se selimo iz stana? ADVOKAT: Mislim da to ne mora biti još sutra, a, ko zna, možda se nećete morati ni seliti. DANICA: Kako to?

) Ne razumem. ADVOKAT (hteo bi da zabašuri utisak): Uostalom, to nije tako važna okolnost; to se vas ne mora ticati. DANICA (još uvek pod utiskom): Ne razumem! ADVOKAT (nespretno se izvlači): Dakle... da...

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Otac je grizao usnu i sa mukom se savlađivao. Onda se obrati majci. — Dosta, budi pametna. Šta buniš dete... Tako mora biti — pa joj odmače ruke od moga vrata i ledenim glasom obrati se meni: — Sine, otadžbina te zove...

Tešio sam se da i sav taj narod mora isto onako ćutati preda mnom, kao što sam i ja jutros pred komandirom... Jer ja nosim dve zvezdice i tu pogovora nema.

Možda bi se još preko toga i prešlo, ali je zaista važno ono što kuvari govore: kako ručak za sutra mora biti gotov još večeras u deset časova.

smo se osećali nelagodno, a potom smo navikli, uveravajući sebe da je i prašina jedna od ratnih nevolja, koja se mora podnositi. Da se konji ne bi mnogo umarali, posluga je išla pešice pored topova.

„Drži odstojanje!“... „Ne kaskaj!“ — i uvek su pogledali ispod oka da li to čuje komandant. Jer on to traži. Zamerka mora da se stavi i kad je sve ispravno. Ali ako komandant odnekuda iznenadi, onda bi se sve sručilo na glavu vodnika.

Letina je dobro ponela... Sekira ga stalno dešnjak koji pomalo zaostaje, te mora češće bičem da ga opominje... Srednji vozar je dremao, a rudni, Krsta, težak i glomazan kao „Eksilo“ na kome je jahao,

Još čisto ne veruju. Sve misle da će nas ipak ova čaša na nekoji način mimoići... Tamo se gine... Najzad, ako se mora, a mora se, mora... Otadžbina, deca, žene... roblje. Da, da... — ako je sudbina, od nje se ne može umaći.

Sve misle da će nas ipak ova čaša na nekoji način mimoići... Tamo se gine... Najzad, ako se mora, a mora se, mora... Otadžbina, deca, žene... roblje. Da, da... — ako je sudbina, od nje se ne može umaći.

Sve misle da će nas ipak ova čaša na nekoji način mimoići... Tamo se gine... Najzad, ako se mora, a mora se, mora... Otadžbina, deca, žene... roblje. Da, da... — ako je sudbina, od nje se ne može umaći.

Vojnici posmatraju i ćute. Ledena drhtavica i pritajen strah prožimao je telo. U ratu neko mora poginuti i taj će biti isto onako naduven, pomodreo kao leš pored koga sada prolazimo, a sa koga je skinuta obuća, te

— A, je li, pa... kako ti, snao, bez čoveka? — E, šta ću, kad se mora... Ja se najednom razdremah. — Eh, ne mora se, nego tako ti hoćeš. Eto, ovaj... i ja sam ostavio ženu...

— A, je li, pa... kako ti, snao, bez čoveka? — E, šta ću, kad se mora... Ja se najednom razdremah. — Eh, ne mora se, nego tako ti hoćeš. Eto, ovaj... i ja sam ostavio ženu...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Ali eto i ona zlo prođe, a nije baš tako meka, ume dobro da govori. Badava, mora tako da ide, kad smo bačeni na milost ovim bezjacima!... Sreća te država daje platu; onako bi se lipsalo od gladi...

Ne grešite se, ljudi ! — Taki je zakon, čiča Vuksane, odgovori mu predsednik, tako mora da bude. dosad se upisivalo svake godine samo po desetinu novih đaka, pa se nisu ni uzimala deca iz inokosnih kuća, a

Dosadi joj se ova napregnutost mozga ; ovo što se neprekidno mora misliti. Ona izvede decu na dvorište, pusti ih da se protrče a sama se stade brisati maramom i duvati usnama, kao da

— Mora, bratiću!... nastavi Stojan sa kućnjeg praga. — Zamahni na pseto, ono će se kriti da ga ne udariš, a nekmo li dete.

Šta je ovo ?!... Hm... to je nešto novo, što dosad nije bilo, to se sad nešto počinje, mora biti... Ali šta ?« I njega opet stadoše potresati nekakve tople, prijatne struje, koje poticahu otud od nekud od srca...

vrlo, vrlo neuredno izdaje, kako učitelji moraju po nekoliko puta dolaziti k nemu uzalud, ali ona, gospođica Ljubica, ne mora se za to brinuti. On će njoj sam donositi platu, sve će olakšice on njoj činiti...

« Kad siđe sunce blizu brega, gosti se digoše da idu. Velja se spremi da ih isprati, a učiteljka mora ostati kod deteta, koje je danas nešto u vatri.

— Kako to? reče ona tihim glasom, kao da se boji da ga ne probudi. Svaki ko je preživeo mladost, mora znati za nju, sećati se pojedinih trenutaka i, razume se, to su najlepša sećanja... Eto, i vi se sećate nekih sitnica...

Život mi je zagorčao; i onako nisam nikad sreće video. I svaka nesreća mora da se razbije o moju glavu !... — More ćuti, to je dobro ako još može da se razbije...

Posle dva dana dođe pisar. Uđe u školu oprezno, pažljivo, bojeći se da ni vazduh ne uzmuti više nego što mora. Deca behu izišla na odmor ; on je izvesno to i očekivao, pa da dođe u školu.

A ko već inače ima dovoljno uzroka za teško raspoloženje, on mora očajavati na ovakovu vremenu. Ljubica iziđe iz škole tačno u podne.

Volela bi da iziđe do svoje dece, i nešto je jako vuče, ali čim stane pred ogledalo, trgne se, jer vidi da se mora još sedeti. Prokleti nokti! ... Celo joj lice izbrazdano, pa to sad zarašćuje, ali je lice još grdno.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Đe su, vilo, najbolji junaci?“ Vila konju ti’o progovara: “Konjic ljeljen, moj po Bogu brate! Nasred mora najdublje dubljine, Nasred veba najviše visine. Nasred polja najšire širine.

— 33. Pala magla u primorje, Al’ se vidi krajem mora Mlado momče jezdi konja, Koje nema ljube doma; To gledala mlada moma S b’jela dvora nje prozora, Sama sobom

gledala mlada moma S b’jela dvora nje prozora, Sama sobom govorila: “Daleko je dvor od polja Rad’ prostrana slana mora! Višnji! Višnji! razberi me! Snim li sanak, ili vidim: Jeli ono mlad na konja, Al’ je ono sivi soko.

“ 114. Čudna ti mi godinica dođe! Kad mi dragi ispred dvora prođe, I pogleda uz pendžere moje, Čini mi se, do mora je moje. Kad ja vidim dragog u đečermi, Baš kakono mulu u mešćemi.

“ 133. Končić kuje kraj mora alata. Kopčić kuje, daleko se čuje. Karala ga ostarjela majka: “Šta je tebi, moj jedini sine, Zašto kuješ konja od

Dadoše mi tog bolnika da lečim: Ja mu šaljem s mora smokve da jede, A on neće s mora smokve da jede; Ja mu šaljem šećer-šerbe da pije, A on neće šećer-šerbe da pije —

Dadoše mi tog bolnika da lečim: Ja mu šaljem s mora smokve da jede, A on neće s mora smokve da jede; Ja mu šaljem šećer-šerbe da pije, A on neće šećer-šerbe da pije — Već on oće s jedne ruke na drugu.

Oko nje se zemlje zavadiše, Slavna Bosna i Ercegovina, Preko mora Išerlija Jova. Sede Bogdan s sejom večerati, Zaboravi zatvoriti vrata, Al’ na vrata Išerlija Jova, Zasukao ruke do

Kad si svoga brata otrovala, Otrovaćeš i mene junaka.“ 224. Sunce zađe za Neven, za goru, Junaci se iz mora izvoze.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

MILUN: Pokažite mi vaše ausvajse! SOFIJA (još uvek držeći drveni mač Franca Mora): Ali, gospodine, molim vas, mi smo glumci! MILUN: Odloži oružje! SOFIJA: Kakvo oružje?

Mišljenje? Sa takvom glavom, kao što je tvoja? Ti veruješ da je to, što prolazi kroz tvoju glavu, neko mišljenje? Ti mora da o sebi imaš neko veoma visoko mišljenje, kad tako misliš! Šta kaže, „ja mislim”! Ništa manje!

To je po uredbi nemačkog vojnog zapovednika za Srbiju! I vama, kao glumcima, ako ste vi uopšte glumci, to mora da je poznato! JELISAVETA: A pogotovu onom ko vodi trupu! MAJCEN: Prestani da me prekidaš!

JELISAVETA: A pogotovu onom ko vodi trupu! MAJCEN: Prestani da me prekidaš! Kao što mora da vam je poznato i to, da se davanje predstave bez dozvole nemačkog vojnog zapovednika lično, kažnjava najmanje logorom!

BLAGOJE: Šta ti znaš šta on zna? GINA: Majka ne mora da vidi da bi znala! SIMKA: Popi malo! GINA: Lakše bi mi bilo kad bi znala šta mu, zlikovci, rade u onim njinim

SOFIJA: Iza ove zavese, plav, večernji vetar bora more po kome plovi lađa veća od mora! VASILIJE: Ova zavesa deli svet na mora ognja i leda, na pozornicu i crnu rupu koja je gleda!

VASILIJE: Ova zavesa deli svet na mora ognja i leda, na pozornicu i crnu rupu koja je gleda! FILIP: Ova zavesa ne deli zlatno na crno i belo, iza nje se

JELISAVETA: Tamo su perike! (Iz kuće izlazi Simka) VASILIJE (Sofiji): Pomozi joj da potraži! Mora da su u nekom od onih sanduka! (Sofija ulazi u kuću) SIMKA: To pakujete za predstavu? VASILIJE: Za predstavu.

Jesi li čula kako je bućnula — buć! Pliva niz Đetinju, pa u Moravu, pa u Dunav, pa iz Dunava u Crno more, a iz Crnog mora u bestragiju! Gotovo je sa alkoholom! Za vjeki vjekov! GINA: Za vjeki vjekov, do prve prilike!

Pa turiš unutra sveću. I sveću zapališ. I poklopiš onim poklopcem. A sveća iznutra kroz one rupe sija! SOFIJA: To mora da je lepo! DROBAC: Ponekad tako sija po pešes tikava! SOFIJA: Lepo pričaš. Satima bih te slušala! DROBAC: Mene?

TOMANIJA: Zakitila ga, đilkoša, vidovom travom! GINA (Blagoju): Pogledaj kako se visoko popela! DARA: Ovo mora da je bila neka velika ljubav! Vidi kolko su trave i cveća povaljali! BLAGOJE: Kurvetino! SOFIJA: Pustite me!

Htela je i Gina da pođe sa mnom, da se zahvali, ali mora da pere veliki veš! JELISAVETA: Nju će i sahraniti u onom koritu! SIMKA: Pravi razlog je što hoće da sakrije stid!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Kao prosjak sa barikada puco, i ko Cezar dolazio sa mora. Al čim se zaljubiš... članci tvoji i grudi malene i kolena tvrda ko krune od srebra, i blede usne što brzo

Dok noć pljuštaše, čitaše Omira, crn i težak, ko Ahilov, što samo kraj mora nađe mira, grob. Bogovi, na plećima sa oblacima tamnim, bolovi i mora sa valima pomamnim, pređoše po njegovom belom

Bogovi, na plećima sa oblacima tamnim, bolovi i mora sa valima pomamnim, pređoše po njegovom belom licu bez traga. Ali, kad čitaše o Brizeji, što se budi, i otvara oči,

A šta je meni do tih mramornih dvora tučnog ponoćnog sata, što očima slepim odbijati mora, sestri sramnoj od brata? A šta je meni do velmoža u svili, sa sokolom na ruci?

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini, dušu nam uvija, sve tešnje, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zavičaja, trešnje. Probudimo se noću i smešimo, drago, na Mesec sa zapetim lukom.

A sad? Gle, jedva dišem, sa osmehom mutnim, umorno. Daleko, negde, iza škotskih obala, diže se, iz mora, modro stenje, tako grdno, tako pusto, sumorno. Ja ga se setih! Ja ga vidim!

I, tako, bez mora, preliću život naš, zorama Fruških gora. I, tako, bez pića, igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.

Serbiu, jedinu još, hučala je ta bura, koje se sad, modar od davljenja, gorko, stidim! Urlah, sred ludog skakanja mora i mehura, da tišinu vanrednu nad zavičajem vidim.

On je putovao do Rusije. Taj kaluđer mora da je bio bezbožnik, jer je toliko napadao na kćeri seljaka, da su ga jednom, u Vršcu, bacili u nabujali Mesić.

Sa njenih prozora, u plavetnilu mora, i katkad i u belini snega, videla se lepo planina Učka. Kao kroz suze, u sećanju mom, vidi se i sada.

Njihovo je vreme noć, kad se svici jave i mesečina razlije po ogledalu mora. Tada se, kao bludeći plamenovi pojave i svetiljke čamaca, pa lagano kruže i obilaze dubine, iz kojih nagrnu ribe u

U lov idu barke sve dve i dve, a između sebe vuku mrežu po dnu mora. Čekrci škripe, dižemo sidro. Izlazak iz Novog bio je vedar i plav, pri zalasku Sunca.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Seljak pozna glas svoje krave pa brže-bolje dotrča da vidi šta je. Kad vide da mu se krava zaglibila, reče: — No, tu mora da je sam đavo umešao svoje prste — i ode u selo da nađe ljude da izvuku kravu.

Onda mu se učini da tu mora da ima neka nedokučiva tajna u koju on ne može da pronikne. Sutradan pozove starca. — No, prijatelju, jesi li se

Put ga povede toga lepog dana Kroz mlada polja suncem obasjana. Sva je priroda dobre volje bila: Blag povetarac s mora, od Karmila, Ječmenim poljem talase je kreto I obraze mu laskavo obleto...

Pod plavim nebom divotna dana Grmi i zvoni, Gmižu tisući i milioni— „Hristos voskrese!“ — vazduh koleba Do kraja mora, zemlje i neba... Al začas samo... i mrak se gusti Na zemlju spusti.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

da u ustav, sem svih sloboda koje su date narodu i potpuno ujemčene, unesem još i ovo: „Svaki građanin zemlje Stradije mora biti raspoložen i veseo i s radošću pozdravljati mnogobrojnim deputacijama i depešama svaki važan događaj i svaki

“ — Znam, ali kako se, gospodine ministre, to može izvesti? — upitam. — Vrlo lako, jer se svaki mora pokoravati zakonima zemaljskim! — odgovori ministar i napravi lice važno, dostojanstveno.

To tako mora ići u početku poteško, ali će se narod postepeno navići, pa će dolaziti i sam. — Tako je, imate pravo!

— Dovoljno... E sad, vidite, u zakon je uneta i ova tačka: „Žito, i uopšte usevi, moraju dobro uspevati, i mora ih biti što više.” — To je povoljan zakon — rekoh.

Posle malog ćutanja, produži ministar: — Posle toga, ja sam udesio da svako selo ima dobro uređenu čitaonicu, koja mora biti snabdevena dobrim knjigama za ratarstvo, šumarstvo, stočarstvo, pčelarstvo i druge grane privrede.

— Seljaci sigurno rado čitaju? — To je obavezno, kao i vojna obaveza. dva časa pre podne i dva časa po podne mora svaki radnik seljak provesti u čitaonici, gde čita, ili mu čitaju ako nije pismen, a sem toga im činovnici drže

— Mora biti neka vrlo lepa priča?! — Vrlo lepa; u njoj se iznosi kako propada Ljubica zbog ljubavi, a Mica se udala za velikog b

— Niste znali?!... Koješta! A neprestano vam govorim da, zbog raznih važnih iznenađenja u zemlji, mora biti i svečanosti i parada; a kud bi sve to moglo biti bez vojske? To je, bar za danas, glavni njen zadatak.

Imate pravo. Priredili smo krupno iznenađenje, koje mora imati veliki politički značaj. — To će, zaista, biti vrlo značajna stvar.

— Koliko ih imate sada? — upitam. — Imamo ih dosta, bogu hvala, ali ovo se mora učiniti radi ugleda zemlje. Zamislite samo kako to zvuči: osamdeset generala za dan! — To imponuje! — rekoh.

— Pa ko je? — pita predsednik. — Ne znam. — Jesu li svi tu? — pita predsednik sekretara. — Svi. — Do đavola, pa mora neko biti! Niko se ne javlja. Opet se svaki stade okretati oko sebe, dža čak i onaj koga prokazaše.

— To je svejedno, ko bilo. — Ja volim da sam uz vladu. — Ama ti si, u stvari, uz vladu, nego tek forme radi mora neko predstavljati opoziciju. — Ja neću da predstavljam opoziciju, ja sam uz vladu.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Kola prolaze, a za njima i goveda jure u potes. Širga ostavio junicu, pa trči na potok da stigne pre Divonje, jer posle mora čekati dok se sve krave ne izrede i napiju koje Divonja revnosno čuva...

Al' oble, bele krave sve više odsjajkuju na suncu i, kao nekim magnetom, privlače uzbuđenog Širgu i on, hteo ne hteo, mora da ide među njih. I sad mu ne ostaje ništa drugo, no da pozove protivnika na dvoboj.

Smej i žagor, vrisak i pesma, prolamaju se iz njive u njivu, preko cela nedogledna polja, preko čitavog mora gore — hraniteljke...

— E, pa dobro, da okrenemo.... — A pojka reče da pošlješ Sultana kući; mora sutra zorom u V., zvali ga u Čvoriće na krštenje, a ti jaši mog kulaša. — Pa 'ajde, de.

Jedni se gađaju, drugi viču, treći zasmejavaju, a ona, jadnica, mora da ćuška glavu ili za rpu ili u komišinu... Otpočnu, tako, po nekoliko njih da probaju, pa kad vide da ne mogu ništa,

« Ali što je delovodnik i glavnu knjigu vodio čisto — to je za priču. Svako pismo mora biti tako jednačito, tako ravno, kao pod lenjirom.

Promeni mu se svet, promeniše se čak i misli: »Pa što? mišljaše on. Zar je to baš tako strašno, da čovek mora ovoliko trpeti? Toliki se svet ženi, pa se niko ne pokaja. I zašto baš i on da se kaje?

Kako to mora biti prijatno!... Pa eto, uveče, ovako, neće biti ove klete samoće, od koje se može poludeti: ona će biti uz tebe, da

POTERA »Odmah po prijemu ove naredbe, kmet toga sela skupiće do 80 pouzdanih ljudi sa oružjem. Sazivanje i skupljanje mora se vršiti u najvećoj tajnosti.

A može biti da bi dali: kmet je pročit'o da je njegova glava ucenjena, pa kad donesem glavu, mora mi se platiti, jakako!... Ali bi opet bolje bilo, kad bih ga ugledao da trči preda mnom, pa onako s leđa da opalim.

a, šta veliš... koji je bolji: ja ili onaj džgebavi Ljubiša?... Vala i ovaj Bog baš neće »ljucki« poneki put: kad mora jednom ginuti, što ga ne dâ meni, da ga upljeskam, pa da uzmem pare...

Ali sad beše muka penjati se uza stranu. Noge se otiskuju, a glava mora jednako da bude podignuta, da bi se što dalje pred sobom videlo, te i ne možeš da gledaš gde staješ nogom.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Uostalom, čak i kad bi drukčiji naslov bio, znamo mi i sami da su skoro izbori, ne mora To kroz novine da nam se kaže. A, deder, ovaj, prevrni unutra. DANICA (otvori novine). JEVREM: Ima li što?

JOVICA: To jeste! JEVREM: Pa posle, brate, u Beogradu ima mnogo muzike, a on, čim čuje muziku, mora povesti kolo, pa makar to i o zadušnicama bilo. A to još ovde i biva, ali tamo... JOVICA: Pa onda ne znam koga bi?

Okrpiš s jedne strane, a raspara se s druge... Ne ide, pa to ti je... JEVREM: Jest, stalo! JOVICA: Stalo, bogme, pa mora čovek, hteo ne hteo, da gleda ako može s koje druge strane da se spomogne te da izađe na kraj.

DANICA: Ja samo kažem da će on biti poslanik. PAVKA: Ako je do inata, kćeri, upamti: moj muž mora biti poslanik. DANICA: Pa neka bude, ako može. PAVKA: Biće, bome, ja ti to kažem!

JEVREM: Pa jes', mora i da se popritegne... A je l' će da se napravi kakvo nasilje na ovdašnju opoziciju?... SEKULIN: Nije to, brate, nasilje,

Guta porezu kao šaran muve. Ovoliko slaninice da metneš na mišolovku pa mora doći da je lizne. S njime mi je bar lako! (Mladenu.) Ima li još koji? MLADEN: Pa to, nema više...

SEKULIĆ (Jevremu): Uha, pa to cela tvoja kuća ode u opoziciju! JEVREM: Ama, nije, nego žensko, znaš kako je, mora svuda da zaviri. SEKULIĆ (Mladenu): Dobro, dobro! Ti pazi samo i dalje, pa svakog da mi zapišeš. MLADEN: Hoću ja!

JEVREM: To bar nije ništa, to je sasvim nevino. Čim se dvojica ne trpe, onaj drugi mora biti izdajnik otadžbine. Tako je to u politici.

IVKOVIĆ: Slušajte, gazda-Jevreme, ja razumem, iako ne odobravam, ova sredstva u borbi prema protivniku, ali to mora imati svojih granica. I granica, do koje ću ja dozvoliti da me napadaju, to je moja lična stvar.

JEVREM: To jeste! SRETA: Prema tome, vidiš, sad imaš dva protivnika, pa se mora još življe raditi. Mora se pripraviti javno mnenje i zato su, vidiš, potrebne ove plakate.

JEVREM: To jeste! SRETA: Prema tome, vidiš, sad imaš dva protivnika, pa se mora još življe raditi. Mora se pripraviti javno mnenje i zato su, vidiš, potrebne ove plakate. Znaš li ti, molim te, šta je to javno mnenje?

SRETA: Pa hoću, brate, da ti potpuno predstavim skupštinu. posle svakog značajnijeg govora mora da se larma. Jedni viču: „Tako je!” — drugi: „Nije!” Pa onda jedni viknu: „Ti si izdajnik! — a drugi: „Ti si lopov!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Odmara se tako, gleda lepo nameštenu sobu i — i dopade mu se. Zatim se dade u neke njegove misli. Mora da misli sad o prilikama u selu, o zadatku koji ga čeka. Nastade pauza poduža, koju najzad prekide famulus.

starinski čovjek. Kod njega ti nema mnogo. Ne da on da rogovi prođu mimo uši. Malo zbori, ali što naredi, to mora da bude ka’ na tetiku!

Ali tek je slutio, politički instikat mu je govorio, da sve to mora da ništa ne valja ni za učitelja, pa, naravno, ni za njega. — Kako da nije bruka! — veli Sreta.

Ni petla ne ostaviše da kukuriče jutrom i da tako budi seljaka na poljski rad. Sve pojedoše, pa sad, veli, mora sam ćata Pera, na sramotu civilizacije devetnaestoga veka, da kukuriče jutrom kao petao i da budi selo!

A pošto je ovo istiniti i istorijski događaj, a među čitaocima biće ne jedan neverni Toma — to i pisac mora spomenuti, da je to bilo dana 9. novembra u četvrtak 1889. godine.

— zapita ćir Đorđe. — Ne može, ne može! Mora se platiti — veli Sreta. — E, pa ko da plati? Zar ja em da oznojim moga Micka (tako mu se zvao konjić), em da platim?!

— zapita Jelesije. — Ne može, — veli Pera ćata. — Sve mora da se plati; i kralju na rođendan, i na Cveti, i novim ministrima, i zboru kad se čestita — uvek se plaća.

Tako lepa depeša, pa da propadne! Kad joj nije bilo suđeno da ide preko mora, mora se bar ovde čuti. Čitalačku publiku naših novina neće mimoići ta depeša, jer Sreta ne dâ da propadne ni kakav

Tako lepa depeša, pa da propadne! Kad joj nije bilo suđeno da ide preko mora, mora se bar ovde čuti. Čitalačku publiku naših novina neće mimoići ta depeša, jer Sreta ne dâ da propadne ni kakav manje

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

jedno četiri minuta. STARCI U LETO U vreme godišnjih odmora Planduju, al daleko od mora: Zasednu, svako pred kućom U društvu sa dosadom tekućom I sve tako, sedeći, Pitaju se: „Ko je sledeći?

je vreme, i spali smo na grane tanke, Kad i ovakvi magarci po novinama pišu članke; Umesto poslednje vreme, tu mora najnovije! Samoglasnik i je spas od kakofonije.

Deda je i glavni i sporedni, ali uvek pri ruci. Njegov je život pun napora i mučenja. On mora da brani na golu kad malom Buci Mama ne dozvoli — zbog učenja.

Znam — otišao je preko voda i gora, Zamakao je drumom, između topoljaka, Izgubio se iza niskih oblaka, Preplovio je mora, velike okeane, I otišao u neke bolje dane Levo od Kasiopeje, istočno od Moreje, Onamo gde sunce obdan i obnoć greje.

Hteo ne hteo, putnik mora Da klekne, kad pije sa izvora; Tiha, i sva u sebi, voda je Povučena, i samo se smernom daje.

Vazda su joj ruke pune Jer uvek nešto pupi i uvek nešto trune; To je tako, i tako mora biti. Pa i ti Kad ti povetarac, s proleća, zaćarlija u kosi, Šta si drugo, do list, kojeg godina nosi...

Ovu pustoš, i dah mraza, dah goleti, Ako želi da opstane, čovek mora zavoleti!.... ŽALOPOJKA PRED PRAZNIM TRONOM Kad mi samo padne na um, ja zadrhtim poput pruta: Oh, da mi je...

— Malo ih se živih probilo do mora. A oni koji dođoše do vode što se plavi Ličili su na izgoreli grad koji se još ponegde puši.

bih doživotnu voznu kartu Za sve što plovi, leti i kruži, Pošao bih na Severni pol il na južni, S kopna na more, s mora na kopno Pazeći da nikad uzastopno Ne zanoćim dvaput u istoj sobi, I da se ne zbližim ni s kim ko bi U početku

I ne libi se, nisi iz Libije! Vatra da se razgori, treba meh! Od nečeg se mora početi... Ceh Sad plaća Avakum Pantić: za probu Pretvoriše ga u roba i u robu, Jer se na ovakve slučajeve, sem

izveštaj, osvrt, članak Što ga pišu člankopisci i čankolisci, Al pošto se sve radi nadvoje-natroje, I u novinama mora biti tako kako je!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

srednjevekovnog kaluđera, iscrpno se pretresa taj dokaz i nalazi da on za svakoga, pa i za najokorelijeg bezbožnika mora biti ubedljiv.

Svaki živi stvor mora imati svog pretka koji ga je rodio ili neposredno živog, ili preko jaja koja iz sebe izbacuje.

Sa tim brodom Šmit je 1920—1921. godine prokrstario Atlantski Okean između njegovog severnog kraja i Sargaskog Mora. Skup— ljen je dragocen materijal koji je sve više dovodio Šmita, do uverenja da plodište jegulja treba tražiti negde u

materijal koji je sve više dovodio Šmita, do uverenja da plodište jegulja treba tražiti negde u blizini Sargaskog Mora.

naći neposredno samu ikru jegulje, a time i samo njeno plodište; to je bila oblast između Bermudskih Ostrva i Sargaskog Mora. Brod je pošao iz Danske 30. avgusta 1921. godine, a vratio se 11 juna 1922 god.

To je bila pomenuta oblast između Bermudskih Ostrva i Sargaskog Mora, jugo-istočno od tih ostrva, koju je Šmit, pošto je to dobro proverio i utvrdio, proglasio za svetsko plodište svih

Od 1924.do 1927. godine brod je u tome cilju prokrstario oba velika okeana, Atlantski i Tihi, i sva mora u vezi sa tim okeanima.

Tu je on našao iste pojave kao i u dubinama između Bermudskih Ostrva i Sargaskog Mora u Atlantskom Okeanu: sićušne jeguljine larve, njihovo radijalno rasprostiranje sa toga mesta, njihove migracije i

U njoj se radi sve što se odnosi na oceanografiju, a poglavito na biologiju mora. Tu se sa pietetom čuvaju i održavaju bogate zbirke najraznovrsnijih morskih organizama koje je prikupio Šmit na

Plodište se nalazi u okeanskoj oblasti između Bermudskih ostrva i Sargaskog mora, a tačnije između 22˚ i 30˚ severne širine, a 48˚ i 65˚ zapadne dužine.

Često se kaže da se jegulja rađa u Sargaskom Moru, što nije pogrešno ako se pod time podrazumeva zapadna oblast toga mora. Nije tačno utvrđeno na kojoj se dubini jegulje na plodištu skupljaju radi mrestenja.

Pokašto su ta sićušna bića toliko nagomilana na površini mora da obrazuju po 1—2 santimetra debeo sloj sluzi. Ti organizmi obično lebde u nivoima na kojima nalaze najviše hrane;

Rakić, Milan - PESME

Sve klonulo, svako biće, svaka zgrada. To nad Večnim Gradom, kao mora, pada Teška tradicija bezbrojnih stoleća... TAJ OGROMNI MESEC LIMUNOVE BOJE Taj ogromni mesec limunove boje Što ko

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Mala li je žertva sva Srbija od Dunava do mora sinjega? Na tron sjediš nepravo uzeti, ponosiš se skiptrom krvavijem; huliš Boga s svetoga oltara, munar dubi na krst

Prisukâ sam pedeset godinah, na Lovćen sam vazda ljetovao, izlazio na ovu vršinv: sto putah sam gledao oblake đe iz mora dođu na gomile i prèkrile svu ovu planinu, otisni se tamo ali tamo 150 s sijevanjem i s velikom jekom i s lomljavom

Vidite li, ako Boga znate, koliko je mora i primorja, ravne Bosne i Hercegovine, Arbanije upravo do mora, koliko je naše Gore Crne, — sve je oblak pritiskâ

Vidite li, ako Boga znate, koliko je mora i primorja, ravne Bosne i Hercegovine, Arbanije upravo do mora, koliko je naše Gore Crne, — sve je oblak pritiskâ jednako, svud se čuje jeka i grmljava, svud ispod nas munje

NOĆ JE MJESEČNA; SJEDE OKO OGNjEVAH I KOLO NA VELjE GUVNO POJE. KOLO Novi Grade, sjediš nakraj mora, i valove brojiš niz pučinu kako starac, na kamen sjedeći, što nabraje svoje brojanice. Divna sanka što si onda snio!

SERDAR JANKO Pritiska me sve nesrećna mòra; kako zaspim, ne da mi krknuti. VUK MIĆUNOVIĆ Kakva mora i kakva zla sreća! Tu niti je more ni vještice, no si eto kâ čabar debeo, pa te salo kad ležeš zaduši.

Što je čovjek, a mora bit čovjek! Tvarca jedna te je zemlja vara, a za njega, vidi, nije zemlja. Je li javje od sna smućenije?

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

je trebalo podići, opraviti; ili, još gore i opasnije, ako bi trebalo krvnika, nasilnika smeniti, znalo se da se za to mora k njemu doći.

Sve se to unapred spremalo i znalo šta sve mora biti, samo da je na dan slave sve onako kao što treba, jer se znalo da kod njih mora biti najlepše, te da se gosti, kad

unapred spremalo i znalo šta sve mora biti, samo da je na dan slave sve onako kao što treba, jer se znalo da kod njih mora biti najlepše, te da se gosti, kad dođu, moraju zaprepašćivati, i da se posle po čitave mesece priča i jednako

Ništa se nije smelo doznati, ništa videti. I znalo se kako bi tada svaki od njih, ne verujući samom sebi, kad baš mora da izlazi u čaršiju, pre izlaska prvo morao ići na ogledalo, da se ogleda i vidi da mu se slučajno po licu i očima što

Jedino, kada Tone, praštajući se od nje i kao tražeći blagoslova i izvinjavajući se što sad mora da ih ostavi i preduzme svoj dućan, trgovinu na svoje ime, jedva tad, toliko je glas gušio, što mu odgovorila: — Ako,

Ona, kao uvek, spavala bi podbočene glave o ruku, obučena, čak i sa papučama jer, zaboga, sutra, čim zora, ona mora da porani, prva ona da ustane, toliki je posao čeka!

Dakle, bio je tako blizu, a ne, kao što su ove mislile, vrlo daleko, ko zna u kom gradu, u nekoj varoši čak kod mora. Ali ta mirnoća materina ne potraja za dugo.

Da li baš od pića, ili tek od napora što sve to, svoje pijanstvo, veselje, mora da izigrava, očevo lice izgledalo je bledo, podbulo. I uvodeći gosta u kapiju, poče mu pokazivati na kuću.

Bar je oslobodi da ne mora strepiti od nečijeg dolaska. Ali je trebala bar i kapiju da zatvori, te da kroz nju docnije ne vidi ono što je

A to što je daje za mladoženju koji je još dete, to nije baš toliko strašno koliko je strašno ovo njegovo: što on eto mora sa tim Markom, seljakom, da se prijatelji, da se ljubi, sa njime da živi.

I kako i on sam, osećajući da mora između nje i njega čak doći i do toga, jednako pritiskuje glavu rukama, i ječi: — Oh! Oh!

mrtvačkog glasa, koji nije molio, nego koji se gubio i mro u njegovim uzneverenim ustima, zbog sramote i stida što mora pred njom, svojim čedom, Sofkicom, da se sada otkriva, i da ono što ne bi kazao ni samoj smrti — njoj mora da ispovedi i

Pandurović, Sima - PESME

Proleće, puno boja, puno sjaja, Osmejaka, nada, čeznuća i snóva, Došlo za dobom splina, uzdisaja, S ticama, preko mora i bregóva.

O, to je tajna i bolja i gora No svet saznanja; i nju ne sme znati Lik našeg dana, naših misli mora; A dug je put, da ih njime prati Jedna noć samo. II — Vratimo se. — Zora!... ČESTI TRENUCI Bledo jutro.

ne znajući kuda, Prešli preko polja, klanaca i gora, I orlove naše pronosili svuda Od pragova svojih do dalekih mora. Pobijena deco naše zemlje zdrave!

Tu se stere Široki pokrov snežnog zaborava, Crnina groba, gde sunce ne sija, Gde ćuti, kao u dnu mora plâva Kržljava flora, ljubav moja, čija Snaga i nežnost u hladnoći spava; Gde cveće bola i stvarnosti klija.

Laž što nam tajno bedna srca suši, Laž koja k’o mora na naš život pade Bacajući senke, k’o velike klade, Pred noge nam; koja umara i guši, O!

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

„Šta je, ma šta je!“ „Ama nešto jes, nešto mora biti!“ pitalo se i dovikivalo od prozora do prozora. „Siđite pa vidite, to jest siđite pa se popnite na bedeme vašeg

Gdje je doline jeka, biće roda dosta, jer snijeg topli i nadija hraniteljku ljudi. A pustićemo od mora vjetrove i suncu ćemo narediti da ranije prigrije, pa će zemlja okopniti na vrijeme!

Krupne li su te misli što se prebiraju u noćnoj tišini kad je odmoru doba, a na uzvisitu mjestu! A i vrele mora da su, kad glavi što ih zaprema, ne smeta planinska studen od koje kamen puca!

pa će njemu: „Ostalo, bez bataka, savladaćeš ti, oli?“ „Zašto ne, Gospodaru, ako baš tako biti mora!“ Vladika se diže, poveden veselošću svoga đakona, više no li njegovim razlozima.

— Krtole ja! odgovori mi domaćin. — Jede li se ovo? — Te kako! Gospodar je nabavio sjeme s mora. To je dobro, jâ ništa manje od leba!“ „Dobro je rekao, bogami!“ umiješa se serdar, smijući se.

„Ti si vanredno veseo, Jan!?“ reći će Adolf. „A zašto ne? Kad već i bez naše privole biva ono što mora biti, a veselje je jedino do nas, tj. kako uzimljemo stvari!“ „No, no!

„Uostalom“, nastavi zijehajući, „to je istina što si rekao, a rad bih znati u kome smislu da uzmem to tvoje: biće što mora biti. Šta će biti? Da ostaješ, ili da polaziš?“ „Moj dobri, dragi Adolf, moj vjerni prijatelju!

A i moje želi to isto... Grabićemo se oko onog... lac-ma-nina!“ reče joj na uho. X Iza Lovćena, s mora se dizahu oblaci, kao vojske, pa letijahu nebom.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

(Lep kao vila, Prazna (kuća) kao vilina pećina, Crven kao vampir, Jak kao vjedogonja, Čupava kao veštica, Teško kao mora, itd.). Poređenja za boje naš je narod uzeo iz svoje neposredne okoline, i to putem asocijacije.

nejunak). Kad se njegov vrag rodio, moj je kašu hladio. Kad se utopim u vagan vode, mora se ne bojim. Kad te opanke podereš, ja ću ti kupiti druge (reče se u šali bosu čeljadetu).

— Danas vezir — sjutra rezil. — Svakom će svoja doć’. — Muka duše ne vodi no suđen dan. — Što mora biti, biti će. — Što rijeka donosi, rijeka odnosi. — Teć’ će voda kud je tekla.

Kovao je petkom i svetkom, te ga za kaštigu osudilo u mjesec, gđe mora neprestano kovati. BABINI JARIĆI (KOZLIĆI) Pripovijedaju da je nekakva baba istjerala jariće u planinu, pa dunuo

Kuge imaju preko mora svoju zemlju (gdje samo one žive), pa ih bog pošlje amo (kad ljudi zlo rade i mnogo griješe) i kaže koliko će ljudi

zemlju (gdje samo one žive), pa ih bog pošlje amo (kad ljudi zlo rade i mnogo griješe) i kaže koliko će ljudi pomoriti. MORA Pripovijeda se da je nekakvoga čovjeka tako morila móra, da već najposlije nije mogao zaspati, i dosadi mu se kod kuće

se da guja ima noge koje samo onda pokaže kad se u procijepu pripeče k vatri; ali ko ih gođ vidi onaj mora umrijeti.

VRZINO KOLO Srbi pripovijedaju da neki đaci, kad izuče dvanaest škola, otidu (njih dvanaest mora biti) na vrzino kolo (da dovrše sa svijem i da se zakunu.

godina odonuda s vojskom preko Madžarske došao u Srbiju i s Turcima se bio — i nadvladavši ih i pretjeravši preko mora, bacio za njima svoj buzdovan u more, govoreći: „Kad ovaj buzdovan izišao na suho, onda se i Turci vratili amo!

iziđi dobri iz kosti u meso, iz mesa u kožu, iz kože u dlaku, iz dlake u nož, s noža pod nož; iziđi pa idi preko mora bez odmora na pastušaste konje, u košutin rog; iziđi pa idi u kalajgoru gde se vatra ne loži, gde devojke kosu ne

(U suzi) 291 — Šta bi najviše voleo ćorav čovek? (Da ima i drugo oko) 292 — Šta zvonar mora da čini ako hoće da zvoni? (Da vuče za uši) 293 — Šta je najbrže ka svetu?

, a uza svaku naposljetku mora kazati: „Sebi na glas, a svoj braći na čast!“ (tj. donio). B) NEVESTINSKE DAROVE 1 Evo poznaje mlada kuma svoga

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kad doćeram trag do mora, a to on otišao preko mora, a ja za njim tragom. Kad pređem preko mora, a to čovek uvatio moga čelca u ralicu, pa ore

Kad doćeram trag do mora, a to on otišao preko mora, a ja za njim tragom. Kad pređem preko mora, a to čovek uvatio moga čelca u ralicu, pa ore za sitnu proju.

Kad doćeram trag do mora, a to on otišao preko mora, a ja za njim tragom. Kad pređem preko mora, a to čovek uvatio moga čelca u ralicu, pa ore za sitnu proju.

Kad budem preko mora, onda mi nekako pukne jedna uprta na torbi, te se sva proja prospe u more. Kad pređem preko mora, u tom stigne i noć,

Kad budem preko mora, onda mi nekako pukne jedna uprta na torbi, te se sva proja prospe u more. Kad pređem preko mora, u tom stigne i noć, a ja onda sjašem s čelca, pa ga pustim da pase, a pijevca svežem kod sebe, pa mu metnem sijena, a

i s najvećim veseljem vjenčaju momka i đevojku i provedu svadbu; pa onda dadu ovome caru lađe i vojsku, te otide preko mora i nađe svoju zemlju. VІІ. ERO I TURČIN.

Kad gore, ali se more zaledilo, ne može na polje! Onda se brže bolje vrati opet na dno mora, te uzme kamen i njim probije led, pa onda poteci za sv. Aranđelom! Onaj bježi, a ovaj za njim! Taman kad sv.

37. Zelena košara, crna goveda, gvozden ključ, koji otključava. 38. Zimi služi, a ljeti zube kesi. 39. Zoba grozd od mora do Dunava, nit' ga mogo pozobati, ni ga mogo pregoreti. 40.

88. Prispi čare na mačare, na panje dekanje, na senje dupore. 89. Prođe ban jerban s mora na Dunavo konjskom vriskom, junačkom vikom; malo ga ko viđe, svatko ga ču. 90.

90. Pruži platno od mora do Dunava, pa ga savi u oraovu ljusku. 91. Puna greda bijeli pera. 92. Puna soba za krajcaru. 93.

Posle nekoga vremena | čuje on da se stari njegov gospodar sprema na galiji preko mora čak u drugo carstvo, pa otide sa svojim novčićem k njemu, i stane ga moliti da bi mu kupio što u drugome carstvu za

Gospodar se obeća i uzme njegov novčić, pa pođe na put. Putujući tako nađe kraj mora nekaku decu koja su bila iznela mačka da ga ubiju i u more bace.

Sveti Sava - SABRANA DELA

Treba nad ovim veoma bdeti, um čuvajući, znajući da je protivnom lako na njih naići i do pada dovesti, što ne mora da bude, i isto je kao i kada se ovca od ograde, stada i pastira odagna.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

A kad ona umesi gibanicu! Nije bilo takve gibanice od Valjeva pa do Ivanjice! IKONIJA: Mora da ste nešto imali, kad je toliko falite na sva usta!

A u reku i u oblake neko izručio čašicu klekovače! CMILjA: Mora da je lepo, ja još nisam stigla na Kalimegdan! Kažu da ima i divljih zverova, tigrova, ne bi smela ovako sama,

Pa ovaj šepavi, šantavi, što ga je uneo... Sve se to slaže... to mora da je to.... TANASKO: Kakva je, miriše ko kilo jabuka! MANOJLO: Nema nikakve sumnje!

A masnice? A rascopano uvo? To će svako da primeti! Blagajnica, nosači, kondukteri, sprovodnici vozova, neko mora da primeti! Fala milom gospodu Bogu! Gde mi je tašna? To ga je sam Bog mlatno mojom rukom, da ga obeleži!

MANOJLO: Kako da dokažemo? TANASKO: Tamo gde treba da se zna, zna se, i ne mora da se dokazuje! Ajdemote polako! MANOJLO: Kud ćemo sad? TANASKO: Idemo tamo odakle smo i došli, u groblje.

Stanković, Borisav - JOVČA

MITA Nije htela da dođe. Jedva je dovedoh. Neće. Veli: što ću i ja tamo? Neće, ja; neće, jer zna da mora za njenoga onoga sina, krasnika... ANĐA Nemoj Mito, nemoj odmah na njega. JOVČA Kako on, kako »krasnik«, šta on radi?

ANĐA (moli mimikom Mitu da ne govori). MITA Što me gledaš, što me moliš? Ne može više, sestro. Mora da se govori, mora da se zna. Ne mogu (pokazuje na Jovču), pa posle na mene sve da baci, da sam ja za sve kriv.

ANĐA (moli mimikom Mitu da ne govori). MITA Što me gledaš, što me moliš? Ne može više, sestro. Mora da se govori, mora da se zna. Ne mogu (pokazuje na Jovču), pa posle na mene sve da baci, da sam ja za sve kriv. ANĐA Nisi, nisi kriv.

Ne može se više, sestro, mora, mora da se kaže... Ja tebi lepo govorih: Gledaj, gledaj dok bata Jovča nije došao, steži ga, ne daj mu da se toliko

Ne može se više, sestro, mora, mora da se kaže... Ja tebi lepo govorih: Gledaj, gledaj dok bata Jovča nije došao, steži ga, ne daj mu da se toliko

VASKA Mladene, donesi mi gornje haljine. JOVAN Pusti me, bre, da ja odnesem, da je samo vidim. Mora da je strašno lepa, strašno bela, a već velika je, odavno već devojka, odavna razvijena.

, bocom vina i čašom, namešta je do Vaske, da joj je što bliže ustima, da se ne mora ni podizati nego da se ležeći može služiti; zatim se izmakne, čekajući zapovesti).

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Počinjem malo-pomalo odisati; izbavljajući se mladosti kako mnogovolnujemoga i svirepoga mora. Sad mi dolazi na pamet božestveni sovet premudroga Pitagora — da se k sebi vratim da u sebe dođem, i da razmislim

moje prebivanje i putovanje u Dalmaciji i Crnoj Gori, u Albaniji, u Greciji, u različni ostrovi Sredizemnoga Mora, u Smirni, u Italiji, u Moldaviji i, sad, u Germaniji daće dovoljno materije zabave i razgovora.

Pogreške štampe valja prostiti, jer oni koji štampaju ne znadu srpski, i koliko god ispravljam, mora nešto ostati.| Mesto roždenija mojega bilo je varoš Čakovo u Banatu Tamišvarskomu.

Što dete čuje, to uči i prima, kako god i svoji[h] roditelja jezik; što vidi da se pred njim svaki dan čini, tome mora naviknuti; tako prisvojava običaje, tako narave, tako sve misli i mudrovanija oni[h] s kojima rasti.

ne imajući nikakva iskustva, sâm ne mogući pravo o stvar ma suditi, starije i iskusnije od sebe ne hoteći slušati, mora biti zadugo tvrdoglav i uporan, dok god ne udari gdi glavom o duvar, padne u nesvest. „Ha, ha, ne tamo!

srećan ako se to ne sluči kasno, dok se | jošte može vratiti i na pravi put uputiti; inače, idući kud ne zna, mora u celom životu zlopolučan biti. Pak se čudimo zašto su neki mladići puni vetra, samovoljice, visokoumija i upornosti!

Apostol Pavel javno uči da episkop, prezviter i dijakon mora biti oženjen i tome pridodaje uzrok, govoreći: „Ko nije kadar svojim domom i familijom upravljati, kako će on biti

A posle, kad su se kaluđeri počeli množiti i arhijerejska dostojinstva primati, malo-pomalo uveo se običaj da episkop mora biti monah, protiv javne nauke apostolske, po kojej nauci i po pravoj pravici i sudu zdravoga razuma episkop ne može

Iz ovoga se jasno kako sunce vidi koliko mora biti bogu ugodno i milo bračno i zakono človeka i žene sojedinjenije i milovanje, črez koje bog biva človekov tvorac.

Što god duh sveti jedanput uzakoni i ustanovi, to mora vo vek’ veka nepokolebimo i sveto ostati. Ljudi čestokrat sami sebi protivoreče i protivuzakonovljavaju, jer su ljudi |

Kaluđeri sami bez prošnje ne mogu živiti; kako je kaluđer, mora biti prosjak. Obaraju, zidaju, prave, popravljaju; za sve to valja da prose.

” Dođe mi na pamet Maleničin razgovor, pak reknem, smijući se, „da i ta tri grošića nejma, u kaluđere idemo, mora nas vilajet [h]raniti.” Sutradan nedelja; dućan stoji vazdan zatvoren; kako se god [h]oće za pobeći i uteći.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Magla napuni doline, pa silni vjetar od mora razagna maglu, a donese pljusak. Žedna zemlja pijaše brzo vodu. Zatijem poče tiho ali trajno rominjati ona kiša što

Ovako je rekâ: „Onoga ću galijota poslati priko mora, di će mu svakog jutra odadirati po deset batina, i to će trajati deset godina.

Bakonji bučaše glava kad se probudi. Bješe se počelo prozirati. Nebo se navunilo; od mora duvaše silna bjelojužina. Bakonja, teškovoljan, postaja malo na trijemu, pa zakuca na gvardijanova vrata da primi ključ

— Daklen, opet sujma mora pasti na Stipana! — veli Duvalo, propinjući se, te promoli glavu kroz prozor. — A jest, duše mi, sve kako ti kažeš!

— Evalaj ti ga! — A šta će se, duovnici! Božja je volja da čovik mora isti doklenka je živ, pa se ne znam šta dogodilo! Ali, virujte mi, ja sam još izvan sebekare.

sebe u fratarskim mantijama na pomamnu konju, sa golom sabljom u ruci; za njim se slegao sav kršćanluk, koliko ga je od mora do Kozjaka i Velebita, sve, brate, po izbor momci, konjici i pješaci.

— Da oće bog dati da se osvisti, te da ga pričestimo — veli Blitvar. — Bolje bi bilo da i ne dođe k sebi, ako već mora umrijeti — reče ljekar.

Probudi se kad bješe sunce odskočilo, i vidje kako je stric već izašao; i to mora da je se naglo naredio, jer bješe prosuto vode pod umivaonikom, a utirač bijaše na podu.

Trebalo bi čitava knjiga da se opiše sve što je Bakonja vidio putujući čitav dan do mora: njihovi razgovori na putu, prvi utisak grada na nj, prijem kod biskupa, misa u sabornoj crkvi, gdje je služio sam

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

PROSPEKTU 42 KNjIGE 43 KUĆA 44 DVOJNIK 45 URLIK 46 BOLEST 47 STABLO 48 O SJAJ SU SAMO VRATA KRAJA 49 KRAJ JESENSKOG MORA 50 UMORNA PESMA 51 VRATA 52 KULA NA PESKU 53 PRAZNINA 54 NA DRUMU 55 ČAS 56 U ČAROLIJI 57 NA TLE SAD JABUKA PADE 58 SA

GODINE 72 KAMENA USPAVANKA SAMO JE BUDILA MIR O prosta ružo govora Zašto te proleća bude Zaspalu među dva mora Na usni plave lude? O svi smo lomni ko štap Na prvom rubu greha Kad padne pregorka kap U plavi zumbul smeha.

Jer da postoje reči, to mora, Iz zvuka kad voda kapa — Kad već postoji stas slapa I kapa sveta, slap bora. Od davna li to sluh izdvaja Šum spor —

Budio se u nekoj sobi uz škripu starog ormara. Na peronima sam čekao: crn od samoće i gara. Stajao sam kraj mora: zurio u jedra bela. Svaka mi reka oči po malo odnela. Svaka me voda, teško, ko boljka razbolela.

Taj mrak — da nije bolest sjaja? O sjaj su samo vrata kraja. KRAJ JESENSKOG MORA Iz visokog sna me budi morski blesak. Oči traže vidik gde je strana peta.

I zašto u dan vedar Dok ćute naša borja Trepne tek jedan kedar? I u bonaci mora Val neki o mramorja Pljusne, kad dođe ora?

Ćosić, Dobrica - KORENI

Daleko za leđima, u torovima ostade pusto i Mir. A čovek umire jedino kad mora i kad neće. Iako mi je brada do sedmog rebra duga, noge su mogle da nose nju i nož. Pobodoh se uz poslednju reku.

Ne pamti da se ikad ovakav s puta vratio. Ni dobro veče joj nije nazvao. Ni oči mu nije videla. Mora da je izgubio na svinjama. Dešavalo se i ranije da izgubi, trgovina je to, a Švabe su vešte.

Soba mu postaje tesna i puna krckanja Simkinih zglobova. Mora da iziđe napolje. Sneg, sitan i gust, zasipa tišinu na sredini noći.

Odande odakle polaze vetrovi, dolaze i kazne ljudima. Drhti i nejasno oseća: mora nešto. Seti se Tole: „Muški“, viknula je. Takav glas ima samo kad mu grize vrat u onom svom ludilu.

i sada davi ta reč i ne može da joj priđe bliže proboden njenim nesavitljivim pogledom, ne može ni rukama da zamahne, a mora nešto da kaže, pa promuca; — Rakije!

ne, on se uspinje nekud, samo ne zna kud, krv mu se sporo uspinje od peta, gušća od katrana, naliva ga, on može, mora, jači je od njih. Nije ni osetio kad je Simka ušla i spustila ibrik s rakijom.

Misliš, neće da dođe? Aćim očima pita Mijata i stoji pred njim zamišljen, bojeći se da sluga ne potvrdi ono u šta i sam mora da veruje.

On mora biti kao ja, pravi, stari radikal, adamovac. Kad Vukašin uzme dizgine, poslanikovanje će prepustiti Đorđu, uz moju pomoć

— Levo! Levo! Zapamtiće ovo Badnje veče i ovaj Božić, poslednji u Prerovu, sutra će se vratiti, rano, večeras se mora sve svršiti. Glavu još dublje uvlači u astraganski okovratnik. Gleda u kočijaševa leđa.

Požuri kroz dvorište Kuda će? Ne može odmah da se sretne sa ocem. Valjda još imaju za njega sobu u novoj kući. Mora da se pozdravi... — Dobro veče, Simka... snajka! (Nema smisla, zagrcnula se od radosti, ništa joj nisam doneo.

Gde li je sada ona? Oči padoše na krevet. Ovu čegru je majka tkala. Bio je na raspustu. Zelene grane. Ugasi šibicu. Mora da se smiri i sredi. Brzo šeta po sumračju od prozora do kreveta.

Koliko su ti srpski seljaci jadni, još više su samouvereni. Ona je prema njemu dobra, pažljiva, ali šta može? Mora da se pozdravi sa ocem, reče. Simka mu poverljivo šapnu da je on u svojoj sobi i da zna daje došao.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Gotovo prekonoć nestade mrlja i krasta s njenog lica i ono zablista kao mesečeva školjka na dnu mora. Devojčica je rasla, iz časa u čas postajala sve lepša, ali joj preko usana ne pređe ni jedna jedina reč.

— devojčica se zaprepasti. — Da ne sanjam? — okrete se ka prozoru, ali na prozorskom okviru vrapca već nije bilo. »Mora da mi se pričinilo?« pomisli, odlučivši da majci i dečaku o ovome ništa ne kaže da joj se ne bi smejali.

Jedva da je u bolnicama bilo mesta za ranjenike, a tuče nisu prestajale. — Ovo mora da je neka zaraza! — reče šapatom neka starica, ali se njena izjava proču. Je li čudo što sused od suseda poče bežati?

»Baš bi bilo lepo ostati s njima!« pomisli mali čistač pretvoren u kapljicu, ali se seti Srebrne ruže, i zadrhta: mora je naći, mora, mora! Mala plesačica prilazila mu je sve bliže. »Valjda im to nije carica?

« pomisli mali čistač pretvoren u kapljicu, ali se seti Srebrne ruže, i zadrhta: mora je naći, mora, mora! Mala plesačica prilazila mu je sve bliže. »Valjda im to nije carica?

« pomisli mali čistač pretvoren u kapljicu, ali se seti Srebrne ruže, i zadrhta: mora je naći, mora, mora! Mala plesačica prilazila mu je sve bliže. »Valjda im to nije carica?

Vruće mi je! — Plačko se bespomoćno opružio po zemlji. — Dalje ne idem. Nema izvora u ovom usijanom paklu! — Mora da ga ima. Gde piju ostale zveri?

ZLATNA KRABA Dečakov otac bio je najslavniji ribar na sva tri mora, ali dečak je žalio ulovljene rakove, školjke i ribe, naročito one najmanje koje su se srebrile u mreži kao tek rođena

Priča o dečaku koji pomaže ribama i rakovima ubrzo obigra sva tri mora. Dečak za nju nije znao, a nije ni otac koji je kradomice, da sin ne primeti, s tugom posmatrao mališana.

Da nećeš da budeš car? — Ne — provali iz dečaka. — Hoćeš li najkrupniji biser mora? Postao bi bogat... — Šta će mi bogatstvo? — pribra se dečak.

Ubrzo postade najviši dečak u razredu, jači i lepši od svih, ali ga je mučilo što o Zlatnoj krabi mora da ćuti, a ne sme ni da slaže.

Najjači! — na udarac je odgovarao s dva udarca i niko ni na senku nije smeo da mu stane. Muke zarobljene dece mora postale su mu smešne.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Kad je otišao, bila je 1839. godina. Zagledan, na uglu svoje i Kapetan-Mišine ulice, u nebesa, Gospodar Jevrem mora da prizna, i sad sklon istini, da je njegovo, Jevremovo, povlačenje sa vlasti, tri godine kasnije, 1842, više ličilo na

(TO MORA OBJASNITI ONOME IZ ORANA, U ALŽIRU.) U doba retko na Balkanu, bez ratovanja, svakako bi iskoristio onaj dar koje u doba

Osećao je da se život, da bi se poznao, mora izazivati; počeo je da ga izaziva a život mu se odazivao. Retko, ali u pravi čas, slao mu je majušne podstreke koji su

Stojan mora da se odmori, da odmah zaspi. Petar odlazi da ore a Stojan mu, kroz trepavice, sledi pokret. Vidi kako se Petar saginje,

To ne samo što mu je bio prvi poraz nego i poraz što opominje a mora se otplatiti. Ludom hrabrošću, Stojan ga je i otplatio, ubrzo, u boju na Mišapy; ali, i opomenu je ubrzo zaboravio,

sav zadovoljan pod nevidljivim, ali moćnim, ali dobrim nebom, iz kojeg je vejalo, zadovoljvan što, jedva jednom, ne mora da se bavi vojevanjem no može da se bavi, kako je to posle rekao u svojoj Povestnici jedan od svedoka ustanka, Anta

Prihvatio je, lako, savet Miloša Obrenovića da se sa Turcima mora što poniznije kako bi se iz njihove nemilosti izvuklo što manje zla.

Shvatio je da to može a shvatao i da mora jer je, gde god se zaustavljao, prvo prepoznavao, u ljudima, te dve sile. Uvek u putu a sluha izoštrenog za promenu,

se dusi vetrova a on to nije opažao: pripreme za ustanak su se bližile kraju i sve je izgledalo savršeno sprovedeno. Mora biti, ipak, da je Riga odviše bio zaokupljen svojim plamenom čim nije, nimalo, posumnjao u tu očiglednu savršenost.

Bojala se tog gneva i odmah pokušavala da ga sputa: uveravala je sebe da mora postojati dublja pravda koja ipak neće dozvoliti da jednima bude dato samo stradanje a drugima samo zadovoljstvo.

Miloš mora da shvati da će ga ustavnost koja se sad zahteva verovatno ograničiti u vlasti ali da će mu, baš zato, pomoći i da je

Otkrivali su, ali ne u potpunosti. Najzad je Ljubica rekla da mora da razmisli: najradije bi da pomogne i svojim sinovima i njihovom ocu.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Mi hitamo žurno; Nejasno nebo nad nama se svodi, Pod nama more nemirno i burno. I zaman hita naše slabo oko Kule tog mora da pozna i spazi; Istina mora da leži duboko Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.

I zaman hita naše slabo oko Kule tog mora da pozna i spazi; Istina mora da leži duboko Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.

Budi k'o ptica sa sjevernih mora, Stanovnik magle i ostrva leda, Što pjeva žudno izmeđ' ledenih gora, Ne pitajući da l' je kogod gleda, I da l' je

gore i vrleti, Pa mu s’ čine do toliko druga, Do toliko uspomena sveti’, S kime dane prelepo probavi, Pa ih sada mora da ostavi. Teško mu se, teško rastaviti; Ali šta će, kada mora biti!

Teško mu se, teško rastaviti; Ali šta će, kada mora biti! Za njih srce njemu mlado tuče, Ali nešto iz daleko vuče... ............................. .........................

Još bih dugo gledati te hteo! Al' kad mi se veće smrći mora, Nek' se smrkne izmeđ' ovih gora! Tu nek' mi se hladna kopa raka, Tu će meni zemlja biti laka“......

Oj sokole Dalmatinče, Divna mora divni sinče! Oj ti krasni Dubrovčane, Naš i danas beli dane, Ta sa pesme iz starine, Pune slave i miline!

u hladu, ispod one grane, Bistri izvor, gde smo bili lane; Kažu da je iz vilinih dvora; Od njeg' bolnik ozdraviti mora“ - „Ozdraviti mora“...

one grane, Bistri izvor, gde smo bili lane; Kažu da je iz vilinih dvora; Od njeg' bolnik ozdraviti mora“ - „Ozdraviti mora“...

Sviće l' zora one sreće lepe Za kom srca i u grobu strepe? Kliče l' vila iz srbinskih gora? Je l' već ora koja doći mora? Jeste, jeste - boj se ljuti zače, Markov topuz iz mora iskače, Srbin diže mača plamenoga Na Turčina, na dušmana svoga.

Kliče l' vila iz srbinskih gora? Je l' već ora koja doći mora? Jeste, jeste - boj se ljuti zače, Markov topuz iz mora iskače, Srbin diže mača plamenoga Na Turčina, na dušmana svoga.

Ko s' osvrne da pogledi Bistrim okom i pogledom Na grobove one svetle, - Povesnice dugim redom, Mora čuti kako j' živo, Kroz vekove, kroz maglinu, Ded unuku, otac sinu, Borac borcu dovikiv'o: „Gde ja stadoh - ti ćeš

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

A ko hoće da samostalno i sa uspehom radi na nauci, mora imati potpuni pregled svega onoga što je u uočenoj grani nauke dotle urađeno i svega onoga što se u njoj bez prestanka,

Iz njihovih iskaza sledovalo je da se na istočnom nebu horizonta, tamo gde se nebeski svod i površina Jonskog Mora međusobno dodiruju, iz toga mora dižu i penju na nebo bez prestanka nove zvezde, dok je na zapadnom nebu obrnut slučaj;

je da se na istočnom nebu horizonta, tamo gde se nebeski svod i površina Jonskog Mora međusobno dodiruju, iz toga mora dižu i penju na nebo bez prestanka nove zvezde, dok je na zapadnom nebu obrnut slučaj; onde one zalaze za bregove

Ne čini li vam se da će, krećući se po toj kružnoj putanji, ta zvezda nebeskih kola promaći taman iznad površine mora, ne zaronivši se u nju. Sada razumete tačno ono što je Homer rekao u svojim stihovima na koje sam vas maločas potsetio“.

njene ose, kojim ostaje ona stvarno u samoj sebi, savršena je slika neprolaznosti, dok nam pravolinijsko kretanje, koje mora da se ugasi kad tad, predočava prolaznost.

On se zagleda onamo kao da nešto iščekuje; i njegovi učenici upreše svoj pogled onamo. Iz mora se uzdiže još jedna jasna zvezda. „Pogledajte onamo!“ reče Pitagora.

„Pogledajte onamo!“ reče Pitagora. „Ona zvezda koja se sad baš pojavila nad površinom mora, to je Sirius, najsvetlija zvezda spoljne nebeske kristalne sfere.

Tako je i bilo kao što Pitagora reče: obasjana zorinim rumenilom, zvezda iščeze pogledu gledaoca, a iz mora uzdiže se Sunce.

„Naša Zemlja, koja lebdi u središtu vasione, mora da ima oblik bubnja“, govorio je Anaksimander. „Kad bi tako bilo, morali bismo, putujući bez prestanka, stići na kraj

„I ja sâm sam mnogo razmišljao o toj stvari i uvideo da Zemlja mora imati oblik lopte kojoj se, putujući, ne može nikad doći do kraja njene površine.

Pitagora upre svoj pogled na pučinu mora. Onde se više ne viđaše lađa koja je otplovila ka jugoistoku, no njegove misli odnesoše ga onamo.

Sada mora na posao geometar koji je, jedini, u stanju da te granice pravilno obeleži. Iz te potrebe rodila se u Egiptu geometrija,

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

— Ovo su glumci, mora biti. A kad, kao grom iz vedra neba, pade ova reč, žena se prepade od izveštačene uzbuđenosti studenta koji se

šajkače, neuređeno padali pramenovi njegove crne kose, pa sam mislio: koliko ovaj starešina, pun snage i prostote, mora ulivati poverenja ljudima koje vodi. — Ti znaš — nastavljao je on — svi smo danas nervozni.

I kao što sam bez svesti odstupao preko arbanskih gora, rasejano prelazio mora, zbunjen lutao između maslina, lud koračao po usijanom Halkidiku, tako sam se godinama verao po ovim gadnim čukama i

“ Napićemo se, bogami. Ona stvar mora da je izravnata. Šta će čovek, mora da zaboravi i na mrtve i na rane i na sramote, jer čovek je čelik, još tvrđi.

“ Napićemo se, bogami. Ona stvar mora da je izravnata. Šta će čovek, mora da zaboravi i na mrtve i na rane i na sramote, jer čovek je čelik, još tvrđi. Napićemo se, vidim.

Sve sam strepio da ne padne lampa što je visila nad našim glavama i mora biti da sam imao uprepašćen izgled kao žena onog ratnog bogataša u vozu.

I Mikober nam mora deklamovati jednu gromku. A tom prilikom, evo moje reči, istući ću na mrtvo ime krezubog studenta, samo ako se bude

se već duboko ušlo među snežne krševe arbanske, i komandant mučaše samo jednu brigu: kako će se bez hrane izdržati do mora.

Otegle se zelene, beskrajne livade i čuče veliki plastovi kao šubare. Toplo je, oseća se dah mora, i nebo je mirno, plavo, blago. I bradati, čađavi ljudi živahnuli pa razgovaraju: — Eto ti, dolija i Resula.

A divizijar obraća se vojnicima: — Može li se, junaci? — Može, može, gos' đenerale. — Mora se... — Eto gega se. A kad đeneral poizmakne: — Bog'me dalje se ne bi moglo! — Kako si sad sladak! — Ja, k'i med.

Pa se najedanput razdragano uskomešaše oni što pristizahu na uzvišicu: — Eno mora, eno mora! — Ej, drugovi, eno mora! — Je l' ono more? — Šta? Slave mi eno mora! — More! — Gle! Gle! — Eno mora!

Pa se najedanput razdragano uskomešaše oni što pristizahu na uzvišicu: — Eno mora, eno mora! — Ej, drugovi, eno mora! — Je l' ono more? — Šta? Slave mi eno mora! — More! — Gle! Gle! — Eno mora!

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Samo je onda slika bila blago uznemirena, sva oživljena neumornim šaranjem zmijastih pruga od refleksa mora koje je ravnomjerno disalo pod prozorima u luci. Daleko doba!

(Sad pomišljam kakav li događaj, kakav li kataklizam mora da im se učinio taj odlazak — njima, kojima je valjda bilo nepojmljivo da se uopće može živjeti negdje van našeg mjesta,

surog, golog masiva koji je zajahao za vrat našem mjestu, stiješnjenom na uskoj traci zemljišta između njega i divljačnog mora.

vremena koja se zavrgla tamo negdje daleko, daleko, nad suhim pješčanicima pustinje ili nad ledenjacima sjevernih mora, predosjećam unaprijed ugodu koja će se, kroz borbu ciklona i anticiklona, najzad izleći, i već kao da ćutim na

zbog mastike volio i bakinog brata, otmjenog starog gospodina iz porodice što se prije više decenija doselila preko mora, koji je, uz ostalo, imao i malu destileriju eteričnih ulja.

Jer malograđanski sentimentalizam mora da svaki osjećaj veže za kakav materijalni predmet. Bez te materijalizacije, bez tog trivijalnog ovaploćenja, građaninu

Umjetnik treba da bude neosjetljiv prema svojoj umjetnosti i od nje neranjiv, kao što kirurg mora da bude neosjetljiv prema svom zanatu i kao što vojnika ne smije da ranjava njegovo vlastito oružje.

A to je, možda, još više. Bez onoga što nas veseli, nekako se može. To je voće na našoj trpezi: prijatno je, no ne mora baš da bude. Ali s onim što se iščekuje već je malo drukčije.

površini na čijem su hrptu brodolomci naložili vatru da se ogriju, zamišljao sam se o razmjerima smrti u toj grdosiji: mora da njegovim tijelom, od vrha glave do na kraj repa, smrt putuje danima i danima, na zastanke i odmore, kao glasnici što

XXI Nikad nisam mnogo vjerovao u realnost realnoga. To nesumnjivo mora biti konstitucionalna greška. Kao što uslijed nekih bolesti čovjeku ostane do starosti tanak, piskutljiv glas iz

Ponavljam, ja dobro razumijem, predstava nije sušta realnost. No nije ni puka proizvoljnost: ono što se ima da dogodi mora se dogoditi, ne može da se dogodi ili ne dogodi, da se dogodi ovako ili onako.

makar da tri dana nije ništa jeo, radije u stvarnosti ostao bez večere nego da ne večera u predstavi ako tamo stoji da mora večerati.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

— Slave ti, šta kaže, kakav izgleda? — upade joj Stanka u reč. — Bog s tobom, zar ne ču da mora umreti onaj koji ga pogleda. Čile je zažmurio i čekao da onaj drekne... — Pa, šta je bilo? — Ništa.

A posle već — Vujo zna kako se komanduje tuđom glavom... Đurica je sad znao samo jedno: da mu se Vujo mora, kakvim bilo načinom, javiti i dati mu saveta, šta da čini dalje.

A zna dobro da će to biti jedini izlaz, da ga mora primiti bez razmišljanja, bez pogovora; jer on sam ne može ništa smisliti, a dobro uviđa da je bez pomoći Vujove propao.

U onim pukotinama, kroz koje mu danas dopirahu zraci, beše tamno kao i u njegovoj apsani. »Smrklo se, mora biti« — reče u sebi i stade da sluša prolazi li narod ulicom.

Jad i nemaština bili bi mu večiti drugovi... A ovako, zar je bolje?... O, teško li je to!... I baš se mora, baš nema drugog izlaza, do u goru? Nema, jamačno nema.

I baš se mora, baš nema drugog izlaza, do u goru? Nema, jamačno nema. — Kad to kaže ča-Vujo, onda mora biti tako ; on je, jamačno, dobro promislio.

— »Jok, veli ona, kad pred veče peva, ne računa se«. Aja, što ja znam, to mora biti. — Vala i meni se nešto predskazivala neka graja, — nastavlja Mirkov sused, Cvetko opančar — jednako mi sepija

Osećao ga je neprestano da lebdi nad njim, i znao je da se jednom mora kidati, da mora pogledati tome pitanju u oči, ali se starao da ne misli o njemu sve do poslednjega trenutka.

Osećao ga je neprestano da lebdi nad njim, i znao je da se jednom mora kidati, da mora pogledati tome pitanju u oči, ali se starao da ne misli o njemu sve do poslednjega trenutka.

»Šta mi ono reče ?... Bolje da se vratim kući! Ih, sramote!... A još harambaša, hajduk!... E, nećemo više tako. Mora se raditi kako valja, ili nikako... A šta li će reći Vujo ?... Ko mu sme na oči izići!...

Ti ga moraš zadržavati od toga. Ja sam mu već kazao na samo da on mora tebe slušati kao harambašu, i čemu se god ti usprotiviš, da on ne sme raditi protiv tvoje volje. Pa sad otvori oči.

— Mora da su crvljive ove karamanke; vi’š kako rano opadaju. — Bato veli da ih je plamenjača opekla, pa se suše. — Hm...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kapu kad metneš na glavu, onda te niko ne može videti; kad štakom prekrstiš, svašta se mora pred tobom okameniti, ili, ako hoćeš, oživeti; papuču kad obuješ, možeš preći preko svake vode.

i do ovog mesta gde im je sto stajao, i tu nađe jedan veliki kamen položen, pa onda pomisli u sebi: — Bože moj, šta mora biti pod ovim kamenom? Sigurno je moj otac meni nešto ostavio pod njim, kad se vratim da nađem i uzmem.

— Pije si on vino, rakiju kao vodu, ali sad nema. Sve je to smlatio prošlih godina. Sad mora da si trpi, kad nije umio da si čuva. — A otkuda dobivaše vino?

Kad biše blizu carskijeh dvora, al̓ se zamisli momak opet: teško mu dati zlatnog konja za zlatnu jabuku, a mora ga dati, jer bez zlatne jabuke neće mu onaj car dati očev trs.

Jednoga dana iziđe carević na prošetnju kraj mora, iza jedne šume, kad najednom ali ti ide po moru brod i na brodu otvoren prozor, a na prozoru cura.

Najposlije dođe najstariji lekar i kaže da mu se ne može pomoći. Uprav isti dan stajao je i jedan malar kraj mora, kad se po moru provezao brod i đevojka, i on naslika onako skupa brod i đevojku na prozoru.

Pošto prijeđu divlju planinu, srešće ih more, preko njega ne mogu nikako; nego nakraj mora imadu tri jagode: da uberu te tri jagode, pa da jednu bace na more, odmah bi im se načinio most; ali da ostave i kad

Sad prijeđu preko mora i otidu dalje. Najednom srete ih gvozdena planina, koja se svezala s nebom i zemljom. Sad carev sin pita: — Šta ćemo?

On joj sad kaže kako mu je maćija ukrala onu šibljiku, te kako sad opet mora sam goveda vezivati, a dok on goveda poveže, oni pojedu sve jelo, te sad opet mora trpljeti glad.

onu šibljiku, te kako sad opet mora sam goveda vezivati, a dok on goveda poveže, oni pojedu sve jelo, te sad opet mora trpljeti glad. A baka će njemu: — Sad ti druge ne preostaje nego da seš kravu. — Jest, kad bi mi se krava dala sati!

Sjutradan reći će Tarigora: — E, braćo, ako će se življeti, mora se i raditi, stoga ako ste sporazumni sa mnom, a vi hajte danas u lov, a ja ću ostati da spravljam ručak i da pazim

Videći ovo đavo mišljaše: „Kad je ovolika čvonta na zemlji to kolika mora biti u zemlji!“ pa se vrlo radovaše. Kad u jesen bude, sveti Sava dođe te kupus posiječe, a đavolu ostavi korenje.

Petković, Vladislav Dis - PESME

I dva oka k'o dva crna mora, Obasjana snagom i životom, K'o tišinom govor drevnih gora, Kao cveće bojom i lepotom. Otvarahu oči pune sjaja, Pune

A iz cveća, a iz snova, Melodije i zvukova Oživeše zemlje, mora, Cvet nepoznat belih gora, Novo nebo, strani vrti, Stara ljubav, mlada nada, Kolo misli, igra jadâ, Zamisao gluve smrti.

Noćas su me pohodila mora, Sva usahla, bez vala i pene, Mrtav vetar duvao je s gora, Trudio se svemir da pokrene. Noćas me je pohodila

Ničega nema; samo iluzije Pred pustom kućom mirnog, mrtvog mora. Grob, i grob samo. Sve izgleda kao Otvoren sanduk života i tame: Tu spava nebo, zemlja i pakao, I lik svršetka, i

pođosmo dale, u krajeve nove, Kroz dubodoline i visove gora, Da naše orlove i naše topove Prenesemo smelo do sinjega mora.

narod stvara novo vreme, Kako Vardar danas kroz Srbiju teče, Kako nad Ohridom pada srpsko veče, Kako nam pogledi preko mora streme, Kako naša usta sad od sreće neme.

Oni su ostali ispred Elbasana, Na Lješu i Skadru, kraj Jadranskog mora, I njihove grudi sa sedamn'est rana, Pozivaju sebi decu novih dana, Vraćene orlove sa albanskih gora.

mene ubrzo i lako; Rođen bez krila — nemam gde se skriti; Odavna saznah da će biti tako — I jošte nešto, tako mora biti.

On čeka, jer ume da preživi sve. Nek čeka! Jer on je nekad rek'o ovo: “Zlu svakome mora jednom doći kraj.” Nek čeka! Jer ide sasvim doba novo, Sasvim nova mis'o, sasvim novi sjaj. 1916.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i vežbe koje mi je otac zadavao mora da su bile od izuzetne koristi. One su se sastojale od svakojakih zadataka.

U jednom od svojih izuma nameravao sam da pošaljem pisma i pakete preko mora kroz cevi položene na dno u sfernim posudama koje bi mogle da izdrže hidraulički pritisak.

Nije prošlo dugo i Averdek se javio rekao mi da on oseća neku zebnju i da mora o ovome da obavesti višeg inspektora Hironimusa (Hieronimus) i da ja treba da sačekam njegovu odluku.

tako uspostavlja vezu između postojećih telegrafskih, telefonskih i drugih signalnih stanica, a da pri tom niukoliko ne mora da se menja njihova sadašnja oprema.

A uz to, mora biti jasno da se ovaj divni izum u potpunosti razvio ovde i može da se nazove “američkim“ sa mnogo više prava pripadnos

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Ljubav naroda prema zemlji u kojoj je živeo, počela je da jenjava i najzad se ugasila. A kad ta ljubav nestane i država mora umreti. To sam naučio od nepismenih seljaka u Idvoru.

A kad ta ljubav nestane i država mora umreti. To sam naučio od nepismenih seljaka u Idvoru. Moj učitelj u seoskoj školi u Idvoru nikad nije bio u stanju da na

Objasnili su mi da su govorili engleski i da su Amerikanci. - Amerika! - uzviknuo sam uzdrhtao od uzbuđenja. Onda Vi mora da znate mnogo o Bendžaminu Franklinu i njegovom zmaju, i o Linkolnu, američkom Kraljeviću Marku.

Sjedinjenih država moraju biti prekriveni stotinama ovakvih mesta i kako u tim uzavrelim centrima ljudske aktivnosti mora biti da i mene čeka neki posao.

da bez obzira ko si i šta znaš i imaš, kada se iskrcaš u Novom svetu bićeš ”žutokljunac” (grinhorn) a ”žutokljunac” mora da odsluži svoj šegrtski rok pre nego što dođe do nekog uspeha.

Moja zbunjenost i zaplašenost i crveni fes na mojoj glavi, mora da su privukli veliku pažnju, jer odjednom sam primetio da se oko mene okupila grupa dečaka raznih uzrasta i uz smeh i

”Nemoguće” - rekao sam sebi - ”da je srpski seljak toliko odmakao američkom seljaku! Mora da nešto grešim u svom sudu” - razmišljao sam i pripisao sam to činjenici da sam još ”žutokljunac” i da verovatno zbog

To veče sam proveo u pisanju pisma majci. Toje bila moja želja koju je mora biti ”vila” pročitala sa moga lica. Kasnije, u prostorijuje ušao jedan od radnika, Švajcarac, da bi mi rekao da je

Puna opreza, ona me je posmatrala sa ivice šume kao prava srpska ”vila”. Mora da juje privukao i zabavljao moj crveni fes koji je virio sa visokog sedišta iza mazgi.

rečima otkrila istinu koju nikad neću zaboraviti a ta je da Amerika pruža jednake mogućnosti svima, da svaki Pojedinac mora tražiti ove mogućnosti i biti spreman da ih iskoristi kada mu se ukažu.

Kada sam Kristijanu rekao da, prema obaveštenjima koja sam dobio na iseljeničkom brodu, svako u Americi mora služiti svoj šegrtski rok kao ”žutokljunac”, kazao mi je da je to verovatno rekao neki evropski ”žutokljunac”.

” Nikada nisam sumnjao u to da se sposobnost Amerikanaca za prilagođavanje svim prilikama mora pripisati u velikoj meri i tome što se oni još iz mladih dana vežbaju u svim manuelnim radovima.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Odjednom zastanu. Uočiše malo dalje pred sobom provalu svetlosti i dima što je sukljao iz jedne kuće tik do mora. Časom im se pred oči predstavi domaće ognjište s veselom vatrom.

Pa ipak, uza sve to, najgora je muka što se nešto mora jesti, ako se i ne dobiva. Eto, sada je trebalo potrošiti i ono malo što se zaradilo za blagoslovenih dana i što se

Vazduh je očišćen i prozračan. Vedrina neba i mora lepo se u njima odrazuje. Uputiše se u polje. Cveta se nadala da će taj dan raditi i tako unapred do njihova povratka.

završi mirno Zagorac i ode od nje. — Kuku meni! — uhvati se žena za glavu. Naposletku s mora zvižnu. Svi požurile na most. Parobrod pristade. Agent društva naplaćivao je prevoz i razdavao bilete putnicima.

Sreća htede, i brod što jevtino prevozi krenu odmah jutrom preko mora. Ukrcaše se i lepo prispeše na drugi kraj. Kako su stupili nogom na zemlju, odahnuše kao da im je kamen s prsiju pao.

Cveta se, u poznatoj joj varoši, lakše snašla nego onamo preko mora. Suvim je lako, mada je do njene kuće, preko brda, još čitav dan hoda. .

Sjeli su kao i drugi na ivicu puta, do samoga mora, na odvaljeno kamenje što leži po još nedograđenoj cesti. Vade kruh iz torbe, krmadaju ga, no nekako im se ne prima

A bili su se privikli poslu, mekoti vremena i pitomini kod mora, i odredili da ostanu dok god radnje bude, da ne dođe ovaj naručeni skitač, od koga jednako strepe. —Što si zamišljen?

A vi idite s ostalima na radnju! Braća, umirena, prihvatiše se posla. Kod mora u punom podzimnjem danu sunce ih lijepo grije; toplo im, pa zadovoljno rade.

I osjeća slačinu u životu i za dah umirene slasti... „Vjetar mora da je napolju”, pomisli, jer nad krovom njegov udar tugaljivo fijuče, i fijuk se sliva sa zvučnom jekom vojničke trube.

— Hodi, ne straši se! — i uhvati je za ruku, pa povede za sobom. — Gledaj, golemi ti su i kako zijevaju! Mora da je silan njihov car kad može da saljeva toliko gvožđe.... A zbore da se s njima može nišaniti gdje god hoćeš....

Povrh njih neredno viju se galebovi, a krik im se miješa sa šumom mora i hukom zatresenih grana, i sve to huči u njenim ušima, i hita dalje u nepovrat, gdje lagano, u daljini, kao zadnji uzdah

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

ne smemo tajiti da to zavisi i da će sa svakim danom sve više zavisiti od naše spremnosti da čuvamo ono što se čuvati mora.

pa joj čak i mrtav zadah dolazi iz utrobe pri prošenju, prilikom ritualnog banjanja u hamamu i tokom same svadbe, što mora poticati iz dubokih folklornih slojeva.

razumljivo je što se i o tipično balkanskome kompleksu ili jezgru šire shvaćene srpske kulture može, a možda i mora, govoriti i pisati s izvesnom polemičkom oštrinom.

Njihov razvoj ne mora teći (ne mora uvek) paralelno, i stabilizovani književni jezik ne služi samo kao čvrsta podloga na koju se poezija

Njihov razvoj ne mora teći (ne mora uvek) paralelno, i stabilizovani književni jezik ne služi samo kao čvrsta podloga na koju se poezija oslanja, nego može

Pesma više nije mitološka, a ne mora biti ni drevna. Objašnjenje ili tumačenje koje je dao Vojislav Đurić može se, naravno, odbaciti pogotovo zato što

Ali čitalac, razume se, i ovde polazi od teksta: sâm tekst mora biti tako organizovan da zahteva i odgovarajući način čitanja.

Sa čisto književnog stanovišta razlozi su jasni: lik koji je postao dvojnik mora imati pomalo dvosmislenu biografiju, pa i oca Čarnojevićevog nalazimo u manastirima fruškogorskim i u Vlaškoj.

načinom, poricanjem kao i tvrdnjom, u pesmu se može uvesti izvesna osobina, samo što ona tada postoji u latenciji: ne mora, ali se može stvarno pojaviti (obrazovati) kad se za to steknu određene okolnosti.

golim okom posmatramo ono što Stanislav Vinaver dvadesetih godina nije prestajao da tvrdi: da se Dučićev aleksandrinac mora napustiti zato što se njime ništa novo ne moće reći. Tu pesnički govor postaje tautološki.

Hteli smo, naime, reći da se ruski prevodilac mora svaki put zamisliti kad na ovu našu reč naiđe, jer iz njene okoline mora razabrati koje značenje ili koji značenjski

Hteli smo, naime, reći da se ruski prevodilac mora svaki put zamisliti kad na ovu našu reč naiđe, jer iz njene okoline mora razabrati koje značenje ili koji značenjski preliv preteže.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

SAVKA: Nije to, nego znaš, ne volim u taj novac da diram, pa, velim, ako ne uđe u komisiju... ŽIVKA: Pa ne mora da bude baš komisija, može on i drukče.

ŽIVKA: Pa gde si ga ostavio? RAKA: Ne znam! ŽIVKA: 'Ajde, tražite ga, tražite ga, zaboga, mora se naći! (Raziđu se svi po kući da traže cilinder.

Promenili ste ih mnogo? MOMAK: Mnogo! Kolikima sam i kolikima ja već sagledao leđa... ČEDA: I vi, mora biti, imate dobar nos, znate već unapred da omirišete situaciju? MOMAK (laska mu to): Pa... razume se!...

DARA: Meni je dobar, a vama se i ne mora dopadati. Kad sam ja zadovoljna, šta vi imate tu? ŽIVKA: Pa već ti, znam ja tebe.

ŽIVKA: Zapisaćeš mi tu bezobraznu decu, pa ćemo ih premestiti u unutrašnjost: i decu i razred i učitelja. U ovoj zemlji mora jedanput da bude reda i da se zna kome se sme psovati mater, a kome ne sme.

Njega je tamo neki ludi vetar ubacio u ministre, a nije za to rođen. Za ministra se mora, brate, roditi. Zamisli, molim te, on hoće i da bude ministar i da ostane čist. Nije – nego još nešto!

ČEDA: Ama, počasni konzul. Ne može se tek od toga živeti. Ko je još od počasti živeo? On mora imati i neko zanimanje?... ŽIVKA: Pa inače je kožarski trgovac. ČEDA: Uf, ala to nešto smrdi!

DARA: Samo u slučaju kad bi znala da me vara. ŽIVKA: Pa, vara te! DARA: Ko to kaže? ŽIVKA: Pa, muško je, mora da vara ženu. Tako je to od boga. DARA: Kad bih to znala! ŽIVKA: E, pa nek smo živi i zdravi, pa ćeš znati i to!

ŽIVKA: Pa to vi kao da hoćete da kažete, kad činovnik ima malu platu, mora da bude veran muž. E, to nije istina! PERA: Pa ne kažem mora, ima ih dabome i sa malom platom pa se opet nekako

E, to nije istina! PERA: Pa ne kažem mora, ima ih dabome i sa malom platom pa se opet nekako spomognu. ŽIVKA: Kako se spomognu?

Alal joj vera, Živki, rekô sam mojoj Kati. Kažem ja da neko iz naše familije mora da ode visoko. ŽIVKA: Pa jeste, samo ne vidim šta ima od toga familija što sam ja ministarka?

ŽIVKA:. Juh, bojim se ugušiću se od kašlja. NINKOVIĆ: Znate kako je: otmenosti radi čovek mora pogdešto i da podnese. Nobles obliž. I još nešto, gospođo, ako mi dozvolite samo da vas pitam?

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Njihovi razlozi nisu valjani pogotovu kad se misli, a mora se misliti, na realizam kao stilski pravac iz devetnaestog veka, sa svojim posebnim književnim programom.

Umesto o nečistoj krvi, naslednom prokletstvu, napisan je roman o Sofki, a najviše o udaji njenoj, kojom ona ne samo da mora preći iz jedne u drugu porodicu, nego u isti mah sa visokoga (hadžijskog) mesta koje joj je pripadalo u jednoj varoškoj

U protivnom, pripovedanje će gubiti na uverljivosti ili se mora dopunski motivisati, što iziskuje izvesnu zanatsku spretnost i kod pisaca koji su u tom pogledu bili mnogo srećnije

tako često usmerava čitaočevu percepciju (taktilnu, prostornu, vizuelnu i akustičku, recimo) da se to pri tumačenju mora uzeti u obzir. Štaviše, ne sme se zanemariti da sličnu ulogu povremeno dobijaju i tela drugih likova.

Razume se da prva rečenica u romanu - bilo kom, pa i u Nečistoj krvi - ne mora sama po sebi biti značajna, ali joj zato jako, inicijalno mesto u kompoziciji daje vanrednu moć da privuče čitaočevu

Pisac se, izvesno, tom okolnošću može okoristiti, ali i ne mora. Dve-tri dosta sitne pojedinosti u Stankovićevom slučaju nedvosmisleno navode na potvrdan odgovor.

A sa takvom se ulogom, razume se, mora saobraziti unutarnji sastav rečenice, njen sklop: da se u njoj kao u malenome sočivu odraze nagoveštaji osnovnih odnosa

kao i današnje, i sva se odstupanja od nje vrednuju kao znak piščeve nedovoljne pismenosti, onda to što nam analiza donosi mora silom logike biti Stankovićeva privatna (ne)pismenost. I ništa više.

Špicera). Eto zato se, kad se sa dovoljno gramatičke discipline upravni govor pretvara u neupravni, mora menjati i sam sintaksički sklop, uz zadržavanje jednih, menjanje drugih i ispuštanje trećih sintaksičkih sastavnica.

70 Neusaglašenost je ovaj put u rekciji: uz poštovati ide akuzativ babu, ali ne može u isti mah bojati se, jer uz njega mora ići genitiv najviše se boji babe.

Neka kao najprostiji primer posluže Todorine reči s kraja III glave. Pošto se Sofka već zadevojčila, majka mora na nju pripaziti: „- Jer, zaboga, - govorila bi joj tada mati, sva srećna - otkuda ja smem dopustiti da Sofka ma kakva

(2) „Ona, kao uvek, spavala bi podbočene glave o ruku,obučena, čak i sa papučama ↓ - jer, zaboga, sutra, čim zora, ona mora da porani, prva ona da ustane, toliki je posao čeka!

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Lutaju sa svojim stadima od blagih primorja do posurelih snežanika Bistre n Koraba. Skiću po pečalbi od mora do mora i daleko preko Dunava, noseći u mekoj tugovanki nostalgiju za rodnim kršem kao niko iz našega plemena.

Lutaju sa svojim stadima od blagih primorja do posurelih snežanika Bistre n Koraba. Skiću po pečalbi od mora do mora i daleko preko Dunava, noseći u mekoj tugovanki nostalgiju za rodnim kršem kao niko iz našega plemena.

Vidi to kapetan, pa ga nešto štrecnu. Zagolica ga bezobzirna taština. Prvi je on čovek sad u Gori, u Brodu, mora i njegovo dete u poslednjoj svečanoj povorci kroz selo biti kao knez. U zlatu i na hatu kao valijin sin.

Sve: Srbija, Srbija; Kosovo, Lazar. Miloš; ćeraju Turčina u Šam preko mora, a on šalje u moj Kolašin mrtvoga Muta Tasildara da učetvere ubilježi ono danka što nam knezovi razrežu.

Njega je pritiskao Englez i svaki đavo iz Evrope i opoganio, a Turska je onamo preko mora. Tamo će se nekako skrasiti. Pošao i zatražio da ga nastane oko Eski-šehera.

Teško njemu da to vidi s očima! Zato je prikrivao nekoliko dana jadnoga efendiju i onda ga krišom otpratio do mora. Srećno je utekao i eno ga sad u Vučitrnu, ali ne sme nikom ni da se izjada.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

197 KAD VEĆ MORA... 199 DA SE NEŠTO... 201 TRAŽE SREĆU 203 ZEBNjA U RAJU 204 DARVIN 207 ĐURO DANIČIĆ 208 GERMAN JOVANOVIĆ 209 MARIJA

Za lȅsom kuka majka: „Ta dete j’ — zar u grob? A ja zar još da živim Bez sina jedina?“ Što mora biti, mora: Spuštaju u grob lȅs, — To majka gleda, vidi Svojima očima, I kose svoje čupa Nesrećna, očajna.

Za lȅsom kuka majka: „Ta dete j’ — zar u grob? A ja zar još da živim Bez sina jedina?“ Što mora biti, mora: Spuštaju u grob lȅs, — To majka gleda, vidi Svojima očima, I kose svoje čupa Nesrećna, očajna.

S uzdisajem nije tako, Iz grudi se otme lako, Težeć’ nebu, svojoj kući. Uzdahnuti mora svako, I ko nije nikad plakô Uzdahnuće izdišući. »Bosanska Vila« 1891.

nizina (gde se samo nada) I s visina (gde se samo vlada), Mnogi verno, Neki licemerno, Mnogim’ hora, Nekima se mora. — Haj, od dola kao i ozgora Sve se klanja — ne kakome zveru — Sve se klanja čistom karakteru.

Danas te zemlja u krilo prima, To tako višnjim promislom biva, A suza celog umnoga sveta Grob ti zaliva. Nići će, mora niknuti ono Što ’no je s tobom sa neba palo: Što retka milost poseje rajska To satrt’ ne sme noga zemaljska.

Il’ obrne nerodica, Gora Crna Nema zrna, I ma da joj malo treba, Ni toliko nema hleba. Il’ sa onog sinjeg mora Zaleti se kivna bora, Sila besna, Urnebesna Napustila pore meko, Pa se vinu jačoj strani, Sa stenama da megdani.

Prosuće se muka Dugo zadržana... — Oh, zar nema bez toga Svetu boljih dana!!? KAD VEĆ MORA... Kad već borbe mora biti Među braćom jedne krvi, Bar da nije topom strasti Koja teži sve da smrvi.

Prosuće se muka Dugo zadržana... — Oh, zar nema bez toga Svetu boljih dana!!? KAD VEĆ MORA... Kad već borbe mora biti Među braćom jedne krvi, Bar da nije topom strasti Koja teži sve da smrvi.

Kad već borbe mora biti Među braćom jedne krvi, Bar da nije topom strasti Koja teži sve da smrvi. Kad već mora biti boja, Bar takvog nam ne daj, Bože, Kakvog boja među braćom Tek im dušman želit’ može.

Kad već mora biti boja, Bar takvog nam ne daj, Bože, Kakvog boja među braćom Tek im dušman želit’ može. Kad se mora mnogo zgazit’ Na megdanu bratskog trenja, Ne zgazimo barem stazu Mogućnoga izmirenja.

Žalosna je borba svaka, Gde se brat na brata strvi, Gde se srca bolom lede, Suza teče mesto krvi. Kad već mora biti borbe, Bar ne gon’mo turske hajke; Sećajmo se usred boja Da smo sinci jedne majke.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

To je, frajlice, ono što se iskorenjavati mora i što ja oporočavam, a ne moda. Što se pak Jelice i Feme tiče, i tu mi zameriti ne možete, jer ja činim moju dužnost.

FEMA: To kod mene mora uvek biti miko fo! SARA: Drago mije, drago mije, to je za mene dosta. Jošt kad bi bilo malo sarme, to mi je ostalo u

S njom nije vredno ni razgovarati. (Pređe k ogledalu, i počne nameštati kosu.) ANČA: Majstorice! FEMA: Uh, mora čovek u nesvest da padne. (Sedne na stolicu.) ANČA: Majstorice, šta ćemo za ručak? FEMA: Uh! (Strese se.

FEMA: To može biti, Žan, propopo, Žan. JOVAN: Molim vas, majstorice, nemojte me zvati Džanom. FEMA: To mora biti, Žan. JOVAN: Ja neću, makar znao ovaj čas trideset batina izvući. FEMA: A ti ajde budi Johan, to je lepše.

Ja sam njen pedinter. Sad moram sve drugojače urediti nego što je dosad bilo. Vidite ovaj orman? Napolje š njime, mora soba biti prazna, zašto kažu da ljudi od mode sve prazno u sobi imadu. Vidite ovaj zid?

JOVAN: A, to mi fali; naučio sam i srpski, tek nisam francuski. FEMA: Žan, to mora biti; barem deset reči. JOVAN: Gdi ću ja sad pod starost da naučim, to je teško za mene. FEMA: Sapr tuder fo.

FEMA: Kako mu je ime? JOVAN: Žutov. FEMA: Johan, to je ime gurbijansko, mora biti lamur. JOVAN: Pa dobro, vi mu nadenite ime kako oćete. Vidićete, svaki će u njega pogledati.

Jošt mi nisu ni karuce gotove, nisu konji kupljeni. SARA: Da vam ne šmajhlujem, vi vrlo lep gust imate. FEMA: Mora se doneti iz Beča karte za punišake i marjaše. Moram beštelovati drombulje za boncert.

FEMA: Šta vi mislite, nije to šala. Ja sam gospoja vilozovica. Koja jošt u varoši ima takvu titulu? Svaka mi mora triput načiniti vizitu, dok ja njojzi jedanput. Ako ne dobijem prvi stol, ja neću u stol ni ulaziti.

Jedan ima krive noge, mora da ij zakloni s pantalonima; ajde, to je moda. Jedna stoji kao petačka, raširena i neotesana, mora svoju masu malo da

Jedna stoji kao petačka, raširena i neotesana, mora svoju masu malo da utegne, pak daje načiniti mider, to je sad moda; i one koje kao trska stoje moraju da se utegnu, ne

rugotu sakrije; e, i to je moda; ajde pravi lokne, natrkači ij na oči, makar vid izgubila, i makar kako stajalo, to mora biti, tako oće moda. FEMA (Sari): Hi, hi, hi!... Sun paurentr. SARA: Uj!

Miljković, Branko - PESME

u povratku sna i gora na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu nemoći od naše žeđi i mrtvog anđela gde se skamenila mora Lice svih doba u očekivanju vatre da l će moći da sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora Neka Veliko Sazvežđe u

moći da sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora Neka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoći o pusti žali i žalosna mora Koji su predeli u tvome srcu sada?

U dnu je sunce i vreme je vatra. Ždrale, Gde mu je odjek u srcu il smrti? Porazni Svedoci mora i promena ispraznih Usnuše mir i skameniše vale.

Tu je sve ime ili reč. U vremenu porani Sunca i drugih zvezda i suncokreta. Noć će izaći iz mora i probudiće se u srcu. Kometu Proreče mraku snu rosu lek rani.

vetrom ispod svakog lista u tami Koji se završava zvezdama iznad naznačenih Gora I nakazom u poljupcu koja se roditi mora Svojim dolaskom izmislili smo sami.

Noć slepih šiljkova me prikova za tlo. Pod zemljom mračni predeli se mešaju. Pomeraju se mora užasi se premeštaju sa jednog mesta na drugo mesto zlo.

Verujem, mada bez nade ući mora u noć, u zaborav kroz koji se prostirem, ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora, da smrt svoju ne izdam, da živim

Iz srca mi slavuje izmami gora, Pa prazan klečim pred onim što pade, Sred nepokretnih vetrova i mora Praznih: pakao — predeo bez nade! Šumor bez šume i cvrkut bez ptice, Prazno što traje; ne čuje se što jeste.

Pjan od udaraca srca još teturam Na Jugu bez Mora što preplivah ga ipak, Jer nestvarnost je jača i najžešća je bura Na moru kog nema, a huči i đipa.

bezbolnost dodirnuta čudesnim Vrati zrno u zaborav Oslobađa me boga njena providnost Slična pticama koje preletaju mora (Konfuzne ptice ne shvatajući prostor) Njena bezbolnost njen cvet bez pamćenja lišiše je beskraja iako je delo dva

FENIKS (II) Smrću izmenjena kamen otvara Prazno polje doziva glasom umiri mora Jedina ptica što samu sebe stvara Iz pepela zlih vesti i praznih dogovora.

More, ako voli, voli radnike na odmoru koji tri noći ne spavaju dok dođu do mora; a kad dođu, kažu: „lepo naše more“, požure da pocrne i da se vrate kućama.

Krakov, Stanislav - KRILA

— Samo treća četa nije podnela. — Uvek ona mora da zadocni... a što si tu konzervu... — Dobro veče, gospodin’ majore. Nova visoka prilika izbija iz mraka.

Žene u prozračnim haljinama valjale se po travi mekoj kao sag iz Teherana. Mala plavojka stajala je kraj mora, i propuštala sunčane zrake kroz sebe. Pod providnom tunikom njene vlasi sijale se kao zlatno runo iz Kolhide.

Sve spava. Na molu generali daju ruke sestrama milosrđa. Nestrpljivi automobili nose sve ove u vile kraj mora. Budni stražari čuvaju ulaze. Grad se sav spaja, pari, sav je u ljubavnom grču.

Odilazi baterija, i odnosi od svakog po komad pouzdanja. U duši je tamno kao i na zemlji, jer se bliži ono što mora doći. Ali umor ponova nailazi i goni misli iz glave.

Vile kraj mora imale su svoja kupatila. Oficiri iz štabova većinom gojazni pukovnici, i tumači, kupali se oko mesta, gde se kupale

Naređeno je da se u štabu ne kuva ručak, jer dim obično navlači vatru. — ... — Po svaku cenu... da... da... mora se održati... — ... — ... da, znam da se gine... rat je, brate... ali do poslednjeg čoveka morate... alo, alo...

Dragomir na tebe čeka. Dve tvoje čete su gore, povukle se, pridruži se njima pa onda na nož. Kajmakčalan mora još noćas da padne... Čiči majoru je nešto neugodno, čupa brkove, a kroz telo kao da mu majušni kuršumi jure.

Strašna dosada kao mora pritiskivala je ljude. Osetio je i Duško ovde u šatoru kraj već pijanog Rusa. Na licu mu nije bilo večitog osmejka.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Ptice su se menjale, nailazili smo na ribe koje izleću iz mirnog, zelenog ili azurnog mora, a pokoji brod, koji je prolazio horizontom, bio je za nas — događaj!

skoro je od purpurnog Nekoliko majušnih kućica obojenih zeleno na ovom purpuru, između plavila neba i indiga mora, raduju neobično. Tamne ptice, ogromne kao orlovi, toliko su smele da crnkinjama iz korpi sa pleća odnose hranu.

Pijaca riba svih najnežnijih boja: onih koje gledamo da se prevrću po pučini, na radost beskrajne mlečne daljine mora i nebeskoga azura, u kome kao beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se

17 „ Dakar. Jedno veče puno uzbuđenja. Pred njim dan vreo koji upija svu plavu boju neba i mora. Sve je u belim isparenjima. Jasno se vide tela riba, koje lete ispred broda.

Ne mogu evocirati svečanu, skoro patetičnu, tišinu tropskoga mora uveče. To bi dalo svu veličanstvenost viziji arhipelaga na njemu.

I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san. Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna.

Prva velika zgrada u blizini, dalje od mora, je „Grand Hotel“, za čijim su stolovima iskupljeni svi belci Konakrija, Ima ih deset–petnaest za dvadeset do trideset

Obale i plaže Tabua pojaviše se žute kao zlato između zelenila rastinja i blede sinjosti mora. Najpre najnežnije boje, zarđalo crvene, ljubičaste, sepija, i svi tonovi zelenog, stapale su se iza nekoliko

“ Vuije, na moje očajanje, da bi me utešio, ili što tako misli, ovu tvrdnju ovako prevodi: Boj mora da je izvrstan inače ga njegov gospodar ne bi doveo čak do mora; prijatelj gospodarev hteo je da ga uzme k sebi, na šta

ili što tako misli, ovu tvrdnju ovako prevodi: Boj mora da je izvrstan inače ga njegov gospodar ne bi doveo čak do mora; prijatelj gospodarev hteo je da ga uzme k sebi, na šta boj nije, iz ko zna kakvih razloga, pristao.

Sve te stvari načinjene za putnike, koje izgledaju tako komplikovane, upotrebljive su i neophodne čim se o njima ne mora da stara sam putnik već njegova posluga, i čim ničeg drugog baš nema na raspoloženju.

Vuije hoće da me prati još koji kilometar dalje od mesta na kome mora sići da bi stigao na plantažu. Zatim bi se morao vraćati pešice što je, razume se, suvišno kao zamor pod ovakvim

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Među Turcima Šta li će onde?... Šta je smislila? Sad kad joj sinu kolac spremaju? Tu nečeg ima!... (Glasno.) To mora da je strašna nesreća Što starost goni da metaniše Pred mrskim licem besnog Turčina?...

Sad, Rade, sad! PORFIRIJE: A lepo sam te svetovao: ne topi čamca, čičaJanićije!... Aja!... I sve baš da mora onako bit kao što izvlačiti!... Aja!... I sve baš da mora onako bit kao što ti zapovedaš!... Kao da si ti najpametniji!

Aja!... I sve baš da mora onako bit kao što izvlačiti!... Aja!... I sve baš da mora onako bit kao što ti zapovedaš!... Kao da si ti najpametniji! I kao da se niko neće tvome marifetluku dosetit!...

A ne htjedne li se s lisicom rukovati, handžar mi mora cjelivati! DRUGI TURČIN: Pa ćemo ga tako, vezanijeh ruku, pred vezira, neka i on znade ko mu sanove ruši!

HASAN: Samo polako! Dok dođe Glavaš... Neobičan je! Najpre se čovek mora navići Da mu u crne gleda zenice. Tek posle malo ide razgovor. ĆERIM: A đe te tako uplaši, efendum?... HASAN: Mene?

A volio bih ga živa peći, nego iz zlatna fildžana jeminkavu srkati. HASAN: Živa il’ mrtva, Vezir ga sutra mora imati... Šta da se čini?... Govor’te sad! ĆERIM: Da se ubije!

ISAK (pokazuje na valju): Sve je u redu. Ni trenut bolji, ni mesto bolje, Ako je da se mora ginuti Na pragu ove tesne kolibe Što je u trošan okvir smestila Slobode srpske sjajan odlomak, Okupat čelik krvlju

Pramenje lako gari krovine, Što ga vetrovi mora plamenog Po gustom dimu zaošijaju, I prašine se gore podižu, Postanka svoga plodnu utrobu U tvome nedru traže

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

U kancelariji načelnika štaba, pukovnika Komarova, strašan nered, na stolu mu grdna gomila hartija i kad što traži, mora po po sata da premeće po onome vašaru.

nužde Hrvatoviću i Lešjaninu može doći potpora od Aleksinca i Deligrada, najviše 12—15 hiljada, pošto u obadva mesta mora ostati pomalo posade, i od Krajine 2—3.000 ljudi.

Iskvario se naš svet, gospodine, omekšao, prolukavio se, prošeretio se, beži, neće da se bije! E! bogme, tako mora propasti; eto sad my gope cela, ja, tako je to«. Ja ne odgovorih ništa, samo pogledah oca protu.

sablju, major Velimirović opre se obema rukama o unkaš, nasloni se na ruke i čisto ce sav zgrči i pogrbi od bola; mora da mu je tada neka strašna misao čupala dušu.

gle razlupanih lafeta, evo jedno čitavo kolo, a kakav je ovo trup: crne pantalone, crn kaput; gde, dva prsta osečena, mora da je na njima bilo prstenje.

— Hećy da znam, planu Černjajev, uzmite ovu vojsku i vodite je kuda vam rekoh. Komarov mora znati šta je rekao. — Ali ako ipak bude Turaka i borba se otvori, šta da radim? — Odlazite, odlazite, odlazite!...

Međutim Hrvatović je već odavno napao. Siroma' Horvatović! On mora da je još u većem očajanju no i ja ovde. U tome dojuri na konju jedan oficir.

Zamišljam sebi kako sad mora izgledati u Nišu. Pravi pakao. Pomislite samo koliko im treba dok evakuišu bolnice. Ta oni imaju iz poslednjih bojeva

Divno smo ih razlomili. Prosto krasota! — Ali i naših je mnogo izginulo. — Šta ćemo, takav je rat; mora ce ginuti. — Kao velite, kad se pravi kajgana mopajy ce lupati jaja. — Upravo tako! A kako vi T.....

Kad tako mislite o ratovima, onda mora biti da niste bog zna kako dobrog mišljenja ni o vojskovođama. — O, naprotiv, ja imam o njima vrlo visoko mišljenje:

Ko ne priznaje pravo buntu taj mora osuditi ovaj naš rat kao nepravedan i napadački. Turska sa svoga gledišta ima pravo što nas smatra kao buntovnike i

neminovna i neophodna, to ne znači biti krvolok već znači ne biti slep, znači biti razuman i pokoriti se onome što mora biti — podneti neminovnost, kad je ne možeš izmeniti.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Poljupci će zvezde palit’, — Pa šta veliš, je l’? Sme l’ na našem nebu biti Mnogo zvezda, sme l’? Mora biti mnogo zvezda, Crn je onaj mrak, Moji stari crni jadi Ištu svetô zrak.

Raduje se tvoj babajko, Moje Srpče malo, Kâ da mu je od Kosova Sunce zasijalo. Ako nije zasijalo, Ono sinut’ mora, Pre slobode mora biti Krvavih pokora.

Ako nije zasijalo, Ono sinut’ mora, Pre slobode mora biti Krvavih pokora. Dobro došlo, čedo moje, Ako ti se piše, Da ti život svome rodu Za slobodu diše.

u hladu, ispod one grane, Bistri izvor, gde smo bili lane, Kažu da je iz velinih dvora, Od njeg’ bolnik ozdraviti mora. „Ozdraviti mora...

„Ozdraviti mora...“ Otkud vidiš na sve četir’ strane Daljna mesta, njive i poljane; Levo Dunav, Banat, Bačka mila, Avala se desno

Budih gore, da zelen prihvate, I slavuje da se pesme late; Pričah izvor iz vilinih dvora, Od kog bolnik ozdraviti mora; Nadolevah crnih misli tamu; Klečah nadom u božijem hramu; Zvah prirodu, koja jošte drema, A danaske, — svega toga

Neki vele: „Izgorela Sred onih vijora.“ — Čij’ je život u pesmama, Taj izgoret’ mora. LIII Pojte, pojte, vesel’te se, Ta to meni ništ’ ne smeta! Jer se meni tako čini, Da vas gledam s druga sveta.

Ko je meri merom cpeće, Taj je nikad shvatit’ neće. Ako hoće da je shvati, Mora bola osećati. Srećan srećom za njom gine, — Al’ ostaje još praznine.

Kako lepo zora rudi; — Kako s’ divno sunce rađa; — A na mora mirnih grudi Kako sretno plovi lađa. Kako u vis ševa leta; — Kako nevu grli sreća; — Kako krasno ruža cveta;

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Zastali smo da vidimo gde li je zaklon komandanta pešačkog bataljona. Mora biti negde tu oko nas... Okrenuo sam se slučajno. Ostrovsko jezero... a još dalje ravnica, nad kojom lebdi prašina.

— Ona živi u toplim predelima. Kad upeče sunce, izmigolji se na stenu i sunča se. Onaj koji ima nameru da je uhvati, mora da skine obuću i da joj prilazi sa repa. U ruci ima dugačak štap. Onda polako, tiho, nečujno približuje se. Znaš...

Tek sada, iz rova, mogao sam da pogledam levo i desno. Ogromna planina. Slušajte: mora zbilja da se oda priznanje i tim Drincima. A počeli su iz ravnice.

I nama se kosa diže od straha, jer sve mislimo, sad će među nas. Njeno dejstvo na moral onih u rovu mora biti užasno. Posle jedne takve eksplozije, četvorica Bugara iskočiše iz rova i nagoše bežati.

Tada sam se najednom setio baš one zmije. Kao da me nešto smlati. To mora biti neko pred skazanje. Hladan me znoj probi.

Nigde nisam video šajkače. Istina, naiđoh na jednu vojsku tamo negde oko Sredozemnog mora. Nosili su engleske uvijače, francusko odelo, jeli su američke konzerve i psovali strašno...

Razgovaram sa Bojovićem, šta da radimo. Naš je položaj očajan. A zapovest se mora izvršiti... Nikad mi nebo nije bilo tako bistro i plavo kao tada. A ona šuma čarobna.

Jest, iako si danas đeneralštabni oficir, ostao si ipak onaj stari pešak, secalica... Ja, mora!... Mora, razume se, jer tako hoće pešaci. Oni bi najradije želeli da sve nas artiljerce sateraju u pešački rov...

Jest, iako si danas đeneralštabni oficir, ostao si ipak onaj stari pešak, secalica... Ja, mora!... Mora, razume se, jer tako hoće pešaci. Oni bi najradije želeli da sve nas artiljerce sateraju u pešački rov...

Ali tim baražom može se rukovoditi i sa susednoga položaja, a ne mora osmatrač da se trpa u tu bombašku gužvu. Ali šta ćete!... Ne vredi govoriti...

S teškom mukom je savlađivao ono očinsko osećanje koje je gajio prema nama. — Da... jedan od vas mora ići. — On je nas podjednako voleo i bilo mu je teško da upravi prstom na nekog od nas. — Ova dvojica su bolesni.

Ona dvojica su se opirala, naročito Luka. Ali komandant prekide naš razgovor i izjavi, kad već mora da se ide, onda da idem ja. Objasnio mi je kako ću doći do položaja. — Najzgodnije je da pođeš sada po magli.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

izmenile su se zapravo one same, drukčije postavljene danas i stoga sasvim drugačije osvetljene sred živog jezičkog mora savremenog jezika.

Kada piše, Doboga uzdiše, Kad govori, Pedeset umori. — — — — — — — — Svakom u inat — Zaka nam je ablegat! Pesmica je, mora se verovati, ozbiljna, i bez sumnje određeno hoće jedno: da istakne vrline svoga čoveka.

„Koga ljubov silna [može] odoliti, Koga li Kupido sebi pokoriti?“ No to ne [— — — —] mora biti Seni, Jer na take reči od stida crveni. Pak će opet, veruj, ovog leta biti Da će se i ona dati namoliti.

Hercegova zemlja i Černaja Gora, Daleke države, i ostrovi, mora, Svi tebi pomoć nebesnu žele Sve dobre duše tebi se vesele I soglasno vele: Vostani, Serbije!

Nigda li vam nije dosta nit' šta ovde sveta! Mila čuvstva prodaju se — tu već nema zajma —, Zemlja mora sva propasti s ovim običaj'ma. Sluga bi rad bit gospodar, ovaj ište vlasti, A vlastelin da do cara pruža svoje strasti.

Primorije, slatka želji od mojih dnej junih, I iz tebe mora nešto da mene uzbuni! Da vkusiti duhu dade mom tvoje prelesti, Pak za kratku sladost da se sad ljuće odmesti!

Sad nek' sudi tko mu drago i na koju stranu, Ljubov mora sve pobjede održati granu; Više ima koji ljube mlada i junaka Nego djece s drjahlih starci i matorih baka; I veselih

15. junija 1817. Lukijan Mušicki GRIGORIJU GERŠIĆU Druže! ja sam ti već na sredi sinja Mora. Burja mi čun koleba strašno. Ja t' ne ostavljam vesla; Odgoni talase duh.

Zuji pjesne glas presvjati Dirne l’ pjevčik u klavir, Mir se taki mora sjati, U soglas’ju leži mir; Mir da svagdi mi snujemo, Mir tam’, ovde bude s nam’; Mir u pjen’ju da čujemo, Mir i

Ode moja sva milota, Ode cveće i krasota; Crvenilo i belilo Iz mog lica odletilo. Mora srce da mi grca, Jer na vrati kuca smrtca, Koje oko uvek suvo, Koje uvo svakom gluvo. Pre 1833.

Sad te u grobu Večiti obima mir. 1852. Jovan St. Popović GROBLjE Sladak je zaklon, kada vetar ljuti Mora tišinu pakosno uzmuti, I trošna lađa u najvećoj bedi Gibelj pobedi.

Tad ne misli pitko što će sutra biti, Tu se mora liker, punč, tokajer piti, Tu se dele karte, rasiplju se novci, Tu postaju bankrot mladi vetrolovci; Tu se igra,

Jakšić, Đura - JELISAVETA

JELISAVETA: Ne, to nije moja Venecija, Nevesta sjajna mora zelenog; A to što gledim, tamo daleko — Te gorostasne, crne aveti — Što, kao preteć nebu, ponosno Po pustoj zemlji

oni čili valovi Što ih je moja mladost gledala Sa prozorija hladnog granita Veličanstvenih onih palača, Odakle mora vlasnici sedi Svemoći svoje volju čeličnu Javljahu zemljam’ i vladarima... Ne prevariste me, ne, znam vas ja!

Pa što me dade?... Što pođoh ja?... A Venecija?... Ah!... Ta plavog mora hladna boginja Beše li majka, ili maćeha? Ili gospođa sjajna, laskava?

nema pomoći, Detinjstva tvoga ljuljku zlaćenu Lubardama će dušman videla, Sin Arabije, besno rinuti U mutan pesak mora sinjega. JELISAVETA: Šta reče?... Zbilju?... Il’ šalu zbijaš s mojim teretom. LEONARDO: Oprosti, gospo!

Ne prezireš li brata i zemlju? Il’ u tolikih naših glavara Ne beše seje, kćeri, unuke? Nego nam s mora done sinjega U Crnu Goru — crnu nesreću!... JELISAVETA: „Nesreću?...“ Jest, ja sam nesreća!

STANIŠA: Eno meseca — Ko muslomansku pomoć zatreba, Njemu se mora smerno klanjati: A ja je trebam... Dakle, meseče, Poslušaj molbu sina gonjenog, Otrovnu kaplju Ivan-begovu — Te savet

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Znam ja đe su carska vrata... — To ti stari možeš odma' tražiti, dok ti unuk odraste, a sad ustaj! — Baš se mora ići? — pita Mijo i gleda oštro u đendare. — Mora! Zakon te goni; mi te ne gonimo.

— Baš se mora ići? — pita Mijo i gleda oštro u đendare. — Mora! Zakon te goni; mi te ne gonimo. — Onda vas molim s božje strane, prikaž'te dolje sudu da moje kućište predade kom

“ — Jesam se, vala, baš te pjesne šjetio! — potvrdi Simeun. — Ali se zagazilo. Mora se gaveljati. Našjede mi krv na oči. — „'Odža, na džamiju!“ Mole, preklinju. — „Vakasuz je, čestiti gospodaru...

Pošto si iskrčio carsku šumu, ostala je carska zemlja. Šuma je carska, pa i zemlja mora biti carska.“ Sad dolazi spa'ija: „Lažeš, Vlaše!

David: Dabogme da je mlada. Još joj prednji zubi nijesu padali. Pisarčić: Pa dobro, kad je tako mlada, onda si je mora' djevojkom oženiti. David (uprepastio se od čuda): Ama, šta je tebi?! Kako ću ja ženu djevojkom oženiti?

Bojić, Milutin - PESME

(1911) BAJKA O ŽENI Ljubičastom parom diše Zemlja sana, Modri su čempresi sagli glave tužno, Vrh mrtvoga mora krikne koja vrana, U zlatnome bakru tone sunce južno.

A na dnu mora plačna očajanja Zamrzla Vera, snegom pokrivena, Proklinjala je jesenja vremena. I jedne noći ču se duh Poznanja.

I piju žudno dah mora sinja I, osenčeni plamenom slave, S kosama punim sna i inja Klance i mora zdrave! I nagle, sižu i vetre grle I

I piju žudno dah mora sinja I, osenčeni plamenom slave, S kosama punim sna i inja Klance i mora zdrave! I nagle, sižu i vetre grle I kliču silni klik pobeda, Bizantu hrle Sinovi slavni slavnih pradeda.

(Persijski stih) Hor modrih zvezda mrkim nebom plovi, Ljubičast veo iznad mora blista. Noć vizantijska, sladostrasna, ista Kô ona kad se rodi Gospod Novi.

Pojeni smo krvlju vrišteće Gorgone, No sumnjom nam nisu zatrovani dani. I rekneš li ipak, da se mora stati, Učinjeno biće, jer sudija ti si; Poslednju kap krvi besno ćemo dati, Da se njom ispišu grozni letopisi.

IV Za mene noćas vaseljene nije, Oči su tvoje sunca, zvezde, duge, Usne skup slasti, osmeha i tuge, Kose dah mora i šuštanje šuma.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

” ANĐA: Govorila sam joj, nije da joj nisam govorila, ali kad ga dete ne voli. JEROTIJE: A po čemu ga opet mora voleti? Nisi ni ti mene volela kad si se udala, pa šta ti fali? Nego reci, nisi ni ti mnogo navaljivala na nju?

JEROTIJE (ujede se): Jest, ne bi ni to moralo šifrom! Mora da je važnije što. Da nije mobilizacija, ili... ko zna šta sve može biti?

(Tobož vadi iz rešeta jedno lice.) „'Ajde, golube, najpre tebe!” Stegnem ga za vrat, a on samo kmekne kao jare. Mora da prizna, iako mu se ne priznaje. — „Jesi li ti sumnjivo lice?” — „Jesam, gospodine, kako da nisam!

(Uzima sa stola tanjir na kome je ranije bila čaša s cvećem.) Počeću da lupam sve po kući, pa im se mora dosaditi. Drukčije ne mogu izići sa njima na kraj.

” ANĐA (ulazi sleva, pa kad sagleda polomljene sudove po zemlji, ona zastane na vratima): Maro, dete, ti si mora biti razgovarala s ocem o tvojoj udaji? MARICA: Ko to kaže? ANĐA: Pa eto polomljeni tanjiri i staklo...

JEROTIJE (Josi). Gde je on? TASA: Evo ga čeka. VIĆA: On je procunjao kroz varoš, mora da je naišao na kakav trag, čim se ovako brzo vratio.

Pušćaj! JOSA (odlazi). II MILISAV, ŽIKA MILISAV (koji je otvorio fascikulu, dreši je polako). Mora da je bilo ovogodišnje vino? ŽIKA: Zašto ovogodišnje? MILISAV: Pa eto, već drugu si testiju vode ispio od jutros.

Ode i kapetan i sve sresko osoblje u vazduh. A neko tek mora ostati da nastavi istragu i da izvesti gospodina ministra o doga– đaju: Zato, znaš, počnite vi, pa ako vidim da onaj

KAPETAN: More, znam ja da su oni građani nego šta će ovce? VIĆA: Pa mora, prisutnici. ŽIKA: Sami ste vi naredili. KAPETAN (seti se): A jest, bome!

KAPETAN: Gle, gle, privatne stvari. A što hoćeš da baciš državu u vazduh, je l' i to tvoja privatna stvar? Sve ovo mora da se pročita. BOKA: Ali, molim vas... KAPETAN (ne slušajući ga): Piši ti, gospodine Milisave... (Diktira.

ĐOKA: Ja vas preklinjem, gospodine kapetane, da ne dozvolite čitanje toga pisma. Ako već mora biti, pročitajte ga vi sami! KAPETAN: A, ne! Ovako, javno! Nemam ja s tobom ništa pa da nasamo čitam tvoja pisma.

Niste vi pozvani ovde da sve čujete! (Metne pismo u džep.) Ovo se pismo, gospodine Vićo, neće čitati! VIĆA: Mora, gospodine kapetane. KAPETAN: Ovo se pismo neće čitati! Gde piše da se moraju čitati pisma koja piše moja ćerka?

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

veka jezik tih prevoda postao je bogoslužbeni i književni jezik većine Slovena, u prostoru od Jadranskog i Egejskog mora do severa Rusije.

o srpskom graničaru koji, da bi se oslobodio večne straže na granici između Austrije i turske, hrišćanstva i islama - mora doneti "tri vražje dlake".

Rođen u Hercegovini, nadomak Jadranskog mora, Dučić je nosio tipičnu mediteransku ljubav za svetlo, sunce, ravnotežu i sklad.

Jakšić, Đura - PESME

Po tavnoj magli teškog vihora Neće na zemlju ni nebo, hol! Nebo mu s’ čini da pasti mora, A pusta zemlja sam jedan bol. Tiho se vije, oblake goni, Preziruć gleda u sunčan zrak...

Nastasijević, Momčilo - PESME

MISAO 1 Tišinom čudno sve mi zasvetli — krilata pohodi me ona. Nerođenih zora zapoju mi petli; sa dna iskon-mora potonula, čujem, bruje zvona. 2 Raduj se, svemu si spona, pokoji u tebi svi žive.

7 Tišinom čudno sve mi zasvetli — krilata pohodi me ona. Nerođenih zora zapoju mi petli; sa dna iskon-mora potonula, čujem, bruje zvona. RADOSNO OPELO 1 Čemera čemer mi grlu saćem što med — zagorčaj, zagorčaj sve dublje.

Saul tisuć, al’ David deset pobi tisuća. PESMA PROROKA Čovek, plod žene, mali vek ima da živi, I kud mora da gre, mučan duši mu put, i mnoge patnje pun. Rađa se kano cvet i posečen on padne.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

pa morala svašta nju da pita, tako i docnije, i sada, kada se već urodila, eto njega, Mladena, već tolikog ima, i opet mora za svašta da je pita. Koliko brašna, masla, sira da uzme; koje će jelo da gotovi?

Ništa je ne brinulo, ne jedilo, još manje da u tome što mora za svašta babu da pita, od nje da ište da joj dâ smatrala kao neku uvredu, poniženje.

Prvo, što mu je tako bilo lakše, navikao se, voleo je da, kada mora već tamo u dućanu i u čaršiji da lupa glavu, kupuje, trguje, pazi i otvara oči, onda bar kada ovamo, kući, dođe, da

A najmanje otac da je kadgod to učinio, jer kakav je on bio osoran, prek, uveren je bio i znao da mu Mladen, sin, mora biti onakav kakav treba da je. I Mladen je bio takav.

Eto on, Mladen, ne dâ to da bude. Ako on, Marko, zato što je poslednji ostao od tolike porodice, pa mora zato da je slab, da se čuva, da ne bi umro i tako s njime i sva kuća, a ono eto bar Mladen ne dâ tako da bude s njegovom

Kako radnja već uveliko puna, već mora da se kupi do njega drugi dućan da se proširi, nema espap gde da stoji. Stari hadži Zafir već i ne pita.

I, sažaljevao je nju, sebe već ne. On zna da mora da radi kao što treba, dolikuje čoveku, sinu, na kome je ostala kuća, majka, baba, brat.

samo da Mladen ne bi to video, ne ostao bez večere, ona pristavi i nadgleda kuvanje, dok ova, pozno u noć, kad već mora da dolazi i setivši se šta je učinila, kao neki krivac, sva zaduvana, preplašena na grdnje od babe, a naročito od

Znao je da tako mora da bude; samo, gledao je da to suviše ne bude, ne upadne u oči i time kao greh postane. Ali, mada je to bio uzrok

Leže rano, samo da bi što pre oslobodio ukućane. Dok on još nije legao, svukao se, zna se da mora sve kao što je. Da su tu, u staroj kući, po kujni. Zna se da niko ne sme pre njega da ode, legne, razuzuri se, oslobodi.

neiskazanim bolom, gorčinom, koja mu je palila grlo, išla na nos, mislio je kako i sada, na poslednjem možda rastanku, mora da je prema njoj strog, suv, čisto da je preseče i zapovedi da što pre seda u kola, da bi što pre otišla.

mora da je prema njoj strog, suv, čisto da je preseče i zapovedi da što pre seda u kola, da bi što pre otišla. Mora, jer eno drum počeo sve više da se puni, crni, zakrčuje kolima ostalih begunaca.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Pored porodilje mora biti b. l. obično kroz 40 dana (Karadžić, 1, 1899, 246; 4, 1903, 118; GZM, 6, 1894, 670); ili joj se b. l.

l. mažu bradavice (da je ne doji mora ili noćnice, ZNŽOJS, 7, 1902, 187; SEZ, 32, 1925, 418); to se naročito radi na dan Svetoga Tome (SEZ, 7, 1902, 199). B.

Njime se detetu mažu ona mesta za koja se misli da ih siše mora (Begović, 163). Teletu se b. l. veša oko vrata, od uroka (SEZ, 14, 338). B. l.

O prenošenju groznice na b. l. upor. i SEZ, 17, 542). Pri bajanju od prišta upotrebljuje se b. l., koji se mora istući na kamenu što »se ne pomerava« (ŽSS, 263). U Bosni i Hercegovini veruju da bi seme od b. l.

Pored žrtvenih jel koja se o Đurđevdanu nose na zapis, mora se obligatno nalaziti i b. (SEZ, 16, 137). BOKVA Wegerіch (plantago maіor). Bokva, bokvica.

o svemu uopšte Samter, Geburt, Hochzeіt und Tod, Leіpzіg, 1911). U svakom slučaju, propis da se žar iza kađenja mora prosuti uz kakvo rodno drvo (SEZ, I, s.), dokaz je da je ceo obred imao ritualan karakter.

Kad čovek izdahne, meće mu se u ruke b. (SEZ, 19, 240). U cveću koje žene donose na mrtvački odar, mora biti »na prvom mestu« i b. (SEZ, 7, 75; 19, 241; Brastvo, 9—10, 442).

meće se žara i time kade rubine na pragu, da se ne izderu pri luženju (ZNŽOJS, 7, 1902, 184). Kad se b. sade, mora se jako lagati, pa će biti debele (ZNŽOJS, 19, 201). U kuvanoj vodi od b.

s., 204). Kad čovek leži na travi blizu b., ne mora se bojati da će ga ujesti zmija (»zbog mirisa«, LMS, 139, 88). Lek od bolova u nogama i leđima (GZM, 20, 1908, 346;

trn, pa će biti onesposobljen ili oteran. G. grana mora se iza mrtvaca držati u kući makar samo jednu noć (ŽSS, 345).

»Postoji, naime, stari običaj da se zmija mora spaliti, jer inače ona oživi« (»Vreme« od 26. marta 1933). Ovaj interesantan običaj može poslužiti kao nov dokaz za

Mrtvački sanduk pravi se od kakvih bilo dasaka, ali krst mora biti od g. ili graničevog sirovog drveta (TRĐ, KNR, 34). GORUŠICA Senf (ѕіnapіѕ arvenѕіѕ). Gorušica. G.

Ćipiko, Ivo - Pauci

ti si ovdje moja domaćica, inoča, druga žena!... —A kud ti je čovjek? — upita je. —Pošao je u varoš. —Mora da je budala. —Nije, već gleda svoga posla. —Iziđimo, nešto ću te pitati! — I za sobom povuče vrata od kolibe.

Vojkan protrne. Mora da sudac rđavo nešto piše, žuri mu se, pero mu leti po hartiji... Sudac izreče osudu: Vojkan se osuđuje da ima da

Ilija pred suton stoke u selo zakriljen litičastom, golom planinom koja na dogledu živoga, razgovorljivoga mora od pamtivjeka nepomično stoji i ćuti...

zatim posuri, a kad noć pane, šum mora osvoji ćutljivu okolinu. ...Ali Ilija ne nađe Marina u životu, već društvo primi u kuću udovica mu Antica, u crno

—A otac mi? —Ne znam... Biće se i on negdje sklonio... Nije daleko odavde, jer, onako, sudeći po hodu, mora da smo bili na pomolj, kućama . . Rade se naglo diže. —Kuda ćeš? — upita starješina. —Idem . —De ti...

—Gledaj, — opazi jedan vrijemenit čovjek, gledajući na mješine pričvršćene uz samar, — mora da je konj prevalio usred puta, pa je pokojnik vukao tovar kraju... Gledajte trag u snijegu...

Ali ipak mora da ima nešto! Eto, u zdravlje sloge, u općini su dva prisjednika kršćanina; i viju se dvije zastave, oko kojih vodi se

dva prisjednika kršćanina; i viju se dvije zastave, oko kojih vodi se žestoka borba radi položaja: radi se o tome koja mora biti zasađena sa desne strane — ili ona hrišćanska ili pak ona kršćanska!...

u kome navaljuje na braću—nebraću koji niječu srpsko ime, a u isto doba sramote srpske svetinje, za koje svaki patriota mora da se bori na život i smrt.

Što da radi? Kroz četrnaest dana mora da plati — tako glasi osuda što je neki dan primio — oko sto talijera i parbene troškove za dućanske stvari.

E neće... I diže se i pođe po kući. Žene poplašene gledaju za njim: mora da mu je dogorjelo kad je onako najaren. Jest naprasite naravi, ali zna izdržati: povratit je, a kad ljutina ne popušta

A neće, boga mi! — otkide se Radi iz duše. — Neće, dok je žive glave... Neće, čovještva mi! Neko mora da je krvlju otkupi!... — Ali odmah pade mu na pamet: „Što mogu da radim?

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Tada sam ugledao Doroteja. Izronio je iz vode. Duga žuta kosa prekriva mu oči, pa mora da je skloni da bi me video. Bio je nag, opaljen suncem.

I tako redom. Ponavljao je neprekidno kako mora biti lepa kao nebeski anđeo, mila lika, smeđih grudi, nežna i umiljata, visoka tri i po lakta, bujnih grudi, vitkih

Ona je bila ta koja je birala kad će s kim. I mora se priznati: nikoga nije iskobila, ni najružnijeg među nama, niti je ko od drugih imao veće povlastice.

U ljude se uvukla strašna mora. Slutnja pošasti koje će se izliti kao kazna za svetogrđe. Dimitrije Porazila me je Prohorova smrt.

Izdajnik zaslužuje smrt i samo smrt. Izdaja mora da bude kažnjena, jer kako bi se ljudi inače prizvali svojim dužnostima prema svom rodu i plemenu.

Ako već mora da se jaše, neka to čini sa mužem, a ne da hara po manastirskoj bratiji i navodi na put srama i greha čestite monahe.

Ne znam kakva je mračna sila smutila njegov um. Znam samo da je počinio zločin i da zato mora biti kažnjen. To od nas traže duše onih koji su hrabro umrli, boreći se protiv krvoločnih zlikovaca.

Znam, ono što mora biti rečeno reći će Dimitrije; on će imati glasa da izgovori moje tajne misli, primajući na sebe sve stradanje.

svoda, u dubini vri grotlo podzemne reke, oči se teško privikavaju na tamu, nema gde da se sedi ili leži, čovek tu mora prestajati na jednoj nozi, kao čaplja. Tu se ne možeš razbaškariti i dremati.

I on će doneti otud otkrovenje, on to mora učiniti jer je tako rešio makar ga Gospod lišio svoje višnje pomoći u bilo kome vidu.

Svet bi postao nesnošljiv kad bi svi ti sumanuti podvižnici mogli da ostvare svoje lude zamisli. Srećom i podvižnik mora da spava, da jede i da prazni creva.

više ovde s nogama na čvrstoj majčici zemlji, no negde stranstvuje u dalekim nekim predelima iza sedam gora i sedam mora. Gledao sam ga kako gviri u raspadajuće čireve.

Ilić, Vojislav J. - PESME

NUNECU I DONA KLARI 242 PLAČ AFRODITE NAD ADONIDOM 247 KORINTSKA HETERA 251 (KLIČE VESELO GALEB NAD PLAVOM PUČINOM MORA) 257 OPSADA BENARE 258 SMRT KATONOVA 266 MRAMORNI UBICA 269 LjUBAVNA TRKA 273 GLASNIK SLOBODE 278 (U TVRĐAVI

mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora, Kroz maglu diže se već - i nema, duboka tama Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora. Sve grli mir i san.

Pa kad je tako - tako mora da je! Zalud je, dakle, kuknjava i plač: U borbi s njima ne pomaže ništa Blažena mudrost, očajnički mač.

vali tihoga Jordana 3apljuskuju polja i obale cvetne Gde bezbrižni pastir u čudnoj samoći Sluša tajni šumor sa Mrtvoga mora, I skromno veruje da u tihoj noći To sâm gospod ide preko mirnih gora. 1886. MOJIM PRIJATELjIMA 1. Šta ja hoću?

gazele pasu i rajske tičice lete I Ganges večito šumi, Noseći sveštene vale sa daljnih indijskih gora U nedra sinjega mora... Da, mi smo već stigli tamo.

palate njine, i njine pagode svete I Ganges pored njih šumi, Noseći sveštene vale sa daljnih indijskih gora U nedra sinjega mora. 1887.

boga i besedi s njim; Gde molitva šumi po čudnoj samoći, I k nebu se diže od izmirne dim, I šum tiho struji od Mrtvoga mora, I tišina veje sa prastarih gora. 1887. U SPOMENICU PRIJATELjU SIMI J.

I nebo, zemlja i more, sve se u magli skriva... I vetar, što s mora dŷše, uzdiše tiho s njim; A sêdi prognanik, zanet, tibarske obale sniva, I s njima gordi Rim. Sunce se u magli gasi.

1889. NA MORU JEGEJSKOME Na cvetnoj obali morskoj, stanovnik dalekih gora, Ja slušam potmuli ropot Jegejskog sinjega mora. Preda mnom prostranstvo puklo... Svedoci vekova slavni. Sa dna se podižu morskog Olimpa visovi tavni.

1889. U PROLEĆE Premaleće kad zasija, Zazeleni tavna gora, Kad s pučine sinjeg mora Blagi vetrić zaćarlija: U te dane moja duša, Kao rosom umivena, Spokojnije pesme sluša Bolno slatkih uspomena A u

zove, Svome domu da te vodi: Da sloboda novih dana Iz bratskoga sine zbora Od Dunava i Balkana Do Jadranskog sinjeg mora! Da buktinja svesti jasna Na slavu nas večnu seća Kao zvezda neugasna Kroz godine i stoleća. 1891.

Uzme ponova pero, ostavlja ga i sasvim se ozbiljno nreda mislima. Mora mislen čovek jako da se čudi, Kakvo je to doba, kakvi su to ljudi?

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Njihovi razlozi za to sasvim su po ukusu Platonovu. Jer lopta je najsavršeniji geometriski oblik, pa zato mora i Zemlja biti tog oblika. Kod Pitagorejaca sve je broj i proporcija.

“ - „To mi je vrlo jasno i ubedljivo, samo jedno ne mogu da uvidim: zašto vode i mora ne ocure sa okrugle 3emlje?“ - „I to je vrlo jednostavno.

morem i kada mi je kršovita obala strimonskog zaliva iščezla iz vidika, upalo mi je odmah u oči koliko se mali deo mora vidi na otvorenoj pučini njegovoj; taj deo ličio je na plavi okrugli štit, ukrašen našom lađicom u sredini.

Isti utisak za vreme cele vožnje! Od zaobljene površine mora vidi se uvek samo njegova neposredna okolina. Zato naša Zemlja i nije bog zna kako velika!

Zaželeo sam se Vas i mora. Ali lađe sadanjih saobraćajnih linija mora nisu za nas, nama je potreban neki klasičan brod.

Zaželeo sam se Vas i mora. Ali lađe sadanjih saobraćajnih linija mora nisu za nas, nama je potreban neki klasičan brod.

On me zadivljuje još više što se, nama na očigled, uzdigla iz mora, baš ispod ovih dveju zvezda, još i jedna treća, kojoj ne znam imena.

Aleksandar Veliki osvojio persisko carstvo, položio je on, pre sto dvadeset i tri godine, na egipatskoj obali, između mora i jezera Mareotisa, temelje nove varoši, koja je dobila njegovo ime.

piramida, - sedmo čudo sveta, koja dobi ime po mestu gde je podignuta, pa ga onda dade svim ostalim svetiljkama mora.

Tkivo koje će, sa svojim nagusto uvezenim perlama, pretstavljati Arhimedovu lađu, nad bisernom penom mora, a pod tamnim nebom sa srebrnastim pojasom i zlaćanim zvezdicama.

Pa ipak, suština kalendarskog pitanja je vrlo jednostavna. Ona je skup nepobitnih astronomskih činjenica, i od ovih mora poći svaka kalendarska reforma. Zato ću o njima da Vam napišem koju reč.

Cela naša priroda diše i živi ritmom tropskih godina, a siderične ne ostavljaju u njoj traga. Zato mora svaki kalendar koji hoće da ostane u vezi sa životom prirode, uzeti tropsku godinu za svoju osnovnu veličinu.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

„Nestašni dečaci“ posvećena je karakterističnoj dečjoj živosti, potrebi za igrom, osećaju „da je soba tesna“ i da se mora trčati u prirodu („Laku igru udesili /nestašni dečaci,/ uska im je soba njina /i uski sokaci –/ na breg, na breg“).

Po tavnoj magli teškog vihora Neće na zemlju ni nebo, hol! Nebo mu s' čini da pasti mora, A pusta zemlja sam jedan bol… Tiho se vije, oblake goni, Preziruć gleda u sunčev zrak… Strelovit, posle na zemlju

Stanković, Borisav - TAŠANA

Neka ili sama, ili s decom, pođe kao da ide na groblje. I ne mora tamo ići. Ili, ako se baš zaboravi i pođe do njega, pa čak ode na samo groblje, opet tamo ne mora, kao uvek, da plače i

I ne mora tamo ići. Ili, ako se baš zaboravi i pođe do njega, pa čak ode na samo groblje, opet tamo ne mora, kao uvek, da plače i kuka. Može se neki put i onako, jer, ako je za vajdu, dosta je. Ali ona ni to, ništa neće.

Može se neki put i onako, jer, ako je za vajdu, dosta je. Ali ona ni to, ništa neće. I, kad neće, mora da je bolesna; nego čudo mi je kako je jošte i živa. (Ljutito, uvređeno odlazi.

Svet je... TAŠANA (nastavlja pokazujući na zid, zastore i ukrase i povešano oružje pokojnikovo): Pa ovo! To sve mora tako da je, kao kada je on bio živ. Ne sme ništa da se pomakne. I dobro. Pristajem. Neka bude tako, neka stoji tako.

Ne sme ništa da se pomakne. I dobro. Pristajem. Neka bude tako, neka stoji tako. Ali zbog toga što to mora da bude, ja onda iz straha da ili rukama ili ramenima, kad prođem, slučajno što ne dirnem, ne povučem i poremetim, ne

Jesi čula? Svi ovde mora da su! I to da im kaže da sam ja tako kazao, da sam ja tako naredio! TAŠANA (uplašeno): Zašto, dedo?

Sve je to, koliko je Bog dao, zbrinuto, pa posle mene, ako hoće da rade, ne mora na tuđi prag da idu, tuđi hleb da jedu. I onda, zašto da ne zapevam?

MLADEN (nećka se): Ama... HADžI RISTA A ne; ovako mora! Ti i ja s decom pa kod mene, kod moje kuće! MIRON (Mladenu): Idi, idi, Mladene. SVI (Mladenu): Idi, idi, Mladene.

STANA (noseći ispred sebe sofru, tobož sebi samoj): I baš ne može da se živi od ovog hadži-Riste. Sve on mora da vidi, svuda svoj nos da zavuče... E baš se od toga staroga ništa ne može.

(Odlazi.) MLADEN (bratstvenicima): Pa?... Čuste li? Pa?... PRVI BRATSTVENIK Glava mora za obraz! SVI Glava za obraz! MLADEN Imate puške, konje...

TAŠANA Ne boj se! Pre će moja nego tvoja! STANA (odlazi). TAŠANA (sama sebi): Svršeno je. Mora se. Kuda? Ne znam. Neću o tom da mislim. O tome neka on mi sli. (Osluškuje.) Da li već dolazi?...

Dok vaše kćeri sa begovima i pašama ašikuju i kopilad u reku bacaju, svi kažete: »To ništa nije! Raja smo! Mora da se trpi!...« A kad moja kći sa Turčinom zgreši, svi graknete: »Nije hadžijska, nije iz starinske kuće!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Jedan će tad uzeti da umiri. „Mora se priznati da je čovek napredovao i sve teškoće, kao što se valja, postepeno savlađivao.

S jedne strane se rasklimatala daska na plotu; s druge strane, jednako preleće mokro rublje u majstor Kostinu baštu, i mora neko da ide da se izvini. Majstorici Ristani sve to milo. Još je porasla kanda, i još više se snagom obložila.

Pisala o svojoj lepoj ćerci Anđeliji, o „najboljim” kućama u koje je primaju. A „deda” mora malo pričekati dok se presele u veći stan koji im je sad zbog Anđelije potreban. Komšiluk je pročitao „dedi” pismo.

U njega je uprla oči palanka. Šta će biti s udovicom Nolom? Nešto se mora zbiti, jer nije niko tek onako samo bogata udovica i univerzalna naslednica. A Julica, sirota, teško je nastradala.

Zamislila se. — Istina je, moja Julica hoda kao vila. Kad se obuče, lutka... Mora to videti svako živ, ako samo pogleda... Ali joj se priroda nešto mnogo promenila.

„Trči i nosi joj kišobran. Otvara novine na strani gde su izveštaji s pijaca i vašara, jer to gospa Nola mora prvo da pročita. Kad je boli glava, ide na prstima.

— Niko, brajko moj, ne zna da sluša, nego mora da sluša... Jesi čuo, Srbo! To neka je poslednji aps, jer nije ti prvi...

Nola je tresla sitno glavom, i gledala u patos, što je značilo da ni ona u tom trenutku nije svoj čovek, da radi što mora, da kako je sama češće govorila, brani što hrani.

Doktor Mirko je izjavio da ništa drugo nema da kaže, da žali što tako mora da postupi, da uostalom ima u tom postupku saglasnost svoje žene, da je bolje rastati se, nego nastaviti život ispunjen

Ali neću da bude bolji od našeg deteta! Ne dam! Ne dam mu više srpsku paru, ako i to mora biti!... Ne smejte se, gospodin Joksime; odole smo, ispod planine, arsuzi smo kad treba, i te kako!

Smanjuje se polako Todorovo imanje... Možda ja ne umem dobro da vodim; možda mora da se smanjuje kad se toliko ljudi od njega izdržava; možda Bog pregleda stare računice Lazarićâ i popravlja greške...

Badava je gospodin Joksim šaptao: — Bankari, apotekari, et cetera, to vam je svet koji i mora biti ateist, jer baš ništa o Bogu ne ume misliti. — Ljudi se i dalje bunili i skopo pretili.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

malenkosti ostavljam onima koji su više od mene o trudu svome uvereni; a ja, kad se u predgovoru štogod važno kazati mora, samo navodim da moje delo ništa drugo u sebi nema nego ono što Latin kaže sales et facetiae, Nemac Wіtz und Laune, a

kad bi spisatelji, više učeći i čitajući, sebe za pisanje spravljali, nego l’ nemarljivo na druge oslanjali se; no kad se mora sila prizivati, kud će veće sile od vina, kad od jednog predmeta načini tri, i obori najjačeg čoveka.

Vinka Lozića po bokalu braćo, vi znate kako je kad se počne kuća okrećati, mora čovek da ide na Olimp. Tek što sunce veličestveno zarnu svoju glavu iz nedra Aurore dignuvši, velikoljepni svoji zraci

što nauče, knjige pišu i za narodne učitelje sebe izdaju, pak je mislio da on kao star čovek veće jošt pravo na to imati mora.

reči onoga kome je podražavao u svom delu primetiti, a kradljivac opomenuti se da krađa nije dugovečna i da joj se mora trag pronaći. No badava je želiti.

Jer ko bi smeo posumnjati da on neće veliki nekada vojnik biti? A teneris assuescere multum est. U detinstvu se mora učiti onaj koji je rad sentenciju slavnog onog muža koji je pri pogledu neprijatelja prvi bacio oružije i počeo begati,

se kao lutka, stajati kao na žici, čepiti se i kao miš iz trica, to jest zaljubljeno gledati, i proče i proče, — to sve mora gospodična iz mladosti da sebi prisvoji, ako misli eroberunge praviti.

Ljubezna frajlice! Ja se sad sećam da vi taki kašljete kako ko o luli i spomene. Šta mora vaš nežni sostav tela trpiti!

uživa sladost poljubaca, ne nada se i čisto se začudi videći da je najedanput multiplikaciju dokučila i da dividirati mora; tako i naš Roman, koji nije ništa drugo u pameti imao nego neprijatelja goniti, slučajno pri neprestanom ustupu

« Ispovedam da me je ova predika zbunila. Istina, ja znam da knjiga nije čizma da se mora po kalupu praviti, znam i to da ništa nije lakše praviti nego romane kako moja komšinica zakteva.

kako spava, i predstavljaše sebi slatko ono vreme kako će s kapom vizite praviti, kad joj najedanput dođe na pamet da mora sa svojim ljubeznim pobeći ako misli nameru u dejstvu viditi, budući da joj ne bi otac ni pod kojim načinom dopustio

iskusila, ona bi se jamačno bednog svog života lišila da nije, kao što smo vidili, Sudbina u protokol staviti dala da mora izbavljena biti; drugo: da nije i njoj samoj bilo žao da tako mlada i zelena (ovo je samo opšti način govora, inače je

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

duši ih po žiži slatkoj Po rogatom mesecu na čelu Po šarci u oku Ne bi li nas bilo Za cvetnim ključem postojanja Na dno mora pasje krvi Bez osvrtanja bezbudućni za mnom Možete li Na nož zemaljsko im i nebesko Smrt je nas odavno sita Na nož

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Pa, kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju — i kako je našim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji

Ono se brinulo o suncu da li pravilno hodi; njega je mučilo što se zemlja drugače ne okreće, što su reke krive, što su mora duboka i što su gore visoke.

Kad god sam o toj okolnosti iz moje biografije razmišljao, uvek mi je padalo na pamet kako to odista mora biti dobra šala umreti pod tuđim imenom.

To mora biti jedno naročito zadovoljstvo za mrtvaca koji bi uspeo da zavede okolinu da ga pod tuđim imenom sahrani. I koliko i

najpre ići na četiri ili, drugim rečima, da bi se čovek u životu mogao ispraviti, potrebno je najpre da puzi, kao što mora najpre poklecnuti onaj koji hoće da skoči.

Ima ih, na primer, koji nalaze da je minđuša ostatak varvarstva... možda... ali se ipak mora priznati da je lep ukras. Zar ne nalazite?

te je „umela da spava“, ali kako sam joj ja još prvoga dana, čim sam joj bio predstavljen, sipao punu čašu vode u oči, mora da joj se u očima nešto pokvarilo, te ih je od toga doba uvek držala poluotvorene, te izgledalo je kao da miga ili,

— brani svoje gledište Klota. — Ja mislim da bi bolje bilo kad bi bio činovnik! — stavlja svoj predlog Hezis. — Ne mora se bar mučiti da svrši škole. — Da, ali kakav činovnik, ima svakojakih struka i nisu sve jednake!

Pa biraj, hoćeš pismo da bude zatvor eno ili ti da budeš zatvoren. Neko mora biti zatvoren, pa biraj! Zato, ako već čovek mora da radi s parama, onda bolje je da radi s otvorenim parama, na

Neko mora biti zatvoren, pa biraj! Zato, ako već čovek mora da radi s parama, onda bolje je da radi s otvorenim parama, na primer, blagajnik. Eto, to je dobro da bude blagajnik.

to priznajem; deca mu skidaju kapu, roditelji čija deca uče školu ljubazni s njime i, kakav god odbor da se bira, mora i profesor da bude član odbora.

Lakše je biti ministar no berberin. Berberin, prvo, mora znati brijati, a, drugo, mora paziti da koga ne poseče, a ministar, brate, niti mora znati brijati niti mora paziti

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

84 AEROPLANI TUKU 90 NA DOMAKU MORA 95 USOPŠI, RAB BOŽJI... 98 ŽIVE LEŠINE OSTAJU 101 SMEJALI SMO SE GLADNI... 106 NA IVICI ŽIVOTA 115 KRAJ MUKA...

— Razumem! — odgovorio sam tiho. Odgovor je dejstvovao sugestivno na mene. Tako valjda mora biti. Ili su moji osećaji toliko utrnuli, da više nisam svestan svojih postupaka.

Pomoći ni sa koje strane. Od mora, preko Drine niz Savu, onda pokraj Timoka, daleko na jug, sve do makedonskih planina, grmeli su topovi, praštale

Od naše energije i odlučnosti zavisi hoćemo li u toku sutrašnjeg dana spasti topove. Klisura u toku noći mora da se raščisti. Ali mora, gospodo, mora! — viče komandant. — Uzmite sve podoficire.

Klisura u toku noći mora da se raščisti. Ali mora, gospodo, mora! — viče komandant. — Uzmite sve podoficire. Daću vam i četu pešadije, i ko vam se usprotivi, ma to bio

Klisura u toku noći mora da se raščisti. Ali mora, gospodo, mora! — viče komandant. — Uzmite sve podoficire. Daću vam i četu pešadije, i ko vam se usprotivi, ma to bio i general,

Luka promukao od urlanja... Opet neko jauče. Kola škripe. Zatim tresak niz kamene litice. A reka guta... Zapovest se mora izvršiti, ma sve propalo. Već je poslednji čas. — Ispreži! Tr-r-ras. Sad već ide brže.

Pred očima imamo viziju onih krševa koje smo gledali u izmaglici dana. To su slike i u svesti neprijatne, a tek kako mora biti strašna stvarnost.

A baš i neka se pretrpi ta ruka, kad mi je hladno po celom telu. Nešto mora da se žrtvuje... U nogama osećam neki neodređeni bol, kao da me neko bocka, pa ne znam da li je to od žeravice ili

Ali, usled jare, sprčila se koža na sarama, te sad ne može da ih navuče. Mora da para sare. Vojnici seku hleb, greju kriške na vatri, da bi malo omekšao. To im je jedina hrana za ceo dan.

Idu ljudi od mesta do mesta, namamljeni pričama o hlebu i toplom suncu Jadranskog mora. Priča se već da ćemo ići ovako do mora, a onda će nas prebaciti negde, da se odmorimo.

Priča se već da ćemo ići ovako do mora, a onda će nas prebaciti negde, da se odmorimo. Neki vele u Francusku, drugi u Afriku.

Petrović, Rastko - PESME

Noćas ja slušam topot ljubavnoga mlina međ talasima, Noćas! mesec studenac, mesec reč iz srca što se otisla, On diže mora; ljubavno diže se plima. Pa šta? Ko da to nije samo ponor, a u ljudima ljubav!

Jer seljanke i seljaci I kraljevi i kraljice, I delije i dečaci, I sve ptice i sve šume, I sve lađe i sva mora, I oblaci i zverovi, I nebesa i svetlosti, I žuđenja i pakosti, I sve čežnje i sve cveće, Sve se, sve se probudilo I

) da li priroda onda mora da me prizna, ali je prevazilazim. Kao ogromna plazma sred dahtanja, žvaćem oblake zelene šuštave, sva moguća društva

nosite me daleko od ove zemlje: u mukama me za bolji život rađala majka, radi višega otac je sa ushićenjem plodio; život mora da je drag, a ljubavnom da se stremlje kada sam se kao Magbet u tolikoj žurbi rodio; nad rekom a pod nebom lovcu na

smo, stupamo krepki gvožđa volje: osvrnem li vam lice, na njemu osmeh, tuga i ćudi, ali upravljenom u napred značenje mora da je čudno bolje; beli se drum u beskraj sve više izmeđ borja, sa njeg će na Kumov Put neosetno preći nam žudi; briše

Teži je jedan Šarlo no sva kozmička mora; Nikad njenog porađanja dočekati neću: Umreću. Odlakšaće se jednim uzdahom ili smehom, Otkinuvši od pritiska Odleteti

I obnovljeni estetika mora poći od njih, ako misli da ne izgubi ni jednu strunu lepote. Evo nas opet u naturalizmu! uzviknuće neki. Hvala Bogu!

Rekao sam: čim sam se našao u njima! ne, ta je senzacija mnogo složenija. Kad osećam da mi se nešto fatalno mora dogoditi, dobijam neku prazninu u stomaku, trbuh mi se svaki čas upija ka kičmi, i nužno mi je da dublje dišem; pri tom

pošto mi nekako padne na pamet da to čega se ja bojim, baš taj i taj dan, stvarno - pa ma šta se na svetu dogodilo - mora naići (izgleda da sam se samo uzbuđivao pri neizvesnosti da li je opasnost tu ili ne) postajem potpuno smiren; jer

ili ne) postajem potpuno smiren; jer odjednom imam tako isto jaku senzaciju kao što je jaka samosvest, da taj događaj mora i proći, i da ima jedan deo mene koga mu je nemoguće izmeniti (valjda moju životnu vrednost) pri svome prelivu preko

Zašto da kukavičluk - faza mog života, kada bez diskusije primam princip božanstva - mora baš da predstavlja nenadležnost moje svesti!

Mala svest, s pretenzijom na slobodnu volju, koja je ostvarena u čoveku, ne mora biti jedinstvena u prirodi: mogućnosti su njene bezgranične čak ako idu i po izvesnom zakonu.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Autor SEDEFNA RUŽA Duboko na dnu mora, gde zraci sunca stižu tek u podne, živela je školjka lepotica, zvana Sedefna ruža, rasla i samoj sebi šaputala: — Da

— Svetlije je na površini mora, pevaju i lete ptice šarenih krila. Šta da se o ostalim čudima kaže? — riba koja je govorila o sjaju Gornjeg sveta tu

Kako i ne bi? Jednom su je ribari izvukli na površinu mora, ali samo što je u okrugle oči upila sjaj sunca, a nečija ju je ruka zgrabila i vratila u vodu.

Putovanja? Koješta! Baš je neozbiljna Sedefna ruža u svojoj čežnji da se odvoji od dna i krene ka suncu i oblacima. Mora se znati svoje mesto i ne odlaziti s njega! Koralna grana seti se koja je, takođe sanjala da ode u Gornji svet.

Odvratnim joj se učini čak i slatki šum mora. Šta su talasi prema vetru? Šta šum mora prema pesmi trava i ptica? Kao nož prolazila je čežnja srcem Sedefne ruže.

Odvratnim joj se učini čak i slatki šum mora. Šta su talasi prema vetru? Šta šum mora prema pesmi trava i ptica? Kao nož prolazila je čežnja srcem Sedefne ruže. Oštar i dugotrajan je bio bol.

Ono sada u sebi nije nosilo samo nežni sjaj Meseca, bljesak Sunca, već i prelivanje nebeske duge. Duboko, na dnu mora gde zraci stižu tek u podne, Sedefna ruža steče svoj mir. Mogla je tako da živi godinu, sto godina, čitavu večnost.

Kao zlatna vrteška okretalo je Sunce nebo, gonili se oblaci lakši od morske pene, rastao slani dah mora i slatki miris ruzmarinovog cveta. Kako je sve blještalo sve treptalo blistavije i nežnije no što je riba zapamtila!

Čitavu noć lutala je nebom biserna kugla Meseca. Dečaku se činilo da u šumu školjke sluša šum mora. Sedefna ruža je verovala da to nebom luta oteta njena tajna. Više, sve više penjao se Mesec.

Mališa se u uho pretvarao čim bi vetar šušnuo u polju suncokreta i, sav uzbuđen, slušao o talasima Južnog mora, o pticama i ribama zlatnih krila, o prozračnim ledenim bregovima u čijim nedrima, kao u dvorcima od kristala, spavaju

Bez Mesečevog cveta nema mu ozdravljenja! — Potražićemo i naći cvet! — kažu otac i majka. — Dečak ga sam mora naći! — tvrdo će starac Milija. — Od mehura sapunice je tananiji!

— štite roditelji dečaka. »Da mi za njega nađemo Cvet?« — On ga mora sam naći! — starac Milija uze Vedrana za ruku, otvori vrata, i reče: — Idi, i ne osvrći se, momče!

Šantić, Aleksa - PESME

Nikada se tebe nagledao ne bi'! No da mi je jedno: da postanem valom Sinjega ti mora, pa pred tvojim žalom Da vječito šumim i da pjevam tebi. I da s tobom gledam na tvoj Lovćen plavi!

Pred njim leži voda plava. U daljini s lađe laterna se žari. U obruču spila, kô same utvari Što iz mora streme, mali zaton spava. Sinoć otploviše ribari daleko, Samo po zatonu vidim jednu barku, S čeljadima, plovi.

Neko vozi, neko Stao, ostve drži i vreba, dok žarku Rasplamtjelu zublju diže cura jedna I njome svijetli. S mora nepregledna Tiho vjetar dođe, i pramenje meko Mrsi joj. Sve ćuti. Samo s hridi one Gladan čagalj viče.

Već iznad mene minu i prohuja, Kô razuzdana široka oluja — Pomami njeni kad je s mora gone. Jošte se vidi. Kao požar neki, Krvav i sjajan, u prostor daleki Gubi se, eno, i za greben tone. 1918.

7 Ja ću u čašu ljiljana Utopit s dušom žar ceo, A pesmu o mojoj dragoj Pevaće ljiljan beo. No pesma drhtati mora Kô poljub usna joj strasni, Što mi ga darova negda U čas slatki i krasni. 8 Nepomično, tamo gore.

Gospoda behu od ukusa, a gospe Od nežna čuvstva i mila. ''Ljubav platonska mora biti!'' savetnik suvi Reče a važan sasvijem. Ironično se osmehnu savetnikovica, No ipak uzdahnu s tijem.

Nek oni kovčeg odnesu I spuste u more tamo, Jer tako veliki kovčeg Za grob je veliki samo. Znate li što kovčeg mora Tako veliki biti? Ja ću tu još i ljubav I bole sahraniti.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

zloći, takva žena je morala dobiti svoje mesto u pesmi po snazi zakona da prava pesma, ma koliko se u njoj izmišljalo, mora da naslika samu stvarnost.

Pošto pričanje M. Orbinija, izdano na svet 1601. godine, zakoličnih razloga, nego zbog toga što tako mora da mrzi nevera Veru, izdajnik rodoljuba, gospodin seljaka. U tome je „logika i ukus“ pevača XIX veka.

“ Kod Konstantina Filozofa do nebeskog carstva takođe se dolazi kroz borbu, ali kroz borbu koja mora da se završi porazom. Kako stvar stoji sa božjom odlukom o porazu?

Po narodnoj pesmi, kao što je poznato, sultan mora da moli Marka, sultan i njegova carevina zavise od Markove snage. Retki su trenuci kad se u pesmi priznaje turska

Tih godina, radi uspešnije odbrane od Turaka, osnovana je duž turske granice (između Drave i Kule i između Kupe i mora) takozvana Vojna krajina, koju su naselili kao slobodni vojnici ljudi prebegli sa turske teritorije.

naših oblasti koje su pale pod Turke, uskočili su na austrijsku i mletačku teritoriju i obrazovali zid Od Like do mora koji je dugo odolevao turskim nasrtajima; to su bili uskoci, hrabri branioci mora i čitave Dalmacije i njenog zaleđa.

i obrazovali zid Od Like do mora koji je dugo odolevao turskim nasrtajima; to su bili uskoci, hrabri branioci mora i čitave Dalmacije i njenog zaleđa.

manje hrabar, a mnogo je vitalniji, jedan od najvitalnijih tipova u našoj epici, prožet bezgraničnom verom da može i da mora ostati živ, živ i slobodan.

ljudi za đevojku kažu: tanka struka, a visoka stasa, kosa joj je kita ibrišima, oči su joj dva draga kamena, obrvice s mora pijavice, sred obraza rumena ružica, zubi su joj dva niza bisera, usta su joj kutija šećera; kad govori — kâ da golub

viziju propasti domaće feudalne države, iako se ove dve vizije tako snažno dopunjuju, iako i Milijina bar nešto mora dugovati ustaničkoj Srbiji, bar toliko koliko je ova bila negacija feudalnog poretka i ipak naslednica (i utoliko

Kad dođoše gradu Carigradu, diže care silovitu vojsku, otidoše preko mora sinjeg na arapsku ljutu pokrajinu, te uzimlju po moru gradove, četrdeset i četiri grada.

29 MARKO KRALjEVIĆ I ARAPIN Kulu gradi crni Arapine, kulu gradi od dvadest tavana, ukraj sinjeg mora debeloga. Kad je Arap kulu načinio, udario stakla u pendžere, prostr'o je svilom i kadifom, pa je onda kuli

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

UGLA Iza prvog ugla Neki đavo čuči Neka muka čeka Da čoveka muči Iza prve gore Pa u drugoj gori Čeka neka mora Da čoveka mori Na životnom putu Pa iza krivine Čeka neka briga Da čoveka brine Tamo gde u travi Cveta ljutić

je došla neka stiska Pa se bave bacanjem diska U okolini Niša Bave se bacanjem slatkiša Javite niškom kapitenu Ne mora se bacati po svaku cenu Ima još atletskih grana Slatkiši su sportska hrana ČOBANIN SAM U SELU Imam jednu kokošku

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Kazao sam da se Dunav uliva u Jadransko more, a kad učitelj skoči: „Evo ti, veli, Jadranskog mora, ispruži dobro dlan!“!“Opali mi dvije vruće, pa će opet: „Deder sad, gdje se uliva Dunav?“ — A šta ti?

Prokapaće i kroz najgušću krošnju. — E, toga se već nijesam sjetio — prostodušno priznade Stric. — Onda se mora praviti neka koliba — predloži Jovanče. — To sam i ja sinoć na tavanu smislio — reče Mačak.

Popeo se do na sami vrh, sve dok mu glava nije izronila povrh treperava mora od lišća. — Ehej, narode čitavoga globusa, pogledajte moj šešir!

Oni su znali samo za hajduke i ćumurdžije, a to su, mora se priznati, tajanstveni ljudi vezani za noć, duboku šumu i skrivene puteve.

— Otkud znaš?! — vrcnu se Stric kao da je nagazio na divlju mačku. — Znam. On mora tako doći. Otkad je vidio prvog naoružanog vojnika, Jovanče je neprestano zamišljao da se i Nikoletina Bursać, ona

prvog naoružanog vojnika, Jovanče je neprestano zamišljao da se i Nikoletina Bursać, ona otresita i krupna momčina, mora baš tako vratiti iz rata: naoružan, mrk i odlučan.

— Đavolu ti majstorija! — ljutio se Stric. — Ta čuju li puške sve bliže, a ipak nas ostavljaju same. Mora da su se prepali, pa nekud bestraga pobjegli. — Nije svak strašljivac kao ti! — pecnu ga Lunja.

— Druže komandante, imamo tu jednog malog dobrovoljca. Koliki on mora biti da bi mogao u kurire? — Nikako manji od puške! — kratko reče ratnik.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Jest i vrlo posnažnija čovečja želja i zla ćud, kojano nit se koga boja boji, ni mora, ni duge bolesti i zle nesreće, ni same večne muke.

SAN San je svakom prava, vremenita smrt; Svakodnevni životu konac. GOSPODAR VODA Obladati će on od mora do mora i svim rekami od kraj do na kraj zemlje.

SAN San je svakom prava, vremenita smrt; Svakodnevni životu konac. GOSPODAR VODA Obladati će on od mora do mora i svim rekami od kraj do na kraj zemlje.

oslobođen zakon, zaklon od dušmana, mreža vlačena — ne smrti, nego k boljem životu iz slanoga ovoga tafrenoga životna mora potopljenikom! izvori vodeni, osnova svoj vaseljenoj! ... Vnimaj! Nebu i zemlji i svoj tvari car k nama govori! Vnimaj!

veliki i vrlo rodan vinograd rasplodi se; tolika širina iz njega bi, da mu grane preko reka prelaze i širi se do mora i hatar mu s hatari sastaje se do kraja zemlje. A sve gore nadvišuje, te ih pokriva visinom svoje slave.

A Mojsej sa svoji pešaci sa suha gledaše to kako oni na kočija i na konji oružato hite za njima. A kad biše nasred mora, tadar pak Mojsej isto mahnu štapom te prekrsti more i sklopi se ujedno voda.

« IZ CESARA BARONIJA Tamo, preko mora, blizu Damaska grada (gdeno se je sveti apostol Pavao krstio od Ananije apostola), neko mesto ima, prozvato imenom

Eto ti jedanput, nesrećom, sluči se caru preko mora iti, a on se ne zgodi onde. Galija se otište, on posle stiže. Rika i rika da se vrate po njega uzeti k sebi.

onu zemlju, te je naseliše Izrailji, Somorsku goru na hise dadoše podretlu Josifovu i njegove kosti iz Jegipta preko mora prenesene u tome gradiću na onom kupljenu od Jakova selištu zakopaše ih.

morske i golema vetra i talasa pronerazni bijahu i zaplašeni, koje noćna rad prozorja ne dobro svidla, i sa smućnje od mora plahe, ne mogoše ga poznati tko je. A vide da upravo čovek ka njima ide.

jer po vodi ide, i noćna rad nesvidela u prozorje nego većma prepadoše se, indi Hristos odazva se na njihovu viku s mora, da ga skoro po glasu proznadu i proberu se od straha. Glasovito im reče: »Drzajte, što se prepadate?

Ako pak da ne bijaše nafriško k Hristu zglednuo i namolio ga pomoći, to bi i do dna mora dopro. Ama kad se u zlu vide (uze ga talas premetati) stade onda prepredati na tanko i sitno mrviti, zabuni se i vrlo

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

“ pa ga opet ljube u obraz, tako da mora formalno da se otme i da beži. Tako žene; naprotiv, mnogi stariji ljudi nisu ga baš najradije gledali.

i vredan majstor — uvek bi tada zažalio na sudbinu svoju i na uređenje u svetu: što je to bog ostavio da čovek baš mora raditi i u znoju lica svoga zarađivati hleb kad, eto, od leventovanja lepšeg i lakšeg zanata nema!...

Zato, hteo ne hteo, mora da se ženi jer ga sve goni — i komšiluk, i čaršija, i kuća, i rodbina. Rodbina tek samo povede reč pred njim o njemu:

ili, još bolje, kao neka „Zlatna domaća knjiga“; jer kad ona nekoga oceni da je bolestan i propiše mu neki lek, taj mora leći u krevet i uzeti lekove, pa ma se osećao zdrav kao bik.

i on se, napojen tako iz pehara žuči (iz kojega svaki u životu mora makar malo da gucne), posveti teškom ali svetom žurnalističkom pozivu, — postade borac za istinu, pravdu i slobodu.

Dakle, mora!... Ali Zona neće; veli da Manulać nema ni formu za devera! — A kako je imao forme za mladoženju?! dira je Mane i dovodi