Upotreba reči moram u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Oh, tašte sujete!... Ali možda bih i bio veliki živopisac?... Ko zna?... Samo jedno priznati moram: da mi, Srbi, nećemo ni u kakvoj veštini imati velikog čoveka; bar ne tako skoro.

— Ja ti, učo, ne mogu zaspati, moram ovu moju krdžu kuriti do zore; nešto ti nisam kao obično, jedna pomisao mi je nezgodnija od druge...

Kad smo bili nasamo, stade on uzdrhtalim glasom govoriti: „Pobro, nije vajde, ja ovu Stanu, čija je da je, moram za ženu uzeti... Pa baš da joj je mati tri muža otrovala, ona mora moja biti!

On pribeleži ime i prezime. „Sutra, džanum, dođite da vas prstenujem, a u nedelju će biti venčanje... Moram od njihovoga preosveštenstva izun dobiti, za to moram čoveka s depešom u Ćupriju poslati... razumeš, sinko?

Moram od njihovoga preosveštenstva izun dobiti, za to moram čoveka s depešom u Ćupriju poslati... razumeš, sinko?“, reče arhimandrit, očevidno trudeći se da još koji cekin od

— Teško, učitelju, da će ozdraviti; i noćas mu je strina u dva mâ držala sveću. — E, nije vajde, moram još danas otići da mu odnesem i ono malo životne vodice, što sam, još dok sam na znatu učio, od nekoga apotekara dobio.

Tako jedanput digne se Milisav sa pljoskom u nedrima. — Moram, — veli, — odneti ovo malo rakijice našem učitelju, nisam ga ni onako već davno video...

— Sutra ujutru otići ćemo njegovoj kući... A za dalje ja ću se brinuti. — Hoću!... — A sad lakunoć!... Sutra moram ovde sve posvršavati, jer je prekosutra u mađistratu pretres i suočenje svedoka. . . . . . . . . . . . . . . .

Obradović, Dositej - BASNE

Odgovara: „Davnašnji je običaj, zato je moram nositi: ja sebe čuvstvujem da bih bez brade mogao biti episkop kako god i s njom, no sad za njen atar ja ne ostavih moju

Kad sam se najbolje u životu najela, napila, okupala i nasladila, baš li onda moram poginuti!” Naravoučenije Živo izobraženije slastoljubivih ljudi! Kako im se mučno rastati od svojih slasti!

Sve li to mora ostati? O svetu! Taka li je na tebi pravica! Baš li onda moram skončati se kad najbolje mogah poživljeti? Lekare zovite! Plaćajte nek se po svih crkva bdenija i molitve tvore!

Prvo, što se upuštam u telo preko sile moje i snage, a drugo: što ne hoteći trpiti decu, moram, ovde poginuti.” Naravoučenije Javna je i ove basne nauka: ne upuštati se u šta nije ko kadar, i za izbegnuti većega

zato i mi, Dei gratia, Zecovi” govoriti, — e, zeče, brate zeče, ovde se sasvim zaboravljaš, žao mi te je, ali ti se moram smejati!

He, ja lud, i triput lud! Nije mi žao ljute boljetice što sam pretrpio, nego što sad moram bez ušiju hoditi!” Naravoučenije Basna ne samo što je smešna, nego nam daje kratku ali lepu nauku: da niko ne želi

” — „Dobro, to ti verujem.” „Dru|go, ako te drugi put sretnem, želim da te slepa sretnem!“ — „I to moram verovati.” „Treće, da bog dâ da propadneš i da te nestane, da te ja ni slepa više ne vidim!

„drugi zakon u udesjeh tela mojega, koji vojuje protiv zakonu uma mojega, i čini me tvoriti ono na što mrzim i česa se moram sramiti”.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

„Jerbo se — velim — on tuče s Turcima tamo, a mi gore, a ništa se ne dogovaramo; a evo i pisma koja moram da mu pročitam i na nji̓ odgovor da pošljemo.” I njima pročitam pisma.

Ja kažem, da ja moram te moram Crnoga Đorđa naći. „Ali, veli knez Sima, „ti ne znaš putova pak možeš u Turke upasti, a tamo kud ti ideš ima

Ja kažem, da ja moram te moram Crnoga Đorđa naći. „Ali, veli knez Sima, „ti ne znaš putova pak možeš u Turke upasti, a tamo kud ti ideš ima Turaka.

On — Karađorđe — piše nam: „Budući da Omer-paša polazi na ovaj kraj, i hoće na Ćupriju, zato ja moram ga čekati, i u ime Boga, kako i̓ razbijem, ja ću tamo doći.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Ta ono jest, onog moram otpustiti kad ne valja — odgovori Milun i sede među njih. Samo ako mi Sreja ne preskupi, a ja već znam da je dobar i

— Ja šta ću? — Pa ti si bolan, lud. Ne daj! — Kako ne daj kad smo načinili onaj prokleti ugovor, pa moram. Kom sam se god požalio, svak mi veli: »E, bogami, kad je ugovor — to ti je!« — A šta tebi bi da mu se tako podvežeš?

Kazao mi je sve čiča Sredoje. Više mi nije vajde ni pominjati... Premišljao sam od svake ruke. Druga nije, Radojka! Moram se ukloniti odavde... Barem dok se ti ne udaš... A posle kako bude. — Zar, bolan, odista hoćeš da odeš?

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

On nešto promrmlja kroz zube, pa okrete leđa i pođe. — Pa stani malo, da razgovaramo! — reče Stanko. — Moram odeti marvi pomam! — E, dobro! Ali, u kolu da se nađemo! Lazar već beše odmakao. Kao da su ga munje šibale...

Nikad nisi došao kući kao druga, srećna braća!... Svakad njega moram čekati!... Stanko sagao glavu i ćuti. — Momčadija!... Momčadija!... Trice i kučine!... Samo pilji devojkama u zube!...

Pa kleče preda nj. — Ja nisam hteo!... To je bilo najedanput!... Ni sam ne znam šta mi bi!... Dođe mi da ga moram ubiti! Ili nega ili sebe!... Nisam mogao otrpeti da on bolje skače od mene! Pa onda, i oborio me!...

— Nemoj, sine! — reče očajno majka i pruži ruke da ga zadrži. — Moram, nano! Ovde nije moje mesto!... Zar nisi videla kako htedoše da me svežu!... A ja se živ ne dam svezati!... Zbogom!

Upamti!... — Ama otkud ti to znaš?! — Kazala mi tica!... Doneo vetar... Ti znaš da ja moram znati sve... Nisu ti loše kazali!... Tražiš hajduke... Znaš li gde je Suvi grm? — Znam. — Tamo...

Šta je ovo?... Zar vi hoćete da se ja odrečem Crne Bare?... Dosta sam starešovao, više ne moram?... Na!... Evo vam vašega štapa, pa ga podajte kome hoćete! I kmet baci štap. Sve se skoli oko njega...

Marinko je ćutao oborene glave. Onda se diže. — Kuda ćeš? — upita Turčin. — Kući. — Zar po ovoj pomrčini? — Moram. Ako me vide s tobom, sve će propasti. Mi se ne smemo više ovako lepo razgovarati.

— Ko?... Lazar Stanka? — Jeste. — A zašto? — Majko! — moljaše Jelica. — Ne teraj me da ti to kažem! — Moram znati! Jelica je bila crvena kao rak. Onaj vajatić joj se okretao oko glave. Jedva prevali preko jezika: — Zbog mene!

Ubiti ga ne smete pošto je glave na vama!... Ja moram videti toga ugursuza što tako vešto ume podmetnuti krađu čoveku ni krivu ni dužnu!... Ama da mu vlas s glave ne poleti!

— pita Turčin. — Nisu, tu im je lagalo — reče Marinko. — Moje me oko nikad ne vara!... Ti si mi rekao da ih moram pronaći, i ja sam ih našao!... Pa, pokazav rukom na dim što se lagano dizaše, dodade: — Tu su! — Opkolite!

Dođi, brate, k nama!... Gora nam je i otac i majka!... — Ta već toga će biti!... Stojan veli: ja moram najpre moju glavu zameniti. A prota kaže: ja im živ u ruke ne idem. Ako me pozovu, ja biram goru!... — To je pametno..

jeste, oni su... — A šta im je krivo? — The... — Jesi čuo, Ivane! Što jest, jest! Ali kad dođe kosa do brusa — moram reći, pa da bih crkao!... Šta misle ti ljudi?... Neka se oni, brate, igraju sa svojim glavama, a ne s našim!...

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Cijele godine išla sam u školu, a sad me ni o raspustu neće da puste kući. Vele: moram učiti francuski da stignem druge, itd.” Možete misliti kako nam je bilo! Ali šta ćemo?

Da nije bilo don Karlosa u sobi, ne znam šta bih joj kazao, jer mi toliko mila dođe. Izbi 4 sahata. — Sad moram da idem. Moram vam samo kazati da se bojim e ćete se pokajati što ste takav ugovor sa mnom zaključili, jer...

Izbi 4 sahata. — Sad moram da idem. Moram vam samo kazati da se bojim e ćete se pokajati što ste takav ugovor sa mnom zaključili, jer... ostajte zdravo!

A ti se, molim te, smej, smej se onako od srca, kako bi se ja od srca zaplakao, da me nije sramota i da ne moram mesto plača pregnuti na delo poštena čoveka. Rekoh da ću početi gde sam stao.

Posle kratkog razgovora načini mi ona komplimenat kako dobro govorim nemački. — Oprostite što moram vaš komplimenat da razumem kao ukor, jer malo ima mojih zemljaka koji za pet godina ovako rđavo govore kao ja.

Uostalom, lako je to razumeti, jer vam je jezik vrlo srodan s našim! — reče ona. — Oprostite, gospođice, što vam moram protivrečiti. Srpski jezik nema apsolutno nikaka srodstva s nemačim. Ja pogledah Anu. Ona beše pocrvenela.

Sve je bilo uzalud, zaspati nisam mogao. Onda sam počeo da se jedim; anasana, mislio sam, ta to ja moram jedanput svršiti.

Tvrdo sam se odlučio da raskrstim s njome. To moram učiniti, kako ti reče, radi sebe, radi nje, radi tebe, radi kuće... Pa dobro, dakle.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

vam pokazati ako vi mene naučite kako se pravi onaj melšpajz što se zove: Saće od zolje od kvasca, jer ste vi u tome, moram priznati, pravi majstor. A moj popa opet to, pa samo to voli, kao da je, bože me prosti, švapsko dete.

Sedamnaest sati; ako to nije dockan, onda nikad neće ni biti. — Ta man’te ga dođavola! — veli gospoja Persa. — Moram, slatka, — veli joj gospoja Sida. — Sutra moramo ranije ustati, da ispiramo i razastiremo; nakupilo se ne znaš kud pre.

Dobra parohija je — bože me prosti, kad već moram da je s tim upodobljavam — k’o i dobra i lepa devojka: »Ko pre devojci, onoga je i devojka«; — završi pop Spira i

— govorila bi popadija, — a kud bi bio virtšaft bez pátka. A ako ovog zakoljem, moram drugoga naći, pa opet mora tu pátak da bude!

Švapski žebrakluk i ništa drugo, vrag im materi, kad već tako moram da se izrazim! Od jednog pileta oće stotinu da ugosti; oće i da počasti i da opet malo košta!

— Sve, sve! Sve znam, Spiro, sve vidim, Spiro, i sve čujem, Spiro, al’ pŷsto, žensko sam, pa k’o žensko moram da ćutim... — E, to si ti prva ženska što ćutiš! — Ćutim, Spiro, i jedem se samo u sebi... nisam neka svađalica.

Te kuvaj ovo, te kuvaj ono. Zdravo je nježna, — kaže, — haglih k’o leptirova krila! Sve ja moram da radim, žao mi deteta; šta ćete, kad se za nešto više rodila, — kaže.

Nije to da govorim i držim stranu što mi je mama bila Nemica,... al’ sasvim je tako. Zar ne? Ja samo kad moram da se svađam i da psujem koga, onda govorim srpski, nekako je za to zgodniji; ali za fine stvari, opet vam kažem: samo

— Ta tek što ste došli! Ta ne zadržavate vi mene ni najmanje! — Moram, slatka, isuviše sam se zadržala. dakle, zbogom!

Da šta vi mislite! Ode brada. — Hahaha! — nasmeja se gđa Gabriela onako uplakana. — Moram, slatka, da se smejem, iako mi i nije do toga! Šta mi pade na pamet! Sirota Jula! Baš je malerozna; naslutila je.

— Ta ostanite još malo, slatka! Bar na belu kafu, a krasan obrst imam. — Drugi, drugi put. A sad moram! Imam još neke kuće — reče, i ode kao vetar na avlijska vrata, i prođe neka tri četiri sokaka, i svrati u nekih šest

Ona mi svaki dan dolazi na jauzn, pa me tako saleti da naposletku popustim, pa moram, ’tela — ne ’tela, da je slušam... A ona mora da isakati... Ja joj zato ni desetu ne verujem.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— Ja ne mogu sutra ostati. I kod nas je berba, moram kući. — Ali sama Savka me molila da ostanete! — Ne mogu. — Dakle, vi nikakvu ljubav ne osećate.

Ja sam želeo bar da mi žena toliko donese koliko ja imam, al kad nije tako, a ono bar hiljadu forniti moram dobiti, pa ne sme baš ni pet para faliti.

Ostavite, dakle, to za ovaj ma' na stranu. Ded'te čašu bermeta! — Hvala, ne prija mi; a i onako moram odlaziti. Oprostite što sam vam dosađivao. — Bože sačuvaj! Vi ste mi mili, ostanite još. — Ne mogu, oprostite.

— Sad sam vas čuo, i ako je sudbina da bude, dobro; al moram najpre propitati. Time se dogovor svrši i Ljuba otputuje.

Poštenorodni gospodaru! Oprostite što vam sa ovim pismom dosađivati moram. Ja sam čekao i čekao na vaše pismo al’ to je gdegod u vazduhu nestalo; meni pak nije do čekanja, i moram vam izjaviti

Ja sam čekao i čekao na vaše pismo al’ to je gdegod u vazduhu nestalo; meni pak nije do čekanja, i moram vam izjaviti šta o celoj stvari mislim. Kad ste bili u mojoj kući, kao gostu ustručavao sam se sve vam iskazati.

— Zašto ne? Kao što primećavam, ona nije vama nenaklonjena, a i ja nemam protiv toga ništa. Samo, znate, forme radi, moram još mog devera zapitati. — A zašto da ga pitate, kad vi ’oćete?

— Hajd’mo, čika-Gavro, vreme je već! — Ta čekaj još malo. — 3adocnićemo se. Ja moram ići, imam slabog momka u dućanu, a mušterija mnogo, — reče Čarukdžić. — Idem i ja.

Znam ja nju; đavo je ova; samo se čini tako, da me lakše ulovi. Ta, možeš misliti, kad ti već kazati moram, kad me je devojkom volela kako ne bi kao udovica?

Pristaješ li na to? — Ne pristajem. — Dakle, šta želiš, govori, jer moram joj odgovor odneti. — Kažite joj da ću uzeti njenu kćer ako dâ pored nje odmah pet hiljada, pa ma kod nji’ sedeo; i, osim

— Milo mi je! — Čula sam da biste je radi uzeti. I ona bi rado za vas pošla. — Ja ne branim; samo, oprostite mi, moram iskreno kazati, kako stoji sa onim bez čega se u sadašnjem svetu slabo ko ženi? — Razumete miraz? — Pogodili ste.

Samo su njih troje tu. — Amіce Milivoje, ja moram proces podići protiv sestre svoje Alke zbog povrede poštenja ženi mi, to je — Iaesіo honorіs.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Samo osećam da moram da plačem sa svim a njima, i tražim sve one što plaču, — samo njih svuda tražim. I sve one uspele ofanzive i

— Moji su živci već sasvim iskidani, pa sam dužan sačuva i bar ovaj bedni ostatak. Ja moram pomišljati i na sebe. — Mili, o čemu to govoriš, ama šta ti to govoriš?

Ja hoću o ja hoću, ja moram da idem po onim vrhuncima stvari, i sve me nešto tamo neodoljivo gura, a vidim skučen sam, jadan i slab sam za to i pun

Afrika

Sa granja, sa lišća, sa krova od trske pada šumno rosa kao pljusak. Moram da iziđem na slobodno zemljište, da bih zaključio da kiše niti ima, niti je bilo.

Ja se smejem u sebi neprestano, misleći na lov Švajcarčev, na moju postelju, na koju moram da se pažljivo spuštam da se ne bi rasklopila itd. Posle sat-dva spavanja trzam se iz sna sa radosnim uzbuđenjem.

Bobo je nešto zbog čega vredi preći ovih hiljadu kilometara koji ga odvajaju od Okeana. Pošto sam video Bobo, ne moram ići da vidim Tambuktu koji je, kako vidim po slikama, savršeno iste izgradnje, u manje lepom pejzažu.

Ipak, u čast Sambe, moram zaključiti da se ona pažnja, poslušnost, veština i tačnost u izvršenju naredbi, koja je bila i kod Sambe, ne bi mogla čak

s njima ljuti kus–kus, sok od kokosa i vino od palme, radosno sam primio njihov poziv, već na samu pomisao da tako ne moram gledati u gubavca i konjušara.

plače, šalje poljupce, i odlazi da nađe sina velikog marabuta. Ovaj šesnaestogodišnji deran sav je nakićen i uobražen. Moram da mu obećam da ću ga slikati, da će njegova slika možda izići i u bioskopu, jer bi to, izgleda, najviše želeo.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

MIŠIĆ: Ta vi možete i onako usrećiti vašu gospodični. No ja se zadržavam, a moram jošt dalje ići. Znate li zašto sam kod vas došao? JANjA: Kad čuim.

JANjA: Što, drugi put? (Prokleta Eva mu mignila!) Gospodar notarius, dajte to cedulja. Vidim da moram da propadnim. (Uzme pero i spupajući k astalu.) Evo da žertvuim pô forinta. MIŠIĆ: Oho!

KATICA: Ja sam baš nesrećna na ovom svetu! Svaka se zna štelovati i unterhaltovati, samo ja jadna moram da kukam. JUCA: Zašt ne paziš kako druge rade?

Menjo sum dukate, i dobio fališni banki. (Lupa se po čelu.) Uh, uh, uh! MIŠIĆ: Kir Janja, meni je žao da vas moram obespokojavati. No vi znate da sam ja u službi, ja sam zato od magistrata i poslat, da vas u varošku kuću vodim.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

koga ne dolazi podne — Od pileće do slonovske džigerice — Puna kola lopovluka — Mirisi iz nepoznate krčme — O, baš moram da umlatim ovoga svoga kradljivca, ovoga ljenčinu, ovoga nevaljalog mačka, koga miševi već i za brkove vuku!

Evo ga, počeo je da grize džak, i to uprav uz moje lice. Sav se zadihao od posla, u samo mi uvo duva. Moram da zaustavim dah, jer... jer... Oho, evo ga, stao je.

— Pogledaj, ona su dvojica već pojela mjesec, sad je red na mene! Moram da se sakrijem u onu veliku pećinu, tamo me, valjda, neće naći.

— Šta bi to moglo biti? — začudi se Miš prorok. — Moram poći da to izvidim. Za jednim plotom pored Brkine kuće Miš prorok pronađe uveče miševe Slaninka i Brašnova, koji mu

Omastio je šapice, brkove, nos, uši i ramena, toliko se trudio. — Ne ide ovako — reče on sav zaduvan. — Sad moram pokušati da pokrenem Tošu.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

PAVLE: Onda ste bolesni? ALjOŠA (vrti glavom ne podižući oči): Njet! PAVLE: No, pa recite šta je? ALjOŠA: Ja moram, ja moram da vam kažem, ja ne mogu da od vas krijem. (Pauza, lomi se i najzad diže glavu.) Vi znate moju Lidočku?

ALjOŠA (vrti glavom ne podižući oči): Njet! PAVLE: No, pa recite šta je? ALjOŠA: Ja moram, ja moram da vam kažem, ja ne mogu da od vas krijem. (Pauza, lomi se i najzad diže glavu.) Vi znate moju Lidočku?

Zašto da joj kvarim sreću? PAVLE: A mislite da je srećna? ALjOŠA: Da, ona meni piše, piše da je srećna, al' opet ja moram da pomognem. PAVLE: Novčano? ALjOŠA: A, ne; ima, ima ona.

PAVLE: Pa kako vi to mislite učiniti je srećnom? ALOŠA: Ja tek moram misliti na nju. Ja nju ljublju. Ja moram misliti na nju... mrtav neću misliti. PAVLE: Kako mrtav? ALOŠA: Ja napisal njoj.

PAVLE: Pa kako vi to mislite učiniti je srećnom? ALOŠA: Ja tek moram misliti na nju. Ja nju ljublju. Ja moram misliti na nju... mrtav neću misliti. PAVLE: Kako mrtav? ALOŠA: Ja napisal njoj. PAVLE: Šta ste joj napisali?

RINA: Ja to ne činim što hoću da te ubedim u svoju ljubav, već tako osećam, osećam da tako moram da činim. NOVAKOVIĆ (ljubi joj ruku). Zbogom, zlato moje! RINA: Bože moj, kako sam detinjasta!

Nemojte me mučiti? ANTA: Patite li vi od srca? RINA: Da! ANTA: E, pa eto, vidite, zato i moram stvar da vam saopštim pažljivo i izdaleka. RINA: Dobro! Samo govorite već jednom.

Taj vaš podatak nije tačan. RINA: Kako nije tačan? ANTA: Čujte, samo dozvolite, ja moram biti obazriv. RINA: Ali šta je vama, gospodine Anto, odjutros: kakve su sve to zagonetke, kakvi su to razgovori?

MILE: Dok ne posrče kafu, do deset otprilike. RINA: Ko će to da sačeka, ja moram što pre s njim govoriti. MILE: Madam Salev, susetka Lidočkina, na istom je spratu, ima telefon; ako želiš?

ANA: Molim! (Ode.) XIII RINA, SPASOJE, PREĐAŠNjI ANTA (Spasoju): Sedi, molim te, jer stvar moram da ti saopštim pažljivo i izdaleka. RINA: Ta ostavite se, molim vas, te vaše pažljivoosti. (Spasoju.

PAVLE: Molim, rado ću vas čuti. SPASOJE: Ako vaš dolazak ima da znači pretnju svima nama, onda vam moram reći da ste u zabludi. Mislite li vi da je to lako porušiti sve što je izgrađeno posle vaše smrti? Varate se!

verujte, nemam računa da vam dajem ovakav savet, jer, kad bih napisao, ja bih vam mnogo više naplatio; ovako za savet moram se zadovoljiti i sa 1.000 dinara. SPASOJE (zgrane se): Kako? 1.000 dinara za nepisanje?

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Zatim obliznu usne i nastavi da korača uporedo sa mnom na onaj svoj naročiti način: tu sam, ali ne moram biti tu, ne obraćaj pažnju na mene!

bi to bila, bar ponekad bi spremila doručak da ne idem gladan u školu i ne bi se udala za onog groznog čoveka koga sad moram da nazivam ocem, iako je on meni otac koliko sam i ja brat našoj mački.

- šmrknula je kad sam počeo da vičem na nju, a ja joj rekoh da greši. Sada znam da je bila u pravu: ja moram imati jedno mesto samo za sebe, ili sva ostala bivaju oklop koji me guši.

Poslednji put kad ju je videla već su joj bili stavili srebrnjake na oči. - Ja moram da idem, a ti kako hoćeš! - rekla je i uzela mi torbu s ježom.

- Zar ja baš sve moram da dam? Zašto se uvek sve od mene traži? Ljudi moji, šta vi mislite da je moj džep? Šta mislite?

I kakva sam samo budala bio da se ne dogovorim s Rašidom gde da se sastanemo? Ja sam morao da znam, ja moram da znam je li on to nas noćas tražio po nasipu!

Rekoh da baš sad idem po nju. Bakutan će me manje podozrivo primiti u kuću ako budem u društvu devojčice. Zbog toga moram odmah i da vidim Rašidu. - Bože moj! Zbog toga? - nasmejao se i bilo mi je jasno kako mi ne veruje. - Samo zbog toga?

Nije znala. Otac joj je uobičajene visine, a oči su mu plavkaste. Ne moram da brinem. Najgore što on može da uradi jeste da je izbaci iz kuće. - A to bi nam dobro došlo!

- Ja im moram dati druge živote, Rašida! - privukao sam je sebi. - Oni nisu pristajali na one koje sam im dao! šaputao sam pokazujući

- Samo zvizni, Rašida! Moram nešto da ga pitam. Zapravo, on ima nešto da nam kaže. Šapnuo je sinoć da ima nešto da nam kaže. - U redu!

po zidovima, geografske karte s ucrtanim mestima koja ćemo jednoga dana posetiti, kako to ne znači ništa bez Rašide! Moram izaći, Vesna! - šapnuh, mada nije bilo potrebe za šaputanjem.

Moram izaći, Vesna! - šapnuh, mada nije bilo potrebe za šaputanjem. - Moram izaći, a ti reci ocu šta hoćeš kad nas pozove dole. Ja ću se izvući preko krova!

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Kad je jezikom ovlažio usta, čašu nagne, pa se prekrsti, pa tako ispije. — To je tokajsko vino, to moram piti. Bogzna kad ću još do njega doći.

Hoćeš doći? — Ako po tu cenu prodaš „auspruh”, evo ruke da ću doći. — Ja sam zadovoljan. No još jedno: moram li onda doći obučen u paradno? — Pa da, valjda nećeš u „janklu”. — Dakle, sad smo gotovi.

— No ti si baš vrag, Čamčo. Praviš medveda i od mene i od grofa. Ne bi’ išao, al’ kad sam reč zadao, moram. Sad su svi zadovoljni. Ceo dan im je prošao u zadovoljstvu.

— Al’ ne svakom gogi, kartašu, nego sigurnim ljudima. Pa vidiš li se kako žalosno izgledaš? — Kad noću moram na nogama biti! — Ne moraš baš cele noći.

Na Peru samog dućan ne mogu osloniti. Tojest kažem dućan, ali tu podrazumevam i birtiju. Kad Pera nije za to, moram se za drugog pobrinuti.

Ja ću vami svima trgovcima i bakalima i mom ocu pokazati šta sam kadar. Za pet godina moram se obogatiti. — A kako to? Ded reci i meni, pa da stanemo u kompaniju. — Tu ne treba kompanije; samo treba umeti.

— Samo malo još strpljenja, dok fašange prođu. Ne moram se baš u fašange ženiti, kao kakav kalfa. — Doduše, može se i posle Uskrsa.

— E, sad ti, sinko, gledaj tvoj posao, čitaj, piši, šta znaš, ja opet moram svoje nadgledati, što je i tvoje, jer vidiš da pomoći ni od koga nema.

— Al’ moj otac će to trpiti, budite uvereni. Hoćete pristati na to, ako moj otac saizvoli? —— Moram se promisliti . . . za osam dana daću vam odgovor. S tim bude kraj razgovoru.

— Stoji l’ partija? — Stoji. — Dajte ruku, držim vas za čoveka od reči. Sad moram brzo natrag. Zbogom! Ode odvažna Matilda. Šamika, jednako zbunjen, još ne zna kako će da počne. Dođe kući.

Svaki čas tek uzdahne, pa viče: „Jao, nesrećan otac ja!” Sutradan dođe sasvim k sebi. Šamika je kod njega. — Otac, ja moram tog lopova sudu predati. — Nemoj tako brz biti, molim te. Tu treba promišljenja. Čija je sramota nego moja?

Njih dvojica sami u sobi. Počnu se razgovarati: — Moj Jovo, šta sam dočekao, da moram umreti, a koga posle sebe ostavljam? Šamika je dobar, ludo dobar, al’ se ne ženi; dosad se još nije oženio.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Kosa joj je mirisala na sirće. Odvedoh je još iste večeri na predstavu od dvadeset i trideset i, moram da priznam, tu sam napravio veliku budalaštinu: ljubomorna Odri nije htela ni da me pogleda!

On ćuti. Ti mu onda objašnjavaš da ti je dosta skrivanja po tajnim mestima. – Šta sam ja bogu zagrešila da stalno moram da se krijem? Dosadilo mi je to sve! Završila je s predjelom, prešla na ciganski kotlet i mešanu salatu. Eh, Žuži!

— Sada je u redu! Hoćeš nešto da popiješ? — Neću... — reče Žan Žik — Oprosti, neću. Moram da idem. Izišao je pognute glave iz Kasine, gde više nikoga nije poznavao.

Sivi čovečuljak zna dobro da drži Makija u pat poziciji: — Mislim da vas ne moram upozoravati kako da se ponašate sa malom...

« Morala sam da glumim kako me sve to oduševljava bogzna kako! I to što su došli nenajavljeni, i što moram da trčim onoj idiotkinji sa dva razreda gimnazije po led za piće, i što dvorim onog morža od njenog muža i trpim njegove

— Tamo nema slobodnog stola... — reče mirnim, trpeljivim glasom. — Ne moram da sedim sama! — gotovo je očajnički viknula, a onda pokuša da se osmehne. —Veselije je večerati u društvu!

Pokazala je na salatu u kojoj je, srećom, bilo krupno nasečenog luka. »Ovaj put sam se izvukla, ali od sada zaista moram biti na oprezu. Oni motre.« — Treba li ti šta?

Matavulj, Simo - USKOK

Janka, pa kao što biva u takvim trenucima, osjeti ugodnost u djetinjskim razgovorima, te nastavi: — Dakle, i ja moram u crkvu, Milune? — Moraš, vaistinu, kad gospodar ide. — Ko ti je to rekao? — Niko. Sâm to znam.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

(Gladi je ao obrazu.) He, he, al’ ćeš da se širiš. (Ona ga poljubi u ruku.) Sad moram da idem zašto imam, to jest, jošt jedan posao. Zbogom, snao, to jest! DEVOJKA: Službenica. (Provodadžija odlazi.

Ajde, kaži, čim su te opravili, šta si donela? ŽENA: A šta si mi ti kupio otkad sam dovedena? Vidiš, moram da ti kažem, sramota je, ni kapu mi nisi jošt naručio. MUŽ: Velika stvar!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

” „To nije čaša, to je moj zečić”, odgovori devojčica. „Moram ga odvesti u ambulantu”. „Idi kud ti drago, a mene pusti na miru”, rekne otac.

Međutim, moram da kažem da takve reči mnogo više smetaju meni, koji ih izdvajam, nego Popovićevom delu. Nadahnuto, zagrejano, to delo

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Ah, pa sad da ne smem govoriti madžarski,... to je žalosno! Al kad on misli da je dobro, moram da ćutim. 2. ŠERBULIĆ I SMRDIĆ (stupe sa srpskim kokardama), MILČIKA ŠERBULIĆ: Je l kod kuće gospodin Žutilov?

ZELENIĆKA: Uh, uh! Narodnost i madžarska kokarda! Mene će poraziti kaplja, to jest šlog. Ja moram pasti u nesvest! LEPRŠIĆ (odgrne haljinu i pokaže srpsku kokardu): Gospoja ujna, gledajte šta je ovo.

ŠERBULIĆ: Bogme, niko ne daje ni meni. SMRDIĆ: Od tolikog vremena sedim ovde na trošku; na banknotama moram da gubim, pa otkuda ću? GAVRILOVIĆ: Nije li griota da naša braća umiru od gladi?

Sremac, Stevan - PROZA

U tom selu, na brdašcu leži škola. Ja nisam revizor, pa je baš i ne moram opisivati kakva je; kakva joj je, to jest, zgrada, ima li dovoljno vazduha i svetlosti, i da li svetlost pada deci s

Dakle, nije nužno ni da kažem da je kraj mnogo dece i mnogo brige imao. Ali ovde je bilo još nešto što moram naročito da kažem i da istaknem.

Radičević, Branko - PESME

ja drukčije sada, Sada meni bilo bi milije Da se danak ukaže docnije, Da sa vama mogu duže biti, Jer kad svane, moram odlaziti.

Zbogom, žitku, moj prelepi sanče, Zbogom, zoro, zbogom, beli danče, Zbogom, svete, nekadanji raju, Ja sad moram drugom ići kraju.

„Pre neg što jutro lice ukaže svoje, Ja“, reče, „moram tebe ostaviti; Al' zato ne pečali srce tvoje, Jer neće, velja, sila dana proći, I dragi će ti, zlato, opet doći.

„Oca, majku, svu rodbinu Dotad već sam izgubila, Te potraži svoju strinu Kod koje sam onda bila, Pa joj reko: 'Moram smesta Iz nesretnog ići mesta.'“ 62.

Da vam (s') svetim, da vas smlavim? No zaš pesme da skrnavim? 17. Ali tebe, oj Joksime, Spomenuti ovde moram, Jera tvoje pusto ime Po srpskima puče goram'; Tvoja pesma od Lazara Taknu srce sred nedara. 18.

Ko je mene dirnut vredan? Pa taki se sad usudi, Taki jedan i nijedan! Pa u mojoj, mojoj kući... Jao, muko, moram pući!“ 129. „Zar vi mljaste? — ode jače, Zar vi mljaste, silan Bože, Da tu žive kopilače? A ti, gusko, još pomože!.

Ta slab si mi jošte jako!“ „Moram ići!“ — Ona: „Kuda?“ On je glenu punan čuda, I gleda je pozadugo, Al' to samo, ništa drugo; Ni rečice ne izusti,

Šta je, šta je? Dođi sebe! Ajde sa mnom, ajd' unutra!“ A on na to: „Kud unutra? Odma će mi doći svati, Ja i moram dočekati, Ta doći će moja mila.

“ „Bre ne luduj, ta s tobome I ja moram!“ — „Ti sa mnome?“ — „Oh, moj Bože!“ — pred njeg' pade, U grlu joj reč zastade, Pogleda ga žalostivo, Pomače mu

“ Ovo reče pa studencu ode, Lice umi i natoči vode. „Moram doma, majka mene čeka. No, junače, ti si iz daleka, Jera misliš, kô što reče amo, Da ovdena žive zverke samo, A

Jedne jade moram vaistinu Štono Srbin učinio dinu: Ta staroga mislim Ćejvan agu Što mu Gojko salomio snagu; dok je dina i dok je

Pa kad opet junak dođ(e) k sebe, Onda reče: „Moram imat tebe, Ao Cveto, a moj beli dane!... Zbogom, vero, zbogom, moj prijane!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.

— A ti ? — Šta a ja? Nijesam ja, velim im, ni pop ni crkvenjak pa da sve to moram znati. Ne znam čitati, ne znam pisati ... — A oni?

Ovolika vojska i ordija, moj mili brate, ne hrani se i ne drži bez stotinu ruku. Ja vas moram i nahraniti i napojiti, i prostrijeti vam i pokriti vas, i posijati vam i požnjeti, i ranjenika ponjegovati n ginjenika

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Godine prolaze, nije ni ona, je li, u prvoj mladosti. Hteo ne hteo, moram da pravim svadbu. Ko mene pita? A, umal da zaboravim! Doneh ti ove noževe.

HASANAGA: Nisam znao da je tako bolećiva. BEG PINTOROVIĆ: Tako je kako ti kažem. HASANAGA: Moram ti priznati da sam iskreno zapanjen. Ona je ovde manifestovala veliku neosetljivost. I kao majka, i kao supruga.

Kada oluja prođe, u potamnelu baštu ulazi beg Pintorović.) BEG PINTOROVIĆ: Svi otišli na spavanje... Ne moram više ni s kim da razgovaram, nikog da gledam, da trpim, da nadmudrujem!

Ne moram više ni s kim da razgovaram, nikog da gledam, da trpim, da nadmudrujem! Ne moram da budem ni brat, ni beg, ni podanik, Ni dovitljiv, ni razuman, ni jak! Sve mi je konopce s ruku odrešio mrak!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

— A zar ti nećeš da je ispratiš? — Ne mogu, Boga mi, gospodine — poče se pravdati. — Imam rabotu. Moram njemu da odnesem ručak, a posle u nadnicu. — A gde je on? Ti poče da mucaš. Beše ti neprijatno i stidno.

Naforu nikako da dobijem od sveštenika sa amvona. Moram da se zadovoljim onom što je daje tutor s diskosa. Vraćam se kući. Kapija širom otvorena. Dvorište počišćeno.

— I zagrcne se, te jedva ispije čašu. Ručamo. Ona se jednako diže i donosi jelo iz kujne. Od svačega ja moram prvo, a ona nadohvat, klečeći. I, kad se ja sit odmaknem, tek onda ona seda i jede mnogo, zdravo. Posle?

— Ne. — Oh! — poče ona da mi se tuži. — Jest. Ništa on neće da kaže. Samo tako ćuti. Pa moram, sinko, kao što vidiš, eto drugoga... A nama on ništa neće da kaže.

“ Ništa, ništa, sinko! Samo tako ćuti. Sramuje se od nas i ništa, ništa neće nama da kaže. Te moram drugoga, kad mu ovako dođe, da pitam, molim, da ako njemu što nije kazao, potužio se, a on nama ništa neće da kaže.

Kostić, Laza - PESME

da nov započinjem iskušljivosti lov, il' za vremena stari trošim plen? Al' glasnik dođe, glasnik dođe crn, da prekužiti moram oboje — iskustva nova gorak zalogaj u pobratimstva stara spomenu: Ruvarcu posmrtnu.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Čovek se umeša u njihovu prepirku i rekne: — Braćo, devojka je moja! Vi znate da ja devojku moram njenom ocu caru Petru odneti, da mi se smrt oprosti i da mogu slobodno živeti ko i drugi ljudi.

CRVENA BRADA Živio je u Hercegovini jedan vrijedni stari muhamedanac. Na samrti dozva sina, te će mu reći: — Ja moram ići dragome haliku na istinak.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Ti da ne diraš u moje stvari, jesi li me razumela? SOFIJA: Opet moram da zabeležim što se troši. MAKSIM: Teško meni i mom beleženju! Vidim ja moje dobro jutro.

MAKSIM: Kad treba drugo raditi, onda te je napao šav. Ja moram propasti kod takve žene. Šta si imala kupovati gvozdeni lonac? Nije ti po volji od zemlje!

MAKSIM: Dosta, ja neću ići. SOFIJA: Kako ti je volja. MAKSIM: Ali nećeš ni ti. SOFIJA: Ja moram. MAKSIM: Preko moje volje? SOFIJA: Tvoju volju znam kad treba slušati, ali ovde nemaš pravo.

KUM: Ej, moj brate, kad pođem od kuće, kad dođem kući, moraju da se pretresu džepovi. Ama za najmanju paru moram da joj dam računa. O, sačuvaj te, bože, s takvom ženom živiti! MAKSIM: Opet mislim, da je moja gora.

Idi brzo, te se obuci, može pasti na tebe kocka. MAGA: E, moram, eto, da kupam dete. NIKOLA: Ostavi sad dete, za po dana neće propasti. MAGA: Ali sam, eto, zgrejala vodu.

SVETOZAR: Ja sam se zagovorio, a moram da nosim izvestije. Dakle, molim za svedočanstvo. MAKSIM: Kakvo svedočanstvo?

Odsad Soka u kući uređuje kako ona zna, je l’ tako? SVETOZAR: Jeste. MAKSIM: I ja na to moram prikloniti glavu i ćutati? SVETOZAR: Kao muž, koji je uveren o dobroti svoje supruge.

doktore! Samo bi rad znati šta ću kupiti, jer se bojim da ne pogrešim. DOKTOR: Kupićeš — trifelja. ISAJLO: To moram zapisati, pa pitati koga, zašto ja sam čovek prost, vi znate dobro. MANOJLO: Da nije to nemačko trifel?

MANOJLO: Ništa, samo neka bude u drugim počecima slatka, a u prvom možemo i malo šećera metnuti. DOKTOR: Ja moram odlaziti, zato da povtorim, što sam do sada govorio, pa da zaključimo. Dakle: Čovek je čovekom samo čerez razumnu dušu.

MANOJLO: Pa Arapi nisu nabojadisani; nego im je takva fela. DOKTOR: To se razumeva; no dosta, jer moram poglednuti šta je s razumom učinjeno. MANOJLO: A šta se brinete, g. doktor, zar se samo jedna stvar izgubila na svetu?

DOKTOR: No mene su calajući predmeti odveli od prave stvari. Oprostite, moram da dođem u vatru kad vidim kako se otečestveni sinovi preziru, a Švabe se uvažuju. Da se povratimo na naš razgovor.

No ti to ne umeš, ja moram sam raspoložiti. (Putniku i Šaljivcu.) Sad ću se ja vratiti. (Otide s Manojlom.) PUTNIK: Ja sam kazao da ga valja

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Gdi stanem, tu se moram jediti. Ne gospođa, nego kanda sam poslednja u varoši, tako mi se reč sluša. Što god reknem, sve im je nepravo; što

Ali neka, ili ću ja sve na moju ruku dovesti, ili sama moram svisnuti. Persida, ti! (Zvoni.) Ostavili me samu, tek da imam uzroka jediti se... Persida! POZORIJE 2.

Svaka je gospođa u svojoj kući, samo sam ja jedna na ovom svetu nesrećna. POZORIJE 4. TRIFIĆ, PREĐAŠNE SULTANA: Moram crknuti, drugojače nije! (Okrene se na stranu.) TRIFIĆ: Sultano!... Ti se opet srdiš?... Sultano!...

(Soba kod Srete.) SULTANA (u postelji spava) SRETA (dobro nakvašen, stupi) SRETA: Moli se ti Bogu što ja moram čizme da svršim, a vidli bi mi ko bi pre pod astal pao.

Moj brajko, drugojače je junake Sreta natpio, a ne kao ti što si; ali sreća tvoja što ja moram čizme da svršim. Neka, neka, biće vreme, vidićemo ko je junak; sreća tvoja velika što danas moraju čizme biti gotove.

SRETA: Milostiva gospođa, ja molim da uzmete onu stoličicu, pak da naviksujete gospodinu čizme, zašto ja moram druge da počnem. SULTANA: Da vas đavo obojicu odnese. (Pođe na vrata.

dok si bila pametna, toga nije trebalo, a sad oćeš muža sa šanovi. (Preti joj pesnicom). Kurjačko seme, ja ti moram to ludilo isterati iz glave, makar ti crkla. Taki moli za oproštenje! SULTANA: Ah, ovo je veliko iskušenije. (Klekne.

Lalić, Ivan V. - PISMO

neki šumor Anđelskih krila usijanje hladi Tišine što bi da buja u tumor, U brtvu slova, u beznadni nadir Iskaza; moram da greznem u reči, Jer govor, to je opstanak u nadi — Sa strme kose nekog čistilišta Vičem u vetar, slažem slog do

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

A ovde, šta? Cilj je da se bude primećen! Gospode! Ali, moram iskreno da vam priznam, ima tu neke sumanute hrabrosti: ispasti iz „Voga“, a ufurati na Karaburmu, na primer, gde

Zamisli, posle dvadeset godina zove me papa Žan-Pol Sartr, šiznuo od uzbuđenja: „Anči“, kaže, „moram nešto da ti priznam... Ti nisi naše dete! Mislim, moje i Simonino (de Buvoar).

zrelo razmislim, bila sam u tog momka zaćorena još u ono vreme kada smo se tačno ispred njegovog kioska igrali školice. Moram odmah da vam kažem da sam svojevremeno bila nešto kao rekorder u toj intelektualnoj igri koja se izvodi isključivo na

samo naš i da živimo tako negde na kraju sveta, recimo u Košutnjaku, i da nas je baš briga za ostalo čovečanstvo! Moram da vam priznam, i danas osećam nešto kao blagu muku kada mi netko spomene te dekorativne kafane na glasu!

tada odgovori: — Kao što ti je verovatno poznato, mi veverice obožavamo lešnike, a ti baš imaš oči boje lešnika... Moram da te pratim — to je jače od mene!

svojima da sam za maturski rad izabrala svežu temu pod naslovom: „Ptice i bube slavonske ravnice“, i da neizostavno moram jedne suobte i nedelje da obiđem kraj radi prikupljanja materijala.

Ta scena izaziva u meni suze od smeha, moram to odmah da vam priznam. Mislim, čitava ta stvar, u kojoj niko ne sme prvi da prekine čekanje i da skrene pogled sa

Živeli normalni poljupci, na čelu sa poljupcem u čelo! — Mama, draga mama, moram da te razočaram ... — rekoh ulazeći u kujnu. — Toliko sam ti glupa i normalna da je to prosto neshvatljivo!

Napad izvodi maman lično: — A sada, svi na spremanje! — Bez mene…— kaže matori.— Moram da meditiram! — Molim? — ljupko će ona.

— Tvoja je greška što se nisi udala za nekog smrdljivog malograđanina koji će da tanca oko tebe celog života! Ja moram da radim! — Da radiš? Šta ti uopšte umeš da radiš sem što uživaš u svom glasu?

— E, pa ovoga časa tražim da mi izglasate poverenje i date ovu lovu radi jedne operacije. Moram da vas upozorim; možemo totalno da se ukopamo, a mozemo i da se izvadimo iz čabra. Sve je u rukama Gospodnjim!

Ako već hoćete da znate, kad kupujem neku knjigu, moram najpre da je opipam. Onjušim. Prelistam... Uzimam je tek pošto utvrdim da joj stranice ne liče na prenapregnuti beton.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

ALEKSA: Pa i to je dobro. MITA: Dobro kao naopako, kad moram drugda po tri dana da gladujem. No u tebe vidim lepe aljine; ti si morao bolje sreće biti.

MITA: Prokleti tvoji tantuzi, i tu si mi izvarao forintu! ALEKSA: Al’ su nam dosta i pomogli. MITA: Vidim da moram skapati od gladi.

JELICA: Kako igra? ALEKSA: Kao pero. No opet mesečnjacima se dopao moj štelung, premda moram i to ispovjediti da sam sva mogućna upotrebio, kako bi carici zadovoljstvo pričinio; i, kao što je javno priznala, bila

) JELICA: Jedna mi je sluškinja u kujni, druga leži, štumadla mi je pobegla; zato moram sama služiti; no ja to virklih rado činim. ALEKSA: Vaš je trud pun ružična cveća za mene.

Ne tajim da vašu kćer ljubim, a i tko ne bi takovago angela ljubio; no najprežde moram mojemu roditelju javiti i od njega dozvolenije prositi. MARKO: To je u svom redu.

(Iziđe.) ALEKSA (sam): Pa da nije dobar zanat laganje! došao sam da zajazim trbu pak oću da se okućim. Na moju dušu, moram iskati dopuštenje da otvorim školu od lagala. Moj lepi trbuve, nećeš ti meni više muzike praviti!

MARKO (gledi, pa vrti glavom): Šta ćeš kad smo i tako rod. BATIĆ: Ja ovog nitkova moram vući u policiju, koji stare žene vara. (Uhvati Aleksu za prsi.) MARKO: Ho, ho, ho! JELICA: Hülfe! Rettung!

Ne ubijaj sreću toj devojki, nego svrši, kad si joj obećao. A što se tvoga imena tiče, moram se smejati; golić si i po sebi, šta će ti jošt titula na to? Tvoj iskreni Pabić.“ No, gospodin baron Golić?

Aleksa! ALEKSA: Da te đavo nosi! (Naprasno iziđe.) MARIJA: Ah, ja opet moram za njim! (Odlazi.) MITA: A ja? Tolika muka samo za jedan ručak, i to je magareći posao! (Otide.

MARKO: Ne znam ja za slamovanje, nego ja zapovedam. JELICA (žalostivo): Kad nije drugojačije, ja vam moram obreći. MARKO: Tako! Sad jošt jedno: da nikada na barone ne misliš. JELICA: Ah!

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

„Kuda li noge njegove jezde! Visine voli, nebo i zvijezde, kako ga nije u noći strah? Moram ga tući, tu druge nije!“ - i baka uze sandale sive, brezovim prutom po njima bije. Vi ste za skitnju njegovu krive!

A sova huknu svoj ratni zov: „Držte se, ptice, počinje lov!“ RASTANAK Ježić se diže, njuškicu briše. „Ja moram kući, dosta je više. Dobro je bilo, na stranu šala, lisice draga, e, baš ti hvala.

Mačak i Žuća pod vrbom čuče! Gore me, bogme, zaseda čeka. Zaseda moćna, dva su na broju. Menjati moram trpezu svoju.“ „Kuda bi, šta bi?

A gdje to piše, tako ti pesme, da stanar kuću voziti ne sme? S kućom na sebi mogu se ritati, nikoga zato ne moram pitati, spavati mogu, mogu pušiti, mogu je, najzad, odmah srušiti.

Ovcu već možeš i za rep vući, ona se ne zna valjano tući. Progoni mačke. Moram ti reći: to ti je stari običaj pseći. Na mjesec laješ? To ti je vjesnik, skitnica bićeš i pseći pjesnik.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Za jednu noć će mi to čak činiti zadovoljstvo. I, najzad, sutra moram preći na drugu stranu jezera. Ostrvo prema tome ne bih ni video. — Onda će vas poštanska lađica uzeti.

— Život skulptora Čelinia. Rešio sam da je pročitam putujući, i tako je čitam već dve godine, pa nikad kraja. Moram čak da se vraćam, jer zaboravim šta je bilo. — Kako se zove knjiga? — Život od Benvenuta Čelinia.

— Još jednoga, koji je za dve godine mlađi... Iako su moji sinovi, a ovaj je još i prisutan, moram vam reći da ne bih mogao poželeti bolju i poslušniju decu.

— Ali vi ste zadovoljni sa svojim sinovima? — O, ja sam sasvim zadovoljan sa njima. Ali moram priznati i pred Pipom da je to danas tako retko. Ja sam možda jedini koji je zadovoljan sa sinovima.

— Treba da pođem. — Jesam li vas naljutio? — Ne. Zašto? — Ne možete da ostanete još koji trenutak? — Moram svakako da idem. Bili smo uspravni.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Mnogo bih mogao videti ovde da mi u zavičaju oči ne iskopaše. Moram se vratiti po vid svoj. Ali kako da zavičaj nađem slep?

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

MIĆA: Velika kuća, mnogo nameštaja i o svemu tome vodite vi brigu? DANICA: Ja ne – tetka, ali, dabome, stara žena, moram joj pomoći. MIĆA: To je teško za vas. DANICA: Pa to je samo za koji dan, dok se kuća ne preda naslednicima.

(Zaplače se.) SARKA: Eto ti sad, pa ne moraš ti zato plakati što je on umakao u slanik. GINA: Pa ne moram, al' tako, kad se setim, a mene guši.

SARKA: E, pa eto, čula si sad! SIMKA: Pa čula sam, dabome! AGATON: Sramota, Sarka, moram ti reći sramota! Mi nismo došli ovde u kuću da pljačkamo, nego da čuvamo pokojnikovu imovinu, a ti...

DANICA (neobično zadovoljna): Izvinite, molim vas; odmah ću se vratiti, ali moram da trknem do tetke da je obradujem. Odmah ću se vratiti. (Ode.

AGATON: Ama, kako da zaboravim? Samo, moram to prvo da saopštim mojoj ženi. Ne znate vi kako je ona nestrpljiva da čuje šta smo razgovarali ja i vi. Moram prvo njoj.

Samo, moram to prvo da saopštim mojoj ženi. Ne znate vi kako je ona nestrpljiva da čuje šta smo razgovarali ja i vi. Moram prvo njoj. ADVOKAT: Izvol'te, izvol'te. AGATON (ode).

ADVOKAT: Može se desiti da gdekad budem i nervozan. DANICA: Ja umem da budem vrlo uzdržljiva i strpljiva. ADVOKAT: Moram vam reći da sam na poslu i vrlo ozbiljan. DANICA: To mi naročito imponuje.

ADVOKAT: Recite joj! DANICA: Hoću. ADVOKAT: Recite joj sad odmah, ja vas i inače moram napustiti. Moram još ovog časa da preduzmem korake, da bih za sutra obezbedio otvaranje testamenta. Doviđenja, dakle!

ADVOKAT: Recite joj! DANICA: Hoću. ADVOKAT: Recite joj sad odmah, ja vas i inače moram napustiti. Moram još ovog časa da preduzmem korake, da bih za sutra obezbedio otvaranje testamenta. Doviđenja, dakle! (Polazi.

Ali ja njemu: po zakonu ne moram da čekam četrdeset dana i neću da čekam! Tako ti ja podviknem njemu. VIDA i SARKA: A on?

Mogli bi ovaj naš skup da pretvorimo u konferenciju. TRIFUN: I, dabome, ti da predsedavaš konferenciji? AGATON: Ne moram ja, zašto ja? Evo nek predsedava Trifun. (Sedne.) On te stvari bolje zna, eto nek predsedava on.

MIĆA: A posle, pravo da vam kažem, ja moram da se oženim, jer od čega ću inače da živim? AGATON: Pravo kažeš! Pa dobro, je l' ti to samo tako planiraš, ili si

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Sve ja moram... — Gospodine naredniče, ja sam mislio — usudi se Trailo. — Šta mislio, gde piše to?... Znaš li ti, podnaredniče,

— Zamisli... — Pa tek najednom: — Rudni, teraj dešnjaka, životinjo jedna, šta dremaš! Ah, moram da ga škartiram... Ovaj, šta htedoh... a — ja! Jesi li zamislio?... Mladu, lepu, crnomanjastu od sedamnaest godina. Nja!

— Molim vas — govorio je ljutito komandiru — to sve moram ja da vidim. I vi bi tako propustili... navlaka padne, razume se, u cev uđe prašina, a pored vas i vaših vodnika i

hiljadu i četiri stotine metara... — Gospodine kapet... — Ćut! — dreknu narednik. — E, moram da te bijem. Ko ti je kazao, stoko jedna... Sada kaži: hiljadu osam stotina metara.

— Sigurno je prekinuta žica. Ah, firija drakuluj!... Kad prestane, moram da tražim prekid. Pucnji su bivali sve ređi. Čujem gde jedan govori kako se metak zaglavio u cevi.

— Kad će početi? — U gluvo doba, kad počnu mrtvaci da izlaze. Ali moram da idem da odredim uloge — i on se izgubi iza šatorskog krila.

— Paučina... a, da se obesiš o nju. I sve ja moram da vidim!... Još dve noći požarni. — Onda strogim pogledom odmeri sve stražare, koji su stajali mirno i odlučnim

— Gde je točak, gde je točak?... A... Govori... govori! — Gospo’n naredniče... — Ćut!... O svemu moram ja da vodim računa. Je li?... Kakvi ste, pored vas će jednoga dana doći, pa će nam sa svih topova poskidati točkove.

Hvali se: „Prima kvalitet“... „Sortiment“... „Nešto neviđeno“. Vi znate... ja po dužnosti moram da vidim jer smo dosta oskudni u poslednje vreme...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Ali mi je najgore za mapu: ne znam kako ću bez nje. — Crtajte na tabli. — To već i onako moram... pojedine okruge, ali opet ne ide to tako... bez cele mape.

Zar ja da ne prođem dobro, i moja budućnost zar da ne bude sjajna?... Ta ja sam mlada, lepa.... ja moram biti srećna !

šta ima da mi bude teško. Mojoj deci ja zapovedam, a druge starije moram slušati, nije vajde. Svaki ima po nekog starijeg, koga sluša, pa tako i ja... Nego nije to.

A ovaj Gojko baš je dobar čovek i... odličan... jest, baš odličan učitelj, to kaže i gospodin Velja. Moram mu govoriti nek se javi za ispit. A što ?... Zar se mene što tiču njegove stvari ?

— Zahvaljujem, moram na posao. Deco, u školu! skomandova on, pa se opet zgrči i, onako namršten, oborene glave, uđe sa decom u školu.

»I niko je ne prisiljava da sedi sa njim. Što, zar ne može ona ustati i reći : izvinite, ili već tamo... moram na rad, čekaju me deca. Kako sam ja ! A ona jok... nego sa njim tamo amo, pa celo jutro.

Ako li ona pođe, moram se izdvojiti sa Veljom.« Kad siđe sunce blizu brega, gosti se digoše da idu. Velja se spremi da ih isprati, a učiteljka

Čim sam čuo sinoć... o koječemu, odmah sam rešio da moram ići ovamo, da se obavestim sa vama i da se izvinim... Ljubica raširila oči, gleda i ne razume šta ovo on govori.

Gojko dosad nije nikad obraćao pažnju na promenu vlade. »Šta imam da se plašim ili veselim, mislio je ranije. Ja moram da radim, a oni gore moraju da vode nadzor nad nama. Kad ne radim, zna se šta me čeka, pa ma ko bio gore.

mnogo dobar; svima je u volji. — Eto, sad i mi počeli da raspitujemo va politiku, reče Ljubica, smešeći se. — Ja moram, a drugi... ne znam, odgovori Gojko i zbunjeno pogleda u zemlju, mršteći se. — Svratite malo k meni, ako hoćete...

— Imam posla... ovaj... Velja!... Ha, jest, moram do Velje, uzviknu on, obradovan što se doseti kako da se izvuče iz neprilike, pa se odjednom obrte, otresajući rukama

ovako sa starim drugovima provesti koji časak za trpezom, uzviknu Vlajko, brišući se ubrusom. Ja sad moram da vam se sam naturam, pa ću lepo kod jednoga četvrtkom a kod drugoga nedeljom. Da živimo, brate!...

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

VASILIJE: Hvala, ne mogu po ovolikoj vrućini! A dok se ne završi predstava, moram da ostanem sasvim trezan! Drugi put! (Ulazi u kuću) BLAGOJE: Ne sme zbog vrućine!

GINA: Jesam! Dodaj mi nešto da ubijem kurvu! SIMKA: Gino, ne budi luda! GINA: Dodaj mi nešto teško, tako da ne moram da je udaram dvaput! (Sa desne strane, sa ulice, dolaze Dara i Tomanija) DARA: Gino, smiri se, znamo kako ti je!

VASILIJE: Nadajmo se da nije luda da ide daleko! Hoćemo li da nastavimo sa pakovanjem? JELISAVETA: Ne samo da moram da igram muške uloge, nego ću izgleda morati da radim i muške poslove! VASILIJE: Ja ne znam šta bih, da mi nije tebe!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

A kad na mome licu primećuje znake gađenja on me tapše, kao medved, po leđima, pa viče da ne moram, ako neću, da spavam sa devojkama. Na njih čekaju čitavi ešaloni oficira.

Došao bi da govori Moris Bares, i drugi. To bi dokazalo, u Evropi, da smo i mi kulturni. U Nasionalu moram spomenuti jednu stvar, a to je Burdelova Djevica.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Kad sam išao hotelu s onim pandurom, moram i to napomenuti, video sam gde vuku u zatvor jednog što je ukrao cipele u nekoj radnji, a i njemu o vratu orden.

„Ne može da bude” , rekoh; „ja jesam ministar, ali ovo nisu moje pare, već narodne, krvavo stečene, i ja moram o svakom dinaru voditi ozbiljna računa.

Dakle, škola je produžila vaspitanje isto onako kao i strina, samo malo savršenije, batinama. Škola mi je, moram priznati, bila mnogo gora i teža od strine.

Prošao si mnogi svet, ali sam siguran da većih junaka nisi video. Hajdemo tamo zajedno. Ja moram požuriti. Taman mi da pođemo, kad se, tek, pred vratima ču pucanj biča.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

— Nemo', očiju ti, da se diraš tako, boli me!... — Neću, samo reci: 'oćeš li?... — Ne mogu; moram još ponjava da tkem... — Tkaćeš ih kod mene. — Nisam sve ni oprela... — Imam pun tavan vune, pa predi kod mene.

»I svega će toga nestati: i mojih večernjih snova, i moje slobode, i mojih navika, — i ja moram postati rob drugoga lica, koje će, za trenutak uživanja što mi pruži, imati pravo da mi oduzme sve, čime sam se do sad

— Hm, šala ja, presešće ti... reče kmet i ode. — E moram mu dati jedno prasence, — poče Živojin, kad se odmače kmet; — oprasila mi krmača samo dvoje, a on mi odavno traži

vam kažem, da se u tom dopisu najcrnje napada naš gospodin kapetan, a da biste pojmili svu težinu i značaj toga greha, moram vam progovoriti nekoliko reči o našem mirnom gradu. Istorija nije zabeležila vreme kad je zakopano naše mesto.

Odmah u početku moram objasniti čitateljima, da je moj duh veoma sklon na razmišljanja, naročito ona, koja se bave budućnošću čovečanstva.

Znao sam da od mog stana do škole moram koračati pravom ulicom sto i devet puta. Izmerim od prilike koliko sam prošao, pa pođem napred i počnem brojati..

A ja, vala, ne bojim se ni samog ustabaše ribarskog... Ja.... I posle toga, brate, ono mi je starešina, njega moram poslušati. Ali i on je, brate, hrišćanin i star čovek, pa zna šta je đakonov stomak!...

Bar da mi odvoji repić s kojom kašikom istopljenog luka i pilava... A oni drugi što ?... Njih ne moram slušati... Naročito vrebam priliku kad pop Toma zamakne u kafanu, pa odmah za njim i na sto položim celo tuce »izvoda«,

»A baš sam dobro videla !« misli Kosa. »Što li to teta krije od mene? Da li me više ne vole? Ili je što drugo ?... Moram doznati !«... I doznala je brzo.

neka, blizu je već, videćete, naduvene škembare, ko je Julka, ta samo dok te vidi, Kajo, odmah će se u tebe zaljubiti. Moram samo reći Gliši da ti odmah uzme lice za haljinu, pa da bude gotova do dolaska kapetanova, a onda Kemo lako.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Dakle, idem odjutros ja čaršijom... PAVKA: Baš kad pomenu, a što, boga ti... JEVREM: Ta ne prekidaj me!... Eto, sad moram opet ispočetka. Dakle, idem ja jutros čaršijom, a gospodin načelnik, pa tek meni spusti ruku na rame, pa veli...

Neću biti ovde dva-tri dana pa bi vas još više uznemiravali. DANICA: Nećete biti ovde? IVKOVIĆ: Da, moram malo do Beograda, zbog izbora. Na dan-dva samo. JEVREM (trgne se): Zbog izbora, je l'?... Aha, aha!

(Maše energičnije Danici, koja ga prvi put nije dovoljno razumela.) DANICA (pošto ga je razumela): Izvinite, ja moram majci; zvala me je još malopre, a ja se zadržala. Klanjam se! (Odlazi.) IVKOVIĆ: Doviđenja, gospođice!

Ja kandidat vladin, a on kandidat opozicijin; on mene gleda da obori, ja njega. Pa onda, molim te, ja moram grditi opozicionog kandidata, jer kako ću drukče da obaveštavam narod ako ne grdim protivnika? SPIRA: To jest!

SPIRA: Opet ništa! JEVREM: Pa onda, ja moram po dužnosti, u interesu partije, njega da mrzim. Ne mogu ja tek voleti opozicionog kandidata.

JEVREM (buni se): Kakvu ženu? SEKULIĆ: Ženu Sime Sokića. Ostavi ti to meni samo! Moram ga ja tako obrukati da ne sme ni iz kuće izaći od bruke. JEVREM: Ama, pa nije preoteo ženu, zastupa je kao advokat!

Ali, prijatelju, kad je došlo do toga da se izađe s farbom na sredu, onda vam ja moram reći da smo na drugo računali. JEVREM: Na šta drugo?

JEVREM: Pa nije! MARINA: Pa vidite, ja vam moram reći da smo mi na to računali. Kad god sam dolazila u vašu kuću, a ja sam prebrojavala po vašim zidovima muške glave i

Na, pošlji ovo na telegraf. (Daje mu.) Moram, brate, moram da postavim svaku stvar na svoje mesto, a ti, ubuduće, pazi se: čim ti na jeziku naiđe reč „vlada”, a ti

Na, pošlji ovo na telegraf. (Daje mu.) Moram, brate, moram da postavim svaku stvar na svoje mesto, a ti, ubuduće, pazi se: čim ti na jeziku naiđe reč „vlada”, a ti odmah jezik

(Uzima šešir i hoće da izađe.) PAVKA: A kuda ćeš sad? JEVREM: Vidiš da nema ko da mi odnese ovu depešu, moram sam. A i da prođem malo, da čujem i da vidim šta je napolju.

SPIRINICA: Pa valjda toliko umem. SPIRA: Ne umeš, ti ćeš da zbrkaš. Moram i ja poći s tobom da ti pomognem. SPIRINICA: Taman, ako ti pođeš, onda joj nećemo ništa kazati.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

— Moram odmah učiniti jedan poklič svima mislenim ljudima! Neću da budem dželat ove jadne dečice. Savest mi ne dopušta to!

Dobar je kao oruđe, ali nikako kao inicijator. Nema ništa od Miće, drugoga moram tražiti. Hu! — i huknu Sreta. — Muka za zgodna čoveka!

Ime njegovo, to jest Mićino, čuli ste, čitaoci, već toliko puta, i ja vam se sad moram izviniti što vam ga nisam u svoje vreme predstavio. Ali znate kako je: Srbi smo, a time je sve rečeno.

? Petla, more, zakolje, sal’ da mu vidi malo krf; tol’ko što beše krvnik! I ja sam ta sorta! Ama kako jedna vlas’, moram sas primeri da prethodim, pa muka! A gosti slušaju i gurkaju se.

A ćata Pera nastavlja posle male pauze: Smir’te se! Skin’te mi se s vrata! U poslu sam, žuriti se moram! — A, bravos za taj reč, eškoljs’n, tako je! — prekide ga i odobrava ćir Đorđe. — Alal ti vera!

Tako pukne tikva i stvori se grdan jaz između ćir-Đorđa i Sretena. — Nije vajde — reče Sreten — moram ja da se prihvatim staroga alata i zanata! — misleći tu na kupljenje potpisa za nepoverenje kmetu Đorđu.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Čovek se na sve navikne promene; I zbilja, ničeg čudnog nema tu: Kad ona ne ume da ogreje mene, Ja moram, tako, da zagrevam nju. Smešnu ćud ima moja furunica; Ove mi je zime suđeno da stradam.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

»Sad je već potonuli brod ostao iza nas, ali moram opet komandovati da se naša kugla malo uzdigne, jer nailazimo na uzvišicu na dnu mora.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Zar ja to hoću, milo mi? Zar ja ne znam koliko je to što ja to moram? I to ja, ja! Oh! I razgnevi se na neblagodarnost Sofkinu, jer on se samo za njenu ljubav vratio, da je dobro udomi.

Ja sve to mogu, ja sve moram. Ja? Efendi Mita! Nećeš, sramota te, sramota vas je (a to „vas“ odnosilo se na sve njih, na nju, mater, ceo svet).

Pandurović, Sima - PESME

On je čovek čestit, dobar...“ Glas muzike neke ječao je tmuo. „A ja ga volim; Ja moram s njime ići, vidiš evo...“ Glumac je neki u dvornici pev’o; Žagor života talasa se svuda, Radosti, bola, a ne zna

i svi tako živi; Sreća se vidi... i sve se ponavlja... Hajd’mo! — Al’ kuda da nam sada treba? Zar moram smrti, smrti što ne godi? Ta nade, snovi nisu bolu krivi! Hajd’mo!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

ženi Ibar, voda ’ladna, On poziva kišu u svatove — A kiša mu na to odgovara: — „Ne mogu ti u svatove doći, Jer ja moram Užicu na vašar!“ 2. LjUDIMA Rđavoj tkalji Nova tkalja, nova natra, Caka! caka! tri din lakat!

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

A pre toga moram još i na stanicu, šalje mi cimerka paket sa garderobom! A evo i kiša, vidite, kako pljušti! Kolko vam imam?

SKITNICA: Muž joj bio predratni podnarednik. Umro u Nemačkoj, u zarobljeništvu. IKONIJA: Stvarno ne znam. Moram da odnesem ove đurovače. (Izlazi) SKITNICA: A ja se naprotiv vratio iz rata.

) IKONIJA: Da mi je ko pričo, ne bi mu verovala! Stoji i govori, a pred njim nigde nikog! (Primeti Anđelka) Ja moram da sednem! Ćoro! jesi to ti? Nisi valjda pobego? ANĐELKO: Nisam, nego amnestija!

SKITNICA: Sinoć mi sinulo. Pođem odavde, od vas, sećate se, dođem na stanicu, kad tamo — Vukosava! IKONIJA: Ja moram da sednem! SKITNICA: Gledam, pljunutā ona!

Niko čoveka ne laže ko sam sebe. Nego, kolko je kod vas sati? IKONIJA: Saće deset. SKITNICA: Moram da požurim ako mislim da stignem. Vama na svemu fala! Ono vam nikad neću zaboraviti!

IKONIJA: Šta, uvatila si da je oženjen? GOSPAVA: Da ti ne bi da ti ja polažem račun? IKONIJA: Moram da pitam, kad nisi došla na vreme! Oni zgradilišta čekali, čekali, pa na kraju opsovali i otišli!

Zašto neki, na primer, pušta bradu? Pušta je zato da se u njoj krije! Pa je l to mišja rupa, ili nije? A i ti, ne moram didem daleko! Osedela, a nosiš periku plavu! Mišju rupu nabila na glavu! IKONIJA: Lepo, Boga mi, to mi je fala!

(Ikoniji) Molim vas, naspite dvaput škembiće! Duple porcije, za onu dvojcu vojnika! IKONIJA: Ja moram da sednem! CMILjA: Šta da radim? Da sipam? STAVRA: Naravno da sipaš! Narudžbina je narudžbina!

IKONIJA: Jesi ti sigurna da je to taj sa stanice? JAGODA: Kako da nisam, ovako mi se urezo! IKONIJA: Ja moram da sednem! CMILjA: Manijake sam sasvim drukče zamišljala! IKONIJA: Ma kakav manijak, budalo! Kaži mi ko ti je otac!

I za tu ekonomiju! I kuvanje! I da je ostala u drugom stanju! I da ne kaže: šišmiš, nego: šišmiš! Ja moram da sednem! Posle ga nađemo tamo iako pretučenog! A onda pričo i za sve to na stanici.

MILE: Meni u sedam počinje sastanak ogranka! Moram da stignem, biće prozivanje! IKONIJA: Meni pričaš! Ti i sastanak ogranka! Stavi taj lonac u tu šerpu!

Stanković, Borisav - JOVČA

A Vaska, ona je moja i hoću da je moja. I ti, da ne znaš da si je ti rodila, ti si joj mati, i da ja, zbog nje, moram da te trpim — ne bi mi se ovako ti sada preda mnom... niti bi još smela da mi sada tu...

Da se izludi. Ne smem. Borim se. Šta ja znam, i otkuda smem da pomislim na to?! Gazdarice su mi, snaške! A moram jednako sa njima da sam, da ih služim, dvorim.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Ja tamo idem gdi službu iskati, jer bi[h] rad nemecki dobro naučiti.” „Kad sam pošao, moram kudgod ići; ’ajde kud ti drago!” — otveštam ja.

i vidim sebe u sostojaniju da mogu i sâm o sebi u napredak napredovati, javim mojim prijateljem i blagodeteljem da moram ići. Bog sâm zna kako mi je žao bilo ove preslatke ljude ostaviti!

Već sam tu rekao da ću se odsad krepko čuvati da se s nikim živim tako ne prijateljim kad se moram rastati i žaliti što s njima nisam do groba. Gospodin Guljelm Fordajs naloži Mg.

Dva obače, što sam ingleski pisao, jedno učiteljnici i blagodetelnici mojoj, gospođi Livi, a drugo gospodinu Tornbolu, moram prevesti i spriopštiti vam, zašto ćete iz nji[h] najbolje moći poznati moja dostodolžna čuvstvovanija k onim blaženim

Opredelimo sat od 11 do 12. Kako se lekcije svrše, nosi se jelo na trapezu, moram ostati na ručku. Rečem, jednom, čestnoj i razumnoj gospođi Kurtovića, moleći ju da mi dozvoli u drugi koji sat pre ili

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— veli fra-Tetka. — Tri-četiri antikrista svana potkopali ćuskijama pragove, pa i zajedno s pričagama izvalilo. I moram priznati da je to vrlo višto, jer se zid s one strane mrvi kâ kruv.

Nemoj zbog meneka... — Ma, ja sam imâ puno razgovora s vamikare, sa Brnom i s tobom! Ja moram ostati!... — Ne možeš, ćaća, jer onda bi ostali i mnogi drugi, a ja sam čuja šta su fratri danas odlučili.

onako šta... da nije kakav crvić u pameti? — Brne mirno odgovori: — Moja je pamet, fala bogu, zdrava, a ja se ne moram ispovidati: šta mi je! U drugoj prilici odgovori Tetki: — Ja se nalazim, brate Dume, u onome stanju o kome govori...

Od’, od’, bliže, bliže, da ne moram puno glasno govoriti. Pivalica baci kapu na stolicu, izvuče jatagan stavi vrhu kape, pa kleknu i sklopi ruke.

Žâ ti je strica! E, pa fala bogu, umrićemo svi, ko prije, ko posli. — Tako je! — potvrdi Bakonja uzdahnuvši. — A ja moram da iđem kući, pa ću sutra jopet ovuda. Ovo je poslidnji dan da sam u ovoj odići. Sutra ću se obući, pa iđem u grad.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Pobodoh se uz poslednju reku. Nijedan fenjer nije ranio noć, nijedna lampa. Vetar je u kanijama, pa ni on ne zločini. Moram napred jer, rekoh, za mnom i sneg gori. Polazim, a meni, dugonji, korak je kratak. Brzo se širi cvokot leda.

) Nisam mogao da vam javim, doneo sam odluku na brzinu, služba, moram odmah da se vratim... (Šta mogu? Moram je razočarati.) Pa jeste, i za Božić. Toliko godina nisam bio kod kuće za Božić.

) Nisam mogao da vam javim, doneo sam odluku na brzinu, služba, moram odmah da se vratim... (Šta mogu? Moram je razočarati.) Pa jeste, i za Božić. Toliko godina nisam bio kod kuće za Božić. Nisam te video...

Dobro me Vozio. (Samo s ocem sada da se ne sretnem. Kasnije. dok se sredim. Kasnije. Moram tiše da govorim.) Ja sam umoran, idem odmah u sobu. Neka, nemoj da ga zoveš.

Nisam ostario. Ako je hladna soba, Simka... snajka, posle naloži, idem. (Brbljam, samo brbljam. Večeras moram sve svršiti. Moja soba... Vukašinova soba. I sada je sigurno tako zovu.) Ne, ne! Ne treba lampa.

Svi se čudno drže. Kako da im objasni? Šta da mu kaže? Očeve oči oseća na sebi. On to ne može da razume. Neće. Aja moram... Kida vlažan kraj cigarete. To mora jednom da se dogodi. A posle? Podrhtava.

— Dobro, Đorđe, daj mu sve, nemam pravo. Ti si muško. — Sve da mu dam?... Pa sve ću mu i dati! Moram sve da mu dam. Ti ćeš da rasturiš na braću i sluge! — Zašto da rasturim?... — šapnu ona i ustade.

„A da ti ne pričam sve ono ostalo što ludi ne znaju o tebi“, dodao je. „3ar ja moram na tvojim rukama da umrem? Da znate, i ti i Vukašin, da ću da poživim koliko mi treba da celo imanje potrošim.

„Odlučio sam, Nikola! Moram. Svaki čovek od časti i obraza to bi učinio. Najpre mi je sin pljunuo u oči, pa su počeli i drugi da mi mokre u bradu.

— Oprosti, ja sam državni sluga, moram. Ti ćeš opet biti što si bio. — Vezuj! — viknu Aćim da svi čuju. — Ne boj se, kapetanu te vodim.

Ona je stajala osećajući vetar i veče. Vetar je uzbuđivao, a veče plašilo. Moram večeras. Sada. Ako se to sada ne dogodi, nikad i neće. Sada, večeras. Mora, pa neka je i nož probode.

Đorđe sedi nem, opuštene glave, zbunjen. Možda je moje? Čim on ovako... — Naš krov ogranulo je sunce — Aćim zastade. Moram da ga spasem, moram, drhti; pribra svu snagu i nastavi: — Napisao sam testament i onoga isključio iz nasledstva.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— To je nešto što pripada samo ludima. Zato su nespokojNi i nesrećni. Smiri se i sedi tu gde si... — Moram napolje! — ponovi onaj glas tiho, a jaje sa zaprepašćenjem vide kako njegova kamena ljuska puca, a iz nje se, kao leptirica

Koji je pokušao da ga pređe? — Ja ću pokušati! — tonući u san prošaputa mali voz. — Pokušati i preći! Moram! Moram! Na glave igračaka, kao slatka kiša, pade noć.

Koji je pokušao da ga pređe? — Ja ću pokušati! — tonući u san prošaputa mali voz. — Pokušati i preći! Moram! Moram! Na glave igračaka, kao slatka kiša, pade noć.

« — u grudima mu zastade dah od gađena, okrete se i htede da se vrati, ali ga tuga u očima čudovišta zadrža. »Moram joj pomoći!« — pribra se, priskoči i poljubi je u jedan, pa u drugi obraz.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Onamo, 'namo! da viđu Prizren! Ta to je moje - doma ću doć'! Starina mila tamo me zove, Tu moram jednom oružan poć'. Onamo, 'namo - sa razvalina Dvorova carskih vragu ću reć': „S ognjišta milog bježi mi, kugo, Zajam

Onamo, 'namo - sa razvalina Dvorova carskih vragu ću reć': „S ognjišta milog bježi mi, kugo, Zajam ti moram vraćati već!

Zbogom žitku, moj prelepi sanče! Zbogom zoro, zbogom beli danče! Zbogom svete, nekadanji raju, Ja sad moram drugom ići kraju!

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

A bez potpune stručne biblioteke, naučnih časopisa i stalne veze sa inostranstvom, to je nemoguće. Tako moram, godinama, podešavati svoj posao prema sredstvima kojima raspolažem i, evo, čime sam otpočeo.

„Oni stariji“, nastavi Pitagora, obrativši se tim mlađima, „znaju to, ali vama moram da rastumačim“. Oni naćuliše uši. „Pogledajte bezbrojne ove zvezde! One pokrivaju od pamtiveka nebeski svod.

nosaše obe korpe, uzdahnu, pogrbi se što je bolje mogao i zacvile tužnim glasom: „Stropoštaću se usput, ako ovaj teret moram nositi tako daleko“.

Hipokrates se malo zamisli. „Moram da ti protivurečim. U svome lekarskom pozivu posmatrao sam pažljivo svaku manifestaciju i razvitak ljudske duše: kako se

“ „Za dobre pare, koliko god ih zaželiš. - Ostaćeš, dakle, ovde?“ „Hoću. Ali pre svega moram da potražim sebi stan“. „Da potražiš stan! Šta govoriš kojekakve budalaštine? - Stanovaćeš kod mene!

„Znam“, reče Aristoteles, ponosan na svog učitelja. „Ali je“, nastavi Platon, „Eudoksos učinio nešto što moram da pokudim, i tebi, sine, saopštim, da ne bi i ti skrenuo sličnom stranputicom“.

Zato moram da se ovoj dvojici ponovo vratim. Počeću sa Demokritom. Smešljivi filozof! - Zato što se na sve smejao, mislila je i

Ali neka me to osećanje ne spreči da o njemu donesem pravedan sud. Moram, pre svega, da se zapitam, imam li prava da ga, kao što čine neki poznati istoričari filozofije, stavim u isti red sa

Aristoteles je pošao drugim putem. Pričao sam da je pre svoga dolaska u Atenu posetio Demokrita u Abderi. Moram da priznam da se taj deo moje priče ne osniva ni na kakvom istoriskom podatku.

Videćemo - i to neka mu služi za opravdanje - kako je do njih došao. On mi se - to moram pošteno priznati - često jadao kako nikada u svom životu nije bio te sreće da svojim vlastitim očima vidi potpuno

„Ja se iskreno divim teoriji našeg Aristarha koja mi liči na jedan veličanstven hram, ali, baš zbog toga, moram, kao savestan naučnik, da se zapitam kako li stoji sa temeljima te građevine, i da li su oni dovoljno široki i čvrsti da

Nisu li oni to, onda je ona sklona padu. O tom pitanju koje se nikako ne sme ostaviti po strani, moram sada da govorim zabrinute duše“.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Ja vidim torbe sasvim nove, a vi kao da ste iz apsa ili ropstva. — Kumrija — dreknu trgovac — ja moram prestupiti. Ali, srećom i na naše iznenađenje, savlada se, pa mereći studenta od glave do pete reče: — Sumnjivi se

“ Ili da se moram smešiti dok moj komandant priča: kako uvek, pre nego ode svojoj ženi u Solun, svraća u trgovinu da joj kupi dugačke

Pa se odvratno nasmeja. — Da mu ustupim Slovenkinju? — Gospodo — rekoh ustajući — izvinite me. Umoran sam... moram ići. — A, ne može. Nećeš. Pij! — derao se Nikola.

nije vajde, bravos, bravos, braaavos! — Ali svi rekoše da Nikola koji se ludački kikotao treba da ide kući i da ja moram ići s njim. Mi smo se neko vreme opirali, ali, naposletku, poslušasmo.

Ali kad je sve bilo spremno odustao sam, mada nikakva posla nisam imao. Međutim docnije svratiću, o razume se. Moram, života mi, videti kako stoji duboka crnina mojoj dvostruko ožalošćenoj snajki.

— Pa dođe da je pregleda; pa je pipa, pipa... jaoj Bože, jaoj moj gospodine, pa veli meni: „Iziđi, babo, napolje, moram ja nju svu pregledati... i trbuh... tu joj fali. — Da je nije upropastio? — Pa nije da vidiš, ali 'nako osramotio.

Neka me čuju. Ali ja moram da kažem kako mi je onaj što ga ja nazivam dušmaninom, u rovu prema meni, koji pati kao i ja i koga sam poslan da

Oko sebe razbiram još uvek smejanje. „Zbogom, Nato, a mislim, — voleo sam te mnogo, ali moram da umrem, eto. I Leonu će biti ža... ža...

A on mi ne da. I to mi ne da, eto ni to mi ne da, ni to, ni to, samo to da vrisnem; moram da umuknem. I tako uvek, uvek, uvek, davio me i na sredini, na pola puta, sprečavao me i zadržavao mi srce, dah i

„Šta ću“, misli on, „eto i ja ne bih hteo da sam takav, nikako ne bih hteo, ali moram biti takav, nemam snage i nisam svoje sopstveno delo.

— Da, da. — I navikli ste već, radite sve? — Nu da, navikla da. — Dobro govorite srpski. — Moram, da! Pa je ona, nagnuta, podnosila plave, sitno ispisane tabake i tražila ono mesto za potpis, a gospodin Leđenski,

gadna i bezdušna poslovna varoš, do užasa neosetljiva za sve bolove, i nemarna za bolje i više manifestacije života. Moram ti napomenuti još samo to: da ću o svemu pisati vrlo brzo i bez plana, jer se bojim da me baš ovo što sad činim ne

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Nadalje, garavuši s omota bila je sletjela na ramena rajska ptica, koja je skupa s njom tužila. Još i danas moram da izvršim svjesni napor kako bih iz predstave moje majke otjerao tu nametničku pticu što joj je sjela na rame.

Ustat će, zakopčavajući ogrtač pružit će mi ruku, tvrdo, muškarački, i reći odrešito: „A sad, moram da idem!” Zvučat će kao da kaže: „dužnost me zove.” I znam pouzdano, divit ćy joj se i zbog toga...

Uzalud. Parbenici su uporni, i sud je ostao pri tome da moram lično doći. Odvukli su me na sudsko naličje preko brijega, i tako sam još jednom imao prilike da vidim crvenu kuću

Zavrtjela je glavom. — Baš ste kao dijete! Ispitujete te potankosti pa vas kasnije deprimira! Zašto to radite? — Moram, sestrice, moram. Nije od dobre volje!... Kažite mi: što je rekao profesor? — Uskliknuo je: „O, o, nije tako loše!

— Baš ste kao dijete! Ispitujete te potankosti pa vas kasnije deprimira! Zašto to radite? — Moram, sestrice, moram. Nije od dobre volje!... Kažite mi: što je rekao profesor? — Uskliknuo je: „O, o, nije tako loše!

Kad pacijenta samo otvore i zatvore, tok čitave stvari znatno se pospješi... A sad moram ići, predugo sam se zadržala. * Tako, dakle.

Da bih to predusreo, odlučio sam da napišem realistički fantastični roman. Pa da vidimo! Eto, stoga se moram pridržavati strogo racionalnih elemenata. Zastarjelo je gledanje po kome je fantastika nerazrješivo povezana s mistikom.

Koješta! — Izvinite — rekao sam mu — meni lično to nimalo ne smeta, ali moram vas upozoriti da u bolesničkim sobama ne dozvoljavaju da se puši. — Baš me briga!

Hoćete li da otvorimo prozor, da zatvorimo prozor. Zvonce je nad mojim krevetom, pa moram da ga upi tam kad mi se učini da bi želio dozvati bolničarku. Mlad je, sve mu je jasno. Možda malko odviše jasno.

Trzao se, zabacivao, kroz stisnute zube probuncao bi pokoju riječ. Mrsio je, ubrzano, kao neku sumanutu molitvicu: „Moram izdržati, moram izdržati!”...

Mrsio je, ubrzano, kao neku sumanutu molitvicu: „Moram izdržati, moram izdržati!”... Zacijelo je tako sebi ponavljao na saslušavanju u podrumima policije, oči u oči s fizičkim mukama.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Nije to šala... Šta je bilo. jesu li te pozivali gore ? — Ja, pa mi reče da sutra moram sve kazati. Inače, veli, ima neke majstorije. — Hoće, hoće poganac, znam ja njega...

— Sinovče, govori! — poče Vujo, pošto ga je naročito pustio da malo promisli pod utiscima one plašnje. — Ja moram sad znati na čemu smo, treba do zore da posvršavam sa ljudima. — Pa... kad nije drukče, ono... neka bude tako!

— prošapta Đurica zbunjeno. — Neću tako, no kaži odsečno, da znam! — Pa vidiš, valjad’, da pristajem... moram! — Dakle, sigurno? — Sigurno! — E, daj ruku!

Đurica priđe onome drugome, te se rukova i sa njim. — Hoćeš i ti, Kojo, sa nama? — Pa... moram... Vujo tako reče, a baš sam imao neka posla — poče ovaj otezati. Pantovac ga preseče očima, te on ućuta.

— Sve ću ja njemu javiti za jedan sat, pošto doznam. — E, sad u zdravlju! — reče Đurica, — moram da se žurim. Kaži onima tamo nek idu kud ko hoće. — I nestade ga u kukuruzu. — Šta si mu to govorio ?

onih četiri stotine i dvadeset dukata, što ih sam izbroja sinoć u zavežljaju, »Vidiš — pomisli on, — i ovom Simi moram dati bar petnaest. Radisavu sad ne smem izići na oči bez pedeset«... U takvim mislima dočeka svanuće.

Đurica se začudi: — Šta je ? Kud ćeš sad ?... — Moram ići. Ostavi me sad, molim te! — Nemoj, bolan. Što? Sedi samo da ti kažem. — Ne mogu, ne mogu! Sad me ostavi, a posle.

njegova posla! — Kako ništa; to mora da se zna. Ja sam te uzeo na svoj rizik, pa moram da vodim računa s kim se sastaješ. Ti si još nevešt, a vlast je đavo.

Sam ga naučih šta treba da radi. Moram se tome domisliti.« XII Đurica i Stanka se sastajahu svakoga dana. Krili su se veoma oprezno, ali šta može među

— Dobro te njoj nisi ništa govorila. Sad ti ćuti, pa se čini nevešta svemu, a sutra ja to moram prelomiti, pa kud puklo! Na tome se svrši razgovor.

Samo, vi’š, ovo je dete došlo ovako ... treba joj kupiti odela i preobuke. — Sve ću ti sutra poslati, a sad moram ići. Za nekoliko dana neću dolaziti, dok ne posvršavam neke poslove i dok ne vidim šta ćemo činiti posle.

jednom se mre. Ako hoćeš da nas čuvaš, savetuj nas kako god znaš najbolje. Ja samo znam da moram sad imati novaca što više, i naći ću ih, pa makar svu zemlju prevrnuo. Vuju sevnuše oči zadovoljno.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

— Zlo, — reče on. — Rekao mi je da moram doći ujutru k njemu ni bos ni obuven, ni go ni obučen, ni jašući ni pješice idući, ni putem ni stranputicom, i donijeti

On mu reče: — Opet jadno: rekao mi je da mu moram ujutru dovesti sve svoje prijatelje i neprijatelje, jer ako to ne učinim, da će me svedno objesiti.

— Nije, — rekao bi kapral Markelja — nego stigla je u selo zapovijed od satnije, moram ići doma da vidim šta je, — i tako bi izmakô od posla za koju uru prije nego ostali poslenici. DA HOĆE SVAK UMRIJETI!

Petković, Vladislav Dis - PESME

Idite i vi, moje nade zdrave, Nađite sebi vernijega druga: Ja moram ovde, kraj grobnice slave, Da pletem vence, da ih nosi tuga, Dok crne tice dan leševa plave.

Ja moram ovde, kraj svačije rake, Da stojim, gledam, s očima bez sjaja, Gde neumorno, iz pobede svake, Iz toplog srca moga naraš

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

serijom članaka uz pomoć urednika ”Electrical Experimenter”, a koji su uglavnom namenjeni mladim čitaocima, moram da se zadržim, mada nevoljno, na utiscima iz moje mladosti i na okolnostima i događajima koji su određivali moju

Neupućen slušalac mogao bi se zakleti da se u sobi nalazi više lica. Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i vežbe koje mi je otac zadavao mora da su bile od izuzetne koristi.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

vreme bakljade i nakon nekoliko dana bio sam obavešten da Pančevo nije mesto za razuzdano seljače kao što sam ja, i da moram da se spakujem i vratim u Idvor.

Posle ovoga kondukter malo omekša i reče mi da moram poći nazad u Genzendorf, ali da moram da platim put tamo i natrag.

Posle ovoga kondukter malo omekša i reče mi da moram poći nazad u Genzendorf, ali da moram da platim put tamo i natrag.

Ova vizija me je podsetila da moram što pre okrenuti leđa rimo-katoličkom Baltimoru. Posle četrdeset dve godine sreo sam u Baltimoru kardinala Gibonsa za

Sećajući se njenih reči, na rastanku sam joj rekao da moram poći tamo zato što je ”Kembridž veliki hram koji je posvećen traganju za večnom istinom.

No, moram se vratiti na glavni tok događaja u mojoj priči, a na već pomenute događaje vratiću se kasnije. Mnogo me je zabrinjavao

No, moram priznati da sam bio veoma gladan kada se služio ručak u gostionici u Koriu, i ja sam u njemu veoma uživao. Nikad nisam

Stvar je tako prosta da ću pokušati da je ovde objasnim. Ali da bi moje objašnjenje bilo kratko i jednostavno, moram se ponovo vratiti na opterećeni sferični provodnik koji je uvek bio dobro došao kada sam se tih dana borio da razumem

Okrenuo sam se drugom polju istraživanja. Moram pomenuti, međutim, jedan rezultat koji se nije nalazio u radovima Tomsona, a koji je impresionirao astronome.

godine, a u Pančevu sam veličao američki idealizam, koji sam doneo sobom u Pančevo posle četrdeset pet godina. Moram priznati da sam sličan govor održao i pre dvadeset pet godina pred protom Živkovićem, pesnikom iz Pančeva, kada sam ga

god se setim nečega prijatnijeg ili interesantnijeg, moje srce počne snažno da lupa i obuzima me hladna drhtavica. Moram misliti na sebe da bih se odbranio od nečega što se može desiti svakog časa i prekinuti poslednje niti moje oslabljene

Zbog ovoga straha moram uvek da mislim na sebe. Dobri doktor izgledao je zamišljen, ali nije rekao ništa. Posle nekoliko dana pojavio se u

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Ona sigurno mišljaše, pošto sam bio njegov dobar drug, da moram o njemu što znati. A varala se, jer mi već davno ne bijasmo zajedno, pa tako ohladnjesmo jedan prema drugome.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

i divlja, kako su kritičari redom isticali, nego je to jedna stara, vrlo utanačena i vrlo složena varoška kultura. Moram priznati da me je blesak te stare kulture ispunio radošću. Jer mi je bliska, jer sam u njenoj blizini odrastao.

Šta je zajedničko ovoj trojici značajnih pesnika? Moram priznati da je izbor pesnika isto toliko bio slučajan koliko i nameran.

Prosto sam birao i slagao slike koje su mi se u kosovskoj usmenoj lirici svidele. Moram, ipak, reći da je to samo jedan mali i uzgredni zapis.

Lalića. A uživam u čitanju i kad takođe moram, zbog nastave, ponovo da uzmem u ruke recimo Ćopićevu Baštu sljezove boje.

A to znači delo koje se s najvećim uzbuđenjem ili uživanjem čita. Moram, dakle, biti sasvim ličan. Zato priznajem da sam, koliko sebe poznajem, na prvom mestu jezički sladokusac, a zatim da

svog osnovnog prostora, a kako kao pojedinac kome oduzimaju i prazne – proterujući narod i rušeći svetinje – zavičaj? Moram priznati da ustajem, obavljam poslove i ležem s nekim čudnim, pritajenim osećanjem da sam nešto propustio, zaboravio,

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Bar da je kao što treba kad ga čovek plaća. II PREĐAŠNjI, ANKA ANKA (unosi kafu i služi): Izvol'te! ŽIVKA: Moram triput da molim za jednu kafu. ANKA (bezobrazno): Pa nisam sedela na kanabetu, imala sam posla. (Odlazi.

Dođe mi, boga mi, da potegnem ovim makazama pa da joj razbijem glavu. Ali šta ću, moram da trpim. Dužna sam joj tri meseca, pa moram da trpim. SAVKA (srčući kafu): Eh, takvo ti je danas mlađe.

Ali šta ću, moram da trpim. Dužna sam joj tri meseca, pa moram da trpim. SAVKA (srčući kafu): Eh, takvo ti je danas mlađe.

DARA: Zaboga, majka, šta će ti šest stotina? ŽIVKA: Kako šta će mi? Tolika familija, pa moram svakom da dam za uspomenu i, inače, potrošiće se to za tri godine. Je l' te, deco, a primećujete li vi štogod na meni?

UČITELjICA: No! E, to već prelazi sve granice. Ne bih nikad inače, al' moram reći, zamislite, opsovao mi mater. ŽIVKA: Nesrećni sine, zar učiteljici engleskog jezika da psuješ mater? RAKA: Nisam!

) Tako! Dakle, potpisano je... E, pa čestitam vam unapređenje. Vidite, dakle, da sam održala reč. Ali moram vam reći da nije išlo baš tako glatko. Bunio se vaš ministar, kaže: dobili ste klasu pre tri meseca.

I ja ništa drugo ne tražim nego da se popravi nepravda koja mi je učinjena, to jest, da se ja vratim u službu. Samo, moram napomenuti da ja ne bih mogao pristati na obično vraćanje u službu, bez satisfakcije za učinjenu mi nepravdu.

RISTA (preplašen): Ko? ČEDA: Onaj sa revolverom. RISTA (usplahiren): Pa sad? Ujka-Vaso, govori, šta sad? ČEDA: Moram te prikriti dok ja njega uklonim. RISTA (ustumara se): Gde da se sakrijem? ČEDA: Ne znam...

Ne mogu, ne mogu da je primim, nek ide bestraga!... VASA: Pa ipak moraš, Živka, red je! ŽIVKA: Pa vidim i sama da moram, ali, znaš, sve mi se prevrće u stomaku od muke. Sad mi došla, bestraga joj glava... Nek uđe! ANKA (ode).

– Publici, prilazeći rampi.) – A što se vi cerekate mojoj sudbini? Ne zaboravite da sad nisam ministarka pa ne moram više da budem otmena, i onda neka vam ne bude krivo ako raspalim jezikom po vama!

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

šta je moja tema; ta tema je mucavost, koju ja neprestano savlađujem uz pomoć jednog veštački sazdanog jezika (moram izjedno da govorim naglas dok u ustima držim kamičke53); otuda i potiče usiljenost; kao i potreba da se dosegne

] Zar ja ne znam koliko je to što ja to moram! I to ja ja! Oh!”80 Junakinja tada, upravo kao čist reflektor, preuzima sabesednikovu (očevu) ponavljanu zamenicu ja, pa

Samo tako ćuti. Pa moram, sinko, kao što vidiš, eto, drugoga . . . A nama on ništa neće da kaže. Ni 'bolan sam', ni 'oh', ni 'ovde me boli',

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

XI Ali ovo odbit’ moram, Tako mi oltara, I od sebe i od svojih Davnašnjih drugara: Ko ne metne novi šešir S širokim obodom, Da taj ne

Braneć’ što nam srpska majka Stavila u grudi, Da nećemo i sve branit’ Za čim teže ljudi. Ovo moram odbit’ silno, Tako mi oltara, I od sebe i od svojih Davnašnjih drugara.

„Daj, krčmaru, bokal vina O ponoći! Da ne moram, veli, sutra Opet doći.“ Pije, peva; pije, igra Čiča Mija, Kapa mu je sad od glave Pametnija.

E, to bila nebeska moda, Tad’ bih ti pisô još deset oda, A sad će dosta i ova biti, Još i tu moram od tebe kriti. Al’ tamo kad već Februar mine, Tad je pročitaj radi miline, Pročitaj pa se po svoj Evropi Od slasti

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Na ovakav razgovor šta znam drugo raditi, nego smejati se, a smejati se bez vas, bilo bi od mene grubijanstvo; moram i vas, kao što vi zovete, unterhaltovati, i tako unterhaltujući vas i prepovedajući što sam kojegde čuo i vidio,

(Zateže se.) Ja mogu, vidiš, a tebi je teško. EVICA: Kad se stegnem, moram da stojim kao ukopčana, ne mogu da se sagnem, niti što da privatim.

) Ne znam, ne znam kako ću te vospitati: francuski ne znaš, ne znaš praviti komplamente, a kolika si; sad te moram od azbuke reparirati. EVICA: O, majko, sad je dockan. FEMA: Ja znam, al’ ko bi smeo spomenuti dok ti je otac bio živ?

Uh! (Najedanput ga pusti.) Uh! usmrdila sam ruku (duva u ruku, pak je posle briše maramom), sad je moram tri dana prati, dok je opet u nobles dovedem. VASILIJE: Majstorice, to nije lepo od vas.

FEMA: Kest mašir, marš! (Istura ga.) Bezobraznik jedan, opoganio mi lepezu. Sad je moram pokloniti Ančici. EVICA: Ah! FEMA: A šta ti tu uzdišeš?

SARA: To će biti šarmant, to će biti komi fo... A gle, moja Fineska, o beštija jedna, da se samo ne izgubi; ja je moram ići tražiti.

) FEMA: Riftik, riftik, Ančice, ovaj prokleti francuski jezik zabunio mi je glavu. Sve o njemu mislim, pak u drugom moram da falim. (Pridene sat.) Ančicken, može i ovako podneti, dok se onaj pozlati, je li, Ančicema?

ANČA: Lepo. Igraju vista, taroka, šaha, bostona. FEMA: Moram ovaj vraški francuski jezik sasvim ostaviti. Tako mi je glavu zabunio da ne mogu ništa da pogodim. (Tare čelo.

MITAR: I ona ti je zapovedila da se tako obučeš? JOVAN: Dakako. Ja sam njen pedinter. Sad moram sve drugojače urediti nego što je dosad bilo. Vidite ovaj orman?

) FEMA: Ne parle francuz! JOVAN: (Pravo sam ja majstor Mitru kazao da je poludila.) FEMA: Johan, moram i tebe da dam učiti francuski. JOVAN: A, to mi fali; naučio sam i srpski, tek nisam francuski.

Ja kažem da mi je žao što ne mogu da načinim jošt jednu aljinu, nego sve moram u starom janklu da idem. Ti mi na to odgovoriš da se bog i za nas stara, pak me poljubiš triput, odeš k vratma i

SARA: Pravo, pravo zato se on zamislio. Vidite, madam de Mirič, šta mislite sada? FEMA (klekne pred njim): Ja moram ovako da ga počitujem. SARA: Oho, oho! Šta je to, madam de Mirič? Muški pred ženskima kleče.

Miljković, Branko - PESME

Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam. Nikad da se završi taj kameni san Probuditi te moram Euridiko mrtva. II Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti gde su prizori, s one strane krvi gde voće otrovno

Petrović, Rastko - AFRIKA

Sa granja, sa lišća, sa krova od trske pada šumno rosa kao pljusak. Moram da iziđem na slobodno zemljište, da bih zaključio da kiše niti ima, niti je bilo.

Ja se smejem u sebi neprestano, misleći na lov Švajcarčev, na moju postelju, na koju moram da se pažljivo spuštam da se ne bi rasklopila itd. Posle sat-dva spavanja trzam se iz sna sa radosnim uzbuđenjem.

Bobo je nešto zbog čega vredi preći ovih hiljadu kilometara koji ga odvajaju od Okeana. Pošto sam video Bobo, ne moram ići da vidim Tambuktu koji je, kako vidim po slikama, savršeno iste izgradnje, u manje lepom pejzažu.

Ipak, u čast Sambe, moram zaključiti da se ona pažnja, poslušnost, veština i tačnost u izvršenju naredbi, koja je bila i kod Sambe, ne bi mogla čak

s njima ljuti kus–kus, sok od kokosa i vino od palme, radosno sam primio njihov poziv, već na samu pomisao da tako ne moram gledati u gubavca i konjušara.

plače, šalje poljupce, i odlazi da nađe sina velikog marabuta. Ovaj šesnaestogodišnji deran sav je nakićen i uobražen. Moram da mu obećam da ću ga slikati, da će njegova slika možda izići i u bioskopu, jer bi to, izgleda, najviše želeo.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

STANA (u sebi): Obesni momci, pa se rugaju, A ja im šegu moram trpeti, Samo do kvake vrata njegovih Da me provede lepa laskavost... (Glasno.

Pazi, Suljo!... (Glasno.) Nevolja, babo!... ’Ma kakva je? Jer ako misliš do paše doć, ja mu moram sve po redu javiti... Da te nije starac napustio?... DRUGI TURČIN: Ili si se, ovako stara, u drugoga nekog zagledala?.

Hej, da mi ga je doma videti! TREĆI TURČIN: A kako ti se zvao?... Jer i to moram čestitom veziru javiti. A možda ga i ja poznajem, te bih ti umio nešto o njemu pričati...

Eno Dunava! On ih na onu stranu saldumi; — Taj Glavaš mi se ovde popeo!... (Pokazuje na teme.) Al’ priznat moram da nisam smeo Na njega dosad javno napasti, Sve dok mi nije dirnô zenicu! A sada slušaj, verni Ćerime!

“ „Ja ići moram, moja nevesto! Neću da misli roblje pašino: Gle, čuven hajduk nikud ne smije, Nego se krije kao krtica!

“ Ona ga opet stade moliti. Nato će opet tmula grmljava Upornu volju njojzi javljati: „Ja moram ići, videt šta hoće; Raje se tiče pismo pašino!...“ PRVI TURČIN: Pravi jaramaz đaur!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

krila nemam nikakvoga izvešća; pukovnik Malinovski ništa mi ne javlja, a od podne ga napadaju Turci sa svom žestinom. Moram znati šta je tamo. Nađite mi odmah kapetana Vojvodića.

reč u grlu; pričekam nekoliko trenutaka da se uspokojim, pa onda priđem Komarovu i rečem mu: — Izvinite, ali ja opet moram da obratim vašu pažnju na one predmete na kosi.

Černajev odstupi od njega i produži svoje psovke i prokletstva: — Ja moram da bežim, ja ću da ostavim ovu nesrećnu zemlju, gde me niko ne sluša: moje se naredbe ne izvršuju, moji ce planovi

— Lasno ću ja to! Pametnoj glavi i jedno oko dosta. — On se tužno osmenu polovinom usana. — Bar sad ne moram svaki čas prižmurkivati na lijevo kad nišanim, no mi 'vako stoji vazda na gotovu — zatvoreno...

Sigurno mu je to bio lep izgovor da se ukloni od kuršuma: »E, znate, moram da vodim gospodinovoga konja u štab...« Poletim bataljonu i povedem ga napred sve u kasu.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Pa sad me ljubav goni Da ištem oproštaj, — Gle, šta učini sa mnom Maleni cvetak taj. HIH Ja ti moram i to reći, Neka i to znaš, — Srpkinja si, treba da me Srpski pogledaš.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

A narednik, međutim, ima nežno, potpuno izbrijano lice, i kosu začešljanu „a l'embuѕqué“. — Pošto ja noću moram da se dižem, to lezite vi uza „zid“ — reč mi narednik Dragan. — Imate li stvari?

“ Ja se ljutim i protestujem što moram da se penjem po već utapkanim stazama. A oni su za sve vreme jurišali na bajonet.

Duševni bol kao da me prigušio, pa ne mogu jednu reč da kažem. S naporom sam rekao Tomi da ja Arletu noćas moram videti. On pogleda na časovnik. Veli da isto i on želi, ali misli da je već dockan.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Jovan Pačić TUŽBA Liru moram, jadan, ostaviti, Smutno-glasne pokidati žice, Pjesna vrste mojih zagladiti, Podret pjenik, bacit il’ u trice: Jer ji

Sećaš li se onog jada Kad glas dođe iznenada, K’o iz vedra neba grom, Da ja moram odlaziti, Tebe, dragu, ostaviti, I moj vozljubljeni dom?

Zato sam ovako počeo. — Kad nisam tako srećan da sam Kosovo polje, Sitnicu reku, Kruševac i pr. vidio, moram se pomagati voobraženijem i sopstvenom njegovom živopisiju.

ovako: Mati mi je hrvatskog Osa moga ud, Hrvatska ga gojila Majke bijela grud, Zato i ja roditi, Hrvatskog odgojiti Moram... (itd.) Postoji čak i slovenačka varijanta ove Subotićeve pesme. Deželić ju je štampao na str. 609—11, pod br. 498.

U mojoj kući malo ne bijaše danas za ručak stihova! Ja kod ognjišta, donesoše mi se novine, — sad sve na stranu, moram viditi šta je na bojnome polju — — — — — Julčika sirota opominje pečenje da treba k vatri metati. Ostavi me na miru!

Jakšić, Đura - JELISAVETA

— A Stanišu!... Njega, kô brata svog, Još neko vreme moram štediti Za ljubav sveta — jer ga poštuje — A posle — videćeš! Sad zbogom!...

Sa mitropolitom Danas se jošte moram videti. On jedan može ovu bujicu, Što se kô silan vihor podiže Zbog prognanoga starca vojvode, Svoje riječi silom

Đurđe!... Tolika žrtva Što sam na oltar vrele ljubavi Beščuvstvenome mužu podnela — Pa?... I opet, kneže, moram pitati: Gde su ti onih deset stotina Što si na način ’nako svečani Pred glavarima ovih planina Venecijancima kao

A sada zbogom! Sa vladikom se moram sastati. (Poljubivši je odlazi.) SEDMA POJAVA Na istome mestu. Jelisaveta sama, a zatim kapetan Đuraško.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

ANĐA: Pa jeste, al' nemoj sad opet da otvaraš pisma. JEROTIJE: Moram! Nije što hoću, nego moram. Znaš kako je to, ostane čoveku u krvi.

ANĐA: Pa jeste, al' nemoj sad opet da otvaraš pisma. JEROTIJE: Moram! Nije što hoću, nego moram. Znaš kako je to, ostane čoveku u krvi.

ANĐA: Al' ovo, u kafani; ja da doživim da moja kćerka ide u kafanu sa mladićem! MARICA: A ti nemoj da doživiš! Ne moram ja ići, može on ovamo doći ako pristajete. ANĐA: Ama kako ako pristajemo? Niti znamo ko je, ni šta je, ni...

MARICA (odlučno): Slušajte, oče! JEROTIJE (kao gore): Pst! Stvar je vrlo važna! Izađite iz ove sobe. ANĐA: Moram da razgovaram s tobom nasamo, jer nemamo vemena. JEROTIJE: Ima i država da razgovara sa mnom nasamo, a država preča.

zauzet sam mislima... Vrlo važne brige. MARICA: Ja ne znam kakvu brigu imaš, ali ja moram govoriti s tobom još sad. JEROTIJE: Ne mogu, nemam kad! MARICA: Ako ne govorimo sad, biće dockan.

JEROTIJE: Ne mogu, brate, tamo. Što god progovoriš u kancelariji, čuje cela čaršija. Moram ovde, sigurniji sam. 'Ajde, evo ih, zatvori dobro vrata. ANĐA: Dobro! (Odlazi i zatvara vrata.

JEROTIJE: Ono, da je ona stroga, to priznajem, ali što ne ide, ne ide. A ja ne mogu u srez, moram biti ovde; svaki čas može stići kakva nova depeša od gospodina ministra. Moram biti ovde.

A ja ne mogu u srez, moram biti ovde; svaki čas može stići kakva nova depeša od gospodina ministra. Moram biti ovde. Nego, gospodine Žiko, kad bi ti mogao nekako da se razdremaš?

Idem ovaj čas na telegraf, poneo sam šifre pa ću tamo napisati. Moram lično, jer ovaj naš novi telegrafista, kad je trezan, kuca kao singerova mašina, a kad provede noć sa gospodinom

Tako mu recite i neka počne odmah, neka ne čeka mene, ja moram da pošaljem depešu. (Ode.) XI ŽIKA, MILISAV ŽIKA: Bre, ala se prepao kapetan. MILISAV: A tek da si ga video jutros.

Ovako javno, svi da čuju. Ne slušaj ga, gospodine Vićo, nego čitaj! Slušajte! VIĆA (čita): „Da bi ti bilo sve jasno, moram ti izneti celu situaciju ovamo kod nas...” KAPETAN (zadovoljan): Tako, brate, jedva jedanput nešto revolucionarno.

Jakšić, Đura - PESME

O, da divna mesta! Lepša nikad nije s uresom nevesta! Izvezeno cvećem, okićeno goram’ — Ja i ovo mesto ostaviti moram!

sam svezô, opanak pritegô, I ja bih sa suncem nekud dalje begô; Ali jedno srce, drugo sudba želi: Ja po sudbi moram, što ona prideli. Vidiš ono stenje što se nebu penje? To je volja sudbe... gorko prideljenje!...

Ćipiko, Ivo - Pauci

Prosto, to ne bih mogao ni ja da shvatim! — smije se doktor. — A što ću mu ja? Neću ni da okom krenem gdje ne moram; neka ide u odvjetnika! — Lijepo bi ga ti upravio! — plane Ivo, i prezrivo se nasmije.

— Otpočinite malo! — javi se starome. — Ne mogu, moram danas svršiti! — odgovori on, ne podižući već očiju, kao da je sa prvašnjim osmijehom izvršio svoju dužnost.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Znao sam da preteruje, da je lepo vaspitan čovek i eto pokazuje svoju učtivost. No svejedno, opet moram da priznam da mi njegove pohvale gode.

Monah sam i greh je što se razumem u te stvari. Ne bih se hvalisao tim da ne moram ovde izreći istinu. Ne mogu je zaobići. Prosto, volim da gledam dok se to događa.

Pred ovim pitanjem posustajem, nem i uznemiren. Mučim se da osvetlim onu noć kao da baš ja moram da je prođem korak po korak, pokret po pokret, istim sledom, polako, da ne bih nešto propustio da učinim.

Ne sme, veli, u buduće napolje jer dolazi Brzan, svaki čas može biti ovde. Napolju je opasno. Ja, kao njegov iguman, moram mu to zabraniti.

da odvojim desetak najboljih ljudi da krenu u potragu za njenim nestaškom, i to baš onda kada mi je svaki čovek potreban. Moram da izdvojim jedino obučene ljude ovde, da ih pošaljem u sigurnu pogibiju samo zato što je taj usijani vetrogonja izašao u

To su se sudarile dve krvožedne gomile, rešene da jedna drugu istrebe. Moram zatim da naprežem sluh ne bih li čuo sve, pa i kad zamre buka i produži se u tiho stenjanje i cviljenje, ne mogu da se

Jedna ipak ostaje toliko otporna na moj trud da moram pristati da je domislim do kraja. Naravno, Prohor, ko bi drugi.

zamršenim vijugama njene šare utvu zlatokrilu, da ću onde izgubiti vid te neću više znati kako i kuda da se vratim? Moram li sve vreme buljiti napolje u ledeni zverinjak, čuljiti uši da mi ne promakne nijedan zvuk zavijanja, režanja, besnog

Hoće li? Trebalo bi. Imaju li oni po dvadeset i pet godina? Imaju. Pa? Moram li ja da crvenim za njih?! Dadara, ratnik, vitez — da crveni! Trebalo je tada da izađem iz džbunja.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Prvo reče: - Oče sedi, Koliko ti vladar vredi, Kad na mojoj glavi sja, Osvećena kruna ta? Drugo moram odmah reći, Za koliko može preći Ceo ovaj beli svet, Al' najkraći da je let?

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Ali ja sam niti sam veštih ruku, niti osobito dovitljiv u pitanjima poklona. Zato se moram poslužiti tuđim rukama i koristiti slučajem. On mi je, kako izgleda, došao sad baš u susret.

No već je vreme da dovršim ovo pismo, naš voz ulazi u stanicu Plovdiva, i vreme je večeri. Zato moram da se oprostim sa Kleopatrom i Aleksandrincima, sa kojima provedosmo ugodne časove.

No, ove godine, naši se putovi razilaze. Vi putujete Vašoj sestri u Norvešku, a ja ne mogu za Vama. Moram ostati u svojoj zemlji. Tako me, bar, uverava moj saputnik.

“ Bunić je raznežen. Ja mu saopštih moje želje. „Vi dolazite“, odgovori mi on radosno, „kao poručeni. Ja moram, i onako, u carske dvore da se sastanem sa državnim kancelarom Barvicijusom.

„Bože blagi!“ reče on, „da saznam da mi pretstoje teška vremena, ne moram ni da pogledam u nebo, dovoljno je da zavučem ruke u svoje prazne džepove.“ Mi se nasmejasmo.

Jer, da se Zemlja kreće, u to nije sumnjao Kepler nijedan trenutak. „Moram“, reče on samom sebi, „pa ma me to mojih očiju stalo, iz tog prividnog kretanja odrediti stvarno kretanje zvezda.

U varoši ne patim od toga, pa se zato spremam za odlazak. Večeras putujem za Beč. Pre moga odlaska moram obići i pregledati ovo moje imanje da bih se uverio da ga u redu ostavljam i da su svi njegovi prozori dobro zatvoreni, a

toga se ne bojim, izgledati sitno, ali, vidite, već pri prvom koraku, kada je vreme da Vas upoznam, sa njim samim, ja moram da Vam savetujem da mu ne odemo u posetu.

škole, a tamo, na desno, na samom ulazu u glavnu ulicu Videna, vide se još poslednji ostaci jedne stare zgrade koju moram naročito da spomenem, jer ona ima svoju istoriju, i bez obzira na to što sam i ja u njoj stanovao.

Da ja moram odlaziti, Tebe, dragu ostaviti, i moj mili rodni dom!“ Taj grom bilo je jedno preporučeno pismo moga čika Andrije.

mukom, uvideo što bi mi inače moralo biti već na prvi pogled očigledno: da dve nedelje pre Vašeg dolaska u Berlin moram biti na svojoj dužnosti u Beogradu.

To isto osećam i sada, pa zato moram pognute glave da Vas provedem pored toga zida i odvedem u mrtvi svet, kakav je bila naša Zemlja pre onoga neshvatljivog

Stanković, Borisav - TAŠANA

I onda ja sve moram da znam, da bih za sve ja bila kriva. (Sasvim besno unosi se materi u lice): Čuješ, ti, evo ja tebi sada kažem, a ti

I sada, evo, jedva što dođoh. TAŠANA Ako, dedo. Hvala! MIRON Kazuj, nemam vremena, moram odmah da idem. TAŠANA Sedi, dedo, molim ti se!

TAŠANA (u zabuni postiđena): I znaš, dedo, sramota me. Ali moram da ti kažem, sad mi već i ti nisi onako strašan. I tek sada, iz lica ti i glasa, sve više vidim u tebi ono što sam

mi biti jedini razgovor, jedino prijateljstvo, jer ja od ljudi nikada ne smem da očekujem ljubav, prijateljstvo, zato što moram da sam uvek ispred njih, iznad njih, da bih izazivao samo poštovanje. TAŠANA Bože, dedo!

Ne da se nasmejem, nego da se ne trzam, kao što pred drugima moram, bojeći se da ne učinim nešto što nije red i običaj da udovica učini. (Gorko): Oh, ali tebe nikako! Da, da...

SAROŠ Sad me ubi. Gde si, za Boga, bila? NAZA Tamo gde sam trebala. I dobro je što sam bila. Ali me ne prekidaj. Moram da se žurim da stignem družinu. Dakle, kada poče zora, kao što znaš, ja se izgubih. Odoh pravo tamo. Kod Stane.

I ne može se više. Ovo nije jedna i dve godine, nego ko zna koliko će biti. Hajde što ja, kao sluga, porad hleba, moram ovde služiti, i na njega, Paraputu, paziti, ali kako ona može? Kako se njoj ne dosadi da samo nega dvori, čuva?!...

JOVAN (prekida je pokazujući na Paraputinu kućicu): Ta ceo dan bih voleo orati i kopati, nego što moram na njega paziti. Ne znaš ti, da se od straha izludi!

Ne znaš ti, da se od straha izludi! Bud moram da ga čuvam, tud moram i sve kamenje, što sa sobom donese, da izvlačim i sklanjam.

Ne znaš ti, da se od straha izludi! Bud moram da ga čuvam, tud moram i sve kamenje, što sa sobom donese, da izvlačim i sklanjam.

I to njegovo ludilo da ga jednako potpaljuju i da će on živ izgoreti, to ga jednako drži. I zato moram gotovo celu noć ispod njega to kamenje polako da izvlačim i sklanjam, da ne bi — kad, po običaju, đipi i počne (tobož se

Pa bar, kad nije besan, da je kao svaki drugi, kao čovek. Nego, i onda, leže i izvaljuje se gde stigne. Iz ruku moram zemlju da mu otimam, jer hoće da je jede; od svake bare da ga sklanjam, jer neće ovu čistu vodu, sa češme ili iz

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

S te strane zalazi, pred veče, zar ti to ne znaš, teško meni! — Paula pocrvenela. — O, Gospode, moram i da se prekrstim. Ma jesi li ti ikada videla da se taj prozor izjutra zacrveni? — Nisam. — Pa koji se onda zacrveni?

U štalu da je privežeš!... Moram govoriti s njenom majkom, uzeću je na brigu kao svoje dete, ne mogu pustiti da dobra i lepa devojka ostane luda, i vuče

S druge strane, Nola je Lazariću rekla hoću, a pred ocem je objasnila postupak. — Moram ići, zato što ovde ne mogu ostati. Prilika mi je da se udam sad ili nikad.

— Jesu još jaka, ali su stara, otrcana, a ja, znate i sami, svaki čas moram da se vozim do suda, do gruntovnice, do advokata...

Čudno govori i mnogo zna, taj balavac... Dete bez matere, gotova nesreća... Večito je međ slugama i međ odraslima... Moram koliko sutra razgovarati s njegovim ocem, kad dođe, što rekao prota, po harač...

I nemam na šta da ga trošim. Imanje odbacuje samo malo manje nego dok mi je muž živio. Poplaćam sve što moram, i ostane dosta. Četvoro dece imam sad, ali, eto, nijedno od njih ništa ne košta.

Ne valja to... A mali Luka, verujte da mi baš nije milo da to za Švapče kažem, ali moram istinu govoriti: na tom je detetu Božji blagoslov.

Sreća je što u školi napreduje. Mene sluša, moram priznati, ali posle opet udesi da radi drukčije... A Julica, to je ono što je moj otac govorio: da neko može da bira

je brzo ipak svela sukobe u sebi na sledeće: kao sestra, morala bi popuštati; kao majka, ne smem ništa propustiti, moram upravljati tim polubolesnim i slabim stvorenjem. Sabrano je rekla Julici: — Pričekaj, sine, da se presvučem.

Zemlja će roditi i hraniti dok je zemlje, ali koga će hraniti, to je pitanje! — „E pa dobro, Nano, onda nije vajde, moram znat izučiti i hleb zarađivati... Ili, bolje, moram se dobro oženiti... Znate, koga mislim da uzmem?

— „E pa dobro, Nano, onda nije vajde, moram znat izučiti i hleb zarađivati... Ili, bolje, moram se dobro oženiti... Znate, koga mislim da uzmem?

Nije to razgovor za mlad svet. Odmaraj se, mučenice. Gle kakve su joj one njene divne staklene ruke... Moram je dobro osigurati, i što pre. Starim naglo.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

i namerenije imati, kao i svaki koji neće da je lud, pri početku nastojaščeg dela, i ovo mojim čitateljima za dokazati, moram malko putem Aleksandrovim.

Ko će zabraniti šaljivcu istinu kazati? A što se apatije tiče, priznati moram da ja sa žalosnima plačem, a s veselima pevam, il’ mi se oće il’ neće, pa ko zna bolje, široko mu polje. Dalje mojim g.

— No međutim, da bi vaše zaktevanje zadovoljio, koje je česno i pravedno, moram knjige premetati, jer tako se spisatelji pomažu.

Meni teško pada na dobrodetelj senku bacati; ali po dužnosti istoričeskoj istinu javiti moram (dobro bi bilo kad bi svi istorici ovu dužnost točno ispunjavali i ne namećali čitateljma ono verovati što nije niko ni

Ja te, dakle, oslobođavam, no to ti jošt kazati moram da ja s tobom zajedno pobeći prinuždena jesam, jer bi inače muke tebe radi trpiti morala.

Evo ovako se kod nas ženi; sad da vidimo kako se udaje. »Nije šala, ja imam 15.000. Ja moram osobitu priliku da nađem. Tko je taj? — Trgovac? Ja nisam za trgovčića: moji 15.000.« — Ovaj je beamter.

Tko je taj? — Trgovac? Ja nisam za trgovčića: moji 15.000.« — Ovaj je beamter. »A baš, golica, oće da ga ja ranim. Ja moram nositi val, moram ekvipaž imati, hm! Moji 15.000.« Gospodična, međutim, ne primečava da 15.

Ja nisam za trgovčića: moji 15.000.« — Ovaj je beamter. »A baš, golica, oće da ga ja ranim. Ja moram nositi val, moram ekvipaž imati, hm! Moji 15.000.« Gospodična, međutim, ne primečava da 15.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

I eto, toga opravdanja radi, ja moram ovu prvu glavu posvetiti predgovoru. U jedno doba, nastala je bila čitava hajka na mene.

najpouzdaniji fakat u životu svakoga čoveka ipak, pišući autobiografiju, svako obično izbegava da počne sa tim faktom. Moram se, dakle, i ja izmiriti sa tim već usvojenim načinom pisanja i početi sa rođenjem, mada je baš rođenje često puta sporan

Kad je već reč o mome ocu, kao šaljivčini, moram pomenuti da su, kako po svemu izgleda, i moji dalji preci bili u neku ruku šaljivčine.

No važnije nego to je da sam ja, posle prvih zuba, na kraju prve godine, već stao na svoje noge i prohodao. Moram priznati da sam u prvi mah išao četvoronoške.

svi ukućani utvrdili su da sam „vrlo živo dete“, te se majka čak i prilikom poseta brižno vajkala: „Ja ne znam šta ću, moram otvoriti četvore oči, onaj moj mali je neobično živo dete!

Ali, u pohvalu sebi, moram reći da sam imao neobično dobar sluh i da sam svaku reč koju sam čuo uvek vrlo korisno upotrebio.

Pre nego što ću poći u gimnaziju, otac mi je održao jednu dužu reč, ubeđujući me da sad već moram biti ozbiljan i misliti na svoju budućnost; majka me je blagoslovila, a tetke su potresene plakale, saučestvujući valjda

Prema svemu tome, ja moram još mnogo strana ove knjige posvetiti školovanju. U jednom trenutku, mislio sam da idem redom od razreda do razreda, ali

— Jesmo! — Pa ipak ne priznaje? — Ne! — Tad — grmi veliki inkvizitor — neka mi bog oprosti što moram upotrebiti i poslednje sredstvo da isteram demona uporstva iz tog bezbožnika.

Glavno je strpljenje. — To sam imao. — E pa, eto ti odgovora: brak je strpljenje. Ja sam strpljenja odista imao, ali moram ovde učiniti priznanje da su me tome strpljenju naučili i privikli moji kritičari.

Počeše ponova da me kucaju, pipaju, osluškuju i onda se podeliše u dva tabora; moj domaći lekar bio je mišljenja da ja moram u roku od dvadeset i četiri sata umreti, dok je drugi, njegov kolega i inače moj dobar prijatelj uzbuđeno uzvikivao:

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Koristite barut iz čaura, pijuke, bombe... vatru... sva razarajuća sredstva... Gospodo, teško mi je što vam moram reći,. ali... izvolite na posao! Ćuteći, izlazili su oficiri. Maglovito iščekivanje postalo je sada golo zbivanje.

— Gospodine potporučniče, zove vas hitno ađutant puka — reče ordonans. Ne beše mi pravo što sad moram da gazim blato. Ali se ipak digoh. — Blago tebi! — dira me Dušan. — Vidi se, da te oni iz puka mnogo uvažavaju.

— Zaista, ne bi bilo dobro! — klimao je glavom naš komandant. — Ja moram da požurim. Hajd’ zdravo! — potpukovnik Petar rukova se sa komandantom bataljona i potera kasom.

— Takvu mi, brate, daj artiljeriju, koju mogu da smestim u rov. A kad propadamo, onda je propast zajednička, a ne moram da mislim kako ću još i vas da spasavam smeje se komandant.

Petrović, Rastko - PESME

mrak uzmem je za ruku, i, ne što pogađam njene misli, već je njoj nemoguće više da misli do ono što ja ni pogađati ne moram; ja držim njenu ruku u svojoj, i to je dovoljno da je ceo tok njenog života skrenuo novim pravcem.

O, pa ako, ako moram umreti, jer prestaje mi disanje, I biva ispunjena pučinom poslednja mi praznina, Pošto me izgube iz vida neće shvatiti

istina; O pa ako moram umreti, jer prestaje mi disanje I prestaje, u prostor, mog tela sporo zidanje. MOLITVA VUKA Bar spavaj, bar spavaj ako

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Ali, kada se Sunce pope u sam vrh neba Kapljica reče: — Moram otići, moram, moram! Zadrhta Cvet, od strepnje, ali ne reče ni reči.

Ali, kada se Sunce pope u sam vrh neba Kapljica reče: — Moram otići, moram, moram! Zadrhta Cvet, od strepnje, ali ne reče ni reči.

Ali, kada se Sunce pope u sam vrh neba Kapljica reče: — Moram otići, moram, moram! Zadrhta Cvet, od strepnje, ali ne reče ni reči.

Kako su im sada bile mrske! — Kako pravo imaju one na dom koji ja moram da napustim? — povika debeli seljak kad vide kako jedna od roda umesto na krov — pada na ledinu, i potrča da je dotuče

Ko zna šta ga iza tanke crte neba čeka? Širok je i šaren svet... — Moram otići, moram, moram! — šaputao je dečak. — Na ovom prokletom pesku orao ne orao — samo čkalj i trn rastu!

Ko zna šta ga iza tanke crte neba čeka? Širok je i šaren svet... — Moram otići, moram, moram! — šaputao je dečak. — Na ovom prokletom pesku orao ne orao — samo čkalj i trn rastu!

Ko zna šta ga iza tanke crte neba čeka? Širok je i šaren svet... — Moram otići, moram, moram! — šaputao je dečak. — Na ovom prokletom pesku orao ne orao — samo čkalj i trn rastu!

Tek kada rub istočnog neba porumene — ona otvori oči, i šapnu: — Moram ići! Ču li mladić njen šapat? Ko zna! Zvezda je od te noću, svaki put kad se nebeska bašta kao ružičnjak svetlošću

— reče Velika Zvezdana Majka, ali Zvezda nije mogla da prihvati njen savet. — Moram da je napustim, majko! — Zvezda žalosno obori glavu. Zvezdanu Majku to u prvi mah naljuti, zatim uplaši.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Ona jedno pogreši, što prvo tebe, pa posle mene rodi, te s’g moram da ćutim, da te slušam, jer si stariji! Toj ona samo pogreši: što prvo tebe, pa posle mene rodi. — A majka je majka!

Neću da gledam. Nego, ne smem. Gazda predsednik ubiće mene ako tebe nema. Pa zato sam ovde. Moram da te čuvam. Ne smem da idem... KOŠTANA (besno): Čuvaš me? (Stresa se.) Bojiš se da ne bežim? (Prkosno.) Neću!

Šantić, Aleksa - PESME

Kad na tvoja nedra panem, Raj nada mnom počne sjati; No kad rečeš: ''Ja te ljubim!'' Moram gorko zaplakati. 5 Skoro sam u snu gledô tvoj lik drag, Putem gde šumi jablanova red.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

Jer hoće meda Gnjavi me pčela Jer mu ga ne da Gnjavi me deda Pa me baš gnjavi Deda je zbilja Gnjavator pravi Moram još reći Radi dojma Koga ja gnjavim Nemam pojma OTKUD MENI OVA SNAGA Otkud meni ova snaga Gde bih steko te

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Dajte mi samo kakvu slamku. — A šta će ti sad slamka? — zinu Stric. — Kad smišljam pjesmice, ja moram da žvaćem slamku, inače posao ne ide — objasni Potrk.

— upita knez i pogleda starca s velikim divljenjem. — Ne, nego će on sigurno pobjeći na prvo drvo, pa ja moram imati pri ruci ljestve da bih ga stigao i ulovio. — Imaš pravo — poučno reče knez.

— Još stari narodi služili su se ljestvama pri opsadi gradova. — A moj se brani kamenjem — reče jedna strina. — Moram zato ponijeti kakav stari lavor da zaštitim glavu. — I štitove su stari ratnici sa sobom nosili —dodade knez.

— Nikog preko dana ne možeš kod kuće naći, sve se razbježalo od avijacije — žalio se poljar Lijan. — Moram ljude loviti po kukuruzima kao zečeve.