Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Sve ustalo na njih kao na bijelu vranu. Sve se sklanja od doma tvojega kao da u njemu čuma mori... Na Stankovu dušu kao da planina pade... Jadni njegovi roditelji!
Dučić, Jovan - PESME
S topola jastreb mladi Baci u sunčev sjaj i zlato Svoj krik večite gladi. SVITANjE Jutarnji strnjik mori slana, Iz polja nešto teško vapi, To plitku reku davi brana I kida jetki napor slani.
SUŠA Već mesecima oganj daždi, Prepuklu zemlju mori suša; Najzad će sunce sad da zaždi Zamrli gajić oskoruša. Suv potok kraj kog mrtvo ćuti, Bez glasa i bez prama
Sve žega mori kao čuma; Dolina puna nemog straha; U polju nasred belog druma Veštica diže stub od praha. ĆUK Nad smrekom prva
Za kompromis je vaša klika, I u mrak zadnjeg pokolenja... Dok naše vrte mori slana, Vas mirno sunce i sad greje: Vama je teško bez kišobrana, A lako vam je bez ideje. 1943.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
— Da se ispovjedim! — reče pop. Vladika se zabezeknu: — A kakav tebe grijeh mori? Pop slabo mahnu rukom, kao da mu priđemo. Vladika sjede na stolicu do kreveta, a mi se iskupili unaokolo.
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
— Ne diraj me, mori! Pusti me! Oh!... Sada, jednoga dana sretoh Ljubu. Bila kiša. Blato na sve strane. A naročito iz njiva i bašta
Tad bi se Taja digao, došao pred vrata i počeo da je tera, goni iz te svoje sobe. — ’Ajde, idi si mori, idi. Moje je to! — I pokazivao bi on na sobu u kojoj se ona razbaškarila s drugim prosjacima. — Moje je.
Zato je pobegla iz sela gde je služila i došla u Kale da traži „raskovnik“. — — — — — — — — — — — — — — — — — — — A mori! — pitaju je žene. — Zar te nije strah što si sama i to tamo u Kale, u goru? I to još noću sama?!
— Pa što se, mori, mučiš, što ne siđeš ovamo, u grad. — Groze se žene kad vide ta njena izgrebena, krvava kolena. — A, — odbija ih, —
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Rogozić je još mlad, gorostasnog stroja, ali nešto jako opada. Žuti mu se obraz, unutra ga nešto mori. Nikad se ne nasmeši, niti ga većma što zanima sem parnica; što teže parnice, za nj su važnije, interesantnije.
tek što je Marko njoj nove haljine napravio; Alki je opet nemilo što Marko tolike haljine Mici pravi, a sebe radom za nju mori. Što Svilokosić u jednu i drugu kuću dolazi, nijednoj se ne dopada.
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
Što ćiš da jediš, što da pijš? Što si stekla? Kad je bilo rat, kad je bilo kugu, da mori malo toliki ljudi? More, propadniš, more, propadniš, kukavico! JUCA: Nisam se ni tom nadala da ću kod vas propasti.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
kraj mene, so će mi legniš do mene Stameno, lelej, polje šareno, izgoref jagnje za tebe, duri da se spavam do tebe, de mori Jano dej, kazali jagnje bre.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
I što je čudno, kod kuće ga uvek misao o ženidbi mori, a kad dađe među frajle, on u toj konkurenciji zaboravi na ženidbu, pa s njima „štrika“, „hekluje” i pripoveda kako je
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Tako se ispostavi da je mesna bibliotekarka rođena kafanska pevačica (pevala je gostu na uvo »Šano, dušo, Šano, mori...«), dok ju je upravnik škole pratio na violini.
Radičević, Branko - PESME
“ jedan drugog kori, Živo s' radi, al niko s' ne mori, Gledni samo posle uje svake, Gledni, brate, one noge lake, Ta tek što se svirac čuje, Već u kolu s' poskakuje,
đurđica; Zbogom, dole, zbogom mirisave Pune one ljubice ubave; Zbogom i vi po njima izvori, Velja slasti kada žeca mori; Zbogom ostaj, ubavo Belilo, Ti mi beše uvek mesto milo, Svud po tebi deklice, tanane, Svaka od nji laka kâno
Pa ako tuga kakova ga mori, Nek siđe dole, nek se zagovara. Da l' ima možda tu kakvoga druga? Na to bi mogô odgovorit sluga; Al' on je skoro
vrata stade, pa u dragog gledi, U njega gledi, pa drkće i bledi, I gledaše ga baš po sata duga, De srce njemu teška mori tuga, Pa od stra ljuta sva zadrkta mlada, Jer njega taka ne vide nikada.
— sve jednako, To ga muči, to ga mori. Veće sunce naglo jako, Konjic mu se veće smori, Vanja doma da se vrati, — Zaš baš danas, to ga prati.
uze: Kako mučke teče sjajna, Njemu jače srce bije, Kao neka teška tajna Tamo na dnu da se krije, Sve ga jače muči, mori, No sad voda zaviori. XXIII A iz vode njemu mila Pomoli se, ao jada!
Sunce plamti, sunce sjaje, Ona svoju dušu daje, Dušu daje, ne izdaje — De je ona već u dvori, Golema je bolja mori. Tako tužan, kâ to sada, Nije bio još nikada. On je glenu, ao jada!
„Sveću, sveću!“ — Eto sveće, „Glava, glava sve s' okreće... Al' ta sveća slabo gori, Oh, ala me žeđa mori! Vode, vode!“ I po vodu ona ode. „Što bi, Bože ti sileni! Da l' od onog — kuku meni!
Za njom, za njom! svako zbori, A strava ga jošte mori. I odoše kušat sreću, Stenje, drva, sve premeću, Desno, levo, svuda traže, Ma niotkud da s' ukaže; Ali tamo nešto
Kud pogleda, onde pada, Oh da ubit mož' i jada, Što ga muči, što ga mori, Što mu živo srce pori! Obazre se pa je glenu, Ma se odma nazad krenu: „Ao srećo, i ta sada, Da sa mene, mene
Amo mečku, amo mrka vuka, Nji on traži, no mu zaman muka. On se vije po stenju i gori, Nigde zverke, zalud on se mori.
nagâ vojevoda Vlajko, Ali neće Podgorica Rajko: Mimo sebe čete propuštaše I na puste Turke nagonjaše; Čete rabri, a mori ga strava, Strava, brate, onaj kleti đavâ Štono srce iz junaka trza Pa ludano noge mu ubrza.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Uđe on zanoseći se. — ’Adžike mori! Što? — Ali se brzo trže kad me spazi, skinu kapu i pogleda me neodlučno. Zatim baci kapu, nasmeja se tupo, pa, šireći
Da znaješ, mome, mori, da znaješ Kakva je žalba, mori, za mladost?! Ču se gde zapeva on. — Žalba! ... — dahnu silno Cveta.
Da znaješ, mome, mori, da znaješ Kakva je žalba, mori, za mladost?! Ču se gde zapeva on. — Žalba! ... — dahnu silno Cveta.
— Nane, nane, mori!! — zaplakala se. — Nane, nane... — grcala je tako stojeći ukočeno i cepteći od straha, da je bilo muž ili ko iz kuće
Kostić, Laza - PESME
” Šesta noć se tako zbori, šesta noć se tako gori, šesta noć se tako mori, šesta noć: od naslade i miline verne strasti Deliline u junaku većem gine svest i moć.
Lalić, Ivan V. - PISMO
A više im krv po volji: Odiseju, ovna kolji — u groznici čelo gori, To na moja usta zbori Elpenor u noćnoj mori — Dane, zorom progovori! Asfodele, sunovrati Koje crni vetar klati, Bole ne znati no znati Ko li će vas sutra brati.
More, More na suncu i u noćnoj mori Nekog Kolumba nasukanog, ili Voda što krotko pokori se sili Kad zatvore se ustave nebesa, More poslušnik moći što ga
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Ester Vilijams, ni Zolio Kiri, ni Grejs Keli, Čarli, ni ona, jer i nju smo Čarli i nju, ni stara Perl Bak, ni Dafne di Mori, ni Džejn Osten, ni sestre Bronte; jer i Šarlotu smo, Čarli, a i Emili smo, Čarli, i nju, i nju, ni Simon de Buvoar, ni
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Petak se krije. Cvokoću zubi Sedmici celoj. („Subota“ - čujmo „mori me tuga“. Skrušeno, šumno „prolazi sprovod“.) - Zev bi da zevne, jabuko tvorbe, tupo, široko.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Zašto me mori u jesen tuga? KRAVA: Šalju nam jesen dobri bogovi, kud oko baciš — sena stogovi. Prikane dragi, majka ti zdrava,
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Nalakćen na stolu on je mračno ćut'o, Kao tajni užas da mu duši mori — No bezumno ruka poletela maču. Kad se krik užasni još jedan put začu.
a ja ću umreti, Opusteće sjajni Brankovića dvori: Ali tajnu svoju ja ne smem poneti, Tajnu, što me muči i dušu mi mori! Ispovest mi treba, za to sam te zvao: Oče, — ja sam majku svoju otrovao...
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Neka teška slutnja obladala je njima od jutros, pritisla im dušu, stegla srce, pa ih tako drži, mori ih bez prestanka. »Šta on hoće ? razmišlja Ljubica o celom događaju. Nisam ga dobro ni razumela.
O, ala me je Bog teško kaznio!... jeknu ona očajno i podiže glavu. — Znam da vas neko teško zlo mori, reče Gojko, pribravši se malo. — Ali ma šta bilo, znajte da ne odstupam od svoje reči. Do vas sve stoji...
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Pogledaj, mori devojko! Jeli ti slika prilika; Ako ti nije prilika, Uzmetni vence, pa beži, Do posle da ne govoriš: Prevara što
142. Štono mi se Travnik zamaglio? Ej, da li gori, da l’ ga kuga mori? Djevojka ga okom zapalila, Ej, čarnim okom kroz srčali pendžer. 143.
185. Jano mori, Jano, slunce ogrejalo, Slunce ogrejalo, rosu omajalo, Po rude rudine, po nove gradine, Po nove gradine, po bele
rude rudine, po nove gradine, Po nove gradine, po bele pšenice, Po bele pšenice, po alave ruže, Po alave ruže, Jano mori, Jano. 186. Paun pase, trava raste, Gora zeleni; I gora se listom sasta, A ja nemam s kim. 187.
240. San me mori, san me lomi, Spavala bih ja; Ali mene sanak ne će, Nego Jova mog; Čuvaj, sanko, Jova moga, Čuvao vas Bog! 241.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Zavuče mu se u grudi neka bezuzročna tuga, koja poče da ga muči, da ga mori. Čelo mu se namršti, oči jače zasijaše, celo lice dobi suviše ljutit izraz.
Čelo mu se namršti, oči jače zasijaše, celo lice dobi suviše ljutit izraz. A muka u grudima mori i gnjavi, i da ovako traja dugo — poludeo bi.
neću! ... živa mi tetica!... šapće dete i neprestano obilazi oko majke... Ala je ovo muka velika ! Nešto je na srcu mori; ona već nekoliko puta otvara usta i gori željom da vikne... Ako ne ode tetica, kazaće pred njom... Tetica ode.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
razgovori, a nešto opet i to što su igrači daleko od zapaljene buradi odmakli — tek se ćir Đorđe razdera: — Ljubice, mori, poskokni te mi donesi džube; nešto mi zima ovoj veče. Faća me treska, kako groznica! Iska mi duša da se utoplim malko.
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
koji je preduzeo proveravanje i dopunjavanje Folgerove karte i podrobnije Golfske Struje bio je američki marinski oficir Mori.
susreta sa Labradorskom hladnom Strujom, posle čega se Golfska Struja jako rasplinjuje, gubi svoju brzinu i nestaje je. Mori je tako uneo potrebne ispravke i dopune u kartu kapetana Folgera.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Ne kće Srbin izdati Srbina da ga svijet mori prijekorom, trag da mu se po prstu kažuje kâ nevjernoj kući Brankovića; no svi pali jedan kod drugoga, pjevajući i
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Neću i ne mogu da, kad odem do njega, a on da se na mene iskolačuje: „Šta ti, mori, kriješ onoga tvoga?... Zar ja ne znam i ne čujem šta on radi, gde se lunja i koliko troši.
Sofka nije tačno znala u čemu je bilo to lečenje, samo bi se onda jasno čulo njegovo jaukanje i vriskanje: — Vodice, mori! Vodice, veštice! Umreh za slatku vodu! Auh! I užasan krik, šum, odupiranje, vezivanje za krevet.
A ja ne mogu, mori, da te poznam. | I vođen Magdom pođe. Mati brzo, sva radosna što ih on nikako ne ostavlja, nikako ne zaboravlja da prvo
A to sve sigurno na njega, oca joj. — Ćuti! — Neću da ćutim, mori! — čulo se kako ona kao kroz prste ruku, kojima su joj ostale sigurno zapušivale usta, tako zagušenim, isprekidanim
Po koja tek vrišteći otuda istrči. — Teto, mori, Vidi ove! Ne može od njih da se prođe! Za njom, gotovo posrćući, uzverena, zajapurena izleće druga i viče: — Baba
I da bi, kao što je red, sada posle kupanja nastala što veća šala, smeh, veselje, okrete se amamdžiki: — A mori, što gledaš, šta stojiš tu? Što otuda (spolja, iz čaršije) ne pusti njih nekoliko, da ove đuvendije umire?... — O, o...
— Pa zar, Sofkice, ti ne spavaš i ne odmaraš se? A ja mislila... — Ne... — Ao! Pa ti nisi ni jela, mori, ništa — pljesnu se Magda, dosetivši se da zbog gladi možda Sofka ne može da zaspi, jer se seti da ona, od kako je
Bašta poče da joj se nija, noć sve lepša, određenija, kao i ona svirka, pesma: — Hadži Gajka, mori, hadži Gajka devojku udava, Em je dava, mori, em je dava, em je ne udava!
nija, noć sve lepša, određenija, kao i ona svirka, pesma: — Hadži Gajka, mori, hadži Gajka devojku udava, Em je dava, mori, em je dava, em je ne udava!
Marko i sam razdragan time, hoteći da je uplaši, poče da je dira i kao oturuje od Sofke. — Ja, šta ćeš ti, mori, ovde? Ajde tamo... — Nemoj, Marko!
Ama sve! — Zar i hanove? — kao kušajući ga pitaju neki. — I hanove, i sve! — pa se okrenu i viknu ženi: — Idi, mori! — Šta?
— Milenija, Milenija. Ne zatvaraj sasvim vrata, mori. Ostavi ih malo, da bi mogli da gledamo našu snaškicu... A Milenija, u inat, ispred nosa im svom snagom zatvara
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Kad poslije večere terzija uzme svoj posao i stane šiti, gost mu se potuži kako ga mori móra, „Nego, — veli, — dok ti još radiš, leći ću ovdje kraj tebe, ne bih li mogao zaspati“.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Kako kuga mori! Kako čemerni kaluđeri skitaju se od sela do sela milostinju proseći i Turkom novce dajući; tako Sinajci, tako Jerusalim
U početku junija došao sam ovde; peti dan zatim dođu glasovi da u Carigradu kuga mori. „Idi ga sad u Carigrad”, pomislim u sebi.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Niti u pustoš puštaj žudno oko, Da te nespokoj za saznanjem mori. Spokojan pogled po površju baci, Sladosnog mira tu ćeš samo steći O, Muzo, tuda samo trepte zraci, I val se pjeni,
“ jedan drugog kori; Živo s' radi, al' niko s' ne mori. Gledni samo, posle uje svake, Gledni, brate, one noge lake! Ta tek što se svirac čuje Već u kolu s' podskakuje.
“ Sestro moja, sele, Tebe melem vida, Mene tuga mori, Srce mi se kida; Reci tvojoj druzi Oh, ne reci, ćuti, Ne znam ni sam šta je Što mi dušu muti Aj, rumeno čedo, Proleće
Ja znam, vaše srce sada vatrom gori, Moje hladna zima okiva i mori; Vaše oči sjaju k'o dva neba plava, A moje su mutne kao magle sinje; Mladost - ljubav - oganj - sve u grobu spava.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
i da se smejem s njima, iako mi se i ne pije i ne smeje pa često i da bacam čaše i flaše o patos kad se svira „Đurđo, mori, Đurđo“, ili druga koja poznata sevdalinka.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Kad dođe unutra, pita ga gospod bog što je došao, a on reče: — Evo pita smrt što bi radila. A bog reče: — Neka mori malu djecu.
On reče: — Evo smrt pita šta će sad raditi. A bog reče: — Neka mori sredovječne ljude i žene. Kad on to čuje, iziđe van, a smrt ga pita: — Šta je sad rekao bog?
Bog reče: — Neka sad mori stare ljude. On iziđe van, a ona pita šta je bog sad rekao, a soldat reče: — Rekao ti je da ideš pa da sav onaj kamen
E šta će sad, io bi — ne bi, io — ne bi, io — ne bi, glad ga mori veliki, a nema ništa drugo za jelo nego samo mesa.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Polegoše. Marko je uz vatru slatko zaspao, a Cveta nije mogla oka da stisne: daleko je još do kuće... Mori je briga... i celu noć sluša i lepo razbire kako živina u pojati veselo trve i žvaće suvu travu.
Prestade pošivati, i s iglom u ruci zagleda se preda se: u pameti napokon bijaše se uobličilo ono što je mori, i odvojito ispoljilo se. Bilo joj je pomučno izručiti svoju fotografiju gospodaru, da je s drugima otpravi Spasoju.
Međutim, sada je odgovor došao i iznenadio je. Veselila bi se, a ne može: ne da joj crna slutnja što je mori i smućuje; nema pouzdanja u svoju sreću. Devojka časom prekine niz misli i zaboravi na se.
I u velikoj čežnji što je mori ne nalazi utjehu no u nadi da će on opet doći. Čamac pristupi k obali. Devojka se diže, prva iziđe na kraj i čeka
Pa, spazivši parona Zorza, učini se nevješta i proslijedi moljenjem... On, našavši se kod nje, osjeti se lakšim: ne mori ga sumnja ni ono neodređeno... Bi mu kao da je žedan došao kod vrela i žeđu ugasio.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Leander I Letnje noći, noći jasne, Noći žile, noći krasne! Danak mori, sunce žeže, A vi, noći, tako sveže. Otac stari, mesec bledi Kroz oblake dole gledi, Gledajući kroz oblake
»Neven« 1882. BOGATAŠ I UBOGI LAZAR (Uz sliku) „Glad me mori, daj mi jesti, Ako ti je duša draga!“ A bogataš pir piruje — Prezire ga, ne sluša ga.
“ A bogataš pir piruje — Prezire ga, ne sluša ga. „Glad me mori, daj mi čega; Nevolja mi pregolema!“ A bogataš svega ima — Al’ milosti samo nema.
Miljković, Branko - PESME
Žaru neveseli kada pesme u meni pronađu mračno obilje što me mori glađu. Sve što imam to su naše reči nad vodama što slute tajni splet tokova kad otkrije vrh bol u meni gde kleči pred
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
I grob i kasa — čudna prilika! Rukom se nisi zlata takao, A već ti dušu mori pakao!... VUK: E, e, da smešna čoveka!
„Gvožđe me tišti!...“ To što je rekô, Zaslužio je davno vešala! „Sindžir me mori! Grudi prsnuše! Il’ skidaj s vrata đerdan gvozdeni, Il’ crkoh, čovek, mučeć bolove, Ili ću gvožđa tvrdu kariku O
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
“ Sestro moja, sele, Tebe melem vida, Mene tuga mori, Srce mi se kida. Reci tvojoj druzi — Oh, ne reci, ćuti, — Ne znam ni sam šta je, Što mi dušu muti.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Gde smo, tu smo. Ležimo na vrelom kamenju, a sunce bije u potiljak. Na jelo niko i ne misli, ali žeđ poče da nas mori. Sa strepnjom očekujemo noć, kada će Bugari sigurno izvršiti napad. A treće čete još nema...
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
dvora, Ne sećaj se ti odmora, Iduć’ spavaj — al’ ne sanjaj, Nit’ s’ kom’ javljaj nit’ poklanjaj, Vatru tela mozgom mori, Nit’ šta misli nit’ govori! Iza dvora izmeđ gora Biće dosta nam’ odmora.
te bi se ljute brige, koja ga bez nužde mori, oprostio. Ali, moj svete! koji se i duhom i umom i čuvstvom po prahu previjaš, treba da znaš da samo ne treba vreme
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Još nisi čula — ne znaš pakao? A on se moje duše takao, Pali me, mori — sve bih plakao, Ili po ljudskoj krvi skakao...
Jakšić, Đura - PESME
Recite samo: „Dosta je slave — Veran je bio narodu svom“. 1858. JA SAM STENA Ja sam stena, O koju se zloba mori, Svetska čuda i pokori.
Na Liparu 1866. JEVROPI Tebi da pevam — tebi, tiranko! A duh mi mori otrov i gnev; Uvreda tvojih žaoci jetki Potpaljuju mi plemenit spev.
Nastasijević, Momčilo - PESME
Otkini zumbul s grudi, pogni glavu. Negde zàpeva truba. SESTRI U POKOJU Subota, mori me tuga, prisluži, mamo. Ruže što u muci, da umine, vezla, kô mrlje krvi na zidu tamom lape. Prisluži, mamo.
Subota, mori me tuga, prisluži, mamo. BDENjA MOLITVA Smagnem li ovo dubinom u večernju, ili je tihi poj, il’
U grobu samo zar ću naći mira? Tu da iscelim mog života bol. Za svoju glavu gde zakon da nađem? Vazda me mori plač i jecaj ljut. Dah jada moga dune kô oluja I nosi Bogu moj vapaj i krik.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Mladen, crveneći na tu njenu slabost, poniženje, uvek bi je ne korio već čak grdio: — Zašta, mori, mati? Zašto da si takva?
Ne dam. Č̓a Marko, unezveren, preplašen a čujući otuda Jovankino grcanje, plač, kao nastavi: — Bog, mori! Bog Gospod! Bog! I ako je Bog! Bog naredi da se pati, muči. [Mladen je uspeo da natera Jovanku da se vrati mužu.
Ona, iznenađena tom njenom dobrotom, čisto poleti i pada joj u krilo, briznuv u plač. — Nane, mori, slatka! Što ću, nane? Sve moje drugačke eto već unuke imaju. A ja šta ću?
Mogu sada bez njega da se vesele do mile volje, veselo, srećno... [Jedina Mladenova pesma:] San me mori, san me lomi. Zaspati ne mogu... Dalje, mada je znao celu pesmu, nije je svršavao. To mu se samo dopalo.
Dalje, mada je znao celu pesmu, nije je svršavao. To mu se samo dopalo. U tom početku, naročito u: »...san me mori, san me lomi«, on je nalazio pesmu, nalazio sebe, svoju nesanicu, svoj bol. I za to se znalo.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Kad mora siđe sa čoveka, treba u tom trenutku zatvoriti tikvu, i onda će mori »stati voda« i navraćaće idućega dana svaki čas ne bi li otvorila t. (ZNŽOJS, 23, 190). Upor.
Ćipiko, Ivo - Pauci
I on glavom da ha smrću plaši! ... Gdje je to?” Ali Iliju izbivša misao mori i ne da mu mira ni danju ni noću. Zna da je to što premišlja grijeh, ali ko je bez grijeha?
Pa, premišljajući, kao da se kaje što se ne koristi ovom lijepom zgodom! Sada ga mori želja za njom, taman kao neko vrijeme što ga morijaše kad bi se, ojačao, u noći sjetio nje — nemirne, najarene, kakova
Pa gle čuda! Kod svoje žene bijaše je kao zaboravio, a sada opet probudila se snažna želja za njom i, kao negda, mori ga... I žao mu što je dosada osjećao njenu silu nad sobom; curio se pred njom kao pred popom Vranom.
Tri puta sam je vodio... A hat, kao bog ga salio! ... Hrane ga dobro, bijesan ti je, te i čio, ne mori ga trud. Nadam se, biće ždrijebe dobro. Ne pojim ja nju radi nje; radi ždrijebeta, velim ti...
Evo ti, na, okusi! I on otkide čevuljak i dade ga djevojci. — Vrilo je, — reče ona, — ma metniću na justa; mori me žeđ. Veliki dio vijovine prožutjele, osušene i zamrle — visi o mladim trsovima.
Pa, zamislivši se časom, nastavi: — A što me na mahove mori, to je što se u životu ničega nisam zasitio, a već sam sit i umoran, i što me sitnice draže.
Sine mu najednom u pameti: „Ko zna hoće li doći?” I ta sumnja ga mori i uznemiruje. A noć prolazi... Čeka i nada se. — Nije moguće, doći će! — reče u noć.
A puno sam žudila! I to me mori. — A poznajete li ga vi? — Poznam, lijep mladić! — Nosija je u sebi ništo teška; naoko bija je ka tromast, —
što se začne, raspline se po dalekome prostoru i u njemu se utapa; on ne osjeća sama sebe, i nikakva svakidanja briga ne mori ga; uspavan je harmonijom šapatljive noći. Kod prvih kuća trže se i požuri u pristanište. Brodovi u luci ljuljuškaju se.
Ilić, Vojislav J. - PESME
A slavuj peva, kô i tad, Mesecu, noći, ruži, I grudi moje mori jad, I srce moje tuži. Al' šta je prošlost? Ko u njoj Propale ište draži, On muči samo život svoj I tugu svoju snaži.
Tu burnih želja silna moć Ne mori ljudske grudi Spokojno ovde pada noć, Spokojno zora rudi. I ja, kô mirni, dobri đak Žukovskog i Puškina, Čim tihi,
Kosu je đenijalno rasturio, a za ušima ima držalje i pero. Strašna julska žega i mori i pali, Snuždio se listak, ne žubore vali, I kad vetrić pirne kroz tu žegu ljutu, Vreo prah se diže po ravnome putu Pa
Nalakćen na stolu on je mračno ćutô, Kao tajni užas da mu dušu mori No bezumno ruka poletela maču, Kad se krik užasni još jedanput začu.
a ja ću umreti, Opusteće sjajni Brankovića dvori: Ali tajnu svoju ja ne smem poneti, Tajnu što me muči i dušu mi mori! Ispovest mi treba, zato sam te zvao: Oče, ja sam majku svoju otrovao...
Stanković, Borisav - TAŠANA
STANA (ne gledajući ga): Dosta vam je. Nema više. I sada ste već pijani. SELjAK (uvređeno): Ko? Mori će pijemo cel noć, pa će opet sav poso da svršimo.
(Pauza.) Stano! Stano! Ulazi Kata. TAŠANA (besno materi): Gde si, mori, mati? KATA (začuđeno): Pa tu sam, sinko! TAŠANA (unezvereno, ljutito): Kako tu? Svi ste vi tu. I ti tu.
TAŠANA Ostavi, ostavi to tvoje. (Malo nadureno i kao ozbiljno uvređena): I čuješ, mori, nemoj više onolika jela da mi donosiš. I što si mi sinoć onakvu vodu spremila za kupanje?
Oh, de, beže: »Veselo, Stojno, Veselo«. Svirka i pesma: Veselo, Stojno, mori, veselo! Što nesi uvek, mori, veselo? Da li ti je žalba, mori, za mene, Što ne smem, tugo mori, da te zemam?
Oh, de, beže: »Veselo, Stojno, Veselo«. Svirka i pesma: Veselo, Stojno, mori, veselo! Što nesi uvek, mori, veselo? Da li ti je žalba, mori, za mene, Što ne smem, tugo mori, da te zemam?
Svirka i pesma: Veselo, Stojno, mori, veselo! Što nesi uvek, mori, veselo? Da li ti je žalba, mori, za mene, Što ne smem, tugo mori, da te zemam? Za vreme pevanja svi razdragani, samo Rešid beg duboko zamišljen.
Što nesi uvek, mori, veselo? Da li ti je žalba, mori, za mene, Što ne smem, tugo mori, da te zemam? Za vreme pevanja svi razdragani, samo Rešid beg duboko zamišljen.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
sistemu preporučuje jest što čovek ništa ne misleći može dugo vreme u nespavanju provesti, budući da se mozak ništa ne mori; i evo razrešenija one zagonetke što takovi koji voopšče ništa ne misle ponajviše do zore vreme u kartanju provode.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Ima ih koji već tri dana nisu ni kapi vode okusili. A do jezera treba da idu, onako malaksali, pet časova. I mene mori žeđ takođe. Usne su mi toliko izgorele i ispucale da jedva govorim od bola.
Petrović, Rastko - PESME
Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao Strah ništavila krajnjeg Što me mori. Nijedna vizija nije nego vizija smrti: Ali u zoološkoj bašti su i botanički vrti, I ništenjem začas probudimo lepotu.
ovaj pakao, Kad bi za njim dolazio ma jedan gori; Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao Strah ništavila krajnjeg Kad me mori. Naš sin, naš brat, naš unuk Nikad neprežaljeni, Jovan, Umre u cvetu svoje mladosti Na dvadeset i prve godine rođendan.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Izgore me, Šano, mori, tvoja lepotinja, Tvoja lepotinja, tvoja krasotinja, — Oh lele, lele, izgoreh za tebe. VASKA (zadržava Kocanu,
(Sa ulice još veća graja, svirka, pesma i pucnji pušaka.) Eto, čuj! Već počeli i iz pušaka. MITKA (spolja): Sablju, mori, i pušku! Konja, Dorču mi izvedi! Dorčo, sine mrtvi, noćas ćemo ja i ti... aah! (Bat konjski.) U sobu rupi policaja.
(Penje se na čardak. Besno Salčetu): Salče, stara đidijo, mori! Vidiš li? A »naše« k’d beše? K’d mi ovakoj mladi i ubavi besmo? Sviri, more, i poj, zašto će te ubijem?
) Oh, bato! MITKA (bolno): Beše moje!... KOŠTANA (tražeći bakšiša, dolazi do Mitke pevajući): Bog ubio, Vaske, mori, tvoju staru nanu, Što te dade vrlo na daleko, Na daleko, Vaske, tri godine dana.
Tiki, pa i da me ubiše! Zar je ovoj kakav život? (Nabija fes. Teško, gorko.) Eh, Stambolke Redžepovice, mori, žalna pesmo moja! Stari Redžep na put, a ja kude njuma. Ciganka me vodi.
(Ustaje, besno vadi jatagan.) Svirite mi bre, i pojte, zašto... (Salčetu): Ti li mori, veštice, ne davaš! Ovamo ti! Ovam! Ti ćeš da mi igraš i da baješ! S’g te svu na paran-parče iseko!
MITKA (prekida je): Neću tej stare, tej mrtve, hadžijske pesme! Drugo! KOŠTANA (peva): Dude mori, Dude, belo Dude, Kako tebe, Dude, nigde nema, Ni u Tursko, mori, ni Kaursko.
Drugo! KOŠTANA (peva): Dude mori, Dude, belo Dude, Kako tebe, Dude, nigde nema, Ni u Tursko, mori, ni Kaursko. Zapali me, Dude, izgore me, Napravi me suvo drvo, Suvo drvo javorovo.
Od drveta sitan pepel, Od pepela miris sapun, Pa s’s njega da si miješ, Dude, mori, belo Dude, svoje lice! MITKA (Koštani): E s’g dede onuj: Kako k’d Kumanovo čuma bi, k’d se ludi i besni Stojan
A on, pusti i besni Stojan, odgovara: — Stameno, mori Stameno, Stameno, sito proletnja, Stameno, zrno biserno, Jesi li čula, razbrala: Sitno kamenje broj nema, Duboka
Jesi li čula, razbrala: Sitno kamenje broj nema, Duboka voda brod nema, Visoko drvo hlad nema, Ubava moma, mori, rod nema. TOMA (za sebe): Da, jest, zna se: lepota doba, rod, starost nema (trza se.
TOMA (grčevito čupa koleno): Ne tako, ne toliko silno... Dosta, dosta... KOŠTANA (još razdraganije): Sum šetal, mori Đurđo, po Stara Srbija, Po Srbija i po Maćedonija, Pečalil sam meke mahmudije, Kako tebe, Đurđo, ja nigde ne najdoh.
Šantić, Aleksa - PESME
'' 1897. MOJA KOMŠINICA Ima neko doba sve me čežnja mori, Sve mi nešto srce uzdiše i gori; Pa ti nemam, brate, ni mira ni stanka, Nego duge noći ja bdijem bez sanka I
Ja znam: vaše srce sada vatrom gori, Moje hladna zima okiva i mori; Vaše oči sjaju kô dva neba plava, A moje su mutne kao magle sinje...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
tanke puške izlomiše, svaki Srbin vata po Turčina; kako koji dokopa Turčina, svaki pade po Turčinu svome: svaki Srbin mori po Turčina, a Srbina po dvadest Turaka!
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
ugla Neki đavo čuči Neka muka čeka Da čoveka muči Iza prve gore Pa u drugoj gori Čeka neka mora Da čoveka mori Na životnom putu Pa iza krivine Čeka neka briga Da čoveka brine Tamo gde u travi Cveta ljutić žuti Čeka neka
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
To je kletva što silazi na zemlju i so time satire i mori se svaka laža i hrsuzin do smrti mu! Taj srp ulazi u hrsusku kuću i tim, koji se mojim imenom lažno kunu!
Ama Bog doista ne ostalja to tako boraviti čoveku svojevoljno nego ko se ne obraća, kinji i bije i mori. Prorok je božiji — ne kte ga Bog preko nakaziti, nego li posla drugoga proroka, imenom Natana, k njemu da ga prokuša
A ako li sam izda se, to bez svakoga suda pogibe. A Bog ne tako. Nego kad čovek taji svoj posao, onda ga mori i muči ga, a ako li svojevoljno iskaže, taki ga oprosti i u prvu svoju milost opet ga uzme.
Sve jednako mori kako što kosac travu kosi i ništa ne probira... Ne znate u koje će dobi tat (da rečem hrsuzin) doći potkopati našu
se stidljivo toliko i ne haje; u tome od srdca voda izlazi, a iza takve vode bolja rosa s besedi se priknađava ako i mori se telo.
On će odvrnuti od njih taj gnjev povetreni, kugu, zabraniće joj da onim vremenom više ne mori te ljude po njinu vilajetu.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Onakvu lepotinju veće u moj vek — a ja sam si žena ubavačko stara — jošte ne vido’... Fruzina gu, ete, ime... — Mori, zar ona si je jedna?! — prihvati tetka Ruška. — u Jordana Kaltagdžije dom što si procafte devojčence, ete, ono Timče...
A ove — ama znaš kako mi čes’ davaju, kako mi lackaju! „Strinke, strinke, mori! Eve ti moj sapun!“ vika jedna. „Uzni si, strinke Doke, moj sapun, kirid-sapun je!“ vika pa druga. Bož’ke!
— kara je Paraškeva, a spustila glas malo od straha. Esnafska žena, pa kakva si je!... Kad ćeš si, mori, Doke, crna Doke, ete, pamet da spečališ! Toj li je zborenje? Neje te ni sram odi ovoj čupe?
— Ama s men’ u amam da iskočiš, — salete je Doka — da seiriš i da vidiš jednu ubavinju i lepotiju odi devojčiki!... Mori, u pašine saraje, pa bi iskočile i tam’ pomeđu tri teste Đurđijanke i Stambolijke potakve; iskočile bi i tam’ najlepe
— De-de! Lasno za toj, mori, Doke! Će iskočimo jedanput! — veli Jevda, samo da je skine s vrata. — A sag, idi si pa legni; prespij si malko, Doke..
Sve su si ubave... — Eh! — odmahnu Mane rukom. — Ta što ako su ubave! One li su sal ubave? Ima vreme!... — Mori, Mančo, pobrgo raboti!
“ Ete i s men’ i Manču mi alis ta si je sag rabota! Može da i neće bidne baš tako lošo! Done! Done, mori! Done, nesrećo selska! — viknu Jevda i zovnu izmećarku. — Što iskaš, strinke?
— Lošo vreme zastupi! Sedi si, bata-Tače!... — veli Jevda, i nudi ga. — Ako li jedno kafence?... Done, mori, Done! Ela, ispeci ni dve kafe!...
— Lele, da ne dava Gospod nikomu takav sram i rezilak! — uzviknu Jevda kada Tasko završi Petrakijevu priču. — Mori, Jevdo, zar sal Petrakija što ima muku?!
Pitao bi je: — Zone, mori, što ti raboti datke Kostadinke? — Ništo! — odgovara ljutito Zona i steže onu alvu simitom. — Kako ništo?!
ručicom ručicu svoje drugarice Gene, ili se nasloni na nju, pa je krišom štipa i ljubi, pa joj šapće i veli: „Geno, mori, ja se neću udam!...“ (A i Gena njoj veli da se i ona neće udavati.
!... Pa ti se, mori, u pare ne razbiraš; ne znavaš što je poviše: dva groša eli milanče!? Eh, adžamija što je — pa ludo!...