Dučić, Jovan - PESME
Najzad, mnogoglasno, Dole, pod zemljom! Negde u dubini Jednakim ritmom, kao muklo zvono, Ogromno srce začu se u tmini: Udari mirno, tiho, monotono.
Carski vitezovi, kneževi gospari, Jedni prema drugim, kad se muklo začu Plašljiva reč Kneza; i mladi i stari Svi drže poglede na carevom maču.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Pred jednim od onih turskih lučnih mostova, pod kojim je u prljavoj peni muklo hučao Drim, ona najodvratnija reka na zemljinom šaru, u suton onog novembarskog dana kad je poslednji zaštitnički odred
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Prilazilo joj se kroz lišće. Isakovič se srušio, od umora, tu, i tek je docnije prikupio snagu da počne da doziva, muklo. Nije bio klonuo samo od telesnih patnji.
Reče joj da Božič izgleda deset godina mlađi. Gospoža Evdokija se nasmeja na to, muklo, ne kao njena ćerka, srebrno, nego tupo, kao kad grlice guču. Kapetan je, kaže, sasvim drugi čovek, nego Božič.
Samo se, još jednom, kao prenu, i reče, muklo, da će, zauvek, žaliti tu nesretnicu, koja ode u vodu, ode na drugi svet, sa detetom pod srcem.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
A kad ona opet priđe, saginjući se, obilazeći oko postelje, svojim okruglim bedrima i grudima, on se muklo nakašlja i prenerazi. Uzvrpoljivši se, reče joj da odlazi.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
– Ne možete unutra! — ponovi mirno kaluđerica. – Eli, Eli, lama azavtani! — dopiralo je sada muklo stenjanje kroz kamene zidove manastirskog konaka. – Sačekaću napolju...
Gledaš popodnevni program: dva boksera namrtvo prebijaju nedelju, a ona muklo ječi pod njihovim udarcima, baš kao kožna vreća za trening.
« — Ako mene pitate — reče otac — ovde vam je najbolja divljač. Imaš li još fazana? — Pogledaću — odgovori kelner muklo. Naklonio se i otišao.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Djed se primače još za korak-dva, nadviri se nad slikarev blok i odjednom se promijeni u licu i muklo protisnu: — Šta ti to radiš? — Crtam konja, zar ne vidiš. — Konja? — Pa da, zar ne liči?
na drumu zatrpanom leševima, Boriša pronađe Iliju gologlavog i razdrljene bluze, nagnu se povjerljivo put njega i muklo protisnu: — Budalašu jedan, vidiš li ti šta uradi sa svojim satom?
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Ti si mi cveće prolećno! Završi. Svi ćute. Čuje se plač. Šamijom že ne brišu oči. — Tu li nađe? — odazva se muklo č’a Mase.
Lalić, Ivan V. - PISMO
Kad kucneš, glasi se praznina, Onako kako oblik kaže, Najčešće muklo. A duh vina S duhom se ulja teško slaže. Rub police je rub rizika: Jer pad bi značio nepovrat.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
- A iz gunja uboga šuška djedu sličica Kralja Petra Drugoga. KUĆA Krste se zraci iznad činije: svetlost i tama muklo krvare na ljutoj stopi crne linije, kud sove noću drežde, gluvare.
U slepih pčela mračno košničište gluhota sukne, obruši se muklo. o prozor vida razapne se sukno, te s duše vivci kao da zapište: „U jedno sve je vukla neka žudba“, a to je bila
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
nazivalo protivnika lupežom, izdajicom, bogato oženjenim, i slično, to je da Francuzi mirno pevaju već sto godina, ono muklo ê, koje ne izgovaraju.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Šta bi još moglo da se upotrebi? Čekanje u mraku beznadan je posao! Kad bi se bar znala strana sa koje bi Muklo, na prstima, naići mogao! Ni san ne voli krevet po sparini... Možda se spanđao sa noćnim morama?
Furunica othuknu iz sveg glasa, I zaćuta. Duboko. Muklo. Složih potpalu, drvce po drvce. Odozgo — cepanice malo veće Klekoh, ukresah palidrvce. Čuh je: šapuće.
Pandurović, Sima - PESME
Čeka pred grobom i zbori još tavno Tugu života i ljubav spram njega, I čeka svoje. Kad dopade muklo Sve crno društvo, užasno i divlje, Do nje, do groba, — strah ledeni probi Dušu i srce, zle sluteći kobi, A suro nebo
koji ništa ne mrzi nit voli, Osmeh blag, sažaljiv, kad se sve preboli, I sadašnji jadi i nadanje râno, I bol što je muklo naša srca cep’o. Sve postaje jedno. Pa i to je lepo...
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Daj onu strašnu reč što tone Još neprobuđena u mrak mesa Od koje grudi muklo zvone Kao negledana kap nebesa. Daj reči koje imaju telo I u telu srce crveno, Sve one koje će gorko čelo Naći u
Ćosić, Dobrica - KORENI
Glava im je uvek čudno velika. Dugo i izgubljeno gleda u gusle. Priđe, malo ih pomeri i pusti. One muklo lupiše. Mijat mu priđe sa svećom, bojeći se da ih ne razbije. Đorđe dunu u sveću i napipa vrat.
— To vlada pred izbore plaši takve kao što si ti! — potvrdi glavom i susrete Đorđev pogled. A ovaj muklo reče: — Mi moramo da odreknemo kupovine. Manje ćemo da izgubimo.
Više od sata te nije bilo u kući“, govorio joj u sama usta, a njeno disanje osećao je po obrazima kao prigušeno, muklo smejanje. „Osećam da ću da rodim.“ Pokrivala mu ramena čergom, lagala, kurva. I rekao joj: „Nećeš da mi podvališ!
Cigani, ovamo! Kleknite i svirajte! Neko razbi čašu o tavanicu i vika još jače buknu. — Đubre čaršijsko — muklo jeknu Đorđe, gurnu Iku, ritnu nogom Cigane i spusti glavu na sto: strašno je ovo i gadno, oseća, jer nikad ovakvu noć
prilazi bagremu, izraslom u noći, crnom prema snegu, naslanja se na njega, okrenut Aćimu: — Znaš što te to pitam — muklo šapuće. Aćimu je mati više puta pričala: pod ovim bagremom, Vasilije, prvi njen domaćin, oštrio je noževe.
kad je pod dlanom osetio meku i toplu kožu, njemu se učinilo da je to Simkina koža, jer nju su prsti zapamtili zauvek. Muklo je jeknuo, skočio s kreveta, brzo se obukao, bacio nekoliko dinara na razgolićenu ženu — ničim nije pokazala da se
Ona jurnu ka vratima, trže bravu, namakao rezu! Sva snaga sjuri joj se u stopala, stade. Đorđe se kratko zacereka i muklo reče: — Nemaš kud. Ona se okrenu k njemu, preko pasa presečena mesečinom. Pritisnute uz bokove, bele joj se pesnice.
Ćuti, krivac. Slab i neotporan, čeka njene prekore i udarce. Njeni uzdasi i mutno, muklo ječanje, to je gnječenje glave. Sav je sebi iscepan u duge. Pukotine između njih nemaju dva.
Ništa. Samo se od ušne školjke sipkaju zrnca suvog kreča. Kroz zid u njegov mozak probija se muklo stenjanje. Isto tako i krava, pa se trže od grešne pomisli i brzo zakorači u jabučar; u očima mu krvav klobuk, a granje
Znam dobro kako je To. Ništa ti se tu ne razlikuje žena od koje druge životinje. Đorđe u sebi ču ono poslednje muklo stenjanje i oseti nemoć pred tim što će se dogoditi. Ako dete bude nakaza?
Zašto sedim ovde? Baš kraj ove jabuke. Mogao je on još u livadi, kad su plastili seno. A nije hteo. Opet se nasmeja. Muklo i kratko. Parče mesa mu otkinula sa plećke, a on nije u inat. Zato što ga je gonila kao Turčin.
I kad bi dete izgovorilo ime koje nije ni njegovo ni Tošićevo, on bi muklo jeknuo od olakšanja što nije čuo da je nekome Tošić deda, da neko zove dedom njegovog zlotvora koji mu je sina oteo i
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
U početku je Čarapiću bilo nejasno to muklo sporazumevanje između ljudi i svetiljki; sad se navikao iako mu, ne retko, izgleda da zavisnost ljudskog ponašanja od boje
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
“ I akord zvoni... Sve u sjaju jačem Kandilo trepti, i sobu mi zari... Iz kuta muklo bije sahat stari. Ja sklapam oči, i od sreće plačem... A.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
(doživljaj) Sa lješkoga grada, ozgo, svu noć je slazilo zlosluto urlanje ostarelog nekog arnautskog psa, i kurjačko, muklo i duboko zavijanje njegovo s brda ispunjavalo nas užasnom jezom.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
prolazniku, koliko iz ježnje koja ga je hvatala na pomisao da bi se tom prolazniku mogao nasaditi na tjeme uprav onim muklo bolnim mjestom ispod desnih rebara.
— Ima. To su oni koji su pogriješili zanat. Većina ne postaje svjesna toga do konca života; to ih samo muklo muči iznutra... Uostalom, možda sam nepravedan kad tu ličnu sujetu uzimljem kao neku specifičnost svoje struke.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Sijed je sav, koštat i krupan kao odvaljen komad onih grđenih i neprekidno mračnih i turobnih planina, što se muklo uzdižu povrh njegova sela. Po razgolićenim, runjavim i širokim prsima nahvatalo mu se stvrdnuto inje.
Bojić, Milutin - PESME
Guslari, gde ste? Vrag naš je razbijen, No još nam guja plete muklo mreže I brige naše mlade glave sneže, Poslednji gutljaj bola je ispijen. Guslari, gde ste?
Nastasijević, Momčilo - PESME
5 Bezdetan, na istinu grem. Sinovi prate me i kćeri. STRUNA 1 Muklo to nečuj neki u meni sluči. Prsnuv zanemela smrću dâ glasa struna.
Plakalo il’ pevalo, trnova za uzdarje plete mu se u potaji kruna. 5 Muklo to nečuj neki u meni sluči. Prsnuv zanemela srću dâ glasa struna.
Ćipiko, Ivo - Pauci
” čuli se glasovi sve to skrušenije. Uto sijevnu vijugasto i zatutnji duboko. Iz daljega zahujila muklo čudna lomnjava i jak šum. Šum je prilazio naglo i sve bliže, dok ne osu gust grad.
Šantić, Aleksa - PESME
I akord zvoni... Sve u sjaju jačem Kandilo trepti i sobu mi zâri... Iz kuta muklo bije sahat stari. Ja sklapam oči i od sreće plačem... 1910 — 1911. MOJ OTAC Još kô da ga gledam.
Lišće pada, muklo gavran graknu lugom, Mrzovoljno sunce U tamu se zavi; Mi rekosmo: ''Zbogom!'' hladno jedno drugom.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Pred školom je stajala učiteljica Lana isto tako uznemirena. Čas je razgledala nebo, a čas osluškivala muklo grominjanje iz daljine. — Šta je ono? — ispitivali su đaci zbijajući se oko nje. — Ne znam, djeco.
— Gore naši rezervoari nafte i benzina! — muklo reče učiteljica stojeći uz ogradu dvorišta. — Jesu li to Nijemci zapalili?