Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Pavle je u snu, sad, imao da gleda, kako mu žena igra, u svom lakom, providnom muslinu, i da je pamti kao mesečinu. Još veće je bilo iznenađenje, kad ta nagluva, ćutljiva, devojka poče, sad, da ćereta,
što je, međutim, viknuo, ili skočio, odškrinuše se, tiho, i vrata u odaji u kojoj je spavao, a u vratima, u providnom muslinu, sa kosom koja joj se tresla, kao neka crna, divlja, griva, ukaza se, polugola, gospoža Evdokija.
Sve je više ličila na svoju majku, i po stasu. Bila je to jutro u lakoj, letnjoj, haljini, u muslinu, koji je imao boju bledih trešanja, a oko pasa utegnuta, ešarpom, koji je bio svilen, boje zelenog lišća.