Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Obojica dugo ćutahu. Turčin je puštao dimove iz svoga dugog čibuka, a pogled mu je leno išao za onim kolutima... Najedared zapita: — A kako žive pop i kmet? — Kao braća. — Bi li se oni mogli zavaditi? Marinko poćuta. — N... ne mogu!...
On mirno sačeka da se Lazar navije na njegovu levu ruku, pa da ga onda najedared odbaci... Ispade Lazar iz njegovih ruku kao neki trupac i breči o ledinu, a on osta dupke... Diže se duga u nebo.
Svirač zaduvan, oznojen, zastao pred Ivankovićem, pa svira mesta, a ovaj prepleće nogama, kao da koske u njima nema. Najedared se prolomi da gora jeknu: — Jelice!... Sad igraj!... Poslednji slog zagluši pucanj iz pištolja, koji se razleže po lugu.
— reče on. Jurišić mu ispriča. — Ne mogu da budem pametan zašto je to činio!... Nisam ni mislio o tome!... Najedared samo mi mrče svest!... Nisam čuo ni pucnja!... — Znate li gde je udario kuršum? — viknu Šokčanić. — Gde?
U tom slatkom zanosu zaboravi i gde je, i šta je učinio, i šta sad radi... Najedared se nešto prolomi nad njim, nešto što mu odjeknu u duši kao grom nebesni; nešto što ga zaprepasti i prenerazi, što mu
On ce vuče od drveta do drveta, dok ne dođe do svoje avlije; onda najedared pretrča preko ne, dođe do ara i stade nešto po đubretu čeprkati... pa se diže kolu...
— Kad će to biti? — Kad?... To ne zna niko!... Mi trčimo te pripremimo, ali To se ne da pripremiti!... To biva najedared, kao grom... I, kad zagrmi i kad udari, on ruši sve u koren!... Ali, iako je to tako strašno, opet će skoro biti!...
— Kaži ti babi neka me slobodno ubije! Ja ću na nebu iskajati greh njegov... I pre će mu oprostiti bog da me ubije najedared, nego kad bi me ubijao dajući me u onaj mrski narod!... Nemoj da prokunem utrobu koja me je nosila!...
A grehota je majku ne poslušati!... Jelo!... Rano!... I ona diže glavu... Ali je sledi pogled Jeličin. Ona zaćuta. Najedared je obuze ljutina. Dođe joj pa bi da smoždi Jelicu. Upršti pogledom u nju: — A što nećeš? — upita.
Nikad mu lepša nije bila. Kao da je svemu na belom svetu pozajmila svoje lepote, tako sve beše lepo oko njih... Najedared puče pištolj. On se trže. — Ustaj! — vikao je Nogić. On skoči i pogleda nada se. — Šta je, što me budiš?
Znate ga od povoja!... I on lopov! Kad je šta dotle ukrao? — Nije ništa. — Pa kako to najedared lopov? — Ali našla se kesa... — To vam je rekao onaj izmet srpski, onaj Marinko...
Izgubi i glas, ruke mu se uzeše... Gledao je samo ukočeno, a ničim nije mogao mrdnuti... Najedared, taj čovek zagrme strašnim glasom: „Ja sam Stanko!... Zar me ne poznaješ, zlikovče?!... On se prestravi od tog imena...
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Baš to je hranila jedna mlada rumena devojka, frajla Jula, popina ćerka, i zadubila se u posao, kad se najedared trže, jer zasikta stari gusak iza njenih leđa na gosta koji se (posle dužeg pripovedanja pop-Spirinog o tome kako je
koje svetle i švaderski žmirkaju s neba amo dole na zaspalo selo i budnoga Šacu u njemu, koji se žurno uputio, pa najedared zastao. Čuo je neke korake iz daljine, pa se sklonio u hlad ispod nekog bagrenja.
— O, o, zaboga, šta čujem! — E, a sad zbogom snaš’-Pelo. Žurim se! Zbogom! Zbogom! — reče pa se požuri, al’ se najedared saplete na vratima avlijskim. — Ju! — viknu iznenađeno. — Ju, ta šta vam je; umal’ niste ljosnuli!
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Odgovori mi: „Neka, ako bog da; želite li je videti?” — „Za to sam došao”. — Kad najedared iskrsne devojka kao pelivan, ne mogu ti iskazati kakva je to devojka bila; kad je glediš od glave do pete, da si
U pevanju užasna disharmonija. Lopovi misle da se društvo izopijalo, pa drže da je sad vreme poslu. Najedared umuknu. Čuje se neki žubor. Vreme nastalo.
obiđe sve varoši u Galiciji, tri dana bludi kojekud; trajalo je tri godine, a žena mu ne zna je l’ živ ili mrtav, pa najedared piše joj čak iz Kolomeje, otud joj javlja da se već kući vraća.
Tako je svaka maska našla sebi svoga s kim će se titrati. To je tako čitav sat trajalo, kad najedared svi beže u kredenc; nešto strašno dolazi, ene zvekeće na njemu. Sala od straha gotovo prazna.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Oseća se zadah prašine, pomešan sa stočnim izmetom. Najedared sokak se pregradi gustim, neprovidnim, ogromnim oblakom prašine, koji se približavaše šetačima. — Uh, kako ćemo sad?
Šta nisam tada mislila, o Bože!... A on, jadnik, najedared klonu... posrnu i htede pasti. Ja pretrnuh od straha... odjednom se sledih, uzeh ga kao malo dete i dovedoh kući.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
“ — Sve nemo, sve ćuti, a meni kao da neka slatka slutnja, neki tajni glas veli: „To je zemlja koju toliko tražiš!“ Najedared, trže me neki šum. Kraj obale, malo dalje od mene, ugledam nekog ribara. Čamac mu uz obalu, a on krpi mreže.
Momak se, čim ču reč „stranac“, učtivo pokloni i uđe u ministrov kabinet. Najedared se otvoriše dvokrilna vrata i na njih se pojavi dežmekast, punačak, omalen čovek, pokloni se s osmehom i dosta glupo, i
Malo ih je koji drže da su propali u putu, ali ćute i mišljenje ne kazuju da se svet ne plaši), pa onda redom ostali. Najedared se ukaza grdno velika i duboka kamenita jaruga, pravi ambis. Obala tako strma da se nije smelo ni koračiti napred.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
I sediš tako u čami, a duša se vine u beskrajne prostore, tražeći ma gde svetla zraka i, najedared, pred tobom se nose sjajne slike, sa kojima se duša jedini i ti zaboravljaš na sve oko tebe, na ceo svet, i živiš
Žene tumaraju po kući i kloparaju po dolapu i policama, peru se šerpenje, karlice, tepsije... Najedared, pred kućom se začu bat. Mačke poskakaše ka' oparene i, dok si trenuo, one već pred vratima.
Planinka spremila krpu i kutljaču, pa samo čeka. Kora se sve diže i diže dok, najedared, ključ je probi i mleko suknu, ali ga vredna planinka preteče i ne dade mu da pokipi.
postoji nekoliko minuta, pa ti sve oko tebe izgleda kao čovek, koji je, pred nekom strahotom, i sam svoj dah utajao... Najedared, s kraja sela čuješ tanko — tanko pevanje petla.
Poplavi ga svega sumor i dosada, a misli mu se najedared razvedriše i navališe čitavim potokom jedna za drugom... Behu to jasne, ali tužne misli: »I šta mogu ja njoj dati?...
Niko se i ne seća Đokića, već svaki veli u sebi: »Sad će... Sad će!« Najedared učini mi se da zagrme kraj mene grom. Iznenadi me snažan, jasan i odsečan uzvik Ljubišin: — Predaj se!
I Ljubiša tako isto, samo očekivaše zgodan trenutak da opali. Pružiše se puške i — trenuci se pretvoriše u vekove... Najedared Ljubiša odskoči od vrljika, ispali pušku i stade. Glava zlikovčeva klonu... Za trenutak pretrčasmo svi do vrljika.
On čita i kao kroz san čuje nešto nalik na ono: tik-tak.... tik-tak... Najedared nastade tišina, i njemu se učini da ga neko zovnu po imenu. On i ne obrati pažnju na to.
Pera ga pogleda začuđeno, pa posle toga čuđenje pređe u zabunu i neku nejasnu zebnju... On stade da misli, i najedared, kao munja, zasvetli mu celo pitanje u svesti. On se prenerazi, preblede i oseti kako počeše da mu klecaju kolena.
Naže se nad novine svetla i vesela lica i, najedared, kao da neki nevidljiv duh dođe te ga premaza, promeni se i postade kao mrtvac.
Iđaše pognute glave i nevesela lica. Najedared sinu mu u glavi: to je ono! Počinje se... Zato li on ne može da se moli Bogu... Vidiš predskazivalo mu se!
tako toplo i prijatno osećati njeno disanje, toplinu njena tela na sebi, te i ne zna kad ga ii kako ga san prevari... Najedared, kroz san, čuje ono poznato mu nervozno, besno vikanje očevo...
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Naredi te iziđoše svi iz vajata, pa razgleda ceo pod, po kome beše rastureno đubre od živine i stoke. Najedared uzviknu veselo: — Dajte motiku! — Marija, gde je motika? — zapita kmet. — Ne znam, bogme, da li je i doneta iz luke.
Ni jedne misli, ni jednoga pokreta!... Najedared, usred toga grobnoga ćutanja, nešto oko brave na vratima zaklopara i vrata se otvoriše naglo.
Tako mu prolažahu dugi, beskrajni časovi u ćutanju, te je već izgubio svaki približan račun o vremenu... Najedared začu se tiho, kao san, kao sa drugoga sveta, kucanje o kapak na prozoru. Đurica se prenu.
Protrčavši potokom, kroz šiblje i trnjak, za jedan puškomet, Đurica najedared stade kao ukopan. Na dva tri koraka pred njim začu se glas: — O-o-o, bato, o!
Seti se vode, jer osećaše strašnu žeđ. Da mu je samo nekoliko kapi hladne bistre vode!... Najedared, sevnu mu kao munja, jedna misao kroz glavu, koja beše gora od otrova.
Đurica, pošto ruča i napi se vode sa izvora, leže u ono šiblje i korov i zadrema... Najedared trže se iz sna; razbudi ga pljuskanje vode. Podiže se malo i, kroz gusto lišće, ugleda nju, Stanku.
rečica, zatreperi otvorenozelenkastim sjajem šiblje i lišće oko nje, i ona se nađe u nekom slatkom mladačkom zanosu. Najedared, žbun se pred njom zaniha, grane mu se razmakoše, i u onom osenčenom i urešenom otvoru ukaza se on — predmet njenih
Posle onakva života u roditeljskom Domu, posle neobuzdane samovolje, kojom je obeležavala svaki svoj korak, najedared nastade prelom: ona se potčini uticaju drugoga, ali i u tom potčinjavanju ona se rukovodila svojim načelom — samovoljom.
duši, i on iđaše po njivama i šljivarima, koračajući nesvesno, zaboravljajući i na svoj položaj i na svaku opreznost... Najedared slučajno pogleda niz ravno polje, i krv mu se sledi od straha, što mu izazva ova iznenadna kob.
Sunce prižiže u znojava leđa, jutrenji povetarac pirka i rashlađuje, a trava šušti i pada pod oštrim čelikom... Najedared kosači se prenuše. Neko iza njih povika: — Stoj!
— Lakše, ne mora baš tako brzo — progovori on. Ne ostade im više od stotine koraka do reke. Najedared Pantovac pogleda u levo, pa, videvši ono, čega se najviše sad bojao, povika: — Lezi ! Lezi !
Đurica se podiže i pogleda je začuđenim raširenim očima. »O čemu to ona govori?... Pričešće.. .Kakvo pričešće!.. I najedared stadoše da mu se pronose u mislima svetle i slatke slike davnoga detinjstva. Jedva ih izaziva u pameti.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
beše nadvisio bakru; stoga je ona morala svoju postaviti sa strane, na dva kamena, i čekati da voda uzavri, pa da najedared uspe brašno. Para se sa dna silom podizala i klokotala, vrhom prodirala i prskala.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Boga nema, nema; Ja se u noć skrivam, Srce mi još bije. Je li... ili nije... To ja valjda snivam. Najedared glasnu Odozgora tamo: „Vidite li, bedni, Vi nemate ništa Do pepela samo!
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
To vam nalaže čast i to vam zapovedam ja. Černjajev.« Dok sam ja ovo pisao najedared prolomi se jak pucanj na basamacima štaba. Černjajev zastade: — I ovde granata! Vidite je li ko ubijen.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
„Vi lažete, nema ni vas, Nema sveta, sjaja!“ Tako viče iz mog mozga Ludilo očaja. XX Šta je tuga koja dođe Najedared mahom celim! Opije te, zanese te, Obori te padom smelim!
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
— Zato što je i karata igrao, tamo u apsu. — Gospa Nola premesti hladnu krpu na slepe oči. I s kanabeta u mojoj sobi najedared nema deset kruna... htela sam da platim vešerku. — Dosta, Julice! — Pa trenutak zatim: — To ne može biti!
deca su se bar na četiri razna mesta udavila, ili se uopšte nisu udavila, ili uopšte nisu ni dolazila na kupanje. Najedared neko viknu: Decu nose! Pa neko drugi: Deca idu! Ali devojčice se nisu javljale ni mrtve ni žive.