Dučić, Jovan - PESME
Kako su pune redom bezdane, I kako kobni glasi ćutanja. PESMA Noć je najednom pala crna, Kao pod krilom gavranovim. Bele će ruže s oštrog trna Da planu rano s danom novim.
Noćas će najzad pasti kiša. Jug crn i seva; no, najednom, Dažd pređe preko vinogradi... I blisnu prema selu bednom Krvava, strašna, zvezda gladi.
Smeh, klicanje, žagor od hiljade maska. I zatim, najednom, jedna trenut tiha: To domino (pesnik) gospođama laska S dve-tri ljupke strofe i frivolna stiha. Žagor.
Naličio je na put koji vodi u drugi svet. Najednom se začu šum, hod. Na malim alpijskim kolima na kojima se nosi hrana, bili su upregnuti čovek i pas.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
prozor, najpre ga je porazila, pa je kao neko što je očevidac dok se na njegove oči ruši kuća sazidana do samoga krova, najednom obamro u nekoj strašnoj, ukočenoj i malaksaloj uzetosti, dok se postepeno nije povratio da oseti jednu jedinu strast:
Iz tih očiju bila je neka čudna svežina i gledajući u njih Jurišić je najednom imao osećanje nekog svežeg prostora sa divnim jezerom usred šume. — Dakle, druže? — Da, kad se mora onda drage volje!
U onoj tesnoj, neizvetrenoj sobi on se osećao mučno, ali čim pomisli da sad ide u širok, čist prostor razgali se najednom. Brzo je oblačio uniformu.
u u žar, Hristić je, opijen nekom mističnom milinom u čudnoj organskoj uspomeni utisaka što mu prođoše kroz sve žile, najednom stao osećati nešto kao besan i neizdržljiv nasrtaj požude.
I seti se kako mu je malo čas, u sred onog urnebesa i užasa najednom došlo da bega ma gde a bez obzira na sve moguće posledice.
I tek tu, tačno na tom izlazu iz vagona, dođe mu najednom da se napregne i uspravi, pa da onom skupljenom brižnom ali ponositom svetu, koji ga tako milo i sa divljenjem posmatra,
Ali dočekana vatrom, onako iznemogla, po kolebaše se, zastadoše, pa najednom okrenuše nazad. Oficiri štaba kad ovo videše skameniše se, pa onda zabrinuto podigoše doglede onamo na vis, po kome
Nesiguran je, jer je tu dole pod mojim nogama. I eto, i neznajući i nenamerno ja ga najednom mogu uništiti; njega, taj mali svet, koji ne zna ne sluti i ne oseća da neko ogromno jači stoji nad njim, niti sanja u
Pa najednom pljusak i sve se stade kupati u brzim i mutnim potocima, koji su se rušili sa svih strana. I njemu se učini da ga ti brzi
“ I onako zverski zgrčen, stegnutih zuba i pesnica... on jurnu među onaj svet, ali u sred one gužve najednom zaboravi šta je hteo. U istom trenutku žena s čovekom ispod ruke nađoše se pred njim.
modrocrnih vena na čelu i slepoočnicama Jurišić je čitao, škrgutao zubima, grcao, stezao pesnice do bola i grčio se. Najednom on se žurno uspravi, iskezi i pojuri kući. „Danas, sutra, smesta... Dajte reč Aleksiju Jurišiću... čujmo... čujmo...
pod sobe belio se od sitno iseckane artije po kojoj je on gazio, pljuvao, trljao, smejući se, priviđajući, plašeći se. Najednom se grozno trgao i zadrhtao. Neko je kucao na njegova vrata.
Teodosije - ŽITIJA
— Nijedan od njih nije mogao pustiti NI glasa, ni reči; i da otac nije bio prihvaćen, najednom htede pasti. A kada je došao starac k sebi, mnogim suzama oblivaše željenu svetu glavu ljubljenoga sina, grleći je,
koji su bili s njim u crkvi, i dok su pojali ustanovljeno za spomen svetoga, moleći mu od Boga olakšanja i mesta pokoja, najednom se crkva blagodaću Svetoga Duha kao nekim blagovonim aromatima ispuni, nasladivši sve dušom i srcem, i učini sve
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Jezične i etničke osobine koje smo naveli kao svojstvene Bugarima ne javljaju se najednom istočno od pomenute granice. Ima prostranih oblasti gde srpske i bugarske osobine prodiru jedne u druge i stapaju se,
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Nisam počeo, jer to bi bilo iznošenje tajni one kuće. Najednom zaglušen sopstvenom krvlju shvatih da nijedna od tih kuća nije moja.
njima preko svoga vrata, spustih ih niz ramena i grudi do butina i kolena, osećajući svuda mlado, nestrpljivo meso. Najednom, a da zapravo ne znam ni zašto, bio sam srećan što postojim, što postoji ovaj nasip, ova pruga na njemu, močvara ispod
- a u tome „idi” bilo je nešto tamno i žuboravo, gotovo nalik na tugu. Najednom me je, ne znam zbog čega, bilo stid. - Ako treba da idem, ići ćemo zajedno! - rekao sam i tako smo pošli po Rašidu.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Jedak i zelen, stajao je kraj mrtvog tela, sve dok nije počeo da se stresa i da suzi. Najednom u kući bratovljevoj, učinilo mu se da je svemu tome samo on kriv, njegova podla požuda za telom svoje snahe, njegov
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
“) Kada se dotle zdravo, veselo i živahno dete, najednom bez ikakvog razloga, sneveseli i postane plačljivo, zlovoljno, zloješno i bolešljivo — to je sigurno od uroka, kaže se u
I tada, u sučeljavanju sa nesvakidašnjom teškoćom on se najednom preobražava, i svojom dovitljivošću ili uz pomoć malih magičnih pomagača (mravi, golubovi), odnosno pomoću čarobnih
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
priroda, hiljadurotka, ljuto prokune i u duši im zapali poročne mašte; za one koji dugo, ćutke, gutaju gorčinu, kada najednom iz njih grune otrovanih reči lava; za ljude nekada tople i krotke kad zlom prevaziđu i sebičnjake; za pregaranja i
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Sam ju je, prilično nevešto, i ilustrovao. Postavši, najednom, svestan svoje izuzetnosti, Zajac-hvalisavac jednog dana radosno poskoči I celom svetu objavi što ne reče dotle
U društvu sa Repićem, Glodačem i Skakačem, Dugouško guli koru mlade jabuke. Pošto se zagledao u neodređenom pravcu, najednom se nađe sam u voćnjaku. Pojuri prema šumi, sedne na sneg, da bi se pribrao i setio gde mu je kuća. „Izgubio sam se!
tečan, drhtav, sa uzletima i posrnućima narodnog kola, tako srećno ozvučen celom dužinom fraze, u drugom delu knjige najednom stane da šepa. Da ne duljim. Dobri pesnici Erićeva kova odlikuju se, između ostalog, i nekritičnošću prema sebi.
Milićević, Vuk - Bespuće
Milanove oči sjale su i lutale po tavanicama i kad se najednom njihove oči sretoše, njemu se jezik zaplete, pričanje posta smeteno i zbunjeno i naglo se završi, gotovo prekide.
vrata; začuje se još jednom ispod prozora njegovo kašljanje ili kako odzdravlja svojim pogrješnim naglaskom, i sve se to najednom izgubi i u kuću se vraća stari mir.
bruje, pojačane odjekom, hor ženskih glasova u zanosu penje se u nebo i slama se o starinske, neprobojne zidove, i najednom zašuti, i onda se nesigurno kotrljaju latinske riječi sveštenika sa jektičavim glasom.
Ona se vraćala natrag u samostan, neraspoložena, i zaboravljala brzo na to u gomili drugarica, rada, ceremonija. Najednom je opazila neku promjenu, a da nije znala šta se je dogodilo; časne sestre bile su prema njoj usiljene, kao po dužnosti,
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Mamuza ribu i lulu čačka. „Požuri, some, čeka te mačka!“ Najednom Toša dopade trkom, u krilo čiči lupi ko vreća. „Pomagaj, stari, ako si drugar, dolazi, evo, najezda pseća!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Konji su bili nešto uznemireni, čulo se trupkanje nogu i rzanje. Najednom začuh komandu: — Kod konja! — Primi! — viknuše vojnici složno uglas i odjeknu jednovremeno: šljap, šljap.
— Gde bih na drugo mesto, nego ovde. — Pogledasmo se, pa mi najednom pade na pamet: — Da nisi ti slučajno namignuo svojim zemljacima?
“ Onda su šestorne zaprege prilazile svojim vozovima i nastalo je zaprezanje. Najednom se poljana zacrnela od topova n konja.
Jesi li zamislio? — onda pljucne, prevuče rukom preko obraza i obuhvati podbradak. — Zamisli... — Pa tek najednom: — Rudni, teraj dešnjaka, životinjo jedna, šta dremaš! Ah, moram da ga škartiram... Ovaj, šta htedoh... a — ja!
sa nabijenom kapom na oči i zabačenim rukama pozadi, stajao je nepomičan, dok su vojnici žurno prilazili u stroj... Najednom kao da se prenu. Zavrte glavom, mljasnu ustima kao da nekom nešto psuje, i zaurla iz basa: — Mečke jedne!...
— Kuš!... Ni reči da nisam čuo! — zagrme iz basa potporučnik Aleksandar... Vojnici zanemeše najednom. Samo zveckaju lanci i konji ržu. Ali tada zasvira „povečerje“.
Bilo ih je sa prebijenim rukama ili nogama, u nekih su zavoji krvavili i svi su imali podjednako paćenički izraz... Najednom, vojnici počeše pritrčavati jednim kolima, onda su zastajali nemi, pogledajući za kolima očigledno zbunjeni i
— Čekaj, bato, dok ti zafijuče nad glavom. Tada ću te pitam!... Najednom, ljudi zaćutaše... Ispred jednog drveta, pored puta, nalazio se u sedećem stavu leš austrijskog vojnika.
— Stani! — grmnu potporučnik. — Gospodin potporučnik — pozdravi Tanasije i nesvesno ustuknu još jedan korak, pa najednom zamuče i uzdiže ramena.
Streljački stroj, poravnan kao na vežbalištu, sruči se najednom iza brega. Trže me otegnuti uzvik: — Marrrš, marrrš! — Okretoh se i videh kako vojnici četvrte baterije izvlače
Od uzbuđenja drhtale mi ruke. Ali komandir i Aleksandar nisu, srećom, ni obraćali pažnju na mene. Najednom pretrnuh... Pucanj... drugi, više njih. Dah mi stade. Na levom krilu vojnici polegaše usred one livade. Ali ne pucaju...
Od nekoje strane učestaše pojedinačni pucnji, mitraljez poče da para... Grunu još jedan plotun, najednom učestaše pucnji, još brže, kao da vri, kao da ključa, i prasak se rasu po širini. — Eno, eno ga neprijateljski rov!
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
konac izmećarstvo - služba, pomoć Jagluk - duguljasti rubac (marama) od finog veza (pamučnog platna) izvezen zlatom najednom uglu jazidžija - pisar jaran - drug, prijatelj; dragan jektati - puštati jek, zvuk iz sebe, oglašavati se, odazivati
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
A kao munja dotle je išao. Najednom, trolejbus se ukočio, Trole se izvile ko kriva slova, — A onda je dalje prošišao ...
Pandurović, Sima - PESME
Padaju zvezde usred noći bele, Padaju tol’ko; i, najednom, presta... I vetar peva poeziju smrti. A kobne želje umirahu redom, Očajne, strašne, u prozorju bledom, S padanjem
Visine blede ćute, Jesenji sumrak râni; Listovi sveli žute. Lepi, nesrećni dani. BOLESNO PROLEĆE Nestalo, najednom, zime daha zloga, Prolistale grane svakog mladog šiba; Cvet osuo krune novog, belog gloga, Vetrić svežu travu
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Ču odskakanje lopte o beton, radosni smeh pobednika, pa ljutnju poraženog. A onda, najednom, kao da je s neba pala, ulete lopta kroz prozor. Dečak, koji je trčao za njom, čučnu i zagleda se u dubinu.
Iznad visokih, krupnih cvetova letele su plave ptice nalik krupnim plavim leptirima, ali šum krila nije se čuo. Najednom, jedna od njih slete joj na rame i reče: — Ja sam tvoj vrabac!
3aprepašćeni, nisu se ni makli da je zaustave. Tek na mraznoj, snežnoj stazi ona zastade i plesnu dlanom o dlan. Najednom, kao na dogovoreni znak, maleno jato poče da se penje uvis.
— Pa, to je zlatna lubenica! — Dečak-kapljica pojuri prema njoj. Ali lubenica, najednom, podskoči i poče se kotrljati niz brdo. Na njoj je jašila starica Riblja Glava i smejala se: — Stigni me ako možeš!
U istom času mali čistač oseti kako se vraća u svoj pravi lik, a na ramenima rastu mu krila. Pećina se, najednom, otvori i on polete. Visoko! Više! Leteo je sve više, dok ne opazi kako se niz breg kotrlja zlatna lubenica sa staricom.
Dečak ispruži ruku da dohvati lubenicu, ali zlatne lubenice, najednom, nestade. Umesto nje pojavi se na vodi zlatni obruč.
— Pa dobro, bićeš, ali pod uslovom da nikad ne slažeš i nikom ne naneseš zlo! — Zlatna kraba poče, najednom, da se smanjuje i tone u vodu.
Svakoga trena na zemlji ih je bilo sve više, bleštali su kao srebrne kuglice. Najednom, učini mu se da se miču, da iz njih iskaču nekakva sićušna, svetla stvorenja. Čak im je čuo i piskustave, tanke glasove.
Jednom u godini budi cvet! — stari čarobnjak podiže palicu, a šarančić oseti kako postaje prozračan i lagan. Reka se, najednom, rastvori i on izlete, a za njim izlete čitavo jato ribica pretvorenih u vodene cvetove.
Trčao je, i trčao Ferfelin, padao, dizao se, opet trčao pružajući ruke ka zlatnoj ptici, a onda je, najednom, iščezao kao da je u zemlju utonuo. Ko zna: možda je i njega zameo vetar? A možda još i sad trči loveću zlatnu pticu?
Da tebe nije bilo, nikad se ne bih oslobodila! — životinja, najednom, zbaci sa sebe žablju kožu i pred zgranutim princom ukaza se belolika devojka crvene kose, tako malena da mu je jedva
Ne dotiči nijedan dok sâm ne padne na zemlju. Tada pažljivo gledaj i otkriće ti se... Crvenokosa, najednom nestade, a sa ruba neba javi se crvena zvezda: — Ne oklevaj, već pođi!
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Višnjić je stigao do na kraj pesme i, po muku u kojem je postojao samo njegov glas, znao da je osvojio i te moćne, najednom omekle i osvetljene Turke.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
oprezno prozorčetu Nikoline zemunice i ugledah ga opruženog na poljskom krevetu, pokrivenog šinjelom, sa kapom na očima. Najednom on se grčevito prući, kriknu, probudi i zveraše, ali me ne spazi.
I najednom, nešto neizrecivo sveto, kao da se nov, dubok, dotle skriven život munjevito probudi, ja osetih kako sve u meni procveta
I zaista, kako sam sklopio oči, obuzima me zanos tako kao da ću smesta zaspati. Ali najednom, dok tonem u onom mračnom zanosu i pred snom koji tek što se nije sasvim utvrdio, pojavljuje se odnekud nešto fino kao
A ova radost kao da se prenese i na nju, jer i njeno lice odade najednom taku sreću, da sam pomislio: kako i ona, samo mi nije jasno bilo zašto, toga časa doživljuje najlepši momenat života.
I kad ja, tako uhvaćen, onaj isti spremljeni izraz, htedoh upraviti njoj, ona se najednom i na moj užas prekrsti sa odvratnošću. Ona beše videla sve. U tom trenutku, taj krst ove žene osvesti me do užasa.
Srce mi tako snažno zalupa da me zaboli, um mi se pomrači, a glava zanese, kad najednom ugledah pravog pravcatog leptira, baš istog onakvog kakvog sam zamišljao u glavi, gde mahnito obleće oko moje lampe,
“ Eto tako je ona govorila, pa su se Jaćimu guste veđe najednom namrštile, a to će biti usled spomena onog predavanja neprijatelju, te mu se kao namah grižnja savesti ili tako nešto
I zaista, kad vrlo uzrujani žagor najednom prože sve prisutne, kako one na prozorima načičkane, tako i šarene lese na trotoarima ukopane, kad nastade opšte
“ I pre sviju, pošto se najednom zajedno sa ženom iz drugoga u prvi red progurao, zagrme Jaćim ono isto četvorokratno: „Zdravo! Zdravo! Zdravo! Zdravo!
Sav je Jaćim u vatri, kao da je celoga života bio sputan pa ga najednom odrešili, oči su mu pomamne, pune gromovske snage, oči lavovske što kao munje blistaju od uzbuđenja.
Za tebe sam Albaniju savladao.“ Grmi tako Jaćim i jauče da se do neba čuje, kad najednom ugleda Kumanovo, i kad ugleda Jaćim ovo Kumanovo i mladiće kako žestoko koračaju, i kao da hoće onu zemlju nogama da
A kad samome sebi Jaćim postavi pitanje o tome: po čemu je on to najednom postao veliki čovek, u njegovoj svesti ponova sve potamni, pa se na toj tami odjedanput zablistaše samo ova slova:
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
) Kako to da se od jedne slične trice sve te naše osjećajne konstrukcije i nadgradnje najednom splasnu u ništa? Život ljubavi je život maslačka!
Prekinuo sam pisanje i stajao iza stakla gledajući u uski prostor s nasadima između dva paviljona. Najednom zatutnji automobil i ustavi se pred ulazom u zgradu. Crn, ulašten, ispupčen krov sjajio se na suncu.
— To nije baš sasvim tačno — odvratila bi Erna sigurnim glasom. Došlo bi mi najednom da se nasmijem, da rastjeram rukom, da joj zadignem kosu na potiljku, da je poljubim u vrat.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
U dvoru pak car se divio zlatnoj jabuci, milovao ju, šta nije sve radio s njom, kad najednom zapazi u jabuke običan kličak. Sve u jabuke od suvoga zlata, a samo kličak kao u svake druge.
Jednoga dana iziđe carević na prošetnju kraj mora, iza jedne šume, kad najednom ali ti ide po moru brod i na brodu otvoren prozor, a na prozoru cura.
Sad prijeđu preko mora i otidu dalje. Najednom srete ih gvozdena planina, koja se svezala s nebom i zemljom. Sad carev sin pita: — Šta ćemo?
Petković, Vladislav Dis - PESME
Tu sam dugo bio I drhtao tako bez glasa i moći: Na zid ruku stavih pobožno i ti'o, Ne mogah je dići, ne umedoh poći. Najednom se trgoh. K'o da neko ide? Mis'o moju preli krv mi uzrujana. Ja bežati počeh. Da l' me kogod vide?
boli što ih ljubav daje, Silniji nego onaj što ih nosi, Silni i moćni dok čoveka traje: Ona nas rađa, al' ona i kosi. Najednom zasta. Mesec beše tajno Obiš'o tamu i stada daleka Oblaka crnih; k'o ropac očajno Usklik se ote: “Ona mene čeka!
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Zastali su onde kao uklesani: niti se miču niti o sebi glasa daju... Najednom vetar plaho du'nu i podiže hartiju i drugo smeće. Ono šušti i kotrlja se dok se negde u zaklonicu ne uvuče i smiri.
Lepo priđe s njim preko daske, htede zgodno da zakrene među svet, ali je najednom ugleda onaj mornar i upita za biljet. Ona se časom zbuni, ali odmah se smisli i kao da nije njen posao, krene napred.
Sudac ih posmatra, zamislio se i — piše. Najednom poliže glavu i upita Spasoja: —Možda ga nijesi na mrtvu ubio? —Jesam! — odgovori on. — Viđu ga mrtva!
valjaće ti, — odgovara Spasoje, i očito žali oca. —A kako majka? — sjeti se najednom mlađi, i stidljivo obori oči i mače se s mjesta. Drži se i — odgovori otac, zamišljen.
Svi su toga časa mislili na njihova negdašnjega slugu Spasoja, koji se bijaše otrag nekoliko godina iselio u Ameriku. Najednom mu pade na pamet da se ženi, pa bijaše pisao gospodaru da mu pošalje nekoliko fotografija od naških djevojaka da sebi
Ali zaludu, radost ne može da joj se u dušu useli, kao da je od nje nešto goni, — a najednom lijepo i ustrne. Prestade pošivati, i s iglom u ruci zagleda se preda se: u pameti napokon bijaše se uobličilo ono što
S majkom i s njime proživljela je prvo djetinjstvo. Ali se majka najednom razboli i umrije, a ona ostade sirota. Iz mračnoga, vlažnoga stana nije znala kuda su joj ponijeli mrtvu mater, a ni
Svugdje dijete pristajaše za njim, bez njega ne mogaše da se snađe, a to njemu dodije i najednom naumi da je smetne s brige. Htjede da je namjesti u koju kuću da se služeći prehrani.
Bjaše se starim putem popela sve do zadnje visi, otkud se još more videlo. Najednom, prvo nego će da zaokrene u do, okrete se prama gradu; može biti da joj ga je bilo milo, ili se sjeti svoga poočima,
Nije znala zašto je najednom obuzela želja da se na suncu ogrije; čisto ga iščekuje sa slašću, kao da će joj ono donijeti ono o čemu je noćas
— i življe pogleda djevojku, kao da mu je ona nečemu kriva. Pa najednom razgovori se: — Dođi sa mnom da ti topove pokažem, — veli joj, i tare se rukom po ustima. — Hodi, ne straši se!
A kada zaploviše, misao je nosi na otvorenu pučinu i savlada je bezrazložna sjeta, i dođe joj da zaplače... Pa se najednom trže i požuri u grad.
Krakov, Stanislav - KRILA
Tišina koja nastade bi mučna i teška. Oseća se da se tamo nešto dogodilo. Vojnici uznemireno podižu glave. Najednom tu odmah preko kamenitog sedla počeše da se pomaljaju nejasne prilike n da jure u jarugu.
— Koga ćemo prvog? — kao da pita ađutanta. Ovaj čeka i ćuti. Potom se major najednom odluči: — Brzo, brzo, prva i treća četa i dva mitraljeza napred... i mi napadamo. I druge su zapovesti pale.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Izgledalo nam je kao da su se zbunili, jer su najednom zamukli, i na frontu zavlada tišina. Pokušavao sam sada da se snađem u rovu.
Uzme se šaka zemlje pa se zatrpa, ili se ašovčetom izbaci. Na to smo već navikli. Onda nanovo legnem. San me hvata... Najednom se nada mnom stvori neka gužva. Otvorih oči. I tada ugledah kako u vazduhu lebdi vijugavo telo neke zmije.
Nije to samo jedna planina. Splet planina. Kao da ih je neko valjao, mešao i najednom zaustavio, pa se planine ispele na grbinu jedna drugoj.
Natrčasmo na neko kamenje. „Treća četa za mnom!“ — čuje se kroz huku glas. Pred nama se najednom stvori čitav stroj Bugara. Lica su im užasna. Opalih revolverom. Dvojica sunuše na mene bajonetima. Jednog sam oborio.
Predrag nastavi: — I levo i desno praštale su puške i čuli se jurišni poklici. Pred nama se najednom zamagli, crn oblak se spusti na vrh Kajmakčalana, i poče da se razvlači po padini.
Oblaci se spuštaju sve niže, vidik se gubio i najednom utonusmo u tamu. Neka hladna struja pređe preko nas i lice nam se orosi.
slučajno pao na prljave noge, pa se ta slika veza sa predstavom jednoga leša čije su noge bile isto ovako blatnjave, i najednom sam osetio neko uznemirenje.
Nesvesno sam podavio noge ispod sebe, ne bi li iščezla neprijatna vizija, a s njom i crne slutnje. Tada sam se najednom setio baš one zmije. Kao da me nešto smlati. To mora biti neko pred skazanje. Hladan me znoj probi.
On zagleda u pušku, zatim kao da nešto premišlja, i tek je najednom baci izvan rova, kao nešto neupotrebljivo i nepotrebno. Onda se diže: — Kuda? — zapitao sam ga. — Idem da nađem drugu.
Puške su držali „na gotovs“ i otkočene. Kretali smo se blagom uzvišicom, i pred nama se najednom, kroz maglu, ukaza splet bodljikavih žica.
Mi smo ostali u blizini iza jednoga povećeg kamena. Najednom pripucaše puške i oko nas zaprpori. Mi se pribismo na zemlju. Tu su, dakle.
Vojnici padali. Granata izbaci nečiji trup iz vode. Ugledao sam komandira druge čete... On najednom pade ničice... Vojnici su zastali neodlučni. Drugi legli... Po pesku prpore kuršumi kao kišne kapi na mirnoj vodi.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Znam ja Zmijanje, znam ja ćud našije' planina i ove naše zle'ude, vrletne zemlje: sve to potajno i podmuklo reži! Najednom se nenadano zadrmaše u vrhovima jele i omorike jače, silnije, a jaka se i bučna mećava diže, kao da se cijela planina
Nastasijević, Momčilo - PESME
To mukotrpan, druzi, za vas neme, šapatom visinama kazujem blagu reč. SIVI TRENUTAK I najednom zasivi, kao pregorelo je sve, a sve živi. Druže u tajni, čuj, mukotrpno se ovo srce mimo sve jeze otisne.
Ćipiko, Ivo - Pauci
A njihovi obgrljeni životi gore i u vatri se troše... Rade se najednom trže, veli joj: . — Što drhtiš ispod ruke mi kao list na trepetljici?
Još od juče sjećanje na Mašu iz detinjeg doba sazrijevaše, — i zametak što ga u sebi nosijaše, razvi se najednom i bukti plamenom strasti, i nadjača stid i strepnju.
Oči mu se ustaviše na smežuranoj koži oko slijepih očiju i na otpuštenim brcima: učini mu se da se najednom postarao. Ilija Radin pogled osjetio na sebi, pa da sina osokoli, veli: — Ni brige te, Rade!
uhvati za debelu ruku i pogladi je, jednako ga gledajući u oči, pod utiskom njena pogleda dolazi mekši i, očito dirnut najednom ispod naočara nabuhle mutne oči oživu i njegova ruka diže se i klone na njeno rame. A sluga, podučen, izlazi iz kuće.
— i ode. Roditelji ostadoše zamišljeni, kao da o nečemu premšpljaju. Stara najednom iznebuha upita Iliju: —Što misliš, kad će se povratiti? —Tek je pošao, — odvrati mirno Ilija.
Hodajući nađe se najednom u jednoj tijesnoj, prljavoj ulici; sjeti se da tu nastavaju „grješnice”, kako ih varošani zovu.
još se može... Pada li, pada... i učesta snijeg. Ali podnoć najednom sasu pušavica, kao brašnom iz pune vreće .. . No sve ništa, da ne duhnu vjetar: studen bije u obraz kao ledom...
I propovjeda dalje... Ali, najednom, opazivši na dnu crkve Radu uz Mašu, prekide i poleti ka njima. — Živine! Jesam li naredio da muški stoje obaška od
I, razgovarajući, pop Vrane zastajkuje; na mahove gleda nekamo neodređeno, na mahove zagleda se u nju i, najednom obgrlivši je, veli: — Mašo, ja bih s tobom ovako do na kraj svijeta! Bi li ti pošla sa mnom? Da nekamo pobjegnemo...
Teško mu je u duši... Poslije očeve smrti premišljaše često o tome, i puče mu pogibija pred očima, ali kako da se najednom snađe — on, jedinac što ne vođaše o ničemu računa, podložan starim navikama u koje vjerovaše kao u samoga sebe!
Čudi se sam sebi, pa ne sredivši prama želji svojih misli, uhvati ga polusan i zaspi. U snu našao se najednom u nekakvoj žućkastoj bari, usred polja.
Žena ćutke diže se za njim i uspiri vatru. Rade, gledajući u plamen, mekša... i najednom učini mu se da se bezrazložno srdi: gazda će biti bolji, primiće novac na račun, a poslije što bog da!
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
svoje znojenje, disanje, ropac, bol koji mu razdire nutrinu, hvatao je ukočenim prstima za rub pokrivača, a onda je najednom sve to prestalo, svetlo je utrnulo u njegovim zenicama, prestao je mrmor njegovih nerazumljivih reči, usne koje su se
Baš sada. Jer prvi put, posle toliko vremena, osećam neku lepu, milu blagost u duši. Gorčina je nekuda iščezla, najednom sam izmiren sa svim i svačim.
nad svojom sudbinom koja se na moje oči sunovraćala u ponor pred žestinom optužbi, ja se, odnekud, razgalih, bi mi najednom smešno, te sve okrenuh na sprdnju. Moja luda priroda mi nije dala mira.
No kad je ugledala toga mekušca, najednom se preobrazila, počela naglo da se kinđuriše i njiše kukovima pri hodu, napadno i bestidno.
Niko od vas slepaca ne smede da mu pogleda u oči i da ga zapita kako to da najednom prezdravi, i to tek onda kad mi svršismo njegov posao. Dadara Izjutra, na Mitrovdan, Andrija ponovo ode Jeleni.
Ovaj pesak greje. Najednom mi više nije hladno u izveščaloj težinovoj košulji. Ali šta vredi njegovo slabačko svetlucanje kad nailaze tmurni dani,
šta god pokušam da sastavim ponovo se, poput niti njegove mreže što svetluca u tami, zavije oko njegovih groznih nogu i najednom izraste on kao da se stvara iz magle i pene.
Pada mrak. Artemije Najednom dunu jug. Sneg je naglo kopnio, potoci su bujali, rovali obale, nosili granje i crknutu živinu, zemlja je postala
Mudruju, šapatom, kao da se plaše: izgovore li preglasno sve će se najednom raspasti. Saborište će stostruko pojačati njihove reči, vratiće im ih izobličene uz kikot, strašni cepajući kikot od
drekalo će se probuditi u Beloj pećini i zavrištati, noćna tama, mekana i topla kao materina utroba, rastvoriće se i najednom će blesnuti svetlost da bi osvetlila iscerene njuške, užutele i pocrnele zube, krvave oči.
Stanković, Borisav - TAŠANA
(Najednom skoči): Idem, idem. Ne mogu sâm. Ne smem da sam sâm. (Odlazi.) KAFEDžIJA (viče spolja dok momak plače): Ovam ti, nestre
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— govorio je komandant. — Pa se okrete nama. — Hitno odstupamo. Sa susednog sektora pešadija odstupila. — On se najednom zamisli. — Uh... tamo je naša baterija! Da li su je izvestili pešaci?
Svejedno koji. Drhtao sam i od svoga rođenoga daha. Najednom pretrnuh. Kao da čujem neke glasove desno. Prikupio sam dizgine. Konj se pomerio. Zaustavih ga. Da bežim!
A-ha!... —... Utrošak municije. — Jesam! 3ačuh razgovor. Hu-hu! — odahnuh. Nervi i muskuli popustiše i najednom progledah. Preda mnom je bila baterija. — Gde je komandir? — zapitah jednu tamnu priliku. — Kod prvog topa!
— Pst!... Dosta, znam!... Zovi mi vođe odeljenja... Osetih žmarce niz leđa. Pokajah se što sam ostao. Ali najednom mi pade na pamet da me Nemci mogu sresti na putu i kad sam sâm. Ipak... — Niko da nije reč progovorio!...
Pogledah i na one ljude okolo, pa mi oni poznati. — Je li to peta baterija? Poznadoh ih najednom. Sjahao sam s konja i pritrčao svome starom komandiru. Dugo smo se držali za ruke, bez ijedne reči.
Misliš da su se rasprštali... Bože sačuvaj!... Samo koliko da se sklone od oka, pa se najednom sakupiše, ama kao da im neko zasvira zbor. Sabiše se kao ovce u gomilu. Strepeo sam da ih tako ne pronađe artiljerija.
Tamo već čujem prasak pušaka... Jedan top opali... Neka vika dopire iz baterije. Ja trčim što brže mogu. Najednom se preda mnom pojavi zapregnuta haubička baterija gde silazi niz strmu kosu.
Onda razgrću ašovima sneg. Neki obavijaju kopite konjske džakovima, pa nanovo tovare i po dvojica vuku konje. Ali konj najednom zastane i drhti. Oni čekaju da se primiri... Dotle drugi razgrću sneg i kopaju smrznutu zemlju, te nasipaju krš.
“ — njemu prekipe, okrete se i opali mu šamar. I začudo pešak najednom zaćuta i zauze stav „mirno“. Sve češće zastajemo. Hladno je i tupkamo u mestu.
Poneki mlaz posuklja iznenadno iz nekog ambisa, omane preko nas i lice se najednom ovlaži. Na brkovima ljudi se uhvatio led, a iz usta bije gusta para.
Izmučeni su, teško dišu i namršteno gledaju preda se. Suton se nekako najednom spusti. Sada nam se čini da sneg još jače škripi pod našim nogama. Promakosmo pored nekih tamnih prilika.
Drugi su gurali odostrag i pazili da top ne sklizne. Kretali su se lagano, s kamena na kamen. Ali najednom... Tu scenu nikada neću zaboraviti. Top je prelazio preko jedne oble zaleđene stene.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Je li prošao trenutak? Ili je čitavu večnost putovala? Nije mogla da odredi, kad se, najednom, razmače voda i Sedefna ruža zatvori oči od prejake svetlosti sunca. — Kako je krupna! — ču nečiji uzvik i otvori oči.
»Došla kupina da se sveti, znači?« — gleda dečak u žbun i ne miče se, kad se, najednom, raskrili žbun, a iz njega izađe starac u belom, seda mu brada do pojasa, pita: — Kuda si se uputio, momče?
Dok ne okaješ svoje grehe do njega nećeš stići! Niti ćeš se maći odavde, dok ne odslužiš Gospodaru bilja... Starca, najednom, nestade, a Vedran poče da služi Gospodara bilja ali se još uvek ne doseća čime je okajanje zavredio.
Zaradova se dečak, potrča. A put sve strmiji, kao da planina beži u nebo. Najednom, nestade puta i ispod dečakovih nogu zevnu ponor.
— A možeš ih i baciti, ako ti se prohte! — crnog ogrtača i crne kapuljače, najednom nestade. Vetar se naglo utiša, a Drvoseča pomisli: »Sad, šta je — tu je!
— reče starac. — Idi i naći ćeš ga! — Gde? — viknu Drvoseča i potrča za starcem koji je odmicao sve brže, dok najednom, kao da se u vazduh pretvorio, ne nestade. Drvoseča obori glavu, a iz oka mu sklizne suza.
Padao je i padao, ko zna koliko je padao! Najednom, Kapljica oseti kako joj obrazi postaju slani i kako je neko vuče u dubinu. Od straha ona zatvori oči.
Hoš, hop! Ko će brže? Ko veselije? Cup, cup! Zaboravi Kapljica i na obećanje i na povratak, i na Cvet. Kad, najednom, iza stene, tu gde nežno sijaju oči morskog krina, vide Kapljica dvojnika svog Cveta.
Šta ih se tiče pustinjski vetar koji valja pesak kao talase? Šta mari ako i njih ponese? Kapljici se, najednom, učini da s Cvetom ponovo nekud putuje, da putu kraja nema.. Pa i nema!
Kada je bolje pogleda — vide suzu. Suza se, najednom, rasprsnu i iz nje izađe dečak malen i okretan, ali tako prozračan da se moglo gledati kroz njega kao kroz staklo.
— Sunčeva majka tače ženino rame. — Možeš ići.. — od dodira ruke Sunčeve majke žena oseti kako, najednom, postaje prozračna i laka.
Pun svetlosti, oblak je i dalje stajao nisko nad zemljom i od njega je sve, najednom postalo blago i tiho. Uzalud su vetrovi pokušavali da oblak ponesu sobom.