Domanović, Radoje - MRTVO MORE
— Hoćemo li se krenuti? — pitaju vođu. On ustade bez reči. Uz vođu se odmah grupisaše najodvažniji ljudi da mu se nađu u nesrećnu slučaju i da ga čuvaju da mu se ne bi desila kakva opasnost.
— Nema, brajko, ništa bez muke, valja se i promučiti, ako mislimo uspeti odgovaraju na to najodvažniji. Probiše posle mnogih napora trnjak i pođoše dale. Išli su neko kratko vreme i naiđoše na neke vrljike.
Ali, napred se mora. Jednog dana se desi nešto važnije. Vođa ide napred, uz njega najodvažniji (manje dvojica. Za njih se ne zna gde su. Opšte je mišljenje da su izdali i pobegli.
Još dva koraka pa je vođa do ambisa. u smrtnom strahu, razrogačenih očiju, stuknuše svi, a najodvažniji taman da zadrže vođu, pa makar se ogrešili o disciplinu, a on u tom koraknu jedanput, drugi put i strmeknu u jarugu.
— Tako izgovori onaj govornik i koraknu dva koraka napred, te ga nestade u jaruzi. Za njim oni najodvažniji, a za ovima jurnuše svi. Kuknjava, stenjanje, kotrljanje, ječanje po strmoj obali one grdne rupčage.
Izgubili su već i veru i nadanje i oni najodvažniji i najčvršći, ali idu ipak dale, to jest miču se na neki način sa teškim naporima uz kukanje i stenjanje od bola.