Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— veli Rdalo. — Ma sve su to prazne riči, i ja ne znam šta oćete najposli? Žestoki Rkalina škrgutnu zubima, odgurnu sve, pak se usići pred fratra.
Kad stric i Stipan odoše priko vode, ja sam se puno mučija, pa najposli kažem kuvaru Baleganu svoju sujmu. dobri Balegan lipo me svitova šta ću činiti... Jeto ti kako je bilo...
— opazi Tetka. — A kako ćemo im zabraniti!... U manastir možemo da i’ ne puštamo, ali najposli, neka i’ isprid mađupnice!
— reče duvalo. — Da čujemo! — reče Tetka pretječući Vrtirepa. — Najposli, zar ne bi bilo veće zlo da su zapalili manastir i nas pobili!?... Štij fra-Brne!
Svi zagrajaše. Duvalo i Blitvar stadoše uz Vrtirepa, „koji najposli ima dirita da kaže šta misli“. — Neka sluša do kraja! pa neka onda govori! — reče Tetka. — Neću da slušam do kraja!
A šta su bacili krivicu na druge, to bi bolan i svaki od nas učinija. I najposli, znaš šta ću ti rići? Neka svak turi ruku u svoju škarpelu, pa će naći u njoj mrvica! Ti me razumiš dobro!
— Pa jeto Škeljo! Škeljo će to činiti kâ i ja. On će i spavati ovdi... Ako ćete, ovdi će spavati fra-Jakov. Pa, najposli, promislite, šest godina da nisam kod kuće bija, da nisam braću vidija, a nikad ne bija u varošu!...
Čekaj da te tetka poljubi (cjeliva zablenuta Bakonju). I ti ćeš se tako lip i šestan, zafratriti? Tešto najposli, tobože će ti faliti nevista! Sve će se za tobom mamiti kad budeš na parokiji. — A begenišeš našega dijaka?