Upotreba reči nam u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Tajna je to!... Astronom gleda u zvezde. Je l’ mu ko sahranjen u njima?... Mi gledamo u zemlju... Ah, u zemlji nam je sve!... On u zvezdama gleda budućnost, mi u zemlji prošlost...

Prvi dan i noć bacao je krv. Drugi dan, izjutra, beše miran, svetovao je mene i decu, govorio nam je i o vama. Više je puta povtoravao da se u nuždi i bedi na vas obratimo... Ali to neće biti nužno!...

I zaista, Amerika nam ne bi verovala, ali načelstvo beše lepše i divnije zdanje nego i škola i špitalj; a činovnici u načelstvu bolje nagrađeni

njene sadržine, a duša naša, suzama pokajanja izobilno topljena, zaboravila je na nade blagu utehu — smrt je sve što nam u časovima gorkog očajanja srce razigra. — Imaš li oca i majku? Il’, možda, brata starijega?

Ne znam gde se moj stari prijatelj Marko toliko zabavio? Ima, valjada, dve-tri nedelje kako nam nije došao?... To vi’š, Maro, nije lepo od njega! A, evo, i sama znaš kako smo živeli: ni dva brata rođena nisu bolje!

govorio i pripovedao ućuta se zamišljeno; a posle poluglasno reče: „I vidiš, brate Obrade, kakvo nastade vreme, da nam opet oni sude!?...“ „Jest“, reče otac. „Pobediocima sude pobeđeni, nad muževima vladaju kukavice!... Je l’ pravda to?.

Šta li neće ovaj naš jadni narod prepatiti!... Pre perzekutori, pusta-komesari, sablje i nadžaci; a sad nam posla car komesare, džandare, vinance, policaje, rihtere i štulrihtere; pa nas svi ti globe i cede, svi otimaju...

Jedva si motao čuti isprekidane slogove: „Ma...džari... a sada Nemci... krv nam is...pi...še...“ „Opet se nešto strašno moralo dogoditi, opet je krv pala“, pomislila sam u sebi, pa sam čisto

Bojala sam se da ne dođu sad Nemci da nam siromašnu kolibu zapale!... Ali oni ne dođoše, a dođe čiča Marko s doktorom.

pa je otpio do polovine, a malo posle i drugu polovinu popio, i zaista mu je bilo lakše: mogao se i razgovarati, pa nam je isprekidanim glasom pripovedao za poslednju nesreću što ga je snašla.

On je umro...“ I ona me je, jecajući, zagrlila i ljuljaše me setno na svome krilu. Osećala sam kako nam se suze ujedno slevaju.

“ I ona opet tužno zajeca. Tako su mi prolazili dani i godine, u večitoj tuzi, večitoj samoći. Katkada samo dođe nam čiča Marko. „Maro“, veli, „treba porciju platiti“. Tetka mu kaže da nema, pa makar joj kuću prodali.

Obradović, Dositej - BASNE

Po slučaju taaa vetar duvaše: upali se orlovo gnjizdo, spadnu dole orlići, polak poprženi. Kako li ti nam ih je lisica pado dočekala, kako je s njima pred orlovim očima o hrast udarala, srce iz njih jošt živih čupala i

Pravda iziskuje da nikome ni najmanju obidu ne tvorimo; dobrodjetelj hoće da drugima pomažemo i dobro tvorimo; a zdravi nam razum krepko nalaže da se zdravo čuvamo da nam niko zla ne učini, i baš ako bi i hoteo, da nipošto ne može.

tvorimo; dobrodjetelj hoće da drugima pomažemo i dobro tvorimo; a zdravi nam razum krepko nalaže da se zdravo čuvamo da nam niko zla ne učini, i baš ako bi i hoteo, da nipošto ne može. Ovo je najbezbednije i bezbrižnije.

Ovo je najbezbednije i bezbrižnije. Dokle nam god ko može učiniti zlo ako hoće, dotle nismo na najboljoj nozi. Mi ćemo viditi u mnogim basnama da se je lisica u

A ovi ti, kad jedno kad drugo dočepavajući, sebi kao bolesniku na ponudu posveštava. Najposle eto ti nam i lisice, koja kroz vrata vireći: „Kako si, striče?” pita. „Zlo, moja mila ćerko, ta hodi bliže da me nagledaš .

„Našli smo Svetoga Petra ključe — rekne jednom svom prijatelju koji se ovoj premeni čuđaše — ne treba nam više sagnutim hoditi”.

Lisica nam ovde pametnu nauku daje: da ne hitimo u našim pretprijatijam: „Prosti, čiko, nemam kad, tragovi me plaše”.

” Makne car glavom, skoče lavovi na kurjaka, ščepaju ti nam ga i načnu ga derati. Bedni kurjak stane kurjački drečati, a lisac k njemu: „Kako si svirao, komšija, tako sad igraj!

Lisac nam ovde ne igra sasvim dostojnu osuždenija personu, i on laže kako najbolje zna i može, al' valja mu prostiti, jer mu je do

Po sreći, iziđe neko pred nju sa svećom: pozna i sama od šta je bežala. Sveća je prosvešten razum koji nam pokazuje istinu, a mračno sujeverije čini nas bojati se slabe kokoši i pokojnih u groblju kostiju koje nisu kadre nikom

Lisica, videći ih tako raspoložene, lagano odvuče jelenče. „Aj, aj! Zla nam sreća i s našim lakomstvom, — reknu oni jedva krećući se — za lisicu li mi mal' glave ne izgubismo!

Što drugi vredni i pametni čine, zašto ne bi i mi činili? Ako li nam se pak što protivno sluči, niko pametan neće nam se rugati. Predostrožnost i razum neka svačim upravljaju.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

podseća na sneg mladić i devojče goli spavaju na visoravni vazduhom namirisani borovim al krst raširi ruke i ne da nam dalje ni u šumu ni u reku ni u vazduh pripev joj plav uleće vetar u maglu toplih bara ovo zvezdano jutro tu

RUGALICA O VINU Ako su gospodi Grcima i Latinima spremali gozbe s ovakvim vinima, kraljevi naši, kukavci nam sinji, dosta su ih i poštovali Latini! Je li ovo iz močvari zahvaćeno? Slično kiši! Da ga pije, povratilo bi i more!

a kamoli junaku! Ako smo ovo pred Kosovo pili, kako smo mogli - dobro smo i prošli! Bolje da su nam brade osmudili no s ovim što nam rekoše: dobrodošli! Bolje i guja da pljune u lice!

Ako smo ovo pred Kosovo pili, kako smo mogli - dobro smo i prošli! Bolje da su nam brade osmudili no s ovim što nam rekoše: dobrodošli! Bolje i guja da pljune u lice! Bolje i šlem s više rupa nego u svirali!

svoje da ostave a zemljodelci svoje sve rabote da ostave i poljska dela i vodenice Pada kiša na doboše o da nam vredi iz puščane cevi cvetom iz topovske jabukom crvenom! o da nam vredi đurđevkom na mač!

o da nam vredi đurđevkom na mač! Pada kiša na doboše ZIMA U SRBIJI 1809. GODINE Ljuto pred turskom najezdom, dve vojvode,

sa zobnicom ništa sa nikada venčavaj pope kad se već i pamet ludog sa strahom pametnog venčala i carstvuje nam! TOBDžIJA SVOME KONjU NA KOME SE VRAĆA IZ RATA Da kolika je, svetica naša, zemlja!

se da l zapad svetluca gušće od severa šlem do šlema puška do puške sja - Topovi su im napunjeni snegom - Hoće li nam iko pomoći danas ako Boga zna - More ustajmo zgrabimo ovo vila ovo pušaka i ovo drenovaka i ne ogledajmo se

iz drveta prognano, zaglibljeni već do ramena kroz razlivena gacamo blata; ni iz nebeskog bleska ni iz čamca niko nam ruku ne pruža; tonu gradovi, planine, tonu crkve, za pramen magle davljenik se hvata.

Nad barom što nam se popela do brade, od devet nebesa, osam se smračilo, a deveto se dimi. Sve iznad njih se zapalilo!

Ni onaj ko nas vodi ne zna hoće li odozgo da nam sine zora, ili požar u kome ćemo, grad za gradom, žito za žitom, izgoreti.

BALADA O STOJKOVIĆIMA Bije batinaš, bogme svojski raspalio, puca nam koža, lete mrvice mesa; bije sat, bije dva, bije tri, otkud mu toliko štapova i besa?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

— Moj otac i mati imali su jošt više dece, no ja ii’ upamtio nisam, a čitulja je izgorela, kad su nam uz Karađorđev rat kuće pogorele, samo još tri sestre pamtim: Staniju, koja je bila udata za Živka Dabića u Jautinu,

Ivanu i Kićanu, jerbo su moji ljudi i stari poznanici, a i milo mi bude da se čas pre turskog zuluma izbavimo, jer nam je bio sasvim dosadio.

Kod Čačka Turci nas dobro dočekaju i ubiju nam 27 dobri’ momaka, no mi opet i Čačane i Valjevce (Turke) rasteramo i sav Čačak popalimo; potom vratimo se u Valjevo.

To je isto i otac moj vidno i gdekoji naš komšija, koji su nam mlogo pomagali, kad smo red uvodili dokazujući narodu.

i ljudi stanu i nameste se, a žene u preprati, i opet počnu se razgovarati: šta je ovo, kakav je ovo novi običaj, te nam ni u crkvu kao dosad ne dadu novi popovi ulaziti?

sudio i tamo, nije se hteo privatiti za svu knežinu, no rekne im da oni između sebe kneza izberu; a oni reknu: „A ti nam daj zasad bar Joku iz Rabasa, da nam knezuje.

za svu knežinu, no rekne im da oni između sebe kneza izberu; a oni reknu: „A ti nam daj zasad bar Joku iz Rabasa, da nam knezuje.

„Nego da nam dadeš hatišerif — reknu knezovi — da odnesemo neka vidi vezir, i po hatišerifu neka udara porezu kako je car odredio.

Ono malo stoke, da imamo kome, u pola cene prodavali bi, no trgovaca nema. Nego dopusti nam da idemo da se dogovorimo ne bi li našli način u čemu bi se pomoći mogli.

̓ — ,Oćemo̓ — odgovore oni uglas, — čestiti pašo, ̓oćemo u podne, u ponoći, kad nam god poručiš, i gde rekneš, dovešćemo ti onoliko vojske koliko ovde reknemo i obreknemo.

pozavađali, i oni će se skoro između sebe potući, zato molimo: prepravite džebane i oficira, a vojske dosta imamo, da nam pomognu da dahije odavde oteramo.

Dok major dođe i polako nam reče: „No, ćutite tu, dok Turci iz parlatorije odu; dobićete kola, obršter odobrio”. Odoše Turci, a oni nama

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Oni se zgledaše, pa se malo nasmehnuše. Đura odgovori: — Evo gradimo rogu; hoćemo da udarimo na jednoga brava. Čini nam zijan — pa se opet osmehnu i pogleda ispod oka u Spasoja. — Bogme, to nije roga nego čitava ruda!

Da li je njemu bilo po volji? — reći će na to onaj drugi. — Kako nije! — poče dalje Đuko, hvaliti. — 3nam da nije ni u jednoj kapetaniji nijedan kapetan tako dočekan kao što ste vi dočekali vašeg kapetana.

— Jok! Ne daj, bože, da ga mitimo — poče uveravati Đuku jedan ,od njih — nego ko velimo gde nam je prvi put došao — neće valjati da ode onako bez išta. — Ja, ja — poče opet Đuko da navraća vodu na svoju vodenicu.

— Ta pristajem, ono samo neka mu se ispuni vormalno, a mi već kao ljudi, nećemo tu jedan drugom... 3nam ja šta je služba i muka najamnikova. — Ama jes', gazda, tako je!

— Šta, more? — upita Milun začuđeno. — Što ti nas zakla? — Kako, more? — upita opet Milun u čudu. — Šalješ nam onog tvog Sretena, te nam sve sude iskvari. — Što sam vam ja kriv? Vi ste ga hvalili da je majstor i da je vešt.

— Što ti nas zakla? — Kako, more? — upita opet Milun u čudu. — Šalješ nam onog tvog Sretena, te nam sve sude iskvari. — Što sam vam ja kriv? Vi ste ga hvalili da je majstor i da je vešt.

— pristade ćir Trpko, pa odmah upita: — A kad da mi doterate? — Pa mogli bi i noćas; suvota je, volovi su nam odmorni, sutra i onako nemamo kad, valja nam raditi na njivi. — Hm! — učini Trpko — noćas. A 'ajduci, a kurjaci?

— Pa mogli bi i noćas; suvota je, volovi su nam odmorni, sutra i onako nemamo kad, valja nam raditi na njivi. — Hm! — učini Trpko — noćas. A 'ajduci, a kurjaci? — A rašta nam je ovaj pusat? — reče Vitomir.

— Hm! — učini Trpko — noćas. A 'ajduci, a kurjaci? — A rašta nam je ovaj pusat? — reče Vitomir. — Ne beri ti brigu za nas. — Baš bih i voleo da ih nagazimo! — prihvati Tiosav.

— Ta za lek. — E dobro, dobro! — reče Trpko. — Doterajte noćas. — Samo, ćir-Trpko — reći će Vitomir — da nam odmah platiš čim ti teslimimo sve. — Meni mi ne verujete?

— veli Trpko nestrpljivo. — Aja, sad ti nama plati; sutra nemamo kad doći, a pare nam trebaju. Utom neko slučajno viknu daleko gore u selu. Ćir Trpko sav pretrnu, pa drž' za prozor da pritvori.

Eto ti pokora, puče kolan, sedlo se samo sroza niza čilaša i na sedlu jezdač. A to beše nam Mrkša Ispijalo! Eno ga de mu se sedlo ustavilo na trnju, a on ti povrh trnja. — O, vi'te, molim vas!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Zaliste, i kostima potrusiste svaku stopu zemlje, a iz krvi i kostiju vaših niče bujina, koja nam oči k nebu podiže!... Hvala vam, i... praštajte!...

nauke, ali je bio jedan od ljudi svoga doba, pun prirodne svežine i pravilnih pogleda na svaku stvar; jedan od onih što nam stvoriše narodnu mudrost, naše poslovice... I eto, ta dva čoveka bili su prvi ljudi u Crnoj Bari.

— Bogami, i reda je — veli Petra, majka Stankova. Stanko obori glavu. — Kako da nije reda? ...Ja i Ivan čekamo da nam se sinovi jednog dana zaplaču!... Vere mi, da ih ne iženimo ove jeceni bi ruljali kao volovi!

Poharan čovek u Crnoj Bari!... I to onda kad kmetuje Jova Jurišić!... O, Gospode!... je li to mogućno?... Pa šta će nam sad reći druga sela?... Znam!... Reći će mi: ne ponosi ce!... spusti malo durbilj...

— Ništa. — Kako ništa? — Da je bilo veće dete, bila bi i veća pripovetka! — reče on kratko. — Pričaj nam, bolan! — okupiše ga opet. — Ne može da mi padne ništa lepo na pamet, a ovako... — A ti otpevaj jednu!

— Sigurno kakav glas — reče. Ne potraja dugo, a iza grma se ukaza čovek. — Deva — reče Jovan. — Šta li nam nosi? — Nešto ima!... Deva ne dolazi džaba — reče Jovica. Deva nazva boga i pozdravi se. — Otkud ti?

A vi... Nogiću, ..... Vodi ih na Drenovu Gredu i tamo nas čekaj... Ako sutra do podne ne budemo tamo, onda nam potraži strv ili jav! Zbogom! — Zbogom, harambašo! — Zbogom! I hajduci odoše. — A mi, harambašo? — zapita Zavrzan.

— Tu će biti lepa ćara... Šta veliš ti, Surepe? Surep samo sleže ramenima. — Danas ćemo videti koliko nam Stanko vredi! —reče harambaša i pogleda Stanka. Stanko se grozničavo nasmeja. Htede nešto reći, ali na osmejku osta...

— Mahni! Kad me steže za gušu, ja rekoh ispadoše oba oka. Jaki je kao crna zemlja!... Nego, danas nam ne pođe za rukom. Okrete se, ojađenik, narodu pa stade besediti...

Baš sam video kako i pop i kmet okretoše glave da sakriju suze. A Šokčanić onde, uza me, reče Popoviću: „Vala greh nam na dušu što obedismo prava zdrava čoveka!” — Ha-ha-ha-ha! — smejao se Turčin. — A Ivan? — Kao zapeta puška...

— privikaše sa sviju strana. — A da bi moja šala što slađa bila, zato si ti, Klempo, u družini. — Bolje bi bilo da nam štogod pričaš nego što koješta drobiš! — reče Latković. — Pa ne branim. Baš sam oran za priču.

— Nije. — Ja, ko grakće? — Prijatelj... Javlja da se sprema potera i da nam znaju danik — reče Jovica Ninković. Harambaša je sedeo i premišljao. Najedanput se diže.

Dučić, Jovan - PESME

No senka što mrači Mramorno joj čelo, niko neće znati Otkuda je pala i šta ona znači. Kô duša jeseni, kad nam priđe tada, Ispuniće strepnjom nekog mirnog jada Nas, i hladne vrte, i prirodu bônu.

Sve traje na velikoj njivi, Sve jednom što suza nam zali; Jer stokratni život proživi Sve ono za čime se žali. I srca mru, trošna međ svima, I tašta i protivurečna —

I još noseć srce i željno i bujno, Mi smo osećali zadnje dane naše. Motreći u kobni simvol što se diže, Duša nam se mrzla i trovala tugom; I držeć sve čvršće ruku jedno drugom, Mi smo koračali raskršću, sve bliže.

IZMIRENjE I kada te život bolno razočara, I kada prestanu i želje, i snovi: Ono što nam vrati jedna suza stara, Vredi jedan život neznani i novi.

Bez buktinja ide ta vojska što ćuti, Požar selâ svetli za marševe gorde... Vaše gromke himne ne čuše nam puti: Nemo ubijaju deca stare horde. Polomiste više kolevki, o srama! Nego herojima otvoriste rakâ.

Nosi mora krvi da ih ne pokradu, Nosi, reko srpska, krv nevinih žrtvi: Radosne pobede heroji nam dadu, Ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi. 20. oktobar 1941. („Amerikanski Srbobran“, 28.

beše za Te rana koja tišta, A svaka reč eho Tvoga strašnog slova: I sada Ti kliču samo s gubilišta, I sad su nam groblja veća od gradova.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Često je, kaže mi mati, donosio čiča-Đorđe somun ispod miške i kupovao nam drvâ, sve dok, opet njegovim nastojanjem, ne bi pokupljena veresija i „mi” se razortačismo, pa ja s majkom dođoh tetki u

Prirodi onoj kojoj se ostavljaju ovaki bolesnici. I to kao da i devojku donekle umiri. A Đoka nam i sam već uze pričati o nekom njegovom svojaku: kako je bio na samrti, kako su ga doktori već ostavili, kako su mu

On koji je doneo, kad nam je izgorela kuća, somun pod miškom, i... Iz Jocina govora jedva sam razabrao ove značajne reči: Da se kod Đorđa suši

Ja se ne sećam nikad i nikaka znaka nežnosti od njega. Pokrivao nas je, istina, noću kad se otkrijemo, i nije nam dao da se nadnosimo nad bunar i penjemo na dud — ali šta mi je to?

Materi nikad ne gleda u oči. Nas decu ne miluje ni osorne reči da rekne, a kamoli blage. Sve beži od kuće. Samo nam para daje koliko koje hoćemo. Ako ištem da kupim legršter, a on izvadi po čitavu pletu.

Ne doneše nam doručak, ne pitaju jesmo li gladni, ne šalje me mati u školu! — Šta je ovo? — pitao sam se ja. — Je li ovde mrtvac u

Uzmi ga u trgovinu! — Uložićemo u žito! — Pa zar smo mi neki prestari ljudi? Zdravi smo, hvala bogu, a zdrava su nam dečica. Molićemo se bogu, pa raditi. — Kao pošteni ljudi! — Nisi ti neki tunjez, kao što ima ljudi.

I treba.. Treba goniti peksijana!... Samo neka nam je bog u pomoći!... — A šta vam je sin? — reče kapetan, počinjući učestvovati u istoriji kazandžijinoj. — Moj sin?

— Ni ja, bogami. — Bogme je ovo napast i nevolja! — Jedan nam bog samo može pomoći! — Ovo ovako ne može ostati. Aja! — Da kažem babi, a ona će ćedi! — Pa kaži ti, Selena!

— reče pop. — Mara još spava, a Ikonija nam može ispeći kavu. Ne rekoh vam da je takav dogovor da kum Ninko vozi Maru u Biograd i ponese vladičino pismo kud

” Gdje će to biti da dijete ne plače? Što da vam pričam kako nam je bilo bez nje; što da vam pričam kako je siromah pop čisto zanesen i često hoće ovo a radi ono, misli jedno a govori

Vele: moram učiti francuski da stignem druge, itd.” Možete misliti kako nam je bilo! Ali šta ćemo? Popu ne smiješ ni pomenuti da ustane oko vladike, ne bi li je on kako istrgnuo otud i dobavio

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

baš sad malo čas s mojim popom razgovaram, pa kažem baš: »Ju, bože, ala da se ’oće nešto, na našu sreću, setiti pa da nam dođu malo. Čisto mi gluva i pusta kuća bez njih!« Pa sedite! Izvol’te raskomite se kao kod svoje kuće.

— veli jedna drugoj. — Laku noć! Prijatno spavanje! — Ama kanda ćemo noćas imati malo kišice; vidite li kako nam se sprema od Bačke? Zacrnili oblaci! — veli pop Spira.

Sve, vi te, izlazi na jedno. Pa sve sad mislim: ko li će nam, bože, to doći, i kome je do gošćenja sad u ovo doba kad su najveći poslovi!? — Oho-ho! — smeje se gospođa Persa.

paor, nego neka puši cigare k’o i njegov štražmešter, fine, da se zna što je nemeška kuća, a neka ne žali novac koje nam je dao bog, fala bogu, dosta, i pozdravljamo ga svi, i baba i nana i bráta i Kata iz komšiluka, koja je sad već velika

— Juco sine, pa kad već ideš, donesi nam po jednu rakiju, ako vas smem, to jest, ponuditi reče pop Spira i okrete se gostu.

snago — viknu gđa Persa — idi časkom do pop-Spirini, pa kaži gospoja-Sidi: »Pozdravila vas, kaži, moja gospoja da nam pozajmite časkom, upravo za noćas, vašega mačka.

Po njega je dakle otrčala Erža. — Pozdravila vas je milostiva gospoja i moli vas, jedan nam pacov napravio veliku štetu po špajzu, izgriz’o milostivom gospodinu sve čizme, pa me poslala da vas molim da nam

nam pacov napravio veliku štetu po špajzu, izgriz’o milostivom gospodinu sve čizme, pa me poslala da vas molim da nam pozajmite samo za noćas vašega »notaroša«... ovaj... mačka vašeg.

— Eto vidite, a ono ispalo pa će da bude i jedno i drugo. Jer ja mislim da nam ni sad nećete odbiti poziv na »jauzn«. — O, s drage volje, s drage volje!

A kako je pre lepše svirala! Neke komade svira pa i ne mari, k’o od bede. Tek kad nam tako neko dođe, onda još i ’oće, a inače ne možemo je namoliti. A tako rado slušamo i ja i Nekolajevič.

— O, molim... kako bi’ ja to želeo — veli Pera. — Ja ću, dakle, biti tako slobodan. — Biće nam zdravo milo. Izvol’te. Izvol’te kad god imate slobodna vremena od nauke — veli gđa Persa. — Vrlo dobro!

— »Koješta pita«... Koješta sam se i ja nekad s tvojim tátom razgovarala; pa, fala bogu, eto, šta nam danas fali!? Da se nismo koješta razgovarali, ne bi se ni uzeli!...

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Dakle, naš Ljuba je bio u tim kolima, pa sišavši pozdravi: — Dobar dan, jeste l’ radi gostima? — O, drago nam je; izvolite unutra. Sad idu unutra. Ljuba neće prvi da ulazi u sobu, učtiv je. — Ta izvolite! — Ta izvolite vi prvi!

— Dobro došli! — Drago nam je! — Izvolite sesti. Kako ste? Eto i gospodara Pere. Malen, debeo, okrugao čovek oko pedeset. — Dobro nam došli!

— Izvolite sesti. Kako ste? Eto i gospodara Pere. Malen, debeo, okrugao čovek oko pedeset. — Dobro nam došli! — Oprostite što sam tako slobodan... — Drago nam je. Pa kako kod vas, pošto rana? — Skače. — Tako i ovde.

Malen, debeo, okrugao čovek oko pedeset. — Dobro nam došli! — Oprostite što sam tako slobodan... — Drago nam je. Pa kako kod vas, pošto rana? — Skače. — Tako i ovde.

— Vi ste na dobrom mestu. Vi ćete tu ostati i na večeri i na kvartiru, a i ja ću ovde spavati. — To nam je baš milo. Sad se počnu sve dublje i dublje razgovarati: svaki hoće sve čistije na stvar da udara.

— Sad se već možemo, mislim, malo dublje u stvar upuštati, — reče Peršunović. — Drago će nam biti, — odgovori čika-Gavra.

— E, baš dobro. — Sad se preporučujemo. — Drago nam je bilo. — Osobito s naše strane drago! Zbogom! — Službenica. Milo mi je bilo! — Zbogom! — Zbogom!

— To je bila fantazija od Talberga. — Šta, fantazija! Al’ nemojte nam, molim vas, fantazije svirati! Tako to buči čoveku po glavi kao da će da poludi. Nije čudo što ga zovu fantazijom.

Je l’te, gospođo Makro? — Ta da, samo da smo oboje za jedno petnaest godina mlađi. — A šta nam fali? Vi izgledate kao bubreg, a ja kako kakav mladić. — Baš kao mladić!

Ja ne trebam mlade, jer ni ja nisam već mlad, pa se tako oboje možemo složiti. Hajde, pođite za mene, pa Pinterić da nam bude kum! — Šta, ja da pođem za vas? To nikad biti ne može! — A zašto?

Mati je baš u kujni. — Dobardan, gospođo! — Bog ti dobro dao! Koje nam dobro nosiš? — Ta, dobro vam nosim, fajn đuvegiju sa provodadžijom. Pripremite mi alvaluk, ako bude što.

— Drago nam je. Kada je frajla Varvara kazala: „Drago nam je“, ustima gotovo ni pomaknula nije, boji se da joj se zubi ne vide,

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— Kako čekajte? Kako nismo propali? Kako to govorite kao dete? Zar nam nije bilo dosta? Zar nije suviše bilo? Zar nismo umorni, baldisali. zar nismo satrveni?

Biće nam mnogo lakše kad smo zajedno, skinućemo i dušeke dole. — Hvala vam; i naš je tvrd, od betona je. Ona grupa oko mršave

S mukom smo ga vratili natrag u sobu. Sutra dan smo je lepo sahranili, pa smo se drugog dana, jer nam je osustvo isteklo, vratili ovamo u komandu, u Dalmaciju.

„Uđite u one crvene magle, drugovi, što ste posle nas izdržali sve slomove od kojih su nam se kosti prevrtale, uđite vi, ali bez onih koji nas mrze“ I taj glas iz groba, pun opomene i pun pretnje, gura je ipak

Ali bdite. svi budite budni, osećam, Boga mi, ludi, blizu nam je kraj. Ja gledam u zvezde i gorko plačem s njima i ne sećam se kad ono poslednju otera dan.

O, kako se bojim, kako se grozno ludački bojim. O bojte se svi i bdite, svi budite budni, osećam, ljudi, blizu nam je kraj...“ ...

Afrika

Zalud ga ubeđujem da me tu fakt zanima. Pokatkad voda, kojom svakoga jutra peru brod, okvasi nam potpuno noge. Tada se seda Vuijevljeva kosa nakostreši od srdžbe i on larma k'o naljućena deca.

I kad su svi otišli na spavanje, ona je došla. Tako je prvo veče bila moja.“ Da bi došao da nam pravi društvo, on svoj uptljani triko, kaljave čakšire i duboke čizme preko kolena zamenjuje čistim plavim i belim

A da bi nam pokazao da to nisu jedine bele čakšire koje ima, on seda odmah na već počađaveli pod. Kako mesečine još nema, njegovo

Gospođica N. dolazi nam u društvo. Pošto joj je glas vlažan i mutan, a reči nagle, nema sumnje da je zaljubljena. Ne usuđujem se proveriti,

i Sezanu, kad se arhipelag Los pojavi na horizontu u predvečerje, prevučen golubijim plavim velom, i približi nam se naglo kao iz sna. To behu duga niska ostrva u produženju jedno iza drugog.

Ne zna se koliko će trebati brodu da iskrca i ukrca robu. Gužva. Čim nam kažu da će brod ostati do ponoći, ja i još dva mlada poznanika sa broda silazimo u već prepunu šalupu koja polazi

Prilazimo nekoj vrsti ogromnog mola podignutog na koljima, osvetljenoga sam o lampama što klate oni koji nam pomažu da se ispnemo. Preko keja se vidi drugo široko platno vode obasjano jedva mladim mesecom.

Uzvici noćnih ptica i majmuna imaju čar našeg laveža pasa. Mladić–crnac koji nas vodi, boj, nudi nam svoju gospodaricu koja je „skoro belica, grudi uzdignutih, kratke kose i nimalo stara: svega petnaest godina.

Crni ludi uvijaju se u plašteve, mašu nam rukama, smejući se odlaze u noć. Lepe uspavane devojačke oči gledaju nas predusretljivo.

To je živa bronza koja raste kao biljka i kao zver već četrnaest godina. Odlazi da spava; da bi nam pokazala da je bogata i da joj daju poklone, pokriva se kratkom žutom atlasnom maramom.

Ostavljamo devojkama pet franaka, na čemu su nam beskrajno zahvalne; polazeći upadamo pogrešno u jednu odaju gde nailazimo na nežnu scenu između jednoga mladoga

Mladi čovek skače sa postelje i ljubazno nam pokazuje put. Mi mislimo još uvek da je to jedan od naših trkača pus–pusa, i hoćemo da ga silom upregnemo, da ne bismo

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Katicu i vredna. POZORIJE 11. BIVŠI i PETAR JANjA: Što mi kvariš špekulacija? PETAR: Gospodaru, pala nam šupa i ubila konje. JANjA: Što, more, što? PETAR: Mrtvi konji, nema više pomoći JANjA: Kirije imon! Ubiem si! (Trči.

A, upravo, tako i jeste, zašto inače ne bi nam se muškarci toliko ulagivali. KATICA: Vi dobro kažete kako ću govoriti, a ne kažete mi šta ću govoriti.

Što god čuješ, nemoj se čuditi; zašto, ako je dobro, moraš napred znati; ako je zlo, ne treba da razumeš. Pravo, evo nam notaroša! Sad možeš taki početi. KATICA: Ah! S njime neću moći. POZORIJE 2. BIVŠI, MIŠIĆ MIŠIĆ: Sluga sam ponizan!

JANjA: Ne mogu, imam poso. (Friško da si otruim, dok nije provalila vrata, škilji.) JUCA: Bre, otvorite! Isteklo nam toliko sirće! JANjA: Kaimeno! (Otvori brzo vrata.) POZORIJE 2. JUCA i BIVŠI JANjA: Ko je isteko sirćetu?

JUCA: Eno se tamo zabunio, ali badava, suv pesak sve popio. JANjA: Oh grom, di si da ga ubiš! (Otrči.) JUCA: Dobro nam je pošao napredak! Ako ovako ustraje, taman ću do šešira doći. POZORIJE Z.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Međutim, Đurđe se osvrnu snahi i prodera se: „Ama, Šokice, dokle ćeš ti nama šoketati i svima nam pamet soliti? Ta ono mi je brat ko mi je dobru rad! Ako mi je Pavle bratučed, nisam ja njemu šipka uz bubanj.

Đurđe je imao običaj da kaže da nam se svi čine šašavi, koje srećemo, kad putujemo. Pa se posle ljutimo, što nam saputnici nisu onakvi, kakvog smo dedu,

Đurđe je imao običaj da kaže da nam se svi čine šašavi, koje srećemo, kad putujemo. Pa se posle ljutimo, što nam saputnici nisu onakvi, kakvog smo dedu, ili strinu, sebi priželjkivali.

Da li sa zvezda? Ili, iz našeg prošlog života i naših uspomena. Ili su vesti iz budućnosti, koja nam se sprema, bez našeg znanja, protiv naše volje i sasvim drugačija, nego što se očekivala.

Ujna, kad uđoše, reći će njegovoj majci: Dobro jutro! Dede, Petro, daj nam malo medene rakije! Ded poljubi Gošu u ruku! A i njegova mati povika: Dela, blago meni, poljubi Gošu u ruku!

Ruku na srce! Nismo zastali zdje, ni tebe! Pajo! Nisi dolazio ni ti! Dolazio nam je Oberajnemer! Vikao je: plati! Dolazio Placlajtnant! Plati! Štapsmedikus! Plati! Štapsprofoz! Plati! E moj Pajo!

Ko te vidi, naka? Smiluj se! Zar ti pandur nad ženama? Zar vas nije dobro i verno služio Peja? Ti nam obeća u Rosiju preselit nas. Imali smo i kućer i kućišta. A pogledaj me sada.

Mlađi fratar se pomami na to. Šizmatik, rito serviano, huli Boga! Um ljudski je za morem, na putu, a smrt nam je za vratom. A na samrtnom času svi se Bogu molimo! Svaki se ljudski stvor uplaši pri odlasku u more smrti, nepoznato!

Optužuje carstva za našu hudu ljudsku sudbinu. Napušta vojsku i sve misli da mu je neki Garsuli kriv. Ništa nam Garsule i kirasiri ne mogu. Nego kad Bog da rđavu ženu, ej hej, to ne valja, to!

Imao je iskolačene oči. Zatim mu podviknu, da je osedeo u Temišvaru, zbog njih, i da niko ne treba da ga podučava, šta nam je dato, a šta nam nije dato, kad smo u Austriju došli. Zna on, napamet: Extractus Punctorum Privilegialium!

Zatim mu podviknu, da je osedeo u Temišvaru, zbog njih, i da niko ne treba da ga podučava, šta nam je dato, a šta nam nije dato, kad smo u Austriju došli. Zna on, napamet: Extractus Punctorum Privilegialium!

Gospoda ovde vrlo su ljubazna, sve obećaju, sve potpisuju, pa se smeškaju, pa posle sve poriču. Uzdišu. Kažu nam: razumeli smo ih krivo! To nas je iz Austrije oteralo.

Teodosije - ŽITIJA

usliši danas i nas grešne sluge svoje što ti se mole. Daj nam, po tvojoj dobroti, da dobijemo još jedno muško čedo, koje će biti uteha duši našoj i tobom naslednik naše države i

Šta vam sad pade na pamet: da nam se narugate? Ili mislite da se mi uzalud potrudismo tražeći vazduha, a ne našeg gospodara? Sad će vam glave poleteti!

pred sebe, oplakivahu živoga kao mrtvoga, govoreći: — O, nevolje od tebe, gospodaru, šta ovo učini nama, jer grči si nam sad posle nalaska nego kad pre toga od nas pobeže! O, nalaska goreg od gubljenja! O, rizo, željenoga, željnima zapaljenje!

O, čaše tvoje, gospodaru, koju si nam služio, pune meda ljubavi, što nam je gorče od žuči spremala! O, noći u koju zaspasmo, po Jovu budi tamna, i da se ne

O, čaše tvoje, gospodaru, koju si nam služio, pune meda ljubavi, što nam je gorče od žuči spremala! O, noći u koju zaspasmo, po Jovu budi tamna, i da se ne ubrojiš u noći obasjane mesečinom!

Kako smo bili bezumni! Koji nas san grehova naših zadrža, i tako usnusmo? Kako ga ne vezasmo uzama, kao što nam je i zapoveđeno, pa bismo se oslobodili ove smrtne žalosti? Šta sada da učinimo? Kako da se javimo gospodaru našem?

zbog njega, poče sve moliti od srca za one koji su ih uvredili da u miru i bez pakosti kući stignu, govoreći: — Bog nam je, reče, utočište i sila, i postade pomoćnik našavši nas u velikoj žalosti.

Pa ako se tebi dogodi štogod nenadano od opšteg neprijatelja ljudi ili od krvnika u pustinji, svi će nam prebacivati što smo se pokorili tvojoj volji.

A razbojnici oni posle, došavši k sebi, govorahu: — Šta nam to bi da zaneti ispustismo ovoga mladića i one s njim? Nego, ili bejaše čarobnik ili je zaista bio čovek Božji, te ga

I da bi se uverili, govorahu k starcu: — Hrista radi, oče, reci nam, da li je ovaj mladić doista tvoj učenik, jer danas neko preslavno znamenje na njemu videsmo?

— Ima jedan opusteli manastir, koji se zove Hilandar, pa ako hoće tvoje Carstvo da učini dobro meni i mome ocu, daj nam ovaj manastir, a mi ćemo ga opet kao Od nas dati Vatopedu, i milošću Carstva ti našim predanjem nazvaće se.

Iguman sa bratijom osetivši šta se događa, načiniše zajedničko veće, i među sobom govorahu: — Od mnogo godina kolika nam dobra znamo od ovih za njihova prebivanja, i do sada su nam bili sa Bogom hranitelji, i sada, zar da sa gnevom od nas odu?

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ukoliko nam rezultati lingvističkih i antropoloških studija mogu pomoći da bolje shvatimo razlike između pojedinih južnoslovenskih

Istorija nam može samo donekle dati obaveštenja o raznim etničkim promenama kod Srba, Hrvata i Bugara, a preistorijske se promene

U odlučnim trenucima nema savijanja, nema popuštanja, nema srednjeg puta: „u krv će nam vjere zaplivati, biće bolja koja ne potone.

Ukopani poslije toliko stoljeća u neznanstvu, jošter nam je tanana pamet, slobodan razgovor i oštra misao.“ Zagorci isto tako pokazuju veliku sposobnost za intelektualno i

Ostalo nam je da, bar, u glavnim linijama obeležimo njihovu vrstu dara po narodnim pesmama, zatim prema onome što sam mogao izvesti

Uz to mu sa lica padaju graške znoja. „Toliko nam je jela bilo spremljeno, da sam se žurio da jedem dok ne puknem“, veli Baja-Ganje (ovo je podrugljiv nadimak kojim se

Neka nam je dopušteno da, radi više pojedinosti, uputimo čitaoca na njegovo delo. Bez sumnje se zbog ovoga nižeg društvenog polož

Samoubistvo je zabranjeno. Bog nam je dao život, i samo nam ga on može uzeti. Ova pobožnost se lako iskorišćavala za nasrtanje na druge vere.

Samoubistvo je zabranjeno. Bog nam je dao život, i samo nam ga on može uzeti. Ova pobožnost se lako iskorišćavala za nasrtanje na druge vere.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— povika krčmar gledajući u prozorskom staklu sliku mjeseca. — Brže unutra da nam ne popije rakiju! Zagrijani starci trkom upadoše u krčmu, ali tamo od mjeseca ni traga.

— Uf, uf, sad smo obrali bostan! — zakuka čiča. — Ko će nam sada kazati koji je od nas krčmar, a koji čiča Trišo, stari mlinar?

— Šta da radimo, brate krčmaru? Nema mačka. — Bogme nam sada valja propisno lupati glavu dok se nečem pametnom ne dosjetimo — reče krčmar, gazda „Krčme kod tri magarca“, pa i

Tu dolazi dosta ljudi, možda će ko znati da nam što kaže. — A ima li na tvojoj krčmi sličnih oglasa? — Oho, još da vidiš! Evo, gledaj, sav se zid šareni od njih.

— upita jedan od prisutnih. — Na ovome vašaru mnogo se podvaljuje, pa bi se moglo desiti i to da nam prodaješ mačka u džaku. — Ko, zar ja?! — razvika se skitnica. — Pogledaj samo moje noge!

— Mišu proroče, obećavam ti, prije svega, da te neću dirati, jer sad nam prijeti ista opasnost: strašni medvjed žderonja.

stari ćoravi miš, kome su mačke otkinule pola repa, prvi se javi za riječ: — Strašljivi i oprezni mišji narode, došao nam je u goste čuveni bijeli miš o kome pričaju stare mišje priče. Njega treba da izaberemo za svoga vojvodu.

Njega treba da izaberemo za svoga vojvodu. Taj će nam pokazati kako treba da se čuvamo od mačaka. — U srećki broj tri stoji mudri savjet: „Bjegunova majka ne plače.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

NA POČETKU Sad nam je lako Spasle smo se mesa Sad ćemo šta ćemo Kaži nešto Hoćeš li da budeš Kičma munje Kaži još nešto Šta da ti

ćemo sad Zvaćemo sve kosti svih vremena Popećemo se na sunce Šta ćemo onda Onda ćemo rasti čiste Rasti dalje kako nam je volja Šta ćemo posle Ništa ići ćemo tamo amo Bićemo večna koštana bića Pričekaj samo zemlja da zevne V.

pramen zaborava Da mi grliš noć u praznoj košulji Da mi ljubiš odjek Pa ti ne umeš da se voliš 9 Beži čudo I tragovi nam se ujedaju Ujedaju za nama u prašini Nismo mi jedno za drugo Stamen hladan kroz tebe gledam Kroz tebe prolazim s

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

KNjIŽEVNOSTI Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Ljubivoje Ršumović JOŠ NAM SAMO ALE FALE „Antologija srpske književnosti“ je projekat digitalizacije klasičnih dela srpske

ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Ljubivoje Ršumović JOŠ NAM SAMO ALE FALE Sadržaj NI PET PARA 2 AKO VIDITE AŽDAJU 3 ŠTA JEDE MALA ALA 4 ZAŠTO AŽDAJA PLAČE 5 IDILA 6 ŠTA

NIJE U DOBROM STANjU 14 SEĆANjE NA ASPIDU KOSANU 15 BABA ROGA 16 AŽDAJA SVOM ČEDU TEPA 17 JEDNOG ZMAJA KRAJA 18 JOŠ NAM SAMO ALE FALE NI PET PARA Svet je postao bez veze, sve prinčevi i princeze.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

Uostalom, nama i ne treba kapital, jer mi ćemo koncesiju, kad je dobijemo, verovatno i prodati, ali ono što nam treba to su prethodni troškovi i kaucija.

SPASOJE: Pa, kažem ti, sve nas je pritisla briga, zato nam i nije do venčanja sad. Ja hoću da mi venčanje moje jedinice bude najveseliji dan u životu... (Miluje je po kosi.

Piše, znaš, onako, ispod ruke. SPASOJE: Pa takav nam i treba. Znaš li mu bar ime? ANTA: Da, znam! Mladen Đaković.

Stvar „Ilirije” se ovoga časa nalazi pred sednicom ministarskog saveta; svaki trenutak, može nam doneti koncesiju, a koncesija predstavlja milione... milione!... SPASOJE (zanosno): Milione!

Da, gredu, ali ako mi gredu izvučemo, srušiće nam se cela „Ilirija” na glavu. SPASOJE: Užasno! ĐURIĆ: Još ako je... imate li vi slučajno telefon?

Stvar je, gospodo, prijatna, prijatna, ali moram iz obazrivosti početi izdaleka... SPASOJE: Hoćete valjda da nam saopštite da je dobijena koncesija za „Iliriju”? ANTA (razočaran): Dakle, znate? (Ode zadnjim vratima.

SPASOJE: Ah, da!... Sad razumem. Vi bi, izvesno, želeli da budete nagrađeni za uslugu koju ćete nam učiniti? MILE: Bože, sačuvaj; to nikako. Ja to činim čisto iz pažnje i poštovanja prema gospođi Rini.

Da, ne smemo dalje odlagati, ili-ili, i to još danas, pa šta nam da bog! Izvestiću vas, o da, izvestiću vas! (Ostavlja slušalicu.

Gospodin Đurić se sav založio da se ovaj plan i ostvari, pa je učinio sve potrebne korake kod vlasti. Vlasti će nam biti potpuno pri ruci. NOVAKOVIĆ: Sudske vlasti?

Što se nas ostalih tiče, mi ćemo dotle razviti posao, blokiraćemo se milionima i tada niko nam ništa neće moći. NOVAKOVIĆ: Samo... jeste li vi uvereni da će on otići?

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Vodeni cvetovi zaletali su nam se u lice i zaplitali u kosu, umirući bešumno i na hiljade kao što u jesen umiru muve.

To, naravno, ne igra u našem slučaju: kretanje po ulicama dozvoljeno nam je samo do osam, a pred bioskopima za kasnije predstave stražare po dva profana.

Sada je zemlja podrhtavala i ispod naših nogu tako da nam se činilo da i mi putujemo s onima koji su odlazili u Atinu, Istambul i još dalje.

Ispod nasipa svetlela se razlivena površina mrtve Tise puna trski i kreketanja žaba. Činilo se kao da nam neko veliko ogledalo blešti u lice.

Mahnuli smo i nekoliko nam je ruku otpozdravilo. Bila je to neka ekskurzija za Minhen. Pomislih na sve one kilometre brdovite i ravničarske zemlje

Bio je to jedan od onih što prevoze drvo, ugalj, krečnjak, nimalo otmen voz, sve u svemu. Došao nam je iza leđa i mi smo ga čuli tek kad je mašinovođa zakočio i opsovao bogorodicu svim prokletim ljubavnicima koji se

Ruka koju je držala u mojoj bila je suva i vrela. Rekoh joj da ćemo ići auto-stopom. - Ti znaš šta je to? Potrebno nam je samo da napravimo ruksak, nešto kao šator, porciju za jelo, nekoliko konzervi i termos.

- Imaš li ti ili nemaš? - Rašida je nastavljala da govori o novcu. Ponovio sam joj da nemam i da nam preostaje jedino putovanje auto-stopom. Kad završimo razred, naravno. - Ako završimo? - rekla je.

Trčali smo dok nismo izgubili dah, a prošlogodišnje suve trske pucketale su nam pod tabanima. Ona crvena tačka bila je sada visoko iznad nas. Ako nas je i tražio, Rašidin otac je to prestao da čini.

morati da krijemo; o nepravednosti ljudske sudbine: stvoreni da volimo, ipak moramo to da odlažemo za kasnije kad nam do toga već više ne bude stalo.

Danas u Omladinskom domu sviraju „Torpeda” i mislim da će biti moćno! - podigao je ruku i mahnuo nam. Meni se činilo da su „Torpeda” dosta čudan naziv za džez-ekipu, ali nisam rekao ništa jer nisam ni imao vremena da

Zatim su nam se oči privikle na nagli prelazak iz svetlog sunčanog dana u zamračenu kuću i mi smo videli jedan golemi sto postavljen

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Gospodar Sofri dopada se, smeši se. — E, šta ćemo, moramo se za decu pobrinuti, kad umremo da ne reknu: gle, šta su nam ostavili. — A šta su nami ostavili? — E, drugi je svet onda bio.

— To što i ti sa svojim Tošom; daću ga za fiškala. Krečar je imao već sina juristu. — Kog vraga će nam toliki fiškali.

— Kako ti se dopada, Jovo, sadašnji svet? Je l’ kakva je razlika između pre i sada? — Te kakva razlika! — Kakav nam je sad magistrat, a kakav je bio pre; prijatelji smo svi troje, pa možemo slobodno govoriti.

Je l’ kod tebe tako? — Jest. — Sve će nam to trebati, jer Poljaci su gostoljubivi ljudi, pa ima dosta gospode, pozvaće nas na ručak, pa ja i Krečar u trajdrotu

— Gospodaru, mi to ne možemo jesti; sad vi to kupite, jer će me ubiti Aron. — Ja sad neću, zašto nam odma’ niste dali? — Kupite, molim vas, daću vam jeftino. Sad se stanu pogađati, i pogode se.

— Budite dobre i poslušne. Devojke mu ljube ruke i grle ga. — Al’ si, otac, bolestan bio, tako nam je žao! Svi u kući su veseli, i sam šegrt Milan, samo Pera se pokazuje ravnodušan.

I posle sto godina opominjaće se Čamče. Kazaće: Sad da nam je tu Čamča! — Fala bogu, nisam ni ja nikog prevario, valjda će se i mene ko opomenuti.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Da je izvođenje ljubavne magije zbilja vezano za sile htonskog sveta, govori nam i izbor mesta na kojima se baje, a to su: prag, drvljanik, vodenica, groblje, raskršće, smetlište.

Da je zbilja ljubavna magija u tesnoj vezi sa željom da se dobije porod, svedoče nam već pomenuti simboli plodnosti, rodnosti (voda, jabuka, višnja, semenje itd.

Uz reč dete obično stoje pridevi „nejako“, „malo“, „slabo“. Ove najčešće korišćene sintagme otkrivaju nam da se dete, pre svega, shvata kao neodraslo, nerazumno i slabo biće.

Ova crta konzervativnosti poslovica, uzrečica i izreka omogućava nam da njihovom analizom dospemo do veoma arhaične slike sveta koja je u njima davno uobličena.

4. Brojnost i tematska raznovrsnost poslovica, koje se odnose na mnoge aspekte razvoja deteta, svedoče nam da zbilja postoji nešto što bismo uslovno mogli nazvati narodnim shvatanjem razvoja ličnosti.

Nasleđe, kao činilac razvoja, čini se da je vrlo davno zapaženo jer brojne, veoma izbrušene poslovice otkrivaju nam čitavu jednu „narodnu genetiku“.

Osim toga, relativno siromaštvo te podgrupe poslovica svedoči nam i o tome da naš narod ne veruje mnogo u to da individua samo vlastitim trudom oblikuje sopstvenu sudbinu.

Prema ovom fatalističkom stavu, to što nam se čini da možemo mi sami, ili promenom spoljnih okolnosti, da izmenimo tok našeg života, samo je privid jer, suštinski

Koliko je faktor sudbine dominantan, odnosno koliko u odnosu na nju malo znače i ljudski napori i spoljne okolnosti, lepo nam govori poslovica: „I ja mogu i konj mi može, ali Bog ne da“.

Izučavanje naših narodnih zagonetki omogućava nam, pre svega, veoma sistematična i pažljivo priređena zbirka Stojana Novakovića Srpske narodne zagonetke.

Dete je, dakle, kako nam to pokazuje zagonetka, biće nesvesno samog sebe, koje ima ruke, noge, glavu, ali još ne ume da se njima služi na ljudski

O tome nam govori i činjenica da je zakletva u dete najsvečanija i najteža zakletva. Gezeman kao „teške kletve“ Crnogoraca spominje

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Ponekad nam je žao što smo već pročitali sve lepe knjige koje volimo. Zašto Čehov nije napisao još stotinak svojih divnih priča?

da budu uobličeni, ličnosti koje strpljivo čekaju da ih oživimo … Nekada davno izgovorene reči, rasute u vremenu, roje nam se oko lampe.

U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje po fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.

U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje po fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.

veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale

klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im

u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom, kad smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i

na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali. Svi oni se traže.

Obe su gajile asparaguse i umirale od straha kada padaju bombe. A bombe su padale svakog drugog dana, tek da nam ne bude dosadno dok čekamo odrasle da se vrate na belim konjima. Jednoga dana pročulo se da počinje saveznička invazija.

kažem i to da su našoj ulici neprestano menjali imena sve to vreme, a pošto smo stanovali na prvom spratu, pri tom su nam uvek ulazili u trpezariju, otvarali prozor i zakucavali svoju tablu.

Oni su ulazili sa konjima. E, pa, baš sam čekao da Božić-Bata ubaci bilo šta pod badnjak (jer, bio je Badnjak) kad nam onaj rođak sa dvogledima, bombama i svačim objasni da on uopšte ne postoji.

U redu, nemam ništa protiv Deda-Mraza, ali nije mi nekako imponovao: mislim, nije se uopšte izlagao opasnostima dok nam je delio knjižicu Arkadija Gajdara Timur i njegova četa (izdanje NOPOK — Novo pokolenje, 1946), u crvenom kutiću gde smo

Matavulj, Simo - USKOK

A, bješe nješto i kičeljistva, zbog bojeva, zbog toga, koje se pleme i bratstvo bolje podnijelo, to nam đavo ponio i slavu i junaštvo! — A vladika? — pita Marko. — A šta može vladika!?

Kakvi zorni ljuđi, kakvi lijepi Srblji! Bogo moj, da su svi Srblji oko jednog gospodara, šta bi nas bilo, i ko bi nam što mogao! — Ma đe je ta Lika? — pita Markiša. — Ja mnim đe i Dalmacija! — objasni Pero Purov. — Nije!

— Da, mene zovu u Kotoru princip! — A jesi li princip? — Ne, grof sam. — E, pa dobro ni došâ, ko si da si. Ko nam na vjeru dolazi, oni čas naš je!

Kićune, vodi i konja s mazgom, e ću s družinom pješke. Haj’te i vi, snahe, svojim putem i kažite u brastva ko nam uskoči. Rako šapnu popu: — Osim svega, ovo je i za onu našu dogovornu rabotu taman kako treba, baš po božjoj volji!

Sveti Đurđu, moje lijepo krsno ime, pomozi nama grješnima! Svi sveti ugodnici božji, budite nam u pomoći, u dnevu i u noći, sačuvajte dom ovi od bolesti, sramote, bijede nevidovne, sačuvajte nam dijete naše Dragića

božji, budite nam u pomoći, u dnevu i u noći, sačuvajte dom ovi od bolesti, sramote, bijede nevidovne, sačuvajte nam dijete naše Dragića i svijem živijem podajte zdravlje, a mrtvijema pokoj! Amin.

Mi Njeguši, u staro vrijeme, kada Turci osvojiše Hercegovinu, doselismo se odonud, a starina nam je bila pod planinom Njegošem. Mi smo ti, dakle, uskoci, kao što je sva Crna Gora.

Mrgud nastavi: — Ti lijepo znaš, sinovče, da je tvoja radost i naša radost, da je tvoja žalost i naša, da, kao što nam se ne bi dosadilo uz tebe se veseliti, tako nam nije dojadilo ni uz tebe tugovati, a ipak se, evo, dogovorismo da te

je tvoja radost i naša radost, da je tvoja žalost i naša, da, kao što nam se ne bi dosadilo uz tebe se veseliti, tako nam nije dojadilo ni uz tebe tugovati, a ipak se, evo, dogovorismo da te molimo da prekineš korotovanje, a to baš najviše

To je jedno — nastavi Mrgud — a drugo je: evo ti u kući gosta, o kome će se graknuti kroza svu Crnu Goru i Brda, pa će nam dika biti, ako se u narodu raščuje: „Knez Drago, da bi dočekao gosta kako valja, prekinuo je domaću žalost.

Kao što znaš, ovijeh dana udajem unuku, Anđu Rakovu, u dobre ljude, pa nijesmo radi da je gluho ispratimo i da nam novi prijatelji zabave i reku: „Gledajte ih ne mogu da prežale brastvenika, kao da se nije junački zamijenio, i kao da

— Soko, bogme! — nastavi Stevo. Od prve je oborio iz puške jednoga, pa iz ledenice drugoga, pa zagna jataganom, te nam se među njima izgubi ispred očiju.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

) UGLED 2. (KOD DEVOJKE) OTAC i MATI MATI: Ali, čoveče, ja ne znam šta ti radiš; ne brineš se ništa za kuću. Eto nam devojki dvadeset druga, pa jošt sedi. Zar oćeš da plete sede kose?

MATI: Bog vam dobro dao! PROVODADžIJA: Jeste li radi, to jest, gostima, he, he, he. MATI: Dobro ste nam došli. Zapovedajte sesti. (Mladoženji.) Molim izvolte. MLADOŽENjA: Ljubim ruku. (Sednu.

MATI: O, od tog doba mnogo se koješta izmenilo. I mi smo lane kuću pravili. PROVODADžIJA: To se vidi. - A gdi nam je gazda? MATI: Taki će doći. Mlogi poslovi, znate, a mora svud da je sam. Na sluge čovek ne može da osloni.

Ako se nigdi ne pazi, to se pazi kod nas, i ja, i moj muž neprestano kod mlađi; a sirota devojka i ne vidi nam se od posla. Čudim se kako se ne razboli. PROVODADžIJA: Mladi, to jest, mogu da podnesu više. (Mladoženji.

DEVOJKA: Dosta rđavo. MLADOŽENjA: Imate li lepi balova? DEVOJKA: Ne baš; znate, muzika nam ne valja, a društvo bi prilično bilo.

MLADOŽENjA: Vrlo lepi. DEVOJKA: A vi imate i muziku lepu? MLADOŽENjA: Vrlo lepu. Nego nam je sala malena. DEVOJKA: O, to ja mrzim! Ne može, znate, čovek ni da se okrene, osobito kad je malo veće društvo.

) Pak šta velite, kad ćemo? MLADOŽENjA: Kako oni narede. MATI: Znate, devojki valja mlogo koješta, a radi smo da nam ne crveni obraz. Zato ćemo javiti, dokle jošt vidimo.

DEVOJKA (kroz plač): Niti znam kakva mu je kuća, nit ima li što, nego ajd pa prsten. MATI: Zaboga, devojko, ljudi nam kažu da vrlo dobro stoji.

DEVOJKA: Đavo ga znao. KUMAČA: Valjda nas nećeš ni u svatove zvati. DEVOJKA E, neću da! KUMAČA: More, pa posle da nam kažeš kako se s mužem živi. DEVOJKA: Čekaj dok se i ti udaš, pak ćeš viditi. KUMAČA: Ja potrčala da ti pomognem.

Gledaj im ti posla; Najpre da me proteraju iz kuće: „E, pa ostade nam dete, pa sramota od sveta, pa ovo, pa ono,“ a sad, kad se kako tako svršilo, stale tu da mi zanovetaju.

MATI: Tako, ćerko, tako; znaš kad se onda pokvarilo, bili smo svi kao ubijeni, pa kako bi nam bilo da se opet sluči. DEVOJKA: E, pa neka ostane ovaj. Samo da ima drugo ime!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Duh plemena upravo se u detinjstvu zaveštava budućnosti. Narodne uspavanke odzvanjaju nam u uhu još od kolevke; priče i pesme usađuju nam se u dušu kao znamenja narodne duševnosti.

Narodne uspavanke odzvanjaju nam u uhu još od kolevke; priče i pesme usađuju nam se u dušu kao znamenja narodne duševnosti.

razumljivosti, najzad, ne treba postavljati prestrogo: i mi, odrasli, pri čitanju mnoge stvari samo naslućujemo, druge nam promiču, a neke tek pri ponovnom susretu otkrivamo.

Takvo shvatanje, dečje knjige bilo bi u duhu našeg doba, koje je „znalo da otkrije primitivnu umetnost, i koje treba da nam omogući da, isto tako, shvatimo: usmena književnost, uspavanke i popularni roman vrede koliko i bilo koja druga forma

forma književnog izražavanja, te mogu, na nekom zaokretu razvoja, pokazati grumen zlata koji će nas iznenaditi, podariti nam časak milja, odjeknuti do tada nečuvenom notom.

Tven, Sent-Egziperi, Kestner i Žigmond Moric bili su nam, na prvim koracima kroz život, pouzdani u pitanjima dobra i zla.

Reagovanje deteta kao čitaoca može nam, u izvesnom smislu, tu biti od pomoći, ali mu ne treba pridavati presudan značaj.

Ne budemo li se obazirali na bitne zahteve književne umetnosti, desiće nam se da dečju književnost stavimo van važećih opštih zakona, čemu loši pisci i vaspitači jedino i teže.

mi biti od koristi, iako je uopštavanje ličnih iskustava pomalo opasno: lažna slika o onome što činimo i snujemo često nam je potrebnija od istinite.

Učini nam se, za trenutak, da neki porazni zaključci do kojih smo se vinuli možda i nisu tačni, jer postoji, još, taj nivo pevanja

sporednim odlikama mi, ipak, pridajemo određeni značaj: pošto su neki tonaliteti, sadržaji i iskustva pretežniji, čine nam se i estetski važnijim.

„Dosta nam je maca, meca, kuca i zeka!” — ova parola je, u jednom trenutku, izbačena kao čarobno uputstvo za osavremenjivanje dečje

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

SMRDIĆ: Mi smo se spravljali da doveče slavimo slobodu. LEPRŠIĆ: Kad Srblji izvojuju slobodu, onda ćemo slaviti. Sad nam nije do toga (Peva.) Ustaj, ustaj, Srbine.... (Pri koncu svake strofe viču ostali.) Živio!... 4.

LEPRŠIĆ.: Evo, gospođa Nančika biće tako dobra da nam načini srpske kokarde. ŠERBULIĆ: Da, mi molimo, mi molimo! NANČIKA: Iz drage volje.

ŠERBULIĆ: Da, mi molimo, mi molimo! NANČIKA: Iz drage volje. LEPRŠIĆ: Svaka kokarda koju iz vaše ruke primimo, biće nam štit protiv neprijatelja naši. NANČIKA: No ja vidim u svakog gotovo po jednu kokardu; zar oćete da nosite po dve?

SMRDIĆ: Pravo su imali. NANČIKA: Ja čujem da je na više mesta to učinjeno. LEPRŠIĆ: A mi? dokle ćemo trpiti da nam deca budu Pište i Janoši?

NANČIKA: Meni ova lepo stoji. ZELENIĆKA: Najlepše nam, slatka moja, sada stoji rodoljubija; zato je pocepajte uprkos svima neprijateljima.

ŠERBULIĆ: Žalosna nam sloboda! LEPRŠIĆ: Šta, i vi ste Srbin? Nije li vam sramota! ŠERBULIĆ: Oće da bude inkvizicije za protokole.

ŠERBULIĆ: Ako nas, međutim, ovde okupe Madžari za protokole? LEPRŠIĆ: Ha, ha, ha! Trideset hiljada Serbijanaca dolaze nam u pomoć, i sedam miliona dukata. ŠERBULIĆ: Sedam miliona dukata?! LEPRŠIĆ: E, kako sad stojimo?

ŽUTILOV: Vi, ako ćete dizati, možete na vašu riziku. No ja bi reko da se pretrpimo, dok nam ne dođe pomoć. ŠERBULIĆ: I ja sam tako kazao. LEPRŠIĆ: Dakle, niko neće sa mnom?

NAĐ: dosta zlo kad smo do toga došli, da krv prolivamo. SMRDIĆ: A šta znamo. Je li istina da nam dolazi madžarska vojska? NAĐ: Tako se govori. SMRDIĆ: No, treba da i lepo dočekamo.

NANČIKA: Treba da ga čuvaš od Zelenićke, jer će upaliti varoš što dete ne zna srpski. MILČIKA: Tako nam zameravaju što držimo Erži u službi. NANČIKA: I nju moramo otpustiti. MILČIKA: dobra devojka. NANČIKA: Što mu drago.

5. LEPRŠIĆ, PREĐAŠNjI LEPRŠIĆ (peva): Ura, eto ploda, Došo nam je vojvoda! ZELENIĆKA: Nećače, nećače, zar sam dočekala da me zmija iz ruže narodnosti ujede, da mi sunce potavni

ZELENIĆKA: Ali kako kad se primječava mađarština? LEPRŠIĆ: Samo, molim, razmislite u kakvom otnošeniju. Do srca nam leži kokarda narodna, jer naša srca dišu duhom narodnosti; a spolja vidi se kokarda madžarska, da se zna da jošt nije

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

— Prođimo se već jedanput neumestnog upotrebljavanja mitologije, ako ne želimo da nam proizvodi naši na odeću od sami zakrpa razne boje i materije sastavljenu, naliče.

i apstraktan, on tačne misli i korisne ideje hoće da lepo i pristupačno iznese: njih valja »živo i sladko predstaviti da nam duh voshiti, da nam serdce ublaži i razveseli«. I zato se on služi »poetičeskom fantasijom«.

misli i korisne ideje hoće da lepo i pristupačno iznese: njih valja »živo i sladko predstaviti da nam duh voshiti, da nam serdce ublaži i razveseli«. I zato se on služi »poetičeskom fantasijom«.

U njegovim delima se govori prirodnim jezikom, svaka ličnost se izražava svojim jezikom, i tako nam se daje prijatna, verna i zanimljiva slika srpskog društva iz doba od 1825. do 1850. god.

Još 1818. Novine serbske pisale su: »Nas mravi podilaze kad junačke naše pesme slušamo, i kosa nam rasti, a oči se suzama pune kad nam slepac srpski (pesme) naše zapeva.

serbske pisale su: »Nas mravi podilaze kad junačke naše pesme slušamo, i kosa nam rasti, a oči se suzama pune kad nam slepac srpski (pesme) naše zapeva.

Toga radi su nam za narodnu književnost od velike potrebe i od neiskazane koristi narodne pjesme i druge narodne umotvorine.

Narodne su umotvorine sjeme: iz toga sjemena treba da nam nikne književnost; to će samo biti prava književnost...« Pesnici i dramatičari uzimaju motive iz narodne poezije, u

1815. u jednom bečkom listu pisao je on: »Dobro došla, prva srpska gramatiko ćirilskim pismenima! I dvaput nam dobro došla što si verno po govoru prostoga naroda napisana!« Ali mu je Kopitar učinio i izvesne primedbe.

pisao: »Da nije Vuk na svijet došao, mogli bismo svašta misliti, ali kad on dođe, to nam je najveći jemac da nećemo propasti.

« Branko Radičević je pevao: Noć nam dođe sa Vuka jednoga, Danak beli, braćo, sa drugoga. Omladina je 1863. proslavila pedesetogodišnjicu njegova rada, a

U to doba, 1852, pisao je Svetozar Miletić, koji je već počeo sticati svoj veliki glas: »Kako nam je literatura svakolika sumorna, sad bi joj osobito preko bio potreban sjajan i velelepan meteor, da je potrese,

Sremac, Stevan - PROZA

koji je zamenjen današnjom pešadijom, o bombardiranju Beograda, i o reparaciji državnog broda »Deligrada«, za koji su nam, kako je Jova čitao u nikim novinama, sami Englezi davali pet lađa i deset šlepova, ali naši nisu hteli ni da čuju za

— Pa šta nam donosite? — zapita domaćica polaženika. — Zime, gospoja Kajo! — veli polaženik. — Vid’la sam... — veli ona — hladne

a sad se ne vidi. — Zaboga, Jovo — moli ga domaćica — ti, kako si počeo, još ćeš nam i gosta oterati. — Ka - - jô! Levo krug marš! — prodera se Jova.

Kiljadili mi se takvi prijatelji!« — Da bog da! — odgovaraju Paja i Kaja. Kupaju se i sedaju. — Kajo, ispeci nam po jednu kafu, tatli-kafu. Kajo, — dere se domaćin i vraća je, — donesi Liru, pesmaricu onu!

Pa se Kaja dobro priseti, pa reče za tebe: — »Pa eto, gospodin Paja, veli Kaja, on nam valjda neće odbiti.« A nije velika suma... tri stotine.

Kad, ali jedno jutro dolete Puja famulus, sav zaduvan i usplahiren, pa reče: — Gospodine, nema nam gicana (tako mu je ime ostalo još iz malena). — Šta reče, tužan, pa gde je?

Radičević, Branko - PESME

Strašno li se zlotvor sili, Sve krvavi pokri krili, Ljube ljubi, đecu gazi, Časnome se krstu plazi, Na kolju nam ječe braća — Al' mu ajduk zajam vraća.

(1843, 25. dek.) MOLITVA Mesec jasni, zvezda jato, I sunašce umiljato, Zoru što nam nebo šara, A i munju što ga para, I tu silnu groma buku, I oluje strašnu fuku Ti satvori, velji Bože, Ko ovako

Mi idemo Stražilovu tome, Pod nogama ona rosna trava, A sa strane brda mirisava, A ovde se potok pošalio Pa nam puta mladim preprečio, Preko njega skačemo lagani, I evo nas na drugojzi strani, A odavde sve još ubavije: Kako

Umre Marko, njega nam nestade, Ali ništa, bar vinca ostade, Jer da j' Marko još živeo duže, Sve bi vince popio nam, druže.

Umre Marko, njega nam nestade, Ali ništa, bar vinca ostade, Jer da j' Marko još živeo duže, Sve bi vince popio nam, druže.

Ta zajedno dane smo proveli, Pa bijasmo svakada veseli, Istina je, grdne su nam brige Zadavale te proklete knjige, Al' kad knjiga ponajviše tišta, Latismo se krasna šurovišta, Ili čamac lagani

se vraćala tišina, Začas ode cela luda vreva, Brat na brata opet se osmeva, Pa što bilo, to i bitisalo, Ni na um nam više nije palo, Obojica divno pomireni, Latismo se gore i zeleni, Pograbismo puške, te o ramo, Pa se veri i tamo i

Štira žvaće, ali od nevolje, Šta će jadna kad ne daju bolje. Oj sokole, živ i zdrav nam bio, Ali nešto da ti kažem tio: Idi zbogom, prođ' se posla toga, Veruj, krasni, to je za drugoga; Al' kad žito

Mesto one ponosite zgrade Biće samo dva-tri praška laka, Da se plaše od vetrića svaka. Doba kleto, Bog nam te ne dao, Oj Srbine, kud si zabasao?

III Mile đipa, oće da utuče, Miruj more, izešće te Vuče. IV Al' valjane mi imamo glave, Šteta samo što su nam bez glave. (1847, 11. mart) II PESME BRANKA RADIČEVIĆA II U BEČU u jermenskome namastiru 1851 Knezu Mihailu M.

Ta časti nam Srpčića starina, Čast gospodska pod nebom milina: Već dan jedan — već i drugi eto — Pate janjci, pati vince kleto —

je, pobratime mio, Ni u snu ga nesi nikad snio: Kakva stasa — lice kâ zorica, Oko bistro lepše neg Danica, Danica nam nosi belog danka — Ta lepša je od najlepšeg danka.“ Tako zbori, pobra s puta svraća, Pa sa njim se stranputice laća.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Bilo je to u prvom razredu osnovne škole. Negdje sredinom godine učiteljica nam je pričala o vuku, te živi ovako, te hrani se onako, dok će ti odjednom upitati: — Djeco, ko zna kakve je boje vuk?

Ja prvi digoh ruku. — Evo ga, Branko će nam kazati. — Vuk je zelen! — okidoh ja ponosito. Učiteljica se trže i začuđeno podiže obrve.

krsnu slavu našu, Petrak je osvitao kod naše kuće, svečan i obrijan, i zdravio se s djedom : — Pobratime Rade, da nam bude srećan današnji svetitelj.

I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put. — He-he, ipak nas čeka stara paripina rakoli se Petrak. — Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije.

— Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije. — Evo ih, vraćaju se budalaši! — dočekao nas je djed Rade, čak nam i u susret izlazeći kao da stižemo bogzna odakle, možda čak iz Amerike. Šta je, dohvatiste li mjesec?

do koga valja, ovda-onda, otpješačiti da se iz njegovih darežljivih ruku primi brašno za „hljeb naš nasušni dažd nam dnes“.

Najmenika samo mijenjali skoro svake godine, obično o Đurđevdanu, ali nam se najčešće dešavalo da nam se u službu natandrči baš neki koji se zove Jovo. Svaki drugi — Jovo.

Najmenika samo mijenjali skoro svake godine, obično o Đurđevdanu, ali nam se najčešće dešavalo da nam se u službu natandrči baš neki koji se zove Jovo. Svaki drugi — Jovo.

A znaš li koju molitvu: Očenaš, Bogorodice djevo? — Ne znam — iskreno priznade čupavi neznabožac s Brdara. — Daleko nam crkva, a vojsku još nijesam služio. — A znaš li makar kako se zove božji sin?

si bio i moj ostaješ, ti pravednik, ja lopov, jedan bez drugog ne možemo, a oni štokakvi Vilsoni i drugi cvikeraši nek nam se skidaju s vrata, daleko im kuća. Nek bježi, vala, i onaj moj goljo sa sikirom.

Nek bježi, vala, i onaj moj goljo sa sikirom. I bez njih nam je dosta naših mrtvouzlica i naše repate sirotinje. DANE DRMOGAĆA Još davno i davno, prije nekih četrdesetak

— E, moj dorate, dok je spalo na to da ti kola izvlačiš iz blata, ne valja nam rabota — uzdisao je djed Rade, opraštajući se od konja suznih očiju kao da ispraća na front nekog od svojih ukućana.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Daj šta daš! Posle četiri meseca u ovoj pustinji, učinile nam se kao sultanije! A on u njih ko u roj muva! Ostavile su, vala, dimije po trnjacima!

Vikao jutros. da mu je ženskinje dovde došlo, da zbog žena ni carevina ne valja, da bi nam bolje bilo da ih nema! A posle i udatima zabranio da dolaze! HUSO: Hasanaga? SULjO: Isti Hasanaga!

Jedva se dokopasmo pomalo snage, jedva skunatorismo nešto crkavice za nešto žena, a Hasanaga ne dade nam ni čalabrcnuti! HUSO: Da ne veruješ rođenim ušima! Pa taj je čuo i kad u sedmoj sobi zašušte dimije!

To si možda zbog ovog časa učila. Daj da se držimo onoga što nam je jasno. Više i ne možemo. Razumem ja gde te je bacila Hasanagina poruka, vidim do kojih granica!

MAJKA HASANAGINA: Nemoj, beže, tako brzo, ko s konja! Hoću da te pitam možeš li da nam pomogneš. Možda je tebi spas u rukama. Ako možeš, pomozi, dušu ćeš sebi olakšati!

BEG PINTOROVIĆ: Ti, stara, ćuti. A ti poljubi dete, pa da krećemo! MAJKA HASANAGINA: Hajde, kćeri. Danas nam nema drugog razgovora Do zaludnog... (Jusuf izlazi) Vidiš da ne vredi, pa ne vredi.

Preti, moli, ucenjuj, plaćaj, nagovaraj, laži, radi šta hoćeš, ali uredi da se oprosti s detetom! Obraz nam je u njenim rukama... BEG PINTOROVIĆ: A koliko ću poniženja da progutam, moš li ti to da zamisliš?

Gde zorom nestaju blaga koja nam donosi mrak? Samo noću mogu od sebe da odahnem! Ovo carstvo noću nije sultanovo, miris cveća je jači od njegove

Moj Ahmede, pravi se ti lud, ako si pametan! (Glasno) Šta misliš, da l će ovo odelo da nam skidaju? HUSO: Jok, ostaviće ga tako, ne tebi, da takav ideš pred odabašnicu! SULjO: Biće bolje da ga pošlju u žito.

Nizvodu cveće... pun potok oblaka... BEG PINTOROVIĆ: Nismo došli da prosjačimo, pa da čekamo da nam se smiluje! Da znaš, osećam se vrlo smešno! A još smo i pokisli... Samo mi još fali da nazebem...

BEG PINTOROVIĆ: Hasanago, daleko nam je putovati! Ne bismo hteli da te zadržavamo i da trošimo tvoje dragoceno vreme... HASANAGA (Jusufu): A prsten?

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Moja vas je mati rado imala. Jer jedno što nam beste komšije, drugo što od poznanika i rodbine ne imađaste nikoga, zato vas je ona prizivala i družila se s vama više

Posle večere ti poliješ sve, skupiš mrve sa sofre, a majka ti opere sudove, razmesti sobu, pa čak nam i postelju prostre. Ja i ti zaspimo, a one dve nastave razgovor do neko doba.

Celim telom beše ti naslonjena na mene. Stisnuh te jače, htedoh da okrenem glavu, obrazi nam se protrše, ti oseti moj vreo dah i uzdrhta, klonu, ali se brzo trže i skoči. — Uh! — Čekaj! — I pođoh k tebi.

Opet smo se viđali i to svaki dan. Dolazila si, služila nas i pomagala nam, ali više mi se ne približivaše onako smelo i otvoreno. Izbegavala si da ostanemo sami.

Gospoda imaš, ako majke nemaš... Ćuti čedo moje!... — Nana moja! I nju on... oh!... — grcaše ti. — A zar nam je zlo mislila i govorila: „Nikolo, sinko, nemoj bre čedo tako!

Kad se napije, skupi svu strininu decu, a i mene, pa nas vodi po šećerdžijnicama, kupuje nam šta hoćemo, onda nas pošlje da odemo strini i pohvalimo joj se, a on pođe pozadi nas, gleda, smeška se i peva svoju

se njenim kosirčetom, pa posle, kad počnemo zrna da skupljamo, da ću navlaš gurati moju ruku u njenu, a tada će prsti da nam se prepleću i glave, lica, kose dodiruju.

Samo kod nas! Eh! ... Odavno smo ručali i to većinom jučerašnja jela, što su nam ostala. Posle ručka izišao sam na kapiju, da slušam svirku, pesmu i gledam gde se ludi Menko pijan valja po ulici,

čaše, do njih velika čeprnja vina, a u kujni testija takođe puna vina, u koju smo izručili iz svih sudova što su nam bile poslale bogatije komšije. I kafa je bila skuvana u loncu, i meze je bilo spremljeno, sve je bilo spremljeno.

kroz kapiju na ulicu, po kojoj svet vrvi, promiče ispred naše širom otvorene kapije, a niko u nju ne ulazi, te nam dvorište i kuća pusti i tužni. A od svuda, sa sviju strana, po komšiluku pesma, svirka, vesele.

Nemoj. Sedi. — Zaustavlja je. — Ima ko. — I pokazuje na mene. — Eto ga, neka služi on. Vidiš li ga koliki nam je porastao. Sedi ti, tako, do mene. I pomiče se da joj načini mesto.

— Da mu je otac živ, drukčije bi sad bilo, a ovako... Ali hvala ti, hvala što si se bar ti setio i došô nam. — Ja! — vikne č’a Jovan uvređeno. — Zar ja da zaboravim ovu kuću?!

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Gra(h) i kupus zemljom upravljaju. Evo vreme zlatno i veselo, Kad nam nije zabranjeno jelo! Evangelska carstvuje svoboda, Zbacivši jaram s človečeskog roda.

Kako možemo mi iziskavati od drugi(h) ono isto koje kad drugi od nas iziskavali, velika bi nam se nepravda činila. Poznajmo jedanput svu silu ovi(h) reči, proste su i blažene i ne trebuju nikakva tolmačenja.

Što god hoćete da vam čine drugi ljudi, činite i vi to njima. A šta bi mi radi da nam drugi čine? Da nas puštaju s mirom živiti u našem zakonu, da nam ne čine nikakva zla, da nam opraštaju naše slabosti i

A šta bi mi radi da nam drugi čine? Da nas puštaju s mirom živiti u našem zakonu, da nam ne čine nikakva zla, da nam opraštaju naše slabosti i pogreške, da nas ljube i poštuju i da nam pomogu u potrebi našoj.

A šta bi mi radi da nam drugi čine? Da nas puštaju s mirom živiti u našem zakonu, da nam ne čine nikakva zla, da nam opraštaju naše slabosti i pogreške, da nas ljube i poštuju i da nam pomogu u potrebi našoj.

u našem zakonu, da nam ne čine nikakva zla, da nam opraštaju naše slabosti i pogreške, da nas ljube i poštuju i da nam pomogu u potrebi našoj. To isto i mi smo dužni svima ljudma na svetu. Ovo je sav zakon i proroci.

Kostić, Laza - PESME

nepromenjivu, vaseljenu što cepa nadvoje, da mo'š oderat smelom desnicom sa božja lica nedignuti veo, na naliče okrenuti nam ga, da i to smrtna sila koja sme ni onda ne, ni tad, ni tako ne! Ne budite ga, smilujte se na nj!

Parastos Vuku, umro nam je Vuk. Pa šta? pa ko je samrtnik nam taj! Je l' ono čelo bledo, brižano, borovito što borački mu um u bledilu sad

Parastos Vuku, umro nam je Vuk. Pa šta? pa ko je samrtnik nam taj! Je l' ono čelo bledo, brižano, borovito što borački mu um u bledilu sad krije večitom?

Il' usta ona možda medena što toliki ispričaše nam plam? Kroz usta ta je prošô poljubac što stare svoje njime celuje poštovalački mladi naraštaj; al' još ta usta, još to

Il' onaj valjda štakolazni krok, života radna verni pratilac? Zeleno drvo štaka nam je ta, javorika iz njega proklija, pramaletnje nam pesme hraneć gud.

Zeleno drvo štaka nam je ta, javorika iz njega proklija, pramaletnje nam pesme hraneć gud. Upisaće se na drvetu tom: Ko za svog veka ne posrnu hrom, pohramaće za njime vekovi.

Da, još je živ! U grudma nam je živ, iz reči naših i on govori, uz pesme naše pripev nam je on; i da mu nije duha med nama, pomolili bi molitvom se

Da, još je živ! U grudma nam je živ, iz reči naših i on govori, uz pesme naše pripev nam je on; i da mu nije duha med nama, pomolili bi molitvom se tom pokojnih duša caru zadušnom nek volan primi našu

Al' kakve smo na zemlji srećice, oteće nam još i taj zavičaj. O ŠEKSPIROVOJ TRISTAGODIŠNjICI Veštaka večnog tvorilačka svest umarala se mučnih dana šest Dok

ta nad je sve što narod ima mlad, u nadu tom i tvoja nam je sen. Paklenih strasti rajski care ti, razredi strasti golem komešaj u narodu što malom ovom vri: s visine svoje

Ti svetove iz grudi pogubi, al' svet nam ovaj time zdvogubi. U srca tvoga svet taj izvrgnut besmrtna duša uzede ti put; u tome svetu, tvojim delima, u carstvu

Odnes' mu i ti pozdrava nam glas, u pozdravima dišuć svaki čas, slavuja željna miris-đulijo, Romea svoga verna Jylio, ti mučenico svete ljubavi!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Ako bismo tom shvatanju tražili arheološku dubinu i nastojali da izdvojimo kamene temeljce, valjalo bi nam poći od engleske zbirke starih pesama Tome Persija (izdane 1765), preko Makfersonovih mistifikacija škotskih balada,

Koliko je takav metod u osnovi pogrešan, neće nam biti potrebno da zahtevamo, kako bismo videli njegovu neodrživost, da mu se podvrgnu istovremeno i ostale vrste

da mu se podvrgnu istovremeno i ostale vrste narodnog stvaralaštva, rezba i građevinarstvo naprimer; bolje će nam poslužiti njegovo isprobavanje na individualnoj, umetničkoj književnosti.

instinkata, a naročito sa nastojanjima da se iz ljudske reči izvuku svi zvučni i emotivni efekti, uvidećemo tad koliko nam je ova narodna proza bliska i koliko je naša.

Ima narodna pripovetka još jednu osobinu koja nam je posebno draga; to je njen najčešći unutrašnji motiv, onaj koji je izaziva, a taj je — kako da se srećnije i

Takav stvaralački postupak i humanost koja ga nosi uvek će nalaziti puta ka ljudskom srcu. Na ovom mestu valja nam učiniti jednu ogradu.

Ovaj drugi autor često je bio čak i važniji. To nam najbolje potvrđuje primer V. S. Karadžića. Sve što je on zapisao i danas je, s malim izuzetkom, najkvalitetnije u ovom

Takve pripovetke nose sve karakteristike određene, naše sredine, i istoriski jasnog nam stanja. One u svojoj celini i jesu naše, dok su fantastične to samo delimično. 5.

5. Od više pripovedaka sa istim motivom i sličnom fabulom uzimali smo samo onu koja nam se učinila najlepšom. I to je jedan od razloga što je ova Antologija po broju unesenih priloga ispala manja od mnogih

Oni ga dobro dočekaju i reku mu: — Bog ti pomogao, kad si nam drug! On odgovori: — Vaš do vijeka ostajem i za vas ću moj život dati.

silom da ideš, a ti nemoj odmah ženu da vodiš, nego joj kaži da pita BašČelika đe mu je junaštvo, pa onda dođi da nam kažeš, mi ćemo ti pomoći da ga osvojimo.

A devojke joj se stanu pravdati: — Mi toliko godina tebe verno služimo, pa nam nikad nisi dala metle, a on kako dođe, dade nam svakoj po metlu.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

LEPOSAVA: Već u ovoj kući drugo ništa da ne radi čovek, nego da paja i briše. SOFIJA: Pa da ostavimo, da nam se svet smeje? Sramota je, devojko, i pomisliti to, kamol da izrekneš. Teško svakoj, koja ne ljubi čistoću.

SVETOZAR: Pa sam došao i vas pozvati. MAKSIM: Za nas nije bal. SVETOZAR: Zašto? MAKSIM: Poslova, ne znamo gdi nam je glava. SVETOZAR: Bar za ljubov Leposavinu. MAKSIM: Ima ona dosta zabave kod kuće. SVETOZAR: Ali opet u društvu.

S moje pak strane pomoć neće izostati. Jesi li čula za neki sto dukata? SOFIJA: Kazivao nam je pisar. JEVREM: Sad juriš na redut! Bal i ništa drugo! SOFIJA: Ali... JEVREM: Pst! Subaltern ne sme reći „ali“.

SOFIJA: Ja mislim da nisam do sada ništa učinila, što bi nam bilo na štetu. MAKSIM: Zaista nisi, i oni kolači, što su umešeni, služe nam na veliku sreću. To sad tek vidim.

MAKSIM: Zaista nisi, i oni kolači, što su umešeni, služe nam na veliku sreću. To sad tek vidim. SOFIJA: Utoliko, da mlađi budu zadovoljni i da ne čine štetu, a međutim da ohotno

JEVREM: To nije nikakav manever, nego na duel, ako si junak! MAKSIM: Marim ja za tvoje ratove! NIKOLA: Opet nam gospodin Svetozar dolazi. MAKSIM: Već i on... SOFIJA: Valjda će da se ženi. 11.

I zato mi uvek naručuje, kad ide kud, da pazimo na njega MANOJLO: I sad nam je to naruči. ŠALjIVAC: Pa gdi sedi razum? ISAJLO: Eno ga, u sobi.

MANOJLO: Samo čerez razumnu dušu. DOKTOR: I moj razum da se izgubi? Ko je ulazio u sobu. ISAJLO: Niko, nego nam je jedan čovek kazao da se neki provlačio kroz prozor. Tako je kad ste tvrdi, pa nećete da metnete gvožđe.

ISAJLO: Ja ću kazati da niste vaš razum nikome pokazivali pa može biti da ga niste ni imali, nego nam samo bedu pravite. DOKTOR: Umoči u moralnost tvoj zalazeći jezik!

Ali to je stvar vrlo čudna. Koliko se događa po svetu da nam je jedan čovek danas prijatelj, a sutra nije, pa tako je i s devojkama.

ISAJLO: Oprostite, g. doktor, ali znate kako ste nam kazali, da vam razum kod kuće čuvamo? DOKTOR: Kakav razum kod kuće? MANOJLO: Vaš, što je sedio kod kuće.

Ko oće da izgubi spokojstvo, neka samo novaca zeželi, pak će mu se namera ispuniti. Istina, kažu moraliste, da nam je novac zato dat, da i druge pomažemo. No učene ljude valja samo slušati što govore, nigda ne gledati što čine.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Ako koga i kuga napadne, neka pusti na nju zlu ženu, pak će i nju u more oterati. Ali mir, eto nam gospodina! POZORJE 5. TRIFIĆ, PREĐAŠNI TRIFIĆ. Je l’ vam ustala gospoja? PERSIDA: Ah, milostivi gospodine!

Lalić, Ivan V. - PISMO

Šta li smo ovde nekad ostavili u zalog, Što sada nam se nudi kao blagoslov i plač? Ako nedovršeno svedoči savršenstvo, Onda nesavršeno ima dovršen oblik; Zato je onaj

i svetiljka, Sve sama oruđa nedovršenog nečeg Što pravda nas pred svetom u ovom ubrzanju, Kad uvećani detalj svedoči nam o slici Čiju celinu možeš da naslutiš u trenu — Ako postoji ta slika, ako postoji taj tren.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

) ispričala mi je čitava tri poglavlja ove knjige dok smo čekali zubara da nam popravi njupavce. Leti se nepozvana pojavljivala na Savi; jednostavno, zatekao bih je na svom čamcu kako me čeka sa

I gde je onda tu ona tako potrebna doza tajanstvenosti iz knjige „Kako žena doživljava muškarca? „ šta nam drugo ostaje osim da izigravamo hroniku o siromašnim ljubavnicima, i da foliramo kako smo poblesaveli od ljubavi, dok se

), da nam je obala najrazuđenija, da naše pčele nose najviše meda, da samo kod nas živi čovječja ribica u Postojanskoj jami i

Provališka! Kada smo učili ono o razuđenosti obale, stalno su nam isticali sirote Talijane za primer. Njihova je obala, naravno, ravna kao daska, bolje rečeno kao ona poznata manekenka

Kod nas, u stvari, niko i ne lovi ribu — imaju Ijudi preča posla; rešavaju rusko-kineske granične probleme. Eto nam naše razuđenosti! Klopamo sleđenu ribu iz Japana, koja je mnogo bolja kada se upotrebljava umesto leda za piće!

toliko potrebni u životu, podmetnuli su ispod njih jastučiće, pa lepo piju kofijanović i dovikuju se međusobno deleći nam čitavu lepezu korisnih saveta. Da bi scena bila potpuna, mi počinjemo da plačemo. Dosta nam je svega!

Da bi scena bila potpuna, mi počinjemo da plačemo. Dosta nam je svega! Da smo samo znale, ne bismo se ni mrtve rodile u jednom ovakvom gradu kao što je Beograd!

Voleo je, inače, da nas okuplja i da nam čita najnovije vesti. Naravno, svi su ubijali tutanj sem mene. Tada me je žestoko ubeđivao da je Adolf Hitler obično

Sve se završilo tako što nam je sa šoljicom kafe, podignutom visoko u ruci, otpevao pesmu „Kreće se lađa francuska, iz pristaništa solunska...

zna se, u međuvremenu odapeo, nije dočekao da pročita u novinama kako je dasa kožnjak skiknuo — ali mislite li da nam se neko posle izvinio?

Nepravedno, na časnu reč! Inače, strani jezici nam baš nisu najjača strana u familiji. Moj matori je 1955. godine video živog Žerara Filipa, mislim u prirodi, na ulici,

Takav hepening, mislim. Ovako, ostajemo potpuno hladni dok nas glumci makljaju, pljuju i gaze nogama! To nam dođe nekako potpuno normalno, oću da kažem.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Okreće se bolnica. - U plamenu šarlaha talasaju jecaji: Daj-nam, maj-ko, kaj-ma-ka! ČITAJUĆI DANILA, SVETI MARKO I Čitajući Danila (knjiga Bašta pepeo gde se suđe pominje,

PRVA GROBNA PESMA Večan kut. Vreme zri. Crven, žut mramor bdi. A leže „vo grobje sem temnom, vsjem nam neizbježnom“: Gavril, Danil, Mihail, Sara, Ana, Julijana...

Mrači se istok - nadiru šume. Čujem li pisku? Šta li se zbiva? Ima li meda, oraha - mliva? Treba nam krvi, kòštane srži, jestiva presnog, tečne žestine!

(Zaneto radan daktilo-trohej rasklapa razboj, prazni kolica umornih dana.) - Negde nas odvej, pahuljo šumna, vrati nam lica. Goli, i prazni, krećemo krotko, osnove druge Božija potko! Sedmo pevanje Izdiše pejzaž.

Glasniče vrli blagosnih vesti, snesi nam s Bola, jer nam se sniva, poslednju rumen utrina, njiva. Donjega hora antifon grune, replika gorka: Anđele zbirni,

Glasniče vrli blagosnih vesti, snesi nam s Bola, jer nam se sniva, poslednju rumen utrina, njiva. Donjega hora antifon grune, replika gorka: Anđele zbirni, leskovim prutem s

Donjega hora antifon grune, replika gorka: Anđele zbirni, leskovim prutem s Ponoćne šume strah nam prekrsti. - Smiluj se, Silni, koji si lekar, kovčege raskuj, mahune mračne da nam se pasulj raseje vedro; neka bar

- Smiluj se, Silni, koji si lekar, kovčege raskuj, mahune mračne da nam se pasulj raseje vedro; neka bar sine, uzalud mrtvim, rđom sa trave, krcat, semènit, oblik gorčine koji je stočen u

Skorih nam dana lađicu steši poklopac Digni, uže odreši. Skinijo, svadbuj svadbeno bela: s dvanaest brojki, ženskih oblina,

- Zob uznemirenja smućuje nam svest, drmusa zvezde, Mesečevu mlađ. Od nagon-tkanja vrisak nam je brest pod munjom, šaren.

- Zob uznemirenja smućuje nam svest, drmusa zvezde, Mesečevu mlađ. Od nagon-tkanja vrisak nam je brest pod munjom, šaren. - Tesan li je ram vidika kružnog, čiju bledu čađ oblina naših orumeni sram!

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Evo ti koji tantuz. MITA: Prokleti tvoji tantuzi, i tu si mi izvarao forintu! ALEKSA: Al’ su nam dosta i pomogli. MITA: Vidim da moram skapati od gladi.

znam da ga neće više viditi. ALEKSA: Zašto, ljubezni gospodine? MARKO: Znate, mi smo ljudi prosti, pak nam nije do špacira. ALEKSA: Ali kad se frajlica uda? MARKO: I zet mi nije baš od mode.

Samo mu nemojte kazivati da ćemo gore polaziti, jer on za te stvari slabo mari, pa nam neće dopustiti. ALEKSA: O, dokle samo vidi izvore moji prihoda, mislim da neće imati šta mlogo primječavati, no jošt

Vina nikada ne pijem. JELICA: Ovo je auspruh. ALEKSA: I za to nisam raspoložen. MITA (na strani): Verujem, kad nam pljušti utroba. JELICA: A ono venigstens od ovog. ALEKSA: Za ne dati vam korpu, oću. (Uzme parče pite.

čudo što je i carica bila velika, ili, kao što sam čuo, od sviju najveća; jer mi, bedinteri, nismo mlogo pazili šta nam rade gospoda na balu, nego smo se i sami unterhaltovali, i baš dobro.

Gospodar Marko, ja Jelici želim svaku sreću; niti ću se srditi ako ona za drugoga pođe. Samo mi dopustite da nam ovaj gospodin svoje baronstvo osvedoči. MARKO: Nipošto!

MARKO: Nipošto! Ja tebi lepo kažem da ideš iz ove kuće, ako misliš da ostanemo dobri prijatelji. BATIĆ: Nek nam barem pasoš pokaže; od toga se nijedan pošten ne zadržava. ALEKSA: Šta, pasoš?

JELICA: O, tatice, vi ne znate kakvu nam hasnu romani daju. MARKO: Kakvu hasnu! Da se čepiš kao lutka; kad govoriš, da se i sama ne razumeš; da držiš

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Markov je Šarac na njemu pio. Sa biljur-češljem tu sjedi vila, orao pada krvavih krila; tu nam se Marko prestavio. A kad pogledaš sa vrha gore vidiš u dolji — treperi more, bijele se jedra sjajna ko dan, to

! Eh, kad bi našli čarobni kraj, Crvenog Vrapca zavičaj!“ Jednoga dana, priča nam kaže, drugovi pošli da Vrapca traže.

“ Zamuca vođa: „Tako mi brka, đidija ovaj sve živo krka! ... Do sada nisi bio nam znan. Odakle ideš? Gdje ti je stan?“ Ćosa će nato: „Glavom i bradom stanujem, druže, pod Bukva-gradom.

„Pobratime zubati, odakle nam ideš ti?“ A pobratim čudno reži, al ne bježi. „Daleko je moja kuća, ja sam glavom ovčar Žuća,

trnci plaze, u pete nam srca slaze!“ Nepoznati na tu viku glasno viknu: „Kukuriku! Ja sam pijevac Mamuzar, kokošiju sviju

Prenu se Toša i oči briše: „Brka mi moga, evo nam kiše!“ Svetlica oštra nebesa kreše, oblake modre para. Požuri, Tošo, potop je došȏ, brže, skitnico stara!

Veselo momci, dignite glave, vedar sam, evo, i ja, ako su ovde magla i tuga, negde nam sunce sija. Negde u svetu sve je zeleno, a sutra k vama proleća eno.

“ Od ždrala osta pod nebom tačka, zalud je oči traže. A Žuća svrnu na Tošu oči: „Čuješ li šta nam kaže?“ Prenu se Toša i snizi glas: „da nije putnik lagao nas?

“ Ipak u duši ostade iskra, rodi se čežnja mlada: eh, neka zime, i neka tame, srce nam grije nada. Proleće nikad umreti neće, opet će doći sunce i cveće.

“ A Toša češe sanjivo rebro: „Eno i polja zasuta srebrom!“ Dedica samo zamišljen kaza: „Evo nam jutros u goste mraza.

Svakog je čuda videla Japra u svom vodenom veku, hitajuć danju, žureći noću u Sanu, moćnu reku. Kad bi nam toga kazala pola, bila bi puna četvora kola.

Opet si kaput propio, avaj! U štalu idi, pa tamo čmavaj! Ugasi lulu, jadna ti mama, bojim se da nam ne plane slama.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Dobar provod. Nebo je sasvim pokriveno. Kiša nastavlja istim kapljama. Talasi koji se odbijaju o čamac šalju nam vodu neštedice.

Mogli bismo možda prošetati zajedno: ovako bih imao neprijatno osećanje da vam smetam. — O, ne biste nam smetali Ni najmanje. Viđamo se često; i posle, mi smo stari verenici, rekli smo dakle sve jedno drugom.

— Naročito, ničiji saveti nisu tako od koristi kao saveti iskrenog druga, — kaže krčmar. — Miguele nam je pričao koliko ste energični i koliko ste uspeli samo svojim trudom i pameću. — O, ja sam imao naročito mnogo sreće.

Ali ako ikad sretnem nekog derana odande, reći ću mu odakle im preti propast. Mališe sinuše od ponosa: — Učinićete nam zadovoljstvo, gospodine. — Dobra sreća, dakle! A što ste izabrali baš Manje Ostrvo? — Tamo je divno.

— Sigurno, sigurno... Ali ja sam uvek... Evo oca! Pričekasmo nekoliko trenutaka dok nam stari ne priđe. — O, dobro došli, gospodine. Kako vam se dopalo na Ostrvu? — Izvrsno. — Otkuda ti ovuda, oče?

— Ne, trebalo je da me vozi prošle godine na ostrva. Posle sam sa njegovim sinom išao u ribnjake a stari nam se pridružio. To nije bio jedinac; mislim da je imao još jednog sina.

Moje vođe zastaju. Setili su se nečega: — Znate, njegova kuća nije bogata i ne treba nam to zameriti. Teško je ribarima obogatiti se. Ali zaboraviše to kad iz kuće ispade nekoliko mladića sa gitarama.

„To je žena za koju on kaže da je stara i da je ne voli!“ — Ja sam njegova žena. Jeste li čuli kako nam je bio bolestan? — Njegov brat mi je rekao. Niste mnogo oslabili, Pipo, samo izgledate kao devojka.

Lupaju opet. — Baš vrlo dobro, — kaže žena ispred otvorenih vrata i kao lebdeći u nekoj rujnoj svetlosti, što nam pođe polugašena i pomešana senkama. Ja tada vidim sva okupljena lica.

Kao uvek. Zar bi se moglo živeti bez dece? Ja volim svoju decu, i ne nalazim da me jedu. I posle, ne možemo reći da nam u mladosti nije bilo dobro. To zbog nas trpe ovako žene, jer mi volimo da ih volimo. I decu da volimo.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Mi smo od njega čuli, kako je na nebu bio, Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome; Ali od toga dana majku je slušao lepo, Posle je, zanata radi, u varoš otiš'o s

Oni štuju običaje. Ali prošlost više svega, A uz gusle proslavljaju Obilića, Skenderbega I Kosovo Polje ravno, Gde nam pade carstvo slavno.

Godine stare brzi let U burnu večnost streme, I novo leto zdravi svet, Novo nam ide vreme — O, mila deco, takav san Nek snaži vaše grudi, Kad novo doba, novi dan Godinu novu budi.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

No brat je moj ćutljivi govor životinja razumevao: vuci su nam o bratstvu govorili, medvedi o pravdi, u vepru se čuo čukundede glas, u pticama se oglasiše sestre neke, sirotice

Tako smo se i vratili u selo ruku praznih i gladni. Rugali nam se kmetovi, ljube nas neverne napustile i blago sobom ponele, ni u manastir nas prosjake ne primiše da se pod krov

jedino konji su nas verno nosili iz manje u veću daljinu i ptice nam letele nad glavama razmičući oblake. NAHOD Nađoste me gde ležim u lišću imena tajnog, možda biljnog, a ko sam ne

Dan i noć smo kopali rane po telu dušmana, u planinu odosmo siti razboja, avaj braćo! Srca su nam ko velika zvona o bregove udarala, dolinom plovile sveće nama za dušu. Gle, napasnici u mehuru sunca, krv ih kupa!

U duboku šumu bespočetnu sklonimo se, sve će nam se naknaditi u tom domu, moj ratniče! U SAMOĆI TUŽBA On, iz Carigrada poslan s poveljom opečaćenom i bisagama

Jer su nam stope zemljom ranjene i srca o vratu vise neokajana, jer sikću još guje u kostima i neisplakani znojevi pod kožom peku

neokajana, jer sikću još guje u kostima i neisplakani znojevi pod kožom peku jače no biser u školjci, o noći otvori nam tajnu kapiju grada.

Na taj glas treba u najblažem pomirenju podići zavesu druge svetlosti. No pre tog suđenog i časnog nestanka daj nam da zrelost zemaljskog života dostignemo, daj nam da u stvorenom stvaramo ne bi li mir u nestvorenom našli, roka nam

No pre tog suđenog i časnog nestanka daj nam da zrelost zemaljskog života dostignemo, daj nam da u stvorenom stvaramo ne bi li mir u nestvorenom našli, roka nam daj za pripremu nebeskog puta da stranputicom u

nam da zrelost zemaljskog života dostignemo, daj nam da u stvorenom stvaramo ne bi li mir u nestvorenom našli, roka nam daj za pripremu nebeskog puta da stranputicom u polusnu ne naselimo provalije hadske, jer pre dugog premišljanja u

u ploti zadrži, molim te, i neprijatelje naše odbi i bistre izvore naše krvi sačuvaj za još jedno stvaranje sveta da nam se tek posle podviga na zemlji nebeska krotkost podari.

GOVOR KNEŽEV UOČI BITKE Niko još nije prokleo to polje gde su nam kosidbu kosovi spremili, evo ja ga proklinjem pre no što ga ugledah i niko to ne čuje, u samoći zborim.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Ne možeš, dabome! E, onda, kad i tebe izbrišemo, 'ajde, reci, ko nam ostaje? MIĆA: Kako ko, a ja? Kao da ja ne postojim?

SARKA: De pa ti, prija-Gino, to Agaton onako, primera radi. AGATON: Pa, primera radi, dabome! PROKA: E, to nam je pokojnik lepo udesio, bog da mu dušu prosti! AGATON: Udesio, nego!

TANASIJE: Pa dobro, kad već mora, neka mu bude. Čekaćemo, iako nam nije do čekanja, ali zašto za tih četrdeset dana tuđin da upravlja imanjem?

– Ne znam! – Koliko soba ima? – Ne znam! Kako je nameštena? – Ne znam! VIDA: Pa ja mislim, niko nam ne brani da obiđemo i da razgledamo. TANASIJE: I ja mislim, Agatone. Zašto da ne obiđemo i ne razgledamo kuću?

DANICA: Pa porodica pokojnikova; svratili, po običaju, sa parastosa svi ovamo. Preporučili ste nam, tetki i meni, da budemo prema njima predusretljivi i ljubazni. ADVOKAT: Pa ta vas ljubaznost ništa ne košta.

SIMKA: A šta ima ona tu da se meša? GINA: Dočekala nas je kao da smo neprijatelji, a ne familija. Nije nam htela dozvoliti da se uselimo u kuću; veli: njoj je poverena kuća pa ona ima i da je čuva.

GINA: 3aključala kuću pa nas ne pušta. SIMKA: Pa kako uđoste? GINA: Hvala bogu, Sarka je bila u kući, pa nam ona iznutra otvori, a Proka, bome, gurnu onu tetku laktom, te ona ode preteći, veli: javiće policiji.

AGATON: Šta imam da govorim? Mogu da nas najure ako smo se bespravno uselili u kuću. SIMKA: Tetka nam preti da će nas policijom izbaciti. VIDA: Iju, blago nama! Ama, zar mi, familija, pa da nemamo prava?

Tetka je vodila brigu o kući a u naknadu za to imali smo besplatan stan. Pokojnik nam je i inače vrlo mnogo činio, naročito meni.

) Dakle, braćo, mi moramo biti spremni za slučaj da u testamentu piše da izvršimo deobu međusobno i po sporazumu. Kad nam sutra starateljski sudija pročita: ostavljam sve svoje imanje svojoj porodici s tim da ga ona po međusobnom sporazumu

SARKA: Ako je po tome, Proko, visim i ja valjda na nekoj grani, a ne samo ti. TRIFUN: A kako bi bilo da nam Agaton prvo objasni po čemu je on tako blizak rod? AGATON: Moje se zna.

On akcije Narodne banke, a meni kujnsko posuđe. TRIFUN: Nismo mi 52.374 sreskih stanovnika, pa da nam Agaton podvikne: „Mirno!”, a mi da stanemo u front i da trepćemo.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Smetalo mi je sada građansko odelo i požurih da nađem svoju jedinicu. — Još ste nam samo vi nedostajali — govorio je jedan kapetan — pa smo kompletni. Sada spisak možemo zaključiti.

A narednik, naslonjen na sablju, produžio je: — Saznali ste da nam je Austrija bez povoda objavila rat. Naše kuće, naše porodice i sve one tekovine koje su znojem našim i naših predaka

I još više... hoće da nam porobi Otadžbinu... Branićemo se do poslednjeg čoveka. Jeste li razumeli? — Razumeli smo! — grmnuše jednoglasno vojnici.

Jedva nam malo laknu. Svi skinuli šajkače i brišu znoj. Ali ljudi su još zabrinuti i ćutljivi kao da su u iščekivanju neke nemani,

To nam je isto rekao i komandir, kada smo podnosili raport u četiri časa posle podne. Činjene su poslednje pripreme.

— E! — i stari zavrte glavom. — Mnoga su čuda počinili. Ne dajte, deco, da nam dušman porobi zemlju. Ne dajte... Pratio sam sve muško iz kuće u rat, pa ako treba i ja ću!

Možda nam je ovo poslednja bezbrižna noć... Ko zna? Posle ponoći čulo se kratko: „Ustaj!... Diži se!“ Svici na horizontu, tamo

— Potporučnik Aleksandar! — čusmo odsečan glas komandantov, koji nam je odnekuda zaišao iza leđa. — Je li tu vaše mesto? — Razumem! — pozdravi Aleksandar i u galopu odjuri do prvoga voda.

Pred selom Koceljevom rekoše nam da ćemo sada naići na jednu zarobljenu austrijsku bateriju. Zaboravismo na umor. Baterija je bila zaustavljena na putu

A okolo su stajali, kao kakva počasna straža, naši vojnici sa puškama. Neobično nam izgleda ona uniforma, koju sada prvi put vidimo. Iz potaje se divimo ugojenim i snažnim konjima.

Prostor se gubio u mračnoj noći, i činilo nam se kao da se bitka vodi pred nama. U tom opštem haosu jedinka se gubila, ljudi se nesvesno pribijali u gomilu i nemo

— A kada bi njihova bila onde? — zapita narednik Milutin. — Ih! — mahnu rukom kapetan Jovan. — Letela bi nam perdašina po ovoj ravnici. Izgleda mi kao da svima malo laknu. Išli smo lagano.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Učitelj se okrete i preletevši okom sva lica klimnu glavom i promrmlja: — Kako ste?... — E, pa dobro nam doš’žo, gospodine, reče jedan krupan dežmekast seljak, prilazeći učitelju i pružajući mu ruku.

Znate mi smo predsednik, a ovo nam je školski odbor. Učitelj promrmlja nešto u sebi, što je ličilo na zvuk: — A-a-a...

Grehota je da ona globi naše selo, kad mi i ’nako nismo tražili dva učitelja. Kako nam je dosad mogao jedan otaljavati !...

— Neka te plaća, brate, ko te je tražio i postavio, a mi niti smo te tražili niti nam trebaš, uzviknu jedan odbornik.

dosad se upisivalo svake godine samo po desetinu novih đaka, pa se nisu ni uzimala deca iz inokosnih kuća, a sad nam treba novih pedeset. Evo učiteljice, vidim, pa ona traži đake...

On je to zapeo da prosveti naše selo, te nam natovario na vrat dva učitelja. Starac se uzvrpolji, uzdahnu duboko, kao da mu otkidaju parčeta živa tela, pa kroz plač

pita je kmet, kao bajati začuđen. Ljubica mu objasni; reče i koliko će koštati. — Bog s tobom, gospođo, što će nam to!

— Hvala vam unapred. Mi ove godine nismo ni praktikovali školski rad: nastavnik nam imao neke mnoge honorare, pa nije ni imao kad da nas vodi u vežbaonicu. — To je rđavo, vrlo nezgodno!...

— E sad ako hoćete da se malo prođemo, i bar da me tom prilikom ispratite, reče gost. — Zar nećete da nam vidite školu ? zapita Ljubica kao čudeći se.

— Pa kad dođete k meni, razgovaraćemo nasamo o tome. Gledajte da dođete još ove nedelje, dok je lepo vreme. — E sad nam možete pokazati kako ćemo naći put za vašu školu, reče Ljubica i stade.

Pera Ilić, pisar ovog sreza i platodavac učiteljski... Hm... da... čujemo mi tamo u srezu, dođoše nam posle i akta o vašem postavljenju... A ja ovde od opštine, kupim porezu, pa mi Bogosav reče da ste došli...

Ali treba zarađivati hleb. — Hleb ?... ponovi on ; kakav hleb ! Zar još i o tome da se brinemo. Recite samo kolika nam suma treba da bezbrižno proživimo. Sve da vam spremim. — Ha-ha-ha... okrete Ljubica u šalu.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Otpuhni cv’jetak, napij se vinca, Taj ti je cv’jetak od vjerenika, Od vjerenika iz tuđe zemlje. I oko i čelo Sve nam, braćo veselo! TUŽBALICE 93. Ti se hoćeš dijeliti Od svijeta bijeloga, Od crkovne te gospode?

Kada, bane, tamo dođeš, Ti ne nemoj bandunati. Još te molim s jadovima, Ah! za naša velja dobra! Nemoj nam ih zagovorit’; Nego ćeš ih k nama spravit’. Da se željno izgrlimo, (Crno svrći, b’jelo vrći) I od plača ućešimo.

“ 125. Ranila devojka lava i labuda, Lava i labuda, i sivog sokola; Njojzi mi dolaze prekupci trgovci: “Prodaj nam, devojko, lava i labuda, Lava i labuda, i sivog sokola.“ — “Idite odatle, prekupci trgovci!

Preteći ću te, uhvatiću te; Vodiću tebe u moju zemlju Gde sneg ne pada, kiša nikada, Rosa nam pada, žito nam rađa. 169.

Preteći ću te, uhvatiću te; Vodiću tebe u moju zemlju Gde sneg ne pada, kiša nikada, Rosa nam pada, žito nam rađa. 169. Rasla je jela, jelika, Među dva bora velika, Pod borom Jovo boluje, Kraj njega draga tuguje.

Crne oči dva draga kamena, Obrvice morske pijavice, Sitne zube dva niza bisera; Zalažu ga medom i šećerom: “To nam jedi, pa nam probesjedi!“ 234. “Tamna noći, tamna li si!“ “Oj devojko, bleda li si!

dva draga kamena, Obrvice morske pijavice, Sitne zube dva niza bisera; Zalažu ga medom i šećerom: “To nam jedi, pa nam probesjedi!“ 234. “Tamna noći, tamna li si!“ “Oj devojko, bleda li si!

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

(Gina briše sapunjave ruke o kecelju, uzima od Simke poslužavnik, i unosi ga u kuću) To nam je bio poklon za mladence, od oficirskog kora! (Blagoju) Šta li je to moglo da puca?

JELISAVETA: Baš se lepo dovijamo, nema šta! Od dvadeset lica ti pola štrihuješ! A od onih što ostanu, podeliš nam po dve ili tri uloge na svakog! Žene igraju muškarce, muškarci žene! Umesto da se skoncentrišemo, mi se raspamećujemo!

JELISAVETA: I ne znam zašto igramo baš te Razbojnike! VASILIJE: Zato što je Šiler nemački pisac! Koga bi nam drugog dozvolili da igramo?

A zar je sada vreme za pozorište? I ne mogu se upoređivati pekar i glumac! Pekar nam barem pomaže da se nekako prehranimo, i da preživimo, a glumac...

SIMKA: Zašto odjednom večeras? VASILIJE: Najbolje da vam otvoreno kažem... Videli ste da nam je predstava zabranjena. Poslednji dinar smo dali na zakup kafane. SIMKA: Pa nećete imati para da mi platite kiriju?

Strepim i danju iz kuće da izađem, akamoli noću! (Uđe u kuću) JELISAVETA: A ja sam mislila da bi nam oči iskopala za dinar! VASILIJE: Eto, rešili smo bar jedan problem!

I svi smo u toj boci začepljeni! A onaj mesec gore, ono je čep! JELISAVETA: Bili u boci, ili ne bili, sutra nam treba putovati! Treba putovati, a ne znamo kuda! Samo što smo se raspakovali, ponovo pakuj!

Ovo bi i on isto ovako uradio! DARA: Zamajavamo se ovde, a Drobac odmače! BLAGOJE: Naći ću ga po tragu, neće nam pobeći! TOMANIJA: Daro! DARA: Šta je? TOMANIJA: On je sve dovde, do nje, ostavljo krvav trag... a od nje, pogledaj..

SIMKA: Plašim se da nam nikada nećete oprostiti! VASILIJE: Nemamo mi zašta da vam praštamo! Sve što se desilo, sve je to deo našeg posla i

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina, niti da budem narodna dika. Sudbina mi je stara, a stihovi malo novi. Ali: ili nam život nešto novo nosi, a duša nam znači jedan stepen više, nebu, što visoko, zvezdano, miriše, il nek i nas, i pesme,

Sudbina mi je stara, a stihovi malo novi. Ali: ili nam život nešto novo nosi, a duša nam znači jedan stepen više, nebu, što visoko, zvezdano, miriše, il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, đavo nosi. 1919.

Osta nam jedino krv. Oj. Ona je naš strašan ponos. GROTESKA Zidajte hram beo ko manastir. Nek šeće u njemu Mesec sam i plače

Nek šeće u njemu Mesec sam i plače noć i mir. NAŠA ELEGIJA I boli nas. Gračanice više nema, šta bi nam takovska groblja? Marko se gadi buđenja i zore, grobovi ćute, ne zbore, u nebo diže naš prezriv osmeh roblja.

Nećemo ni pobedu ni sjaj. Da nam ponude raj, sve zvezde sa neba skinu. Da nas zagrle koji nas more, i njina zemlja sva izgore, i kleknu pred nas u

Da nas zagrle koji nas more, i njina zemlja sva izgore, i kleknu pred nas u prašinu. da nam svi ruke ljube, i kliču i krune meću, i opet zatrube trube, cveće i čast i sreću.

Još je veseo narod jedan u krvi, pepelu i prahu. Vijaj oblake proletne, rumene, pitaj ih za raj. Ne treba nam žena kad cveta, ni kad vene. Ne bacamo decu u zvezdan beskraj. Za naša srca ništa nije dosta.

Zbaci odelo svoje. U celoj zvezdanoj noći jedina radost nad bolom u telu tvom je golom. Sve nam dopušta tuga. SLAVA . . . . . . . . . . . . . . . Kad se oblaci roje...

Na mom se licu sve ugasi, i đavo se javi u jednoj grimasi, što se smeje i gadi. VATROMET Došlo je doba da nam duša sve lekove zna, i nikog, nikog ne treba, ponosna beskrajna. U telu nam je pobuna.

VATROMET Došlo je doba da nam duša sve lekove zna, i nikog, nikog ne treba, ponosna beskrajna. U telu nam je pobuna. U telu nam je gađenje, poniženje neverstvo zlo. Došlo je doba da nam duša sve voli i trpi.

U telu nam je pobuna. U telu nam je gađenje, poniženje neverstvo zlo. Došlo je doba da nam duša sve voli i trpi. Na najgoroj krpi sanja, blagodari,

U telu nam je pobuna. U telu nam je gađenje, poniženje neverstvo zlo. Došlo je doba da nam duša sve voli i trpi. Na najgoroj krpi sanja, blagodari, blagosilja. Tela nam se uznesu, kao kamenje u nebesa.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Te mušice nisu ni za šta drugo nego da nam natrune i pokvare mleko, a nas, pastire, da uznemiruju, da nas peckaju i prkose nam. Tako je govorio starac.

nisu ni za šta drugo nego da nam natrune i pokvare mleko, a nas, pastire, da uznemiruju, da nas peckaju i prkose nam. Tako je govorio starac. — Ne greši, starče! — reče mu jedan tanak, tih glasić koji se jedva čuo.

) Varaš se, dete!... Mati je daleko... Osetila sam danas to... Izgleda da je tako sad u zimu... u proleće su nam mrtvi, kanda, bliže, ozeleni trava, pa onda ptice... cveće... Mirisni povetarac... duše pokojtužno je, ali je lakše...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Onaj me pandur odvede u gostionicu „Kod mile nam napaćene otadžbine“. Gostioničar mi odredi jednu sobu, te uđem da se odmorim.

— upita me. — Prvi put. — Vi ste stranac? — Stranac. — Došli ste nam kao poručeni, verujte! — uzviknu taj viši činovnik oduševljeno. Mene to još više zbuni.

Zaista, jedinstven slučaj u svetu. Kako smo saznali, to čudo od čoveka odselo je u hotelu 'Kod mile nam napaćene otadžbine'. Mnogi su ga juče posetili i tvrde da se nimalo ne razlikuje od ostalih ljudi.

Nije nam se ništa zla dogodilo, sem što su nam zatvorili na severu izvoz svinja, a na jugu upadaju i pljačkaju po našim selima.

Nije nam se ništa zla dogodilo, sem što su nam zatvorili na severu izvoz svinja, a na jugu upadaju i pljačkaju po našim selima. Anuti iz susedne zemlje...

na kojoj je ispisano ime kraja iz koga je narod u grupi, a ispod toga reči: „Za Stradiju sve žrtvujemo“ ili: „Stradija nam je milija i od svinja!

Tvorcu, koji milošću svojom otkloni veliku bedu od našeg naroda i dade ozdravljenja tebi, vrli naš državniče, da nam dugo poživiš na sreću naroda i ponos zemlje! — završi govornik, a hiljadama grla uzviknu: — Živeo!

Ako temperatura nije kao što treba, vojska nam neće valjati ništa... Celo jutro sam spremao raspis svima komandama...

naše zemlje, to naređujem da se vojnici svakog dana zajednički, pod komandom, mole svevišnjem Bogu za spas naše drage nam i mile otadžbine, natopljene krvlju naših vrlih predaka.

Druga stvar, gospodine moj dragi, koja je takođe važna, to je što naša današnja vlada nema pristalica u narodu, te nam vojska poglavito treba za naše unutrašnje političke stvari.

Prošli kabinet se držao mesec dana, a mi tek dvetri nedelje, pa da tako sramno padnemo! Položaj nam je neprestano uzdrman, i mi, razume se, moramo upotrebljavati sve mere da se što više održimo. — Šta radite?

— Šta radite? — Radimo što su i dosada činili! Pravimo iznenađenja svakog dana, činimo svečanosti; a sad ćemo, kako nam stvari rđavo stoje, morati izmisliti kakvu zaveru. A to je bar lako u našoj zemlji.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

No vi, ka' da već otpočeli. Imaš li dosta komišalaca? — Nije, more, još ni polovina došla. Daleko nam dobrosrećne njive, a narod poduže radi; no sad će to, za po sata svi će biti. 'Ajdemo mi u kuću, da se malo odmoriš.

— E dobro, dobro, ali bez jastuka ne dam. — Tako vi je to kod nas adet. Namestiše nam, tako, uz vatru, tronošce sa jastucima.

Namestiše nam, tako, uz vatru, tronošce sa jastucima. Jedna sna stoji iza mene, a druga iza svekra, pa nam poturaju stolice, a mi se, kao age, spuštamo... Mašismo se razbibrige, a snaje se ustumaraše da spreme »posluženje«....

— Pa nismo, Ago, zaboravile, ali sad..... ne znamo.... pa kako ćemo, muca Anđa. Mi same nećemo dok nam on ne kaže. — Pa 'ajde, 'ajd', i mene, velim ja, jer vidim da o meni govore. — 'Oćemo mi, al' ti nam kaži ime.

— Pa 'ajde, 'ajd', i mene, velim ja, jer vidim da o meni govore. — 'Oćemo mi, al' ti nam kaži ime. — E, Boga mi, to ne znam. — E jes', k'o sanćim, ti nemaš devojke. Kazala je nama poša....

— Jes', vala, pa pitaj kog' 'oćeš. — A što ste šaputale pred tim? — E, pa, jes', tebe smo, kad nećeš da nam kažeš ime tvoje devojke. — Pa 'ajde, baš, da vi kažem. Ime joj Milica. — Neka baš.

Slušajte šta priča: — Živko, brate, Živko taj do tebe, niko drugi! — Ama pričaj nam, slave ti! — 'Oću, brate, kako ne bih; da vi'š samo, da pocrkate od smeja.

— E, braćo, — poče on da govori lagano, — sad treba osvetlati obraz. Dosadi nam krvnik! Zar on jedan da gazi toliki narod po svom ćefu. Danas ćemo sigurno naići na njega.

Posle pet minuta kmet se vrati na sredinu i naredi nam da pođemo. Kretosmo se. Svako srce jače zakuca, lica blede, a donja usnica, osećaš lepo, grčevito igra...

Nezgodno nam je što smo jedan od drugog mnogo udaljeni, te se svaki oseća usamljen, usled čega se strah uvećava. Ova neizvesnost, ovo

— upitah ga. — Vala sad ti ni ja ne znam. Prođosmo kapetanovo uročište... — A gde je ono? — Ostalo nam je u levo! 'Nude su prošli Blaznavci. — Neka rudina ispod Nedićeva zabrana... Preglavlje.... — Znam, sećam se.

Kako poskakaše, zlikovci razgledaše uzvereno na sve strane. Za tim dohvatiše puške po sredini, okretoše nam leđa i potrčaše napred. Pripucaše puške od nekud. — Uaaa! — Ne daaaaj! — Predajte se! — Pucaj!

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

„Izdaj, Jevreme, dve sobe; nama je mnogo pet soba, što će nam pet soba”. A eto ti sad, uselio ti se u kuću mlad čovek, a imaš devojku u kući, pa sad trljaj glavu!

svoja vrata: Advokat; ovde je Advokat; i da izmoluje onaj prst (pokazuje poznati prst iz oglasa), nego tako, svaki čas nam dolaze! I što dođe — ništa, nego što me prestravi... DANICA: Pa ima dole na ulici firmu.

Uostalom, čak i kad bi drukčiji naslov bio, znamo mi i sami da su skoro izbori, ne mora To kroz novine da nam se kaže. A, deder, ovaj, prevrni unutra. DANICA (otvori novine). JEVREM: Ima li što? DANICA (čita): „Rusija”.

Ali, brate, odvešće svastiku u Beograd, pa će da nam puca bruka. JOVICA: To jeste! JEVREM: Pa posle, brate, u Beogradu ima mnogo muzike, a on, čim čuje muziku, mora

JEVREM: Bože moj, što ti je to kad se narod razbudi! PAVKA (krsti se): Prava čuda, boga mi! Bog nek nam je na pomoći! SPIRA: Nisu to čuda, Pavka, nego to ti je narodni običaj. SPIRINICA: Ta kakav običaj, to je oduševljenje!

PAVKA: Pobogu, čoveče! JEVREM: Neka sad ide pa neka glasa za njega. PAVKA: Jesi li dobro razmislio, Jevreme? Dućan nam propade, proševinu rasturi... JEVREM: A poslanički mandat dobih! PAVKA: A dete? JEVREM: Koje dete?

SPIRINICA: Pa Pavka. SPIRA: Ta nije Pavka, nego Jevrem. SPIRINICA: Pa Jevrem, jest; al' Pavka nam je kazala da kažemo Danici. DANICA: A zašto da mi kažete? SPIRA: Pa zato da se okaneš ovoga. DANICA: Koga ovoga?

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

? Čuli smo sve. Znaš kako vele: dobar glas ide daleko, a zao još dalje. Pa tako i s tobom. Rekoše nam. Dođe nam ’aber za tebe.

? Čuli smo sve. Znaš kako vele: dobar glas ide daleko, a zao još dalje. Pa tako i s tobom. Rekoše nam. Dođe nam ’aber za tebe.

Tu će biti i kapetan. — Kapetan?! — Kapetan i još nas nekoliko, ta znaš, milo bi nam bilo da i ti dođeš da proeglenišemo malo! — veli mu snebivljivo čiča Milisav. — Aaa, ko vam je ono?

A oni su svi jednaki; nije ni Mića mnogo utek’o od Napoleona! Vojnik je, ne smem mu verovati. Svetska istorija pruža nam hiljadama takvih primera, a ona je, vele, učiteljica! Dobar je kao oruđe, ali nikako kao inicijator.

— Pa ima ih, dosta. Otkako nam ti ovo dođe, ima ih pa ih već i ne pamtim sve, toliko ih ima! — Ama, koji ti misliš da će onako najbolji biti, eto,

Izišao beše svima tamo na perčin ka’ pribogu evo nam’ vođena ovaj naš Milisav, anatema ga! — Kuku mene, što ne beše vođen predsednik jal’ sreski pisar, pa da ja svršim s

Jal’ piši tu odmah: da nećeš da si nam više car, jel’ će ti sada glava s ramena! Nema meda, dete! Nego dela ti nama malecno, onako, malo, znaš, napismeno,

— savetuje ih Đorđe. — Neće, neće! — veli Sreta. — ’Ajde pa pazite da nam obelite obraz! — dodade neko iz gomile koji nije ušao u odbor. — Ti uživaj samo! — reče Sreta i ode s odborom.

! Neka se oni naređuju kako znaju, i kako im je ćef; a mi ovde valja da gledamo našu muku i nevolju! More, pod nosom nam beda, a mi zijamo po belom svetu!! — Tako je! — prihvatiše svi sem Sretena. — ’Ajd’mo!

A ti si, eto, vlast, pa doteraj Cigane, neka nam bar odsviraju porezu; nek odrade, nek zurlaju i bubnjaju, vericu im viraunsku. — Vrlo lepo, razume se!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

kad je topli dan osvanô I sunce leno pošlo prema krovu neba, Rekla mama Cici: „Idi polagano Kod Mite pekara, kupi nam hleba...

Njemu nisu po volji proizvodi, nego produkti. Svi treba da zapnemo, al potrebna su nam i tumačenja: Glagol trebati ima dva različita značenja.

Činilo nam se — u veke tako biće. Čudan je, i neuhvatljiv, svet mačiji; Mačor moj, u svemu, bejaše drugačiji — Len, dobroćudan,

Proleće je tajnu poruku Poslalo u grad po Mladom Luku: Za dva-tri dana, dve-tri noći I ono će nam, sigurno, doći. KROMPIR U martu, čim prvo sunce zasija, u ostavi krompir počne da klija; jer svaki krompir

BRESKVE Smederevo nam, opet, šalje breskve obrasle u nežne malje: kad dopreš zubom do slatke kaše, breskva se izruči, ko iz čaše.

U leto se posećuje selo u kojem je rođen Don Kihot, I jednim okom, na plaži, čita se Moma Kapor. A zima nam otkriva istinu da je život Odricanje, naprezanje, skomračenje i napor.

U avgustu beskraju opipavamo bilo, U decembru se nabijemo u jednu sobu, kao za vreme uzbune! U leto nam se čini da bismo mogli spavati gde bilo, A u zimu nam je hladno i kraj furune...

U leto nam se čini da bismo mogli spavati gde bilo, A u zimu nam je hladno i kraj furune... ZEMLjA U PONOĆ Ponoć katkad zašumi, ko da zemlja otvara Neka šaptava usta; zašušte krila

il kada mraz Zatvori rečni gaz: Godina katkad zakasni, al posla svog se seti Pa još pokoja pahulja u aprilu nam sleti. Sve ide po svom redu: nebo je knjiga stara, Oblaci što promiču — listovi kalendara.

cakle Na dva ničija, crna poseda, Al u njima se jedno sunce ogleda: Sunce ljubavi prema istini I pravdi, na koju su nam preci mislili Živeći u muci i u prisili. UČENjACI I ZIDARI Beograd. Senjak.

A inače, cela nam je istorija Jedna zagušljiva prostorija: Stoga je najvažnije da nam domaja Bude zaštićena od promaja!

A inače, cela nam je istorija Jedna zagušljiva prostorija: Stoga je najvažnije da nam domaja Bude zaštićena od promaja!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

ostrvu ostao stalno nastanjen i obavljao takav isti posao, još se živo sećao dolaska nemačkog broda i prepričavao nam svoje negdašnje doživljaje sa učasnicima te nemačke ekspedicije iz vremena kad je on još bio mladić.

Bili smo vrlo iznenađeni kad su nam urođenici kazali da će toga radi povesti s nama triestinu poludivljih konja i mazgi, koji će služiti za lov tih jegulja.

»Ja nemam reči da bih mogao tačno opisati čudnovat prizor kojim nam se prikazala borba između konja i jegulja u bari; ja ću to opisati kratko i možda suvoparno.

»Gledajući neobičan i strašan prizor, mislio sam da će svi konji biti tako poubijani. Ali urođenici nam rekoše da je lov već pri završetku i da je samo prvi napad jegulja opasan i smrtonosan.

(V. sl. 62). Kad je komandant broda, odredivši položaj, našao da se nalazimo na mestu koje nam je bilo meta, na plodištu jegulja, brodske mašine su zaustavljene i brod je stao.

Istoriju nam je ispričao kapetan našeg broda, koji je sa time dobro upoznat. Golfska ili Floridska struja pronađena je 1513.

Tu ćemo se u svečanoj tišini i na potpunom miru moći razgovarati, dok nam ispred očiju prolaze čudni morski prizori i scene.

»Izvolite sa mnom i ne bojte se ničega. Treba nam još dublje sići. Možete se ovde i malo odmoriti, kao na prvoj stanici; u ovaj mah se nalazimo na dubini od 40 stopa.

»Gledajte sad ovu gorostasnu ajkulu koja nam se približuje i koja izgleda da ide upravo na naš prozor, gibajući lagano svoje glomazno valjkasto telo za koje bi se u

skretanje ajkule učinilo je da maločas izbegnemo opasnost od sudara sa njome, ali ovoga puta stvar je ozbiljnija; sudar nam dovodi život u opasnost. Evo, ja telefoniram onima gore u brodu da nas uzdignu za dvaestinu stopa i...

»Evo nam javljaju se oni odozgo sa broda; javljaju da se gore približuje bura. Ali nemojte se za to uzrujavati. Dosta puta sam

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

I svima nam je potrebna pomoć tvoja, te se molimo moli se zajedničkom Vladiki za voljena ti čeda i za sve koji im sa ljubavlju I

Rakić, Milan - PESME

O, kako će se zgranuti od čuda! Bednici jedni što nam ljubav krate, Naviknuti na otrcane fraze Kojima lažu svoje tašte maze Kasapski momci, kaplari i ćate!

Bednici jedni što nam ljubav krate! I zaječaće setne violine U svežu noć. I staće pesma ova. I kad, ko podsmeh na tu sreću taštu, Vesela

SETNA PESMA Došlo je vreme kad nam kosa sedi, I naša čula postepeno grube. Stojimo tako skrušeni i bledi Dok našu starost objavljuju trube.

No našu ljubav nema ko da zbriše: Ona se menja, ali uvek traje. Sad nam je ljubav otmena i čedna, Ko mesečinom prožeta. Miriše Ko cvet sasušen, uspomena jedna, U knjizi što se već ne čita više.

Jer vas nikad nema u danima tuge, Kad nam srca strepe i sudbe se plaše, Da nam date, dobre nekadanje druge, Sve milosne reči i utehe vaše.

Jer vas nikad nema u danima tuge, Kad nam srca strepe i sudbe se plaše, Da nam date, dobre nekadanje druge, Sve milosne reči i utehe vaše.

Sva nam je staro, sve poznata tema, Nestala ljubav spram novih otkrića, U duši našoj više mesta nema Za nov utisak od stvari i

draga, ispod mračnog neba Niz memljivih noći i plesnivih dana; Mučila nas sudba dugo, ko što treba, Zadala nam često neprebolnih rana.

Kako su mirni svi naši pejzaži, I puni sete u večernje čase, Kao da duša patničke nam rase Po njima bludi i utehe traži. A uteha je, Gospo, tako retka!

Danas nama kažu, deci ovog veka, Da smo nedostojni istorije naše, Da nas zahvatila zapadnjačka reka, I da nam se duše opasnosti plaše. Dobra zemljo moja, lažu!

Kraj mene strči zarđala džida, A njemu, svakog časa, noga kleca, I zato što smo starinskoga vida Rugaju nam se raskalašna deca. Neka ih, Gospo. Nama nije krivo. Neka im i to zadovoljstvo damo. I ćutaćemo. Što bih dokaziv̓o?

Oh nije život rđav što je beda, I nevolja, i muka duhu, niti Što nam sudbina večno zapoveda A prohtevi nam nikad nisu siti, No zaborav je, Gospo, sav i svuda, Zaborav svirep, neumitan,

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Da li ovo svetkovanje nije na komu si sabrâ Crnogorce da čistimo zemlju od nekrsti? I bez toga ovo nam je slava, na koju se vrsni momci kupe sposobnosti svoje da kušaju, silu mišce i brzinu nogah; strijeljanjem da se

VOJVODA STANKO (LjUBOTINjANIN) Imaš razlog, vojvoda Milija. I dabogda trag nam se zatro kad pod ovom živjeli maramom! Što će đavo u kršćenu zemlju? Što gojimo zmiju u njedrima?

Ugrabismo puške, potrčasmo. Kad onamo, imaš što viđeti: Mujo Alić, turski kavazbaša, odveo nam Ružu Kasanovu i utekâ s bratom najmlađijem. Evo ima više no godina otkâ nešto među sobom glave.

Što se crnim zadoji đavolom, obešta se njemu dovijeka. Oni će nam i bez vjere doći, među nama stati nadébljati; kakve su ti oni poglavice, nazivlju se carevi sinovi!

Ne šćeste li poslušat Batrića, kunem vi se vjerom Obilića i oružjem, mojijem uzdanjem, u krv će nam vjere zaplivati, — biće bolja koja ne potone! Ne složi se Bajram sa Božićem! Je l' ovako, braćo Crnogorci?

KNEZ JANKO Bismo, Turci, ali se ne može! Smiješna je ova naša ljubav. Grdno nam se oči susretaju, ne mogu se bratski pogledati, no krvnički i nekako divlje: oči zbore što im veli srce.

SVAT CRNOGORAC Obiliću, zmaju ognjeviti, ko te gleda, bliješte mu oči! Svagda će te svetkovat junaci! Mrcino nam krunu ne upušti kad padiši stade pod vilice, kada dinu zagazi u čorbu.

SVAT TURČIN Ne dangubi, svatski prvijenče, sahati su danas kâ godine, hoće nam se Sulju udužiti. Bog je dragi nekolika dana tandarihe zemlji poklonio; grehota je da ih potkidamo.

VUK MIĆUNOVIĆ Bezobrazne, obrljane kurve, povukuše te nam obraz grde! Junačkoga ne znaju poštenja, a ne bi se vukli za Turcima.

SERDAR JANKO Ne zbori nam, kneže, za te jade! Ni ovakve jošt nije žalosti na mnogo se mjestah događalo; no joj puče srce u prsima a obrnu

Živinom se svakom promećemo; vozimo se na srebrna vesla, lađa nam je kora od jajeta. Zla mrznome činit ne možemo; a ko nam je mio ali svojta, trag po tragu njegov iskopamo.

Zla mrznome činit ne možemo; a ko nam je mio ali svojta, trag po tragu njegov iskopamo. SVI IZ GLASA Vidite li kako ne zna ništa!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

— Ako, ako, dobro nam došao! — predusrete ga mati. I kad dođe do nje, brzo mu iznese tronožnu stolicu da sedne. — Sedi, odmori se!

Zdrav je. Ne | može još da dođe. Zakasao u trgovinu. Sofki poslao đizije za haljinu, a i novaca, da nam se nađe za ovaj praznik. Tone, ma da je bio uveren da je sve obratno, ipak se činio nevešt.

— dovikivala bi mu Todora oko ušiju. — Eto pre tri dana poslao Arnautina. Sve pozdravio, nama poslao nešto novaca, da nam se nađu za ovaj dan, a Sofki neke svile i basme. Ne može još da dođe. Zakasao u neku trgovinu.

Brzo spremaj! Evo nam gosti! A Magda tamo sva smušena. Ne zna kuda će. Kad ispade pred oca i poljubi ga u ruku, već glasa nije imala.

(Prvi put što je tako oslovi, zbog čega Magdi noge poklecnuše od radosti.) Naša Sofka hoće da nam ide! Eto, hvala milostivom Bogu, dočekasmo i to.

Pandurović, Sima - PESME

U duši tvojoj kad zastudi zima, Jedna će mis’o u tebi da dozre, Velika, tužna mis’o, moje drago: Da treba da nam sve bude svejedno, Da nam je ovde još jedino blago Kad za nas kuda bedno srde jedno.

zima, Jedna će mis’o u tebi da dozre, Velika, tužna mis’o, moje drago: Da treba da nam sve bude svejedno, Da nam je ovde još jedino blago Kad za nas kuda bedno srde jedno.

kraju Možda na njenu mirisati kosu; Jer dane ove svršiti mi treba Predstavom živom sna mladosti moje; Jer Bog nam šalje utehu sa neba Kad sveta ovog potamne nam boje. U PROLAZU JUČE...

dane ove svršiti mi treba Predstavom živom sna mladosti moje; Jer Bog nam šalje utehu sa neba Kad sveta ovog potamne nam boje. U PROLAZU JUČE...

smo posle prve dane Vere i mira; sasekli smo brzo Mladačkih snova mirisave grane; Orkan je strasti dušu nam rastrz’o. Bili smo gluvi, ponosni kad bruja Na istom mestu staro: Aliluja!

nad jedva čujnim talasima rečnim, Nad dušama našim kojim veče prija, Boreći se s tamom, prostorima večnim, Plavi nam Kanopus saučešćem sija. Ti, najdalja čežnjo očiju nam zemnih!

Ti, najdalja čežnjo očiju nam zemnih! Koliko je duša na rastanak spremnih, Koliko je srca, nadahnuća mlada, Otišlo u more večnosti daleko Pod

I opet sila zgrnulo se sveta U bolnički nam mirisavi vrt; Posmatra gde se dvoje dragih šeta Srećno, i hvale onaj život krt Što ostavismo.

U cveću smo išli Slaveći strasno osećanja ta Zbog kojih lepo sa uma smo sišli. U novom svetu dobro nam je sad, A svet o njemu dobro i ne sluti. Sumnja u ljubav — najteži nam jad — Min’o, i čase blažene ne muti.

U novom svetu dobro nam je sad, A svet o njemu dobro i ne sluti. Sumnja u ljubav — najteži nam jad — Min’o, i čase blažene ne muti.

Iz prošlih dana ljubav i znak njen – Spojenost srca — ostala nam još; Naš život ovde svetao je tren, Srdačan, krotak.

prostor, vreme, tonove i boje, — Lance života što zveče i stežu, – Jer mi smo, možda, sami tako hteli, Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

„Pomamili smo se svi!“ viknu konte, okrenuv se živo i prišavši k svojima. „Ta gdje nam je pamet, nije li im danas Badnji dan!?

„Evo nas, serdaru, tvojijeh brata, da ti tugu iz kuće išćeramo, jer, bogami, niti nam je Božića ni veselja dok je tebi tako!

“ to rekavši, Radoje uze dijete sa Stanina krila pa ga sjede na svoje i poljubi u glavu. „Evo nam Miluna, ako Bog da! Glava je ista Milunova a i srce će biti očevo! A da kako!

“ reče serdar svojima. Milica mu prinese bardačić i kupu. „A, gle!“ udari se serdar dlanom po čelu, „a kamo nam uskok?“ „Kakav uskok?“ upitaše brastvenici začuđeni. „Evo ga, mi ga i smetosmo s uma! Diži se, bratko, diži.

Eto što nam pričati mogu te zidine mrke i gorde. Prosta im gordost! Sudbina je slâgala i raslagâla, lomila i premetala stihije

On se odlikovao u više bojeva a najviše u boju na Morači (1819). Taki su nam sačuvali vjeru i Srpstvo! „Da mu iziđemo na susret!

„Ostavi taj poklič, dijete, za docnije“, reče ozbiljno Otaš. „No hodi da jedeš, ako ćeš, jer nam nije dangubiti!“ „A hoću li probuditi ovog lacmanina?“ „Ne kreći u nj! Ne primiči mu se, čuješ!

„A šta si to snio majčiću? Lijepa glavo, ela nam to pričaj!“ njemu će Krcun. „Rad bi ti, Krceta, da je zborim a da ti jedeš, jer nijesi zlopitan iako si lakosan.

„A, moj brate, ćaše ovako zimus u mlađupnici. Mi, perjanici, poliježi a on sjedi među nama pa pričaj, e nikad nam ne dosadi slušati ga.

“ zapitaše, skoro svi. Jan protra brčiće, nasmija se, pa mahnu glavom. „A šta, nećeš da nam kažeš!“ „Ja, vjerujte mi, ne znam u snu što zborim niti šta je to vira!

Onaj prednji i zapjeva putnički, lijepim, snažnim glasom: „Na putu nam dobra sreća bila...!“ „Koga poznaješ od njih?“ upita lagano Marko Spasoja.

Trže se kao da šće iskočiti no ga Otaš pogledom i riječju ustavi. „Lagano, dijete, ne prenagljuj, jer će nam svijem pogibija pući!“ „Ono su dva Adžajlića, ona dva naprijed; moji stari krvnici. Ostali... jadi ih znali svijeh...

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

“ oni mu odgovore: „Daj nam onoga prvoga!“ Kad li se prije poturči, kad li čalmu steče? — Pripovijeda se kako je nekakav Turčin podsmijeha radi

3 Pitali Turci Marka: — Kaži nam, Marko, hrišćanske ti vjere, za što bi se najprije poturčio? — Za inat. 4 Pitali Marka: — Ali je bolje vino ono te

— Onda bih ja bio još jači. 8 Pitali đaci starca kaluđera: — Kaži nam, deda, koji je bio najjači srpski junak? — Kraljević Marko. — Pa posle? — Posle opet Kraljević Marko. 6.

— Ako prevali, ništa. 2 Pitali Crnogorci Bokelja: — Zašto nam proljetos ukradoste zvono sa crkve? — Bogu je svejedno: ili zvonilo na vašu ili na našu crkvu, pošto su obje njegove.

— Hoće knez, ali nećeš ti. 2 Pitali cigansko dijete: — Kaži nam, dijete, čija je kuća danas najoglašenija u selu? — Bogme, naša, jer je onomadne izgorjela.

— U onoj, sinko, u kojoj se misa ne služi. 2 Pitali seljani popa: — Zašto nam, popo, što ne propovedaš? — Ne smem krivo od boga, ni pravo od kadije.

— Moglo bi ali nećemo ja i ti. 4 Pitali crnogorskoga popa, kad je došao u Banjane: — Bi li nam, pope, služio šjutra leturđiju, jer je naš ostario? — Bih, ali moje knjige nemam pri sebi, a iz tuđe ne znam.

će divojku prositi; Na vrančiću svatove kupiti, Na zelenku divojku dovesti: Ako dođu konji igrajući, Vesela će biti nam divojka; Ako dođu konji drimajući, Nevesela biće nam divojka; Ujka će nas lipo darivati: Maramama, tankim košuljama,

divojku dovesti: Ako dođu konji igrajući, Vesela će biti nam divojka; Ako dođu konji drimajući, Nevesela biće nam divojka; Ujka će nas lipo darivati: Maramama, tankim košuljama, A tebe će zelen-jabukama. 10 Iš, paune zlatopere!

Turit guji pod kamen. KIŠI (da pada) 1 Padaj, padaj, kišice, Da nam bude pšenice: Da se deca hrane! 2 (da prestane) Prestaj, prestaj, kišice, Majka ti se moljaše, Na kamenu stojaše,

I ja ne znam dalje no nam, bože, daj zdravlje!“ 2 DOMAĆINU 1 Čaša ti puna, ruka ti duga, srce ti veselo, veselio te bog u ovaj dom, pod ovaj

Pismo u dobri čas i u bolji čas, a ovom trećom najvišom srećom. Pomogao nam Bog i sv. Trojica! Da bog da i milost božija, te nas sv.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Još kad spavamo svaki imamo svoj sanduk, pa se u sanduk zatvorimo, da nam ne bi uši poizodgrizalo.” Onda se gospodar od galije seti svoga za novčić kupljenoga mačka, pa reče domaćinu: „Ja imam

Ja sam naumio da se podelimo.” Ovaj ga stane odvraćati: „Nemoj brate, ta dobro nam je obojici, ti imaš sve u rukama i svoje i moje, a ja sam zadovoljan kakogod ti uradiš.

Onda mu oni počnu govoriti: „Za Boga, brate, kad tamo ideš, pitaj i za nas za što nam se goveda ne dadu nego sve natraške idu.” On im se obreče da će pitati Usuda, pak sutradan pođe dalje.

i veseli se, te zapita jednoga: „Kako je to, brate, u vas sve veselo?” A onaj mu odgovori: „Za što ne bi bilo, kad nam je svaka godina rodna i svega imamo izobila.

“ Oni ga dobro dočekaju i reku mu: „Bog ti pomogao, kad si nam drug.“ On odgovori: „Vaš dovijeka ostajem i za vas | ću moj život dati.

silom da ideš, a ti nemoj odmah ženu da vodiš, nego joj kaži da pita Baš-Čelika, đe mu je junaštvo, pa onda dođi da nam kažeš, mi ćemo ti pomoći da ga osvojimo.

Hoćeš da nam sramotiš carstvo.“ Ali ona to ne htedne ni slušati, nego reče: „Ili za njega ili ni za koga.“ Kad otac vidi da ništa ne

viša tebe gledajući đe s mene stradaš, nego hajdemo u vilinu goru, tamo ćemo naći jednu moju posestrimu i ona će nam kazati način kako ćemo obojica obogatiti.

“ A devojke joj se stanu pravdati: „Mi toliko godina tebe verno služimo, pa nam nikad nisi dala metle, a on kako dođe, dade nam svakoj po metlu.

joj se stanu pravdati: „Mi toliko godina tebe verno služimo, pa nam nikad nisi dala metle, a on kako dođe, dade nam svakoj po metlu.“ Najposle otide k lavovima, pa i njima stane govoriti: „Tamo oni ovaki i onaki! Šta učiniste?

se stanu odgovarati: „Mi toliko godina u tebe služimo, pa nas nikad nisi ničim site nahranila, a on kako dođe, dade nam svakom po pečena ovna.“ Onda ona ućuti i pomisli u sebi da je sama kriva.

Sveti Sava - SABRANA DELA

Pazimo na rečeno, jer ćemo početi sa onim što je bolje, a bolje nam je od časa kada se prostre svetlost, koja je prvog časa dana.

Ako li nekako u vašoj ljudskoj prirodi ne možete rasuditi sami sebi sagrešenja u sebi, pritecimo ka drugome, koji nam može rasuditi zle običaje, koji nam stvaraju pogubu duši.

prirodi ne možete rasuditi sami sebi sagrešenja u sebi, pritecimo ka drugome, koji nam može rasuditi zle običaje, koji nam stvaraju pogubu duši. Njihovo opravdanje, ako je pravedno, tražiće od vas pravedni i neprestupni Sudija.

(Mt. 18, 22) Upodobi se onom ko se upodobio Gospodu da nam snishodljivo sudi, i ako to zapušta, ili krijući čuva pravdu, kao nemilostiv i zbog svoje mržnje, biće osuđen.

Da ne bude ovo među nama — da ne bude! Ako bi nam štogod postrižnik doneo, to da primimo, jer je ovo voljno, a ne prisilno, i voljno delo dobroljublja i milostinje.

Neka vam bude ovo! GLAVA 41 Druga pouka igumanu i bratiji To je, dakle, koliko nam je po volji i Bogu dobrougodno i Nastavnici, i vama na korist ne malu stečeno, što ćete sada čuvati nenarušivo i

A u subotu i nedelju i ribu jedemo i sve ponuđeno nam, i vino pijemo. A u post Hristovog Rođenja neka vam za jelo i piće bude isto kao i u post Svetih apostola, pa način

Jer, ovog triblaženog, i uistinu gospodina nam i oca, da znano bude svima nama, a i drugima, Bog, čineći na bolje ljudima, ne želeći ljudske propasti, postavi ovog

Bog zna, a ni od ljudi nije utajeno koliki podvig njegov je bio za nas i za ljudska neznanja ovog blaženog muža, gospodina nam i učitelja, koji ima Solomonovu premudrost, Davidovu krotost, Josifovu dobru narav; svima divan i strašan vladar

Molbu njihovu primih, koja kaže: „Evo, u zemlji toj uskomešaše se narodi, a blaženi otac naš, gospodin Simeon, bivši nam gospodar i učitelj, tamo leži.

Zbog toga molimo tvoju molitvu, Gospoda radi, nemoj nas prezreti, uzmi časne mošti gospodina nam Simeona i prenesi ih ovamo, da se blagoslov njegov javi ispunjen na nama!

Ovo nam treba, ljubljena braćo moja, brinuti i pomišljati, u ovom živeti, jer smo van sveta, jer život na nebesima imamo, (Flb.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Na koncu konca, to je milionska vrednost! MILE: Gde bi mi danas bili sa razvojem da nam je više ovakvih kadrova! STAVRA: A što ti ne uđeš, čuje se i odavde? MILE: Jes, pa da pomisle da nisam prisutan!

Go je do pojasa, istetoviran, jednom rukom se oslanja o tojagu, drugom se briše.) ANĐELKO: Strašno kolko nam smrde vozovi! Preporodilo me ovo umivanje! IKONIJA: Više i ne pamtim kad sam putovala!

Kad bi se našo neki kamen za kucanje... (Saginje se, i traži kamen) Šta je sad ovo? Krv? Opet krv? Znači, nema nam spavanja noćas! Ne spava se mirno blizu krvi! Ajde sad opet oblači kaput!

MANOJLO: Ode li to tumaralo? TANASKO: Ode, ali ja mislim... MANOJLO: Pomislio sam ostaće, sve da nam pokvari! Ne znam kakva je ovo sekcija!

TANASKO: Ja bi je slatko utefteriso! Stalno, nesrećnica, priča o udaji! Nije ni čudo, muškinje u ratu, opustela nam Srbija, moj gospodine! MANOJLO: Pa ovaj povređeni, što su ga maločas uneli...

A ovu liniju? A ovu tačku na vrhu linije? E, ta tačka, to je to gde sad stojiš! Tu nas je dovelo! Tu nam je sada položaj! Treba čekati, i otvoriti četvore oči i uši! Sve nam zavisi od onog što će ovde da se dogodi!

Tu nas je dovelo! Tu nam je sada položaj! Treba čekati, i otvoriti četvore oči i uši! Sve nam zavisi od onog što će ovde da se dogodi!

To je obična čaršinska dezinformacija! E, brajko moj! Gde bi mi danas bili da nam nisu smetali takvi u razvoju! STAVRA: Na mitingu si mu juče aminovo! MILE: Ja aminovo?

— fotelje, kreveti, tenkovi, vojne trupe, kad bolje pogledaš, sve su to mišje rupe! Samo da nam se ne vidi repato dupe! IKONIJA: Izradio te švaler, pa ti sada ne valja ceo svet! Ne može sve ni po tvojoj volji!

A tamo već znate šta sam sve videla! Uletim, a oni usred poze! Ona u vešu, sve na njoj crno i roze! Kupovo nam istu mustru i boju, ko da je uniforma! IKONIJA: Jesi ti sigurna da je to taj sa stanice?

Samo da odem sa onog Repišta! Nemaš pojma, strašno, ni trunke konfora! Problem će nam biti samo stan. Ali i tu se može nešto učiniti. Pa svi da se skupimo, kako i voliš.

Ali i tu se može nešto učiniti. Pa svi da se skupimo, kako i voliš. Dovešću mlađu sestru na školovanje, tetku da nam kuva, ujnu da čuva decu, bratanca da se zaposli u pivari. Ne valja, je l da, kad čovek živi sam!

Stanković, Borisav - JOVČA

da se ne bi olenjio, nego sam kazao da sam od drugoga, komšije, uzeo pod interes i da, ako ne vratimo na vreme, da će nam sve prodati.

odgovara i gleda me popreko. I pored njega, i deca nam se iskvariše. Eto moja, rođena, već velika deca, sinovi i ćerke, više se druže, više vole njega nego ma koga.

do granice, ako ga ko od nas, čivčija, čuje ili opazi, da pomisli kako on dolazi ozdo, iz Arnautluka, gde se, kako nam posle priča, puškarao s njima... STARIJI SIN De, znamo to i mi. I mi smo ga pratili. Ali to nikom drugom da nisi!...

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Vreme mladosti, u kom krv naša vri i misli neprestano lete, ne dopušta nam dosta postojanstva da se sami sa sobom zabavljamo i da od sebe daleko ne odlazimo.

Što ćemo sad? Ništa, na put, na put! Jedno nam ostaje želiti, sireč da naša deca i unuci bolji i pametniji budu.| Moja krv, koja, blagodarenije bogu, počinje

poznanstva sebe, pravda, da je vrlo mučna stvar, budući da koliko nevežestvo, toliko i mnogo više samoljubje zatvaraju nam oči i ne dadu nam gledati sebe s ružne strane.

pravda, da je vrlo mučna stvar, budući da koliko nevežestvo, toliko i mnogo više samoljubje zatvaraju nam oči i ne dadu nam gledati sebe s ružne strane.

No, ako je što dobra u nami, to nam je milo gledati, to dobro vidimo i tome se čudimo; a što nam nije milo viditi, to za leđa mećemo i dobro sakrivamo.

No, ako je što dobra u nami, to nam je milo gledati, to dobro vidimo i tome se čudimo; a što nam nije milo viditi, to za leđa mećemo i dobro sakrivamo.

Gubimo se po stranputicama, a čini nam se da smo na pravom velikom putu; ko nam sme reći da nismo? Gotovi smo nama[h] na kavgu.

Gubimo se po stranputicama, a čini nam se da smo na pravom velikom putu; ko nam sme reći da nismo? Gotovi smo nama[h] na kavgu. Svak se sebi čini na pravom putu, a drugoga sudi za izgubljena.

On je imao u domu jednu staricu sna[h]u s dvema sinovicama. Ova naša strina, imenom Bosiljka, bila nam je namesto matere kako god dvema kćerma svojima, Sinđi i Solomiji.

O, koliko smo neradivi u istraživanju istine! Zlato kad uzmemo u ruke, nije nam dosta da nam ko kaže da je zlato, no sami razmatramo ima li u sebi znake pravoga zlata: je li teško i savija li se kao

O, koliko smo neradivi u istraživanju istine! Zlato kad uzmemo u ruke, nije nam dosta da nam ko kaže da je zlato, no sami razmatramo ima li u sebi znake pravoga zlata: je li teško i savija li se kao čisto zlato.

I, da nam nije žao da se odveć ne trudite, mi se svi ne bi[smo] nasitili nikad vašeg razgovora.” Vladika, ispivši čašu, počne

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— Mene, je li? Zovu me Grgo... — Čegović? — Prokasa! Grgo Prokasa, znaš, iz Zelengrada... — Ne bi nam falilo nego još da ovake životinje uzimljemo u službu! — reče talijanski fra-Duvalo. — A zašto ne? — reče Srdar.

— reče talijanski fra-Duvalo. — A zašto ne? — reče Srdar. — Šta nam smeta što je suklata! Ovaki i jesu baš za službu dobri. I Naćvar i gvardijan mišljahu kao i Srdar.

— Amen! — zapojaše svi. — A za zdravlje Čimavice, di god bija! — Živija! I svi se obrediše. — Valaj nam je jadni Škoranca od vajde i mrtav! — reče govedar Lisu.

— Mi smo toliko godina išli bez tebe, pa se nismo sićali da nam ko vali. A veliš da sam ja kriv! Pravo veliš! Kriv sam, te dosta, što sam te držâ za druga!... — Nećemo tako!

A naše rđe kad spomenu ime sv. Frane, tope se, tobože, od bogoljudnosti, a ovamo, kad god što mogu očapre nam, i kožu bi nam zderali...

Frane, tope se, tobože, od bogoljudnosti, a ovamo, kad god što mogu očapre nam, i kožu bi nam zderali... Od lani bijau se, tobož, pripali od Škorančine ustravice, da nas lakše poaraju kad se najmanje budemo nadali!

Bože oprosti, čovjek bi mogao biti čak zahvalan. — A ko, najzad, poznaje tajne božje putove o kojima nam govori bogoslovska nauka! Poslije ručka Vrtirep predloži da pogreb bude odmah, te da se bar veći dio seljaka raziđe.

Triba nam očistiti ribu i umisiti kakvo posno tisto! Bakonja je strugao mreniće i pastrmke, a glava mu bučaše od vreve misli.

Srdar nas je poslo to toliko da preslušamo sluge... A već radi drugoga čega nema se rašta dangubiti, no nam je red prije popasnije doba na ročište ka gospodinu. Dakle, ovđenak ćemo pred vama ispitati sluge.

— To je istina! — rekoše svi. — Bog da živi vra-Brnu! — Znala bi nam duša da je onaj manitac ostâ za gvardijana — nastavi Beljan. — On bi sad bija ustalac i vridan kâ mravak, bolan...

— Je li to, šta si sam učinija, bez strica? — zapita mlinar. — De, to nam pripovidaj! — To, to — rekoše svi, i Dundak. — Iđem ja iz grada. Bilo je lito, a pridveče.

“ — Početak mi se ne sviđa! — reče Blitvar. „Svemogući na nas sržbu pušti Poslavši nam zvanoga Bukara, Jer sotoni slobodu dopušti Da g’ dovede da manastir ara...

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Poslednja ptico: mom liku se okreni Izgovori tiho ovo ime I onda se u vazduhu skameni. PUT U RAVNICU O dugo nam treperi pred okom Put dug i žut od jare. Sa strane: samo trske i bare Sa žabljim i gušterskim skokom.

Neko se vratio nasmešen, neko lud. Zajedno smo, a bili smo razdvojeni svi. Da l smo bliži ili dalji nego pre? U oku nam još po malo zakasnelo zri Zatajeni pramen leta — to je sve. Suncu kraj je.

(Gledali smo je, u mantilu, sa mosta!) Pokraj nas: grana s načetim lišćem nekud ode. Smišljamo da nam se vraća leto. Ali: varka! Sa nevidljivih brda osluškujemo nešto drugo: Oslobađa se vetar i pada žir, šišarka...

Sad je više mesta, al stajemo na čkalj I čičak. Neke bare nam se preče. Još teško nam je da priznamo da je veče Iako se mešaju blizine i dalj.

Sad je više mesta, al stajemo na čkalj I čičak. Neke bare nam se preče. Još teško nam je da priznamo da je veče Iako se mešaju blizine i dalj. Mi zastadosmo (tek za puki tren) Al — evo gde stojimo.

Nad gradom večernjim: krik divljih gusaka Žitak od malo snega, malo mraka, Kaplje niz sluh nam u dno pustoline. Mi idemo u gomilama, po dvoje (al sâm i sâma!

A posle opet: hrtski, niz mahovinu i staro lišće, bežao. MI STIŽEMO PADOM Usijana avet stakla i betona Kruži nam nad glavom: trepte naši živci. Mi gledamo jedni u druge kao krivci. Leži gradski avgust na srcu kao tona.

Mi gledamo jedni u druge kao krivci. Leži gradski avgust na srcu kao tona. Ludi cvet nam bekstva već klija u nozi. Pršte trule zamke što nas večno love.

Gledaj: naše glave razbacano plove Utrinom i vodom, brdom, uz put kozji. Slobodni nas pusti vetar cele skida. Veliko nam plavo nebo prošlost briše. Uz korovski miris: kiše nas umiše. Sunce nam u oku kule sjaja zida.

Slobodni nas pusti vetar cele skida. Veliko nam plavo nebo prošlost briše. Uz korovski miris: kiše nas umiše. Sunce nam u oku kule sjaja zida. Trepti srž borika, drhti vlat i hrašće: To stižemo padom mi na hodočašće.

ZAR SAD BAŠ Zar sad baš kada ponoć prevali I kad je mozak trom i umoran I kada dugo nismo pevali Jer nam je duh odavno sumoran Zar sad baš stati opet nizati Reč po reč pa ih još i birati I sam po sebi bolno gmizati I onoj

Ćosić, Dobrica - KORENI

U lipovoj kori donose decu. Psi laju po njihovom tragu. I od gladi postadoše kurjaci. U Tim proticanjima krv nam se iskvarila. I naružila se zemlja od pogašenih ognjišta. Dve zore nikad na istom bivaku.

I, da znaš, kratko se živelo. Što ja dočekah osamdesetu, i još poneki, duša se nosi, to nam ne služi dostojanstvu i časti. Svi su naši vratovi napred povijeni. I tanji su od trave.

Ja sam ovde... — mrak uzdahnu. — Ja ću opet doći. Ti ćeš u moju kuću dolaziti. Obećaj mi. — Krv nam se s Tošićima meša. Neće biti moji unuci. — Tvoji će biti! — viknu, smračen od mumlanja i krckanja u mraku.

Odvi mu pelene i na modrikaste, hladne grudi prisloni uvo: ne čuje srce. — Anđo, Bog nam uze „levog“ — reče mirno i ukočeno se zagleda u nju, s mrtvim detetom na rukama.

razbija svitanje u paramparčad čaša, litrenjaka, stakla kafanskog, onog jučerašnjeg, onog što je prošcem razbijao, ništa nam nije trebalo da razbijamo Levićevu kafanu, do Boga svi su čuli, viknuo je, svi su čuli, lisice su Prerovci, svi će

batinaš sa sedam dugmeta i svojim kerovima eno ga u kafani jede vešalice, pije, i hoće lopužu kafedžijsku Levića da nam postavi za predsednika. Levića, janičara, čokandžiju, za predsednika. Zar on Prerovu da sudi i pravdu deli?

Svi znaju. I ona je rekla. Svest mu prikupiše vika i kuknjava žena: — Lopovi gazdaški! Jao, izelice! — Vi ste nam kuću opusteli! — Ko će naše siročiće hlebom da hrani?

da sluša Mijata koji tankim glasom zapomaže: Sunce pišti utrnutih zena, Glasom ženskim pišti iz mog sela: „Pomozi nam, gorskih smreka majko! Torom — vuci, vreme — naopako. Reci kako krv da ljudsku smirim? Da li bunu opet da raspirim?

Trojicu unapred odvoji za rat. Nama Srpkinjama pola poroda oduvek bojevi potrošte i turski jatagani požnju. Nešto nam odnesu boleštine, pa nama ili ostane jedan ili nam krv uginjava“, rekla je ona.

Nešto nam odnesu boleštine, pa nama ili ostane jedan ili nam krv uginjava“, rekla je ona. Otac Luka, perčin i obrve uvek mu behu belji od paspalja, toga jutra donese punu torbu ribe.

Živana je plakala dok je rasedlavala njegovog konja. Vraćao se iz trgovine. „Neko zlo u kući?“ ulitao je. „Uze nam ga Bog.“ Ustao je od večere, otišao u Tor, naslonio glavu na vola i nije mogao da ne zaplače.

Nema više kod nas takvih ludi kao što je bio Aćim Katić. da je on živ, cvetala bi Srbija. I Švabe bi nam zavidele. Šta ćeš, pusta smrt. Ti si, dakle, njegov unuk? I ličiš na dedu, ličiš, bogami. dobro seme ne rađa šuljak.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Godinama ona u drvetu urezuje naše ruke i noge, i, pošto voli sve vas u ulici, daje nam vaša lica. Pogledaj onu malu kraj peći! Na koga liči?

Pa i te trave! Sav sam se isekao o njihove oštre vrhove. Bar da smo ptice! Leteli bismo kamo hoćemo, niko nam ništa ne bi mogao!

— zapeni od uzbuđenja, pa izronivši svetlu glavicu, reče svetu oko sebe: — Dobar dan! — Dobar dan i dobro nam došao! — uzviknu jato tek rođenih riba i pope mu se na leđa. — Jesmo li teške? — Pa, naravno!

Nijedan od moćnih careva sa obe strane granice nema takve svirače. Strašno bi bilo da ih se dokopaju. Ko bi nam tada ukrašavao gozbe? — pljesnu dlanovima car Žuto Uho i čitava četa vojnika pođe da traži male svirače.

— Baš nas briga! — smejali su se. — Iščupaćemo im nožice i krila, šta nam možete! — mali došljaci jurili su za leptirima, ali ovi su im stalno za pedalj izmicali.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Amo milu ruku, Mladosti moje to uzglavlje meko! dugo nam ima do u tihu luku, Ostrvo mira i sad je daleko. Katarke stoje gordo na toj vodi Što znači život...

Ne! S teškom kotvom ne srljaj duboko, Ranjeno srce drukčije nam zbori! Niti u pustoš puštaj žudno oko, Da te nespokoj za saznanjem mori.

Mi idemo Stražilovu tome. Pod nogama ona rosna trava, A sa strane brda mirisava, A ovde se potok pošalio, Pa nam puta mladim preprečio; Preko njega skačemo lagani, I evo nas na drugojzi strani.

idem, zastajavam, Šetalicu satu zadržavam, Jurim, bežim, ka' očajnik kleti, Zborim reči, reči bez pameti: - „Ne sme nam umreti!“ Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada! Anđelima: Vi joj srca znate!

Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?... Idem, stanem, ka' očajnik kleti, Opet zborim reči bez pameti: - „Ne sme nam umreti!“ Idem, stanem, pa mi klone glava Nad kolevkom, gde nam čedo spava.

“ Idem, stanem, pa mi klone glava Nad kolevkom, gde nam čedo spava. Čedo s' budi, pa me gleda nemo; Gledamo se, pa se zaplačemo; Pa i njemu, ka' očajnik kleti, Zborim reči,

pa me gleda nemo; Gledamo se, pa se zaplačemo; Pa i njemu, ka' očajnik kleti, Zborim reči, reči bez pameti: - „Ne sme nam umreti!“ J.

L. Kostić XXXVII BRIGA MATERINA Užeži, ćerko, kandilo! Potpali žuta tamjana! Sutra je ravno godina Kako nam nesta Damjana... Užeži, ćerko, kandilo! Ne štedi žuta tamjana! Pomol' se Bogu s materom Za dušu malog Damjana... J.

Il' anđ'o melem s neba donosi? Il' oštru kosu, da ga pokosi? Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?... Možda se krade, da nam popije I ovu jednu čašu radosti? Il' možda suza ide žalosti, Da nas orosi tužna kapljica? Ili nam mrtve vraća zemljica?

Možda se krade, da nam popije I ovu jednu čašu radosti? Il' možda suza ide žalosti, Da nas orosi tužna kapljica? Ili nam mrtve vraća zemljica? Vrata škrinuše... O duše! o mila seni! O majko moja! o blago meni!

Rani nam treba brzoga leka, Otvor'te izvor sretnija veka! Dižite škole, Deca vas mole! Jer brza reka pored nas teče, A mi na

Jer brza reka pored nas teče, A mi na bregu naše nesreće; Ko ima svesti, otud se kloni; Okati vide, breg nam se roni. Gradimo broda, nema se časa, Sutra smo žrtva burnih talasa. Dižite škole, Deca vas mole!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Rad česa je vaš vladalac gordi mene od sna budio vječnoga i družinu moju blagorodnu kad nam krune samodržavija stavit nije na glave mislio?

Popa, Vasko - KORA

tajanstven za nama Iz svake nade Koju gajimo Po jedna zvezda nikne I odmiče nedostižna pred nama Čuješ li metak Koji nam oko glave obleće Čuješ li metak Koji nam poljubac vreba 2 Evo to je to nepozvano Strano prisustvo evo ga Jeza je na

jedna zvezda nikne I odmiče nedostižna pred nama Čuješ li metak Koji nam oko glave obleće Čuješ li metak Koji nam poljubac vreba 2 Evo to je to nepozvano Strano prisustvo evo ga Jeza je na pučini čaja u šolji Rđa što se hvata Na

za ruke Samo nepoznati dimnjaci Slobodno hodaju ulicama Prosečenim kroz našu nesanicu U olucima zvezde nam trule 6 Bdiš mi u bori između veđa Čekaš da se razdani Na mome licu Voštana noć Tek je dogorela Do nokata

vodama Zubate oči lete Oko nas modre usne Na granama lepršaju Krici udaraju o plavet I padaju na jastuke Kuće nam se kriju Iza uskih leđa Šake se hvataju Za nejake oblake Vene nam valjaju mutne Postelje i stolove Izlomljenih

udaraju o plavet I padaju na jastuke Kuće nam se kriju Iza uskih leđa Šake se hvataju Za nejake oblake Vene nam valjaju mutne Postelje i stolove Izlomljenih kostiju Podne na ruke nam palo I smrknulo se Otvorena raka na licu

leđa Šake se hvataju Za nejake oblake Vene nam valjaju mutne Postelje i stolove Izlomljenih kostiju Podne na ruke nam palo I smrknulo se Otvorena raka na licu zemlje Na tvome na mome licu 8 Na raskrsnicama Podočnjaci dana Sreću nam se

ruke nam palo I smrknulo se Otvorena raka na licu zemlje Na tvome na mome licu 8 Na raskrsnicama Podočnjaci dana Sreću nam se modri Ako okrenem glavu Sunce će s grane pasti Sahranila si osmehe U dlanovima mojim Kako da ih oživim Senka mi

očnih kapaka Stežem ti nagi pogled Bol u njemu da zdrobim 10 Kako dugmadima ovim Tučanim da gledamo Smeje nam se tama Kosama nas bičuje Kako jezikom ovim Papirnatim da govorimo Reči nam ga suvog Pod nepcima zapale Kako sa

dugmadima ovim Tučanim da gledamo Smeje nam se tama Kosama nas bičuje Kako jezikom ovim Papirnatim da govorimo Reči nam ga suvog Pod nepcima zapale Kako sa telom ovim Od živog peska da opstanemo Razularene kašike Odnose nam zrno po

nam ga suvog Pod nepcima zapale Kako sa telom ovim Od živog peska da opstanemo Razularene kašike Odnose nam zrno po zrno Kako drvenim rukama ovim Lišenim lišća da se grlimo Ginu nam karanfili sa usana Ginu nam u vrelome

da opstanemo Razularene kašike Odnose nam zrno po zrno Kako drvenim rukama ovim Lišenim lišća da se grlimo Ginu nam karanfili sa usana Ginu nam u vrelome pesku 11 Kuće su izvrnule Gorke džepove soba Da ih vihor pretraži Duž naših

kašike Odnose nam zrno po zrno Kako drvenim rukama ovim Lišenim lišća da se grlimo Ginu nam karanfili sa usana Ginu nam u vrelome pesku 11 Kuće su izvrnule Gorke džepove soba Da ih vihor pretraži Duž naših rebara Ulične svetiljke Svlače

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Sve sama zvučna imena! Posidonija, Akragas i Selinunt poznati svojom arhitekturom i plastikom, o čemu nam još dan danas govore ostaci njihovih hramova, sazidanih u najklasičnijem dorskom stilu; Elea ostade ovekovečena svojim

O tome šta je Hefestos na štit urezao, Homer nam priča u svojoj „Ilijadi“ ovo: „Najprije načini Zemlju, nebesa načini, more, i Sunce neumorno i Mesec načini

Učenici klimnuše glavom, u znak da im je to jasno, a Pitagora produži: „Sve ovo što smo sada videli i uvideli kazuje nam da se sve ove zvezde nalaze pričvršćene na prozračnoj, kristalnoj, lopti, sferi koja se obrće ravnomernom brzinom oko

obrtanje takve sfere oko njene ose, kojim ostaje ona stvarno u samoj sebi, savršena je slika neprolaznosti, dok nam pravolinijsko kretanje, koje mora da se ugasi kad tad, predočava prolaznost.

Treća po redu je zvezda zvana Afroditina, koja nam se sada pojavljuje, u vidu zornjače, eno onde nad istočnim horizontom. Četvrto pokretno nebesko telo je Sunce.

Jedan od njegovih učenika, Glaukos po imenu, a najmlađi od svih, primače se kao kakva mačka njemu „Pričaj nam, učitelju, o Egiptu!“ „Ta pričao sam već!“ „Ali ne nama najmlađima!“ „A i mi stariji slušaćemo još kako rado!

Tamo, na istoku, saznao je da zvezdano nebo nema, kao što nam to izgleda, oblik svoda koji je našu Zemlju poklopio, već da ono obuhvata našu Zemlju sa svih strana, da ima, dakle,

“ Učenik postupi tako. „Onda“, nastavi Pitagora, „predočava nam svaka kateta broj 3. Koji broj predočava sada hipotenuza trougla?

„Svakako!“ „E, pa lepo! - Ponovi nam sada konačni rezultat svojih rasuđivanja!“ „Brojevi koji su predočeni katetom, odnosno hipotenuzom, ovog trougla stoje

Nije tako kao što si mislio! Nemogućno je naći dva cela broja koja nam daju razmeru katete i hipotenuze našeg ravnokrakog pravouglog trougla.

„A ova ovde je od krvi i mesa, što nam je i milije, jer ovo tele ćemo pojesti“, dodade nomofilaks. Oba senatora se pogledaše, blaženo se osmejkujući.

Dozvoli nam milostivo da ti u znak našeg priznanja predamo, kao dar, ovu najveću ribu našega današnjeg lova“. Grilus primi vešto u

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

— Pa još tiše: — Verujte, druže, po mom dubokom uverenju, ovake stvari treba najviše prevoditi, one nam nikad nisu bile potrebnije.

Morate se u ovome sa mnom potpuno složiti. I morate nam, najzad, prići. Sumorni student, najpre odmereno, zatim sve življe i vatrenije odgovori ovo: — Gospođice, ja sam vam

Nemoguće je, uostalom, zaboraviti tu noć uoči ovog neobičnog venčanja. Činilo nam se, pored svega, neverovatno da će se ona pojaviti i hiljade smetnji izlazile su nam pred oči.

Činilo nam se, pored svega, neverovatno da će se ona pojaviti i hiljade smetnji izlazile su nam pred oči. A da nas je neko tada pažljivije zagledao morao bi s čuđenjem zastati da posmatra: kako zamišljeno i brzo

Pa se crvene tačke pojaviše, srca nam zalupaše, a malo posle ala što je brektala stade. Mi pojurismo kolima, zverajući na sve strane, kad se jedna vrata

Ali se ona izmigolji, odskoči elastično, pa nam pritrča, kumu i meni, srdačno zahvaljujući i stežući nam ruke. Vitka, elegantna, neizveštačena, svesna da je lepa,

Ali se ona izmigolji, odskoči elastično, pa nam pritrča, kumu i meni, srdačno zahvaljujući i stežući nam ruke. Vitka, elegantna, neizveštačena, svesna da je lepa, uverena da nas je očarala, kao najlepša tica, skakutala je

A ona se smejala, rekla nam da smo divni, da će nas voleti kao što nas voli Nikola, pa nam je, posle, kad se kola krenuše putem u selo, pričala o

A ona se smejala, rekla nam da smo divni, da će nas voleti kao što nas voli Nikola, pa nam je, posle, kad se kola krenuše putem u selo, pričala o tome kako je sinoć vešto i lako umakla iz kuće.

Kucali smo se čašama, ispijali, klicali, pevali. Pijanstvo mladosti dostizalo je svoj vrhunac kad nam je ona pevala. Pa su nastale zdravice. Pop je držao čitave propovedi i govorio glasno kao da ga sluša cela parohija.

Nikola nas je grlio i ponovio da nema boljih prijatelja od nas, a mi smo ljubili snajku u ruku, uveravali je da nam je ona od danas rođena sestra, da je Nikola najpametniji, najhrabriji i najsrećniji čovek na svetu i da će ga ona

U toku ratova sretali smo se, to sam znaš. Šta su nam oni govorili? „Samo da se ovo svrši.“ Oni, dakle, nisu hteli dati ratu svoje živote. A šta se o njima govori?

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

s crnim florom oko šešira, ali sasvim suha oka i spečena nepca, tom posljednjem aktu dugovanja prema nekome ko nam je zadao i previše glavobolje. Da. Ljudi vole i svoje krize, i svoje lomove, i svoja bankrotstva.

I kao što uvijek biva da neka banalna asocijacija nadođe da nam pokvari i na svoj neukusni način uobliči neku našu neposrednu i svježu impresiju, tako mi se i ta slika majke s

Dobivale su nešto pronicavo, nešto što prodire do dna i razgolićava, a one same ostajale nepronicljive, praveći nam znanu i voljenu osobu iznenadno dalekom i zagonetno tuđom. Mogao sam da dugo i nenasitno gledam u njih.

Tada nam se ljudske jedinke, sa teretom svojih duša, kreću kroz prazne, puste prostore, kao u knjigama Dostojevskog. A pod starost

Tako biva i kad nam neko umre. Tako biva uopće kad se zbriše jedan realitet: na njegovom mjestu ostane praznina tačno njegovih crta, lika i

— Bolje, bolje, mnogo bolje. Već gotovo sasvim dobro. Hvala vam, doktore. — No, vidite! A kad ozdravite, nešto ćete nam svirati. — Xoćy, doktore, vrlo rado. Hvala vam... — odgovorio sam, neočekivano ganut.

Odatle nam postaje jasno kako jedna takva fizička lepota višeg reda, pa i samo jedanput i letimično viđena, može da ljudima postane

Takav nam se ljudski stvor priviđa neotkupivo opterećen svojom ljepotom, zarobljen njome još prije rođenja. Ni sjene kakvog nemira,

Ljepota je nešto što one vječito u sebi predu i iz sebe suču, kao pauk svoju nit. Zato nam se ona priviđa kao neko njihovo besprekidno djelanje, i kao njihova lična zasluga.

I baš taj dojam labilnosti i čudesnog postanka kojim odiše takva ljepota daje joj draž misterije i prišaptava nam da savršenstvo ne nastaje izvjesnošću postupaka i jasnim saznanjem njegove suštine, već kao ostvarenje jedne izuzetno

Jedino smrt je realna. Ona je jedino što nam se u životu stvarno događa. Pa opet — nepojmljiva. Nepojmljiva i nevjerovatna.

pati, ne potresa moćno same temelje našeg bića, i nije li to često po nas presudnije i posljedičnije od onoga što nam se događa u „svijetu vanjskih objektivnih fakata”?

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Jadne su nam danas i gore i gorski carevi... Nema više ni 'nake gore ni 'nakoga Jevđovića, kâ što ti pričaš... — Ko, zar Jevđović?.

Hoćeš li sam da nam predaš te stvari, da ti ne preturamo celu kuću? Đurica najpre beše oborio glavu i gledaše nekud u stranu, ali kad

« — Hej, kmete, ovamo svi! — viknu pisar. Iziđoše svi iz kuće. — Nema tamo ništa. Na drugom je to mestu; sad će nam sam Đurica dohvatiti — reče on smešeći se. Đurica oborio glavu, pa, čini se, i ne diše.

Policajac, onako od prilike, pogleda u jednu stranu krova i reče: — Ded', Đurice, dohvati nam! Da je on bio dobar posmatrač, mogao bi opaziti kako na Đuričinu licu sinu radostan izraz, koji je mogao značiti: »O,

— Valjda nećete biti tako bezdušni, gospodinPero, i odreći nam tu veliku čast, da progutate u poštenoj kompaniji jedno pištoljče — čuo se glas od kavane, u kome Đurica odmah poznade

ali se iza te oštrine ne mogaše sakriti i ona obična radoznalost, sa kojom prvi put posmatramo svakoga čoveka, za koga nam se kaže da je zlikovac. — Šta si ti, more, počinio tamo u Trbušnici? — progovori kapetan, čim Đurica stade.

— A, evo nam trećega! — viknu apotekar, koji seđaše sa Živkom Čapljom, pensionovanim pisarem. Videći da je Vujo raspoložen, on lupnu

Videći da je Vujo raspoložen, on lupnu o sto. Prljavo slušče sa masnom zapregačom pojavi se na vratima. — Daj nam Darvina!

Vujo ih sve počasti dobrom večerom, pa onda stade da ih oprema na posao. Osim poznatih nam Pantovca i Koste, tu behu dva čoveka u godinama ; jednoga je znao ceo srez pod imenom Mite Sremca.

— Miljo, — zovnu Đorđe snahu — spremi nam časkom što da jedemo, pa da idemo na posao. — Zar nećeš čekati, tajo, da se ispeče pogača? — More, daj što bilo.

on, u onom hladovitom okviru, izgledaše joj kao vanzemaljska pojava, kao ona svetla junačka lica iz naših pesama, koja nam bude topla osećanja za sebe.

Onda ga ugledaše i ove, pa vrisnusmo i zagnjurismo se u vodu, a on stade. »Ne bojte se, neću ja tamo — veli nam — kupajte se slobodno« — pa ode žurno niz reku. Ali ti ja, crna, umreh od stida. — Što bolan, bile smo sve u košuljama.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Jedno mu od njih reče: — Ostalo nam je od oca tri stvari: kapa, štaka i papuča, pa sad ne možemo da se podelimo. Petar na to reče da se zbog tih sitnica

reče: — Čestiti gospodaru, mene je bog dosada čuvao, a tvoja kći koliko je meni mila toliko sam i ja njoj, nego da nam i ti dadeš dovu pa da se uzmemo. Car se malo promisli, pa će mu: — Tako je suđeno.

Oni ga dobro dočekaju i reku mu: — Bog ti pomogao, kad si nam drug! On odgovori: — Vaš dovijeka ostajem i za vas ću moj život dati.

silom da ideš, a ti nemoj odmah ženu da vodiš, nego joj kaži da pita Baš-Čelika đe mu je junaštvo, pa onda dođi da nam kažeš, mi ćemo ti pomoći da ga osvojimo.

Sin nam je sada, hvala bogu, dobar; ali šta se zna, čudo je golemo čovjek, te još kad je mlad, vrele krvi, mogô bi se i on uska

Najmlađi se sluga sjeti nečem, te će im reći: — Ne bojte se vi! Kakav svijet? Ja ću njega propiti, pa će nam sve ajluke platiti. Be, ni na tome nam se neće razminut: kutarisaćemo mi od njega makar polovinu njegovijeh dobara.

Kakav svijet? Ja ću njega propiti, pa će nam sve ajluke platiti. Be, ni na tome nam se neće razminut: kutarisaćemo mi od njega makar polovinu njegovijeh dobara.

— reče sluga. — Eto i prije ti je bio rekao da ne noćivamo gdje nas akšam zateče, pa smo mi noćili i nije nam, bogu hvala, ništa bilo. Drug je preči na putu od oca. Vezirović sleže ramenima, te otovariše.

— Ne, ako boga znaš! — reći će mu vezirović. — Kakva nam je korist od mrtve? Sluga ne dade omesti, no ponovo poteže nožem, a kraljeva se kći od straha baildisa, pa u toj

tako poznali ovi naši junaci, onda će Tarigora i Krivigreda zapitati Marka: — Zbilja, pobratime, ne pitamo te jesi li nam štogod jaki, jer bez toga ne možeš nam biti ortak.

Tarigora i Krivigreda zapitati Marka: — Zbilja, pobratime, ne pitamo te jesi li nam štogod jaki, jer bez toga ne možeš nam biti ortak.

Kad to vidješe Tarigora i Krivigreda, rekoše Marku: — E pobratime, po tome što vidjesmo bićeš nam dobar ortak. Ali sad da ti kažemo našu nevolju, u kojoj, kao naš ortak, moraćeš nam od danas pomagati.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Vazduh mokar pao. Neba nigde nema. Možda je propalo. Elementi strasti negde se još bore. Možda je i sunce ropstva nam dopalo. Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

BOL I STID Draga i ja na zabavu neku, Sa oblaka, gde nam ljubav bila, Krenuli se: padala joj svila, Hod i osmeh u muziku meku.

Ti si divna bila. TIŠINE ORGIJE Pijemo nas nekoliko propalih ludi I polusvet: Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi Čeznu za cvet.

Zvuci violina, vino, jak dodir žena Daju nam pir, Al' svuda se kreću senke mrtvih vremena, Umrli mir. Muzika s pesmom pruža nam stare jauke, Opela trag; Zagrljaj,

Muzika s pesmom pruža nam stare jauke, Opela trag; Zagrljaj, zanavek naše skrštene ruke I život nag. U samoći nam stanuje, k'o u ćutanju, Veliki

Muzika s pesmom pruža nam stare jauke, Opela trag; Zagrljaj, zanavek naše skrštene ruke I život nag. U samoći nam stanuje, k'o u ćutanju, Veliki strah; Bez leka smo. S nama tu je, noću i danju, Ledeni dah.

Otići će borba. I doći će sni I ljubav i radost pod tvoja okrilja, Moj zavičaj nege, gde mi odmor spi. Još nam duše mogu da drhte od milja, Lepote, što pruža daljina i san: Da se zaboravi i život bez cilja, I kuća pod nebom ovaj

Još imamo snage da se lepo sniva, Pokreta za šapat i poljupca glas, I strasti, u kojoj zagrljaj počiva. Još nam srca kriju izmirenje, spas I ljubav što prašta i jade odnosi K'o proleće zimu, kao mir talas.

Tu su ruže znane I promena ista, Samo naše pesme već su po'abane. Danas nam ne blista Kao nekad, pređe, Pobeda i ljubav i budućnost čista. Došli smo do međe.

Dan božiji opet zemlju plača vide. Al' nam dođe žao te grobnice mraka, Te sudbine, s koje polumesec ide, Što će sad drumovi poželet Turaka.

Al' kad osvojismo obalu Jadrana, S užasom nam trube znak povratka daše: I mi ostavismo krv iz svojih rana, I naše zakletve, i grobove naše. I gle!

Videh kako narod stvara novo vreme, Kako Vardar danas kroz Srbiju teče, Kako nad Ohridom pada srpsko veče, Kako nam pogledi preko mora streme, Kako naša usta sad od sreće neme.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Otkriće Teslinog kalema i transformatora 24 V. Visokonaponski predajnik 30 VI. Šta nam pruža teleautomatika 37 MOJI IZUMI I.

Prilazeći meni, naglo se zaustavio i rekao: “ Pogledaj me u oči.“ Pogledi su nam se susreli, dok sam pružao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepašćenje rekao: ”Ne, nema više, ti ne

Istina je da su nam potrebni stimulusi da bismo najbolje radili pod sadašnjim životnim uslovima, kao i to da moramo da budemo umereni i

“ Ali instinkt je nešto što prevazilazi znanje. Mi nesumnjivo imamo finija nervna vlakna, koja nam omogućavaju da osetimo istinu tamo gde su logičko zaključivanje ili bilo koji svesni umni napor uzaludni.

Sneg je bio dosta dubok i topao južni vetar nam je išao na ruku. Zabavljali smo se bacajući grudve, koje su se same kotrljale neko vreme, sakupljajući manje ili više

se stekla izvesna predstava o mogućnostima tog velikog naučnog napretka, koji poništava razdaljinu i zahvaljujući kome nam taj savršeni prirodni provodnik - Zemlja, stoji na raspolaganju za korišćenje u svakojake svrhe i koju je ljudska

VI. Šta nam pruža teleautomatika Nijedna stvar kojoj sam se ikada posvetio nije zahtevala tako veliku koncentraciju i tako opasnu

Nemci su nam, naravno, podarili Hercove talase, ruski, engleski i italijanski stručnjaci su požurili da ih koriste u prenosu poruka.

Osnovali smo psihološko društvo za istraživanje psiholoških fenomena i želimo da nam se pridružite u tome poduhvatu.

Ako nam je stalo da izbegnemo predstojeću katastrofu i takva zbivanja koja mogu kuglu Zemaljsku pretvoriti u pakao, onda moramo

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Izgledalo je kao da se pogledima pitaju: “Kakvu nam to jeres priča ovaj drski deran?” A onda me otac strogo pogleda i upita da li sam ja zaboravio ono što mi je često

hrvanje, plivanje, igranje po travi i na druge zamorne igre, a tek onda smo pristupali vežbanju u pastirskoj veštini koja nam je bila potrebna, naročito noću. Jedna od veština bilo je signalisanje i dojavljivanje kroz zemlju.

Moj učitelj, Slovenac Kos, koji nam je inače objašnjavao fenomene fizike, nije znao da mi ovo protumači, a čisto sumnjam da je prosečni fizičar Evrope mogao

Venera je bila naša bela zvezda, a Mars crvena. Veliki Medved, Severnjača i Mlečni Put su nam služili kao kompas. Znali smo takođe da negde duboko u noći, kada čujemo slabačak zvuk crkvenih zvona u rumunskom

Ovi znaci činili su nam se kao slatke reči neke prijateljske sile koja nam je priticala u pomoć. Oni su bili jedini znaci o postojanju sveta oko

Ovi znaci činili su nam se kao slatke reči neke prijateljske sile koja nam je priticala u pomoć. Oni su bili jedini znaci o postojanju sveta oko nas i gospodarili su našom svešću dok smo

Slovenac Kos, inače moj tumač i učitelj fizičkih fenomena, govorio nam je da je po mišljenju jednog starog grčkog mudraca Aristotela, svetlost izvirala iz oka i slala naokolo zrake - pipke na

Primio sam pismo od sestre u kome mi je javila da nam je otac naprasno umro posle kratke bolesti. Rekla je i to da je otac, kada smo se pre godinu dana rastali na

dok smo plovili niz reku Elbu, svi putnici su bili na palubi i posmatrali zemlju koja nam se polako gubila iz vida. A onda je odjednom odjeknula čuvena pesma nemačkih iselješka , čiji sam poslednji refren, mada

mestu u Nevadi i u njoj osim srebra i zlata skoro i nema drugog novca; peti, koji je već bio u Americi, pričao nam je, kao sa neke visine, da bez obzira ko si i šta znaš i imaš, kada se iskrcaš u Novom svetu bićeš ”žutokljunac”

pokušaja, uspeli smo da ovladamo ovom veštinom i da završimo posao na veliko zadovoljstvo Kristijanovog oca, koji nam je rekao da nijedan stručnjak u Hobokenu ne bi to bolje uradio.

Ona je glasila: “Englezi su nas podstakli da stvorimo Deklaraciju nezavisnosti, a usto su nam dali i parnu mašinu, kojom smo mogli tu nezavisnost dobro iskoristiti.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—A zašto? — primeti sažalno drugi. —Nose nam kruh! Da ni njih, dvostruko bi dobivali. —Bi?... Svejedno, zlo po siromaha! —Pa uzmi ga ti, kad žališ!

Ali nigde je ne zaustaviše, čak se neki na nju okosiše, vele joj: — Što će nam radnici pred Božić! A zimnji je dan kratak, treba da požuri. U brzini što će da uradi, švrljajući, povrati se moru.

Što ne reče bratu da primi duhan? —Ne trebah ga već, — odvrati nehajno Osman, i htjede ga mimoići. —Stani! A što nam ne poruči, već si naredio da me brat ti bije? — proslijedi Spasoje, i sve više žesti se. — I ja ću, ako mi skriviš!

— Nema tu zla.. . branio sam se...— i, ugledavši neimara, veli življe: ispričamo, videćeš, biće nam lakše! Oba, onako podražena i uzbuđena, priđoše k njemu. Mlađi uze riječ i ukratko sve ispripovjeda.

Braća se živo zgledaše, a otac promijeni govor i upita ih: —A imate svoju potrebu? —Imamo. Da znaš: zarada nam je kod tamničara... To ti uzmi kod njega što ti je potreba, pa ponesi kući...

” — Što premišljaš? — upita je iznebuha. —Eto — trže se djevojka, — nemaš krivo, možda bi nam obojici bolje bilo! — Pa što se skanjivaš? — živo prihvati Marko i uhvati je za ruku. — Jake su ti ruke!

Glava mu je prignuta ka da se uvik moli bogu za nas: pravi starovirski svetac, čudotvorac, brani nam rod masline od bolesti ušenka i od svakog zla, ka pravi zavitnik... pa sad s njim u kraj . . —Pa da bi zač!

Ko vam je uzročan što ne znate da u O č e n a š u govori: „Daj nam ga i danas!“? A vi hoćete da uštedite od zalogaja i istrgoste se od rada, kao da znate što vas sutra čeka!

— Odastasmo pošteno „po zakonu”, kako htjede Ilija...Još dva dana. —I pravo nam je!... Osramotismo se.. —Neka, mi ćemo raditi kao i dosada.... —Pavle, ja sam odlučila... —Što?

—Nijesam se ničemu ni nadao, odgovori Lazo. —No eto čuda, ne dadoše nam ništa ni za ono što se danas mučismo da okitimo ogradu zelenim granama.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

pokreće, a pravo iznenađenje i otkriće nastupa onda kad se suočimo sa drugim i drugačijim sistemom navika, jer nam tada do svesti dolazi ono što smo oduvek i nesvesno praktikovali, jer uviđamo da kulturni krug u kome se krećemo i

tome, suočavanje sa tuđim navikama, konvencijama i kulturnim modelima na kojima se te konvencije osnivaju, pomaže nam da postanemo svesni svojih sopstvenih, da ih vidimo i da im se začudimo, kako bi rekao Šklovski, pa ćemo samim tim

sa merom upoznavanja i razumevanja drugih kulturnih modela, onih koji su tu, u našem susedstvu, kao i onih koji su nam dosta daleki.

Ali takve poteškoće mogu da potiču i otuda što su dve kulture vrlo, vrlo bliske, jer nam veliki broj sličnosti prikriva razlike koje ipak postoje, a prikrivene i nesaznane razlike lako se i sa jedne i sa

Tu ne pomaže pozivanje na dobru volju, nego jedino dovođenje do svesti razlika koje nam pokazuju da jedna ista ili slična konvencija može da ima i ima dve različite funkcije, tj.

zvati), mi ta dva glagola u susednom slovenačkom i makedonskom jeziku možemo vrlo lako krivo da vrednujemo, jer nam slično zvučenje prikriva različito značenje, drugačije mesto i funkciju u susednim jezičkim sistemima.

razliku) manje je verovatan kad je u pitanju istorijskogenetički dalji jezik: nemačko eindladen, na primer, ne daje nam nikakve mogućnosti za kriva vrednovanja. Eto takvu prikrivenu razliku na svekolikim nivoima kulture i imamo ovde u vidu.

i bliskost po istorijskoj sudbini ne ukidaju naše obaveze u tananome razlučivanju i tumačenju razlika, ma koliko da su nam inače, i to s pravom, susedstvo i bliskost krajnje dragocene i drage.

Jasnije rečeno: prema tradiciji koja nam dolazi iz XIX veka i koju sa mnogo razloga treba vezivati za romantizam, pesnik treba da se koristi posebnim,

Kad je počela da govori o opštem i elementarnom u zajedničkoj nam kulturi, ona je, prema opštem mnjenju, postala ekskluzivna i nerazumljiva.

I oni je piju, na prvi pogled nam se čini da pred sobom imamo gotovo čistu pesnikovu metaforičkoslikovnu konstrukciju.

A dileme su nam danas – osnovne duhovne dileme – ili zajedničke ili slične. (1979) SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI Mimogred, u

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA (za vreme obe scene ona meri i kroji): Ne može da se stigne, boga mi! Ne preliva nam se, zaboga, već jedva vezujemo kraj s krajem. SAVKA: A lepa plata. ŽIVKA: Pa i nije.

SAVKA (srčući kafu): Eh, takvo ti je danas mlađe. ŽIVKA: Pa to sam te baš zvala, tetka-Savka: da te umolim da nam daš jedno dvesta dinara na zajam. SAVKA (trgne se): Ju, sinko, otkud meni? ŽIVKA: Pa ono što imaš na knjižicu.

ČEDA: Bila je, šta nije bila! Devojka se deset minuta unutra domunđavala, pa tek onda izlazi i kaže nam da rocpođa nije kod kuĆe. ŽIVKA: Pa zar sam ja tome kriva?

ČEDA: Nisam je videla otkako se udala, a ovamo zatvara nam vrata ispred nosa. Pa onda... ona... juče... je l' i ona nije videla gospa-Živkinu ćerku otkako se udala?

ŽIVKA: To tebi valjda tvoj muž kaže. Bolje bi bilo kada bi on požurio da nam javi šta je novo. Ali, dabome, on se zavukao negde u kafanu. (Seti se.) Čekaj... gde su karte?...

Je l' se smeje? Je l' maše maramom? Pitaj ga, pitaj ga šta je. DARA: Ušao je već u dvorište. ŽIVKA: Da znaš da nam nosi dobar glas! Nije meni badava oko tako najedanput zaigralo.

Nego tako, zaćorila si se, a mi popustili, pa sad trljamo glavu od brige. Dobro, što smo dosad trpeli, nije nam se moglo drukčije pa smo trpeli. Ali sad, boga mi, može nam se, pa ne moramo više da trpimo.

Dobro, što smo dosad trpeli, nije nam se moglo drukčije pa smo trpeli. Ali sad, boga mi, može nam se, pa ne moramo više da trpimo. DARA: Mama, zaboga, mama, šta ti govoriš!

VASA: jeste. (Čita.) Pera Kalenić. ŽIVKA: Ko ti je to opet? VASA: Ja ga ne poznajem, ali on kaže da nam je rod. ŽIVKA (ponavlja u sebi): Pera Kalenić? Pravo da ti kažem, nikad nisam čula da nam je neki Pera Kalenić rod.

ŽIVKA (ponavlja u sebi): Pera Kalenić? Pravo da ti kažem, nikad nisam čula da nam je neki Pera Kalenić rod. VASA: Ni ja, Živka, ali on veli: „Ujka-Vaso, mi smo rod”.

Samo, molim te, da mi se ne bave mnogo, jer znaš da danas ima novi zet da nam dođe na viđenje. VASA: Ne brini ti, kazaću im ja već da budu kraći. (Ode.

SAVA: Zbog nepravde. Celoga života kolje me nepravda. ŽIVKA (Peri Kaleniću): A... (zbuni se) vi...? (Vasi.) Je l' nam i gospodin štogod rod?... VASA: On kaže da je rod. KALENIĆ: Pa razume se da sam rod. ŽIVKA: Ja se ne sećam.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

A kada nešto kasnije, iz dečje ljubopitljivosti uhodeći Tomču, izađe iz kuće, on nam daje hladan i jezovit, ali i jedan od najlepših Stankovićevih pejzaža: „Napolju svuda duboka, mrtva noć.

Geneza književnog dela, osobito ako se ona može pratiti prema rukopisnim varijantama, pokatkad nam baca neočekivano svetlo na njegove skrivene strane.

A da bismo to pokazali, valja nam još jednom, i u celini, prikazati temporalne sheme pripovedanja u sve tri verzije. Pod temporalnom shemom pripovedanja u

Temporalna shema pripovedanja u prvoj verziji već nam je poznata: na početku autor prospektivno pripoveda o životu ostarele Sofke, sve do trenutka kad se ona prvi put,

Marko, što je izazvalo, dotle pritajenu, žestoku Tomčinu narav i konačno odlučilo žalosnu sudbinu Sofkinu onako kako nam je ona na početku prve verzije - uostalom, sa nešto više pojedinosti - bila prikazana.

Verzije nam, dakle, pripomažu da prepoznamo neke, po svemu sudeći, važne ali prikrivene osobine Stankovićevog teksta.

Štaviše, i autor nam to s vremena na vreme daje do znanja. Recimo uz ovaj opis noćnog leganja tetke Marije, za koji se odmah po stilizaciji

A da ovaj postupak nije slučajan, da Stanković za njim nije mimogred posegao, nego da nam kao karakterističan može nešto reći o važnim svojstvima teksta, za to dodatnu potvrdu daje drugi roman - Gazda Mladen.

norme, ondašnje kao i današnje, i sva se odstupanja od nje vrednuju kao znak piščeve nedovoljne pismenosti, onda to što nam analiza donosi mora silom logike biti Stankovićeva privatna (ne)pismenost. I ništa više.

i složenija teorija proze provela dosta tanana razgraničenja u unutarnjem sastavu pripovednog teksta, među kojima nam neka omogućavaju da sa druge strane priđemo ulozi jezika i njegovome ponašanju osobito u romanu.

Posmatrati književno delo izvan toga konteksta, koji se tokom vremena menja, moguće je, a i upražnjava se, ali nam zato daje osiromašenu koliko i iskrivljenu sliku.

ili mogu ispunjavati sličnu ulogu, u načelu treba u pripovednome tekstu gledati kao na razastrtu mrežu upućivača koji nam signalizuju razmeštaj tačaka gledišta.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

ćeraju Turčina u Šam preko mora, a on šalje u moj Kolašin mrtvoga Muta Tasildara da učetvere ubilježi ono danka što nam knezovi razrežu. Drži se Turčin, ženo!..

godine, jednoga ranoga jutra prijavi nam mitropolijski kavaz nekoga molioca. Tada središte za Staru Srbiju beše Priština s mitropolijom n konsulatom.

Mi smo naročito rano dolazili u mitropoliju, da bismo mogli posvršavati na miru kancelarijske poslove, kako bi nam preteklo više vremena za primanje.

Jer vreme bejaše strašno Mlado–Turci behu odlučno naumili da nas izleče od kosovske boljke. Škole nam se zatvarahu, sveštenici hapšahu, viđeni ljudi ubijahu u rukama vlasti, a arnautski zulum beše prevršio svaku meru.

veli da ona od dobra ne dolazi, a i Memet kavaz, kačanički Arnautin, brižnim izrazom na licu kao da se ustezaše da nam izjavi bolno saučešće. Pogledasmo se po kancelariji nemo, ali samo što ne izgovaramo vrstu nesreće koja se dogodila.

Duše su nam bile pune kreposti Mojsila Zlatanovića. Milan Rakić zastade i okrenu se Prepolcu. Reče da je najsrećniji što je kaplar

hoće. Nema Druge. Zapovijedaj kad te je Bog donio... Samo te je Baca pozdravio da ideš dole u kuću kod čeljadi. Kula nam je puna. Sve su barjaktari, prvaci i kačaci... — A ja što sam?.. Pristav, Ciganin, raja, prosjak?!..

Da je vidna i široka, da je stanište čoveku koji se ne boji i ni od koga ne zaklanja. Vičemo da nam se otvori. Brzo prilazi jedan seljak, jamačno sluga a ne čuvar, neki stariji Kosovac, koji svakako nije nikad pušku ni

Smerno nam otvori vratnice, pomože da sjašemo, pa štuče da pozove gospodara, namigujući mojem pratiocu da dotle podrži konje.

Svi, i Turci i Srbi. Pa im kadikad podviknem: „A, bre, krvnici jedni, koji vas nečastivi nagna da nam ostavite ovoliko prokletstvo da s najtežom mukom umiremo ne kao ljudi, no sve kao besovi, kao krvožedne životinje?!

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Otac stari, mesec bledi Kroz oblake dole gledi, Gledajući kroz oblake Srebrne nam šalje zrake. Dečica mu zvezda jato: On je srebro, one zlato: On srebrnim sjaje krasom, Deca zlatnim zvone glasom.

odobrava: „Evala ti, umetniče dragi, Ja anđela danas videh prava; Nego skidaj sad i drugi preves, I đavola deder nam obnaži, Da vidimo šta još ne videsmo, Pa nagradu kakvu hoćeš traži.

„Razumem te — i nagradiću te Tvoje delo istina je živa Lepa žena anđô nam je pravi, Lepa žena i đavo nam biva.“ »Orao« 1891.

„Razumem te — i nagradiću te Tvoje delo istina je živa Lepa žena anđô nam je pravi, Lepa žena i đavo nam biva.“ »Orao« 1891. U SVATOVI JEDNE SRPKINjE koja polažaše za tuđinca Daj ti, Bože, dobru sreću!

A ja s dragom malo niže Po ruke se držeć’ toplo, Kroz grudi nam strujao je Kao majski miomir. Potočić je žuborio Kao pesma putnikova, A nad nama oblačići Nizali se, gubili se.

To su srpske vile, to j’ blizina njina, Podigle se žile iz svojih pećina; Nad glavom nam leću letom nevidovnim, I rukama kreću krstom blagoslovnim Došle su da vide novi stanak mio Što ga j’ pobrat njihov

Rečima se ne kazuje Kako si nam mio bio; Rečima se ne kazuje Kako si nas ucvelio. Rečima se ne kazuju Jadi, koje nosiš sobom...

Jest’, ima neka avet što na nas nahodi, Jer je od sebe guraju svesniji narodi, I ta nam noge puta i ruke vezuje I Srpstvu uši gluši da râzbor ne čuje.

»Starmali« 1889. POBRI STEVANU KAĆANSKOM tužna i poslednja Čujem, vilo, koja si nam Pobratimstvu kumovala; Znam zašto si tako bleda I što si se uzdrhtala: Smrt je stigla nedostiga, Okovala

Ja te, pobro, mogu tražit’, Znam gde ću te skoro naći, Al’ ko će ti prazno mesto Da ispuni, izjunači? U svima nam srce bije, Koje srpska misô kreće, Al’ Stevana Kaćanskoga Majka rodit’ skoro neće.

Kud si mačem naperio Tud si perom nadmačio, Svedok ti je život ceo, Svedoči nam što si hteo, — Hteti biva i zanago, Ti si mogô i pomagô.

Ako suze roda tvoga Budu rosa složne svesti, Prvi cvetak iz tvog groba Biće cvetak blagovesti; Ako tugu, jadnicu nam, Tvoja misô očeliči, Zatočnici tvoga duha Prizrenu će skoro stići I na polju kosovskome Dignut’ spomen Bardu svome.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

(čuje se glas u društvu, gdi se karte dele, ili čaše cece, ili se uz muziku igra). Ne dadu nam ni danuti, nego knjigu za knjigom. Kakvo je opet ovo čudo: Pokondirena tikva!

Tako ste nas u pređašnjem vašem djelu napali s Jelicom, a sad nam opet Femu predstavljate. Tko vas je postavio arendatorom?

madame, vrag im materi, nisam mogla otoič pogoditi ...nji ćeš u ruku ljubiti i s karuca skidati. JOVAN: A gdi su nam karuce? FEMA: Ti nećeš nositi te aljine, nego sam ti načinila druge, svuda unaokolo sa žutim portunetom.

FEMA: Sapr tuder fo. Vidiš kako nije teško... Znaš šta je božur? JOVAN: Kako ne bi znao kad nam je puna bašta božura. FEMA: Sapr bu, to je francuski dobro jutro. Sad kaži: božur, madam. JOVAN: Božur, madam.

POZORIJE 11. EVICA, VASILIJE, PREĐAŠNjI EVICA: Ah, ujo, dobro kad smo vas našli, molim, vas, vi nam pomozite. Moj je Vasilije dobio lutriju, ali je reškonta u ovoga gospodina filozofa. MITAR: Aa, filozof je ovo?

VASILIJE: Ah, moji lepi dvanaest hiljada! EVICA: Ujo slatki, nemojte ga puštati, nije mala suma. Naterajte ga da nam vrati, daćemo i njemu štogod, je l’ Vaso? VASILIJE: Sto forinti. Samo da nam da.

Naterajte ga da nam vrati, daćemo i njemu štogod, je l’ Vaso? VASILIJE: Sto forinti. Samo da nam da. EVICA: Vidite kako moj Vasa dobro misli. MITAR: Dakle, napolje s reškontom.

Miljković, Branko - PESME

Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo ne veruj tome moru koje nas vreba i mami.

vratima iza kojih prostor gnjije On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast Mutne reči sve dublje koja čeka na nas Da nam srž klijanjem kroz koru probije.

XIV PROPOVEDANjE LjUBAVI Nema mene al ima ljubavi moje; Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti. Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti Slično muzici slično praznini, spokojem.

zlo zaspala sanjaš i gorki plod podneblja zagonetke nad svojim krvotokom kad minulo vreme i jaz postaje svod gorkih nam dana zabludelih tokom zvezda pod kojim sam u zanosu pao. Pašće sunce tamo gde sam ja klečao.

To što reku iz zemlje izgoni neka nas leči kad hleb nam u kamen pretvori svet kad ogledalo biva njeno mrtvo lice za ptice krilatice iznad zle litice.

zlo zaspala sanjaš i gorki plod podneblja zagonetke nad svojim krvotokom kad minulo vreme i jaz postaje svod gorkih nam dana zabludelih tokom zvezda pod kojim sam u zanosu pao. Pašće sunce tamo gde sam ja klečao.

A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga uteha nam ne treba. To trajanje se ruga pretnji crnog i otrovnog nekog soka. Ne, neće se otrovom to putovanje završiti.

se neće izjednačiti vreme naše smrti i njihove večito bićemo razdvojeni i mrtvi poѕt ѕcrіptum Crvene ptice piće nam s usana videti ih nećemo vrištaće trave u oblacima kržljavim čuti nećemo III Krv otkucava korake i smrt i jedne večeri

A ništa nije teže nego gledati čitavu večnost sa nekog zida. I najviše nam pri tom nedostaje praznina gde ne struji krv i gde bismo smestili svoje predstave o eventualnom božanstvu.

Preselili smo cveće pod rep zmiji, A ipak nam je duša nade puna. Daj lobanju praznu za preživele laži; Neizbežni dodir sna i praha traži Imena posna trostrukih

Pa pevaju: daj nam budućnost ko sećanje, Svet više iza nas negoli u nama. Da bi čeznuli i pevali daj manje Nego što nam treba.

Pa pevaju: daj nam budućnost ko sećanje, Svet više iza nas negoli u nama. Da bi čeznuli i pevali daj manje Nego što nam treba. Padaj kišo tamna! Ružu nutrine nude bezazleno Promuklom dodiru dana da ga svlada.

Krakov, Stanislav - KRILA

Ama i nema nikakvoga posle. Mi smo ljudi za koje to posle ne postoji... Ljudi osuđeni na smrt... — Doneli su nam saveznika, gorogana, — radovao se jedan mali. Druga dva vojnika punila su lule, i gledala u suvog pisara Kazimira.

Plave malje drhtale su po mršavoj bradi. — Ćuti, ćato, stari buntovniče, kakvu smrt nam pripominješ... Njihovi obrazi su bili rumeni, a pleća široka. — Osuđeni ste na smrt a veseli ste.

— Da platiš, šta bi hteo, da pobegneš? — Pokupio nam pare pa hoće da beži... — Odmah pare, položaro, ili ću te...

Prilike koje beže odozgo su sve češće. Uznemirenost ovde je sve veća. — Preseći će nam odstupnicu, čuju se vojnički glasovi, n njine glave se dižu iznad kamenih zaklona. — Šta je to tamo? Šta je to tamo?...

On se već uzdigao i očajno pogleda na jarugu pod sobom. Bombe prašte sve bliže i bliže. — Odseći će nam odstupnicu, — već struji dah nereda nad celim strojem, i vitla se sve više i više. Vojnici su ustali.

I ađutant sam ne zna, ali ipak poverljivo priča: — Pod kontra—napadom naši se povukli: izgleda da su nam čak i naše polazne rovove uzeli... — A da li ćemo, duško, i mi sada u napad? — smežurani kapetan zabrinuto pita.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Zalud ga ubeđujem da me tu fakt zanima. Pokatkad voda, kojom svakoga jutra peru brod, okvasi nam potpuno noge. Tada se seda Vuijevljeva kosa nakostreši od srdžbe i on larma k'o naljućena deca.

I kad su svi otišli na spavanje, ona je došla. Tako je prvo veče bila moja.“ Da bi došao da nam pravi društvo, on svoj uptljani triko, kaljave čakšire i duboke čizme preko kolena zamenjuje čistim plavim i belim

A da bi nam pokazao da to nisu jedine bele čakšire koje ima, on seda odmah na već počađaveli pod. Kako mesečine još nema, njegovo

Gospođica N. dolazi nam u društvo. Pošto joj je glas vlažan i mutan, a reči nagle, nema sumnje da je zaljubljena. Ne usuđujem se proveriti,

i Sezanu, kad se arhipelag Los pojavi na horizontu u predvečerje, prevučen golubijim plavim velom, i približi nam se naglo kao iz sna. To behu duga niska ostrva u produženju jedno iza drugog.

Ne zna se koliko će trebati brodu da iskrca i ukrca robu. Gužva. Čim nam kažu da će brod ostati do ponoći, ja i još dva mlada poznanika sa broda silazimo u već prepunu šalupu koja polazi

Prilazimo nekoj vrsti ogromnog mola podignutog na koljima, osvetljenoga sam o lampama što klate oni koji nam pomažu da se ispnemo. Preko keja se vidi drugo široko platno vode obasjano jedva mladim mesecom.

Uzvici noćnih ptica i majmuna imaju čar našeg laveža pasa. Mladić–crnac koji nas vodi, boj, nudi nam svoju gospodaricu koja je „skoro belica, grudi uzdignutih, kratke kose i nimalo stara: svega petnaest godina.

Crni ludi uvijaju se u plašteve, mašu nam rukama, smejući se odlaze u noć. Lepe uspavane devojačke oči gledaju nas predusretljivo.

To je živa bronza koja raste kao biljka i kao zver već četrnaest godina. Odlazi da spava; da bi nam pokazala da je bogata i da joj daju poklone, pokriva se kratkom žutom atlasnom maramom.

Ostavljamo devojkama pet franaka, na čemu su nam beskrajno zahvalne; polazeći upadamo pogrešno u jednu odaju gde nailazimo na nežnu scenu između jednoga mladoga

Mladi čovek skače sa postelje i ljubazno nam pokazuje put. Mi mislimo još uvek da je to jedan od naših trkača pus–pusa, i hoćemo da ga silom upregnemo, da ne bismo

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

RADAK: Mirno? ISAK: Kao kip! RADAK: I sad si kao kip: Na tvome licu kap ne ostade Od one krvi što nam kazuje Da život kuca još u grudima... Vuče! Podaj mu nek’ se napije — U pljosci biće rakije — Nek’ se okrepi...

(Glasno.) Sad zbogom, ljudi! I dalje ćemo gorom lutati, Kad nam već puta kazat ne hteste! GLAVAŠ: Ni korak dalje! Bar ćerci ne dam starog vojvode Da lica svoga ružom mirisnom

Il’ je besnilo Što te o méni, možda, snalazi?... Vezir nas čeka, more, Sulejman! Pa teško tebi, ako dočuje Da si nam puta trenut jedini U ovoj gori silom prečio! Dete mi puštaj!

RADAK: Jeste, od njega. I on te glavom lepo pozdravlja Da ga sa jednim čamcem dočekaš. Mogu nam gosti doći odnekud, Pa, bo’me, gledaj da je spremljeno!... JANjA (u sebi): Ovo je gorak hleb!...

— Ja samo da vas nisam video!... VUK: Dva, tri li sata beše po ponoći; kiša i mrak, samo što munje svetlucaju... Već nam stražari i kapiju otvoriše, a baba iskrsnu, bog je ubio!... „Hajduci!“ viknu, a glas joj po noći krešti kao u buljine...

Da je noću vidim bih od nje u svijet bježao! PRVI TURČIN (gleda kroz prozor): Ta to je ona noćašnja vještica te nam izdade hajduke... Baš nikoja druga do ona!... DRUGI TURČIN: Eno je đe dolazi! DRUGA SCENA Pređašnji. Stana dolazi.

Šupljike suve starog nasipa Isisale su žeđu lakomom Prsiju mojih dušu živosnu... PRVI TURČIN: Eto nam šale... Ide! TREĆA SCENA Vezir Sulejman dolazi. Turci se uklanjaju ustranu. SULEJMAN: Šta je to?

Radače!... Vuče!... Gde ste sad?... (Radak, Vuk i Isak ulaze.) RADAK: Šta je, Stanoje? Što si nam danas tako klonuo? GLAVAŠ: Nje nema tu!... ISAK: Nema je? VUK: Kuda li ode?

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

— Hm, hm... Ne, ne, to nije moguće! Mi smo preduzeli sve mere, predvideli smo sve; Turci nam se i ne nadaju, mi ćemo ih napasti nenadno: oni ovde i nemaju velikih odeljenja, to su samo pojače avangarde; mi ćemo ih

Komarov reče: — Okrenimo se; ako budemo pogođeni da ne bude u leđa; moglo bi nam se reći da smo bežali. Okrenemo se. Svi smo bili na konjima, Komarov je pisao dalje; ja stanem razgledati okolinu.

Pa vojuje li se s takvom pameću, s takvim znanjem i s takvom spremom?! Neka nam dobra cpeća bude na pomoći, ali ovo ne sluti na dobro. Oko 6 časova u veče vratim se u Aleksinac.

Ima mnogo ranjenika, među njima je, čini mi se, i Ilja. Kako nam je skup svaki čovek, a kako smo danas lakomisleno stotine izgubili!

« Da ružnih udesa! večito se nešto bunimo i sami sebi smetamo. Vidi se da nam nešto nedostaje. Puškaranje oko Glogovice trajalo je do mraka.

s konjicom, na drugoj se strani šanca začuše glasovi: — Eno ih, eno, vičite ove naše neka se uklanjaju s poljane, da nam otvore mesto za pucanje. Okrenem se tamo. Baš kad sam prolazio pokraj Černjajeva, Komarova i dr.

a Turci, spuštajući svoje levo krilo da opkole šanac, zauzmu ovaj rov, načičkaju se u njemu i otud su se spremali da nam grunu s leđa i boka.

Ćutanje! — Gospodo, ko će ostati ovde? — ponovi đeneral. Opet ćutanje... no u tome nam pritrča Dimitrije Antonović Holštajn (on je tu bio u šancu za vreme prvog juriša iskakao je na bedem i govorio

Turski kuršumi doletali su čak amo i opet nam rane nekoliko konja. Bile su i turske granate ovu bateriju, ali su preturale; turski topovi skoro isključivo bili su

Hoćemo li mi sami moći na proleće da obnovimo borbu sa pribranom Turskom, ako nam ko ne priskoči upomoć? Ne možemo. A ko će nam priskočiti u pomoć?

Ne možemo. A ko će nam priskočiti u pomoć? Bugarska leži obćorena, Bosna i Hercegovina takođe, Grčka i Rumunija mudruju, dvoliče — dvoličnost

Oni tako govore ili stoga što su u našim rukama, te žele da nam polaskaju, ili je to običan turski šeretluk da nas zavaraju da ce ne pripremimo, pa da nas napadnu iznenada nespremne.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Samo sakri jadu traga, Ta sakri nam vaj, Nemoj da te pozna draga Da si uzdisaj. „Ne brini se, neće znati Da sam mučenik, Kad obučem svilno ruvo,

A sevne li i zamagli I zagrmi boj, Pokaz’ću ti da sam i tu Soko branić tvoj. Ljubi mene ljubovanko, Nek nam sreća sja, Ako ne znaš šta je ljubav, Učiću te ja. XXV Oj, ružice, cvete viti, Ti se nemoj ponositi!

HHHI Ala su nam srca blizu! — Slušaj, draga, tišina je, Po kucanju rekao bih, Zakleo b’ se jedno da je. Oh, kako bi bila prazna,

Anđeli bi hteli Sreću smrtnih ljudi, Oni bi oteli Ljubav nam iz grudi. Ovako nam lepe Sreće i ne slute. — Neka srca strepe! Neka srca ćute!

Anđeli bi hteli Sreću smrtnih ljudi, Oni bi oteli Ljubav nam iz grudi. Ovako nam lepe Sreće i ne slute. — Neka srca strepe! Neka srca ćute!

A ko će je popeti? A ko bi, nego ti, Ti božja prva ćeri, Ti sveta ljubavi! Pa id’te, molitve nam, Kud ste se spremile, Bog će vas rado primit’ Od ćeri premile!

Aj, vi noći, niste noći, Već anđelska krila, Gde bi noćca tako divna, Tako brza bila. LІІ Putujemo. Voz nam leti. Beže polja, beže njive, Beže lipe i jablani, Pa i vrbe žalostive.

Ni reči naše neće Svetinju rušit’ tiju; Čujemo samo jedno, — Kako nam srca biju. LVI Nebo gori, zvezde gore, Sve na zemlji spi, Samo ljubav nema sana, A s nom ja i ti.

Eto nama mala sveta, Eto nama stan, Sve milina, mesečina, — Ne treba nam dan. LVІІ Jesen bila žalostiva, — Sačuvaj te Bog! — Sedi bliže, ljubo moja, Blizu srca mog!

LXVIІI Ta želela si sina, Eto ga imaš sada. Evo nam sna na javi, Evo nam živa nada. Evo nam jarka sunca, — Sad nigde nema tame; Evo se smeši na te, Evo se smeši na

LXVIІI Ta želela si sina, Eto ga imaš sada. Evo nam sna na javi, Evo nam živa nada. Evo nam jarka sunca, — Sad nigde nema tame; Evo se smeši na te, Evo se smeši na me.

LXVIІI Ta želela si sina, Eto ga imaš sada. Evo nam sna na javi, Evo nam živa nada. Evo nam jarka sunca, — Sad nigde nema tame; Evo se smeši na te, Evo se smeši na me.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

A jezik se zalepio za nepce. Naiđoše neki vojnici, te ih zapitasmo za izvor. „Ispod ovaj kamen curka“ — i pokaza nam rukom na jednu stenu. Vojnici potrčaše. Napravi se gužva. Komandant bataljona odredi mene da uspostavim red.

Bilo mi ga je ipak žao, te mu priđem i zagrlim ga. On me poljubi... Obojici nam potekoše suze... Mrak je pao uveliko. Komandant mi beše poslao smenu, te se vratim u bivak.

Ljudi su ćutali. To je ono mučno i teško stanje neizvesnosti, šta li će nam doneti sutrašnji dan. Ja se već i ne sećam više u koliko sam sve borbi dosad učestvovao.

Zi-u! Zi-u! — zvižde kuršumi. To se još i moglo podneti. Ali jedna naša baterija ispred koje smo stajali, iskida nam nerve. Trupkamo u mestu. Nestrpljivi smo. Neka nam narede juriš, ili neka nas već jednom sklanjaju sa ovoga mesta.

Ali jedna naša baterija ispred koje smo stajali, iskida nam nerve. Trupkamo u mestu. Nestrpljivi smo. Neka nam narede juriš, ili neka nas već jednom sklanjaju sa ovoga mesta.

„Večeras moramo da smenimo pešadiju — govorio je. — Sada treba da iziđemo gore sa komandantom odreda, koji će nam odrediti odseke, da ne bismo noćas lutali po mraku.“ Išli smo slobodno, jer smo još uvek u mrtvom uglu.

Naravno. Utom izlete pred nas jedan ordonans, koji nam objasni gde je zaklon komandanta bataljona. Nije bilo daleko. Sjurismo se kod njega.

U četi nema više od pedeset pušaka. U rovovima se nalazi vojnik do vojnika na četiri metra rastojanja. Onda nam je detaljno objasnio situaciju. „Mi se ovde nalazimo na poslednjem pragu. Toliko smo još uspeli.

Po živosti vatre neprijatelj je mogao odmah uvideti da ima posla sa nekom novom trupom. Izgledalo nam je kao da su se zbunili, jer su najednom zamukli, i na frontu zavlada tišina. Pokušavao sam sada da se snađem u rovu.

Išli smo toliko žurno da nas municiona kolona nije mogla stići. A pešaci su mislili da imamo municije, te nam ništa nisu ostavili.“ Uh, uh, uh!

A pešaci su mislili da imamo municije, te nam ništa nisu ostavili.“ Uh, uh, uh! — Ne ostaje nam ništa drugo nego da se vojnicima naredi da ne smeju da opale nijedan metak bez našeg naređenja.

On ugasi palidrvce i, ispuštajući dim cigarete, produži: — Svi smo naslućivali da nam nešto spremaju... — Probaju vam glas — veli Mišić. — Znam ja tu njihovu taktiku.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

do te opake mere da smo se čitavoga toga u poeziji zanimljivoga stoleća odrekli jednim mahom, velikodušno, kao da nam se zbilja presipa.

I videće se, nadam se, da njegova pojava, onakva kakva nam se, a uvek delimično, čas skriva čas otkriva u nekim njegovim najranije datiranim stihovima, ni idejno ni stilski nije

izrazio dovoljno snažno u pesmi Mome rodu: Rasuti svuda, srpski smo narod mi, I gorko piće gasi nam često žeđ Kad nož nepravde ljute kolje Decu i ženu, i starce, ili Kad tajna zamka veru nam tišti, i Sovjest pristeže.

narod mi, I gorko piće gasi nam često žeđ Kad nož nepravde ljute kolje Decu i ženu, i starce, ili Kad tajna zamka veru nam tišti, i Sovjest pristeže. Obrana tome kam'? Kam' krilo slatko, moćni zaklon?

Obrana tome kam'? Kam' krilo slatko, moćni zaklon? Dušana davno nam nema, stuba Od koga sile Stambol je strepio! Ni Marka nema, strašnoga dušmanom, I snažna kopljem, buzdovanom.

Kada piše, Doboga uzdiše, Kad govori, Pedeset umori. — — — — — — — — Svakom u inat — Zaka nam je ablegat! Pesmica je, mora se verovati, ozbiljna, i bez sumnje određeno hoće jedno: da istakne vrline svoga čoveka.

Ni to se međutim ne bi moglo reći. Nesumnjivo je da nam je najjasniji Lukijan Mušicki, pa potom Sterija. Izvore građanskoj poeziji međutim, a njih je moralo biti, i ima, ne

Sad sluškinja naša bist, dala s nam pod petu. I svi moji proroci slavu vozljubili, s čadmi moji u ropstvu mene ostavili; dobro opšče prezrjevše, preko mene

Zaharija Orfelin MELODIJA K PROLEĆU Dično vreme nam prihodit, zima progonjava se, čto proleće već dohodit, ljeto približava se. Nebo čisto nam javlja se.

Nebo čisto nam javlja se. i svjetljeje izdaje se. o zlatoje proleće! Živopisci predstavljaju u sadiku djevicu, nakićenu nam izdaju i

Nebo čisto nam javlja se. i svjetljeje izdaje se. o zlatoje proleće! Živopisci predstavljaju u sadiku djevicu, nakićenu nam izdaju i prejasnu u licu, vjenac cvjeća na jej glavi, drži cvjeće k svojoj slavi. O zlatoje proleće!

svjetlost toplu dajut sve uveseljavajući, vjetri južni prohlaždajut ljeto pokazujući, i Denica ran' ishodit, sunce toplo nam dovodit. O zlatoje proleće!

Jakšić, Đura - JELISAVETA

I dokle ona stoji na moru, More će bola srce kidati... LEONARDO: Do tebe stoji, svetla gospođo! Ako nam tvoje nema pomoći, Detinjstva tvoga ljuljku zlaćenu Lubardama će dušman videla, Sin Arabije, besno rinuti U mutan

BOŠKO: Ha! ha! ha! gle Vuje ti! Međer i vuk se ume šaliti? BOGDAN: Pa kako, Vujo? De pričaj, kako još? Otkad nam svetla dođe gospođa, Valjda se dvorac sav izmenio? Sve po latinski?... Vila il’ kastel? Il’ tako nešto?...

BOŠKO: Ta brzo poče! BOGDAN: Brzo, boga mi, Na našu grdnu nesreću. VUJO: Ali ni Mlječići ne ostaše u dugu. — Dužde nam posla te kakve darove: pušaka, noževa, džebane — i još nešto su čime se knjige štampaju...

Ta ne izvukosmo li lane i ono što se kojeđe po crkvama nahodilo, te savijasmo višeke, — a bo’zna da nijesmo, crkve bi nam postale crkvišta?...

BOŠKO: Što li glavari? BOGDAN: Što l’ bedan narod, Ta tužna žrtva samovlaštine? BOŠKO: Da crne nesreće, Što nam u crnu zemlju donese! BOGDAN: Hajd’, da prolivamo krv! Al’ da je znati barem uzroka, Za koga teče poslednja kap. KAP.

BOGDAN: Ja glavarima. Sutrašnji dan je Za sabor Đurđe opredelio... BOŠKO: Idi, Bogdane, — kaži im Kakva nam zemlji preti nesreća, Pa nek’ se svaki muci doseća — Zbogom! (Boško i Bogdan odlaze.) KAP. ĐURAŠKO: A ja?...

— Kaza im: da nam je dužde Iz Venecije poslô štamparu, Pozdrav, oružja, džebane i sveg! — JELISAVETA: Pa?... Kapetane! KAP.

Il’ misliš ne znam ja — i ne zna rod Šta nam ta zmija tvoje ljubavi U otrovanim sprema grudima? Misliš da nismo čuli šta će tast?...

Ne prezireš li brata i zemlju? Il’ u tolikih naših glavara Ne beše seje, kćeri, unuke? Nego nam s mora done sinjega U Crnu Goru — crnu nesreću!... JELISAVETA: „Nesreću?...“ Jest, ja sam nesreća!

(Baca joj pred noge donesene darove.) Evo! I uzmi, naša nesrećo! Ej, brate, nikad nisam mislio Da ćeju nam se i sokolovi U mučnom lovu modrih visina Zavišću gadnom srca divijeg Ošinut krila oštrim peretom, Il’ konji brzi

Oružje! KATUNOVIĆ: Otkud oružje? VL. VAVILA: Otkud oružje? Da nam ga dužde nije poslao? VUKSAN: Svet otac jednu, te jednu, gospodo!

Kao da nije knjigu učio — Ne zna duždeve — ne zna prevaru! RADOŠ: Jest, oče! Al’ kad za dužda padnemo svi, Šta će nam posle njini mačevi? Šta će nam puške, što li štampara?

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Znam ja i osjećam nevolje tvoje i crni čemer što ti je stegao dušu tvoju. 3nam ja to sve i osjećam, ali mi ne daju pjevati o srećnim danima minula vremena, ali mi ne daju kukati nad opštim jadom

On se selu od svoje strane oduživô kako je i koliko je mogô. Kazivô nam je kad je koji svetac; kad se smije, Boga moleći, raditi, a kad ne smije.

— Selo je podiglo biljeg svojoj Slatkoj Duši. MRAČAJSKI PROTO Kad me baš toliko moliš, eto, hajdemo, pa šta nam Bog dadne! — poče Stevica, sin popa Jove, žilavo i okretno momče.

Kad nađe, da je sve u redu, ogrnu haljinu, sjede pred vatru, izvadi lulu, pa napuni. — Ono nam je — veli Mićan, pa se sagnu da metne ugljen na lulu.

— Ono nam je — veli Mićan, pa se sagnu da metne ugljen na lulu. — Ono nam je malo prije pričô Simeun kakav je zulum počinio u Majdanu.

U'vatio ga nekakav merak, pa oda i sijeva očima. Partenija nešto oblijeće oko njeg' a on ga mrko pogleda i veli: „3nam! Dosta! Budi mene miran!“ Objesi' ja još na ata kuburluke sa dvije grâše i kožne bisage.

Ali njegova laž, njegove, 'oću reći, bešjede, nijesu nikom na šteti. — Kakav je da je, naš je! Drag nam je. S onu stranu crkve čuše se promukli glasovi, odjeknuše potmulo kroz crkvu, razliše se i tihano, drhćući

— prošapta neko u mraku. — Ama, vi se nešto zagovorili o Simeunu i o starim kaluđerima, pa čusmo... Ne da nam se spavati... te dođosmo da... — zapleće jezikom otac Sopronija. — Ne šjedaj, Simeune, na tu klupu!

— Ne šjedaj, Simeune, na tu klupu! — viknu Mićan i podmače mu svoj stolac da sjedne. — Maloprije nam se ne'otice prosu kom, pa je, prošćeš, mokra. — Nije ni on najsuvlji — promrmlja neko iza kace.

Nas je, seljake, kažem vam, ovaj slavni sud od mlogo čega oslobodio. Ne riču nam više sa plandišta zadrigli bakovi niti nam bodu čeljadi; ne taru nam više silne volovanice plotova i ušjeva kô u ono

Ne riču nam više sa plandišta zadrigli bakovi niti nam bodu čeljadi; ne taru nam više silne volovanice plotova i ušjeva kô u ono staro, blentavo, tursko vrijeme.

Ne riču nam više sa plandišta zadrigli bakovi niti nam bodu čeljadi; ne taru nam više silne volovanice plotova i ušjeva kô u ono staro, blentavo, tursko vrijeme.

Bojić, Milutin - PESME

(1910) MRTVI BOGOVI Mudrosti dosta! O, pali smo nisko. U večnu noć nas naše vode zublje, A čini nam se sunce nam je blisko. Mremo bez svesti, tonemo sve dublje.

(1910) MRTVI BOGOVI Mudrosti dosta! O, pali smo nisko. U večnu noć nas naše vode zublje, A čini nam se sunce nam je blisko. Mremo bez svesti, tonemo sve dublje.

Sami u svome grcamo opelu, A čini nam se to je pesma dana, Pesma spasenja i života mlada. Krijemo prošlost s pohlepnošću vrana, Grcamo u snu večnih

Krijemo prošlost s pohlepnošću vrana, Grcamo u snu večnih maskarada, A čini nam se da zderasmo maske. Razlupali smo bogove i gordi Slušamo golih reči prazne praske.

Opijeni mržnjom, opkoljeni vriskom, Pripijene usne do krvi smo grizli, Moćna su nam rebra drhtala pod stiskom Prstiju, što međ njih neznano su sklizli.

Taj poljubac duše pio nam je do dna, I hiljade šara, vrelih kô strast lavlja, Igrahu kô oči dva pantera srodna, Dok nebesa siva bivahu sve

Plačemo kad ponoć pred oči nam navre, Stid nas da bez venca mremo u osami, I dižemo s mukom gorostasne lavre, Da bismo ih svesno sagoreli sami.

Čuješ li, to se mrtvi bude, Čeličnom reči da slave i sude?... A Pokolenje Sunca s gora slazi. 5. FANFARE Užežite nam luča svetlost punu, Fanfare zlatne slavu neka grunu, I dajte palu carsku krunu!

Ne tražismo Bog da siđe sa Sinaja. Ne tražismo da nam pošlje zapovesti, Ni da Mojsej ploče lomi razočaran, Niti u sutonu utrnule svesti U steni je izvor pouzdanja stvaran.

Pustinja je naša strašnija od one Kojom išao je narod izabrani. Pojeni smo krvlju vrišteće Gorgone, No sumnjom nam nisu zatrovani dani.

(1916) BEZ DOMOVINE Misao nas jedna ranom zorom budi, Misao nas jedna celog dana prati, Misao nam jedna noću tišti grudi: Da li otac pati?

Briga jedna zorom kô dželat nas budi, Briga jedna vas dan u stopu nas prati, Briga jedna svu noć nagriza nam grudi: Je li živa mati?

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Baš pre neki dan opet mi je rekao: „Kad bi se mi orodili, gospodine kapetane, gde bi nam bio kraj!” ANĐA: Govorila sam joj, nije da joj nisam govorila, ali kad ga dete ne voli.

ALEKSA: Evo, ako hoćete, sve po redu da vam kažem. JEROTIJE: Pa tako, brate! Razume se da treba sve po redu da nam kažeš. Ja ne znam i šta ste ga okupili sa tim pitanjima pa samo zbunjujete čoveka. ALEKSA: Probudim se ja jutros rano.

TASA: Ala ga brzo uhvatismo! JEROTIJE: More, to je ono što ga još nismo uhvatili. VIĆA: I može nam još i umaći. JEROTIJE: Pa može, dabome, kad ovaj zapeo pa mi priča kako ga zavija stomak i kako ga diza noću.

JEROTIJE (prepade se): Kakav napad? MILISAV: Kad stignemo svi na svoja mesta, vi ćete, gospodine kapetane, da nam date znak zviždanjem. JEROTIJE: E, to ne mogu! MILISAV: Zašto? JEROTIJE: Ne umem! MILISAV: Šta ne umete?

ANĐA: Šta će ti pištolj, čoveče? JEROTIJE: Daj mi kad ti kažem! MARICA: Ama, što nam ne kažete...? JEROTIJE (razdere se): Dajte kačketu i pištolj, strogo vam kažem. Razumete li vi šta je to strogost?

JOSA (javlja se na vratima). ŽIKA: Ne puštaj više nikog! JOSA (povlači se). MILISAV: Steglo nam se srce, znaš već kako je, i jednako šapćemo i dogovaramo se.

Onda nam kaže sobarica: „Ja ću da kidišem na njega!” Ima, znaš, hrabrih sobarica, pa smeju tako da kidišu na čoveka.

KAPETAN: Ama, kakav je to lom? ANĐA: Porazbija ti ćerka sve po kući! KAPETAN: Gle, razbojnika? Zar malo što nam svima ovde okači repove, nego sad još i kuću razbija! Gde je ona? MARICA (dolazi i prilazi pravo ocu): Evo me!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Raičkovićeva transpozicija pesničkog doživljaja u prirodu i pejzaž izgleda nam stara koliko i sama lirika. Ali je on ipak moderan pesnik, koji u sasvim ljupke slike iz prirode unosi nešto od

Jakšić, Đura - PESME

Plamen i dim, gori nam lice, Mrki kô vuci dođemo svi — Ali gde beste vi, kukavice, Pudljivci hudi, lažljivi psi?... 1860. PIJEM...

Il’ oštru kosu da ga pokosi? Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?... Možda se krade da nam popije I ovu jednu čašu radosti? Il’, možda, suza ide žalosti Da nas orosi tužna kapljica?

Il’, možda, suza ide žalosti Da nas orosi tužna kapljica? Ili nam mrtve vraća zemljica? . . . . . . . . . . . . . . Vrata škrinuše... O, duše! O, mila seni! O, majko moja!

Dvesta ih je!... Dvesta druga, Što se svakom pravu ruga, Što s planina jadne raje Preko praga srpskog gazi, Da nam žene, da nam decu, Obeščasti i porazi... Na petoro... dvesta nji’ je, Sve nizama pomamnije’!

Dvesta druga, Što se svakom pravu ruga, Što s planina jadne raje Preko praga srpskog gazi, Da nam žene, da nam decu, Obeščasti i porazi... Na petoro... dvesta nji’ je, Sve nizama pomamnije’! Da l’ ostati u boj ljuti?...

Pa, Kozače, brate mili, Kad otideš tvome kraju, Kozačkome zavičaju, I zatreseš balalajku, Pozdravi nam staru majku — Ukrajinu... 1876.

Nastasijević, Momčilo - PESME

VRBE Vazda kad šumom vragolili, povedi s večeri na vodu. Da ne celujem usne no čelo neveseloj, teklo nam teklo na vale. Setno ti pramen kose zaleluja kô vrbi, gde nam se deli celovi?

Da ne celujem usne no čelo neveseloj, teklo nam teklo na vale. Setno ti pramen kose zaleluja kô vrbi, gde nam se deli celovi?

Da ne celujem usne no čelo neveseloj, teklo nam teklo na vale. SUTON Krila li to? Nenadno mahnu na tamu. Ili crveno jato potonu za breg?

Il’ se od bola posvetila, po kap nam ulja za lek iz neznani, miljem da svetli kandilo, bol tvoj gde živ još ostao, sejo, gde bela prominu.

Miloglasan je negde na zvezdi spas, što bolni pevač promucah ovde dole. Jer nema ruke da razdreši nam čvor. Al’ tamo, i na veke, zrak tvoj hoće li boleti? Tuđa iz tebe bića hoću li voleti? Smiluj se.

3 Mi horno, ruku pod ruku; na srcu toplo, škripi pod nogama sneg — zemljom nam zastrta svila. 4 Pa proleće nad nama plavetna raširi krila; sa tajne spade skrama, snom buknu u biljku klica, i

Skitnicama se nazvasmo, drumska nas popala seta, Putka i Ždrala satre nam put, i kola, kočijašu, Gde prominemo klone se i zaneme. Na konaku nam kao zloj vesti neradi, druže.

Na konaku nam kao zloj vesti neradi, druže. Široki drum daleki, odbegla tajna, Bolan sam prebolan, druže. Ne pristaj za mnom

PESMA RASPEVANOG STARCA Grdno li je neko nakazanje, Zlo skolilo na krštenu dušu, Opačina neka udarila: Ponese nam letina za priču Nu s njom eto i morije crne, Pa zacrni kud prokleta prođe, Nema koga da blaguje blago.

Bolest mine, nu eto nam gladi, Zlo se sa zlom bez promene menja, Čudi i jest te trajemo, ljudi. PESMA VEZILjA Ni brodi bez prebroda, Ni

Sveta presahnu Lazareva krv: nebesno nebu, zemlja bez duše. Agarjanska đorda, ni tri dni hoda, za leđima nam tu, do kostiju zaseca u telo.

I molimo te, i molimo, golu nam ostavi dušu, da imadnemo čim dati od sebe glasa! Gospodi, gospodi, propašću spasi nam dušu, kad nije drugog

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

— Neka, neka, čedo! Znam ja da ima. Nemoj da se pretrgneš. Znam ja. Samo ti da si nam živ... I jednako čisto kao umiljavajući mu se, ostavljala bi ga. Odlazila bi natrag kući.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Upor. i R. Köhler, Von fortlebender Seele in der Pflanzenwelt, Kl. Schr., 3, 274 idd). Da je v. l. senovita svedoči nam i propis da posle zalaska sunca »ne valja biti ni pod kakvim drvetom, osobito ne pod lozom, jer ćeš ograisati« (GZM, 6,

Sumornost i neodređenost ove skaske daju nam razloga da verujemo da je ona etimološkog porekla. Ali iz različitih imena ove biljke jasno je da je to senovita biljka,

pokupile, onda da nam uzmu ksmet«, i sl.) možda je docnija interpretacija običaja (cf. motiv kupljenja u narodnim pripovetkama, V—R

Da se mrtvac ne bi povampirio, meće se vrh njega, kako nam u pripovetki Prokleti kam kaže Stjepan Mitrov Ljubiša, »red ploča, gomila kamenja i navile drača« (Prip., 202; upor.

— I druge neke stvari mogu vezati dušu za sebe, i na taj način oduzeti joj slobodu kretanja, i mogućnost da nam eventualno čini zlo. Tu moć ima, na primer, kamen, o čemu v. moj rad u SEZ, 31, 1924, 56 idd.

sa dosta trave«, a sutradan ujutru, pošto ocedi sir, baci busen i venac u reku govoreći: »Kao što ova voda teče, tako nam teklo i mleko u ovoj godini« (SEZ, 83, 1971, 189).

na svome pragu dočekuju nevestu, posipaju je pšenicom i kukuruzom pevajući: »Evo nama neviste, Pospimo je šenicom, Da nam bude plodna« (ZNŽOJS, 45, 299); kukuruzom je posipaju da bi rađala mušku decu, a pšenicom da bi rađala žensku decu

Pasulj koji padne sa trpeze — verovali su stari Grci — ne treba dizati, jer je to (po jednom objašnjenju koje nam je sačuvao Aristotel) hrana za kakvu dušu koja je tu u blizini.

Ima još jedna biljka — ili, bolje reći, jedan biljni supstrat — koja nam može osigurati večiti život — to je jedna na prvi pogled tako obična stvar kakvo je seme od beloga luka.

Ćipiko, Ivo - Pauci

—A što? —Odlučio sam se za te! ... Hoćeš li? —Ko nam brani? — uzvrati cura. Rade je snažno uhvati za obe ruke. Djevojka se ne otima, već ga gleda ravno u oči.

Tako živo, nemilosrdno gazeći, oboje se zagrijaše. —Evo, ovdje nam je ložnica! — okrete se curi Rade i ustavi se kod torine, pa pokaza na kolibicu pokrivenu debelim snijegom, u kojoj se

Božica se sleže, srebreni đerdan s nje zvekće, a Rade, ulazeći za njom, veli joj: — Pod mojom novom kabanicom biće nam, vala, noćas ljepše i prostranije nego u kući... ...

Oko njih leži satrven, pogažen snijeg, i lijepo se vidi trag njihovih noćašnjih stopa. —Volila bih da nam je novi snijeg zameo trag — veli Božica, kao poplašeno gledajući oko seba pogaženi prljavi snijeg. — Ne budali!

Komu bi po zakonu pripalo? —Pripalo bi nama dvoma braći: meni i Iliji, udatoj nam sestri, djedu i babi po pokojnoj mu majci. Tako mi reče bilježnikov pisar.

— veli joj. — Da ti se osvetim, za inat, da! Ih, slatka li je tuđa žena! ... Da se milujemo, Mašo! — Ko nam brani?

—De, ti! —Vidiš, ja gdjekad sam o svačemu mislim... pa mi čisto pamet stane. Ne znam radi čega brani nam zakon i pop ono što nam je najmilije?

—Vidiš, ja gdjekad sam o svačemu mislim... pa mi čisto pamet stane. Ne znam radi čega brani nam zakon i pop ono što nam je najmilije?

Ljubi li te ovako nestrpljivo tvoj Marko? — I, govoreći plaho, rasijano, nasrće na nju. — Je li nam lijepo?... Što veliš? Maša ne odgovara, otupila je velika, neiskazana slast...

Pa neka bi i to, ali danas drukčije miluju! ... Meni se sve čini da su nam oni dušmani. Puče mi od neko doba pred očima; čini mi se, k'o misle: — Radi, štedi, muči se, ali ne za se, već za nas..

A mi računamo: daće mi, stavimo, oranica pedeset kvarata kukuruza; eto, to je, mislimo, čisto, kao da nam je iz neba palo, a ni brige nas za naš trud. — Što veliš, Rade! — začuli se Ilija kakve nadnice, kakav trud?

— Ali, osim toga ima i dućanskoga duga, i potrebe su svaki dan veće, pa hoće li se moći pošteno izići, da nam gospodar u oči ne udara? — veli ocu i, gledajući u vatru, prpa ožegom žeravu.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

takav i zadobio ranu braneći ovaj kraj od razbojničke najezde, da smo mi nezahvalnici i da brzo zaboravljamo učinjena nam dobročinstva. Prohor Iguman se uzvrpoljio.

Makarije Hvala svevišnjem Bogu. Dorotej se vratio s Lauševe kule i rekao nam da se više ne brinemo. Stigao je, kaže, u zadnji čas.

Rekao sam mu da je Lauš mnogo učinio za naš manastir i da smo dužni da mu budemo zahvalni zbog toga. Poklanjao nam je hranu u nerodnim godinama i drva za vreme dugih zima.

Poklanjao nam je hranu u nerodnim godinama i drva za vreme dugih zima. Dao nam je imanje u Karču, zaseok Paliće, sazidao kapelu, o njegovom smo trošku popravili konak.

u svojim molitvama nego što pominjemo druge ljude, a mi smo ovde da se molimo podjednako i za onog najbednijeg koji nam nikada nije dao ni kokošije jaje ni šaku žita; za takvog možda i najviše jer je njegov život ovde na zemlji bio prepun

Kad je gospođa oterala i kad to saznadosmo po povratku sa vojne protiv razbojnika iz Usore, otvoriše nam se oči. No beše kasno. Uzalud je nekolicina naših tumarala uokolo ne bi li je našla i vratila. Nigde je ne nađoše.

u poteri za Brzanovim pljačkašima, kroz jesenju tmoru i magluštinu, svi smo nosili, ušivene u pojase, amajlije koje nam je Janja dala na rastanku.

Imalo je za čitavu vojsku našeg gospodara kralja Stefana Uroša Drugog Milutina Nemanjića. Verovali smo da će nam sačuvati glave. I zbilja od nas trideset samo su dvojica poginula a trojica ranjena, među njima i Lauš.

Jedva smo čekali da se vratimo u Vratimlje. Imali smo nekoga ko nas očekuje i bilo nam je lakše da podnosimo pasji vojnički život po neprohodnim šumama i strmim klancima. Janju nismo zatekli.

Neki su to odmah doveli u vezu sa Janjinim progonstvom. Počeli su da govore kako je za sve kriva Jelena, jer nam je uzela sve što smo imali. Izbijale su tuče, nesloga se među nas uvukla.

se smirila, kaže, bolest je ukroćena i neće biti opasnosti da se ponovo povrati samo ako budemo pažljivo činili ono što nam on bude savetovao. Dao je uputstva sluškinji Mileni i njenom sinu kljastom Tihomiru. Neće više dolaziti.

Neka nam ne dodija činiti dobro, jer ćemo u svoje vreme žeti ako sada ne malakšemo. Prema tome, dok imamo povoljnu priliku, činim

Ilić, Vojislav J. - PESME

III Sve što god živi - svom se padu kloni; Promenom vreme označava hod; Ono nam daje veru i obara, Slabi i snažni ceo ljudski rod.

Mi smo od njega čuli kako je na nebu bio, Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome; Ali od toga dana majku je slušao lepo, Posle je, zanata radi, u varoš otišô s

Svaki žbun me sebi, svaki cvetak mami, I potočić bistri što nam žubor šalje, I vis Filopape u jutarnjoj tami. Strašan u samoći, kao sveta gora, Na drevni me Olimp u osami seća, Ja

Mili glas Utehu neka budi, Da njezin melem krepi nas, Ranjene naše grudi. A tvoje pesme bajki san, Dok tuga duh nam mrači, Na lepše vreme, lepši dan, Nadeždu neka znači!

Osam je puta cvetô cvet, Toliko svenu puta, I njih nam zbrisa smrti lêt, Obori zemlja ljuta. I zalud kliče vrtar mlad, Grobnice ćute neme, Njih gusta tama krije sad, I nemo,

Osam je puta cvetô cvet, Toliko svenu puta, I njih nam zbrisa smrti lêt, Obori zima ljuta! I zalud kliče vrtar mlad, Grobnice ćute neme Njih gusta trava krije sad, I nemo,

Eto to je program, neka svako vidi: Pišite nam Srbi, kako vam se svidi? Crni domino 22. januara 1887. g. Ali slabo bogami da ću kazati gde sam.

Tvoj burni talas tvoje međe roni Izmeđ Srbije i junačke Bosne. Šumi, ah šumi, s blagoslovom boga Neka nam uši oglunu od toga.“ 7.

O Febe, bledi Febe, Ti svetli u samoći... Suzama molim tebe: Svetli nam, bledi Febe, U bračnoj našoj noći. Vi zvezde na visini, Vidite l' moju tugu? Ja plačem u tišini...

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

razrogačenih očiju, sa jezom i verovanjem, tako treba i o svetu i njegovim tajnama govoriti u slobodnoj prirodi, gde, nam se čini da udišemo njen životni dah i čujemo njen šapat.

Pod vedrim nebom, koje nam otvara vidik u dubine prostora, dobivaju pitanja o sudbini sveta tek svoje pravo značenje; na hartiji nam ona izgledaju

nebom, koje nam otvara vidik u dubine prostora, dobivaju pitanja o sudbini sveta tek svoje pravo značenje; na hartiji nam ona izgledaju skoro beznačajna.

„Sve smo mi takve! Htele bismo mnogo da znamo, i toliko smo ljubopitljive da nam naše nestrpljenje ne dozvoljava da učimo.

Vasiona je suviše ogromna, a da bi se mogla strpati u jednu knjigu, u kojoj bismo opisali kakvom nam se ona ukazuje i kakva je u istini. Poduhvatiti se takvog posla, značilo bi precenjivati i sebe i čitaoca.

Ili, još bolje, u obrnutom redu. Daleki let kroz vekove pokazaće nam kako se priroda postepeno otkrila čovekovom oku. To otkrivanje je uzbudljivo kao igra lepe Salome.

Neka uobrazilja pokreće naša krila, a buktinja, nauke neka nam svetli kroz tamu. Ja je već držim, upaljenu, u ruci da bih, čim stignete ovamo, ostavio ovu moju radnu sobu, koja mi je

No zato nam svaka vedra noć otvara kroz nebeski svod široki izgled u dubine prostora. Onda vidimo nebo obasuto bezbrojem sitnih

Prelistajmo ovu knjigu sa slikama starih nošnji, izaberimo ono što nam treba, a dobro nam stoji, pa prođimo kroz ova gvozdena vrata u zidu pored peći, stvorićemo se onde gde zaželimo.

Prelistajmo ovu knjigu sa slikama starih nošnji, izaberimo ono što nam treba, a dobro nam stoji, pa prođimo kroz ova gvozdena vrata u zidu pored peći, stvorićemo se onde gde zaželimo.

Na kraju ove aleje leži cilj našega putovanja, a njemu se smemo približiti tek kada nam izdišući plamen na njegovom žrtveniku dadne znak da su svi svetovnjaci ostavili ovaj sveti deo varoši.

Noć se spustila, ali se na horizontu rumeni pun mesec, a aleja palmi pokazuje nam naš put. Kraj toga drvoreda presečen je, kao testerom, ogromnim zdanjem.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

To nam dokazuje i činjenica da ju je pola veka kasnije (1818) Mihajlo Vladisavljević preradio (dodavši joj nekoliko svojih stiho

Predzmajevsku epohu je nužno poznavati pošto nam ukazuje na uslove u kojima počinje da stvara Jovan Jovanović Zmaj. Ne zaboravimo, i njegova poezija za decu nastaje na

Zorana Opačić PESME MELODIJA K PROLEĆU ZAHARIJE ORFELIN Dično vreme nam prihodit, zima progonjava se, što proleće već dohodit, ljeto približava se. Nebo čisto nam javlja se.

Nebo čisto nam javlja se. I svetljeje izdaje se. O zlatoje proleće! Živopisci predstavljaju u sadiku djevicu, nakićenu nam izdaju i

Nebo čisto nam javlja se. I svetljeje izdaje se. O zlatoje proleće! Živopisci predstavljaju u sadiku djevicu, nakićenu nam izdaju i prejasnu u licu, vjenac cvjeća na jej glavi, drži cvjeće k svojoj slavi. O zlatoje proleće!

toplu dajut sve uveseljavajući, vjetri južni prohlaždajut ljeto pokazujući, i Denica ran' ishodit, sunce toplo nam dohodit. O zlatoje proleće!

O zlatoje proleće! Po svjem svjetu svjetlost krasna svetlo sve javljajet sja; sunce, luna i zvjezd jasna toplotu nam dajetsja: zemlju, ljude obimajet i sve stvari zagrjevajet. O zlatoje proleće!

Mi ćemo ti hvalu dati, Hajdmo, hajdmo dok je maj, Hajdmo svi u gaj! Slavuj će nam popevati, Dok ne bude danu kraj, Mi ćemo se naigrati, Vesel' će nas mili maj – Hajdmo svi u gaj!

Strašno li se zlotvor sili, Sve krvavi pokri krili, Ljube ljubi, đecu gazi, Časnome se krstu plazi, Na kolju nam ječe braća – Al mu ajduk zajam vraća.

MOLITVA BRANKO RADIČEVIĆ Mesec jasni, zvezda jato I sunašce umiljato, Zoru što nam nebo šara A i munju što ga para, I tu silnu groma buku i holuje strašnu fuku, Ti satvori velji Bože Ko ovako jošte može!

Pa, Kozače, brate mili, Kad otideš tvome kraju, Kozačkome zavičaju, I zatreseš balalajku, Pozdravi nam staru majku Ukrajinu… (1876) O KOSIDBI MILORAD POPOVIĆ ŠAPČANIN I potok i reka, I lahor, i zrak, Sve ljubi, sve mazi

Jesen nam dođe – sazreo rod, Berimo voće – kupimo plod. Ko nije leti žalio rad, Bogatu berbu imaće sad. Ko vredno radi za veka

Stanković, Borisav - TAŠANA

dakle, da bi vi, živi, što više poživeli... SVI (upadaju): Hoćemo, dedo! Kako da nećemo da živimo. Samo ti nam kaži, pouči...

Kako da nećemo da živimo? HADžI RISTA (od radosti umalo ga ne poljubi u ruku): Hvala, dedo! Tako nam govori. Tako hoćemo da vidimo da si i ti međ nama odobrovoljen. — Tako! Hoćemo da živimo, kako nećemo da živimo?

Gotov li je ručak za nas? DECA Nano, nano, dade nam baka cveće. TAŠANA (grli decu): O, o, gle moji domaćini već mi došli!

Ne srećni što ćemo ti time vratiti ovo što si ti za nas učinio, nego srećni što ćeš nam ti dopustiti da ti štogod ugodimo.

Juče sam mog Asu zaženio i zaprosio mu devojku. I sada tri dana veselje. Eno ostavih gočeve i zurle da sviraju. I kada nam ti javi, jedva dočekasmo. SVI BEGOVI Tako je, jedva dočekasmo.

REŠID BEG Oh, mnogo je ubav život! Mnogo je sladak! (Čočecima baca novac.) De, bre, de! (Kafedžiji): Daj nam rakije! Nek je sve veselo, pijmo. Veselo, veselo!

Kad vi, a najviše tvoja kći, toliko nam obraz zacrniste, da ne smemo u čaršiji trgovine da otvorimo. SVI Jest, hadži-Risto!

KATA (koja je dotle nički ležala, skoči, Mladenu): Ne, čoveče, jedinče nam je! MLADEN (odgurnu je, hoće nogom u glavu da je lupi): Petom ću ti glavu razbiti!

« Pa odkuda on nije, i ako druge vere, a ono baš bližnji; komšija nam je bio, tu se rodio, odrastao. HADžI RISTA i OSTALI (kao perući sa sebe): Ne znamo mi to, ne znamo.

Iz daljine se čuju puške i halabuka. Ulazi jedan bratstvenik. BRATSTVENIK Mladene, pobeže nam Saroš. Begovi ga opkolili i na konjima odjurili s njim. Ne mogosmo da ih stignemo.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Možda u njoj sevdah polako zori... sad je još dete, ali daće Bog, zapevaće jedared, doneće nam proleće u kuću, kad odraste...

— Ne tuži, Milice; lepo mi se čini da nam u tim rečma ostade duša detinja, pa kao da je i on tu — i Bošku zasvetli fenjer u očima.

— Šta misliš, da li da kupimo ono Šnorovo imanje? Jedan Švaba bi nam se skinuo s vrata. Skupo jeste, ali je lepo. Nekako okruglo, na sve strane izlazi na puteve, zemlja je odlična, a

Mi, Perčinovići, sišli s planine, ne šugavci, nego ljudi od soja, radili i stekli, niko nam nije bio neki naročiti rasipnik, i, kako znaš, što imasmo, ne sačuvasmo! Je l' nas vidiš!

— Gospa Nola sad uzdahnu, i malo stade. — Prijatelj ste nam stari, pa mogu da kažem sve što mislim. Bez moje dozvole, i protiv moje zabrane, nađe načina da se oblači u čirake,

Gospodin Joksim, kao uvek, imao je odvojeno mišljenje: — Gle, ode nam Ofelija! Šteta. Sad smo bez Ofelije. Uostalom i bez Hamleta smo, i bili, i bićemo, verujte gospodo!

Šta znamo šta su nam sve radili dedovi i pradedovi! Ja znam toliko da mi je mati odbegla za oca moga i da se začelo prvo dete pre venčanja.

'Ajd što je nagao na reči i na udarcu... To nam je od dedova ostalo, svi smo takvi. Nego karta ne valja, to Srbi nisu izmislili...

— Mislili smo Todor i ja da će nam Julica biti kćer jedinica. Ali Julica ni u čemu nije htela ono što smo mi hteli...

— Pitate, kako smo i šta radimo Julica i ja. Ne plačemo. Suze su za male jade, moja gospođo. Obadve radimo ono što nam je sad pos'o. Julica zapira muža i povija ga u pelene, i ćuti i trpi. Ja tražim ko će te pelenke prati.

— Nano, svi kažu da si dobro radila kad su uzela nas puno da nas vaspitaš i školuješ i budeš nam bolji roditelj od roditela. Nemoj se kajati, meni je onda teško i žao. Mi ćemo ti pomagati, brige ćemo deliti.

se pokuša s vrstom zvaničnog uviđaja; — jer, naposletku, ne možemo dozvoliti da Milušić, pošto je Boga odrekao, obori nam sad i silu zakona. Ja imam, verujte ozbiljnih teškoća u sudu.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Vaš junak od šesnajst godina ujašio konja, pa bega; mi sad za njim da trčimo, a i ne poznajemo ga. Pripovedite nam najpre tko je on i otkuda je, je l’ od velike familije, koliko mu otac ostavio novaca, kakvog je stasa, oće li se moći

Otud ćemo dakle mi lasno moći vući što god nam k delu nužno bude, a pri tom ćemo pri svakoj prilici uzvikivati da je naše sočinenije original, i vlašku onu poslovicu

Međutim je šteta što nam mlogopomenuti rukopis opstojatelnije o njegovom detinstvu ne javlja. Iz toga možemo zaključiti da sočinitelj istog

To je lepo, vrlo lepo od volšebnice, ali mi joj ni najmanje nećemo blagodariti na toj njenoj poslugi, budući nam je otela viteza i so tim nam preti povest prekratiti.

lepo od volšebnice, ali mi joj ni najmanje nećemo blagodariti na toj njenoj poslugi, budući nam je otela viteza i so tim nam preti povest prekratiti.

Ako budete snishoditelni razrešiti je — ona takve tajne u sebi sodržava, taki će nam pokazati neki put — ljubim vam ruku. ZAGONETKA »Nema stvari na ovom svetu veće od mene.

Uzmite, dakle, i vi stari kalup ako mislite da nam se dopadnete, inače badava je sva vaša šegačina i dosetljivost.« Ispovedam da me je ova predika zbunila.

Ja vidim da tolkujući moju materiju onim učiteljma podražavam koji nam jednu stvar na sto načina izlažu, i pri svakom načinu »razumete li?« viču; pa kad smo sto puta istu reč »razumete li?

Čimperič: A zar vi niste oženjeni? Gimnosofista: Naši zakoni zabranjuju nam donde ženiti se dokle gođ ne postignemo ono na šta smo zakletvu položili.

»Molim, g. sočinitelj! Ne bi li nam štogođ o modi, na primer o kapama ili šeširma kako se u mesecu nose, propovediti znali?

Braćo čitatelji, nama ne treba čudnovate trave da nam se tragovi iznađu; i opet se ni najmanje na to ne obziremo, nego uzimamo sebi neko pravo, kao da smo mi samo za svet,

ni jedna ženska neće unapredak dela vaša čitati, niti za vas poći; sada pak vidim da ste vi jedan osobiti čovek, kad nam muževe karate: i tako — možete se oženiti.« Verujem.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

vam se već sa koca keze Ionako vas nema i nema mene Hoćete li RUŽA NAD ČEGROM Je li ovo naš svet ili nije Kraguj nam plameni s lica pada Vepar divni srce napušta Noktima se hvatamo za poslednji dah Za šta da se uhvatimo Ni oblak da

plameni s lica pada Vepar divni srce napušta Noktima se hvatamo za poslednji dah Za šta da se uhvatimo Ni oblak da nam pruži ruku Ni kamen da podmetne rame Ni vreme u pomoć da pritekne Ko još smrti zube broji Niko crna preostala

će mu sijati Krunisana crnim zracima Crnoga sunca Kada se probudi PESMA ĆELE-KULE Svetozaru Brkiću Zamenilo si nam okati suncokret Slepim kamenom nelicem svojim I šta sad čudo Izjednačilo si nas sa sobom S prazninom u svom praznom

si nas sa sobom S prazninom u svom praznom zubu trovaču S kusom svojom večnošću Je li to sva tvoja tajna Zašto nam sad u očne duplje bežiš Zašto tamom sikćeš i grozom palacaš Zar je to sve što umeš Ne cvokoćemo mi vetar to Besposleni

je to sve što umeš Ne cvokoćemo mi vetar to Besposleni na vašaru sunca Kezimo ti se kezimo do neba Možeš li nam šta Rascvetavaju nam se lobanje od smeha Gledaj nas nagledaj se sebe Čikamo te čudo (1954—1971) POVRATAK U

umeš Ne cvokoćemo mi vetar to Besposleni na vašaru sunca Kezimo ti se kezimo do neba Možeš li nam šta Rascvetavaju nam se lobanje od smeha Gledaj nas nagledaj se sebe Čikamo te čudo (1954—1971) POVRATAK U BEOGRAD POVRATAK U

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Putevi su nam bili različiti. Ono ja što je poniklo iz moga prvoga plača prošlo je kroz život zalivajući se suzama.

godine. Hvala g. profesoru i sa moje strane što je to pitanje rasvetlio, te nam je stvar sad već svima jasna i neće nas više dovoditi u zabunu.

“ gospođa bi nam objašnjavala da on to kaže: „dobar dan želim!“ što mi naprežući do najveće mere i pažnju i sluh, nismo mogli nikako da

Gospa Stanka je bila jedna mlada, otmena gospođa, prijateljica naše kuće, koja nam je češće dolazila. Jednoga dana, kada sam zapazio na njoj izvesnu prošenu, postavio sam materi pitanje: — Zašto gospa

Imao sam i jedno originalno zadovoljstvo: kad nam dođu gosti na večeru, da im preturim džepove zimskih kaputa i izmenim stvari koje nađem po džepovima.

Prema tome, mi smo za sebe imali sve uslove koji su nam dozvoljavali da budemo neustavni, a neustavnost, kad to nema ko da spreči, izgleda da je jedno naše tradicionalno

Slučaj, koji nam je Mešulam izneo a koji je uostalom i svima nama bio poznat, bio je ovaj: naš plovan provukao se jednoga dana ispod

Plan je bio usvojen i sutradan po podne ministar vojni došao je na urečeno mesto sa jednim praznim jastukom. To nam je ujedno bila i cela ratna sprema. Tačno u 2 časa i 17 minuta otpočeo je napad.

mnom je još bio univerzitet, ali univerzitet nekako nismo smatrali kao školu u kojoj se uči, već samo „studira“, a to nam je izgledalo nešto lakše, nešto što se da prebroditi.

Ni tvoj rođeni otac neće uspeti da ti iskopa grob, jer ćeš na vešalima svršiti! Prema zanimanju oceva bio nam je određen i rang u učenju i vladanju.

sa učiteljevog stola te ih famuluz počistio i bacio na đubre, ili ih možda učitelj drži zaključane u fioci pa neće da nam ih pokaže. * Primena Vukove reforme kojom su otpali iz azbuke debelo i tanko jer.

Izmirili smo se sa tim faktom na jedan čudan način. Učitelj nam je jednom prilikom objašnjavao da čovek ima trideset i dva zuba, što se poklapalo sa trideset i dva slova u azbuci, pa

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Naša je artiljerija tukla bez prestanka njihovu pešadiju i držala je još uvek na izvesnom odstojanju. Jednoga dana javi nam se jedan pešak: – Pomlati nas njihova artiljerija i ostade nam žalba što ne možemo da se naplatimo njihovoj pešadiji.

Jednoga dana javi nam se jedan pešak: – Pomlati nas njihova artiljerija i ostade nam žalba što ne možemo da se naplatimo njihovoj pešadiji. Tačno, u određeno vreme, otvarala je paljbu nemačka artiljerija.

— u vojsci su nas naučili kojekakvim tričarijama, niko nam ne pokaza kako se pravi zavoj — ljuti se Luka. — G-r-r-u...

Samo mi, kao utvare, provlačimo se pokraj plotova. Komandir se saplete: — Pazite! — šapnu nam. Pređoh obazrivo jendek. U meni kao da je nešto pregorelo, idem gotovo ravnodušno.

Ista misao mučila je i komandira, i on zapita seljaka da li ima koji drugi put. — Evo, vod’! — pokaza nam on rukom u mrak. Jedva nazresmo između strnjika putanju. Samo, da li mogu tuda topovi proći?

Čuju pucnjavu, i taman mi na put, a i oni. — I to jest — odobrava narednik. — Jedino nam ostaje još ovo — produži komandir — da okrenemo na rukama topove i kare unazad. Da se lagano privučemo opet drumu.

Vatreni i ubistveni obruč se sve više stezao. Sa izvesnih položaja odstupamo bez borbe, da nam neprijatelj ne bi zašao iza leđa.

Upnite sve snage, da se odupremo neprijatelju još malo... Još malo, jer nam saveznička pomoć stiže i za koji dan mi ćemo zajedničkim naporima savladati neprijatelja.

Već zamoren, Kralj je seo na jedan trupac i zamišljeno gledao preda se. Govorio je komandant diviziona kako nam nemački aeroplani neprekidno dosađuju, jer otkrivaju naše položaje njihovoj artiljeriji.

Govorio sam ja njima ranije: kako bi bilo da poručimo ove aeroplane, možda će nam trebati... A oni meni vele: „Veličanstvo... ne treba nam.

A oni meni vele: „Veličanstvo... ne treba nam. Pratićemo mi četu vojnika u izviđanje, pa će nam oni podneti izveštaj.“ E, eto im, neka prate sad četu...

A oni meni vele: „Veličanstvo... ne treba nam. Pratićemo mi četu vojnika u izviđanje, pa će nam oni podneti izveštaj.“ E, eto im, neka prate sad četu...

Petrović, Rastko - PESME

Čudna nam želja duše potkrada: Da duša pomrlih stolu bude prizvata; U čas evo Dantona, za njim evo Marata: Bolno se grče prsti i

A na kartama da su slike ljubovca naših, o jada; I naših očeva i prijatelja, da l' znamo Il' samo nam se čini - i srca naša ranjava I krstovi i listovi? Daleko otiče reka Sava, Njeni talasi udaraju ispod prozora.

Ko kaže da pušenje škodi mladosti? Sad su nam grudi eksplozivne, Kad prvi dim pustimo Ugledaćemo u njemu plameni poljubac, I dokle ćemo se odbaciti polazeći u raj!

Pričekaj dok noć padne velika, vedra, Da tihom noći najzad pokrijemo nedra I proleće, koje nam danas srca probudi, Kao kriška će obraz cure da zarudi, U neveste zategnuti bedra: A pozno u noć kad sve spava, Dok

Nek je zdravo, nek je zdravo, o, proleće, Mladić radosni, nek nam u kuću uđe plodonosno, U kuću uđe plodonosno. Jer seljanke i seljaci I kraljevi i kraljice, I delije i dečaci, I sve ptice

U galop, u galop: Nosimo jedan simbol i jedan bol U galop. Nosimo. Grudi nam pune slutnja, I sebe ko jedan simbol; U galop: Nosimo simbol ali i bol, Kroz žita i kroza sve i kroz magle; Preda mnom

značenje mora da je čudno bolje; beli se drum u beskraj sve više izmeđ borja, sa njeg će na Kumov Put neosetno preći nam žudi; briše pesma moja: to oblak češlja kosu gorja.

zar svojim žuđasmo Za voćno tvoje truljenje i pad; Uz tajnu tela kad zagrizosmo u okean, Taj plod detinjstva kojim nam sazre san, I koga daleka glad odbaci u naše krilo.

Mi smo se peli uz planine A kroz granje i kroz gore Modra, Strašna - riblja - večera. Čudo bože! ogromnog čuda! Reči nam zvižde brže no kuršumi; Bože, spasi dušu našu u prašumi!

Čak i u istraživanju, kada smo izvesna bivstva predviđali i tražili ih, ova nam se obznanjuju samo preko otkrovenja tj. zapanjujući, i od toga trenutka tek preuređujući nas sasvim.

Kada bih došao k sebi, pred samim Božijim likom osetio bih svoj Trenutak bi nam se mešao dah i razroko bih posmatrao mu vid.

u sramu, da leži sa mnom on, Da ja sam njegov zao duh, on meni duh svetao, Da nema neba nit greha gde ne može nam biti dom Da praštati mi verno nije on nikad, nikad prestao, U časovima patnje ove da pati sa mnom i on.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

— htede tigar da stavi princezu sebi na leđa, ali ona ga gurnu od sebe i nasmeja se. — Ali, nigde nam nije lepše — uze Princeza dečakovu ruku i reče: — Vratimo se... Samo što je to bilo lakše reći no učiniti.

i do sedme stene dođe, proviri: veštice vare trave i poluglasno pevaju: Rastvarajte se trave, rastvarajte, nesan nam u san pretvarajte... Ključa voda u kotliću, babe između sebe šuškaju, okreću se. — Miriše ljudska kost!

Shvataju veštice da odlaganja nema, pa reče ona starija: — Vrati nam naše marame, otkrićemo ti tajnu... — Veštica utiša glas i reče nešto Varalici, ali je ni setna ni vetar ne ču.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Ceo svet laže, samo on, tvoj brat Stojan, ne laže. (Jetko): Evo, mi smo mu sestre, ti čak rođena, pa šta nam je za ovaj praznik dao i čime ponovio? Ništa. Ni »zelen list«. STANA (zamišljeno, za sebe): A, poklon, dar!...

Ali, da se ti ne ljutiš što ja ovako dolazim? MAGDA (grli ga): Čedo moje! Pa ti si nam gazda, sinko, šta mi protiv imamo. MARKO (ljubeći Stojana u ruku): Srećan ti dan, gazdo.

MAGDA Služili smo, gazdo. I sada te služimo. Živimo u tvojoj kući. I evo koliko te volimo i poštujemo. Znamo da ćeš nam, kao svake godine tako i danas, na ovaj veliki, Božji dan, doći.

Šantić, Aleksa - PESME

Iz ikonostasa Suh bršljan viri. Lako se talasa Izmirne pramen i blagoslov taji. Sva okađena miriše kô nam soba. Okolo žute lojane svijeće, Mi, djeca, sjeli, kô kakvo vijeće, Radosni što je već grudanju doba.

Uza nj, tek malko na šiljtetu niže, Kô simvol sreće, naša majka bdije; Za skori Božić košulje nam šije, I katkad na nas blage oči diže. U To bi halka zakucala. — ''Petar!'' — Usklikne otac — ''On je zacijelo!

Sva novom srećom ograne nam soba! Na svakom licu sveto, sjajno nešto. Sučući brke, stari susjed vješto Počô bi priču iz dalekog doba.

I dokle prozor hladna drma ciča, Mi svaku riječ gutamo nijemi; Srca nam dršću u radosnoj tremi Sve dogod ne bi dovršio čiča.

Zora je. Mi deca kraj majčina skuta U dvorištu stali, srce nam se trese — Otac, evo, svima iz jasprene kese Po marijaš vadi za sretnoga puta...

Gdje si? Da l' se sjećaš ispod grana tije' Kad gledasmo julsku noć i mjesec sjajni, Kad nam t'jelo prože slatki oganj tajni Pa dršćasmo Dugo kao breze dvije? Bog zna gdje si sada i da l' živiš jošte!

Za društvo nekad ne bješe nam stalo, O sebi samo govorismo dugo; No danas, draga, sve je, sve je drugo: Sada smo mudri i zborimo malo...

1906. MI ZNAMO SUDBU... Mi znamo sudbu i sve što nas čeka, No strah nam neće zalediti grudi! Volovi jaram trpe, a ne ljudi, — Bog je slobodu dao za čovjeka.

Sve tako dalje, tamo, do Golgote, I kad nam muške uzmete živote, Grobovi naši boriće se s vama! 1907. MOJA OTADžBINA Ne plačem samo s bolom svoga srca Rad'

1908. Muzi Gore nam plaču... Jauci su česti... Ustaj i crnu odeždu obuci; Svijetli putir ponesi u ruci i krepkom vjerom moj narod

neba Izbija mjesec mlad: Kô kletva bona, Kô jauk miliona, Ja čujem kako, s visine one, Silni čekići zvone: Hljeba nam! Hljeba! Hljeba! 1910. JA I MOJ PRIJATELj Sve me srce mome prijatelju vuče! On je bačvar. Ovdje stanujemo oba.

sam čekô na ove trenutke S nemirom srca i sa bolom grudi; Ja sam sit vreve i dosadnih ljudi I prazna doba što nam rađa lýtke. Oživi mene, noći bogom dana! Stupi, i tiho preko mojih rana Položi tvoje meko, toplo krilo!

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

, tzv. neistorijske pesme pomažu nam isto toliko koliko i istorijske da upoznamo prošlost našega naroda, tj. njegovu istoriju.

To je samo u dva-tri slučaja. U jednoj prilici majka Jevrosima savetuje Marka da postupi po turskoj želji: I bog će nam, sinko, oprostiti, a Turci nam neće razumjeti.

U jednoj prilici majka Jevrosima savetuje Marka da postupi po turskoj želji: I bog će nam, sinko, oprostiti, a Turci nam neće razumjeti.

Zanimljivo je da mnoge pesme pevaju i o Vuku Mandušiću, koji nam je poznat iz ranijeg ciklusa; ovde ga pesme smatraju kao Crnogorca isto kao i druge.

prota Nenadović rado slušao junačke pesme, tako su nam kapetani izbirali i dovodili najbolje pevače iz njihovih kumpanija); a u Kladovu i Brzoj Palanci imao sam gusle u kući,

U trenutku opšte malodušnosti i popuštanja neprijatelju odjeknuo je prekorno i čestito njegov muški glas: Bolje nam je svima izginuti no u Turke davati đevojke. On poznaje granicu na kojoj se gubi čast i opravdanje života.

ponavljanja u pesmi Marko Kraljević i Đemo Brđanin; gospoda hrišćanska triput mole Đema: Bogom brate, Đemo Brđanine, tu nam nemoj objesiti Marka, neće rodit vino ni šenica, evo tebe tri tovara blaga!

a zatim triput mole Marka: Bogom brate, Kraljeviću Marko, objesi nam Đema Brđanina, evo tebe tri tovara blaga! Izvanredno je kao umetnički izraz i ponavljanje kome je cilj, da istakne ne

on je hteo–ne hteo morao da odražava čitavu epohu u svoj njenoj složenosti i protivrečnostima utoliko više što nam je predstavljen kao realist.

Čuvši od Kosančića strašne vesti o turskoj sili, on kaže: Nemoj tako knezu kazivati, jer će nam se kneže zabrinuti, i sva će se vojska poplašiti, već ovako našem knezu kaži: ima dosta vojske u Turaka, al' s' možemo

Ali ta opšta istina ovde je rđavo upotrebljena. Ovo je — čini nam se — vreme kad je domaća vojna aristokratija već pokojna. Njoj više nisu potrebni ni ideali ni izlazi iz situacije.

Stara nam je majka na umoru, pak te zove da te blagosovi, da na tebe kletva ne ostane“. Kada Miloš sitnu knjigu primi, knjigu gleda

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

u glavi ima u knjizi Svi ljudi zajedno znaju sve stvari Knjiga glavu čuva šubara je kvari U SAMOĆI U samoći Sreća nam se ruga Nema ništa Bez najboljeg druga Drug će drugu Da ublaži tugu Drug drugove U svatove zove PUĆI ĆU OD

U cik-cak Al mi pobeže za dlak Že za dlak Ja mu rekoh O RAČE DORUČAK NAM IZMAČE OSTADE NAM PLIVANjE JEDINO UŽIVANjE Jednom kad je cvao mak Cvao mak Zacvileo moj stomak Moj stomak GDE JE

U cik-cak Al mi pobeže za dlak Že za dlak Ja mu rekoh O RAČE DORUČAK NAM IZMAČE OSTADE NAM PLIVANjE JEDINO UŽIVANjE Jednom kad je cvao mak Cvao mak Zacvileo moj stomak Moj stomak GDE JE ONAJ RUČAK LAK

moj stomak Moj stomak GDE JE ONAJ RUČAK LAK RUČAK LAK TU ŠTO BEŠE NADOMAK NADOMAK Ja mu rekoh STOMAČE RUČAK NAM SE OMAČE PREMALO SMO RADILI DA BISMO SE SLADILI Jednom kad je pao mrak Pao mrak Ja obukoh crni frak Crni frak

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— E, nećemo primati sve bjegunce iz škole, samo one najsigurnije, one koji neće nikom odati gdje nam se nalazi četa. — To si dobro smislio.

sveta suboto, i sveta Bogorodice Trojeručice, i sveta Stonogice, nosite ovoga svetog Papriku kud god znate, a vratite nam našu Lanu, makar bosu, amin! Sve uzalud. Stric otvara oči, a novi učitelj, stoji li stoji, i mršti obrve.

— I još sam nešto smislio, ali žestoko. — Šta to, šta to?! — u trku dopade Đoko i radoznalo užiži očima. — E, za tu nam rabotu treba i jedno magare. — Šta tu treba magare! — poskoči Đoko. — Evo mene. O-op, ja sam brži od svakog magareta.

! Kad bi sad kazali da se Sivac pravdao i kleo kako nije ni takao šešira, to ne bi bilo istina, nit bi nam ko vjerovao.

Zar ona, sirota, da čeči na kiši?! — Tako je! — složi se Jovanče. — Ona će nam preko noći čuvati logor, kad mi odemo svojim kućama. Slažeš li se, Nikolica?

— prošaputa Jovanče. — Ono je patuljak. Znaš, onaj iz priče. Mačak mu čvrsto steže ruku i promuca: — Hajde pa šta nam bude. On je jedan, a nas dvojica, bićemo jači. Upali samo da ga vidimo.

— složi se Mačak. — A šta ćemo u logoru kazati ostalima kad nas vide da ovako utroje dolazimo? — Reći ćemo da nam je Lunja povjerila šta će jutros u školi zakuvati, pa smo išli u ljeskar blizu škole da je dočekamo.

— začudi se Nikoličina mater. — Dok je Žuju negdje sakrio, vidim ja da nešto nije u redu. — Možda će nam poljar o tome nešto znati da kaže — reče knez. — Ej, ženo, je li tu negdje stari Lijan?

Na poluotvorenim vratima pomoli se starčevo špijunsko lice. — Tu sam, kneže viteže. — Deder, poljaru, bi li nam znao kazati, jesi li u posljednje vrijeme opazio neke dječake da se skitaju oko vode i love ribu? — upita knez.

kao... — Mene preskoči, i to valjanje — progunđa knez — nego nam onda reci jesi li bar u okolnom orašju ili kestenaru vidio kakve male nevaljalce da se pentraju po drveću?

— Samo se vi šalite, ali ako nas neko zaista uhodi, neće dobro biti — opomenu ih Jovanče. —Valja nam biti na oprezu. — Možda je neko prolazio kakvim drugim poslom pa slučajno upao — reče Đoko Potrk.

Potišteni Stric žalio se kapi sasvim ozbiljno kao da je pored njega živ živcat Jovanče: — Sad nam ne ginu batine ko kiša nebeska. Isprebijaće nas Paprika ko mačke.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

MOLITVA ONOM, KO SE OGRĆE HALINOM SVETLOSTI On se odeva svetom ka mi s haljinom; da odene i nas! Neka nam da, ako n bludnim sinovom, na naš prst prsten i obuću nam na noge, ako i nismo podnosili prekodna tegobe i od sunca

Neka nam da, ako n bludnim sinovom, na naš prst prsten i obuću nam na noge, ako i nismo podnosili prekodna tegobe i od sunca peče!

Bojim se Boga i mojim ušima jerno nisam preklanjao ih na tvoje nam svetovanje na dobro; da ne dočujem od tebe toga strašnoga glasa: Id'te od mene prokleti, u oganj večni!

Strepim od smeha mi nisam hajao što nam za smeh preti Hristos: Teško vam za vaš smeh, doposle vrlo ćete vi plakati i jecati za to!

dozivati ga dužan sam, a ja, krvavik, Boga zaboravih, koji me oda zla čuva; Davidu proroku nisam vnimao o tome što nam veli: Uvavestite se za ovo koji se Boga zaboravljate: da vas kadgod ne ugrabi pakostnik, a ne uzbude vam ko bi vas

LOVCI ADOVI Po okruglomu kolu ovoga sveta, kojeno se lasno okreće, vanja nam po tom kolu opipom hoditi. Opasno hodite, ne kako nemudri, nego kakono i premudri, i skupljajući vreme, zašto dni su

A zemlja si, Ne voda ni žustro vino, Ne po mnogu vremenu Opet ti je povratak U zemlju. NOĆ Da se paštimo, dokle nam sunce nije zašlo, Dokle nam nije smrklo I životna vrata nisu se zatvorila.

NOĆ Da se paštimo, dokle nam sunce nije zašlo, Dokle nam nije smrklo I životna vrata nisu se zatvorila. Jerno noću ništa se ne može poslovati, Razilazi se trgovina, zatvaraju

To je svima poslednja izdata čast. BRZI KONjANIK A naši zli i dobri danci ujedno ka i senka skoro promiču i prolaze nam. Naš život, kano brzi konjik hitro ide da nas stera i skupi na kraj sveta, koncu nam žitka ovoga.

Naš život, kano brzi konjik hitro ide da nas stera i skupi na kraj sveta, koncu nam žitka ovoga. NESKAZANI SE SUKOBE SNAHODI ... Svuda više sve ispunjeno Bojanja se i straha Negoli koje slobode vesele.

I podrugat će se Našem grohotnome se smejanju! POSLEDNjI DAN Da nam je pred našim očima, na umu, obnoseći nam onaj nezagašeni, uvek plantiti oganj u duboku, bezzornu, večitu

I podrugat će se Našem grohotnome se smejanju! POSLEDNjI DAN Da nam je pred našim očima, na umu, obnoseći nam onaj nezagašeni, uvek plantiti oganj u duboku, bezzornu, večitu noć, bezmesečnu i bez zvezda, misleći se kakvo će ono

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

— Imamo si, imamo — prekidaju je jednoglasno i složno tetke Kaliopa i Uranija. — Što ni treba ti pa da nam ga kazuješ?... — Ta što... ako ste, demek, čorbadžike? A zašto ima onaj reč: devojačka su vrata svakomu otvorena?!

I što će nam onda sve to?!... I pošto je ona čorbadži-Zamfirova, — onda daj policiju i žandare, trči po kućama p vinogradima, vraćaj