Ćosić, Dobrica - KORENI
Po detelištu su se pružale dve senke, primicale se jedna drugoj, ulazile jedna u drugu i stalno kretale od naviljka ka plastovima. Kao tanak led puckarala je detelina. Sunce se spuštalo u rumene kule oblaka.
Tola da je opogani? Ni orah mu iz ruke ne bi uzela. Šta sam to htela? Dođe joj da zakuka iz sveg glasa. Trčala je od naviljka do plasta, nabadala naviljke stida, njega, i bacala ih na gomilu. Sunce se sklonilo iza ruševina kula i planina.