Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Borisav Stanković BOŽJI LjUDI Sadržaj I ZADUŠNICA 2 II MANASIJE 5 III LjUBA I NAZA 7 IV TAJA 12 V MITKA 17 VI BEKČE 20 VII 22 VIII BILjARICA 23 IX PARAPUTA 25 H JOVAN 27 XI MENKO 28 XII
Tu Menko, Taja, Naza, Stevan, Ljuba... Svi oni. I, s obe strane ulaza, lepo poređani. Neki umiveni, zakrpljeni, s velikim torbama, bisagama u
III LjUBA I NAZA Iza groblja, do reke, živela je ona. Ispočetka u rupi, docnije načinila kolibu. I svakim danom je sve više i više
pod interes daju, pa kad je zadušnica ne samo što i oni ovamo dođu, nego ponesu i najveće bisage i testije za prošenje. Naza ih je terala. Čak se i tukla s njima. Zato su je ostali prosjaci i voleli.
Ako mu ko udeli — dobro, ako ne — ništa. Leži jednako. A otkada počela ona, Naza, da mu od svoga odvaja i daje, otada još manje je prosio a još lenje, upornije ležao. I Naza mu je zaista davala.
A otkada počela ona, Naza, da mu od svoga odvaja i daje, otada još manje je prosio a još lenje, upornije ležao. I Naza mu je zaista davala.
— I tu reč „sestru“ ironično bi naglasila. Starci bi se onda iskašljivali, drugi okrećali od Naze, namigivali. A Naza, od stida ne bi smela u nikoga da pogleda a kamo li da koga izgrdi i izbije, već bi krišom iz svoje torbe prenosila u
Ona, od stida, ćutala. On počeo i dalje da se šali. — Pa dobro, dobro Nazo. Pa, je li te Ljuba voli? Voli li te on? Naza od stida, zbunjenosti, počela da pocupkuje, premešta se s noge na nogu i ugušeno, tiho, da odgovara: — Hoće i on.
Kako hoće? — počeo pop da se jače šali. — Pa je li ti rek’o, kazao: da te voli. Naza, od stida, jedva je odgovarala. — Nije mi to rek’o, ali znam. Hoće me. — I počela da navodi dokaze.
Voli me. — Pa dobro, dobro, uzmite se. Ko vam brani? — prekinu je pop odobrovoljen tom njenom ljubavlju. Ali Naza još zbunjenije nastavila: — E, ali ja iskam da se venčam. Hoću u crkvu kao i svi drugi.
Zato da bi ugušio smeh on joj rukom odobrio i otpustio je. Ali od vladike nikako ne dolazilo odobrenje. Dok bilo leto Naza i ne dosađivala popu toliko. Stid je bilo.
Ali od vladike ne dolazilo. A međutim, dolazila zima. Za sebe se Naza nije bojala već za njega, Ljubu. Jer oko groblja i u varoši nije imao gde da spava.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Pamti se da iz amama gotovo nije izbijala. Pa onda Sofkinog dede rođena sestra, „čal’k Naza,“ kako su je zvali. Tri puta bežala kao devojka. Tri puta se turčila.
Stanković, Borisav - JOVČA
za Tomom SOFIJA, snaha Jovčina, za Arsom MAGDA, sestra Jovčina, udovica NACA, sestričina Marijina STOJNA, čivčika NAZA, stara Ciganka, vračara ZULFA, mlada Ciganka, s Vaskinim očima JEDAN DEČKO CIGANI, SVIRAČI: varoški (s ćemanima) i
ZULFA (okrene samo pogled od njega, zaklanja se rukom). JOVČA (bolno): Staru! NAZA (ulazi tiho, seda na stolac do Jovče, okrenuta vatri; razgrne šamiju te joj se još jače osvetli od vatre njeno staro
Njeni plameni osvetljavaju čas Ciganku, čas Jovču. U noći izdvoji se u huci vetrova dug otegnut urlik psa. NAZA (ne diže glavu, nego još jače, tajanstvenije, dublje se unosi u »kost«, gleda u nju, obrće je).
JOVČA (gleda je netremice, već ga strah poduzima; hrabreći se vikne): Gledaj! NAZA (značajno maše glavom, oturuje kosu koja joj pada na oči; tajanstveno): I arno i lošo!
Hazne, bisage s parama... JOVČA (s dosadom, prekida je, odmahujući rukom): More, i sad to imam. NAZA (zagleda još pažljivije): drugo šta ima?
JOVČA (mračno, prezrivo): Hm... pa?... NAZA (prigušujući glas, razvlačeći reči, podiže oči koje sjaje od vatre s ognjišta, gleda ga tajanstveno): U tvojoj bašti —
JOVČA (postaje uznemiren, nateže bocu, puši dublje). NAZA I ti si ga mnogo čuvao, mnogo voleo. ZULFA (izviruje iza stare, gleda umiljato Jovču).
ZULFA (izviruje iza stare, gleda umiljato Jovču). JOVČA (ganut; ublažuju mu se crte na licu). NAZA (razvlačeći, prigušenije): Ali, kad ono poraslo, zalistalo, zažednelo... — ti mu ne dade...
— ti mu ne dade... JOVČA (čisto plačno, kao pravdajući se): Sve sam davao! Šta joj nisam dao?... NAZA (zagleda bolje »kost«, podnosi je Jovči da vidi i sam i pokazuje prstom mesto gde se to vidi): Ne znam, gazdo.
JOVČA (se stresa, hteo bi da ne gleda, ustrepti očima, zažmuri, opet progleda oštro). NAZA Evo, tu, između njih... i — ne davaš... prečiš... JOVČA (se hvata za glavu). NAZA I zato si grešan.
NAZA Evo, tu, između njih... i — ne davaš... prečiš... JOVČA (se hvata za glavu). NAZA I zato si grešan. Zato te san ne hvata. Sve, sve na to drvce misliš...
(Pada ničke po jastuku, šakama stisnutim u pesnice grčevito gužva i kida jorgan, pleća mu se tresu od očaja i besa.) NAZA I ZULFA (pokupivši razbacan novac, beže levo, bez lupe, u čarapama). Pauza.
Stanković, Borisav - TAŠANA
MOMAK } kafanski momci JEDAN OD TRGOVACA SELjAK-ČIVČIJA TAŠANA, bogata udovica KATA, mati Tašanina MARA, unuka Tašanina NAZA, vođ čočeka STANA, sluškinja Tašanina, ali vrsta gospodarice nad ostalom poslugom I II III } sluškinja Tašanina Hadžije,
(Kosti i Risti): Jedan do Naze, drugi do Rešid-bega. Čujem, kod njega je veselje, tamo su i ostali begovi. I Naza sa svojom družinom da dođe, a begovi tako isto. Kažite da ja zovem. (Baci im novac na pod.) Na, evo bakšiš!
SAROŠ (odgurne staklo i metne ga ispred sebe): Neću da pijem. Neću. Ulazi Naza (ogrnuta feredžom, sa dahirama ispod pazuha).
Neću. Ulazi Naza (ogrnuta feredžom, sa dahirama ispod pazuha). NAZA (uplašeno Sarošu): Što je to, što ovako dockan, u nevreme, veselje i svirka?
SAROŠ (pokazuje joj da sedne): Sedi. Hoću veselje. Sahranjujem se, iza moj parastos ovo poslednje veselje! NAZA Lele! Da te opet kod kakve bule ili hrišćanke ne uhvatiše? SAROŠ Još gore.
NAZA Lele! Da te opet kod kakve bule ili hrišćanke ne uhvatiše? SAROŠ Još gore. NAZA Pa šta je, za Boga, to tako strašno? SAROŠ (privlači Nazu u poverenju): Slušaj, sestro!
SAROŠ Još gore. NAZA Pa šta je, za Boga, to tako strašno? SAROŠ (privlači Nazu u poverenju): Slušaj, sestro! NAZA (zaradovana): Znala sam ja da sam sestra za tebe. SAROŠ Da, sestra. Sestra si mi i po zanatu i po životu.
(Uzrujano Nazi): Slušaš li? NAZA Slušam i slutim. SAROŠ Eto, takvu ljubav što ni sultan ne može da ima, ljubav iz sažaljenja, iz milošte, dobrog srca,
Njene sluškinje će me dočekati. NAZA Tašana? SAROŠ (uplašeno): Ćut! Ja to ne rekoh, i sada to ime da se ne spomene! (Nazi): Jest, ona, Tašana.
vidi koliko si mi sestra: što ni rođenoj materi ne bih kazao, evo tebi kazah, jer znam da iz tvojah usta neće izići. NAZA Nema sam kao noć! SAROŠ Da. Od kad poče ponova da prima goste, da živi, odem joj i ja. Ali, ona me napade.
(Vadi jatagan iz silava, baca ga.) Šta ćeš mi ti, bre, kada ti je gazda kukavica? NAZA (uzima nož natrag i vraća ga Sarošu): Nemoj, da ti se smeju begovi kada te vide bez oružja.
Dede, bre, čočeci! Svirka: »Teško oro«. Čočeci igraju. Naza baca jelek. Ispred izvaljenih begova igra po jedan čoček.