Radičević, Branko - PESME
No začas njega ova tuga pređe, A oko sevnu, skupiše se veđe, Još kosu dugu poturi nazade, Te prozor manu i na noge stade, Po izbi s' onda tamo-amo vinu: Kakva li guja po srcu ga šinu?
On stade, pa glednu, pa kroči, pa stade, Još jednom glednu, pa stupi nazade; Pa tamo-amo plaovito s' savi, U kabanicu tad se bolje zavi, Ka drumu oce, tu stade da čeka, — Već dobro s' čuje i
67. Mama dođe, zborit stade: „Zdravo, Herr von — ne znam kako! Već iz šetnje, već nazade? De bijaste? Okle tako?... A ti, Mina, ajd' unutra, Da je gotov vez do sutra!“ 68.
“ 68. Pođe cura, pa mi stade, Stade malo na ti vrati, Glenu dragu svom nazade, Al' je spazi brižna mati; Pogleda je, planu okom, Šta će cura, mora skokom! 69.
Ustavi se, pa nazade. VIII Što običaj, vazda sveto, Ide pravo ka potoku, Veće stiže i već eto Obode ga k lakom skoku, Sinu, skoči,
susret mu ruku dade, A ta ruka — gruda leda, Kad je uze, drktat stade, Kroz srce mu prođe zima — „Bože, Bože“, pa nazade, Al' ga ona tvrdo prima: „Srce, zlato, moj si sade, Moj si, moj si, sa mnom odi, Kući mojoj tu u vodi!
se dalo, Volija bi daje lošij' malo, Pa se moli u sebeka Bogu, Ne bi l' zeko salomio nogu, Da joj zlato vrati se nazade. Al' Bog mome ne slušao mlade: Plaim krokom konjic poljem krače, Pa u goru zelenu zamače.
“ Kod Rajka su obojica bili, Častili se, rujno vince pili, Uzjahali te konjice mlade, Vratili se domu svom nazade. Jezde gorom oni obadvoje, Al' je nešto čudan Radivoje, Čudna neka vatila ga sjeta — A kraj njega veseo Mileta.
Kada glava tebi snežna klone, Ka zemljici slabo telo tone, Da s' prisloniš uz borove mlade, Da poglediš životu nazade, Da poglediš sa ti snežni gora, Okle prva zabeli ti zora, Da se setiš jutra i uranka, Da se setiš onog lepog