Upotreba reči našeg u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

— Mi moramo doznati, mi hoćemo da doznamo šta ima u toj depeši. I to treba vlasti dostaviti. — To treba! Za blago našeg otečestva to treba vlasti dostaviti.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

,Zar su u vas takvi carevi? A kamo mu veliki ćurak i veliki kauk na glavi, ako ne veći a ono bar kao u našeg vezira u Beogradu?

(Tako mi je kazivao iz Užica Asan-baša Drljača, koji je onde na vojsci bio, a posle je bio jasakčija uz našeg vladiku valjevskog Danila, zajedno putujući i dimnicu kupeći mu.

Hajde da vam najpre kažem kako sam knjigu učio. Otac me dade jošt vrlo malena da kod popa Stanoja, našeg paroha, koji je blizu naše kuće sedio, učim.

iz Srebrnice, zakupio muselimluk, a brat mu kadiluk u Valjevu (to su bili obadva stričevi onog dobrog Hadži-bega, našeg srpskog prijatelja u poslednje Karađorđevo vreme).

Vi knezovi, kad ja poručim, koji ne dođe s vojskom, u njegovu glavu.̓ — Mi mu blagodarimo i odemo veseli, što smo opet našeg Hadži-Musta-pašu povratili u njegovu staru dobrotu, koga mitropolit Metodije beše poturčio.

To sve vidi paša, ali nema kud. Ta je naša vojska od pre našeg božićnjega posta s mojim ocem u Beogradu stajala, i grad čuvala, do naši̓ uskršnji̓ posta, dok se Birčanin s drugom

Kad se to pismo pročita, rekne Fočić skupljenom narodu: „Eto, ova pisma seče Aleksu, koji s Nemcima se dogovara, i kod našeg cara nas tuži i opada, i o našim glavama radi, zato bi gre̓ota bila njegovu glavu živu ostaviti”.

A vi ako ga počnete braniti, nemojte nas kriviti šta vas snađe”. Usred toga našeg razgovora dođe stari knez Nikola Grbović i vojsku prema nama uparadi, a Jovica Milutinović od marama barjak načinio i

Karađorđe uze Jakova, Janka Katića, kneza Simu, našeg novog kneza Peju, zeta Živka Dabića, Milana, od šabačke nahije Spuža Ostoju i Ćurčiju s njinim momcima, jerbo je od

Vezir dođe blizu Drine. Pišemo mi i pitamo našeg prijatelja Hadži-Sali-bega u Srebrnici: kako ćemo dočekati vezira, i kolika mu je vojska.

Dođemo kod fon-Benkovića opet u trakter, koji nas je vrlo lepo i ljubezno častio. Kola su već gotova bila, zovnemo našeg ljubeznog domaćina da nam trošak pokaže, no fon-Benković kaže: „Svakom drugom naplaćujem na personu po rublju, a vama

Hoće ga valjevske starešine i vojska da ubiju, govoreći: odveo našeg protu, predao Turcima u ruke, a on se vratio, — i svuda ga po Kitogu traže, a on se sakrio, ne zna se gde je.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Razleže mu se psovka po svem selu. Ljudi, neki na radu, neki kod svoje kuće, tek se samo dovikuju: »Eno, eno našeg gazda-Rake! Čujte kako kreše!... Jamačno će u opštinu da se sudi s kim!

— Odem ti ja u Šabac nešto poslom. Uvratim se kod nekog Nikole, što je ovde bio ćata kod našeg kapetana. Uđem u kuću, a sama mu gospođa njegova tu. Pogledam, a ono stoji pored duvara jedan gvozden astal...

Sve grmlje poizvaljivano... — Ojađeno se biju te hale pred tučom... da bog sačuva! — Jesi slušao našeg Stanka? Eto on je vetrenjak... Kad se, veli, pobiju, dokopaju grm za vrh pa ga iščupaju kao struk luka i tuku se...

i u smehu, i u pogledu, i u svakom ma i najmanjem pokretu ogleda stroga zvaničnost kao što je u Maksima Sarmaševića, našeg lepog kapetana. — Eto, na primer, kakav beše kapetan Jakov Jakovljević, što je bio nad ovom kapetanijom pre Maksima.

— Služite se, gospodine! — nudi nekakom surovom radošću opijen David Uzlović svog najmilijeg gosta — našeg lepog kapetana. — Služite se, izvolite — koliko je bog dao i dobra godina donela. — Hm, hm, Dašo!

Zar ne vidite, da se ovo propade? Nije nama vajde ni od prote ni od litije, nego de da iskopamo mi ono nahoče iz našeg sela!...

— Čije mu drago, tek nije po nas, dobro! — reče pop kao zabrinut. — Nego dela, ljudi, da kako otarasimo tu bedu iz našeg potesa. — Jes', bogami, popo — prihvatiše svi popovu misao — to će najbolje biti, da otarasimo belaja od naše kuće.

Mogu ti kazati tek da mi malo odlakne. Ti valjda znaš našeg kmeta? — Živana Dušmana?... Znam, jakako... I kumovi smo neki... Lane ste ga tamo okmetili.

« — Dede ti, čiča-Mirko! — nudi Purko. — Odmeni našeg popu. Nazdravi što! — E, u zdravlje našeg Strahinje! — poče čiča Mirko uzevši čašu.

« — Dede ti, čiča-Mirko! — nudi Purko. — Odmeni našeg popu. Nazdravi što! — E, u zdravlje našeg Strahinje! — poče čiča Mirko uzevši čašu. — Prvo njegove glave, njegove domaćice... — Uha, čiča-Mirko!... Ne budali!...

Znam ja već kako ću... A šta veliš, Boško će se začuditi kad nas vidi? Ona njegova poćerka biće taman prilika za našeg Vuju. — More, popo, da si se ti okanio Boška... — A što? — Pa mogao bi i ovde u kom selu potražiti devojku.

Odmah na čelu toga dela beše naštampan ovakav ukaz: »Na predlog našeg ministra tih i tih poslova postavljamo: Ivka Ivkovića, privremenog popa IX klase parohije divljačke, za privremenog

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

I on prihvati ruku starčevu, pa je orosi suzama... Popa ga poljubi u oba obraza. — Ljudi smo, pa grešimo. Od praoca našeg greh nam je ostao. I mi se ogrešismo o tebe. Ali nam je Gospod dao savest, pa kad uvidimo greh svoj, mi se pokajemo...

On sledi srž u kostima i Kruški i Marinku. Kolena im klecnuše i oni sedoše. — Ovde ćemo... Evo ovaj hrast. Tu ćemo našeg poturicu podići... Marinka poče ostavljati pamet. Kruški izide san na oči.

Junački, braćo, da očuvamo obraz i svetinju doma našeg, čeljad našu, te da našu čistu srpsku krv ne okalja krv poganička i dušmanska!

I slavni pesnik ustanka našeg, Višnjić, rekao je tom prilikom, posle boja mišarskog, jednu istinu, koja će ostati večita.

Da li ti znaš koliko me on razgovori!... Pa, čuj me, željo moja!... Gledaj čedo naše, našeg Miloja!... Čuvaj ga od svakoga zla!... I gledaj mi majku. Njoj treba tvoje nege i milošte...

Turci su, brate, pametni!... — Jadna im pamet a gora godina! — ukopistio se Ivanko. — Ne dam ja, bre, jednog našeg za deset Turaka!... Evo ja ću udariti na dvadeset njih!... — Tako je!... Ivanko pravo veli! — viču Jovan i Jovica.

Dučić, Jovan - PESME

jedno reče: „Beskrajne su naše sreće nebrojene, Na toj međi izmeđ večnog i trenutka: Jer, ma smrt i bila u dnu našeg kutka — Svet je samo ono koje u nas stane.

muzika ljubavi što ćuti, Ima mir molitve u dubini duha: Nikada se rečju laži ne pomuti, Nit se glas poročni dirne našeg sluha.

iz tvoje vene da teku sva mora, Znam od tvoga daha da prolista šuma — A osta nedozvan na vapaj svog stvora: Sreća našeg srca i kob našeg uma. PESME SMRTI I Jedino si koje nismo izmislili! Nad svom igrom duha sama stojiš smelo!

teku sva mora, Znam od tvoga daha da prolista šuma — A osta nedozvan na vapaj svog stvora: Sreća našeg srca i kob našeg uma. PESME SMRTI I Jedino si koje nismo izmislili! Nad svom igrom duha sama stojiš smelo!

(„Amerikanski Srbobran“, 27. juna 1944) JUGOSLAVIJA — April, 1941 — Kosovski heroji, šta mislite za nas, Bez našeg Miloša i čestitog cara? Gde su naše vojske i zastave danas: Za brodolom beše dovoljna i bara!

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

tek ja njega poznajem!... Ali nije, zaboga, ne poznajem ga! Čim iziđosmo iz bolnice, sretosmo našeg druga Mišu na fijakeru. On stade, potrpa i nas u kola i odvuče na Savu, gde smo se pošteno iskupali.

Jedanput dovede uveče vranca, onog istog, našeg. Sutra mu kupio nove amove: vise remeni do niže kolena i biju ga rojte po vilicama.

Pjevao je u crkvi, ali glasa gotovo nikakog nije imao. Pop ga je često dotjerivao, ali se za našeg dobrog učitelja slabo šta lijepilo. Tek on se trudio što je bolje mogao.

Kad pop sjede u kola pred našom crkvom, pričekaše ga dvanaest konjanika što su iz našeg sela u narodnoj vojsci, i oni otpratiše popa u varoš, a cijelim putem bacaše puške i pjevaše.

Onda poče vladika jednog po jednog pitati: kako se zove, odakle je, kaka mu je nurija, itd., pa pita i našeg popa. Kaže on sve kako je i hvali se nama — hvala mu! — kao svojom djecom.

Pop Mitar povuče našeg popa za mantiju. Vladika se slatko nasmija. — Lijepo, oče! — vele da je rekao. — Hvala ti! Taki meni i trebaju!

— Lijepo, oče! — vele da je rekao. — Hvala ti! Taki meni i trebaju! Kad poslije pođoše, a pop Mitar skoči na našeg popa: — Kako ti da govoriš onako pred njegovim preosveštenstvom?! — Da kako ću? — reče naš pop.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Ali što nije bilo, može da bude, vele pametni ljudi, a kod našeg Šace utoliko lakše što je Šaca već od rane mladosti bio namenjen na medecinu; zato je i dat u gimnaziju, ali je već iz

? »Drvo se na drvo naslanja, kažu paori, a komšinica na komšiju!« — Probajte samo ako ’oćete da pustim našeg šarova s lanca! Nećete se skrasiti ni u toj vašoj bašći. — I-ju, frajla Juco, nisam znao da ste tako svirjepi!

— E, kad je tako, a ono, Đuko, idi pa skini iz odžaka koji par kobasica, pa ih metni na vatru za našeg Niću... I malo slanine možeš. — Nemoj samo mnogo kicoško parče! — dodaje Nića.

Pa... reko’... daj da obiđem i pripitam najpre našeg Petra. — E, fala, fala, gospodin-popo. I ja, što kažu, vas počitujem, i već, onako svi u mojoj kući... vas pa vas...

— Eto, otkud mi se i ne nadate... Ja sa skupa... onog našeg, pa sad se vraćam kući. — A, znam, i moj Šandor je posl’o omladincima pozdrav s još nekima!... Otkad vas nisam videla!

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

nas prokatora, prvo, taj i ne zna tako raditi kao peštanski fiškal; drugo prokator a drugo fiškal; drugo, kad uzmeš našeg, znaš kako je, onaj je s onim rod, onaj je prijatelj, onaj onog mrzi, pa je sve jedno s drugim spleteno, pa otkud se

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Da li me pojmiš? A ono vreme kad smo zajedno bili, (zaboravila sam onaj poslednji dan), one intimne večere ovde ispod našeg drveta, one šetnje po mesečini obalom šumne Morave, onaj poslednji zalazak sunce, sećaš li se onog divnog zalaska, sve

Afrika

Uzvici noćnih ptica i majmuna imaju čar našeg laveža pasa. Mladić–crnac koji nas vodi, boj, nudi nam svoju gospodaricu koja je „skoro belica, grudi uzdignutih,

Tako je blizu i tako nerešeno skreće s našeg puta da je Sen Kalbr obara jednim metkom iz revolvera. Ja sam odvratio glavu da to ne vidim, i više nisam hteo baciti

prave portrete, pravi jaki nameštaj, knjige, sudove. Imati psa; ne ove afrikanske, već jednog jakog našeg divljeg psa, koji će izdržati ovu klimu kao što je ja izdržavam.

Rekao bih čak da su oni predeli bili obojeni, s druge strane našeg pogleda, po plamenoj osnovi našega uzbuđenja, ljubopitstva, i čežnji da vidimo i da saznamo.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Kod postelje, pak, stajao je par ogromnih jahaćih čizama. Garsuli ljutito pomisli: „Ni raspeća našeg Gospodina Isukrsta nema.“ Garsuli je bio Grk, sa Krfa, ali je bio veran sin jedinospasavajuće crkve Rima.

Silazeći sa čardaka, na utrinu, Đurđe, međutim, uzviknu, iznenada: „Ene ga! Ene našeg sretioca! Voze ga! Gle, pa ni to im nije dosta. Dadoše mu i dva pratioca, boktera, husara!

Osmejkivao se ljuto. „Ako krećeš u Rosiju, dugonjo, imena našeg radi i obraza, šta pričaš onda o talirima? Ako je tako, ja ću s tobom, gde god čujem za tebeka.

Da li sa zvezda? Ili, iz našeg prošlog života i naših uspomena. Ili su vesti iz budućnosti, koja nam se sprema, bez našeg znanja, protiv naše volje i

Da li sa zvezda? Ili, iz našeg prošlog života i naših uspomena. Ili su vesti iz budućnosti, koja nam se sprema, bez našeg znanja, protiv naše volje i sasvim drugačija, nego što se očekivala.

Samo zato što su živeli pre našeg Spasitelja, Gospodina našeg Isukrsta. Pavle je bio začuđen šta ga snađe, i, neuk, da sve to razume, a nije ni znao ko

Samo zato što su živeli pre našeg Spasitelja, Gospodina našeg Isukrsta. Pavle je bio začuđen šta ga snađe, i, neuk, da sve to razume, a nije ni znao ko je Sokrat i onaj drugi bio,

Ali, crkva to prašta. Ne valja crkve i nebesna kraljevstva osvajati kano na juriš. Propelo je najverniji lik Gospodina našeg Isukrsta. Treba da se na njega ugledamo! Isakovič onda priznade da ne bi znao ponoviti više, ni Očenaša.

I pedeset haljina, u srebru i zlatu, za Bogorodicu. Ima i lik Isukrsta našeg, na platnu. Ono – reče Božič – što je najviše zapamtio, od svega, što je tamo video, to su kaluđerice, koje prolaze,

Prosjacima tamo dele hranu. A još više je zapamtio jednu ikonu. Na toj ikoni, Gospodina našeg, Isukrsta, bičuju. A zna li kapetan kakvu odoru nose vojnici, koji ga bičuju? Njihovu – slavonsku!

Posle nekoliko dana, Božič se derao po Beču da je njegova žena jedina, iz našeg naciona, koju je tolika čast zadesila! Ni jedna naša fesara, majku im, nije dotle stigla!

On je na sva usta pričao, posle svog izlaska iz aresta, da će njegova ćer biti prva iz našeg naciona, koja će biti jednog dana, na Dvoru, predstavljena.

Teodosije - ŽITIJA

Odmah se sakupiše blagorodni, sleže se mnoštvo naroda: — Da čujemo — rekoše — šta je to sada zadesilo, gospodina našeg!

Šta vam sad pade na pamet: da nam se narugate? Ili mislite da se mi uzalud potrudismo tražeći vazduha, a ne našeg gospodara? Sad će vam glave poleteti! Recite gde sakriste gospodara našeg!

Sad će vam glave poleteti! Recite gde sakriste gospodara našeg! A kada ovo čuše vojvodini momci, na svirepost gotovi, počeše, još ljuće, monahe biti nemilostivo.

̓ Sva ova čudesa vrše se preko svetih radi našeg spasenja, da videvši proslavimo Boga, govoreći: ,Divan je Bog u svetima svojima̓ i ,svete njegove, u kojima proslavi Bog

Tako i kroz ove svete danas od Gospoda dogodilo se čudo pred očima našim, velim — preko prepodobnog oca našeg Simeona i gospodina brata mojega Save.

Videste da čak Bog sluša obojicu i da izvršava njihovu volju. A ovo sve vidi se da Bog čini radi našeg spasenja, da bismo razumeli kako Bog više ljubi jednoga pravednika i sluša ga više nego mnoge grešnike sveta, i da

nadu u Boga i pristupivši k daru, reče: — Kao svima, i nama Bog želi spasenje: otac moj i ja iz zemlje naroda našeg jeres zloverja odagnasmo, i pravoslavna vera raste i množi se.

vaseljenskom patrijarhu Carstvo ti naredi da jednoga od moje bratije osveti za arhiepiskopa zemlji našoj, radi osvećenja našeg i pohvale vašeg blagočašća.

Znam da se smatrate vernima, i da ste pre nas od svetoga i prepodobnoga oca našeg Simeona pravoverjem zasađeni, ali je Bog blagovoleo da i mi zalijemo ono što je otac naš zasadio, da kažem: „Pavle

Klanjamo se božastvenim i svetim tajnama Hrista Boga našeg, i pričešćujući se njima sa verom primamo i ne pomišljamo da je to prost hleb ili vino nego samo to telo Hrista Boga

Amin. ŽITIJE SVETOGA PETRA KORIŠKOG Žitije i podvizi svetoga i prepodobnoga oca našeg Petra u Koriškoj gori isposnika Blagoslovi oče!

da budemo vredni i da pokažemo, usrđe, jer u ovaj dan koliko god budemo u stanju potrudimo se i utopimo neprijatelja našeg! I do potoka dovukavši ga, kako nisu imali vlasti da ga u nj vrgnu, bijahu ga mnogo i govorahu: „Idi od nas, bedniče!

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Obeležićemo najpre sne zajedničke osobine koje se odnose na cilj našeg proučavanja. Obrazovanje i razvitak plemena. — Pretpostavljalo se (Dučić, Medaković, Rovinski), da je svako od raških i

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

bježi... kruška... mjesec ... — Šta to buncaš? — zabrudna Kruškotres. — Da nisi pošašavio od straha? Na svu sreću našeg Šarova, Kruškotres ga dobro protrese, pa mu se svaka koščica, svaka misao i svaka riječ vratiše opet, na svoje pravo

i samo kroz nos gunđao: — Dragi moj Mišu proroče, čim se najedem, zagrliću te, poljubiti i proliti suze radosnice zbog našeg ponovnog sastanka.

koji se začudio neobičnom mišu jahaču i mačku konju bio je neki mačor skitnica koji se vraćao iz njive noseći u zubima našeg starog znanca miša domaćina.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

LjUBOMIR (odvojio se, sada potišteno, ali ipak prati tok čitanja). NOVAKOVIĆ (čita): „Na pitanje našeg saradnika, je l' to sve bilo prethodno smišljeno i po izvesnom planu izvedeno, gospodin Marić je odlučno odbio da je tu

NOVAKOVIĆ: Odgovara on i na to pitanje. SPASOJE: Šta kaže, boga vam? NOVAKOVIĆ (čita): „Na pitanje našeg saradnika ko je onda mogao biti davljenik na kome je bilo njegovo odelo, pri kome su bili njegovi dokumenti, gospodin

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Moj otac? - trgla se. - O, da. On ga ima. Pokazaću vam ga. Moj otac je strog i zato ćemo se unutra uvući kroz kuću našeg sobara Ćaponjija. Znate ga? Kuća mu je dole iza groblja! pridigla se i pošla, a ja sam pošao za njom.

- stavih je pred sebe i utrapih joj zavežljaj u ruke. Oko nas je bila gluva tišina. Iz druge parcele, iza spomenika našeg malog Emilijana, čuo se ženski glas kako ponavlja: „A onda, a onda?” Moj otac je bio ispario. Važi, Rašida? ponovih.

- Obećavam! - šapnuo sam, jer je Baronica prilazila k nama. - Taj mali Emilijan! Videli ste negde našeg dragog Emilijana? Imao je plavo marinsko odelo, ako ga niste videli, onda već spava. On je miran jedino kad spava!

Profe su govorile da se sa ovim razredom završava jedan značajan period našeg života i školovanja i da ćemo za dve godine biti maturanti. Verovatno su i Rašidi i Vesni govorili nešto slično.

Kod Isaijine kuće setih se našeg zvonjenja u noći i bi mi lakše. Osetih, kao da je Rašida na neki način pored mene. Nje, nije bilo ni na trgu. To znam.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Prilikom zapodene razgovor. — Čuješ, Soko, šta ću ti nešto kazati! — Šta? — Od Pere našeg neće ništa biti, ne sluša, bekrija, kartaš, valjda i pijanac. — Mlad je još, valjda će se popraviti.

— Ta znaš sam, Švabica je! — Pa vi ne biste hteli Švabicu? — Ne zato što je Švabica po jeziku, već što nije našeg zakona. Šamika se zarumeni, — nadao se tome. Gospodar Sofra je neoboriv pravoslavljanin.

— Saro, donesi vina, onog dobrog. Gospođa Sara donese i naspe. — E, moj Jovane, da ispijemo za dušu našeg dobrog Sofre. Valjda će se ko i nas tako setiti! Piju. — Bog da mu dušu prosti!

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

⁴⁶ Osim ove jednostavne binarne podele, u verovanju našeg naroda postoje i složenije, istančanije podele. Tako, na primer, prema ovom shvatanju, dete rođeno ujutru biće dobar

da je u starim školama „klasični instrument“ za ovo obredno šibanje bio leskova grana jer u njoj postoji, po verovanju našeg naroda, pozitivna, spasonosna magična moć.

Isti ovaj odnos prema detetu ispoljava se i u nekim regionalnim dijalektima našeg jezika. U timočkom govoru, na primer, reč „pupavko“ znači istovremeno „tupav, malen, zakržljao čovek“, ali i dete.

Prema ovom fatalističkom stavu, to što nam se čini da možemo mi sami, ili promenom spoljnih okolnosti, da izmenimo tok našeg života, samo je privid jer, suštinski gledano, on je već određen („Muka duše ne vadi, no suđeni dan“; „Tko se rodio za

A to znači da ko se kakav rodi, takav i umire. Postoji veoma snažno verovanje da sudbina upravlja tokom našeg života i sve je uzalud što čovek čini da izmeni ono što je „zapisano“ na rođenju. 5.

Ovo „ravnodušno“ ponašanje očeva prema deci sreće se u gotovo svim „zapadnim krajevima našeg naroda“, primećuje Sreten Vukosavljević.

³⁴ I ovaj deo našeg narodnog blaga, dečje narodne igre, započeo je da prikuplja i opisuje Vuk Karadžić, a posao su nastavili njegovi

Dete je, prema jednom verovanju našeg naroda, religijski nečisto, odnosno pripada donjem svetu sve dok se prvi put ne osmehne.

narodnim poslovicama („Muka duše ne vadi, no suđeni dan“; „Daj mi sreću, pa me stavi u vreću“), već i u rezultatima našeg istraživanja, dobijenih skalom fatalizma.

¹⁰⁰ Frejzer, Dž. Dž., Zlatna grana, tom 1, s. 307. ¹⁰¹ Barjaktarović, M., „Zašto se nerado pominju neka imena kod našeg naroda“, Zbornik Filozofskog fakulteta, VI—2, Beograd 1962, s. 235. ¹⁰² Karadžić, V. S.

168—173. ¹²² Milosavljević, S. M., isto, s. 95; Đorđević, T. R., „Porođajni demoni u verovanju našeg naroda“, Naš narodni život, tom 4, Prosveta, Beograd 1984, s. 111—112. ¹²³ Grbić, S. M., isto, s. 107.

Bandić, D., „Krv u religijskim predstavama i magijsko-kultnoj praksi našeg naroda“, GEM, 37, Beograd 1974. Bandura, A., „Uloga procesa učenja po modelu u razvoju ličnosti“, u: Ivić, I., N.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

O HIJERARHIJI U oblastima carstva našeg sve nebo zvezdano, svaki vatreni presto, i nebuloza što beskraj plavi, do najmanjeg ognja je preslikano.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi; traže se da vrate ljubav.

Ipak, ponosni smo jer čujemo iz kutije kako nam iznad glava grme »čuvari našeg slobodnog plavog neba«. Onda se jednoga dana, u uličici preko puta Starog dvora, otvara izložba elektronike.

Detektor se sluša kroz slušalice na ušima.) U to vreme živela je ispod našeg stana jedna devojka. Zvala se Jelena. Ni ona nije otišla na doček nove 1951.

U ukus tih višanja koje su sazrevale na prozoru, na suncu, upilo se zbog toga nešto od našeg pogleda na čubursko dvorište.

Društvo u kome se kreće i živi smatra našeg sredovečnog heroja čovekom na svom mestu. Za sve. on je ozbiljan i pouzdan, neko ko stoji sa obe noge na zemlji!

Mili moj, laku ti noć! Do našeg ponovnog Susreta ovaj pupolj ljubavi Razviće možda zreli leta dah U divan cvet... Svaka nova izgovorena reč pretvarala

Ali kada čoveku jedanput krene nizbrdo, nema boljeg naroda na svetu od našeg! Pošto su mu razbili mit u komade i razbucali tapije na veličinu, samleli odlikovanja, nagrade i ostala priznanja, više

Matavulj, Simo - USKOK

Na to jasan, snažan mladićki glas zapjeva: „Sve u slavu boga velikoga, A u zdravlje našeg bana Draga!...“ — Punte! Urte! Pojte! — vikalo se u dvorištu naizmjence, između pucnjave i pjevanke.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Takvo shvatanje, dečje knjige bilo bi u duhu našeg doba, koje je „znalo da otkrije primitivnu umetnost, i koje treba da nam omogući da, isto tako, shvatimo: usmena

Po prirodi stvari, nama je najviše stalo do vrhovnog, poslednjeg odgovora o smislu našeg postojanja na zemlji. Celokupna umetnost, sa religijom i filosofijom, nije ništa drugo do napor da se tom odgovoru

dečjom pesmom — površni opisi i nezlobive igre rečima — najčešće je nevažno i krajnje nezanimljivo sa stanovišta razvoja našeg pesničkog jezika.

Zmaj je pesnik preko koga nam dolaze prvi ritmovi, prva sazvučja našeg jezika. Naša osnovna prozodijska mera, osmerački trohej, u njegovim dečjim pesmama potvrdila se svom svojom pretežnošću

Koncepcija je izrazito poetska, fenomen odavno uočen; kod Ćopića je uočljiviji nego kod ijednog našeg pisca. Čim iziđe iz tog kruga, čim u njemu oslabi vezanost za daleku tajnu i zaveštanje detinjstva, čim se razveje

Petar Čobanin znao je da razgovara sa decom: osećao je svu nevažnost, prolaznost i neobičnost našeg postojanja. Taj osećaj življenja i nestajanja, blaženstvo ništavnosti, gubi se onog časa kad pređemo na kratkoveke, jadne

rakija) Obilje tih, posebnih znanja, širina i proživljenost obaveštenja čine Ćopića jednim od najboljih poznavalaca našeg narodnog života.

Ni budala nema baš na pretek, ali se za našeg susjeda svake godine nađe po jedna (...). Izgleda da je od kuće i njezine čeljadi zavisilo u šta će se najmenik

Što su ređe, ličnije, te reči potpunije čuvaju nešto od našeg prvog duhovnog i emotivnog iskustva. A kada te, lične reči, nisu preuzete iz sećanja na davne dane, one su izmišljene u

U toj vreloj, ključaloj smesi, doista ima svega i svačega: i dobrog i lošeg, i našeg i tuđeg, od lepe, narodne, do kratkoveke, šatrovačke dosetke, od uličarske nadmudrice do otužnog, međuratnog,

Prećutao prosto zato jer mi se čini da takve reči ubijaju otmenost naše fraze, da potkopavaju narodnu podlogu našeg jezika, da vaspitavaju jedan ukus koji nas ničemu dobrom ne može odvesti.

Ona, svakako, pripada lakšem, tzv. zabavnom žanru, ali to nimalo ne umanjuje njeno izuzetno mesto u istoriji našeg duhovnog iskustva.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

SVI: Iljen! ŽUTILOV: Jeste li čitali oni dvanaest punktova? SMRDIĆ: Nama nisu poznati. ŽUTILOV: Sramota od našeg magistrata što nisu dosad publicirati. SMRDIĆ: Pa zašto i ne publiciraju?

GAVRILOVIĆ: Kako naše? LEPRŠIĆ: Postavićemo našeg vojvodu, naše ministre, naše vlasti i sudove, pa mir. Kad je Srbin do velikog GAVRILOVIĆ: To nije dobro.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

U književnom radu forma je za njega sporedna, sadržina glavno; književnost mu je samo sredstvo »rada na prosvješčeniju našeg naroda i na obščem dobru«.

glas »oca srpske drame« no istakli u njemu najboljeg komediografa srpskog koga ni danas još niko nije pretekao, »prvog našeg modernog literata u pravom smislu te reči«.

On je pesnik glavom, ali ne srcem, i, kao čovek od književnog zanata, ostao tip »učenog stihotvorca« našeg. Baveći se u Srbiji, skupljao je od još živih suvremenika građu za istoriju prvog srpskog ustanka.

Emanuilo Janković izostavlja ь, nj i lj piše sa n̓ i l̓, želi da izbaci i ъ, kao i »mnoga druga slova ...iz našeg alfabeta«.

naroda, pesnički zastavnik nekoliko naših naraštaja, moralni istoričar celog jednog velikog i značajnog perioda našeg narodnog života.

Jošte živ, Mijatović je pisac koji uveliko pripada prošlosti. On je jedan od tipskih predstavnika našeg romantizma, romantički istoričar i istorijski romantičar.

Političko zbližavanje Srba i Hrvata od 1904. godine značilo je početak rešavanja najvažnijeg problema našeg dvoimenoga naroda. Polet u duhovima i opšti nacionalni napredak nije bio usporen velikom političkom krizom od 1908.

Mislen bez pedanterije, dubok bez nejasnosti, rečit bez emfaze, liričan bez patosa, on je tip modernog pesnika našeg intelektualnog doba. STEVAN M.

Sremac, Stevan - PROZA

ministar ostavio takvu i postavio baš u nju našeg Maksima, koji već četiri godine kako kuka za Beogradom, jer mu je potreban radi proučavanja i studiranja varoškog

Radičević, Branko - PESME

mila, Al' na slavu Turkom lošu, Jer im slomi pusta krila, Sruši Drini u dubinu Onu strašnu orlušinu: Vi zvezdice našeg neba, Što sijaste kô što treba, Zvezde trepte, zvezde sjaju, Ali danka još ne daju, Đorđe dođe, sunce granu, A

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Ta bar toga kupusa ima na izbor, nude ti ga sa svih strana. Baš u te čemerne dane djed se najviše nasamotavao kod našeg poredovničkog mlina.

Iz tih dana potiče i ona sličica, crtež našeg mlina, koju je načinio bradati slikar skitnica i poklonio djedu. Dugo je stajala u starčevoj sobi, obješena pored

— Evo nas, živi, zdravi, posao završili! — svečano je objašnjavao djed pred vratnicama našeg dvorišta. Tako bi se on rakolio samo kad se vraćao sa crkvenog sabora, sa kakve svadbe, slave, krštenja ili neke druge

Tako je to išlo sve dok se kod nas nije unajmio u službu Veliki Jovo. Onda je počela da se ispreda velika priča oko našeg poredovničkog mlina, koja je doprla čak i do djedovih ušiju i pogasila sjaj oko njegovog omiljenog pribježišta.

Ni budala nema baš napretek, ali se za našeg susjeda svake godine nađe po jedna. — Sretan čovjek, pa eto ti kažu za njega u selu — ima džabnog poslenika po čitavo

Tako omađijan, otplovio sam za djedovim petama i do našeg zajedničkog kreveta, iz jednog sna u drugi. Više se nije dalo razlučiti s koje strane stoji pravi život, a s koje

— Neka našeg Rada, nije on za te poslove. — Rodio se kao svetac, pa će se kao svetac i poderati — bez imalo zlobe govorili su oni,

Iz čista mira istjerao je iz našeg dvorišta seoskog poljara Danu Terziju, a ovaj, uvrijeđeno se povlačeći niz puteljak u strnjištu, zlurado je zavrečao kao

U ljeto, jedne čiste ivanjdanske večeri, našeg konja nestade s obližnjeg pašnjaka podno same naše kuće. U početku se niko naročito ne zabrinu zbog toga, naći će se

i grije zrela jesen, iza prvih šumaraka kokaju puške, bobonji nemirna četrdeset prva, a mi u prostranoj seljačkoj sobi našeg štaba saslušavamo Panteliju Vokića, omalenog brkicu iz obližnjeg sela.

A da je rabota zaista onako nešto, neprilična koliko ti drago, jeste, brate, nema tu šta kriti. Optužilo našeg kićenog Panteliju da je u po božje noći napastvovao babu Trivunu i njezinu snahu Anđu.

Ko bi se onda čudio što se na suđenju načečio čitav štab našeg bataljona. Čak se u sobi našao i komandant Milančić, stigao s položaja, iz akcije.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Izbegavala si da ostanemo sami. Kao da osećaše neki strah od mene. Nestade našeg tepanja i milovanja. Seta se često spuštaše na tvoje čelo.

— Ne, Stanojo! — viknusmo mu mi iz našeg skloništa. — ’Ajd vi! — oseče on na nas, a glas mu drhtaše. I uđe u sobu, stade između strine i strica.

Samo se jednako raskopčava, hladi, zavrće rukave na košulji, i gleda nekako čudno, meko. A mesec, čisto trepti. Od našeg dvorišta, gde mi sedimo, samo se to sjaji, a ostalo sve je u senci od tolikog drveća što je oko nas i po baštama.

Kostić, Laza - PESME

Ta svetiteljke nema milije od tebe, Vilo našeg Vilije! sa Romeom u večit zagrljaj, odnes'te pozdrav tvorcu svome taj! I ti, rugobe ježe odabran, glosterski kneže,

— da bole vidim srama našeg mrak. Zborujte s njome, da vam nisam kriv, al' ja vam odoh sad u nedoziv!” I ode knez. U hramu Dagona za bogov kip

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Francuza Žan-Žak Rusoa o čistoti čovekove prirode, teorije Nemca Herbera »jedinoj pravoj poeziji«, pa sve do našeg Vuka Stef. Karadžića i njegove borbe za narodni jezik.

Nalazimo ga i kod ostalih kritičara i esejista, po školskim udžbenicima, i uopšte kod kodifikatora našeg kulturnog nasleđa. Do takvog suda došlo se, nalazim, zbog pogrešno odabrane polazne stope.

arheoloških ostataka kao svedočanstava za istoriju društvenog razvitka; čak ni kao neiscrpna riznica leksičke građe našeg jezika. Sve su to elementi koje ne treba ni potcenjivati ni odbacivati, ali elementi koji danas stoje u drugom planu.

ali onaj što čuje kako trava raste, odmah opazi šum babinijeh krila pa dotrča i kaže carskom zetu: — Baba prevarila našeg čoeka, uzela mu punu testiju a uklepala praznu tikvicu, i dok ovaj natočio tikvicu, evo baba đe je izmakla i sad će

Lalić, Ivan V. - PISMO

Il su to bile senke, Il možda hologrami, projektovani u prostor Našeg sećanja? Kasnije, ispod suncobrana, Ćutali smo o tome, uz četvrti eѕpreѕѕo I cigaretu.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

rađenih kredom i zgrafitom, izvedenih tehnikom grebanja, još uvek nalaze na nekoliko zgrada u najprometnijim ulicama našeg glavnog grada.

Uvati me paničan strah. Najradije bih se zavukla u rernu našeg šporeta i tamo prela kao mačka. Za početak, ufuram u telefonsku govornicu i obrnem neku Ljilju. Nije kod kuće!

tekstove: „Neočekivano lepo vreme za ovo doba godine izmamilo je desetine hiljada Beograđana na ulice i šetališta našeg glavnog grada ...

časa lažnu vest da je gospođa Jelisaveta, umesto da kupi vagu, unajmila onog čičicu Grigorija, ruskog emigranta s našeg ćošeta, da joj svaki dan od osam do dva sedi u kupatilu.

Mislim, kada bi dolazak Nove godine zavisio isključivo od našeg smisla za organizaciju, oću da kažem, ona bi svakako stigla tek negde u martu, ranije ne! Ovako, ipak nekako dofura.

naoružani trofejnim- puškama ka izlazu iz rodnog nam grada da zauzmemo položaje, s kojih će nas, prema scenariju našeg Ajzenhauera, tačno u desetku pre podne oterati lažni partizani. —Tamo ste do deset časova, nula, nula! Jasno?

“ i „Ne govori se iz stroja!“ Dobro, krenem „napred, marš!“ po veličanstveni poraz, planiran već unapred u glavi našeg neuspelog vojvode Mišića. Zauzeli smo, dakle, položaj točno iznad Avalskog druma, na vrhu jednog brežuljka.

brišući još uvek suze, prekinuše operaciju „Osvajanje Beograda“, ubaciše se u džip i otfuraše u pravcu grada, ostavivši našeg maršala Neja da odvaja pešaka do svoje kuće.

Stvarate od dece štrebere! A ti mali... (Tu se Sule obratio nekom Kokanu, predstavniku našeg odelenja na tom visokom skupu.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Prošao peške, u jednom danu, i još te noge služe? Kaži mi samo, ne budi ljut, Koliko beše dugačak put?“ „Od našeg mlina do kraja sela gde stoji vrba pet, od stare šume do vrha brega dotle se stere svet.

(Slagaše ovo savesti mirne!) ZAPIS NA BRVNIMA MLINA Ljubiš li bitku, krađu i svađu, od našeg mlina okreći lađu, jer će te trista čuda da snađu!

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Nećete ipak reći da nema nikoga koji mrzi našeg čoveka i koji mu želi smrt. — Možda! Dokle god čovek čoveka nije video, nije razgovarao sa njim, dok ne može da ga

Padaju, padaju. Kakva strahovita noć meteora. Demonska! Zašto ne demonska? To je jedan od položaja našeg saznanja u svemu ostalom. Do kraja ove noći (večito!) čovečanstvo ne postoji. Njegova misao ne postoji.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Već se gubi žarko leto, I proleća vene kras — Jošte malo zime eto, Da pozdravi mrazom nas. Čuj! Na školi razleže se Našeg zvona mili glas, K'o da veli: Skupljajte se, Majka škola zove vas!

To beše predznak, da će skoro doći Rastanka našeg neželjeni čas, K'o dim, k'o magla da će radost proći, I nebo da će rastaviti nas...

U jedno studeno jutro, kad majka ne beše doma, Mali se podiže Pavle i ode van našeg sela I nikad ne dođe više. Ljudi ga tražili vazdan, A jadna njegova majka plačući život je klela.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Ko je rešio da deli vremena rešio je samo da se vremenom vara sve je u rasponu našeg jedinog časa i novi časovnik i drevni okvir na rubu vidika i pesma koja trenut čara lepa je starinom ali današnja

Nema više našeg, ni tuđeg; teku suze pokajanja. Ali mi moramo vratiti svakom svoje, kao što smo i dobili, i dodati nerukotvorene

do suza oni prostiru slamu po poljima moravskim i pevaju sveprebolni pa dobro nam došli reklo je raško pleme uzmite našeg hleba i opšte soli.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

SIMKA, GINA, TANASIJE, MIĆA: Šta je? PROKA: Ne valja! GINA: Šta ne valja? PROKA: Bio sam kod našeg opštinskog advokata, pa mi on kaže da smo se mi protivzakonito uselili u kuću.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Jedan poslužilac prvoga topa beše zaostao i brisao ruke o travu. Na moje pitanje šta radi, reče da su sklonili jednog našeg mrtvog vojnika, i pokaza mi rukom iza vrzine. Vojnici se provlače da vide, ne bi li ga poznali.

— Na rukama, napred! — čuje se odlučna komanda našeg komandira. Vojnici se zagledaše unezvereno. Nazad se ne može, napred se gine, ali ostati u bari, ovako nezaštićen, to

Vozari bez komande pojahaše, gotovi da pojure. Ali ih ledeni izraz lica našeg komandira prikova za mesto. Konji, obuzeti opštim pokretom, uznemirili se i nestrpljivo trupkaju nogama...

— Sve ih porobiše... — Ih, ih! — lupi se Rajko punilac po kolenu. Kroz kukuruz, prema mesečini, ugledasmo našeg komandira. Prilazio je lagano. Pozva nas vodnike. Bio je slomljen.

onaj nered u bivaku, a naročito spušteno krilo na šatoru komandanta diviziona, koji je uvek na nogama, bio je dokaz našeg zamora... I poraza. Ljudi su zurili poput onih topola i vrbaka, prema gustoj izmaglici nad rekom Bitvom.

Onaj opet viče: popravnik, popravnik... Prvi top grunu, svitnu plamen i iz našeg, čaura odlete. Oko nas kao da gromovi tresu... Opet relej: po tri s košenjem... Ispred topa suknu plamen i crn dim...

I ne čekajući komandu našeg komandira, uzeše vojnici datu daljinu, neko od njih viknu: „Pali!“ — i već nestrpljivi opališe gotovo svi u isti mah.

Uostalom, pitaću komandanta... Posilni, daj mi sablju i rukavice. Komandantov stan je bio u blizini našeg. Pođoh sa komandirom. Ja ostadoh pred vratima, a komandir uđe u sobu komandantovu.

Kod komandanta puka bio je došao komandant divizije. U toku našeg razgovora, ušao je žurno komandant diviziona. — Gospodo — obrati nam se uzrujanim glasom — izveštavaju da je ovoga

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Jer šta biste mogli navesti za razlog?... To ne može biti, verujte mi. — Gotovo meni se najviše svidi savet našeg Stojana, progovori Gojko, osmehnuv se malko, ali mu sa lica ne silažaše ona ljuta gorčina i bol, što teče iz samog srca.

šta je radio i kažu čak vam pretio mojim imenom. Čuo sam da ste se i vi uplašili od našeg onomadašnjeg razgovora i da ste se savetovali sa kolegama šta da radite.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Groziš se moje ružnoće? Ja nisam lep i stasit kao Karl, od moje ružnoće užasavaju se i seljanke s našeg imanja, ali uprkos tvojoj ljubavi za Karla, i uprkos gađenju koje osećaš prema meni, ja ću te imati!” SOFIJA: „Nikad!

vi mislite da je neka administrativna i birokratska hartijica sa nekakvim ljubičastim štambiljima i parafima važnija od našeg umetničkog renomea, ja onda stvarno ne znam o čemu mi ovde uopšte i razgovaramo!

VASILIJE: Nemamo mi zašta da vam praštamo! Sve što se desilo, sve je to deo našeg posla i naše sudbine! SOFIJA: Svima bih mogla da oprostim, al Blagoju nikad!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

MIZERA Kao oko mrtvaca jednog sjaje oko našeg vrta bednog, fenjeri. Da l noć na tebe svile prospe? Jesi li se digla među gospe? Gde si sada Ti?

On se u to doba nadao da će, kod nas, biti neka vrsta našeg Frajligrata. Te nade se odrekao, kao što će čitalac videti, već u epilogu Lirike Itake.

Ta literatura, ostavila je u meni duboka traga. Moj otac me je kljukao istorijom Vojvođana, privilegijama našeg naroda, statutima, pričama o našim, političkim, pravima.

Moja se mati, udovica, vratila docnije opet u Temišvar i stanovala u zgradi Opštine. Prozori našeg stana gledali su u portu.

Ja sam zaboravio mnoga imena igrača, ali sam zapamtio Prestinija i Grandiće, a najviše našeg levog beka, Branu, koji me ja pomagao i koji je upražnjavao veliku majstoriju, cipelarstva.

Dolazilo je do tučâ na mostu. Ja se sećam jednog našeg centarhalfa, narednika austrijske ratne mornarice, čije sam ime zaboravio, ali čiji gorostasni stas nisam zaboravio,

Iako sam ja, na Rijeci, čitao, uglavnom, samo talijanske knjige, čitao sam, sa uživanjem, i jednog našeg prozaistu, Lastavicu, koji je rano umro.

Brod kao da stoji. Onaj drugi ljulja se kao senka, nedaleko od našeg. Pitam ribare šta im uče, u školi, deca. Ali mi oni neveselo odgovaraju da ribanje prelazi sa oca na sina i da i na

U očima mi se kupe suze. UZ PESMU „SRP NA NEBU“ Pre rata, pre Prvog svetskog rata, na našeg radnika, malo je ko, sem socijalista i marksista, obraćao pažnju.

KOMENTAR UZ „ZDRAVICU“ Sarajevski atentat značio je veliku promenu u istoriji našeg naroda, pa i pojedinaca koji su tom narodu pripadali.

Koka Višnjički je onda od jednog našeg zemljaka (opisan u Apoteozi) naučio da, ujutru, skoči sa kreveta tako da ugane nogu i da mu se noga strašno naduje.

Komandant našeg bataljona, major Janaušek, koji me je mrzeo, imao je običaj da nas tera na juriše, u podne. Veli, radi boljeg pregleda.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Onda Bog, da bi pokazao carevo ništavilo i narod oslobodio od takvog čudovišta, pošlje jednu mušicu, tog našeg dalekog pretka, caru, kad je on jedno veče sedeo u svojoj bašti.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Pričaše mi slavnu i vitešku prošlost našeg naroda, a na samrti ostavi mi amanet: „Sinko, meni smrt ne dade da umrem u mojoj miloj otadžbini, sudba mi ne dade da

tople suze radosti i klečeći na kolenima zahvaljuje premilostivom Tvorcu, koji milošću svojom otkloni veliku bedu od našeg naroda i dade ozdravljenja tebi, vrli naš državniče, da nam dugo poživiš na sreću naroda i ponos zemlje!

Dijalekti zajedničkog jezika u staroj postojbini razvijaju se u zasebne jezike 5. Dijalekti našeg jezika III Direktorov akt 1. Poreklo i istorija akta 2.

U ime cele vlade, u ime celog naroda, ja te pozdravljam kao spasitelja našeg, i kličem: živeo! „Živeo! Živeo!” prolomi se vazduh od usklika iz hiljade grla.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Elem, naš ti se Žiko ljuto opizmio na njega. Kle ga kud god pođe i 'nako, da viš', ukle ga. Išćeraše ti našeg ćopu Ivu, zbog one mlade, pa, ka' da nije ništa ni bio.

« pitam ga ja. — — »Ehe, 'nako viđeo bi on njegovo dobro jutro«. — Tako to mi rekli pa prošla i godina. Našeg ćope nestalo; otiš'o dolje u Beograd i upis'o se s oproštenjem, u vokate.

Nastupiše dani teškog čekanja. Umolismo našeg telegrafista da udesi sa svojim drugovima u Beogradu, da mu oni jave žicom, čim iziđu novine sa ispravkom.

Ali to je sve ništa prema onome, što su posle toga napisali u novinama. Načinili su našeg kapetana crnjim od đavola. More šta ti mu nisu kazali!...

Dakle, pre svega, o našoj prosveti. Blagodareći dugovečnu životu, veliku iskustvu, masi znana i nečuvenoj energiji našeg preuzvišenog gospodina ministra Andre Japanca, jedinog našeg savremenika, koji je doživeo Matusalove godine...

životu, veliku iskustvu, masi znana i nečuvenoj energiji našeg preuzvišenog gospodina ministra Andre Japanca, jedinog našeg savremenika, koji je doživeo Matusalove godine... — Šta, gospo? Zar još živi Andra Japanac?!

Gospodin ili bolje reći gospođa Persa stidljivo obori trepavice i poče da diše ubrzano, baš kao kakva curica iz našeg veka posle nežnog poljupca.

Izvinite što vam dosađujemo. Ovo je gospodin Nikolić, profesor iz XIX veka, savremenik našeg preuzvišenog. Gospodin Milka pokloni se graciozno i reče: Drago mi je osobito. Ako je po volji, izvol’te.

Počeh da razgledam ovu genijalnu tvorevinu našeg slavnog savremenika. Običan vagon, tapetovan kožom, namešten ukusnim posteljnim priborom i stolicama.

Ista ta baba Soka ode čak u treći srez našeg okruga, nađe tamo dobru devojku, koju je prosio jedan vojni kapetan I klase, no otac htede je dati za trgovca.

— Ej, Julo nesrećna, šta učini od našeg deteta! Znaš li da me je sad stid proći kroz varoš, svi će da namene pružaju prst k’o na belu vranu...

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

« — vele seljaci. Tada bi kao malo i planuo ćir Đorđe i vatreno ih uveravao (ne dirajući, naravno, našeg Kraljevića Marka) da je to Bočaris, Marko Bočaris, upravo iz mlađanih godina, a da je, međutim, na tri dana pred

Otac joj je bio neka krupna zverka tamo, nešto na formu našeg okružnog načelnika, ako nije još i nešto krupnije bio. Pa onda kad je odrasla, roditelji su je hteli da udadu za nekog

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Takvo je ustrojstvo našeg duha: Bojimo se čistog vazduha; U zagušljivoj sobi jeste Da su nesvestice prilično česte Ali smo zato ponajbolje

” — Misli deda, veliki nazadnjak, Sa shvatanjima od pre rata; On nikad neće postat zapadnjak, Niti se iščupati iz našeg blata: Za Božić u Topčideru seče badnjak, A krsna slava mu je Sveti Mrata...

Otuđio si se u toj tuđini, Čas je da se vratiš rodnom okrilju, I da rodoljubna svoja čuvstva Obnoviš na oltaru našeg kumstva!” Jer Srbi poštuju svoje kumove Više nego najveće svetske umove!

) Prodaćemo te, i čist dobitak Pošteno podeliti, na tri dela! Da bismo bar tako od našeg Avde Videle kakve-takve vajde...

Tri starice, kao tri hidre Spopale su našeg Laokona! U žuči i u jetri mu se sidre, Na zemlji od njih nema zaklona, Tri aspide, tri bele udove Okovaše mu telo i

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

lov tunja, slične »tunarama« na našem Jadranskom Primorju, ali o njima bi se imalo duže govoriti, što bi nas udaljilo od našeg predmeta.

Istoriju nam je ispričao kapetan našeg broda, koji je sa time dobro upoznat. Golfska ili Floridska struja pronađena je 1513.

Rakić, Milan - PESME

Ah, draga Gospo, kakva su stvorenja, Prekrasna telom, duhom ljudi pravi, Kao nebesna neka priviđenja Nestala s ovog našeg tužnog sveta, Za koja smo se kleli da su ona Života našeg smisao i meta I da je bez njih prazna vasiona...

duhom ljudi pravi, Kao nebesna neka priviđenja Nestala s ovog našeg tužnog sveta, Za koja smo se kleli da su ona Života našeg smisao i meta I da je bez njih prazna vasiona...

Pandurović, Sima - PESME

mojom, da je, K’o dobra majka, uteši, uljulja U setnoj pesmi moga zavičaja, Tamo, daleko od zarazna mulja Života našeg, ispod tropskog sjaja Sunca što budi na pokret i nadu, Životom blešti, i greje, i peče.

Onaj život loš U kome znanci, rodbina ostaju, Nevinost našeg ne poznaje sveta; Životno vino, srž nedostaju Njima, a glava njihova im smeta.

Nama se čini da je bilo bolje, Nama se čini da će bolje biti; A mrtvo leži našeg rada polje; Sadašnjost tupa nemarom se kiti, I kopni polet nadanja i volje.

Ubledele zvezde žalostivo sjáje Saučešćem, dok se, nečujno od sveta, Života našeg trilogija daje, Velika, duga nekoliko lêta.

O, to je tajna i bolja i gora No svet saznanja; i nju ne sme znati Lik našeg dana, naših misli mora; A dug je put, da ih njime prati Jedna noć samo. II — Vratimo se. — Zora!...

Na večne zbilje nemilome tlu Odmaraće se i poslednji znak Života našeg, i sudbinu zlu Svih srca teški pokopaće mrak. Vršiće pos’o raspadanja crv... A naša srca, suze, mozak, o!

Pa ipak, nismo mi ni za šta krivi, Gospodo. Jesu protekla proleća Nemirna, lepa; ali neka živi Sumorna mis’o i našeg stoleća!

Jer oni su sunca što se uvek dâve U sumraku naših briga, našeg jada, Što zasipa život mrakom koji pada; Al’ njima se opet okreću sve glave Pognute pod jarmom naše sudbe prâve,

U životu ovom mi jedino znamo Da nam zbog nje biva i gore i bolje; Da smo, i kraj našeg razuma, još samo Igračka trošna njene krute volje; Da nad nama ona suvereno vlada, Bilo da nas nešto boli il’ veseli;

volje; Da nad nama ona suvereno vlada, Bilo da nas nešto boli il’ veseli; Jer je uvek tako kako ona želi U trenutku našeg poleta il’ pâda.

Obasjati sunce novog veličanstva Suncokrete naših požutelih nada, I crvene ruže naše tople krvi, I krinove bele našeg dostojanstva. SAVREMENIK (Maj, 1918) Hajde, srce moje!

I da mladost naša dolazi sa dna Zaborava našeg, svoga vlažnog groba, I da će nam doći, u zlokobno doba, Za osvetu svog osramoćenog sna.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

pa zagudi i zapjeva, počimljući pjesmu, kao što je običaj, sa ova dva stiha: „Sve u slavu Boga velikoga A za zdravlje našeg Gospodara...“ Momci pucahu svakog časa s vrata. Brastvenici gotovo svi, izmjeniše se u polaženje.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Govorni izrazi su nasušna potreba našeg govora, bez kojih on ne bi mogao da bude ni moćno izražajno sredstvo, ni značajan književni tvorački činilac.

— vekovima posvedočavano iskustvo za razne, često i oprečne slučajeve — no i moralnu povest duhovnog života našeg naroda.

međusobne ljudske odnose, potrebe i prohteve, navike i nedostatke, pitalice su zanimljiva fragmentarna povest o nazorima našeg narodnog čoveka i u odnosu ka njegov ličan život, na tuđinsku vlast, na učene ljude, na zbivanja i dešavanja u bližoj i

Naročito u vezi sa životom i razvitkom našeg deteta postoji čitav niz kratkih i prigodnih pesmica, zgodno kombinovanih, ali bez naročite poetske vrednosti, koje se

volje dobavila, a dala nam ruku pomoći, pa nam ne mogo niko odmoći — Zdrav si, brate, koji si prema meni, a u zdravlje našeg domaćina, života i dobroga zdravlja! U zdravlje njegove braće i bratučeda! U zdravlje njegovih sinova i sinovaca!

Kojih časa? — Kojeg se preblagi Hristos rodio — i međ’ nana dohodio! Koliki je mlinac ovaj ’ljebac mlio, toliki u našeg domaćina sirac bio; kolika ga gonila rijeka, toliko u našeg domaćina bilo mlijeka; koliko u njega zrnaca, toliko u

Koliki je mlinac ovaj ’ljebac mlio, toliki u našeg domaćina sirac bio; kolika ga gonila rijeka, toliko u našeg domaćina bilo mlijeka; koliko u njega zrnaca, toliko u našeg domaćina bilo jaganjaca!

domaćina sirac bio; kolika ga gonila rijeka, toliko u našeg domaćina bilo mlijeka; koliko u njega zrnaca, toliko u našeg domaćina bilo jaganjaca!

III GLUMA A) SVATOVSKA 1 ČAUŠ (GLUMAC) Čauš je u našeg naroda u svatovih šaljčina. Obučen je što smješnije, ponajviše u kakvo staro odijelo, i pripaše kakvu staru kusturu

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

134. U naše babe kožne oči. 135. U našega bijelca devet pokrovaca, i opet mu se rebra vide. 136. U našeg ćaće resnate gaće. 137. U pete nišani, u nos zgađa. 138. U sobi napeto, u kući razdrto. 139. U šta je srce prteno.

ali onaj što čuje kako trava raste, odmah opazi šum babinijeh krila pa dotrči i kaže carskom zetu: „Baba prevarila našeg čoeka, uzela mu punu testiju a uklepala praznu tikvicu, i dok ovaj natočio tikvicu, evo baba đe je izmakla i sad će

Sjutradan u jutru digle se sve ostale sluge, čeljad od kuće, pa i sami gospodar, a novoga našeg najemnika nema, dok okolo samoga podna ide gospodar rasrđen da ga zove, kucne mu na vrata đe je spavati pošao, i on mu

Sveti Sava - SABRANA DELA

Dim je život naš, para, zemlja i prah. Za malo se javlja, a brzo prolazi. Mali je trud života našeg, a veliko i beskonačno dobro nagrada.

Potom, opet, podigoh ovde u Orahovici mesto za tihovanje, Svetog i prepodobnog oca našeg Save, za dom dvojici ili trojici, po reči Gospodnjoj: „Gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje, tu sam među njima.

18, 20) Stoga ovu zapovest dajem, svima da je znano: niti prot da ima vlast nad ovom ćelijom, niti iguman svetoga našeg manastira, niti drugi neko od bratije da ne smućuje onoga koji živi u ćeliji ovoj Svetog Save.

vino, bilo voće da ne uzima naš manastir ništa od toga, niti iguman drugima da daje, nego naprotiv, da se tu daje iz našeg manastira spomena radi, sveća svetom Savi, ulja 60 litara. A za sve drugo ostavljam na volju igumanu i svoj bratiji.

6, 2) pokoravajte se jednomisleno svom starešini igumanu. A molim vas, braćo moja, imenom Gospoda našeg Isusa Hrista da držite ovo što vam je zapoveđeno, i da ne budu među vama raspre, nego da ste savršeni u toj misli i

13, 46) spominjući u prepodobnim svojim molitvama bogopočivšeg oca našeg i nastavnika Simeona monaha, i moje nedostojanstvo ne zaboravljajući.

„Blagodat i mir Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, i ljubav Boga i Oca, i zajednica Svetoga Duha neka bude svagda sa svima vama u vekove, amin.“ (ІІ Kor.

Nego, ti Bože i Gospode svega, i, o preopevana Mati Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, neka bude ovo delatno i stvarno nama kao i onima posle nas do kraja ovoga sveta, časnim molitvama vašeg

neka bude ovo delatno i stvarno nama kao i onima posle nas do kraja ovoga sveta, časnim molitvama vašeg ugodnika, našeg oca i ktitora Simeona.

pravoverna tajna, nazvana, kako rekosmo, božastvena i prečasna liturgija prečasnoga tela i krvi Gospoda Boga Spasa našeg Isusa Hrista.

crkvenim, niti ičijim drugim, osim pod jedinom sveopevanom Bogorodicom Nastavnicom i molitvom preblaženog i svetog oca našeg koji igumanuje u njemu.

I sa svenoćnim bdenjem slavite uspomenu triblaženog i prepodobnog oca našeg i ktitora gospodina Simeona monaha, koji je meseca februara, trinaestog dana.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Ovi postane kalfom pri jednom majstoru istoga zanata, koga je dućan baš do | našeg dućana bio. Ne mogu se načuditi kakvo je nepostojanstvo človečeskog srca, a najpače u mladosti.

Kad bi drugda pokraj konja kasao, sve bi mu kesa paruke po leđi skakala. Smejao sam se, misleći da ovi vidi našeg bačkog kočijaša, ko bi se od nji[h] drugom većma čudio? To znam da bi mu Bačvanin nama[h] opsovao kesu.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

U zdravlje našeg pripoštovanog oca gvardijana i sviju redovnika, koji su ovdi i koji nisu ovdi, i svega puka kršćanskog i njegovog

— pitaju seljaci. — Jest, braćo! Bog uvik čini čudesa nad dobrim ljudima. Evo našeg fra-Brne zdrava. Sad će s namikarci u crkvu. Ajdemo, brate Brne. Nije mu bilo druge, no pođe.

Ćosić, Dobrica - KORENI

On nema za šta da se kaje. Ali, zašto Mu je Vukašin posle dve godine boravka u svetu pisao: „Sinoć sam se setio našeg razgovora pred moj odlazak i celu noć misli o o dedi Luki.“ Mesec se s prozora popeo na krov.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Nije mu uspelo da čuje šta, jer je tog trena u voćnjak ušao očev izaslanik. — Gle našeg princa! — uzviknu dvoranin. — Opkolite voćnjak, vojnici! Stari car jedva još diše. Neko mora vladati carstvom!

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Mi stojimo - mira joj čuvari Gledeć' lice kako joj se žari A tom žaru dopiruju hlada Uzdisaji našeg praznog nada! J.

zine to naše groblje; A narod naš će ostati roblje, Slepo će poći u taj svet beli, I molit' mrve da mu udeli, A kad se našeg nemara seti, Samo će znati neoce kleti. dižite škole, Deca vas mole!

U jedno studeno jutro, kad majke ne beše doma, Mali se podiže Pavle, i ode van našeg sela I nikad ne dođe više. Ljudi ga tražili vazdan, A jadna njegova majka plačući život je klela.

svojoj pompi, k'o carica neka, Svesna svoje moći, ponosna i hola, K'o dočaran sanak vremena daleka, Stala je po sredi našeg tmurnog kola.

Pa ipak nismo mi ni za šta krivi, Gospodo. Jesu protekla proleća Nemirna, lepa; ali neka živi Sumorna mis'o i našeg stoleća!

Naš život ovde svetao je tren, Srdačan, krotak. Onaj život loš U kome znaci, rodbina ostaju, Nevinost našeg ne poznaje sveta; Životno vino, srž nedostaju Njima; a glava njihova im smeta.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

svoje vojvode, na nas silom nepobjednom udri, zajmi i nas strašnijem kricima iz nebesnog blaženog žilišta tragom našeg zloga prevlasnika, zlu pobjedu da s njim dijelimo.

Popa, Vasko - KORA

me nemo Noć me iznenadna traži U dnu drvoreda Platan cigaretu pali 9 Otrovni zeleni Časovi marširaju Preko našeg čela Putujemo iz tela Ćutanjem koje vuku Pogledi naši ludi Između očnih kapaka Stežem ti nagi pogled Bol u njemu da

me tvoja senka odene 26 U ovoj noći bez jutra Ko je ta svetiljka sa ugla Pogledom me tvojim obavija I prati do našeg oslepelog stana I svetli na pustim nasipima vena I ko je ta ptica Na napuklom nebu moga srca Jedina ptica Glasom me

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Tu je i bogata biblioteka našeg Matematičkog seminara izgorela do poslednjeg listića. Samostalni rad na kojoj god bilo oblasti nauke može se vršiti

“ „Da vidimo! - Uzmimo sada u razmatranje još jedan, treći, broj koji neka bude tačno polovina našeg većeg broja. Da li je on ceo broj ili razlomak?“ „Pa sigurno ceo broj, jer je naš treći broj paran“.

Znači da je kvadrat našeg manjeg broja jednak dvostrukom kvadratu ovog trećeg našeg broja“. „Jasno kao sunce!“ „Da li je taj kvadrat našeg

Znači da je kvadrat našeg manjeg broja jednak dvostrukom kvadratu ovog trećeg našeg broja“. „Jasno kao sunce!“ „Da li je taj kvadrat našeg manjeg broja paran ili neparan?

„Jasno kao sunce!“ „Da li je taj kvadrat našeg manjeg broja paran ili neparan?“ „Pa sigurno paran, jer je on udvostručeni ceo broj“.

Nije tako kao što si mislio! Nemogućno je naći dva cela broja koja nam daju razmeru katete i hipotenuze našeg ravnokrakog pravouglog trougla.

- Broj obuhvata sve! On je pravi izraz svega bivovanja. Govor brojeva je viši i savršeniji no govor našeg jezika. Svi ostali naši pojmovi su nejasni i nestalni, a brojevi su večni, nestvoreni, neprolazni, nepokretni“.

Dozvoli nam milostivo da ti u znak našeg priznanja predamo, kao dar, ovu najveću ribu našega današnjeg lova“. Grilus primi vešto u svoje ruke ribu, koja se

“ - I na tom bi se cela stvar svršila“. „Pa, tim bolje!“ „No što jeste, jeste: mudrosti našeg Velikog Senata imam da blagodarim za tvoju posetu, i to je najpametnije što je on do sada učinio“.

Demokritos poče da se smeje, a Hipokrates uzdahnu: „O, to sujeverje našeg sveta! Borim se bez prestanka da ga iskorenim iz medicine, a ono se širi kao korov.

„Svugde! Ne samo u kretanju koncentričnih zvezdanih sfera, no i u krugu pojmova našeg razuma. „Trudio sam se da pročitam slova velike knjige prirode i tražio istinu svugde i na svakom mestu: u zracima

Naše mišljenje ima samo zadatak da traži istinu putem opažanja i da sve pojave, pa i delatnost našeg duha, izvede iz sastava i toka prirode kao neumitnu posledicu i potrebu“. „Neumitnu posledicu?“ „Tako je.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

„Toliko vremena prođe od poslednjeg našeg viđenja, ostarismo i ostah te željan... a znaš da boljeg prijatelja nemam“... i šta ti ja znam.

Tamo su imali da dođu i kumovi i tu, u malom selu jednom, parohiji našeg prijatelja sveštenika, spremljeno je sve da se obavi venčanje.

kako ćemo u prijatnom razgovoru provesti na putu, ja primetih: kako neka mršava prilika, kao utvara, poviri na vrata našeg kupea, pa se povuče, da malo docnije sa još dve prilike, jednom muškom a drugom ženskom ošišane kose, prodre u naš

knjižurina pod pazuhom i jednom otvorenom u rukama, koju je ispustio kad nas je spazio, on je revnosno očekivao dolazak našeg voza, pa ga ipak nije osetio.

Zatim nesporazumi, ljubomora, razočarenja. Paučinasti, idealni snovi našeg života iščezavali su, magla našeg ljubavnog pijanstva nestajala je postepeno i mi smo se s bolom povlačili u sebe da

Zatim nesporazumi, ljubomora, razočarenja. Paučinasti, idealni snovi našeg života iščezavali su, magla našeg ljubavnog pijanstva nestajala je postepeno i mi smo se s bolom povlačili u sebe da pretresamo svoje iluzije.

— I tako, braćo, sve do Slanaca. Pa me tu pozva komandant i naredi mi da pronađem podesnu kućicu za prenoćište našeg štaba. Ajde, reko', jednom da se da'ne dušom i da se ispavamo kao ljudi.

Mesec nestao. Lišće šušti, i negde daleko prema crnoj šumi drhti jedina svetiljka. Sve je zamrlo, sve. Samo pas našeg suseda, vezan u dvorištu do nas, kobno i promuklo urla, te se njegovi divlji I zlosluti tonovi tope u samim mojim

— Evo, ti si kao šetala s njim ispod ruke livadom jednom iza našeg vinograda, brali ste cveće. Kao lud jurio sam ja sve za vama, trčao, zaplitao se za travu, padao.

Niti sam te pitao dosad, niti ću te pitati odsad. I ti treba da znaš, draga moja, da način našeg života ne može ni ostati kao u provinciji; mi sad živimo u prestonici, draga moja, u prestonici.

U besanim noćima, prolazila je često naša prošlost kraj nas, i ja se dobro sećam da je najveći deo našeg vremena protekao u razmišljanju o njoj i o onome čime je ona bila ispunjena.

da ulegnu, preobrazi se i krv mu ponova u lice pojuri: „A jao, veli, diko naša, uzdanice naša, plamene živi, prvo čedo našeg oslobođenja.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

čak mislim da se u toj igri naizmjeničnosti i sastoji život, da ta izmjena obasjanosti i zasjenica i jeste arza i teza našeg živoga daha, sistola i dijastola našeg živoga srca.

i sastoji život, da ta izmjena obasjanosti i zasjenica i jeste arza i teza našeg živoga daha, sistola i dijastola našeg živoga srca.

mora da im se učinio taj odlazak — njima, kojima je valjda bilo nepojmljivo da se uopće može živjeti negdje van našeg mjesta, u drugoj kakvoj kući, drugim kakvim načinom života!

Ponekad sam, u jesenjem sumraku, na uzvisini iznad našeg mjesta, sklapao oči i pružao ruke s raširenim prstima naokolo u sumrak, i zamišljao da sam drvo.

To je bio rad čuvenog prekomorskog majstora-dekoratera, jedna od umjetničkih dika našeg mjesta. Majstor se zvao Spaventa.

Kroza me bi prostrujao hučniji ritam: slutnja da negdje van našeg uskoga kruga postoji drugi jedan prostor i teče drugo jedno vrijeme. Tamo se — vaj, bez mene!

Ovaj naš život, i ritam ovog našeg kruga, pa i život i ritam svakog drugog kruga, ma koliko življeg i zbivanjem bogatijeg od ovog našeg, i opet je samo

život, i ritam ovog našeg kruga, pa i život i ritam svakog drugog kruga, ma koliko življeg i zbivanjem bogatijeg od ovog našeg, i opet je samo jedan dioni život — samo jedan mrtvi rukavac vremena.

Ono što vremenu daje tok, to su kucaji našeg srca u njemu: ono što prostoru daje prostornost, to je kretanje naše misli kroza nj.

Njihov naizmjenični dvopjev jeste predivo našeg života. XV U oblačne dane, u dane smrti, kad nije bilo igre u hodniku i pričanja o Bućkovim zgodama ili kad bi mi

Kakav će biti i u čemu će se sastojati taj napor, iz kakvih će tamnih dubina našeg bića šiknuti ta nova šimera, iz kakvog će mraka našeg staničja pokuljati ta stihija i u kakvoj će se novoj opsjeni ona

i u čemu će se sastojati taj napor, iz kakvih će tamnih dubina našeg bića šiknuti ta nova šimera, iz kakvog će mraka našeg staničja pokuljati ta stihija i u kakvoj će se novoj opsjeni ona ovaplotiti, to ne može da se sagleda.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Ali onaj što čuje kako trava raste odmah opazi šum babinijeh krila, pa dotrči i kaže carskom zetu: — Baba prevarila našeg čoeka, uzela mu punu testiju a uklepala praznu tikvicu, i dok ovaj natočio tikvicu, evo babe đe je izmakla i sad će

Petković, Vladislav Dis - PESME

k'o tama, Kao jutro sa zracima svojim — Padalo je ispred tvoga stasa, Ispred mene, pokrivalo dvoje, I širilo vidik našeg spasa, Da se dvoje tek u njemu spoje.

I sloboda niče iz velikog rata, Iz grobova novih dolinom Vardara; Ali ta sloboda našeg starog brata Pir satanski une kod grešnih Bugara.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Gotovo mi je srce prepuklo na rastanku od naših golubova, živine i ovaca, od našeg veličanstvenog jata gusaka koje bi se jutrom dizale pod oblake, a sa zalaskom sunca vraćale sa svojih hranilišta u

“Gle našeg Parižanina kako noću šeta naokolo, primeti on. Kada sam mu rekao da dolazim sa parobroda ”Oregon” i da sam na njemu opra

Ali u to vreme mnoge važne funkcije našeg organizma nisu bile poznate i filozofi su tapkali u mraku naročito u pogledu prirode svetla, građe i rada oka.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Ta je slika visila pored ikone, slike našeg sveca. Sa druge strane ikone bila je slika ruskog cara, koji je tih godina oslobodio ruske kmetove.

Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da krene ni van granica našeg sela. Koliko se danas sećam, ona mi je govorila: “Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na

Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da krene ni van granica našeg sela. Koliko se danas sećam, ona mi je govorila: “Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na

dalekog crkvenog zvona, bili su poruke novih upozorenja prema kojima bi se upravljali tih mračnih letnjih noći pri čuvanju našeg dragocenog krda. Ovi znaci činili su nam se kao slatke reči neke prijateljske sile koja nam je priticala u pomoć.

U to uđe i kardinal Gibons, a predsednik me predstavi njegovoj eminenciji. A on, sećajući se našeg ranijeg susreta u Baltimoru, reče: ”Poznajem ja profesora Pupina i velika mi je čast - da se vozim istim liftom sa dva

osmejak, pun pravog irskog humora i ja sam znao da je hteo da me na fini način podseti kako se on još uvek seća onog našeg razgovora u kome sam ja više cenio počasni doktorat Univerziteta Džons Hopkins nego sve titule nadbiskupa i kardinala.

L. Raterford je uživao u ovoj humoresci kao i svi ostali a pored toga, bio je posebno zadovoljan ishodom našeg letnjeg rada.

Čitava jata delfina kružila je oko našeg veselog broda i ja sam, u šali, primetio da se oni pojavljuju da bi se poklonili našem ”Tati Neptunu” i njegovim lepim

Kada su se konačno delfini, u poretku izviđačkog odreda konjice, udaljili od našeg broda, igrajući i skačući veselo preko talasa, jedna devojka žive mašte primeti kako se oni žure da podnesu izveštaj

da kažem nešto o doprinosima političkom razvitku koji su potekli od duha i primera nekih naučnih radnika naših dana i našeg pokolenja. Koji su primeri koji otkrivaju ovaj duh? Takvi primeri su revnost, u traženju istine...

Nadajmo se da će nam sa svog sadašnjeg položaja, opet baciti svoj pronicljivi pogled na tokove i kretanja našeg intelektualnog razvitka i da će nam opet, s vremena na vreme, objaviti svoje ideje o značenju svega toga.

Kada se ugasi život koji je deo našeg sopstvenog života, nastupa čudan preokret u našem umnom i duševnom životu. Umesto da tražimo svetlost koja će

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

— Klekni! A kada večeras veliko zvono zazvoni, pohrlite jedan drugome u naručaj, izmirite se radi gospoda našeg Isusa Hrista! Narod mahom kleče. — Isuse moj, milosrđe!

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Sada više, očito, nema ni takve vere, ni takvoga uzora, pa ni metričke sheme, nego se odgovor očekuje u aktiviranju našeg najdužeg, drevnog pamćenja ritmova i melodija u najelementarnijim govornim obrtima.

dugo slagano kolektivno iskustvo i pamćenje, kao i da se to iskustvo i pamćenje prelome kroz duhovnu muku i strepnju našeg savremenika.

Za proučavaoca našeg romana ostaju otvorene mnoge jezičke nedoumice, čak i u slučaju kada je on doživeo pravi procvat u drugoj polovini

9 Sada nije teško zamisliti u kakvom su se protivrečnom položaju našli pesnici našeg romantizma kada su se priklonili usmenome stihu i jeziku, čime su se približili i folklornoj poetici.

Naime, običan pogled našeg oka ide pod pravim uglom u odnosu na uspravni položaj tela, a u „Helioterapiji afazije“ ono je, naprotiv, leđimice

prema stvarnosti, stvarnom životu („ukusu života“), koja se kod Rastka Petrovića silovito ispoljava kao kod retko kog našeg pesnika. U „Molitvi vuka“ prelazi čak u prvobitni, telesni gest zgražanja (pljuvanje): [...

i zato u svome dugom pesničkome veku tako predano pomerao, rasklapao, lomio i ponovo sklapao sintaksičke strukture našeg jezika, jer je tragao za drugačijim organizacionim načelom pesme; naime, za onim koje bi programiralo predvidljiv a

Zanimljivost je, pored ostalog, i u tome što ovu pojavu samo kod ovoga našeg pesnika nalazimo; značajna je pak ona zato što predstavlja tvorno jezgro ili, drugačije rečeno strukturni obrazac prema

Prelazimo na suprotan slučaj, jer i on kod ovoga našeg pesnika postoji: ako je u gornjem primeru stih rezao govorni niz, onda u primeru koji ćemo sada navesti – govorni niz

pesnika uvek čujemo dvopev: njihovom se glasu pridružuje glas samoga prirodnog jezika iz dubina naše kulture kao iz našeg prapamćenja.

nije, naravno, u tolikoj meri indikativno kao ovo vezivanje svekolike poezije za osećanja, što predstavlja prvu i od našeg svesnog pogleda tako vešto i tako često skrivenu premisu: poeziju primamo osećajnim delom svoga života, jer poezija i

Treba pažljivo listati Antologiju srpske poezije da bi se videlo kako je Mišić dosledno i s merom čistio iz našeg jednovekovnoga poetskog nasleđa sve oblike manifestovanja takvog modela kulture, ma koliko da su pre toga isticani kao

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

čudo što se ovakve stvari dešavaju u Kini, ali je pravo čudo što se to isto dešava i kod nas i to u najvišim krugovima našeg društva, u domu jednoga našega mandarina”. (Govori.) E, ovo, jest, ovo mu ne valja. ŽIVKA: Ne valja, dabome da ne valja.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Stankovićev lik, Sofka ima u sebi nešto od dečje ustreptalosti, od osetljivosti malog pripovedača iz Starih dana i Našeg Božića. Otuda i njeni - neočekivani i neočekivano jaki infantilni strahovi.

vidi se, između ostalog, i po tome što ga Isidora Sekulić uspešno podražava kad iznosi opšti utisak od čitanja našeg pisca: „On, taj, tu, Bora - izdašno sam ga opet čitala, pa mi način govora, lokalni ili lični, u ušima i pod perom [. .

potekle i tolike druge, intuitivno nađene, teško objašnjive a tako zamamne slike: s jezikom, naime, ne samo kao čuvarem našeg znanja o stvarnom svetu, nego još više kao posrednikom u uspostavljanju pesnički mogućih svetova.

i proveriti odnose u sastavu njegove tipične rečenice, i odmah se razabira da tu, uz obavezna sintaksička pravila našeg jezika, saučestvuju i neka iz stiha preneta ritmička načela.

Rečenica Miloša Crnjanskog ima visok stepen ovakve monotonije; viši no prozna rečenica bilo kojeg drugog našeg pisca. Dvoje valja posebno istaći.

Dovođenje u vezu kruženje kobaca sa podnožjem brda usmerava, prvo, kretanje našeg oka odozgo naniže i, drugo, podstiče nas da u uobrazilji predstavimo golem visinski raspon.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Zvona zvone, a iz njina žalostiva jeka Čujem glase: „Slava tebi, diko našeg veka!“ Slava tebi, ti uzore građanskih vrlina, — Otadžbina t’ gubi danas najdičnijeg sina.

Ali takvi neka budu Krila vam talasi, Kandioce našeg hrama Da se ne ugasi. IV Vidim ȁle, njine žvale I čeljusti klete, Koje svima narodima Podjednako prete.

Al’ vidite l’, oči mlade, Što na bližoj meti? Vi’te l’ alu bližu, koja Samo nama preti? Što se svesti našeg roda I imenu ruga — Prema njoj smo evo sami, Bez pomoćna druga.

Da, bojim se još nečega, Omladino mila, Ja se bojim još nečega — To mi lomi krila. Ja se bojim našeg duha, Lako stranputnoga. Mi smo brzi, katkad brži Od razuma svoga.

Zato mi se u guslama Najmilija taji. Samo katkad tek probiju Grki uzdisaji. IX Oj, potoci našeg roda, Svima vam je jedno vrelo Svud gde teče jedna krvca To je meni jedno telo.

Onih sedam Daničića, Što ih srpski guslar gudi — Ima l’ koga da ne prizna: To su bili uzor-ljudi. A „Danice“ našeg Vuka, One knjige tako male, Zar te nisu nove staze, Nove pute obasjale?

»Starmali« 1885. TINA JAKŠIĆKA Ode i ti s ovog sveta U žilišta, duši nova, Udovice našeg Đure, Verna ljubo pesnikova.

“ Zlatna riba našeg starca ne ukorava, Već srdačno otpušta ga: „Idi, biće sve!“ Čudeći se povrati se starac starici; Nalazi je u

»Starmali« 1882. PESMA O RADU Ma da često iskrsne Gozba i bakljada, To se brzo ugasi Znojem našeg rada. Osim nekih dembela Što s’ ne boje gladi, Svi ostali mučimo se, Svak’ mora da radi.

„Naše misli, vele, duga prošlost spaja, Večite su veze našeg zagrljaja, Prijateljstvo j’ naše na temelju jakom, Smejaće se svakom buncanju zlopakom.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

A jeste li vidili kako je lepa? Nos joj je kao struk karanfila, obraz crven kao karmažinska koža, a kosa crnja nego našeg mačka rep. FEMA: Uh, uh! Idi, dok nisam sve povratila. Ančice, daj sirćeta! JOVAN: Nemojte, sad ću ja sam doneti.

Miljković, Branko - PESME

imena svom Jugu Koji savetuje plodovima ljubav n razum VATRA I NIŠTA PEPEO NIJE NASTAO IZ VATRE VEĆ IZ NAŠEG DODIRA SA NjOM I DELI NAŠU PRIRODU. PETRU DžADžIĆU SVEST O PESMI ALENU BOSKEU Mene ničega više nije stid.

psa Ispred mene u žar pticu Govori mi istinu iza leđa Grlice Ti si pravi naglasak umrle nežnosti Načini zoru od našeg umora Miris je vreme koje je posedovao cvet Al nereč kaže kasno je Necvet kaže noć je Neptica kaže plam je A je kaže

Petrović, Rastko - AFRIKA

Uzvici noćnih ptica i majmuna imaju čar našeg laveža pasa. Mladić–crnac koji nas vodi, boj, nudi nam svoju gospodaricu koja je „skoro belica, grudi uzdignutih,

Tako je blizu i tako nerešeno skreće s našeg puta da je Sen Kalbr obara jednim metkom iz revolvera. Ja sam odvratio glavu da to ne vidim, i više nisam hteo baciti

prave portrete, pravi jaki nameštaj, knjige, sudove. Imati psa; ne ove afrikanske, već jednog jakog našeg divljeg psa, koji će izdržati ovu klimu kao što je ja izdržavam.

Rekao bih čak da su oni predeli bili obojeni, s druge strane našeg pogleda, po plamenoj osnovi našega uzbuđenja, ljubopitstva, i čežnji da vidimo i da saznamo.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

SULEJMAN: Idite sad! A nek’ je senka našeg Proroka — Kome neka je miran pepeo — Sa vama svud! (Svi odlaze.) ČETVRTA SCENA [Koleban zove Glavaša da dođe

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

— poginulo, što je ostalo — ostalo, zato nikome ne odgovaraju, niko ih ne pita i ne ispituje da li za pogibiju kakvoga našeg odeljenja nisu baš oni krivi.1) Dok sam se ja ovako grizao teškim mislima, bataljoni se kretoše.

Činilo se da svakom od njih zamiru na usnama ove reči: — »Ono vajde nema od celoga ovog našeg posla. Možemo mi i svi izginuti, pa opet ništa neće pomoći. Ali ipak trapuljaj napred!

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

ovo srce malo, Dok se nije samom Bogu dodijalo, Pa nas dvoje diže, sastavi nas bliže, Da ogrije hladni svet Plamom našeg žara, Da pokaže kakva je Ljubav bila stara. HHIH Daj mi ruku, da je vidim...

Mračne jade, noćcu našu, Moja dušice, Rasvetliće s našeg neba Naše zvezdice. Poljupci će zvezde palit’, — Pa šta veliš, je l’?

— Vidiš samo Kako sluša, Sad neće da drema. LXX Hod’te, braćo, pevidruzi Našeg starog spleta, Dobio sam mila gosta, S nepoznata sveta.

Mi stojimo, — mira joj čuvari — Gledeć’ lice kako joj se žari, — A tom žaru dopiruju hlada Uzdisaji našeg praznog nada.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Mislio sam, proći će. Kad oni stadoše kod izvora. A ovaj narednik, ni pet ni šest, nego odgurnu jednog našeg pa se naže nad izvor. A meni, znaš, smrče se.

“ Uh, uh, uh! — Ne ostaje nam ništa drugo nego da se vojnicima naredi da ne smeju da opale nijedan metak bez našeg naređenja. Izuzev ako Bugari krenu na juriš. Zato ćemo morati i nas dvojica da osmatramo.

Onda odluče da na položaj iziđu naših šest četa i preuzmu rovove onih izmešanih jedinica. A preostale dve čete našeg puka da ostanu u rezervi. Petnaestog septembra u šest i četrdeset i pet...

Petnaestog septembra uveče situacija je bila ovakva: šest četa našeg sedmog puka smenile su delove sedamnaestog puka i nekih drugih pukova.

— Vi ste, dakle, bili prema vrhu... — Vrh Kajmakčalana je bio tačno u pravcu našeg nastupanja. Molim vas, to treba zapamtiti. — A gde je bio četinički odred? — zapita neko.

svakom vodu po jedan vojnik ima na leđima privezanu po jednu trobojku, da bi nas artiljerci razlikovali i videli liniju našeg streljačkog stroja. A ako nema trobojki, onda da im se za leđa svežu svetli plehovi. — Gde nađoste trobojke?

Bio je, čini mi se, neraspoložen. Za mnom su stigli i ostali komandiri četa našeg bataljona. Komandant nam se obrati: — Gospodo, predstoji nam još jedan zadatak. Napad na Sivu Stenu.

Ali naš napad je slomljen. Moja četa više ne postoji. Koje od bolova, ili našeg neuspeha, možda zbog izgubljenih vojnika, meni grunuše suze.

Negde oko Vertekopa naiđe na našeg stražara, trećepozivca, i ovaj viknu: „Stoj!“ „Stao sam!“ — reče Gospod. „Ko ide?“ „Bog...

— Milo mi je, milo. Uveče smo došli svi u zakazano vreme. Seli smo i za večeru, ali sa nama ne beše našeg sobnog starešine. Došlo je i vreme spavanju, ali kapetan „Fikus“ se i ne pojavljuje.

Sergije zaustavi konja. Bataljon zastade, ali su vojnici i dalje gazili u mestu. Sigurno je i on poznao našeg kapetana. On sjaha s konja i polete „Fikusu“ u zagrljaj. Onda su se pogledali, držeći jedan drugoga za ramena.

Bugarin iziđe, a i naš se pojavi izvan rova. U znak zahvalnosti što je primio hleb, Bugarin ponudi našeg vojnika cigaretama. Sada i onaj naš prekorači preko rova, takođe bez oružja. Priđu jedan drugome i rukuju se.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

jedne slike, koliko je to sa našim mršavim današnjim znanjem o njemu uopšte moguće; ne dopušta dakle ova knjiga da poplava našeg nemara sasvim otplavi ovu najpouzdanije našu baštinu. Drugih zadataka Antologija nema: ni ovaj sam nije nezamašan...

Nisu mogli pristanište udobno da nađu, Gdi da spasu bezopasno doma našeg lađu: Grebenska m' je otčuždila, radi svoje suše, Bistra Sava raspalila žeću moje duše; Prvo mjesto stranstvovanja

Lepo slušat kako zuji Breg, dolina u oluji Cevštine kad bljuju strah, Brata našeg za jednoga U sražen’ju ub’jenoga Zreti sto ih past u prah.

Pa kad već sveta dužnost, krepka volja I viteška nas ruka večno druži, Da i potomstva našeg sudba bolja Pod teškim bičem varvarstva ne tuži, Pretvorimo u grobnik hulna polja Gdi gordi Osman čovečestvo ruži,

pesmu, čitamo sledeće Primječanije Teodora Pavlovića: „Obadve ove pesme prepisane su iz jednog pravog originala našeg slavnog arh(imandrita), nezaboravljenog Joana Raiča”, ali je sudbina i toga rukopisa danas sasvim neizvesna; Dim.

” Borojević je na to između ostalog odgovorio i ovo: „...treba da se mi Serblji svojski postaramo granice našeg cerkovnog i prostog jezika opredeliti, za ovaj pismena i pravopis po njegovom izvornom i prirodnom svojstvu, onako kako

Pozivu pastira našeg, paroha g. J. Čokerljana sljedujući, dali smo jedan srpski bal, iz kojeg ni otličnije zemljedelce isključili nismo, da i

Eto, danas svi, i to ne mali poslovi doma našeg točno su izrađeni bili, i opet sam ja imala vremena malo i čitanju posvetiti, a sad evo pevam, ali ne vama, nego „braći

Jakšić, Đura - JELISAVETA

VL. VAVILA: Oh, kad te videsmo! A strepili smo mnogo za tobom. Kad tako nekad jutrom poranim I sa vrhova našeg Lovćena U mutno more pogled utone, A iz nedara mu vidim užasnut Sve proždiruću silu gde peni, — Pa bojeći se gneva

I evo svakog opunomoćavam: Da ko te nađe, vidi ma gde U granicama našeg otaštva, Slobodno da te onde mušketa!... (Knez Đurđe, kapetan Đuraško i mnogi drugi odlaze.

VUKSAN: Dođosmo, gospodaru, i ti, gospođo, Za Radoša vas našeg moliti. JELISAVETA (knezu nasamo): „Našeg?“ E ču li, kneže: „Njinog“ Radoša?

VUKSAN: Dođosmo, gospodaru, i ti, gospođo, Za Radoša vas našeg moliti. JELISAVETA (knezu nasamo): „Našeg?“ E ču li, kneže: „Njinog“ Radoša? VUKSAN: Da vratiš, kneže, onu tvoju reč Kojomno si ga prognao.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Daj mi kaži, tako ti carskog kruva, a vidim pametan si i učevan si: bi li se ikako, ikako mogô od tog našeg kralja i knjaza istesati makar jedan osrednji car, jer smo se mi, Srbovi, odavno zaželeli careva.

Bojić, Milutin - PESME

nisu okeani strani, Ni grobovi starih umrlih stoleća; Mirni smo na gozbi u svetskoj dvorani I kad nebrat pije miris našeg cveća.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

VIĆA: To je sramota, da jedna gospođica, ćerka našeg starešine... KAPETAN (nastavlja): Izgrdi tog istog starešinu. VIĆA: To je drugo. KAPETAN: Zašto drugo?

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

veka. Vitalan i delotvoran sve do našeg vremena, živi i deseterački stih, sastavljen od deset slogova, najrasprostranjeniji - epski, sa cezurom posle četvrtog

Pretpostavke našeg romantizma jesu: Vukova jezička reforma, narodna poezija i evropski uticaji, a ti uticaji bili su različiti: nemačka

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Kao i kod drugih naroda (‹Indijaca, Grka, Rimljana, Talijana, Nemaca, Lužičkih Srba) v. Sofrić, 60 id), i kod našeg naroda v. ima izvanrednu apotropajsku moć. Protiv vampira upotrebljuje se v.

Kao i kod drugih naroda (‹Sofrić, 83; Marzell, Die heіmіѕche Pflanzenwelt, 1922, 106 id›), tako se i kod našeg naroda detelina sa četiri lista smatra da donosi sreću: s pomoću nje može se otvoriti svaka brava (ZNŽOJS, 7, 1902,

Stara k. drveta kod našeg su naroda pa zlu glasu (upor. Sofrić, 143). Ali je k. u staroj religiji, izvesno, imala bolji ugled i čak uživala

KUPUS Kohlkraut (braѕѕіca oleracea). Kupus. K. je jedna od najglavnijih namirnica našeg naroda (v. npr. Vuk, Posl., 6552: »Turci vele: tarana je hrana, A kauri: kupus i slanina«; upor.

I te mladice zovu se badnjak (Begović, 89 i 96). Prema verovanjima našeg naroda, l. je i drvo mudrosti, znanja. »Nije tri puta oko l. sastavljen« (Vuk, Posl.

i metnu ga na detinje srce pa ga popiju (Karadžić, 3, 1901, 193). Luč Kіenholz (taeda). Luč. L. je kod našeg naroda u velikom poštovanju, »gotovo isto kao i vosak« (SEZ, 32, 1925, 376).

Otuda se desilo da se, po raznim krejevima našeg naroda (npr. u istočnoj Srbiji i Crnoj Gori), od š. seče badnjak (SEZ, 19, 70; Karadžić, 2, 1900, 150).

Na vezu sa kultom predaka ukazuje i to što se kod našeg naroda p. najviše upotrebljava u gatanjima i vračanjima o Badnjem danu i Božiću.

Čajkanović, u Kultu drveta i biljaka kod starih Srba, objašnjava ovu pojavu potpunije: »Prema starinskim shvatanjima i našeg naroda i drugih naroda, drveta i biljke mogu biti — mada to nisu uvek — senovite, to jest, one pripadaju ili kakvoj

Ćipiko, Ivo - Pauci

Nemojte spomenuti ni vi našeg srpskoga, kad budete nazdravili narodu! Ljubav za ljubav! —A ti im vjeruješ? — tiho odvrati otac Dionisije i pogleda

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Originalno izdanje dela nalazi se na Veb sajtu www.ask.rs. 2009. DOROTEJ Dimitrije Svega se sećam, naročito našeg prvog susreta. Sve je onda bilo tako neobično: i taj dan, i on, i Mrtvaja vir.

Reče da se uputio onamo po zapovesti episkopa moravičkog Evsavija. Upita me i za našeg igumana Makarija. Odgovorih da je iguman teško bolestan.

Ne znam kako je nanjušio za nesreću našeg vlastelina. To valjda i nije bila nikad neka naročita tajna, kako smo mi ponekad skloni da verujemo.

Imalo je za čitavu vojsku našeg gospodara kralja Stefana Uroša Drugog Milutina Nemanjića. Verovali smo da će nam sačuvati glave.

Ona strela koja bi procepila mantiju ranila bi u samo srce Božijeg sina, gospoda našeg Isusa Hrista, njegove apostole i mučenike koji su joj podarili dostojanstvo.

Zar to neće biti dokaz našeg straha pred sudbinom i naše neverice u dobru volju i namere Gospoda. Zar mi sumnjamo u potporu Svevišnjeg?

To su otpadnici od vere pravoslavne. Bogumili. Neznabošci. Oni koji veruju u sve drugo samo ne u Gospoda našeg Isusa Hrista. Oni koji ulaze u naše hramove na konjima, oholo i bahato, a ne ponizno i bogobojažljivo.

I o tome kad će ko biti pozvan, kada će prestati njegov ovozemaljski život. Mi nismo tu da bi iz našeg kraja izgonili bludne duše, niti mi možemo menjati odluku Svevišnjeg o tome kad će koga pozvati k sebi.

Daćemo vam umesto našeg putokaza slobodu da sami izaberete kuda ćete se zaputiti. Nema više ni viteštva, ni dostojanstva, ni otmenosti, ni

Čitave tri četvrtine pisma bile su potrebne kraljevom pisaru da poređa sve titule našeg vladara. „Stefan Uroš, kralj svih srpskih zemalja i Primorja“... „Hristoljubivi, bogobojažljivi kralj, samodržac...

Ilić, Vojislav J. - PESME

To beše predznak, da će skoro doći Rastanka našeg neželjeni čas, Kô dim, kô magla da će radost proći, I nebo da će rastaviti nas...

Ja sam znao: Tuga i radost - sve je san. I dok sam slatki sanak snivô, S gordošću ja sam očekivô Rastanka našeg tužni dan. Tako pobožno fakir pada.

1888. OPROŠTAJ SA ŠAJKAŠKOM Ravna šajkaša polja, ostajte zbogom i dalje, Rastanka našeg kuca poslednji, evo, čas... Sin mračnih rudničkih gora iskreni pozdrav vam šalje: Nebo nek čuva vas!

U jedno studeno jutro, kad majke ne beše doma, Mali se podiže Pavle i ode van našeg sela I nikad ne dođe više. Ljudi ga tražili vazdan, A jadna njegova majka plačući život je klela.

Jer što pogled vidi spram svetlosti sjajne, I sve što se kosne našeg budnog sluha, To je spoljni dodir ove večne tajne, I opštenje njeno i ljudskoga duha.

I tavni spomen sreće zle Žalosti suzu sprema, I tajnom rečju zbori sve: Jakšića ovde nema! Parnasa našeg Tirtej sêd, Glavaša pesnik dragi, Uvelih dana tavni rêd U sanak prima blagi.

- na dobrome hatu, Kad bi se vrline cenile po vratu. 8. Eto tu su deca našeg burnog veka, Počevši od momka do zrela čoveka. I sva ona grupa, što tumara sada, Raduje se nešto i nečem se nada.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Mogu se, dakle, pouzdati u njega pa, ne lutajući i ne raspitujući se, stići do glavnog cilja našeg putovanja. Na levoj obali reke, opet visok zid sa širokom kapijom kroz koju ulazimo u svešteni deo varoši.

On mi je, kako izgleda, došao sad baš u susret. Posredstvom našeg Ministarstva inostranih poslova dostavljeno mi je jedno visoko grčko odlikovanje koje se nosi oko vrata.

Izmerimo li u tom trenutku ugao što ga čine prave uperene iz našeg oka prema Suncu odnosno Mesecu, onda nam taj ugao daje i odnos stranica onog trougla.

Glavna tačka toga sastanka biće reforma našeg starog Julijanskog Kalendara. I naša crkva dobila je takav poziv i saopštila ga Kraljevskoj Vladi.

Tu mi gospodin Ministar pročita poziv Vaseljenskog Patrijarha, koji nam može omogućiti izlaz iz našeg teškog položaja.

Jer ako se u Carigradu provede takva reforma našeg starog kalendara da njegovi sveci padnu u iste dane kada i sveci gregorijanskog, onda je naše kalendarsko pitanje

„Meni, kao istoričaru, dodao je gospodin Ministar, poznat je ceo istorijat našeg kalendarskog pitanja, pa, znam da o njemu ima da kaže glavnu reč astronomska nauka.

Na njoj ljubazan doček činovništva našeg ovdašnjeg poslanstva. Auto nas vodi u naš hotel u Peri, označen zvezdicom u Bedekeru.

u prostrana karuca, gde je pored kočijaša zauzeo, sa velikim dostojanstvom, svoje mesto bogato uniformisani kavaz našeg poslanstva.

Prvo nas je naš poslanik pretstavio kao izaslanike naše crkve i države, zatim su izmenjeni, između Njegove Svetosti i našeg mitropolita, oficielni pozdravni govori na grčkom jeziku, pa se onda prešlo na neusiljeni razgovor na francuskom.

Tu ekspeditivnost omogućila mi je saradnja, znanje i iskustvo moga dragog mitropolita, a i našeg dobrog poslanika. U čvrstoj zajednici i složnoj saradnji sa njima dvojicom, savladasmo sve prepreke, formalne, političke

sekretar, arhigramateus Svetoga Sinoda, nekoliko listića od one pergamentske hartije na kakvoj su ispisane odluke našeg kongresa, kao uspomenu na taj istoriski događaj. Na tim listovima ispisaću, da bi bila sasvim u stilu, i moju priču.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Za to ga zovi, pitaj. I njega, dedu, popa našega, duhovnika našeg, za svašta zovi, za svašta pitaj, jer on to sve zna. A sada i ja idem. (Spazi posluženje): A, ja! Daj, Stano!

Primate li? HADžI RISTA Što Bog preko našeg duhovnika naredi, ne da primamo, nego smo i blagodarni. HADžIJE Blagodarni smo, dedo!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Kaže, tuga joj je da se potseća na kuću našeg oca... Znam i ja, Nano, ne govori ona istinu; nju je sramota od tebe... Mogu ja i sama da putujem, ako me pustiš.

Čujem da i profesore zbunjuje. Znam da će biti čovek, i neka bude, zato sam ga i uzela. Ali neću da bude bolji od našeg deteta! Ne dam! Ne dam mu više srpsku paru, ako i to mora biti!...

Pazi Rotšilda! — Pavle je naglo izišao iz sobe. Odjedared je neko vrlo drskim glasom viknuo za njim: — Gle bivšeg našeg tandlerčića, pretvorio se u bankara, čovek!

Svi znate da bez naravoučenija priča ne može proći, i da nam je to lep amanet od našeg Dimitrija Obradovića u kaluđerstvu narečenog Dositeja.

Prvenstvo, ja sam za to lenj, kao i moja Tisa... Ko zna ko će nekada u životu biti prvi iz našeg razreda! Možda baš neko ko nije odličan đak. Da se još jedared rodim, ne bih bio odlikaš.

Nit jede, nit pije, nit devojke gleda. Sad je red na Čajnovića, na našeg liričara. Ja ga vidim, bogami počesto, s Ninuškom Petrović na vežbi, i uveren sam da će njegova priča, ili drama — sve

ti ja juče pored baba Frelihovicine „muške konfekcije”, kad, u dućanu cvet gospoja, i onih s kukastim nosom, i našeg sveta. Na moje iznenađenje, i frau Roza u viziti.

Učinila je, doduše, čast da među prvim đacima našeg razreda spomene i tebe i mene, naravno posle njenog sina — Vladimira ni s rezervama nije metnula među prve — a usput je

— Branko srete gospodin Joksima, i s njim nastavi razgovor. — Teška je stvar sačuvati našeg oca od svakog uzrujavanja, kad niko od nas još ne može da ga zameni u domaćim brigama.

— Eto ti, Pavle, parče usmene kritike iz ovog našeg sitnog gradića! ... I ja tako, koliko mogu, u predavanja svoja uplećem malo svoga dnevnika, malo dnevnika drugih ljudi...

O sinu Pavlovu saznao je Branko tek kad je detetu bilo dve godine. — Dali smo mu ime starog deda Isaka, nezaboravnog našeg prijatelja, moga i maminoga. A rešili smo, žena i ja, da dete nosi prezime materino.

A sad, za rastanak posle ovakvoga našeg razgovora, da ti kažem još nešto, veliku moju utehu: Čovek ima srca. I u palanci čovek ima srca.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Otkad je ovog našeg, kao što ga vidimo, sveta, pak dosad, i dokle god ljudi bude, bilo je, ima i biće moralista koji neprestano na ljude

Istina, više od polak su ga moljci i miševi izgrizli, ali šta marimo mi zato, kad on detinstvo i sav život našeg viteza podrobno predstavlja.

Može biti da ja grešim što detinska našeg Romana dela mojim čitateljma predstavljam ali koliko puta sovršeni ljudi koješta čine koje se samo deci pristoji,

Najposle sebe onom pokloni u kojega je farba od kaputa njojzi najpovoljnija. — Proča čuda što aljine prave naći ćete kod našeg Rabenera.

Kadija videći uvo rovašeno, sasvim se zgrozi, te našeg Romana zapovedi u tamnicu zatvoriti, dok izmisli muke koje će na mironarušitelja vozložiti.

— No ajdmo povesti. S rečenom dobrodetelju, dakle, zaključi naša lepotica našeg iroja od bede izbaviti. Ona ne metne ni pokrivalo na sebe, tvrdo uverena da je svi poznaju, otide nadziratelju tamnice,

Vama je poznato kako se Kalan pred Aleksandrom Velikim života lišio; on je bio od našeg reda, i ceo uzrok njegova samoubistva bio je što se paštio što skorije u takvo suščestvo preći koje je sposobnije sebi

— Kod kuće našeg gimnosofiste dočekaju ji njegovi samislenici u punoj uniformi, i razumevši nameru naše Čimpeprič, s najvećim toržestvom

A on meni »sluge«, to jest mi, majstor Gliša, jesmo sluge. No vreme je da dođemo k predmetu našeg pisanja. — Prvi je dakle bio: Magarac Valamov, koliko znam, jedan od sviju starog i novog zaveta magaraca koji je

Ljubov je privilegijum na jedan dan po sto puta svađati se i pomirivati se. Ljubov je premeštaj srca našeg u kanikule. Ljubov je jaki čemer u šećernom sudu. Ljubov je jelo od vozduha zgotovljeno.

Ljubov je, naposletku, veliko i malo pismja O iz azbuke života našeg; sirječ, zaljubljen čovek, po moru strasti svoje leteći, jednako malo »o« u ustma nosi: »o, kako je lepa; o, kako bi

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Ja se, na primer, sećam biografije jednoga našeg zaslužnog čoveka, priznatoga naučnika, profesora Stojana Antića, koja je u svoje vreme bila sasvim uljudno napisana i

Za ministra vojnog uzeli smo našeg druga jevrejske veroispovesti, Davida Mešulama. To nije bilo bez izvesnih razloga.

i zapeta ukrštaju vozovi, to i onaj drugi voz ima svoju tačku i zapetu i onda tu se sretnu dve tačke i dve zapete, od našeg i onog drugog voza! — rezonovao je Jovica Stanković.

može videti, ova je Olendorfova metoda neobično podesna i dobra za učenje francuskog jezika, a ja se sećam jednoga našeg mladog diplomate koji je po Olendorfu naučio francuski i koji je, prilikom jedne diplomatske posete, vodio ovakav

Pošto su me svestrano pregledali, oni ponoviše mišljenje našeg domaćeg lekara: „Dajte mu i dalje lekove koje je lekar propisao. Ako se mali oznoji, onda je svaka opasnost prešla!

“ Novinar: No, pa da, to se mora malo doterati. Ja sam, na primer, tu skoro, opisivao smrt jednoga našeg političara, koji je pri samrtnim mukama stenjao kao magarac, ali sam ja u opisu rekao da je duboko uzdahnuo i na

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

— Krenuli smo iz našeg bivaka sasvim iznenadno. Ali zadržaše nas neočekivano na pola puta u Ćupriji. Tu se istovarismo i na jednoj poljani

Na ovome položaju Bugari su došli na jurišno odstojanje. Baterija gotovo iza samog našeg streljačkog rova. Zato je bilo naređeno da se u toku noći sklonimo.

Ali Bugari su ipak pucali. Taktuk... tak-tuk, povremeno, za vreme celoga našeg odstupanja. I samo je jedan konj ranjen. Sutra smo nalazili rupe na paocima točkova i ožiljke na topovima.

Na veliku radost našu, među ranjenicima nađosmo i našeg potporučnika Vojina sa povezanom glavom, u šinjelu na kojem se još poznaju tragovi krvi. Lutao je da bi nas našao.

Idem polako pored reke i mislim o tome. S druge strane vidim jednoga našeg ordonansa gde prodaje neke nove lakovane čizme.

Priča se da je crnogorski general prostosrdačno uzviknuo, kada je video jednoga našeg književnika: — O, dragi prijatelju, ako vama neću dati samar, ja kome ću! — i potapšao ga po ramenu.

— Zdravo da si, brate Srbine! — uskliknu srdačno crnogorski komandant, s mukom se pridiže, i poče da cmače našeg komandanta. — A i ti momče, zdravo! — i sa mnom se poljubi.

— A i ti momče, zdravo! — i sa mnom se poljubi. Onda uhvati našeg komandanta za ruku, i privede ga svome mestu... — Šjedi na moje mjesto... — Hvala, imam posla, ja sam samo hteo...

Jedno je plakalo, te komandant naredi da ga stave na konja jednog našeg ordonansa. Pri vrhu počeše se lediti šinjeli. Vetar dopire do kostiju, a snaga u ljudi sve više popušta.

Sada je naređeno da se sva ta deca dovedu sutra na drum, ispod našeg logora, a vi, kao njihov vođa, treba da ih sprovedete do Krfa i predate tamo nekoj komisiji na ostrvu Vidu.

Na sekcijama tražili smo taj Kajmakčalan i njegovu kotu. — Nema boga Savaota, Bugari moraju da beže i sa našeg fronta — govorio je razdragano Luka. — Čekaj, pobratime, da vidim koji je pravac našeg nastupanja...

— Čekaj, pobratime, da vidim koji je pravac našeg nastupanja... Uh, majku mu, opasne su urvine pred nama. — Šta ima! — objašnjava stručno Luka.

Petrović, Rastko - PESME

vreline sunca, O vi pleća gola sad u odmicanju begunca Što kroz sve postelje proniže svoja kurvarstva: Više go, no mržnja našeg odsustva; Ne veruj ni sumraku u mlaz sunčani aorte.

? Uznemirava me sve to koliko I očekivani odgovor za posle mog poslednjeg daha. Ne boj se. I prošlost pre našeg rođenja, i istorija zavisi od našeg izbora. Danas je to Francuska Revolucija a juče Rimska Imperija.

Ne boj se. I prošlost pre našeg rođenja, i istorija zavisi od našeg izbora. Danas je to Francuska Revolucija a juče Rimska Imperija.

zapanjujući, i od toga trenutka tek preuređujući nas sasvim. A to otkrovenje nailazi na nas katkad samo u momentu našeg ludila ili bolesti ili razdraženja i oduševljenja itd.

Neiskustvo oka bi ga pri tom potpuno paralisalo. Život duhovni dakle neizdvojim od života našeg fiziološkog, i naša večnost valjda zaviseći time od našeg života sadašnjeg: ti i ne znaš sa koliko opasnosti nosiš svoje

Život duhovni dakle neizdvojim od života našeg fiziološkog, i naša večnost valjda zaviseći time od našeg života sadašnjeg: ti i ne znaš sa koliko opasnosti nosiš svoje večno bivanje u pokretima svojih ruku npr.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

— Zar na ovom dvoru ima i takvih? Oterajte je da ne kuži vazduh našeg srećnog Carstva... — dodala je, a doglavnici i savetnici zbunjeno su pogledali jedan drugoga, ali već sutradan iz dvora

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Tako se zahvaljujući ponajviše nivelizatorskoj ulozi turskog feudalizma stvarano i stvorilo jedinstvo celokupnog našeg naroda pod Turcima, koje se izrazilo u jedinstvu naše epike.

Ali uvek Austrija i Mlečići zaključivali su mir s Turcima ne vodeći mnogo računa o sudbini našeg naroda, i njemu nije ostajalo ništa drugo nego da u neprekidnoj borbi sam osvaja i brani svoje pravo na život.

Osvajaču se mnogo puta moralo učiniti da udarci na njega padaju i iz našeg neba, da se i naše planine kreću protiv njega, baš onako kao što pesma govori: Vedro beše, te se naoblači, iz oblaka

Kako je prikazan u pesmi Ivo Senković i aga od Ribnika on ide među dva ili tri najsugestivnija lika našeg herojskog pesništva.

Ali u opisivanja prirode i mnogih drugih prizora Homer je daleko iznad našeg narodnog pesnika. To, između ostalog, pokazuje i slika umiranja, koja se često sreta i kod nas i kod Homera.

svedočanstvo nije ostalo (vidi freske i rad Svetozara Radojčića O nekim zajedničkim motivima naše narodne pesme i našeg starog slikarstva u knjizi Tekstovi i freske), kao da neverne ljube nije bilo i pre feudalizma (vidi Frezerovu Zlatnu

ima nijednoga od roda svojega, koji bi mu bio u nevolji, ako bi mu bilo za nevolju; Latini su stare varalice, ujaka će našeg pogubiti, a nezvani ići ne smijemo“.

Baš ga ovđe u svatov'ma nema, ta nema ga ni u cara našeg; hajde malo da izostanemo, ne bi li ga kako izmamili“. Kad su bili do klisure blizu, izostaše do tri šićardžije, pa

braće Jugovića; da vidite slavnu Ravanicu u Resavi, niže Paraćina, na studenoj r'jeci Ravanici, zadužbinu našeg gospodara, gospodara slavnog knez-Lazara; i ostale srpske namastire, da vidite, pak da se divite kakovi su i koliki li

budit gospodara moga; jer sam, jadna, zao sanak vid'la: gdi poleti jato golubova, i pred njima dva sokola siva, ispred našeg dvora gospodskoga; odletiše na Kosovo ravno i padoše međ' Muratov tabor, — gdi padoše, već se ne digoše.

suze niz junačko lice, a kroz suze gnjevno progovara: „Oj davori, ti Kosovo ravno, šta si danas dočekalo tužno, posle našeg kneza čestitoga, da Arapi sad po tebi sude!

Ugledaše dva pašina sina gdi pogibe aga od Ribnika, pak besede dva pašina sina: „Da dušmana živa ne pustimo, da mi našeg agu osvetimo!

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Djevojčica podiže prema krošnji svoj miran pogled i odgovori tiho i sasvim prijateljski: — Ne, ja volim našeg Strica. Pod bukvom uzavri još veća graja. — Ehej, Striče, voli te, voli te! — Silazi dolje da te ženimo!

Svi se zabrinuto naređaše oko Žujina provaljena skrovišta. — Kažem li ja da se neko šulja oko našeg logora — reče tiho Lunja. — Odmah ja to osjetim. Sve mi se čini kao da me neko škaklja po leđima.

— Ćuti ti, zarobljeniče! — povika knez Valjuško. — Dobro kaže moj brat Stric — dočeka Nikoletina. — Nikad iz našeg sela nijesu djeca 6ježakala iz škole sve dok nije došao ovaj pijanac, koji više viri u rakijsku bocu neg u knjigu.

— Ih, zar ti misliš da bih ja izdao našeg Nikoletinu? — bunio se dobrodušni Stric. Dva dana kasnije Jovanče i Lazar Mačak dogovoriše se da odu do pećine i

Naletio sam samo u mraku na pčelinjak pa sam bio malo izbocan. — Oho, evo našeg Lijana! — povikaše dječaci i potrčaše mu u susret.

— Eh, da ga sad, ovakvog, vidi još neko iz našeg sela! — poželi u sebi Lana. — To bi valjalo. Lana nije ni slutila da mrkog naoružanog momka još neko gleda isto onako

— Du-du-du-du! — jasno se čuje oštar mitraljeski rafal negdje udesno od brijega Lisine. — Ono je puškomitraljez našeg Nikoletine! — veselo namiguje Lazar Mačak. Svi mu vjeruju.

— Dječaci, sjutra ćemo svi u vojsku — reče Jovanče. — Kako bi bilo da se poslije podne svi iskupimo kod našeg starog logora i da se oprostimo s Prokinim gajem. — Hoćemo, hoćemo! — zovnućemo i Lazar Mačka i Lunju.

Najzad je, sasvim na začelju druge čete, spazio Jovančeta i Strica. — Eno i našeg harambaše zajedno sa Stricem! — A gdje li je Nikolica s prikolicom? — upita Lunja. — Njega još uvijek ne vidim.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Od svega nebesnoga odzgor sjanja ona je bez izma da ha! posvetlija, sa svojim okretnim motrenjem na ovo smutno našeg žitka more.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

mu, veli, neko kaže: „Šta bi voleo, Milisave, duše ti, pravo kaži: il’ da ti dam jedan milion, ili jednu dobru kišu za našeg seljaka?“... — „Časti mi moje, kune se Milisav (stara zemljodelsko-šumarska krv!