Jakšić, Đura - PROZA
Ala su milostivi ti ljudi, ti bližnji naši!... Najpre ti svuku i košulju sa slabog tela; a kad se posle na njihovu pragu smrzneš, oni te pokrivaju — svilenim
Naše je selo sa Nemcima izmešano — a Nemci su naši pitome naravi, blaga razuma... Pred nas su izlazili s belim krpama, a pred Madžare, kao pred jednovernu braću, sa
Želela sam da ga još jedanput poljubim, ali mu oni sanduk zakovaše... Ala su nemilostivi ti ljudi, ti bližnji naši! Ja sam ćutala, a lice sam pokrila mojim malim rukama, pa ništa nisam videla, samo sam čula tupu jeku ašova i motika...
je bilo lakše: mogao se i razgovarati, pa nam je isprekidanim glasom pripovedao za poslednju nesreću što ga je snašla. Naši su Diškrećani tražili neke račune i neka još pređašnjim carevima potvrđena prava.
Danas je Božić, Maro!... Pa gledaj da mi što lepo otpevaš. Nek’ znaju — veli — i ovi naši Keljovi da danas Raci svetkuju!... — Ja sam pevala. A sad?...“ I ona opet tužno zajeca.
On je sve do gladne godine bio suv, mršav... a te nesrećne godine, kad su naši obrazi od gladi požuteli, uveli, kad je nama briga i nevolja oči zamutila...
Ali ga nisam mogao odvratiti nego sam mu i sam pomogao u njegovome poduzeću... Kad je bilo pola noći, naši u kući već su davno pospali, u celome selu nigde jednoga glaska da čuješ.
“ „Da platim oče... A kol’ko treba?...“ Arhimandrit se nakašlja i stade nanovo meriti Živka: „Mi smo naši, džanum, nećemo da se globimo... Daćeš, džanum, još jedno pet dukata!...
Nećete mi verovati, ali zacelo je dobar čovek! Pa kakvu čest ima! Bože moj! Bože moj! I naši velikaši i turski velikaši, svi su se otimali za mog pobratima.
— dodade drugi debeljko, u garibaldovskom šeširu, lica pravilnog, ali odvratnog. — To je istina, a mi svi znamo kako naši velikaši o njima i njima podobnima misle. — Mi moramo doznati, mi hoćemo da doznamo šta ima u toj depeši.
E, toga su odmah uzeli za učitelja. Ali zato nek ne misle naši bogoslovci da su oni i sa svešću tako nisko stojali, kao sa naukom...
Obradović, Dositej - BASNE
” neka viče. O zlom sažaljenije imati, to je na pogibel mirnim i dobrim ljudma. Zato pravo vele naši stari: da je gori jatak od pustahije.
sami sebe odvaravati, ακουστέον και παρά των εχθρών την αλήθειαν και διορθωτέον, sovjetuje Plutarh; da slušamo što i naši neprijatelji o nami govore, da se ne srdimo, pa ako u čem bez pristrastija poznamo da oni imadu pravo naše nedostatke
Razumno naši stari vele: „Kad se Ciganin ocari, obesi i svog oca”. A Inglez veli: „Many man claims only to show his elevated littlen
Od istih pogrešaka od kojih su ne samo naši stari stradali, no i mi bogzna koliko smo| puti črez njih zlopatili, i opet nećemo da ih se čuvamo.
Svak pošten i pametan neka rasudi: je li pravo i razumno zato što su se naši stari za zakon mrzili, proklinjali i gonili, da i mi to tvorimo?
Za takova naši Srblji običavaju reći: „Bolje da je mrtav nego što je živ; našto mu taki život?” A Dalmatini vele: „Ni za što nije nego
”| Naravoučenije „Muž dvojedušan i dvojezičan neispravljen vo vsjeh puteh svojih”. Naši vele: Ne da se uhvatiti ni za rep ni za glavu; okreće se kao vetreni petao; menja se kao mesec; drugi čas, druga pamet
Koja ih se sila utopi od nas uplašeni!” Onda počnu tražiti predikatora, al' njega nejma. Od tada naši zecovi živu kako su i njihovi stari živili, niti već slušaju kojekakve laži.
Zao i pakostan onom je najgori kom je najbliži; napolje takoga iz grada i sela, da ljude ne truje! Hoćeš li znati, vele naši dobrodjeteljni stari, kakav je ko: ne pitaj nadaleko, gledaj samo kako s komšijama živi.
se vredni pokazivali, niti su ružnu figuru činili: nezadovoljni s tim hoteli su, štono Latini vele, per fas et nefas, a naši vele: s bogom ili s vragom, naviše, pak onda što? Osramotili smo se!
” Kažu naši u Dalmaciji da se nad jednim pijanicom upali kuća. Viču ljudi spolja: „Vodu, vodu!” A onoga iznutra stane vika: „Ne
čini niti iz zlobe niti iz lukavstva, nego iz nedostatka ili iz nedovoljnog pronicatelstva uma, a to je isto i neznanje. Naši, dakle, praroditelji, u svom prvom sostojaniju bezlobija, niti su zlobe ni lukavstva poznavali.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
RUGALICA O VINU Ako su gospodi Grcima i Latinima spremali gozbe s ovakvim vinima, kraljevi naši, kukavci nam sinji, dosta su ih i poštovali Latini! Je li ovo iz močvari zahvaćeno? Slično kiši!
S čorbom po prsluku, sa štalom u glavi, znam ja, vinopije, kako vam je bilo! Ne može niko ko naši vinari od boljega grožđa gore vino!
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Zato sam naumio da vam ovde napišem: яže vidюhъ dюihъ i otcы naši povюdaša mi. U ovom mom pripovedanju ne tražite savršenstvo istoriopisca, ni strogi red događaja.
Kad sam bio jošt mali, pričala mi je moja baba Manda, da su se naši stari doselili od crnogorske granice iz Birča. Onda je ovaj kraj Srbije bio gotovo sasvim pust, ne znam, ili je to
Iz ’Ercegovine, kao što i sada, neprestano su naseljavali ove krajeve. Pričala mi je moja baba i to: da je slušala, da naši stari, kad su se iz svoji’ krajeva ovamo krenuli, da su učinili zavet, da se onde stane i nasele, gde čuju vola da bez
u Sremu vrlo retke škole i srpske nauke, a i sam posle vidno sam mloge stare sveštenike, koji su se s naukom malo od naši̓ srbijanski̓ sveštenika razlikovali. No sad je već drukčije s naukama.
Nas je bilo u selima koja su brankovičkoj crkvi dolazila pet popova, no nismo delili, nego naši nurijaši od nas pet koga prvog nađu, zovu ga, te čita molitvu ili krsti i proče; i svaki popa neće reći: „Nije to moja
istina, nije bilo novo, to je može biti jošte od Kosova ostalo, a može biti da su bivale skupštine jošte i za vreme naši̓ careva.
Jedan samo bimbaša vidinski zatvori se u crkvu, i tuče se iz crkve, a Srbi naši opkole ga. Knez Ilija Birčanin uzme jedno odelenije vojske i sa pročim oteraju Vidinlije do Smedereva, gde se zatvore
Ta je naša vojska od pre našeg božićnjega posta s mojim ocem u Beogradu stajala, i grad čuvala, do naši̓ uskršnji̓ posta, dok se Birčanin s drugom vojskom od Vidina vratio, pak su onda kućama svi došli.
Onu noć dođe meni pismo od Grbovića, i od naši̓ buljubaša, da su Turci onu noć, kad sam ja otišao, pobegli iz Valjeva; tako mi isto i stric Jakov piše da su razbili
I tako ljudi mu veruju i zairu mu donesu, i on ode k Jagodini i k Nišu, pokupi krdžalije i dovede u Jagodinu. A naši ne znali da je tu s krdžalijama Kučuk Alija, i tako udare na Jagodinu i budu razbijeni.
” Ja sam često odlazio na Klenak, gde je do̓odio obršter (Andra) Stojićević i kapetan Kosta Jovanović, i oni su naši dobri prijatelji, i Turcima jednako govore: „Isterajte Fočića, pak mirni budite”.
To je bilo u ićindiju kad su pošli, baš onaj dan kad su naši razbijeni, 18. aprila. Kad bi oko 4-5 sati noći, ali stric dođe.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— Eto me, gospodine, eto sad! — odazva se Đuko, pa navali na opštinare. — E neka je za dukat... Ljudi smo naši, a tri cvancika nije bogzna šta... dajte pare, eto zove me kapetan; pohitajte i vi.
— Nisu ja!... Namirisali su to oni odmah, ali su ćutali! A i šta bi mu?... Zar ti još ne znaš ko su naši kapetani. Prosto, ako mu nije volja, neće da te čuje dok mu što ne tutneš.
Lupa — rekao bi, sad će vrata istaviti. Skoči Nikola olako bunovan i viknu. — Ko je to? — Naši smo! — odgovori neko spolja, a jednako gura u vrata. — Koji naši? — upita učitelj, promoliv se kroz prozor.
Skoči Nikola olako bunovan i viknu. — Ko je to? — Naši smo! — odgovori neko spolja, a jednako gura u vrata. — Koji naši? — upita učitelj, promoliv se kroz prozor.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Deco! Donesite malo rakije. I zasedoše. Prineše im tikvicu tesna grla. Nego, da reknem koju i o tome kako su pili naši dedovi. Mačva nije bogata vinogradima.
— Pa ja bih ubio sebe kad ne bih ubio Lazara!... Pa onog Ivana!... Ja ne znam, ali ovi su naši deca kad vele: „Oprostiti mu treba!...” Kome?... Zar zlikovcu?...
Zavrzan je brbljao: — Vala, Stanko... oprosti... htedoh reći: harambašo... volim ti ovo što nam ovi naši dođoše nego bog zna šta. I, čini mi se, najviše volim zbog Surepa! Đavo jedan!... Tako zametne šalu da pukneš od smeha!
Četiri stotine godina Srbija je rađala roblje i izmećare. Ako su što I zgrešili naši stari, a ti bar budi blag, pa oprosti ovom kolenu što diže ruku na krvnika!... Pustio si da potpadnemo pod jaram...
— Biju se! — reče on. — Gde? — upita Stanko. — Oko Ali-aginog Salaša. — Ako? — Naši i Turci. — Oho!... Dakle, nakupilo se ustanika. — Bogami se dobro biju. — Siđi. U taj par bahnu Deva. — Šta je?
Izbi bela bugija, pa se onda začu prasak. I to se desi u šancu. — Šta li je ono? — upitaše hajduci. — Zapališe naši tursku džebanu! — reče Nogić. — Jeste, jeste!... Gledaj! — povikaše hajduci. Napravila se čitava gužva.
mi se oprosti što ću, rad boljeg obaveštenja, reći koju u zaštitu Mačvana, da bih, s jedne strane, pobio ono što neki naši istorici, u silu boga, htedoše naturiti tim slavnim borcima-mučenicima, a s druge, da bih im mogao odati dostojnu
Ako imaš kakve druge brige, daj da porazmislimo, a toga se ostavi — reče Zeka. — Imam. — Šta želiš? — Želeo bih da naši ljudi i u zbegovima podignu ovakve kućerke da se bar ono nezarobljeno roblje može skloniti od zla vremena.
Vojvode skočiše na noge. — Šta se radi? — Bruka! Prvi naši meci pamet im poremetiše. Htelo je prsnuti kud koje. Paše su muku imale dok su ih primirili.
Dučić, Jovan - PESME
Sve crkve u carstvu tvoje ime zbore, I naše velmože i naši vasali Gledaju te s čežnjom i sa strahom dvore, Dok ti gledaš kao paž plašljiv i mali, Kako jedna briga, tanka kao
Svoj hleb i lovore zalili smo tobom; Molitva i himna, obe su te pune; Pune su te naši vapaji i strune; Kao Mlečni Puti sjajiš našim dobom.
HERCEGOVINA Naši će im vetri pepeo razneti, Spraćemo sa stene pogane im stope: Zaboli smo koplje na velikoj meti, Sad je put naš
Riznice se vaše u sitno rasule — Na tvrđavi sva su otvorena vrata. Svi naši bunari redom otrovani, U kandilu ulje, pričest u putiru; Kroz naše bedeme svi su puti znani Našem izdajniku i tuđemu
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Nego i jeste čudan bio taj duvarski sahat. Prava antika, što naši kažu. Bio je malo manji od ikone sv. Đurđa (krsno ime pop-Ćirino) sa obligatnim ružama između cifara, koje su arapske
Ne valja, ništa ne valja! Biće, što rekli naši stari, »krvoprolitija« nekog, biće, biće! Dok se oni tako razgovaraju, čaše se neprestano pune i prazne.
Stari naši vele da je dečije srce kao vosak — možeš praviti od njega šta hoćeš —; a ja velim da je i u mladih devojaka srce kao
To je sve lepo i krasno i fajn, — veli Iđošanin, — ali je l’ vam palo na um šta će biti ondakana od naši ušiju kad ovaj top rikne k’o sto magaraca; ta neće tu ostati čitava uveta odavde sve do Iđoša!
Pa reko’: kad možedu popovi da se tučedu... — Ju, a koji popovi?! — trže se Pela majstorica. — Pa popovi,... ovi... naši. — A koga su, rekoste, tukli? — He, koga: toga koji se neće sigurno pofaliti. Bajagi, ne znate! Vi ne znate!
— Neka ga đavo nosi! — veli pop Ćira. — »Pametniji popušta«, vele naši stari. Uzdržao sam se, savladao sam moj gnjev, i posramio ga svojom uzdržljivošću i dolgoterpljenijem, — a to više, vredi
GLAVA DEVETNAESTA Iz nje će čitaoci videti da su imali pravo naši stari kad su rekli onu zlatnu poslovicu: »Teško svome bez svoga!
Zato budi pametan, — k’o i uvek što si bio — pa ne ispušćaj! Ta, znaš kako oni nas deru kad je neko od naši’ u nevolji; kad se, na priliku, ženi! Ta, volijem popovsku krajcaru neg’, što kažu, trgovačku forintu!
« Aj, je l’ dobro divanim? što rek’o naš Nića bokter. Što jest, jest! Pravo su rekli naši stari: »Teško svome bez svoga!« GLAVA DVADESETA U njoj je opisano jedno jesenje putovanje sa jednom epizodom na čardi.
uzicom mu prekrpiti svoj »pintl«, i produžiti svoj put dalje sve pored dudova, ovim istim putem kojim danas ne sretaju naši putnici ni žive duše. Pera Tocilov tera konje i razgovara se s njima, jer oba popa ćute i ni reči ne čuje iza sebe.
Pa ne znaš šta je gore. — Rđava vremena, zaista! — veli pop Spira. — Ja sve mislim — veli domaćin — da su krivi naši episkopi. Nema više onih starih popova, a starih popova nema jer nema više ni onih starih vladika.
« Ja sam platio i tu stivu lulu i tu kajganu. Sad tek vidim kol’ko su pametni bili naši stari kad su rekli: »Čuvaj se popa«; a ja sam im’o posla s dva popa i jednim crkvenjakom! — E, dakle, ’oćemo l’pri...
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
— Pa vi ne biste voleli te varoši i zemlje videti? — Aja! Tamo je sve tirkiš. — Ta i naši dedovi su odande došli! — I oni su bili tirkiš, a mi smo sad gebildet. — A, molim vas, kakvi su ti Bečlije?
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Važan je to pronalazak, ne košta mnogo, stvar neopisano korisna. — Traže mi i Francuzi i Englezi i Talijani, naši saveznici, svi čuli pa mi traže i velike pare daju. Jure me svuda.
Emanuel Kant umro je 1804. godine. Šta su toga dana predstavljali vaši dedovi? Ajd' recite: Šta su onda bili naši dedovi? Nego vi ste taki: ne volite ništa, ne oduševljavate se ničim, ne verujete niušta.
Afrika
kokosova stabla tako visoka, da ga ja odmah potom vidim preko kuća kako se on hitro penje uz stablo, ne puzajući se kao naši dečaci, već dohvatajući ga se samo stopalama i rukama kao majmuni.
Između koliba je roj gole crne dece izmešane sa kalbasima, sa afričkim kokošima i neizostavnim kozama, sitnim kao naši psi.
noć ovde nije toplija od ove, i čudno je zato da plemena nisu pronašla nikakvu odeću koja bi ih zaštitila od zime. Naši bojevi su sasvim modri od hladnoće i kašlju bez prestanka: oni spavaju između hladnjaka i ulaska u kolibu, oko našega
Savana izgleda oko nas kao zasađena. Kao da su to naši vođnjaci, a trava između tropskoga drveća liči na visoko zrelo žito.
Kampman, puste kolibe; noć nad selom. Dok naši crnci razvijaju postelje, dok nam kuvari spremaju večeru, idemo u posetu kralju Pebenjaniju.
sto; ali je sve, počevši od ovog crnačkog piva, pa do kokoši, pirinča, preliva, i onih kus–kusa što će jesti naši crnci, tako strašno ljuto da me nijedan čaj ne može da povrati. N.
Mi se nalazimo između dva grdna kanarisa puna vode, kojom se koristim da svaki čas zagnjurim glavu. Naši crnci leže kraj stvari koje su nosili, i po njima se vidi da nemaju nikako vole da idu dale; ne što bi bili umorni, no
Predeo je bio beskrajan, a naša kola na njemu: mala pokvarena igračka. Šofer je radio na rasklopljenoj mašini a svi naši crnci bili su oko njega. Libanac, bled od hladnoće i tuge, držao je ruke u džepovima i vrat u remenima.
Za to vreme govori poslovno, glasno kao naši sveštenici. Odseca glavu i toči krv na kamen. Bezglava kokoš odleta onda daleko između nas, trza se, baca po zemlji.
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
i zvanije svoje prenebregao, lako bi (da ne kažem „izvjesno“) do nužde i leba željkati došao, O čem nas ne samo naši, nego i kod sami Engleza spisatelji, kao Butler, koji je, pri svem klasicitetu svoga divnog sočinenija Hudibras, upravo
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Neću ja da budem prvi Isakovič što pisa, pa poreče. Nisu takvi bili ni naši stari! Idem, pa šta bude! Aha! Aha!“ Đurđe se bio ispravio i htede da nešto kaže, ali samo odmahnu rukom i poče lulu
Zatim se poče pipati oko pištolja i opsova: „Petre! Je li? Kako ono beše po zakonu njihovu? Zar naši Hrtkovci nisu mitrovačko vlastelinstvo? Zar sme Garsuli da ga tera husarima, bez suda? Je l’ za nas nema zakona?
Da su te selidbe velike nesreće. Da ne treba napuštati austrijsko carstvo, gde srodnici naši, i preci naši, počivajut, po tamnicama, i u groblju. Uskoro će nama bolje biti.
Da su te selidbe velike nesreće. Da ne treba napuštati austrijsko carstvo, gde srodnici naši, i preci naši, počivajut, po tamnicama, i u groblju. Uskoro će nama bolje biti.
A kad se rosijska imperija pojavi, na Adrijanskom moru, svi će se naši krvnici sakriti, u mišju rupu. Kad je Isakovič izišao iz te kafane, sa Agagijanijanom, bio je već mrak, dubok, na
I preosvećeni je mjaso jeo. Ne treba – poručivao je Budimu – seliti se u Rosiju i napuštati ovo carstvo, gde preci naši i srodnici počivajut, na groblju, i u arestu!
Zašto, kaže, kukaju toliko? Pa nije Trifun ni prvi, ni poslednji, muž, koji je ženu otpustio. Tako su radili i naši stari, kad brak nije valjao. Što se oni u to petljaju? Varvara je smatrala da su česti porođaji krivi svemu.
Zašto da se ide još dalje? Daleko. Nisu važne teritorije, nego narod koji, i tu, i tamo, stanuje. Naši stanuju sa obe strane.
Pa čak kažu, neverni smo, izdaćemo! Mi smo, Đurđe, čudo neviđeno! Naši mru na Rajni, u Lombardiji, u Šleziji, gde ih smrznute sahranjuju.
Svud je lepo, gde je lepo društvo. Tamo gde su naši joldaši, tamo je dobro. Ma gde to bilo. Ma u kom carstvu. Pavle mu onda dobaci, da treba da se javi Božiču.
Katkad se ljudska bića i naši rođeni tako menjaju, kao što se izmene godišnja doba, u proleće, i u zimu. Nađeš šipak, tamo, gde si ružu očekivao.
Đurđe je ponova pokri. „Mnogi naši, vidiš li, i ovde, u Rosiji, hleba lišajutsja, na snegu i zimi, za ženu svoju i decu. A ti kukaš!
Teodosije - ŽITIJA
nas zemlja se naša bezakonjima najšim oskvrni, i ubijena postade krvlju, i u plen inoplemenicima padosmo, i neprijatelji naši ismejaše nas, i našom mržnjom postadosmo prezir i poruga onima koji su oko nas.
I tada će kao gorki tužioci stati protiv nas gresi naši, obličujući nas, i strašno će se svaki na toj strašnoj raspravi ispitivati, gde nije moguće lažju sakriti istinu ili
A ako uzdajući se u njega činimo ono što je njemu ugodno, naši neprijatelji neće moći učiniti nikakvo zlo protiv nas. „Jer Višnjega si“, reče, „položio kao svoje utočište, neće prići
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
dele „Rumenlija“ (to će reći Makedoniju i druge oblasti koje su nekada pripadale Vizantiji), „ravna Šumadija“ i „naši Arnautluk“.
Nušić, Branislav - POKOJNIK
Četvrtog dana sišao sam u Kertner ne bih li u onim kafanama gde uvraćaju naši mogao da se vidim s kim. Nisam nikoga našao, ali su o zidu visili beogradski dnevni listovi.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Da vidimo gde su naši putnici. VII Kad su putnici otputovali, udariše koso preko dva Dunava, pa su došli u Vac. Tu se malo odmoriše, pa
Znaš, kao što sam ti već kazao, šljahtec je nemeš, pa Poljaci mađarske šljahtece vole; i oni gule raju, kao god i naši u Mađarskoj; jedan zanat im je, pa će onda odma’ i tebe pozvati na ručak. Hoćeš doći?
— Pravo kažeš, Jovo, sve će biti, samo nas neće biti. — Opet ti kažem, Sofro, da su naši dani izbrojani. Krečar digne čašu i kuca se. Gospodar Sofra kuca se i ispije, pa odjedared počne gorko plakati.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
„U našijem je narodnijem pjesmama za nas najdragocenija čistota i sladost našega jezika: kad bi književnici naši to poznavali, onda oni ne bi kvarili i grdili najveću dragocenost svoga naroda, svoj narodni jezik, nego bi se trudili
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko
Kovali smo ludačke planove kako da se domognemo Evrope, smišljali načine da nas primeti, ali dok su naši vršnjaci pravili čuda po svetu, rodni grad nas je još držao u dečjem vrtiću , u nekoj vrsti produženog boravka.
Setite se samo kuća u kojima ste stanovali i onih plesnivih hodnika u kojima ste se opraštali. Naši prvi poljupci imaju ukus pepela, nakiseli vonj trulih zidova sa kojih se cedi obojena vlaga.
među oznojenim seljankama umotanim u debela sukna, pod pucketavim plamenovima voštanica što su se topile brzo kao i naši dani, slali smo bezbroj razglednica dokazujući da je Sarajevo jedini grad na svetu, i da je zatočeništvo na koje nas
Zakopčavali su užurbano preostalu dugmad na bluzama. —Vi se nećete ljutiti ako naši đaci prisustvuju pravljenju carskih mrvica... — reče šef sale.
Matavulj, Simo - USKOK
Što ne kažete prosto: šta traže Crnogorci? Ivanović mu odgovori: — To nijesu Crnogorci, nego naši podanici, iz ovih gornjih krajeva!
— Nije! — odsječe Krcun. — Odmah iza dubrovačkog je dalmacija, đe je hodio i striko drago, kad’no naši pođoše s Rusima na Korčulu! Dalmaciju od Like dijeli planina Velebit.
— Oprosti, gospodine, što te odmah ne nudim da sjedneš — reče knez. — Ne može se, dok se ne svrše naši običaji na večerašnji veče! A to će biti odmah! Svojima viknu: — Milice, daj vidjela!
Ovo su ti naši običaji naveče Božića. Ovako ti je svuđ kroz Crnu Goru, pa i po Primorju, po Hercegovini, po Bosni, po svoj Srbiji i
Tijem si mi, zanago, bliži srcu!... dakle, kao što rekoh, ono su ti sve običaji naši, ali u mene je to polovno, prešno, kao mimogred, jer smo korotni, kako mi kažemo...
Mi smo ti, dakle, uskoci, kao što je sva Crna Gora. Kad su naši stari ovamo uskočili bila su samo dva bratstva, Erakovići i Rajčevići, narod od dva brata, od Eraka i Rajiča.
Tri dana gonili su ih naši i Rusi i otmu im sve zemljište između Cavtata i dubrovnika i uzeše jednu zastavu i oko dvije stotine pušaka.
Nas se rani i izgibe oko stotinu. Vladika je prednjačio, i svi su se naši glavari dobro podnijeli, ali toga krvavog dana izniješe nogu pred drugima i mudrom upravom odvojiše: Savo Markov
Mi zapadosmo po razvalinama kućâ, bliže gradu, i ne dadosmo nikome izvan! Istinu hoću da kažem, naši su harali, orili i palili i bez potrebe i preko zapovijesti vladičine da se to ne čini.
Kad i vladika potvrdi taj glas, uzmutiše se naši i Primorci, te ih preko polovina otide kućama! — Ne razumijem! — reče Janko. — Je li vladika to naredio?
? — Ima to u knjigama, đedo! — rekoše mu. — A da li će naši bojevi biti u knjigama? — zapita Mirko. — Eto, Janko, kada te bog poslao i kad si toliko učevan i znaš jezike, pa da
E, toga istoga arhimandrita slali su vladika i naši glavari u Rusiju, još za vrijeme cara Pavla, da odnese caru molbu da daje vladici njeku pomoć, našto je, kao što znaš,
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
PROVODADžIJA: Živa bila, snao! OTAC: Posluži, Julka, naši gosti slabo piju. PROVODADžIJA: Stide se, to jest, ha, ha, ha! (Devojka ponudi provodadžiju.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Iako nam je stigao iz obožavane Evrope, naši čitaoci na roman nisu obratili veliku pažnju. Iz evropske kulture nas mnogo više zanimaju nemački automobili, engleski
E-eh, samo je odraslima dano ono što je najlepše na svijetu. (Naši gone jazavce) Sećanje na draga lica i čežnja za nepovratnim plamen je koji zagreva Ćopićevu lirsku priču.
Uzeo si jazavcima njihov kukavni zalogaj. (Naši gone jazavce) A seoski dečačić , koji povazdan luta uz rečicu , dete prepušteno sebi , gleda uhvaćenu ribicu kako se
ekonomičnog pisanja, i, kad je reč o vaspitnoj tendenciji, ima nešto više, suptilnije ciljeve od onih kojima robuju naši pedagozi. Vredi se, stoga, pažljivo pozabaviti njegovim nevelikim, ali zanimljivim delom.
Iza nje smo mi, naše njive rodne, oblaci našeg neba, naše samoupravljanje, naši rezultati i brojke... ... U Kragujevcu gradu Srbije, bila sam ti na grobu đače..
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povjesnici učili koliko je ko od predaka naši junački glava odrubio, a ne i gdi je s puta sišao, donde ćemo ramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i
NANČIKA: Iz drage volje. LEPRŠIĆ: Svaka kokarda koju iz vaše ruke primimo, biće nam štit protiv neprijatelja naši. NANČIKA: No ja vidim u svakog gotovo po jednu kokardu; zar oćete da nosite po dve?
LEPRŠIĆ: Vidite, gospodo moja, kako je žalosno naše stanje bilo u Madžarskoj. Kad su naši preci ovamo prešli, imali su svoje sopstvene barjake i svoje sopstvene boje; no malo-pomalo sve se zaboravilo i
NAĐ: Sluga, gospodo. Kako ste? ŠERBULIĆ: Evo se razgovaramo kako luduju naši Srblji. NAĐ: Zaista luduju. (Izvadi novine.
MILČIKA: Ali da nismo u neprijateljstvu, jelte da su vrlo učtivi? NANČIKA: To je istina. MILČIKA: Naši mladići nikad ne umu tako kur da prave. NANČIKA. Oni su malo drvenasti.
ŽUTILOV: Kod Alibunara su se žestoko tukli. Madžara je palo nebrojeno, ali su naši morali reterirati. ZELENIĆKA: Ništa, samo ako je mnogo Madžara palo. ŽUTILOV: Palo i je, te se broja ne zna.
Šta je Madžara tu izginulo, kažu da je za prepovest. Sve su im topove bili oteli. No kako se to dogodi, dogodi, tek naši reteriraju i ostave im sve topove. ZELENIĆKA: Izdajstvo! ŽUTILOV: Kažu, no ko će to znati?
NANČIKA: Već uredila sam. Samo kad bi se više takovi pozatvaralo. ŽUTILOV: Ovi su naši nesreće. NANČIKA: Onaj Fric kažu da je bogat. ŽUTILOV: Taj je već uređen. NANČIKA: Šta je s Čivutima?
LEPRŠIĆ: Nije dobro; kvare nam odbore. ŽUTILOV: Ko sme dirnuti u narodnu zenicu? LEPRŠIĆ: Naši prijatelji. Ni barjake nam ne trpe. ŽUTILOV: Već za barjake može i proći, ali u odbor dirati, što je Srbinu najsvetije.
SMRDIĆ: Taj Rus kao da na puževima ide. ŠERBULIĆ: Vidim ja, od nas neće biti ništa. SMRDIĆ: Naši su kukavice; oćedu vojvodinu, oćedu ovo, oćedu ono, a kad tamo — mućak!
GAVRILOVIĆ: Kako koji. SMRDIĆ: Oni zar nisu pljačkali i zla činili? GAVRILOVIĆ: Jesu, ali naši nisu gledali koji je kriv, nego koji je bogat. ŠERBULIĆ: Neka pamte kad je bila srpska vojvodina!
GAVRILOVIĆ: Kad bih vas o protivnom uverio?... Ali evo naši zemljaka. Nešto je Lepršić veseo. 7. ŽUTILOV, NANČIKA, MILIČIKA I LEPRŠIĆ STUPE, PREĐAŠNjI NANČIKA (Lepršiću): Pa
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Škole su retke i slabe, i nepismenost je opšta. I svi naši pisci na kraju XVIII veka konstatuju tu zapuštenost prostoga naroda, i naglašuju potrebu da se blagodeti prosvete
Stihovi su u takozvanom »poljskom trinaestercu«, kojim će se najradije služiti naši pesnici XVIII veka. To je stih od trinaest slogova, sa cezurom posle sedmoga sloga, i sa strofama od dva stiha sa
zna za žitija vladalaca i arhiepiskopa srpskih od arhiepiskopa Danila, kojim se on obilno koristi, ali mu nisu poznati naši najvažniji izvori: dela sv.
Svi raniji istoričari naši, Dimitrije Davidović, Milovan Vidaković, Aleksandar Ivačković, dr Danilo Medaković, naslanjali su se na tu knjigu i
razuma (koji neodložno mora služiti za osnov sviju čovečanskih znanja), upadaju u ono što Nemci zovu: švermeraj, a naši: parenje i pokretanje uma...
«, — naši romantičari, naprotiv, napadali su na »ladan razum«, rastapali se u tim »švermerajima«, maštanjima i sanjarijama, i »na
— Prođimo se već jedanput neumestnog upotrebljavanja mitologije, ako ne želimo da nam proizvodi naši na odeću od sami zakrpa razne boje i materije sastavljenu, naliče.
Njegov cilj je bio u narodu probuditi: »toplo čuvstvo i dostojnu pamet spram naši istorični heroja, spram sviju slavni dela naši praroditelja.
cilj je bio u narodu probuditi: »toplo čuvstvo i dostojnu pamet spram naši istorični heroja, spram sviju slavni dela naši praroditelja.
U evropskom romantizmu naročito je cvetala lirska poezija i drama. Isti slučaj bio je u srpskoj književnosti. Naši romantičari su u prvom redu i iznad svega pesnici, i to pesnici vrele, retorične, emfatične lirske poezije.
1849. dao je novo, prošireno izdanje. 1900. izišlo je novo, dopunjeno izdanje. OPISIVANjE NARODNIH OBIČAJA. — Naši pisci XVIII veka, sa racionalističkim i kozmopolitskim idealom svoga veka, sa težnjom ka prosvetnom izjednačivanju sviju
»Dok se ne počne, pisao je on nešto docnije, srpska gramatika učiti po školama, ništa neće biti od naši spisatelja.« 1814. izišla je u Beču Pismenica serbskoga jezika, po govoru prostoga naroda napisana.
Sremac, Stevan - PROZA
»Deligrada«, za koji su nam, kako je Jova čitao u nikim novinama, sami Englezi davali pet lađa i deset šlepova, ali naši nisu hteli ni da čuju za to. »A Jenglezima merak na »Deligrad« zbog žestoke japije njegove!
Radičević, Branko - PESME
JADI) 282 DVA KAMENA 284 (TA NAPI SE) 288 USPOMENE STAROG JUNAKA 289 (BOLESNIKOVA TUŽBA) 291 (DE SU NAŠI DIVNI CARI?
On se lati neke vrećetine, Za nju kažu bila je velika, Al' nijedan ne veli kolika, Samo kažu da ta sveta vreća Od naši je bila mlogo veća, Još predivo neko čudnovato, Jedni gvožđe, jedni vele zlato, Ali ništa, bilo makar kako,
Svaki bratski branio je svoga, I sam Rajko u boj se nagnao, I on rane u ruku dopao — To su, brate, to su jadi naši, Ali evo i tvoji i naši.
je svoga, I sam Rajko u boj se nagnao, I on rane u ruku dopao — To su, brate, to su jadi naši, Ali evo i tvoji i naši.
Slušaj, slušaj, je l me kogod zvao? Ona, ona — brže, što sam stao? (DE SU NAŠI DIVNI CARI?) De su naši divni cari? — U grobu. De su krali gospodari? — U grobu.
Slušaj, slušaj, je l me kogod zvao? Ona, ona — brže, što sam stao? (DE SU NAŠI DIVNI CARI?) De su naši divni cari? — U grobu. De su krali gospodari? — U grobu. De je naša gospoština, Ona pusta carevina? — U grobu.
— U grobu. De su krali gospodari? — U grobu. De je naša gospoština, Ona pusta carevina? — U grobu. A ti naši sivi tići, Jugovići, Obilići — Da li i nji kleta smrti Za naveki u grob sprti?
O njenog onda oka kra(s)ni sjaji, U srce kad si padô moje! O slatki, slatki naši zagrljaji, Života moga krasno doba moje, Na nebo s njom si od mene otišlo, Na tvoje mesto loše mi je sišlo. 17.
I sunce granu, al' ne granu nama, Već granu brdim', granu dolinama, Gde naši čili junaci se bave. Da l' sunce nji je ugledalo zdrave?
No ljuto se mlada zagovori, Valjalo je da sam već na dvori. Zbogom ostaj... No kad otle pođeš, Nemoj naši dvora da mimođeš.
To su, brate, to su jadi naši, Ali eto i tvoji i naši. Pobismo se i Turke uzbismo I svojštinu svoju odbranismo, Samo Cvetu, samo zlato tvoje
To su, brate, to su jadi naši, Ali eto i tvoji i naši. Pobismo se i Turke uzbismo I svojštinu svoju odbranismo, Samo Cvetu, samo zlato tvoje Ugrabi nam kleti Radivoje...
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Ama, kakvi kontra! Sve su to ovi naši razni benaši i hodalice. Neko krpi samare, neko kalajiše tepsije, neko ... — A ne bi se tu mogao ispiliti kakav
Primiše ga čak i naši ukućani, naravno, gostu iza leđa. Jedino je moj djed, s naglašenim poštovanjem, u svakoj prilici pominjao kamarata samo
Neki se naši gosti zbog toga, naknadno, čak i uvrijediše. Toliki kumovi, prijatelji i dostovi, a stari Rade otišao da s paripom
Da je kazao bijel parip, hajde de. Kao i sve komordžije ovoga svijeta, i ovi naši intendanti imaju razvijenu maštu i ono tajanstveno, blagorodno šesto čulo koje im pomaže da namirišu „predstojeću“
Kad propada dušmanska sila i država, što da se i ja ne ovajdim. — Nemoj ti da te uhvate naši borci, jer si obrao bostan. Znaš, valjda, da je pljačka zabranjena.
Paljba sve više jača i zgušnjava se oko posljednjih uporišta opkoljenog centra. Jasno se vidi, biju to oni više nego naši. Svaka od velikih utvrđenih zgrada pretvorila se u zadahtan ustaški bunker.
— Ono su oni naši nesrećnici prenu se vodnik iz čijeg su voda bili bjegunci. — Bogami sam i ja odmah poznao Gojkov mitraljez — čisto se
— Čujete li kako se rđe pod borbom probijaju, tako im i treba. — Bogami, pod borbom. Naši su to, ej, Grmečlije! — ubaci neko s ponosom. — Kakvi naši? Banda! Dabogda svi izginuli, izdaj nici jedni!
— Bogami, pod borbom. Naši su to, ej, Grmečlije! — ubaci neko s ponosom. — Kakvi naši? Banda! Dabogda svi izginuli, izdaj nici jedni! — Ma kako možeš tako govoriti?
je ćutao, pečalan i splašen, pa će ti se istom oglasiti, potiho, da drugi ne bi čuli: — Kume Perajica, hoće li se naši probiti? — Hoće, dušo, znam ja Gojkića. Na prvom zastanku, momčuljak opet podiže oči na garavog zaštitnika.
Imaju, znači, naši vezu i s drugim terenima, i s brigadama, a neprijatelj je curiknuo nazad, u gradove i bunkere. Na zaravanjku, poviše
— Oho-ho, alaj nagariše naši! — opet se džlitnu Huso kao da je sjeo na osinjak. — Šta veliš, vojniče, jes vidio ovoga šideta, majka ti pjevala!
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Sve je bilo po starom i dani su išli, tekli jedno za drugim brzo, neosetno, ti naši mladi dani ispunjeni srećom i bezbrižnošću. Samo su se naše kuće svakog leta sve više ugibale i gubile u zelenilu.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Ja sam se ovđe, oko ovi đekoji mali, toliko mučio da bi naši đekoji spisatelji mogli gotovo čitav roman napisati“... A jednom, upoređujući s radom na narodnim pesmama: ...
Ovi mu se sad kažu, i jedan reče da se zove Tarigora, a drugi Krivigreda. Kad su se tako poznali ovi naši junaci, onda će Tarigora i Krivigreda zapitati Marka: — Zbilja, pobratime, ne pitamo te jesi li nam štogod jaki, jer
Mi nijesmo čuli, ma eto odozdo uz polje trče i naši psi, valjda i oni nose glasove od mira. KAKVE SU DLAKE ONAKVE SU I ĆUDI Jednom se dogovore psi te oglase rat vucima.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
Ja sam od blagorodne familije, i iz daleka. Otac mi je vrlo strog bio i zato se. naši postupci nisu nikako složiti mogli.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Mala je pokupila strašne reči, a? Jer, uopšte uzevši, naši su klinci, znate, potpuno bez lovijanovića. Uzmimo drugu mogućnost!
sam si video: bio si ispod stola, lepo si mogao da vidiš — ufuravaju mi u kuću, iako se nisu najavili telefonom, kao, naši smo, srdačni, gostoljubivi i sve, i odmah započinju priču protiv Šveđana, kao, hladni su, kao, nigde, more nema ove
I tako sve do komunizma, kada će, po rečima moje istoričarke, svaki dan biti praznik! Sledećeg dana doznajemo da naši susedi na spratu štrajkuju glađu. Lepo ih vidimo kako, teturajući od slabosti, izgiljavaju na šljaku.
Smešno je i pomisliti, zar ne, da će za dvesta godina i ovi naši današnji predmeti krasiti super-moderne stančuge nekih malograđana.
“ ili nešto tako! Jednostavno sramota! A vi, vidim, živite u sasvim drugom vremenu i to je dobro, ja to pozdravljam ... Naši napori su, dakle, urodili plodom.
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
Dogodi se jedanput bitka s Turcima, naši izgube i počnu bežati. Svi bi biln povatani, ali Goli Sin vrati se natrag, uleti međ Turke i samog velikog vezira
Na to oni dođu u zamešateljstvo, a naši se ohrabre i sve do jednog potuku. Sad car dozove Golog Sina, poljubi ga pred svom vojskom, dade mu sela i učini ga
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Pazi đavoljeg đaka! Gde li su kerovi naši, pa da mi poljem nagare slikarsko glupo magare!“ Tako, mažući slike, grdne sam bede dopao, tako kod vola, zeca,
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
— A protiv koga ćete u rat? — Protiv Belmontehe. — Samo protiv Belmontehe? — O, to su naši krvni neprijatelji. — Ali i oni su u organizaciji! — Razume se, oni kažu da su organizovani!
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
7 O vitezi srpski, pepelišta tavna Pohodiće tada naši miliuni, Mesto tužnih zvona horiće se trube I naši plotuni. NA PROSLAVU KOSOVSKE PETSTOGODIŠNjICE Kao Hristos na
7 O vitezi srpski, pepelišta tavna Pohodiće tada naši miliuni, Mesto tužnih zvona horiće se trube I naši plotuni. NA PROSLAVU KOSOVSKE PETSTOGODIŠNjICE Kao Hristos na Golgoti, Kad ga Jude razapeše, Vekove je Srbin
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Tu je i Rakovica. Mesec ih drži odostrag a svaka se raduje da padne u taj ponor jer naši su ponori divni u njima se pitaju Sloveni za zdravlje i za pravdu i ko će kad da se rodi i da l su dovoljno južni oni
*** Prestaju naša nemanja govori zbor činovnika prestaju naši dugovi međunarodnoj banci o radosti! prestaju naše izdaje obustavljaju se balkanske klanice da l je to moguće?
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
GINA: To mu nikad nećemo oprostiti! SARKA: Pa dobro, prijatelj-Agatone, zar naši zakoni priznaju vanbračnu decu? Ja znam da su vanbračna deca onako nešto uzgredno... onako, kako da kažem...
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Jer svaki taj pucanj donosi možda smrt i ljudi sada u samrtnome ropcu umiru. Svejedno, naši ili njihovi, tek ljudi su. A mi idemo baš tamo... Mučno je stanje iščekivanja.
A okolo su stajali, kao kakva počasna straža, naši vojnici sa puškama. Neobično nam izgleda ona uniforma, koju sada prvi put vidimo.
Sa te baš strane dopirali su pucnji. Ne znamo da li to gađaju naši ili njihovi topovi, tek zemlja je drhtala. Ljudi se nevoljno okreću, sećaju se rodnog kraja i tišine domaćeg ognjišta.
Ba-u, ba-u... odjekuje sa vrha planine. Srce podrhtava... Da li nas vide?... A možda su tamo naši. Nije ipak prijatno. Iako je pripeklo sunce, ledena strava prožima telo.
Austrijanci se podigoše, neki uzmiču, hteli bi da beže, ali pristigoše i ostali, te se izmešaše sive i plave bluze. Naši im vojnici prilaze kao da ih pretresaju. Na jednoj strani počeše da ih svrstavaju. Nekima skidaju obuću...
Na jednoj strani počeše da ih svrstavaju. Nekima skidaju obuću... Pozadi rovova sakupljaju se naši vojnici i guraju nešto u svoje torbe. Sigurno su naišli na magacin hrane. Na tome prostoru su oni suvereni gospodari.
Osećao se zadah sveže krvi i teška usparina dizala se iz vlažne zemlje. Neko je ječao među gomilom leševa i naši vojnici izvukoše ranjenika sa prebijenom nogom, da se videla gola kost zglavka.
Ali pucnji najednom prestadoše i začusmo kako huči motor aeroplana. Setismo se da su njega gađali naši pešaci. — Bogami! — manu glavom Trailo.
Sa mučnim i tmurnim raspoloženjem stigosmo opet u selo Veliki Bošnjak. Tu smo doznali da su naši zauzeli Šabac. — Taman mi pristignemo, a neprijatelj pobegne — trlja zadovoljno ruke Milan.
beži jedan vojnik u plavoj uniformi, možda je još jedini živi svedok neprijateljske pogibije i jedini glasonoša. Naši vojnici ga ugledaše i pripucaše.
U daljini se čuju pucnji, sve češće i brže. Svakako su naišla neprijateljska pojačanja te su naši zastali. Podne prevalilo. Most još nije gotov. Vojnici leže na obali i spavaju.
Pokušali su da se vrate na rodnu grudu, ali im se isprečila ova odvratna reka, i naši im zapretili smrtnom kaznom ako pokušaju još dale nazad...
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Sve to navlači živa čoveka na beskrajne sanjarije. Naši putnici naiđoše na oborenu kladu na samoj obali, pa, gotovo ne sporazumevajući se, posedaše na nju.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
“ 41. Vita, vita jelo Uzvij gore grane Da naši junaci Ne polome perje! 42. Ovi dvori paunovi, A pendžeri đinđerovi, Tu mi sedi mlado momče Nakićeno, naređeno,
Čija l’ seja među njima biti?“ Bratac seji tijo odgovara: “Sejo moja, budi mi vesela! Naši će i dvori dočekati, Naša majka darom darivati, A ja ću i vinom napojiti, Ti ćeš, sejo, među njima biti.“ 56.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Ilanča je gorela, i kuća popina je gorela. Popa su spasli naši kumovi, Đuđini, koji su ga bacili u šaraglje i prošli kroz Ilanču, sa ljudskim glavama, na vilama.
Kad je pop Mita ugledao skitnicu, svog sina, hteo je da ga poseče kosom kojom je kosio žito. Jedva su ga spasli naši napoličari i moja dobra, mala, nežna, baba Jula.
Tek sad, kad sam se sa Rijeke vratio, upoznao sam, i iznutra, seosku kuću, i kolibu. Naši napoličari, koji su bili naši osiromašili rođaci, vukli su me sa sobom i kad oru, i kad kopaju, i kad žnju.
Tek sad, kad sam se sa Rijeke vratio, upoznao sam, i iznutra, seosku kuću, i kolibu. Naši napoličari, koji su bili naši osiromašili rođaci, vukli su me sa sobom i kad oru, i kad kopaju, i kad žnju. A pokazali su mi i selo.
Rusi su, na Zlota Lipi, praštali život, dobroćudno, onima koje bi u šumama zarobili. Međutim, kad su neki naši oficiri i narednici (Mixich, Bachmann) počeli da ih ubijaju i posle dizanja ruku i Rusi su počeli da ubijaju one koje
U šajkači. Naime, kao što rekoh, mnogi naši drugovi, Srbijanci, došli su na Univerzitet, u vojničkoj, pohabanoj, uniformi, i nosili su na glavi šajkaču.
Dolazilo je i do nemilih scena, zbog toga, na ulici. Neki naši drugovi, najposle, koji nisu skidali šajkaču, a nisu pozdravljali bili su odvedeni u Upravu grada i pohapšeni.
Na Univerzitetu, sa gomile cigalja, ogorčeni govornici, predlagali su sad da se napadne Uprava grada i naši drugovi oslobode silom. Policiju je čuvao čitav vod žandarma.
Policiju je čuvao čitav vod žandarma. Neko je tamo, međutim, tog dana, bio pametniji, i naši se drugovi uskoro pojaviše među nama, nošeni na rukama, slobodni, sa šajkačama na glavi.
Uspavljivalo me je to da je sve sad tako neobično, i život, i te ogromne daljine u njemu. Kud sve nisu stigli naši boli, šta sve nismo, u tuđini, umorni, pomilovali! Ne samo ja, i on, nego i toliki drugi. Hiljade, milioni!
Ja mirno idem za gomilom senki koje su tuda prolazile u ovakva zimska jutra. Naši đaci su se uvek vraćali u zoru kući.
Ja, mada sam civilizovan, kao i ostali naši književnici, i ne bih prevrnuo čašu na dvorskom ručku, ipak, gledam ove mokre, ogromne konture sa mnogo manje divljenja.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Setim se da mi je otac nešto pričao o jednom čuvenom gradu gde su naši prolili silnu krv, a kao kroza san se opominjem kako mi je govorio da baš tako nekako i leži gde dve reke teku kraj
je to dokazivanje kad on veli da je stara granica s južne strane išla severno od grada Kradije; a to je nepoštenje; jer naši neprijatelji onda mogu s mirnom savešću polagati pravo na zemljište do više Kradije.
Svi naši oficiri i misle da bi to najbolji način bio, ali oni neće da o stvarima malo dublje i svestranije razmisle. Prvo i prvo,
Vaše, kako mi izgleda po svemu, mišljenje o ovim stvarima nije originalno; tako, na žalost, misle i naši oficiri i naša vojska; ali mi, članovi današnjeg kabineta, gledamo na stvar mnogo dublje, trezvenije!
Poslanik se nasmeja i dodade: — Naša se zemlja, gospodine, graničila nekad sa dva mora, a naši su narodni ideali da Stradija bude ono što je nekad bila. Mi na tome, vidite, radimo.
— Život su naši stari žrtvovali za ovu zemlju, a mi se još predomišljamo da li za nju samo čast svoju da žrtvujemo! — uzviknuo je jedan
— Mislite, duže će trajati? — Na svaki način. Takav je posao. — Nama su vaši uslovi poznati, a i vama naši, te držim da neće biti nikakvih smetnji! — reče ministar finansija. — Smetnji? — reče stranac uplašeno.
— Da se sporazumemo, braćo! — poče Kolb. — Mene su, istina, jahali često naši velikodostojnici još pre deset godina, i udarali bičem, pa nisam jaukao, ali opet može biti da ima još zaslužnijih
I zaslužio je ljubav narodnu. Slušam te hvale na sve strane, pa se tek i u meni probudi junačka krv srpska. I naši su stari junaci, i oni su umirali na kolu za slobodu; i mi imamo junačku prošlost i Kosovo.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Istorija nije zabeležila vreme kad je zakopano naše mesto. Ali mesno predanje glasi, da su i naši čukun-dedovi bili najvredniji i najposlušniji narod na svetu.
Mi smo odrasli u izvesnim okolnostima, pa smo želeli da u tim istim okolnostima odrastu i naši praunuci. Eto, na primer — kaldrma.
Eto, na primer — kaldrma. Ne znamo ko je prvi popločao naše ulice, ali ni naši dedovi, pa ni mi ne izmenismo ni jednog kamena na njima. Istina, jesmo se ponekad i šalili tim.
Ovaj priđe i saže se ka bolesniku... — Kakvo je ovo društvo?... Otkud naši ovde... i ti? – prošapta on. — Ženi se Stojković... naš drug, sećaš se,- odgovori oficir glasno i osvrte se.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
” JEVREM: Koje stvari? JOVICA: Pa o politici mi govori čovek. JEVREM: A što ne stoje dobro? JOVICA: Veli: „Oni naši u Beogradu kanda ne bi hteli više da im Ilić bude poslanik”. JEVREM (kao bajagi iznenađen): E, boga ti, kako to?
Dragi građani i naši birači! (Ušeprtlja se i tura ruku u levi džep gde napipa crvene plakate; tura zatim u desni džep i napipa Ivkovićev govor.
MLADEN (nastavlja): Pred kafanom kod „Ujedinjenja” svira muzika, toči se pivo, pije se... JEVREM: Jesu li to naši što piju? MLADEN: Naši. JEVREM (više sebi): Opet račun! MLADEN:...
JEVREM: Jesu li to naši što piju? MLADEN: Naši. JEVREM (više sebi): Opet račun! MLADEN:... A u zemlju, pred kafanom pobijen veliki barjak, pa čim prođe kraj kafane
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Taj dan je bio svečan dan za Sretu. Toga bi dana više puta nego obično svraćao u kafanu. Bio je pomalo, što naši kažu, kafanski čovek, i to već poodavno.
— Jok! U kamarile ja ne idem! Moja noga neće tamo kročiti! Ja ostajem uz narod; naši se putevi dele! — Sad... tvoja volja, učitelju! — veli Milisav.
Očima kao da vele: »Znamo se; naši smo!« A Žika će mrdnuti glavom pa zapitati: »Ima li, učo, štogod i jopet da potpišem?
nemaju (na velju žalost Sretinu, a na sramotu ovoga veka) pravo glasa, one imaju prava da se interesuju, da bar, kako naši kažu, kroz plot gledaju tu političku borbu, imaju, nakratko, prava da se grde.
A međutim uvek je to tako kad se opaka Erida, božica kavge, nastani u kom mestu i kad se strasti, što rekli naši stari, »uzvolnuju«. I šta ti sve nije bilo.
na sliku Smrt cara Maksimilijana i htede da zine i da zapita učitelja zašto se šokački popovi briju a ne nose bradu kao naši, — a utom stiže pošta u mehanu. Sreten skoči odmah i poleti ka pandurskom jandžiku gde su novine stajale.
je posuto bilo nebo nad svesnim i razdraganim Prudeljem, ne mogahu sjajem svojim konkurisati onoj svetlosti kojom naši svesni Prudeljci osvetliše ovu našu zasada još republikansko-monarhijsku planetu.
Čitavo plameno more oko mehane i sudnice, koje su obe pod jednim krovom. Prva limunacija od Kosova! — rekli bi naši novinari.
Nije nužno ni spominjati da je revizor najgore prošao; izgrdio ga je tako da ga, što naši kažu, ni pas s maslom ne bi pojeo.
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
Uzbuđenje je bilo u toliko jače što smo znali da je ta rekonstrukcija uspela tek pre koje godine i da su tek naši savremenici mogli rešiti vekovnu zagonetku i problem koji se postavljao od najstarijih vremena.
Rakić, Milan - PESME
Kako su mirni svi naši pejzaži, I puni sete u večernje čase, Kao da duša patničke nam rase Po njima bludi i utehe traži.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
KOLO Bog se dragi na Srbe razljuti za njihova smrtna sagrešenja. Naši cari zakon pogaziše, počeše se krvnički goniti, jedan drugom vadit oči žive; zabaciše vladu i državu, za pravilo
SERDAR IVAN Što bi ovo te jošt ne dođoše Ozrinići, naši krajičnici? A bez njih se poslovat ne može; najedno se bolje razbiramo.
se poosmjehnu princip, raspita me za naše krajeve, i šćah reći ljubi Crnogorce, jer spomenu sve redom bojeve đe su naši pomogli Mletkama.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Ne daj me, slatka bila. Ne daj me, jer ovi me naši svu... — i pokazivala je na gotovo gola prsa i izgužvane fute i jeleke.
Pandurović, Sima - PESME
14 NEMIR 17 ALILUJA 19 NAŠI PEJZAŽI 20 U KOLEVCI SNA 21 JULSKO VEČE 23 SVETKOVINA 25 NjEN ODLAZAK 28 SA SVOJIMA 30 SENKE 37 TIŠINA 38 BOLESNO
Sada smo mirni: prošla je oluja... Aliluja! Aliluja! NAŠI PEJZAŽI Sivo jutro. Magla se svud slêže. Sneg svetluca; staze zavejane. Na sve strane mračna zima steže.
Naše duše naši su pejzaži. U KOLEVCI SNA Kad sunce zađe, i pokrivač plavi Zvezdane noći, veče toplog juna Padne po polju i vrh
O, kako trunu bedni dani naši U opštoj vlazi što i mene tače, Pri posrtanju napora i volje, Sumraku nada. Ali očaj naš će Velike bune biti plodno
Preci će se naši iz grobova dići Za poslednju borbu! Dok se diže para Iz prosute krvi, dalje ćemo ići; Vodiće nas senka velikoga Cara,
Donose ih redom s dalekih ravnica Oborene mačem, u borbi i lomu. Nosila se nižu. Preplanula lica, Naši pali borci vraćaju se domu. Crna masa sveta oko njih se tiska, U sumrak, kroz svetlost svetiljaka belu.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ viknu neko. Svi navrli k vratima te odigli put neba glave: utoli graja, da bi čuo muhu da prozuji. „A ha! doma naši, doma!“ viknu sad neko iza njih, ama viknu takijem glasom da im je svima u ušima zazvonilo. Svi se obrnuše.
Starac (po sjedinama, a ni po čem drugom) trenu očima, pa opet viknu kao i poprijed: „A ha! doma naši, doma!“ ali još jače no prijed tako da se svi nasmijaše.
Bog dragi zna, a i ti, jesu li tvoji jadi i naši jadi! Ama nećemo tako! Nećemo da svijet reče: ’gle junaka i junakovića serdara Peja Grubanova, kako ne može da se
a vina i rakije i ostalijeh potrkušica, donijeće se iz Primorja, ako je što u ćesi; ako si obespario, zajmiće ti naši, pa da bi što i zalagali; a za prenos pak, najlakše, jer i onako mnogi silaze u grad pred taj dan!
ha ko je momak!... U čas se sukobiše naši i njihovi...“ „Bogme, Gospodaru, u mal’ ne bi Kosovo“, nastavi Jovan. „Izmijenismo nekoliko metaka, kad ti stiže, da
„Tako je, tako!“ potvrdiše ostali. „E-e-e“, nastavi serdar, valjajući očima naokolo, jer se sumnjaše, „ne bjehu to naši ljudi, niti Turci, no nekakvi čudni, crni vojnici. Ne znam šta bi dalje...
Ja mu se primakoh pa rekoh: ’Gospodare, nije dobro što su naši ovako razmaknuti! Ako udari Vrancuz s boka, pogibosmo!...’ On mi se nasmija. Njegova srebrna brada zaigra i u licu sinu.
U njoj se pominahu svi srpski svetitelji — a ima ih lje niz! — pa svi naši župani, kraljevi, carevi, despoti, kojijeh je također povelika brojanica.
„Čude se e je sve pusto oko njih“, reče Milica. „Ama ko će to biti?“ zapita serdar, uputivši se k vratima. „Nijesu naši ljudi... Dva lacmanina!“ odgovori Stana. Kad to čuše svi potekoše k vratima. Serdar im ode u susret.
Bilo ih je, veli, trideset i tri a našijeh dvadeset. Tri su, veli, živa umakla, a trideset ih naši posjekoše. Sam beg Adumović, soko sivi, posječe šestoro vlašadi!
„Koja te sreća donosi, Đuko? Jesi li znala da smo ovde?“ upita Milić. „Znala, bogme! Kazivali mi jutros naki naši ljudi. Ha!“ reče baba, pokazujući na mrtve, „ti će momci da čuvaju bez izmjene stražu za Zaslapu. Jadni!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Prazna torbica. 7 Pitala Ciganka muža: — Čiji su ovo silni konji? — Naši. — A ko ovu silu osedla? — Bogme, svaki svoga.
U pleću strana od krsta vazda se nagla brojila, a polje tursko; no vidiš li ove barjake ispod raskršća? Ovo su naši, a turski se ni jedan ne vidi, i to je znak da će više mrtvih glava turskih no naši’ biti.
Ovo su naši, a turski se ni jedan ne vidi, i to je znak da će više mrtvih glava turskih no naši’ biti. Jedna me cigla biljega koju u pleću gledam malo uplašila: vidi se jedan grob koji mi ispod palca ostade kad
— Ma otkuda ti znaš? — Čuo sam kada ste izabirali novoga serdara i vojvodu pred vojskom na Kosovu, pak rekoše naši stari: ko od nas dokaže da je u svom vijeku učinio kakvo junaštvo, njih ćemo dva odabrati.
— Od Kosova nijesmo nikad, jer među nama i njima nije kavge goleme ni bivalo, jer naši stari izginuše, jer pregnuše, a mi živimo da trpimo. 4 DVIJE MEGDANDžIJE — Jesi li ti iz Drine?
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
“ „Zlo i naopako“ odgovori seljanin. „Pričaju, gospodaru, naši stari da su čuli od svojijeh prađedova, kad je Hristos po zemlji hodao, da je hodio za njim sveti Petar i nosio vreću
Sveti Sava - SABRANA DELA
Bogonosni i prepodobni i preblaženi oci naši, celom svetu svetila, zemaljski anđeli i nebeski ljudi, isprva od predanja Svetoga Duha navikavši inokovati i blagodaću
arhiepiskop UKAZ ZA DRŽANjE PSALTIRA UKAZ ONOME KO ĆE DRŽATI OVAJ PSALTIR Bogonosni i preblaženi i prepodobni oci naši, celog sveta svetila, zemaljski anđeli, nebeski ljudi, naučeni isprva inočastvovati predanjem Svetoga Duha, i blagodaću
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
da človek u mladosti, ne obzirući se nimalo na svoje nedostatke i nesovršenstva, želi samo i govori: „Kamo sreća da su naši stari pametniji bili!” U trideset godina vozrasta počinje sumnjati da nije Ni sam dosta pametan bio.
Preporučiću spominjanju i blagodarnosti naši[h] unuka imena dobri[h] i milostivi[h] blagodetelja koji izvole pomoći da izdam na štampu kako ovu knjigu, tako i što
Ja sam ostario s[a] svakojaki kaluđeri, s Jerusalimci, sa Sinajci, sa Svetogorci i s ovima koji se na[h]ode u naši vilajeti — najmanja im je starost svetinja; ljudi su kako god i mi, jedu, piju i rade da steku novaca, kao i drugi koji
polzujemo; a to je naša arhijerejska najveća dužnost, na svakom mestu i u svako vreme polzu braće naše i mlađi[h] naši[h] iskati.
Janja kulundžija: „Gospodine, ako to čuju naši grečeski arhijereji da mudarstvuješ, [h]oće te prokleti.” Episkop: „Neće, Janjo moj, oni koji su pametni i koji pravdu
premudre i čelovekoljubne cesare i cesarice proizvodi češće na svet, koji će svu Evropu, Serbiju, Bosnu i Hercegovinu, naši[h] stari[h] milo otečestvo, Bolgariju, Greciju i ostale božjem raju podobne zemlje od tiranstva, gluposti i varvarstva
” Zil[otij]: „Kao kakav revnitelj [h]oćeš da ti govorim? Ti znaš da naši pravi revnitelji hoće i iziskuju da narod vavek kao pod ularom ostaje, da slepo sleduje i veruje sve što mu se kaže.
Zašto da ne drznemo i da se ne usudimo poleznije nepoleznijemu pretpočitavati? Dokle će srodni naši u staroj prostoti ležati i iz svoje prostote i nerazumija takovim ureždenijam načalni[h] svoji[h], koja na samu
„Što sam ti ja kriv? Tako su sveti oci ustanovili.” Idi ti zbogom! To nije nimalo pametno. Da naši arhijereji što takovo danas ustanove, kaži po duši, bi li im ko rekao da su pametni?
A kad su nami tuđi blagodetelji tako prijatni i dragi, koliko većma moraju nam biti naši? I, zato, s tim nami ništa nije zadovljesotvoreno ni pomoženo da i[h] mi sami poznajemo, pominjemo i ljubimo; to je nami
Albaneza čuti da govore: „Ko Serbijom oblada, toga ćemo i mi za našega vladetelja priznati, zašto serpski kralji i naši su bili.” Nedaleko od Hormova na[h]ode se neka prekrasna polja koja Albanezi ne zovu drugojače nego „Lepažita.
Odavde opet u Veneciju k Aćimu Žarkoviću, prvomu od naši[h] trgovaca u Skradinu, koji je pre mene otišao bio za iskati od senata dozvoljenije da mi je slobodno koju godinu tu
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Kâ što su vridni bili svi naši misnici, dvadeset i tri do tebe, tako će i nakon tebe! A ti pisme pivaš i molitve divaniš.
Dakle, neka se liči koga boli ovom svetom svrom, kâ ti vra-Brne, kâ i oni naši svi prošli duovnici! Dakle: alvundandara, živija naš dični vra-Brne! — Živija! — uzviknuše Jerkovići.
— Oćemo da izabereš od naši ditića koji bude najdostojniji! — reče Rkalina. — Jer mi znamo put i do biskupa i do kralja!
Od strica Bakonja bi otišao ka svome zaštitniku Baleganu, da „struni rosu sa srca“, kako kažu naši. Inače, po običaju, đački doručak bijaše komad hljeba.
— Baš nije loše da se ove budalaštine razglase! — reče on fra-Tetki nasamo. — Naši se ljudi više boje jednoga mrtvoga negoli stotine živi.
Ja sam samo tija reći da lupeži nisu mogli odjaviti životinju na vidnoj noći priko naši župa, između naši kmetova, to nisu nikako mogli učiniti bez ruke pomoći iz kuće!
Ja sam samo tija reći da lupeži nisu mogli odjaviti životinju na vidnoj noći priko naši župa, između naši kmetova, to nisu nikako mogli učiniti bez ruke pomoći iz kuće!
A kad velju „domaća ruka“ ne mislim samo ovo naši pet-šest slugu, nego mislim i najbliže prikovođane!... Virujte vi meni da među onima što sad trče za fra-Jakovom niz
— zapita šapućući Bakonja. — Muči, nesritno dite! — odgovori mu, takođe lagano, Balegan. — Naši ljudi viruju da niko ne može dignuti prisvetoga osim redovnikâ, zato ne valja da to čuju... Ajte, braćo, ajte!
Drži svoje, brate!... Ali jopet, bože mi oprosti, miliji su mi nego naši!... Harambaša poče: — Čusmo, duovnici, i razabrasmo za sve što se dogodilo.
“ Kâ da će vas čovik očima opliniti? I vi, najposlin, nemate dirita da tirate ljude odavlen, ovo je komunsko, ovo su naši stari podigli. — Ma koji: vi? — pita Bakonja. — Svi sreda.
Đakon oborene glave i gotovo dršćući izreče ispred vrata: — Molitvama sveti otaca naši, gospodine Isukrste, pomiluj nas!
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
MI STIŽEMO PADOM Usijana avet stakla i betona Kruži nam nad glavom: trepte naši živci. Mi gledamo jedni u druge kao krivci. Leži gradski avgust na srcu kao tona.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Što ja dočekah osamdesetu, i još poneki, duša se nosi, to nam ne služi dostojanstvu i časti. Svi su naši vratovi napred povijeni. I tanji su od trave.
— Rekao sam ti sve i ćuti! — Šta ćeš, gospodine... Nismo ti mi beogradski kočijaši. Naši putnici vole da pričaju. Brže im vreme prođe. Putevi su loši... i on, taljigaš, zna Aćimovu krv.
I kakva je to Aćimova krv?... Krupne reči, a seljački izgovor. Politička hajdučija, da, to su naši političari. I on. Ne, ne, i pre Francuske je to znao. Samo, kao roditelja ga volim. Njegova politika... zaseda i galama.
— viče starac stojeći na kasi. Oficir se okreće i komanduje: — Vod u strelce! Puške na gotovs! — Vojnici, sinovi naši, na koga puške nišanite? Zar na seljake, Srbe, poštene građane što brane svoja prava, zar na svoju braću i očeve?
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
— Ne dirajte ih! — uzviknuli su dečaci sa ostrva. To su naši leptiri! Ali grupa dečaka iz grada, brojnija i moćnija, nije se zaustavljala. — Baš nas briga! — smejali su se.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
- Nikad! Moja srećo, kad ćeš mi se javit'? - Nikad! Moje nebo, kad ćeš mi zaplavit'? - Nikad! Moja draga, kad će naši svati! - Nikad! Moja suzo, kada ćeš mi stati? - Nikad! A.
Pa jednoga dana kad se Gospod javi, Kad orlovi naši visoko zabrode, I sa tvojih ruku panu gvožđa tvrda: Da pobjednu himnu slušam s tvojih brda, I da s tobom slavim dan
Mi verujemo! i stisnutih pesti, Sa ruku naših lance ćemo stresti! V. Petrović CLXVII ZAROBLjENOJ BRAĆI Stari snovi naši nisu bili varka: Na Srpskome Jugu nema više roba; Prenula je snaga Miloša i Marka, Vaskrsao Srbin iz Kosovskog Groba!
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
izrazi svoje čuvstvovanje, zato znake različite dava, različita tjelodviženija, umna čuvstva da objelodani; no svi naši slabi izgovori i sva naša slaba čuvstvovanja, spram onoga što bi šćeli kazat, nijemo su spletno narječije i
Popa, Vasko - KORA
cigaretu pali 9 Otrovni zeleni Časovi marširaju Preko našeg čela Putujemo iz tela Ćutanjem koje vuku Pogledi naši ludi Između očnih kapaka Stežem ti nagi pogled Bol u njemu da zdrobim 10 Kako dugmadima ovim Tučanim da
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
On je pravi izraz svega bivovanja. Govor brojeva je viši i savršeniji no govor našeg jezika. Svi ostali naši pojmovi su nejasni i nestalni, a brojevi su večni, nestvoreni, neprolazni, nepokretni“.
“ „Pa znaš valjda? Napisao je jednu značajnu geometrisku raspravu“, reče Kalimahos. „Tako bar vele naši geometričari“, dodaje Teokritos. „Naši geometričari!“, viknu besno Zenodotos.
„Tako bar vele naši geometričari“, dodaje Teokritos. „Naši geometričari!“, viknu besno Zenodotos. „Oni su ovaj naš dom muza pretvorili u bakalnicu. - Značajna rasprava!
mene, ja bih se rađe zapitao da li sam ja njih dostojan, jer su ti pouzdanici: Tales Milećanin, Eudoksos Kniđanin i naši Aleksandrijci Aristil i Timoharis“.
Ulazna vrata našeg stana zapečatiše, a mene strpaše u tamnicu, a zatim na ulicu. Svi naši prijatelji razbegoše se. Ostadoh bez hleba i krova nad glavom.
„Lagranž je bio jedan od prvih koji me posetiše kada se ponovo uselih u svoj stan. Posle njega dođoše i ostali naši prijatelji. A zatim dođoše i novi.
„Čujete li, dragi doktore, to cvrkutanje? To su ti naši mališani!“ „O, draga gopođo, dečji smeh je najlepša muzika; samo Mocartova može se sa njome meriti.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
kad pronađe: — Evo, molim te, čuj šta sam rekao: „Mi se danas bijemo i ginemo da bi srećnije živeli budući naraštaji; naši su očevi činili to isto da bi stvorili što bolje uslove za život nama; njihovi su se očevi borili i stradali da bi
Ostavljajući ih, verovao sam da je sa njima svršeno, da naša ognjišta više ne postoje i da su naši dragi izgoreli u zemaljskom paklu.
Starci, ta velika deca, brišu oči i pogledaju u nas: „Samo kad ovo doživesmo. Živili naši oslobodioci.“ Bronzani vojnici, u koloni dvojnih redova, trude se da koračaju po taktu svoje muzike, ali prihvatajući
Evo secite me gde sam najtanji, ako tako ne bude. — Ej, brate, pa ti sasvim ne znaš šta govoriš. Valjda znaju ovi naši šta rade. To su pametni ljudi, neće tebe pitati. — Ama oni jesu pametni ljudi.
— bilo je, da vi š, i silom. — E baš vam tako i treba. Mi naši, bajagi jedna krv, pa nas gledate ko Turke, ko najgore dušmane, a kad Švaba pritegne, vi se posle sigurno kajete što
A mi se igrali, nad našim glavama visoko lete šareni zmajevi, pored dućana prolaze naši nestašni drugovi čujemo njihovo veselo klicanje, mame nas, zadirkuju.
i kako smo iskreno molili dobroga Boga da se on upali, da izgori, sasvim da izgori i da ga nestane, pa da slobodni kao naši drugovi koji ga nemaju, koji ga nikada nisu imali, izletimo na burno igralište kod česme.
oči kažeš, umesto da mi kao ratniku čoveku i suprugu zakonskome priznaš, i opanke, ako tražim, da mi vadaš; kao što su naši slavni dedovi Turcima vadali i gospodarima svojim laskali. Gledaj ti, veli, nje, šta ona zna, šta mi ona tu nagvažda!
Zdravo, sokoli naši!“ Što se samoga Jaćima tiče, konstatujemo ovde: da se, toga momenta, po njegovom licu kao preli; neka vrsta naročitoga
i Slovenke, te se prosto ne zna koja je nošnja lepša od druge, a Jaćim smesta pomisli: „Evo, veli, i ovo su ti ovde sve naši, čista naša krv, ali od nas podaleko žive i stanuju, te im treba pokazati i dokazati da smo mi ovde u Beogradu ljudi,
pa mu se ono uzdržano uzbuđenje jasno na licu raspoznajte: „Naša fajta“, primećuje on više za sebe, „znamo se mi, naši smo mi, ne brinem ja za njih, čelik je to živi“; da ponova zajaukne Splitu, Kotoru ili Dubrovniku: „More naše, sunce
„Po načelu sam bio bakalin, ali sam i drugo radio.“ — „Milo mi je“, kaže Mitar, „vidim, veli, svi smo naši, a ja sam ti društven čovek, i kad vidim da sam među ljudima, gotov sam sit da se isplačem.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
One žive u dobrim susjedskim odnosima. I naizmjenice se javljaju, oglasuju se iz dubine — naša vječita popudbina i naši stalni saputnici, od početka do kraja. Njihov naizmjenični dvopjev jeste predivo našeg života.
Njen obraz je ono što ljudskim djelima daje preplanulu boju zrelosti. Svi naši napori, sva naša djela samo su vidovi borbe protiv smrti, samo ludi pokušaji obmane, očajna nastojanja da se ona
Oprostio sam se s bakom na pragu i pošao uz čovjeka koji mi je nosio kovčege. Naši koraci uveličano su odjekivali o pločnik puste ulice.
Jedna duboka i sasvim jednostavna istina o ljudima, koja, kao takva, ne može biti ni lijepa ni ružna. Naši osjećaji ljubavi, svih mogućih vrsta, naši osjećaji privrženosti, odanosti, zahvalnosti, udivljenja, i tako dalje i tako
Naši osjećaji ljubavi, svih mogućih vrsta, naši osjećaji privrženosti, odanosti, zahvalnosti, udivljenja, i tako dalje i tako dalje, daleko od toga da bi bili uvijek
— A što je s Petrom? On je jedan od negdašnjih koga se najčešće sjetim. Čudno kako se s vremenom modificiraju naši unutrašnji odnosi! Toliko puta zaželio sam da mu pišem. Ali, naravno, nisam.
(Ponekad nas naši uspjesi znadu da rastuže ne manje nego naši neuspjesi.) Tužno ovako — tužno onako! I sâm sam (eto opet jedne od mojih
(Ponekad nas naši uspjesi znadu da rastuže ne manje nego naši neuspjesi.) Tužno ovako — tužno onako! I sâm sam (eto opet jedne od mojih unutrašnjih kontradikcija!
se temelji na prostoj i osnovnoj istini da naše želje uvijek premašuju bar za jedan stepen ono što možemo da dobijemo, a naši zahtjevi prema drugima bar za jedan stepen ono što oni mogu da nam dadu. — Ne, Dolores.
Organizam shvaćen kao nešto što je ujedno i mi i nešto odvojeno i više od nas. Naša jetra, naša crijeva, naši bubrezi, pluća i sve ono drugo što inače sačinjava naš organizam u doslovnom, vulgarnom smislu te riječi, nekako su se
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— E toga nema... njeno se zna: peškir ili čarape i koji groš, to joj je sve. Nisu naši doktori skupi kao vaši. Pisar ga prekide: — Hajde, produži posao. — Slave ti, Đurica, nemoj da nas mučiš.
Pravi gorski car!... On se ne boji zvera ni vampira, a ovi naši ovuda gori su od žena... Jedna bruka, pa to ti je!... Što ne znadoh, barem, dok beše ovde, da ga razgledam bolje...
Što da nas dvojica zalažemo glave za njega, pa otud ne vidimo koristi ni mi ni naši ljudi, no sve njemu. Pa, naposletku... zar mi baš ne bismo mogli bez njega ?... — He, pobro !...
— Jovo, jesi li ti ? — zapita on poluglasno, kad se oni iz kukuruza približiše. — Mi smo, naši smo... — ubrza Jovo s odgovorom, videvši pruženu pušku.
— S kim si to bio tamo? — zapita ga ona nekim radoznalim i pritvornoveselim glasom. — Znaš... oni naši. — A ti meni ne kažeš da se vi tamo častite sa nekakvim devojkama?
Nije mu ni prvina, ne boj se! — Dobro, a šta veliš za naše ljude, kako će oni? — Ovi naši odavde pouzdani su ti svi, a oni su iz drugih sela svi njegovi. — Šta veliš ti : kad bi se ’nako znaš...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Ovi mu se sad kažu, i jedan reče da se zove Tarigora, a drugi Krivigreda. Kad su se tako poznali ovi naši junaci, onda će Tarigora i Krivigreda zapitati Marka: — Zbilja, pobratime, ne pitamo te jesi li nam štogod jaki, jer
POPOVI NOSE KLOBUK NA TRI ĆOŠE Pitao jedan seljak u Dalmaciji svoga popa: — Dum Ivane, ma kaži mi, mise ti, zašto vi naši popovi nosite klobuke na tri ćoše, a ne na dvije kao rišćanski?
Petković, Vladislav Dis - PESME
IMENA 176 POGREB 177 ŽIVOT 179 POSETA 181 POGLED 185 IZ KNjIGE “REČI” 188 NOĆ LjUBAVI 190 UVOD U LEGENDU “LEPOTA” 191 NAŠI DANI 193 POVRATAK 196 CRNA KRILA 198 PRVI POLjUBAC 200 ROB 204 ZADOVOLjSTVO 207 TAJNA 210 NOVI DANI 212 PROLEĆNA
Oni spavaju, ti naši sinovi, U svojoj krvi, bezbrižni k'o tići, Zaboravljeni k'o mrtvi krinovi, I ponositi k'o stari plemići.
Pletu se venci za junake mnoge, Dižu se sitni, ustaju nezvani; Ali vi, divni, bez ruke i noge, Bićete naši junaci neznani.
1910. NAŠI DANI Razvilo se crno vreme opadanja, Nabujao šljam i razvrat i poroci, Podig'o se truli zadah propadanja, Umrli su svi
sve jazbine i kanali, Na visoko podigli se sutereni, Svi podmukli, svi prokleti i svi mali Postali su danas naši suvereni. Progledale sve jazbine i kanali.
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
zadržim, mada nevoljno, na utiscima iz moje mladosti i na okolnostima i događajima koji su određivali moju karijeru. Naši prvi pokušaji su potpuno instinktivni, podstaknuti maštom, živom i nedisciplinovanom.
Demonstracije i eksperimenti koje su povremeno vršili naši nastavnici su me očarali i nesumnjivo su bili snažan podstrek mom izumiteljstvu.
od plute po površini vode, automati koji su pogrešno shvatili rezultujuću silu spoljnjih impulsa kao slobodnu volju. Naši pokreti i druge radnje služe očuvanju života i mada izgleda da smo potpuno nezavisni jedni od drugih, mi smo spojeni
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Mora da juje privukao i zabavljao moj crveni fes koji je virio sa visokog sedišta iza mazgi. Kad god bi se naši pogledi ukrstili, pozdravljao sam je na uobičajeni balkanski način, a takav pozdrav ona nije nikada videla pre toga u
”To su bili veliki umetnici”, - govorio je on, - ”a naši glumci su u odnosu na njih sitna riba. A i mi svi smo sitna riba!
Evo u čemu je ta ideja: naši, američki koledži i univerziteti morali bi proslavljati dane posvećene uspomenama na one ljude koje Maksvel naziva ocima
Pa šta onda rade ti naši univerziteti? Oni rade svoj posao, kao u nekoj prvoklasnoj školi, ali o takvom radu mišljenja su podeljena.
Rekao sam Krokeru jednom prilikom: - Naši topovi su mali i malobrojni; ljudi iza topova moraće znatno da porastu ako se želi da ovaj Odsek ima značajnog udela u
Ali je iskustvo, stečeno tom prilikom, vredelo nekoliko puta više od te svote. Naši slušaoci su bili poslovni ljudi i advokati.
Veliki ciljevi i težnje ličili su mi na balone kojima se deca igraju. Mislio sam da su naši nervi ti konci za koje deca drže lebdeće balone pred našim očima.
Mislio sam da su naši nervi ti konci za koje deca drže lebdeće balone pred našim očima. Kada se konci prekinu, naši ciljevi i težnje, kao dečji baloni, brzo nestaju sa vidika.
najstariji birač u mestu, ustade, uperi svoje tamne naočare u pravcu mene i obrati mi se od prilike ovako: - Naši putevi su taman onoliko dobri koliko su uvek bili.
naočare u pravcu mene i obrati mi se od prilike ovako: - Naši putevi su taman onoliko dobri koliko su uvek bili. Naši preci su nas učili kako da ih održavamo i oni su nam dovoljno dobri.
je etar, elektronska fizika daje zagonetan odgovor, ali nas je ova zagonetka odvela na sporedan put izvanredne lepote. Naši čuveni fizičari Majkelson i Morlin su danas dva više poznata imena u svetu fizičkih nauka, nego što su Kastor i Poluks
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
—Slabo... stoka tek što se drži... No svejedno, — reče življe, — samo da ste mi vi živo i zdravo! A znajte, zbore naši da neće biti zla, već će vas domalo pustiti.
Žižica u putu opazi da ga žena prati i okrene se prema njoj. — 'Ajde ti doma, ja ću doći!... Ovo su naši, muški posli! — Kako ste svi vredni! . . Biće kako on htede, odvrati ona s uvjerenjem i povrati se.
— Muči, ženo, to su naši muški posli! — prekide sanjiv pošljednju Zdravo, Marija Žižica i utrne svijeću. DANGUBA Pun mjesec s vedra neba razliva
Prevario sam se!... Eto, k'o mišljah: gradi se naša, 'rišćažka crkva, biće na upravi naši ljudi... Uto zaplače domaćinovo dete; domaćica požuri da ga uspava, pa, pošto umuče, utrne lampu.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
Oni koji književnost pišu, naši pisci, a možda još više oni koji književnost proučavaju, dužni su danas kao retko kada da nam sabiru delove pamćenja, i
ne osporavaju književne znalce čija imena s poštovanjem pominjem, ali zato bliže osvetljavaju stvar do koje nam je stalo. Naši tumači književnosti, naime, stari i noviji, a redom od Skerlića, Branka Lazarevića, Isidore Sekulić, Milana
Tako se mi, na primer, iskreno čudimo kad prvi put vidimo kako naši neposredni slovenski susedi, Bugari, pri potvrđivanju klimaju glavom levodesno, a ne goredole, a oni se podjednako čude
Individualna inovacija podvrgava se kolektivnom overavanju. Naši narodni pevači obično odbijaju da su oni sami nešto novo sazdali, nego su to, kažu, od starijih nasledili i zapamtili.
Zanimljivo je da naši naučnici novog pokolenja tada pišu uzornim književnim jezikom, kao i književnici, književni kritičari i teoretičari.
recimo, draga poglavito pojavljuje kao mrtva draga, nego kod Pandurovića završava u hladnoj grobljanskoj stilizaciji. Naši istoričari književnosti svodili su i svode ove pojave – kao da ih time objašnjavaju – na pesimizam, što je zapravo
Glavni junak pripovetke „Pustinjak i medenica“ (1921), koji kazuje o svom životu još dok su se naši slovenski preci pokrštavali, na samom se kraju kanda trza iza sna, jer se obreo u savremenom gradu: „Nalazio sam se na
Na nju su, dvadesetih godina, i naši pesnici usredsređivali svoju pažnju, najpre u programskim tekstovima, odnosno manifestima, a onda i u pesmama.
u modernoj poeziji moglo bi da se zamisli kao neprekidno takmičenje u jezičkome stvaralaštvu (u tom su takmičenju neki naši savremeni pesnici tako daleko otišli da više ni sami ne znaju gde se zapravo nalaze).
Ovde je Mišić, čini mi se, više no drugi naši poratni kritičari bio svestan već istaknute šizme u prirodnome jeziku i poeziji koja se od vremena romantizma do naših
Ali se ne opšti samo sa savremenicima. U našem jeziku s nama govore i naši umrli preci: u njemu su ostavili tragove svoga iskustva.
bilo u pripovedačevo ime – da bar delimično razotkrijem u zaborav već potonulo model stare varoške kulture u kojoj su naši preci živeli.
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
PERA: Zna izvesno! Ali ipak, ja sam hteo prvi to da mu javim. Al' možda ne zna, a svi kažu da su naši pozvani da sastave novu vladu. ŽIVKA (prijatno iznenađena): Naši? PERA: Da, naši, a ja bih hteo to da mu javim.
Al' možda ne zna, a svi kažu da su naši pozvani da sastave novu vladu. ŽIVKA (prijatno iznenađena): Naši? PERA: Da, naši, a ja bih hteo to da mu javim. ČEDA: A vi u „naše” računate...? PERA: Pa „naši”!...
Al' možda ne zna, a svi kažu da su naši pozvani da sastave novu vladu. ŽIVKA (prijatno iznenađena): Naši? PERA: Da, naši, a ja bih hteo to da mu javim. ČEDA: A vi u „naše” računate...? PERA: Pa „naši”!...
PERA: Da, naši, a ja bih hteo to da mu javim. ČEDA: A vi u „naše” računate...? PERA: Pa „naši”!... Gospodin Stevanović je već otišao u Dvor. ŽIVKA: Stevanović?... PERA: Ja sam ga svojim očima video.
Samo vas molim, kad dođe gospodin Popović, kažite mu da sam ja prvi došao i doneo vest da će naši obrazovati kabinet. ČEDA: Reći ćemo!
ŽIVKA: Gle sad! Mesto i ti da se raduješ, a ti još pitaš. Rako! Rako! ČEDA: Čemu da se radujem?... ŽIVKA: „Naši”! Jesi li čuo šta kaže čovek: „naši”! ČEDA: Ama koj' čovek? ŽIVKA: Pa ovaj...
Rako! Rako! ČEDA: Čemu da se radujem?... ŽIVKA: „Naši”! Jesi li čuo šta kaže čovek: „naši”! ČEDA: Ama koj' čovek? ŽIVKA: Pa ovaj... ČEDA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja.
ČEDA: Ama koj' čovek? ŽIVKA: Pa ovaj... ČEDA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. Za njega su „naši” svi koji obrazuju kabinet. On to, izvesno, svakome tako javlja. ŽIVKA: Ali kaže čovek: Stevanović otišao u Dvor.
ŽIVKA: A on? PERA: I on se meni javio. ŽIVKA: A ne znate zašto je otišao u Dvor? PERA: Kako ne znam: svi su naši pozvani. ŽIVKA: I mislite da bi se to moglo još danas svršiti? PERA: Kako još danas, još sad.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
— Mučni su, buljugbaša, ovi naši sabori: ne zna rakija šta hoće kadija... Buljugbaša se trgnuo od ovih reči i zaustio nešto da odgovori, ali ončas malo
Vukašinović od zadovoljstva sam ščepa od sluge kondir S vinom i pruži ga Durutu, moleći ga da potegne „kao nekad naši stari“... Pa mu i to bi malo.
— He!... dobro je ovo da vidimo — procedi pop družini kroz noćnu slotu — nejunaci su naši susjedi, kumovi i pobratimi kad se carstva mijenjaju!... Eto, ni na ovakvoj noći ne otvaraju. Vidite li čudo?!..
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Na nama je mnogo rana; Te su rane naši trudi. Izdajnike štedeli smo — Jer imamo bližih grudi. Vežbali smo muške strasti — S kojim’ srećnik kukolj trebi —
»Srpske Ilustrovane Novine« 1881. OBRAZ Jest’, u Crnoj Gori na koju se rado Podrugljivo smeše naši „prosvetnici“ U zemlji dvoboja (iz pištolja praznih), Zemlji pronevera, svakidanjih krađa — Da, međ’ Crnogorci, koje
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
PREDSLOVIJE Šta su ovi naši spisatelji naumili? (čuje se glas u društvu, gdi se karte dele, ili čaše cece, ili se uz muziku igra).
bog da joj dušu oprosti, u venčanoj aljini saranila, a od kape joj i sad srebrna dugmeta na svečanoj ćurdiji nosim, ali naši mlađi sve oće da svetle, da su pred svetom obučeni, makar u kući proje ne imali. EVICA: Moj Vasilije nije takav.
Verujte mi, vi ćete veliku paradu s otim učiniti. FEMA: Moram i jednog konja iz Pariza beštelovati, zašto ovi naši nisu za taj posao. Juče sam ktela jednog probirati, ali to je pravi gurbijan bio.
FEMA: Ja moju kćer ne dam. RUŽIČIĆ: Bićete prevraščeni u blato kao Licijanci. SARA: Ha, ha, ha! Ja mislim da se naši zaljubljeni nećeju posvađati. RUŽIČIĆ: Rozičič ostaet pri sveoemu pretprijatiju postojan.
Krakov, Stanislav - KRILA
Prve zvezde na nebu se zamaglile. — Uništavaju Švabe pisma. — Nije Švabe nego naši... — Proleteri sviju zemalja, ujedinite se... — Pst, pst... Koritom presušenog potoka čuo se topot konja.
Šume i jaruge oživeše, i stade nešto kroz njih promicati. Svetlucali su bajoneti i šlemovi. — Naši, naši, — zakliktaše promukli glasovi. Sve gušći redovi izbijaju iz jaruga i šuma.
Šume i jaruge oživeše, i stade nešto kroz njih promicati. Svetlucali su bajoneti i šlemovi. — Naši, naši, — zakliktaše promukli glasovi. Sve gušći redovi izbijaju iz jaruga i šuma.
Vide se kraj topova i kara vojničke prilike kako se sagibaju i dodaju nešto. Grmi top za topom. — Kreću se naši, naši... iskaču iz rovova... zakliktaše odjednom glasovi vojnika.
Vide se kraj topova i kara vojničke prilike kako se sagibaju i dodaju nešto. Grmi top za topom. — Kreću se naši, naši... iskaču iz rovova... zakliktaše odjednom glasovi vojnika.
Kapetan najbliže čete je do njega. Muči i njega sve ovo. Šta se to dešava gore? Da li su odbijeni naši? Prvi put im telefon javi da je Kajmakčalan pao.
I ađutant sam ne zna, ali ipak poverljivo priča: — Pod kontra—napadom naši se povukli: izgleda da su nam čak i naše polazne rovove uzeli... — A da li ćemo, duško, i mi sada u napad?
Bele brazde se množile, dužile, ukrštale. Zemlja je bila puna belih mravinjaka. To su bili naši. Šume su bile zbijene i crnile se. Bele stene mešale se sa belim rovovima.
Petrović, Rastko - AFRIKA
kokosova stabla tako visoka, da ga ja odmah potom vidim preko kuća kako se on hitro penje uz stablo, ne puzajući se kao naši dečaci, već dohvatajući ga se samo stopalama i rukama kao majmuni.
Između koliba je roj gole crne dece izmešane sa kalbasima, sa afričkim kokošima i neizostavnim kozama, sitnim kao naši psi.
noć ovde nije toplija od ove, i čudno je zato da plemena nisu pronašla nikakvu odeću koja bi ih zaštitila od zime. Naši bojevi su sasvim modri od hladnoće i kašlju bez prestanka: oni spavaju između hladnjaka i ulaska u kolibu, oko našega
Savana izgleda oko nas kao zasađena. Kao da su to naši vođnjaci, a trava između tropskoga drveća liči na visoko zrelo žito.
Kampman, puste kolibe; noć nad selom. Dok naši crnci razvijaju postelje, dok nam kuvari spremaju večeru, idemo u posetu kralju Pebenjaniju.
sto; ali je sve, počevši od ovog crnačkog piva, pa do kokoši, pirinča, preliva, i onih kus–kusa što će jesti naši crnci, tako strašno ljuto da me nijedan čaj ne može da povrati. N.
Mi se nalazimo između dva grdna kanarisa puna vode, kojom se koristim da svaki čas zagnjurim glavu. Naši crnci leže kraj stvari koje su nosili, i po njima se vidi da nemaju nikako vole da idu dale; ne što bi bili umorni, no
Predeo je bio beskrajan, a naša kola na njemu: mala pokvarena igračka. Šofer je radio na rasklopljenoj mašini a svi naši crnci bili su oko njega. Libanac, bled od hladnoće i tuge, držao je ruke u džepovima i vrat u remenima.
Za to vreme govori poslovno, glasno kao naši sveštenici. Odseca glavu i toči krv na kamen. Bezglava kokoš odleta onda daleko između nas, trza se, baca po zemlji.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
znaš!... Pst!, neko kao da dolazi!... VUK (iza bine viče): Ovamote! Hej!... Ovamo se vidi vatra! Bih se zakleo da su naši! RADAK: To je Vuk. (Viče.) Ovamo, Vuče!... Amo slobodno, Na nevolji te čeka pobratim, Sa živom željom da te ugleda.
STANA: A ja ću, opet, Na dugom putu brižno smišljati Kakvim ću smehom jauk pratiti; Te kad se spoje naši glasovi, U buni će se zemlja trzati; Misliće da je crni pakao, Te presto ruši carstva podzemnog.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
U Aleksincu se štab smesti u kuću trgovca Manojlovića. Uveče dođe dosta opširno izvešće o današnjoj borbi. Naši su bili iznenađeni tur skim napadima i Turci su odmah zauzeli neke naše prednje položaje; zatim su produžili napadaje
i starati se da prevale preko maloga Jastrepca (planina na našoj granici, više Aleksinca, na levoj obali Morave). Naši gubitci prilični — artiljerija se odlikovala. I tako, Ali-Sajib je stao nogom na srpsku zemlju.
Za lancem se primicala i artiljerija, starajući se da se što bliže prikuči našim položajima. Naši se behu pribrali oko tešičkih šančeva i odatle su se branili.
— Ali ne stoji ni dobro, je l' te? — Upravo ovako stoji: Turci se pomalo pomiču napred ali naši ne odstupaju; između bojnih linija sve je manje rastojanje, ali naši ne uzmiču.
ovako stoji: Turci se pomalo pomiču napred ali naši ne odstupaju; između bojnih linija sve je manje rastojanje, ali naši ne uzmiču.
Nađoh sasvim izmenjene položaje: Turci su se jako pomakli napred, naši jako stuknuli, no borba je još trajala. Puške su groktale kao sa nekom zlobom i pakošću.
Tako prekidanje paljbe uvek je ili vrlo radostan ili vrlo žalostan znak — znak da ili Turci ili naši izmiču. Pauza nije dugo trajala, naskoro se začu pravilna plotunska pucnjava sa odmerenim tempom.
— Sigurno Turci, reče jedan građanin, koji je stajao do mene te posmatrao borbu. — Bogme biće da odstupaju naši, tutnjava se približava s turske strane našoj — reče jedan vojnik.
No naskoro sve postade jasno. Iz Tešice počeše izbijati u vis crna klupčad gustoga dima — dakle naši odstupaju! I dok ih Turci gone plotunskom vatrom, Čerkezi već pale sela...
I dok ih Turci gone plotunskom vatrom, Čerkezi već pale sela... Naskoro prestadoše i plotuni; naši su izmakli iz domašaja turske puščane vatre.
Zatim ne prođe ni deset minuta, pa se tek odjedared vrlo blizu do nas prosu jaka puščana vatra, i mi začusmo gde naši viču: ura! ura! To puca bataljon kneginje Natalije — ali na koga? Ura! ura! pr.. pr.. pr.. pr...
ti.., a uz to se jednako mešao grohot pušaka: trrr! Dođe izvešće od Tešice da su naši naišli na ušančene Turke kod tešičke ćuprije i da su se odmah pobili, ali Turci imaju dobar šanac, a biju i sa okolnih
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
— Poljupci su vreli, — Al’ smrt ladna čeka; Kad nas jednom zgrabi, Pa u ništa maši, Poljupci će živet’ U Đulići naši. LIV „Znaš li, dragi, onaj sanak, Što se zimi rascvetao? Znaš li, dragi, onaj danak, Što je divno mirisao?
Stajasmo nemi kod mrtvaca blizu, — Bolovi naši onesvesnuli su; Obamrlo srce, pretrnuli vaji, Sledile se suze, smrzli uzdisaji.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
U ovakvoj noći ljudi se nesvesno zbijaju u gomile, kao krdo ovaca. Čujem gde neko iza mojih leđa govori: „Sigurno naši vrše napad.“ „Kakav napad!... Zar bi nas onda vukli po ovoj noći. Po paljbi rekao bih da naši beže.“ Kuršumi učestaše.
“ „Kakav napad!... Zar bi nas onda vukli po ovoj noći. Po paljbi rekao bih da naši beže.“ Kuršumi učestaše. Strahovao sam da me ne lupi u glavu. Na drugo mesto gde hoće. U ratu se gine... Jest...
Bilo se malo razdanilo kad smo se zaustavili na jednoj padini. Po pucnjavi pušaka uvideli smo da su gore na vrhu brega naši pešaci, a mi smo se nalazili ispod njih, u mrtvome uglu.
Bila je to ona noć kada su naši odstupali sa vrha Kajmakčalana i došli na početni deo one bliže vertikalne prečage. — Dakle, na početku?
Oni su čuli da se nešto odigrava u našim rovovima. Njihov komandir mislio je da su naši napuštali rovove. Međutim, ovaj potporučnik je dokazivao da je izvršena samo smena. Ali...
Ni bog gospod ne može da ih razmrsi. One noći kada su udarili Bugari, naši su se pod borbom povlačili. Tu nije bilo jedinstva komande.
Uputili smo dalje ljude da donesu artiljerijsku municiju i još istoga dana, pred veče, grunuše naši rovovci. Petnaestog septembra uveče situacija je bila ovakva: šest četa našeg sedmog puka smenile su delove
Bedem od onoga naslaganog kamena leteo je kao prašina, zajedno sa delovima ljudskih tela. Naši strelci iz rova nišane. Bugari pretrčavaju, hteli bi da se sklone. Granate tuku u gomilu.
Četnici već pune puške i namiču na leđa rančeve. Iz bugarskih rovova izlete jedan obuzet bezumnim strahom. Naši pripucaše. On diže ruke uvis i pade. Ubistveni zamah čelika naše artiljerije izdiže ljude kao talas. Neki se uspravljao.
Otuda sunuše na nas bajoneti... Mi prilegosmo s ove strane. „Predajte se!“... Ura! Ura! Ure! — Viču i naši i Bugari. Moj dobrovoljac kresnu bombu, i samo je prebaci preko nasipa. Grr-u! Polete kamenje. Gotovo me zatrpa.
Grr-u! Polete kamenje. Gotovo me zatrpa. Čuju se jauci. Migoljim da se izvučem. Onako zbunjen, gledam unezvereno, gde su naši. Mrak mi je pao na oči. Neko preskoči preko mene. Poznadoh ga po šlemu, te sam potrčao nasumice za njim.
„Čitav sam, čitav!“ — senu mi kroz glavu. — Jeste li vi to, gospodin poručnik? — pita me neko zadihano. — Gde su naši? — Tu su. — Napred, napred! Nađosmo se u grupi naših, koji su zaostali, ne znajući više kuda će...
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Odista, u njoj su se naši književnici previjali u pravim mukama: jezika nisu imali. Zapravo, a što je daleko gore, imali su čak dva jezika kojima
A naši pesnici u znatnome delu predbrankovske epohe jedva da su imali u rukama instrumenat pouzdaniji od volapika, i ne samo P
U svome krajnje nezavidnom i teškom položaju naši pesnici predbrankovske epohe teško su se snalazili, još teže odlučivali.
Stari pesnici naši nisu tako lako mogli odbaciti stare reči: katkada su im tako dobrodošle, iz metričkih, muzičkih razloga, katkada opet
Govorili su njime, pisali, kraj svega, pravi, jedini naši tadašnji pesnici. Nataložilo se, prvo oko osećanja i misli izrečenih u tim starim tekstovima, pa onda nekako i u rečima
(Tačno onako kao i naši turcizmi, preostali iz jedne sasvim drukčije kulture.) Njena uloga je danas estetska: živ je literarni elemenat stila,
U Temišvaru se tada pevala pesma koja hvali Savu Vukovića, kandidata banatskog: ...Brat-Mađari, Naši parničari, Nek' ga čuju I neka priznadu Kako Srblji Po mađarski znadu.
To nije naročito mnogo; ali nije nipošto ni za potcenjivanje. Treba čitati te pesme sa ljubavlju. Naši stari živeli su njima, u njima i od njih.
Mrzi Srblje i što je god tom imenu slavno, Odvraća se sercem od nas i kleveće javno. Njoj su [naši] običaji (ima zlih navada!
Načini su naši grubi, surovi nam pravi, Krupan jezik, ko ga zbori, hoće da g' udavi. Ona voli inorodnim, roda se svog stidi, I, da
Istini drugovi naši tuže, Za glasom čeznu serpskoga varvita! Više se penji slave na lestvicu. Prepona tmu tih ljutih seci, K dverma
Bilo bi veoma korisno kada bi naši muzikolozi podrobno ispitali, ukoliko je to danas uopšte moguće, da li je Flemingova kompozicija Horacijeve pesme
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
— Dobra veče, ktitori i priložnici sija svjatija obitelji i vsego mira! — Bog dobro dao, oci naši du'ovni! — odazvaše se svi i poskakaše na noge. — Rakijo majko! — prošapta neko u mraku.
— Stoj, ne sijeci! Stojte, braćo, ne sijecite, jer ovo mogu biti i naši ljudi — sinu meni nešto kroz glavu. — Pa, braćo, i jesmo vaši ako ste Srbovi — odgovara jedan, a cepti na njemu ođeća
kapetanina! Zbilja, da to nije kapetan s Kadine Vode? — Ama, kakav kapetan, kakvi naši, krst vam, 'oću reći šiljak džamijski! — zavitla Belemez 'andžarinom! — Ne sijeci, Belemeze, ja sam...
Zato je sinove i poslô, kod toliki' naši' škola, u tu vašu školu, terezijanska što se zove, pa kad ta djeca, majčin sine, poprime vašu učevinu, po'vataju vaše
Pisarčić: Jest. David: Pa kako će biti moj? E, moje dijete, da je ovo naš car, ja bi' od radosti zaplakô. Naši carevi, štono vele, biše i preminuše. Nego sam načuknô da mi, Srbovi, imamo jednog kralja i jednog knjaza.
Uistinu, čini mi se da ovu staru i iznemoglu prestonicu naši vladalaca tišti nekakva teška, nemila turobnost i strašno prokletstvo minulih, sa'ranjenih pokolenja.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
Žika „otišao u srez”. JEROTIJE: Eto ti sad, šta će u srez? VIĆA: Nije otišao, nego napio se juče, a naši činovnici, kad se ko napije pa ne dođe ceo dan u kancelariju, kažu obično „otišao u srez”.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Čaršija se zatvori. Naši, ostali, počeše da traže turske kuće bogatih Turaka, i da se pod njihovo okrilje stavljaju, osiguraju se od napada,
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
PŠENICA Weіzen (trіtіcum vulgare). Pšenica; »žito«. Reč je praslovenska. Naši preci poznavali su je, možda, još u preistorijsko doba (grčki σιτον = naše »žito«?). U religiji p.
Ćipiko, Ivo - Pauci
? Da, sa nekoliko varićaka kukuruza misle da će svi naši prevjeriti!... — Vi uvijek jedno, — opazi mladi kaluđer, pobojavši se da, napit, otac Dionisije ne pomuti sloge...
— Ne mari što smo politički protivnici; baška je to, a baška su naši interesi... Neću doći sjutra na dražbu, radite kako znate... ali, ne zaboravite da ruka ruku pere...
Svijet se molio bogu, da se smiluje. — Ako i jesu naši grisi veliki, — jadahu se starci, — neće nas bog posve satrti!...
Bože moj, da mi je samo znat' ko će po njemu mlatit'. Bidni naši trudi! — zaključi i stade ga opet smijeh. Uto i župnik iziđe iz crkve.
„Da je dam onom gladnom Talijanu, ča je doša' iz vraga da se naji naši trudi?!” gunđaše on i nosijaše ribu u grad. Uveče momčad dolažaše u krčmu da vidi šjor Antonija.
— To je prava ironija! Baš danas sam dobio pismo od jednoga moga sumješćanina. Piše da nije ni tamo dobro, a ovi naši sele k'o ludi.. A valja, da sele! . — Da što će ovdje pocrknuti od gladi! Imali bi svi ići!
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Bila je dakle mrkla noć, ali srećom naši stražari su bili budni. Neko od njih je čuo šum koraka po kršu i otiskivanje kamenica.
Tako su razbojnici dolazili odozdo uz lestve, a da ih naši ne primete, sve dok se njihovi gusti obrisi ne bi presuljali preko ivice nazubljenog zida i dok ne bi, divljački vrišteći,
Čitave protekle nedelje razbojnici su napadali južni bedem. Uvek oko ponoći. Ginuli su kao muve, ali ginuli su i naši. Na osvetljavanje bedema najpre smo utrošili svu slamu i drva, a onda smo počeli da bacamo u vatru i seno.
Već sam oguglao. Najpre sam se grozio pri pogledu na te nesrećnike što leže u roju muva. Posle sam navikao. I naši imaju neprilika sa poginulim.
Vidim i ovoga i dalje mirnog i spokojnog. Naši jadni kapci nikako da se sklope, vazda se iznova otvaraju u nadi da će jednom ugledati prizor dostojan duše.
što su se za jedan trenutak uvukli u zidove manastira, ali koji su otud bili hitno izbačeni, a samo to očišćenje naši će prikazati kao veliku pobedu same crkve. Dobro je ono što je korisno.
braću da bi pomogao onim koji su došli da nas haraju i pale, da siluju naše sestre, kolju našu decu i ruše ono što su naši preci i preci naših predaka gradili u znoju lica svoga.
Jer, sve se ovde tako podesno poređalo: i gresi naši mnogi, i gnev božiji, i igumanova bolest. Može reći: ja sam tu, braćo, jedini ja znam kamo se valja zaputiti, sledite
Ilić, Vojislav J. - PESME
7. O vitezi srpski, pepelišta tavna Pohodiće tada naši milijuni, Mesto tužnih zvona horiće se trube I naši plotuni. 1889.
7. O vitezi srpski, pepelišta tavna Pohodiće tada naši milijuni, Mesto tužnih zvona horiće se trube I naši plotuni. 1889. SVETI SAVA Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira Na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?
I Sardu, Zola i Felje Jutros su kod njega bili, Posle je i Grevi došô I šampanj zajedno pili. Ne mogu članovi naši Da mu se nadive siti, U Akademiji će sutra Svečana sednica biti. „Akademija nauka“ 1887.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
“ - „To me, dražajši, ni najmanje ne čudi. Ni drugi naši filozofi nisu uvideli i pravilno ocenili od kolike je važnosti sistematsko posmatranje nebeskih pojava.
Prepričavajući Vam ih, ja bih ih ponovo proživeo. No, ove godine, naši se putovi razilaze. Vi putujete Vašoj sestri u Norvešku, a ja ne mogu za Vama. Moram ostati u svojoj zemlji.
Već su prve sednice kongresa, a još više naši neoficielni sastanci i razgovori, pokazali nepodeljeno mišljenje svih učesnika da razliku od trinaest dana, koja postoji
Dovršili ste onaj posao koji su nekad počeli naši sveti oci, prvi hristijani i apostoli. Ta zar ne piše u devetnaestoj glavi djela apostolskih: „A mnogi sabraše knjige i
Ali u tim intimnim prostorijama ne stanuje niko više. Naši stari su pomrli, a mene i mog brata odveo poziv na drugu stranu.
Uveče, kad su se naši kočijaši vraćali sa poljskih poslova, smeli smo da uzjašimo umorne konje, sem dve kobile koje to nisu trpele da
Kad svrših desetu godinu, moradoh poći u Osek, u srednju školu. Na dan mog odlaska skupiše se u dvorištu svi naši mlađi, trgovački pomoćnici, kočijaši, vinogradžije, kravar, ciglar, podrumar i ostala služinčad da se oproste od mladog
Uz svirku i pevanje krenula je ta povorka u Dalj, dokle je trebalo više od sat hoda. Mi, domaćini i naši gosti, krenusmo docnije.
Sigurno je da ni Laplas ni Fehner nemaju pravo. Naše životne funkcije, a naročito naši osećaji i naše misli, nisu takve prirode da bi se mogli svesti na kretanje slobodnih čestica. Ali, to je sporedna stvar.
Moj predlog je prihvaćen i proširen u tom smislu da tu posetu u antiku završimo savremenom gozbom. Naši automobili natovareni su sa svime što gladnom i žednom treba, i rano izjutra pođosmo iz Kavadara ovamo.
Naš voz ubrzava svoj let, odmakli smo se već 500 kilometara od Zemljine površine. Obuzima nas osećaj lakoće, naši pokreti su življi i slobodniji, pa nam se čini da bismo i mi mogli poleteti.
Ovo poslednje osećamo već i suviše jasno. Naši pokreti postali su plašljivi, a gesti svetiteljski. Neoprezan pokret noge bacio bi nas do tavanice, i zato je ova, za
Stanković, Borisav - TAŠANA
TAŠANA Pa gde i od koga nauči tolike pesme? SAROŠ Pa tu, u berbernici. I naši i vaši trezni dolaze da se briju samo pred velike praznike, a u ostale dane većinom pijani su; ili se tu opiju,
I ne naučivši zanat, zbog mog pevanja, počeše svi naši begovi da me vode na veselja, bekrijanja, kao i vaši bogataši. Nisam imao za šta da se brinem.
Begovi ga opkolili i na konjima odjurili s njim. Ne mogosmo da ih stignemo. Ovi naši brdski konji sitni, a njihovi hatovi, pa ni puškom da ih dognamo. Odvedoše Saroša u Kumanovo. HADžI RISTA Bre, bre!
pa naša (pokazuje na kapidžik) bude zatvorena, da mogu ovde da uđem i kroz kapidžik odem kući, da me i ne opaze naši. (Odlazi.) Ulazi Miron sa Arsenijem, klisarom. MIRON već obnevideo od starosti.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Kad se putnik vratio, imao je šta da priča: „Mnogo Mađara! Nisam znao da ih je toliko u toj njihovoj Pešti. Naši se drže i ne dadu, a opet im nije ni lako. Govore srpski, na primer, a zanose. Pa i moj Rista kao malo zanosi.
— E, kad vas gospodar štedi, ja ću da vam kažem. Kola su jaka, a voze vas konji, a ne kola, a konji su naši i mladi i jaki.
Ali župnik! More, ja tebi, i svima, odavno govorim da su švapski popovi lisice! Ono, znaš, pravo je reći da i naši nisu bolji. Moj prota i tvoj župnik, svejedno. Učeni ljudi, dobri ljudi, vredni ljudi, ali tek proviri lisičji rep...
— Ti dakle ostaješ u tuđem svetu? — Mladić se smeši. — To je otadžbina moga oca, pa i moja, naš jezik i naši običaji... Sećate se kako ste se radovali što ću govoriti francuski?
Ideš li u crkvu? Tamo se, u Boga, na kraju svega svršavaju naši ljudski jadi... Daću ti od tražene svote koliko imam, za onaj preči dug, a za sprave i knjige me počekaj... Nemam!
To ti je, što rekli naši stari despoti, kao da si mi „pisao jedno vladanje”. Samo, baš kad nešto lepo dobijem ili steknem, stane preda me
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Aetaѕ parentum, peіor avіѕ, tulіt noѕ nequioreѕ, mox daturoѕ progenіem vіtіoѕіorem (Naši su ocevi gori od dedova bili, mi smo od nji, a naša deca jošt gora od nas).
No šta je to invokacija? (čujem moje čitatelje pitati, i primečavam da je vrlo pametno kad spisatelji naši, mešajući latinske, nemačke, francuske i engleske reči, dokazuju pred svetom da su učeni).
On obode konja, i kao što naši kartari gromkim junačestvom na šervencl napadaju i astal od njiove sile zastenje, tako novi ovaj Burjam ustremi se i
Bradu je, naravno, imao, jer kad naši sadašnji mladići sila na bradu i brkove drže, zašto ne bi on kao filosof to isto pravo imao, osobito što od stotinu
Čimperič: A zar vi niste oženjeni? Gimnosofista: Naši zakoni zabranjuju nam donde ženiti se dokle gođ ne postignemo ono na šta smo zakletvu položili.
bližnjega; može se dogoditi da je ona, koju mladom gospojom zovemo, bila negda matora devojka; a voopšče vkus je kod naši dama u ovom tako čudnovat da se nikakvo pravilo tvrdo postaviti ne može.
opazi mazgu Valamovu i magarca Muamedovog gdi se sa Sanho Panzinim živinčetom tako strašno u dišput pustili, kako gođ naši jurati pri izobiliju vina kad kakav vopros razmršuju.
opazi mazgu Valamovu i magarca Muamedovog gdi se sa Sanho Panzinim živinčetom tako strašno u dišput pustili, kako gođ naši jurati pri izobiliju vina kad kakav vopros razmršuju.
Da i ja i ovi pošteni ljudi pravo imamo, mislim da vam ne treba spominjati; čuli ste jučer razgovor naši gospodara kako je neki filozof disertaciju u šest časti izdao, da stari Rimljani nisu stakla imali, niti su mogli
Doktor Andrejev je prvi oštroumno primetio da je to isto mnogo govorenje naši devojaka i žena za nji, kao i za nas same, nužno i spasitelno.
Evo, ovo je karakter ženialiteta kod naši mladi ljudi, o kojima pisano stoji: Ein Fuchѕ traf einen Eѕel an, Herr Eѕel, ѕprach er, jedermann Hält ѕіe für ein
tona da pred gospojama na kolena pada, i svoje k njima visokopočitanije s većim komplimentiranjem nego makar kakva mladi naši gavalera okretaljka izjavljuje.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Ne verujemo očima svojim. Iznad naših pešačkih rovova stajao je streljački stroj nemačkih vojnika u šlemovima. Naši su svi pešaci bili mrtvi. Iz nekih šljivika jurili su u trku prednjaci svojim topovima.
Teška artiljerija rila je zemlju vulkanskom snagom, i pred neshvatljivom navalom čelika prskali su naši razređeni redovi kao sapunski mehur. Povremeno bi blesnuo u grudima rasni inat. Neki vele — junaštvo.
„Da se bar njoj osvetimo“ — govorili su naši pešaci. Ali, suzbijeni na jednoj, Nemci bi prodirali na drugoj strani i moralo se hitno odstupati.
Setih se da sam već za šao u opasan sektor, odakle su naši pešaci odstupili. Pa kuda ću onda? Počeo sam se kolebati. Ko može da me kontroliše!...
Neko zadihano protrča pored mene pitajući gde je komandir. — Gospodine kapetane... Naši su rovovi prazni. Evo ih Nemci u vinogradu. — Pst!... Dosta, znam!... Zovi mi vođe odeljenja... Osetih žmarce niz leđa.
U dva maha su Nemci isterivali artiljerijom naše pešake iz rovova, i dva puta su naši na juriš osvajali svoje rovove.
Bilo je i pijanih. Priča se da su upali u kuću jednoga narodnoga poslanika i sve razneli. — Bolje je da raznesu naši vojnici, nego da padne Nemcima u ruke — pravdao je neko njihov postupak.
„Znam sigurno, gospodine kapetane“ veli mi on. Malo posle vrati se. „Svi su naši konji ovde.“ — Ama baš svi? „Svi, gospodine kapetane!“ — Dobro — velim ja, i nešto mi laknu. Odem u divizion...
A njihovi artiljerijski oficiri pregledaju durbinima teren i primaju sektore koje će gađati... I naši prosti redovi znali su da će nas napasti. Ama sigurno. I puno puta prilaze vojnici i pitaju šta čekamo.
Kao da smo izgubili glavu! Čuješ, docnije, da su naši hteli da preseku ovo mučno i lažno stane, ali saveznici nisu dali...
Mi smo tukli u gomilu... Bugari su bežali. Opet se vraćali. Tada su naši odstupili. Potom su se okupljali, vršili protivnapad i na bajonet osvajali rovove. I tako do večeri.
Mogu nam još zaći iza leđa. Ali dok smo stigli u to prokleto selo Krupac, naši opet povratili izgubljene položaje, i onda narede meni da opet iziđem na onaj vis... Ah, sad se setih.
Petrović, Rastko - PESME
Ta u daljine bismo odlazili, prostora gladni, Uvek ježni poljana, još gladni, još mladi, još jadni. Pradedovi naši Sloveni, krvoločni al' putnici, Braćo moja topografski radnici.
SLOVO ŽEĐI Mojim prijateljima, hipnistima Braćo moja, drumovi su naši beskrajni; Natovarena su velika kola seljačka, Kola velika, pa škripe otegnuto između šuma: Spazih ih.
Na točak. Neka točak smrvi me, kad krene, Svojom velikom ljubavlju za putovanjem Neka smrvi me. Drumovi su naši beskrajni, Gore su tako tihe, plandišta tako široka, Svih puteva za mene ljubav je preduboka, Svi vele: dođi, dođi,
”Zovem se Selim. Rodio se u Bosni. Gonim trista ovaca. Govorim ovi jezik, i mnogi su naši ođe u brdima, Il su u Brusi dućandžije. Od Livna sam. Deset godišta da poljanu nijesam vidio, Ni goru oko Glamoča.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Kome da sudim? Njima ili njoj? Ako bih njih od nje silom odvukao, u zatvor ih metnuo? Ne ide. Svi su to naši, moji, tvoji. A nju? Jedanput je proterah u Tursku. I dok se duvan ne sredi, vinogradi ne obraše — lepo, sve mirno!
Šantić, Aleksa - PESME
— Nikad! Moja srećo, kad ćeš mi se javiіt? — Nikad! Moje nebo, kad ćeš Mi zaplavit? — Nikad! Moja draga, kad će naši svati? Nikad! Moja suzo, kada ćeš mi stati? — Nikad! 1901. POŠLjE MNOGO LjETA...
I da s tobom gledam na tvoj Lovćen plavi! Pa jednoga dana, kad se gospod javi, Kad orlovi naši visoko zabrode I sa tvojih ruka panu gvožđa tvrda, Da pobjednu himnu slušam s tvojih brda I da s tobom slavim dan
Sve tako dalje, tamo, do Golgote, I kad nam muške uzmete živote, Grobovi naši boriće se s vama! 1907. MOJA OTADžBINA Ne plačem samo s bolom svoga srca Rad' zemlje ove uboge i gole; Mene sve
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
njegovu istoriju. Naši preci su morali da izdrže strašnu borbu sa mnogim zavojevačima, u prvom redu s Turcima. O tome govore istorijske pesme.
Konj lastavica je poleteo, a naši junaci su se razbegli kud koji. No devojka ih je sve skupila kamdžijom, ispitala ih ko su i otkuda, a onda bacila na
Naš narod je vekovima bio sužanj, naša zemlja je vekovima bila nepregledno krvavo razbojište, pod sabljom i kopitom. Naši predi su vekovima razmišljali o tome kako gavran i vuk razlikuju ljudsku od životinjske krvi: Lasno ti je krvcu
prilikama ostajalo je samo dvoje: ili se pomiriti sa ropstvom i propasti, ili se oštriti za borbu i sanjati o pobedi. Naši preci su izabrali drugo. Iz njihovog ognjenog sna izrasla je gorostasna figura Marka Kraljevića.
I istorijski posmatrana, bitka na Krbavskom polju (1493) predstavlja jedan od težih poraza koje su naši preci pretrpeli. „U njoj je izginuo cvet hrvatskog plemstva i 10000 vojnika (od 15000).
— na porobljenoj teritoriji (samo katkad na susednoj austrijskoj ili mletačkoj), leti po šumama a zimi kod jataka. Naši preci odlazili su u hajduke zato što nisu mogli da se pomire sa ropskim životom.
U takvom položaju naši su preci morali postati svesni toga da samo svojim heroizmom i samopregorom mogu odbraniti svoje pravo na život.
Upoređeni s Homerovim epitetima, naši izgledaju prilično siromašni. Kod Homera su to — mahom — složene reči, koje se nisu upotrebljavale u običnom govoru:
Na taj način se porede naši i latinski manastiri u pesmi Miloš u Latinima, i nekadašnji radosni dani i sadašnji tužni u pesmama: Kosovka devojka i
No po metodu opisivanja naš narodni pesnik, uglavnom, ne razlikuje se od Homera. Svi naši opisi, bili ošpta mesta ili ne, mogu se — kao i Homerovi — podeliti u dve grupe: ili su to slike radnje (tj.
Eto, vidiš, — zaključivao je narod pevajući ovakve pesme — naši ljudi su bili junaci, naši ljudi su pobeđivali tuđince, mi možemo da pobedimo.
Eto, vidiš, — zaključivao je narod pevajući ovakve pesme — naši ljudi su bili junaci, naši ljudi su pobeđivali tuđince, mi možemo da pobedimo. Taj smisao ima herojska prošlost u našoj epskoj poeziji.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Jovanče, opet, jedva čeka kad će i ostalima moći da povjeri šta su otkrili. — Samo dok vidimo kakvi su ovi naši drugovi, znaju li tajnu čuvati — opominje on Mačka. — Stricu bih već i mogao kazati za pećinu. Mogu i Vanjki i Niku.
dva dana, a Lanina zlatna kosa opet će bljesnuti iza katedre u razredu i svi će čuti njen mio gugutav glas: — Kako su naši dječaci? A moje djevojčice?
— Tuku se naši i njemački avioni! — radosno su povikali dječaci istrčavajući na bair poviše druma. — Sruši naš njemačkoga!
Izgledalo je kao da se sama zemlja provalila pa izbacuje i rita crno oblačje. — Gore naši rezervoari nafte i benzina! — muklo reče učiteljica stojeći uz ogradu dvorišta. — Jesu li to Nijemci zapalili?
— Jesu li to Nijemci zapalili? — šapatam upita Jovanče zureći u zakovitlane dimove. — Ne znam, djeco. Možda su ih naši vojnici bacili u vazduh da ne padnu u ruke neprijatelju.
Tamo su naši! IX Četvorica ustaša, uniformisani i naoružani, stigoše na raskršće i poslije kratka dogovora dvojica okrenuše prema
— Evo, nek vidi neprijatelj da uprkos njegovih bombi naši orlovi još uvijek lete. Učiteljica je svaki dan svraćala u Gaj i sve se više čudila vrednoći i domišljatosti svojih
— viknu Potrk. Svi su skamenjeno zurili u pravcu odakle se čuo žamor, ali im se lica odjednom razvedriše. — Pa to su naši, naši! Kroza šumu su žurnim korakom dolazili Jovanče i Lazar Mačak. — Ta gdje ste vi već? — povika Stric nestrpljivo.
Svi su skamenjeno zurili u pravcu odakle se čuo žamor, ali im se lica odjednom razvedriše. — Pa to su naši, naši! Kroza šumu su žurnim korakom dolazili Jovanče i Lazar Mačak. — Ta gdje ste vi već? — povika Stric nestrpljivo.
— Ako se ne vrati? Kao da joj odgovara na to njezino tajno pitanje, Mačak odjednom progovori: — Vratiće se opet naši dječaci, treba u to vjerovati.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
PROĆU DUŠEVNIH NAŠIH NEPRIJATELjA, K NAČELNIKOM, K VLASTEM, K MIRODRŽNIKOM MRAKA OVOGA VEKA U naši leti jest trud, A ti, bogati, u tvojih godina otpočivaj; U naše godine bolezan, A ti u tvoje veseli se.
Mrtvim pak u grobu smrdljivo rastrunjenje. To je svima poslednja izdata čast. BRZI KONjANIK A naši zli i dobri danci ujedno ka i senka skoro promiču i prolaze nam.
ovaj privremeni požitak svetopodobno i bogougodno bi dokonali, i pravovernu našu vojištansku gospodu, — junačne nad naši neprijatelji u razboju da ih pokaže: da razbijaju i progone zlotvore kojino na nas mrze i zlobe nam, noseći se s nami i
To teke malo se sade Ukazuje na nas zlo. PISMO NA LEDU Braći Drinjanima Pismo na ledu pozaduže traje, Negoli naši srećni i dobri danci U miru borave!
Eto, svaki ovi naši viđeni sudije s novci se mogu podmititi, laskom i s mobom odpustiti, lica se zastiditi, od koga li se prepasti i
sudila i plašila kano otac miloj deci kojino nikad ako dobri ako zli bili, nikad nas od sebe ne odbija ni odmeće kano naši otci koji su nas izrodili, te vremenom i otisnu nas obaška od sebe.
Ustani, i pomozi nam da se raziđu vrazi naši i iščeznu ka dim, te istiju kano vosak ispred sile vatrene.« Na treći dan po požaru paljenja im sela, stiže pod Carigrad
usnažiti na njine neprijatelje i nas osloboditi od njihova tomljenja i naleta pakostnoga i kvara njihova navređivanja, i naši će vrlo pomagati i sloboditi idući suproć njima... I svagdar će ujedno vojevati s našima na naše zlotvore.
Merila Božija svuda mere se po naši deli, te ovoga visi a toga snizuje ovde ... Tko što čini to svuda i pati! Očima to dobro vidimo da smo svi jednako
A od koga što može biti nek se k tome drži i o sebi proviđa: drugog posla nejma, može mu biti. Oni su naši pastiri i njima je dužno za nas Bogu se moliti i starati im se za naše spasenje.
To je eto moga snebivanja briga i ne mogu zla očima gledati što se peri i svaka se nepravda spleće. Ama naši su zli i gorki greha čemeri kojino su neizglađeno udubljeno pisati s gvozdenim kalemom na mramoru kamenu: ne nakisna
Ovde su sad ti naši globari dopali!« A gde je to, kako li, u kome su mestu, u kakvu li su sadar obrazu i nalici ti koji su pre nas otišli,
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
mogao još onako u letu, u skoku, skrstiti noge i odmah se i posaditi prekrštenih nogu, kao Turčin, i sve je to, što bi naši stari pisci rekli, svršio u jednom okatrenuću.
Predi nâs naši stareji nas ne pitaše; a sag nas pa naša deca ne pituju! Toj ti je, Jevdo, što kaza’, otoičke, naš k’smet!...
A u sobu što će da vidim: moj sram!... Po duvar, bre brate, sve slike, em devojačke! Ama, reče, ne od naši devojčiki, veće od niki iz beli svet... pa... ete... nesu, reče, obučene, veće, ete, kako sag da ti kažem...
I sag jošte je živ! — Pričaše mi neki naši trgovci što odiše tam’ po trgovine; nađoše ga, hej-hej, daleko, tam’ na-kude Solun...
) Poznaše se lasno. Seća se sve ubavo za naš varoš!... „Bre, zar takoj napraji, Miče?“ Zbore mu naši. — „Što će prajim!“ reče. „K’smet! Veru si, reče, nisam batalija, — ama stado’, ete, reče, Ciganin!
More, znao sam ja to — govorio je Milisav, opet u krugu svojih, u kafanici „Kod prepečenice“ — da će to biti ono štono naši stari rekli: „Pojeo vuk magarca“, čim se to tiče bogataške kuće. jer evo, brate slatki, sasvim prosta stvar!