Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Em kol’ko gi milo da se udadnu, i tol’ko gi jošte dvaput pomilo za našoga Manču, otkad se, ete, vrnu iz vojsku iz Beograd!...
— uverava ih tetka Doke, a oni se oboje ljute. — Bre, bre, bre! — nastavlja Doka. ’Vidoste li, mori, našoga Manču kako si znaje ubavo što valja?!... E, što je čovek kujundžija, pa se razbira u zlato!...
— Kako reče? Što zboriš? — prekide je domaćica. — Za koga zboriš? — Za Manču našoga! Zašto gu ne davate kad se deca, ete, begendisuju? — Pogle gu što si zbori žena brljiva! — veli Tašana Taski.
— veli Uranija. — Koj si je našeja prilike za stareje sestre njojne, taj će i sag lasno da nađe i za njuma. — Od našoga Manču ima li, dede, zbori si, poubava prilika? U sav grad ima li pomomak od njeg’?!
Pobolji što će mi, i kude da ga tražimo... što ni treba drugi, vikam ja, pri, ete, našoga Manču? Naše si je dete... Sam ću gu — ako se, kad minem kroz čaršiju, setim — sam ću gu, vikam, odnesem do njeg’...