Upotreba reči našu u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Ti već slabo kud ideš, bolestan si, nije ti ni zameriti... Al’ vele da je došao neki carski komesar u našu Kekendu, pa još govore da je Madžar!...

Čivut je sav drhtao od strâ. Tek kad je izišao na sokak, onda se osvrte, pogleda još jedanput u kuću našu, pa onda pretećim glasom nešto progovori i ode...

Onda moj otac razdrlji ranjene grudi, pa mu, uvređen, u svom gnevu poviče: „Ti si palio ovu našu Kekendu zajedno s ostalim buntovnicima... a ove su grudi za cara i za naše pravo pet puta ranjene!...

„Zar skitnicama i beskućnicima da izdamo našu hranu“, rekoše, „a naša deca da gladuju!... Dajte nam novaca, i mi ćemo otvoriti gvozdena vrata naših žitnica“.

Kapelan protin ne beše toga dana kod kuće pa je zato sâm prota došao da je sahrani. Kad je ušao u našu siromašnu sobicu, pogledao je zlovoljno oko sebe.

Znamo ih mi!“ govorila su gospoda. „Taj Marko i drugi kao što su oni tri puta su unesrećili našu Kikindu“. „Znam ja tog Marka“, reče jedan, „kad je kosom udario Čončića po glavi...“ „Kad je poharao protinu kuću...

i donde otist; a pravo da ti kažem, zato sam ti i došao da kao i ja vidim kakva vi je slava, da li je u čemu nadmašila našu u Mutnici, što je u Svetoj Petci provodimo“.

Obradović, Dositej - BASNE

Ne učimo, dakle, decu našu izmalena mekosti, slastoljubiju i lenosti, no mužestvu, vozderžaniju i trudoljubiju. Svemu je svetu poznato kakvi su

Onu istu životinju koju koljemo za hranu našu valja je klati koliko se brže i lakše može, da se zadugo ne muči. Ko je nemilostiv k skotu, nemilostiv će biti i k

Mi, već stari, sami sebe ne možemo tako lasno poboljšati kako možemo našu decu. Ova, koja jošt nisu sasvim navikla ni zlu ni dobru, u najsposobnijem su vremenu kad na zlo, na lukavstvo, na

Predraga dobrim srcam imena, kad ćete svu vlast našu nad ljudma primiti? Kad nestane među njima varvarstva i nevježestva i zlobe.

Biti dobrodjeteljnim kako bi hoteli i kako znamo da su mnogi bili, to često, za slabost našu, nije u našoj vlasti, ali ljubiti i u drugima razum i bogoljubna dela, njima želiš upodobiti se, za tim čeznuti i

” Ali mal' ne zaboravismo našu basnu. No topola mi je kriva, i na ovi me razgovor navukla s svoji milioni koje s korom svojom hrani; no ovo| će svak

Slatka, blagorodna dobrodjetelji! Ti oživljavaj srca naša i oduševljavaj dušu našu, da smo blagodarni jedan drugomu i svi skupa večnomu Tvorcu, s ovim sveštenim srodstvom sojedinjeni i ovde blagopolučno

Da mi svi ljubimo ovi vremeni život i ovu zemlju našu, koja nam je data za vreme kako učastije obitališta našega, u tome pravo imamo i dobro tvorimo, sljedujući vroždenom i

„Za decu” — reći će mi ko — „take stvari pišeš?” Baš i navlastito za decu našu predragu, zašto sva sadašnja deca bićedu skoro ljudi; a ako ne počnu iz detinjstva razumno misliti posle neće moći.

Nije li nam milostivi Tvorac darovao ovo nekoliko dana življenja na slavu svoju, na sladost i radost našu? Inat za tvrdoglavstvo i uporstvo!

Ništa! Ovo svi znamo, i niko o tom ne sumnja. Nije li dakle pametnije i bolje: razumno i dobrodjetelno, na našu vremenu i večnu polzu, slavu i blagopolučije ovo nekoliko godina provesti, nego na vremeno i večno beščestije, sramotu

Ja sam različne nacije želio i iskao poznati, a navlastito našu slavenoserpsku od Banata do Albanije. U Serbiji, u Bosni, u Slavoniji, u Dalmaciji i Hercegovini, svuda je u seljani

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

nam se ubuđalo, čorba prokisla; raž nam se zatravila, kosa uvašljivila, vino se usirćetilo, sirće izvetrilo. Našu sveću gase, žetvu pale. Mi smo u mastionicu Savinu pesak usuli, od takovskog grma kašike izdeljali.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

razgovora od svake ruke, najposle reknem ja ostalim knezovima: ,Ne bi li dobro bilo da predložimo veziru, i obreknemo našu vojsku u pomoć dati mu? Kad Vidinlije na njega pođu, da i̓ dočekamo i razbijemo, pak mi opet našim kućama da idemo.

Moj otac dođe u Valjevo baš na našu Čistu Sredu 1794. godine, ona četiri Turčina odu i zasednu sat od Valjeva u šumu kraj puta kojim se on mora vratiti.

bolje ima da sprema u torbe, da se bega u šumu, a da se manu zapevke, koje odma i učine i ono veče odma svi pobegnemo u našu planinu Posovo, i tamo svu svoju familiju sakrijemo, i počnemo misliti šta ćemo dalje raditi. Kad ujutru (24.

Međutim pukne glas za Crnoga Đorđa, da je baš u našu Sebičnu Nedelju sa družinom došao i zapalio turski han u Orašcu i počeo kavgu s Turcima, i tuče gde i god nađe.

Ja onu istu noć 26. februara stignem u našu vojsku u Grabovicu jedan sat do Valjeva, i odma odvojim najbolji̓ 200 momaka i sa Lukom iz Kutišice pošljem stricu na

Sad ili je bolje održati Turcima reč, a našu braću ostaviti da se sami tuku, ili je bolje reč pogaziti a braći u pomoć priteći?

Napunimo, pomažući i ja tobdžiji, top. Ali šta ćemo sad? Top gledi upravo iz strane u našu vojsku; eto sad nevolje! Nema se čim da zakopa, da se kundak spusti i top u Turke podigne. No nevolja iziđe na um.

) Kad vezir s konaka od Beli̓ Voda pođe, mi izvedemo našu vojsku vrtalj sata od kamene Careve Ćuprije u polje, stavimo je oko puta u dve parade oko 12 fati u daleko, postavimo

” Pođem opet skutu, poljubim i reknem: „Jošt i ovo te narod pozdravio i ljubi ti skut: da na tu našu pogodbu i ugovor zovneš ili ti, ili mi da zovnemo jednoga od nemačkoga dvora čoveka, da nam bude svedok ugovora, pa

Kad sednemo opet u čamac, onda se setimo kako smo pametni: idemo u Rusiju, a izađosmo među Turke! Vidimo našu pamet; ali su Turci jošt luđi, zašto nas ne pitaju kuda ćemo. Povičemo na vozare da brže voze da izmaknemo.

Činovnici nađu nam majstore, raskopaju kola i poprave što je falilo. Natovarimo opet našu bogažnju i dođemo u Kamenec Podolski. Veliki knez Konstantin egzercira soldate na placu.

Zatim meni se dade na smej; a pomože mi u smeju i Protić, dok već i oni šalu našu okabuliše, i malo zatim ustaše te pođemo svojim putem i mlogo smo se celim putem tome smejali, i čini mi se, da sam se

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Ne me pitaj, more, nesreća! — Kaka nesreća? — 'Ajduci, kurjaci, nesreća! Došo zeman da poginemo sos našu stoku. — A gde to, Trpko? — upita Velja i grohotom se nasmeja. — Eto gore u Kosmaju!

Ne jedanput govorio je Jelenko svojoj snasi: — Zašto me, snaho, ne poslušaš? Što ne pređeš u našu kuću? Vidiš li, jadna ne bila, da ne možeš izići nakraj s tom dečicom!... Kud ćeš, jadnice, pre?

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Svu će te iseći ako mu se usprotiviš!... A on je rekao Ivanu da dođe sutra naveče!... Zar ćeš ti sramotiti našu kuću i njegovu reč?... Nemoj, ćeri, tako ti moje hrane kojom sam te odranila!... Pa, dete moje, taka je tvoja sudbina!..

Junački, braćo, da očuvamo obraz i svetinju doma našeg, čeljad našu, te da našu čistu srpsku krv ne okalja krv poganička i dušmanska! Junački, deco božja, da očuvamo svetinju oltara božjeg!

Junački, braćo, da očuvamo obraz i svetinju doma našeg, čeljad našu, te da našu čistu srpsku krv ne okalja krv poganička i dušmanska! Junački, deco božja, da očuvamo svetinju oltara božjeg!

9. OČAJNA BORBA — „Ko ti iskopa oko?” — „Brat”. — „Zato je tako duboko!” Ništa lepše ne karakteriše našu ljutu borbu u prvom ustanku od ove poslovice narodne.

Dučić, Jovan - PESME

U njenim zenicama gore široke vatre kao požar u kojem je neprijatelj spržio svu našu žetvu od Šasa do Gamare. Njeno telo se povija od ključeva krvi kao reka Ataris koja je puna zmija.

Nad tvojim carstvom mrak se širi, Vetrovi crni duvaju: Sad našu savest brane žbiri, Lupeži blago čuvaju. („Amerikanski Srbobran“, 30.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Kaže: „Vide li ti, seka-Soko, našu limunaciju!” Pa onda je počeo, kaže mama, sitno, sitno da se smeje, dok mu nisu udarile suze i dok nije počeo sasvim

Prema ovome je ništa ono kad mi je stric umro. Nekoliko puta ulazio je naš otac u našu sobu. Bio je sav znojav. Razdrljio džemadan, raspučio košulju pa mu se vide guste crne dlake na grudima.

” I onda čisto beži iz sobe. Ali „još ovo”, ,još ovo”, uđe ti on, čini mi se, peti put u našu sobu, a tako oko tri sahata po ponoći. — Daj! — veli majci, a došao u licu kao zemlja.

— da si ti živ i zdrav! — Marice! — Mitre! — Šta ti to veliš, Marice? — Velim: da bog poživi tebe i onu našu dečicu! Nije nas hranila ni kuća ni livada, nego ti, hranitelju naš! Nećemo mi biti nijedno gladni dok si ti međ' nama!

Ne dam ja samih tvojih ruku za sav kapital Paranosov, pa da je još onoliki! — Pa ćemo opet steći kuću! — Izvešćemo našu decu na put — kaže mati. — Pa me neće mrtvoga kleti... Otkad ih nisam video! — Hodi da ih vidiš!

Ali se nijedna ne obeseli tome glasu. Smejaše se, istina, ali im smeh ne ide od srca. — Nije ona za našu kuću! — Jedna namiguša! — More to, al' maznica, da te bog sačuva! — Sve bi nas zavadila!

To onaj što smo ga letos zamomčili? — Taj! — Veliš, onu Burmazovićevu vižlju? — Ja! — Anoku? — Nju! — Nije ona za našu kuću! — Nije, i ja velim! Ali on, prosti me, zaneo se baš zorli. Priča mi Velinka da je sinoć nešto ružno činio.

Već je pop mislio da povede riječ o tome s narodom, ali se opet desi nešto što promijeni naše račune. Te noći dođe u našu okružnu varoš vladika. Neću vam pričati šta se tu sprema, ni onu trku i urnebes od popova.

Pred zoru se još samo slabo pušaše, a vladika i doktor stigoše u selo. Kad oni uđoše u sobu, na našu radost razabra se pop. Pogleda oko sebe: — Gdje je ikona? Mi mu pokazasmo. — Metnite mi ovdje!

— poče zagušljivo i presta. Meni pomrče svest. Ama jesam li ja budala? — pitah se. Kud sam zagazio? Dođosmo pred našu kuću i ćutećki prođosmo je.

Ona odmah skoči i otpoče svirati. Ja nisam slušao, mislio sam na naš razgovor, onda odoh u našu zemlju, onda uđoh u svoje Valjevo, pa u svoju kućicu. Tamo je bilo sve tako tiho i tako prijatno.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

notaroš kad tera kera — obično posle asentirunga — ne može bez njega; odmah: »Daj Sovru — veli — daj, daj desnu ruku našu«, veli gospodin notaroš, pa mu zalepi pola desetice na šešir, a Sovra duva za onu drugu polutinu k’o besan.

Vasilija, pa došao i stao pred njega i zamolio ga da ga pokrsti i prevede u našu pravoslavnu veru, — ne bi se zaista više začudio pop Spira nego sad kad je ovo čuo.

A ja baš sad malo čas s mojim popom razgovaram, pa kažem baš: »Ju, bože, ala da se ’oće nešto, na našu sreću, setiti pa da nam dođu malo. Čisto mi gluva i pusta kuća bez njih!« Pa sedite!

Šta da se potuca kojegde? Valjda kod onog Švabe da ruča što mu je kuvarica Čifutka, kako kažu! Što baš u našu nedelju da tamo ruča, da jede leb s kimom i druga čifucka jela?!

— A to vino, — upade mu gđa Sida u reč, — rešio se moj suprug da otvori kad uzudajemo našu Jýcu; pa o njenim svatovima neka se potroši.

— A, on!... Ne mora... — Može, je li, koju ’oće? — Može ako hoće i našu Žužu... Mani me da spavam. — Al’ baš je neće uzeti! O bože, bože!

Ona mu nešto govori, a sve gleda ovamo na našu kapiju — baš lepo sam vidila kroz izbijen čvor na kapiji — a on se samo smeši.

— Da šta ti misliš!? Celog bogovetnog dana lupa ono prokleto rešeto i tera plevu sve na našu stranu; ne možeš k’o čovek izaći na sokak od prašine.

Tako ti kaži, kaže, da sam je pozdravila!« Umal’ sirotu našu Eržu, ni krivu ni dužnu, nije istukla. — No, to mi se dopada!

« a to je, znaš, nišanila na našu Melaniju... »nek pričuva onu njenu Genofefu«, kaže, »dok je nisu spevali paori u šoru!« — Oho!

— Pravo kažete — potvrđuje gđa Soka. — Jest, bo’me! Pa opet ljud’ma sve nešto tesno dok su živi! Gledam baš našu gospodu parohe, pop-Ćiru i pop-Spiru samo; the, a šta ćete! Jedno, što kažu, tesno, a drugo besno!...

Izgledam k’o da su mene tukli, a ne gospodin-Ćiru! — Ta je l’ istina, boga vam, to što sam otoič čula za našu gospodu parohe. — Od koga slatka? — Ta od gđe nataroševice. Njoj je g. suprug njen Kipra sve iz akta pročit’o kaže ona.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Takve jedne noći, kad se, sem te kiše i gustog mraka, ništa nije videlo zakucaše na našu kapiju noćni čuvari. Umro koji od tih prosjaka, božjaka.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Zato primite ovaj izražaj od mene, a vama stoji kad god ’oćete pristup u našu kuću. Ostajem sa počitanijem Julka Nerić Kad je ovo pismo pročitao, Ljuba nije znao na čemu je.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— E nije tako, Dušo. Majka sam. Majčinom je srcu lakše ovako. Preneću junaka kod nas. Mi imamo našu grobnicu, i tu ćemo, kad Bog rekne, ležati skupa. Ona druga baba, ogreѕѕe, i sama ide u Vrhovnu Komandu.

Nikad Natašice! Ne postoje više dve duše: tvoja i moja. Neko tajanstveno tkivo isplelo je svega jednu: našu dušu. Nikad Natašice! Jesam li bio bezuman onda kad sam te vređao? Ja, svakako, ne znađah šta sam govorio.

Afrika

Umirujem ga, jer u ovome slučaju to bi značilo baciti ga ajkulama. Crnac ipak srećom čuje našu prepirku. Sumnja da se tako što može i dogoditi, razmišlja jedan trenutak, i kao da produžava da preti, viče kondukteru:

Ili je iznenadan susret (sa čovekom koji ima istovremeno: i misao što shvata naše osećanje, kao i osećanje koje pojmi našu misao; koji, sa drugog kraja života, kome mi tek idemo, pruža nam nasmešeno i prijateljski ruku), takvo isto čudo,

Po nekoliko zajedno, vodeći prigušeni razgovor između sebe, sakupljaju se postepeno igračice; na našu veliku radost sve jedinstveno mlade, lepe i muskulozne.

Oni su odbijali da se dignu, iako su inače po prirodi pohlepni. N. misli da ne žele našu večeru, već i što je primanje nje unekoliko prećutan pristanak na dalje putovanje. Zato on viče na njih.

tovare ih na glave i odlaze u noć. Ne bune se što će još ići; od trenutka kad su primili našu večeru, pristali su da nastave put.

Oni imaju nešto što grdno liči na našu kolevku; u to stane sva odeća, sve posuđe, sva živina, a ravnotežu toga na glavi ne mora čak ni ruka pridržavati.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Ajs! Ti ćeš u našu kuću! Ajs! U kuću, Isakoviča! Pavle je, docnije, često, pričao taj jedini san bratencima. Ali tek onda kad je taj san

Radi on črezvičajne poslove, dobro! Ne putuje on u Rosiju, bez pameti. Pozlatiće on, duž mora Adrijanskog, našu svetu, pravoslavnu, crkvu! Pavle mu dobaci da vladika Vasilije prodaje narod u rosijsku vojsku. Da za Rosiju ginu!

Isakovič sve nešto traži po vazduhu, sve nešto trčkara po nebu. Optužuje carstva za našu hudu ljudsku sudbinu. Napušta vojsku i sve misli da mu je neki Garsuli kriv. Ništa nam Garsule i kirasiri ne mogu.

Možeš li izbrojati? Idosmo sa austrijskim đeneralima, baboličnim, da Serviju našu vratimo, pa izidosmo, pa opet uđosmo, pa opet izidosmo. Lažu nas i varaju! Treba mreti, kažu, za Hrista.

Teodosije - ŽITIJA

„I ako ovim, mili moj, utešiš srce moje, mnoge počasti od nas darom i ljubavlju primićeš; ako li ppezpeš našu molbu, znaj da ćemo ti mesto ljubavi biti protivnici.

Ja to svedočim. I svi u Gospodu snabdesmo život naš, i našu zemlju nerasutu od protivničkih napadaja sačuvasmo. Spasli smo se, uzdajući se ne na luk ili mišicu, velim, nego verom

svojim molitvama ka Gospodu sve nas: decu tvoju u Gospodu i po telu rođenu ti, zemlju našu i crkvu, za koje si se trudio. A prepodobni starac, izlivše mnoge..

kao onom koji dobro deli, jer u svemu beše izvršilac jevanđelskih reči, i naročito se ovih veoma sramio, kada Bog kori našu nesitost i govori: „Kada u tuđem ne biste verni, ko će vam dati vaše?

Došavši u svoj šator, podigavši k Bogu svoje prepodobne ruke, iz dubine duše moleći se i pomoć proseći, reče: „Pomoć našu drži, Gospode, jer osim tebe pomoćnika u skrbima nemamo!

osvećenje, ili opet zbog neke mržnje da car i patrijarh drže crkvu; rasudivši o svima ovim nevoljama i hoteći ustrojiti našu zapadnu crkvu slobodnom od svega ovoga i u Bogu samovlasnom i ničim nepodložnim istočnoj crkvi, prizivavši u ovome

Idi Bogom, čuvan i u miru svojoj kući. Bratu tvojemu i mojemu Stefanu kralju srpskom javi našu istinitu ljubav, i ne zaboravljaj da se moliš za nas, da tvoje učenje ostane u nama i da ga Bog do kraja delom svrši.

Boga, koji je brzo uskorio njegovu želju da mu prinese i da hranu, i govoraše svojim učenicima: — Evo, Bog ispuni našu želju, i spremivši postavi nam hranu bez truda.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

To je posledica vaspitanja, čak i vaspitanja u turskim školama u Carigradu. Poznavali su u glavnim crtama našu narodnu istoriju i bili su potpuno svesni toga da su poislamljeni Srbi. Novi duh je počeo da prožima njihovu svest.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

LjUBOMIR: Odista, svemu se drugom čovek pre mogao nadati. SPASOJE: Ja sam verovao u našu pobedu, jer sam uvek cenio onu narodnu mudrost, da pravda mora na kraju krajeva pobediti.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- upitao me jedan tehničar iz fabrike druga direktora, mog očuha. - Mogao bi da dođeš u našu fabriku preko leta. Uvek se nađe nekakav posao i nekakav honorarčić, znaš?

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

— Neću na dve fele da se u kući krsti. — Može se i tome pomoći. — Kako? — Da pređe na našu veru. — Onda je sasvim drugo. Šamika lakše odane. — Pozvala me da ih posetim.

— Kao ja pravoslavan. — Vrlo me učtivo primio, al’ smeta mu vera. — Valjda ne dâ da kći na našu veru pređe? — Ne dâ. — A ja bi’ to hteo. — Od čega je opet to? — To je red, jedna vera u kući!

— Od čega je opet to? — To je red, jedna vera u kući! — Hoćeš li pristati na to da ona ne primi našu veru? Zato se opet možemo slagati. — Iskreno ti kažem, kao otac, nije mi milo, ali i to ću pregoreti.

i Pešte — daljina samo dve milje — u svom životu toliko milja prešao, da je s tim mogao kao Kuk celu zemlju našu unaokrug otputovati i natrag se vratiti. A što je potrošio, taj trošak bi dovoljan bio za to svetsko putovanje.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Um vaš ne potrebue ot mene prazdnih reči. Otdavajte čest Imperatorki carstvujuščoj. Ničto menše, čuvajte u duši tihu našu nadeždu: sladost pravoslavlja.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

To nije slučajno. Očigledno da ovom upečatljivom i čudesnom slikom deteta na majčinoj sisi, zagonetka usmerava našu pažnju tamo gde bi valjalo tražiti pravi odgovor na pitanje: Ko je i kakva je priroda tog sićušnoj ljudskog bića?

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

A bila je tek 1943! Svakoga jutra odlazio sam na našu reku i čekao saveznike da se iskrcaju. Reka je bila plitka i u njoj su živeli punoglavci.

Plašili smo se za našu malu sestru i pitali jedni druge šta će najpre učiniti kada se posle dva dana i dve noći vožnje nađe na stanici Gare de

Matavulj, Simo - USKOK

Je li što bolje? Je li se grdni narod orazumio? — Vaistinu, vidim, čuo si za bruku i grdilo i istragu našu? — Čuh. No mi pričaj, molim ti se! — Zlo mi pričanje, Marko!

— Je li? — učini na to starac. — A da ko jado, presuđuje u našu zemlju? — Krst! vaistinu! — potvrdi mladi čovjek. — Sila, vaistinu! — reče knez.

Haj’te i vi, snahe, svojim putem i kažite u brastva ko nam uskoči. Rako šapnu popu: — Osim svega, ovo je i za onu našu dogovornu rabotu taman kako treba, baš po božjoj volji! — Daj bože! — reče pop i krenuše se svi.

I ja eto u ovolikoj pometnji zaboravih, a zvah silne zvanice, koji ništa ne znaju za ovu našu novu žalost! No te molim, Jošo, ljubavi ti, otidi do te crne kuće Serdareve, te prizovi njekoliko momčadi i reci im u

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

(Otide.) MATI: Nisam li ja srećna mati! UGLED 6. OTAC, PREĐAŠNjE MATI: Jesi li i ti čuo kakva se sreća pojavila za našu Julku? OTAC: Kakva? MATI: Marić oće da je uzme. OTAC: Koješta! MATI: Ako je tebi koješta, nije meni.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

III Vučo je preusmerio našu dečju poeziju. Pukotine su se pojavile u samom shvatanju vaspitavanja deteta, za koje je dečja pesma, na posredan ili

Pedesetak lirskih priča, zapisa i skica što ih je do sada napisao unele su jedan osobit, izuzetan zvuk u našu pripovedačku prozu.

pedesetih godina, u trenutku kad je na pozornicu stupao jedan novi književni naraštaj, koji će u velikoj meri obeležiti našu posleratnu književnost.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Bacimo oči na najpozniju povjesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao

MILČIKA: Mami, i ja ću da stupim u to društvo. ZELENIĆKA: Svaka koja ima čuvstva narodnosti mora, i stupiće rado u našu sredinu. A jošt dokle vidite plan! NANČIKA: On mora dobar biti kako je od vas.

(Odlaze.) 4. ŽUTILOV I NANČIKA STUPE ŽUTILOV: No, šta si htela otoič kazati? NANČIKA: Ovu našu prose. ŽUTILOV: Milči? NANČIKA: Ja sam odavno smotrila gdi jedan često prolazi pored pendžera i uvek baca oči gore.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

knjiga, istoričar, fizičar, vinogradar, pesnik, sastavljač kalendara, — on je za nekih trideset godina ispunjavao našu oskudnu književnost, u doba kada su se pisci mogli na prste izbrojati i kada su se književna dela tek s vremena na vreme

Sremac, Stevan - PROZA

— A vide li, Kajo, onu životinju, kako se navadila na našu pečenicu? ’Oće krkanluka! — Koju? — zapita Kaja, koja je umorna od rada celoga dana već gotovo zaspala bila.

nekog vremena slušajući sovjete naših zajedničkih neprijatelja, zavidljivaca kojekakvih, kojima je cjel bila da pomuti našu bračnu sreću i familijaran život. Ovim ja sada pozivam rečenu moju suprugu Katarinu, tj.

najmnogobrojniji stalež, zabranjujući mu da se skuplja i drži sreske zborove — nego je vodio ljude na kasapnicu, na braću našu, koja samo drugim jezikom govore!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Ni pod kakvim izgovorom u našu kuću nije se smjela unijeti puška: ni puna, ni prazna, ni pokvarena, ni rastavljena. Od pogleda na termometar djed je

Na Miholjdan, krsnu slavu našu, Petrak je osvitao kod naše kuće, svečan i obrijan, i zdravio se s djedom : — Pobratime Rade, da nam bude srećan

— Crtam konja, zar ne vidiš. — Konja? — Pa da, zar ne liči? Djed pogleda našu Mimu, jednu staru mirnu kobilu, koja je pasla niže pojate, i razočarano reče: — Pa to je kobila.

Od toga dana djed Rade nekako namrznu našu staru kobilu. Bez razloga se izdirao na nju, uvijek mu je nešto smetala, a kad bi je stric Nidžo uzeo u zaštitu, starac

Nosi u torbi konjsku ikonu, sram ga bilo, staroga čovjeka. RADE S BRDARA Skoro svake godine, u proljeće, našu bi kuću protresao jedan izuzetan događaj: dolazak novog najmenika.

Istina, ima u kući siročadi bez oca, našlo se i duga, a plijesan brige, one staračke i udovičke, već se uvlači u našu staru prostranu drvenjaru, osjetiš je po mirisu. Ima, znači, u kući nekih kutaka koji „ne rade“, neprovjetrenih.

Posljednji najmenik koga je djed primio protiv stričeve volje bio je neki Rade s Brdara. Upao je u našu kuću jednom oko podne, bježeći pred proljetnjim pljuskom, i čim je prekoračio prag, u prozore i po krovu zaprašta kao da

Tih dana, djedu za utjehu, a nama, djeci, na radost, donijeće ti đavo u našu kuću bradatog ikonopisca skitnicu i, zajedno s njim, prosjaka invalida Stanka Veselicu s njegovom drvenom nogom.

Dan-dva kasnije eto ti pred našu kuću žandarma. Vodili su istragu o Drmogaći, pa se nešto, uz put, sjetiše i mene. — A gdje vam je ono momče koje je

Kad sljedeće jeseni, kao i obično, samardžija Petrak stiže na našu slavu, Miholjdan, on i djed prosto se pomamiše oko slijepog konja.

Nismo mi izdali našu svetu Enobe, nego ne možemo bez Grmeča, pa bog. „ Tako mudruje nekakvo, vječito bezbrižno, četno spadalo, a neispavani

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

(Ulazi beg Pintorović) MAJKA HASANAGINA: Čuo si, beže, za našu nesreću? BEG PINTOROVIĆ: Od koga je, boljem se nisam ni nadao. Jesi li spremna? HASANAGINICA: Kako „spremna”?

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

stupiš, prvo oprobaš kamen da li je on dosta stalan, pa onda zanihav se, i uzdignuvši glavu, lako kao srna, skočiš na našu stranu. — Ah! Evo me! — veliš stajući preda me — šta si me zvao, a? — Majka te zove!

Ona je retko išla drugima, kako ne bi i oni nama dolazili i videli našu sirotinju koju je već ceo svet gledao. Ali ko bi došao, taj je bio ugošćen kao kod najbogatijeg jer je ona uvek

na rame motiku, u desnu ruku uze dete, a u levu neki sud, čini mi se s jelom, i uputi se meni, prolazom, da iziđeš na našu kapiju.

Mesec sija kao rastopljeno olovo. Senke velike, mrke, talasaju se i šire. Sa svadbe, kroz našu baštu, dopire mrka, žuta svetlost, isprekidana i izlomljena od granja i lišća dok do nas dopre.

— Ovamo, — govori im on i pokazuje na našu kuću. — I u ovoj se kući pesma poje. Za majku ne znam kako je izašla preda nj u kujnu, samo meni znam da srce stade.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Ono što Bog dopušta i hoće, to mi nećemo! O, naše detinjske pameti! Braćo, ljudi, poznajmo jedanput našu nepravdu! Kako možemo mi iziskavati od drugi(h) ono isto koje kad drugi od nas iziskavali, velika bi nam se nepravda

Kostić, Laza - PESME

pripev nam je on; i da mu nije duha med nama, pomolili bi molitvom se tom pokojnih duša caru zadušnom nek volan primi našu starinu, nek daruje predusretan mu dar, od nebeskoga gusle javora.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Pošto pojedoše, mali kao đavo nađe nešto žensko pa reče: — Nije pravo da mi našu kraljicu jedemo. — Kakvu kraljicu, eno kraljice gdje spava! — reče mu otac. Zatim ponovo počeše jesti i razgovarati se.

— reče mu otac. Zatim ponovo počeše jesti i razgovarati se. Opet mali reče: — Nije pravo da mi našu kraljicu jedemo. Otac mu se okrenu pa mu udari šamar i reče: — Što toliko drobeljaš, ta vidiš gde kraljica spava.

Opa sad ode kući, pa čim se sastane s čovjekom reče mu: — Čuješ, čovječe, ja hoću da zakolješ našu Milenku. — Ne budali, luda ženska glavo, — veli joj čovjek.

Sjutradan kaže otac dečku: — Čuješ, dijete, našu Milenku moramo još danas ubiti. — Pa dobro, — veli dečko — ubiti, ubiti; nego znaš što je, pusti ti to meni; ja ću s

veli mu otac — pa je ubi kako ti god drago, kad ti srce i duša podnose, ja i onako ne bih mogao dići svoje ruke na tu našu hraniteljicu.

Ali sad da ti kažemo našu nevolju, u kojoj, kao naš ortak, moraćeš nam od danas pomagati. Dakle čuj ti nas. Ovdje u ovoj šumi ima ti neko čudo od

Ti si vidio našu jakost, ali šta je to prema jakosti toga čudnoga starca? S tolikom našom snagom nijesmo mu ipak kadri ništa učiniti.

za tebe i za slavu tvoju, pa te molimo da nam, boga radi, pomožeš, jer je došao ognjeviti zmaj pa traži da mu damo kćer našu i sa njom sve carstvo naše; mi smo mu na megdan slali zatočenike naše, ali ih on šale gubljaše; sad pomagaj pa išti što

Prigrijala vrućina, voljani bože, da pogore žeteoci! Onda ja viknem: „Kamo što ne dovedete ovđe onu našu kobilu što je dva dni duga a do podne široka, a po leđima joj vrbe porasle; neka načini hlad po njivi.

Drž'te ga! reče onoj dvojici — pak mu udrite degeneka po tabanima, da zapamti ciganska traga kad je našu livadu harao. I Turčin i raja poslušaju spahiju, te mu dobro potiraše tabane, a Ciganin od muke zaškripa zubima.

poturčio, kao rugajući se i sileći reče mu: — Bogu vala, pope, evo otpade od vas jedan valjatan junak i odabra našu tursku vjeru i, turske mi vjere, takoga junaka u naše selo danas nema, niti je od kad ja znam bilo.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SOFIJA: Bez pameti ljudi i ne idu na bal. MAKSIM: Šta si ti? Jesi li ti grofica ili baronica? Ne gledaš našu sirotinju. SOFIJA: Čuješ, Makso, ti imaš dece; moramo živiti s ljudma. Da kako misliš devojku udati?

KUM: Ćuti, kume, sad ćemo doznati koja je dobra. Čuli ste valjda, kako je stiglo pismo na našu vlast od nekog neimenovanog, i sto dukata, da se ovo kao nagrada dade onoj u varoši našoj, za koju se osvedoči da je

DOKTOR: O, sve Švabe, koji nemačkim duhom dišu, treba udaljiti kao kugu, da ne truju bar mladež našu. Ja da mogu, popeo bi se na najveće klipe, oborio bi kupe na crkvama, žertvovao bi sve perle knjažestva, samo kad bi

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Persida, Stevane, kud vas je vrag odneo. Persida, ti! SRETA: Ha, ha, ha! Gledaj ti nje, gdi je malko nalik na našu gospođu, oće i ona da digne nos. More, da znam da si kao ona, sad bi te kao pečurku smoždio.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

I to! Ona je, naime, svakog dana odlazila na taj aerodrom, ili na Savski most, kuda visoke ličnosti ulaze u našu varoš, a organizatori bi joj uvaljali i zastavice od hartije da njima maše.

Na primer, kada je predsednik Zapadne Amulije, Batiš-Hasan-Koki-Petl Bej, poslednji put posetio našu zemlju, bakuta je viknula nasred Terazija: „Živelo vekovno prijateljstvo naših naroda sa narodom susedne Zapadne Amulije!

I to! Ona je, naime, svakog dana odlazila na taj aerodrom, ili na Savski most, kuda visoke ličnosti ulaze u našu varoš, a organizatori bi joj uvaljali i zastavice od hartije da njima maše.

Na primer, kada je predsednik Zapadne Amulije, Batiš-Hasan-Koki-Petl Bej, poslednji put posetio našu zemlju, bakuta je viknula nasred Terazija: „Živelo vekovno prijateljstvo naših naroda sa narodom susedne Zapadne Amulije!

Evo kako! Prvog dana posle rata, kažu, neki dasa u kožnom kaputu do zemlje upadne u našu kuću i izvređa moga dedu na mrtvo ime što ima odvojeno kupatilo, a posebno WC.

Uzmimo, na primer, da je neko gledao ovu našu filmčugu, mogao bi se zakleti da ... E, zini da ti kažem! Međutim, to ljudi čine uglavnom iz navike.

Jedanput, bilo je to, mislim, pri kraju trećeg razreda, u našu školu stiže televizija. U stvari, stigao je samo jedan momak, neki maksimalan tip, na časnu reč — čist genije!

Od ovčara preko Kablara do pisca i književnika. Ovaj značajni roman, sa mnogim autobiografskim elementima, obogaćuje našu umetnost jednim novim vidom: naivnom prozom!

— Možda će biti neka muškarčina? — doliva maman benzin na vatru. — Muškarčina? Samo nek pokuša da maltretira našu Anu: videće već svog boga! Stvarno, a gde mi je onaj pištolj? — U klaviru — kaže maman — gde bi drugde bio?

— Njega, na časnu reč! — Ti si stvarno lud! — I jesam, ali ni on neće zlostavljati našu devojčicu. To nek odmah izbije sebi iz glave! — Pa dobro, a kako ti uopšte zamišljaš njenog muža?

XIII, u kojoj se dogodilo mnogo toga, i koju će kritičari s pravom smatrati najuspelifim poglavljem ove hronike O Ani, našu glavnu junakinju pokušavaju da izleče od ljubavi prema Mišelinu odvajajući od usta i šaljući je u beli svet.

Pitam se samo šta rade ti eksperti Ujedinjenih nacija! Da sam na njihovom mestu i da imam toliku lovudžu, otkupila bih našu familiju i stavila je pod stakleno zvono, radi izučavanja. Bog sveti zna šta bi sve tu isplivalo na površinu!

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

MARKO: Pa šta će on kod nas? MITA: On želi svoj aufvartung učiniti. JELICA: Našu preporuku na gospodina barona, mi ćemo to za čest primiti. MITA (pokloni se i otide).

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ prekide Lovac nastali muk i skide luk. „A ja se spremam, od brige venem, kroz kuću našu da more skrenem, da pustim, tako, talase veće, da zbrišu smeće!“ — To Moreplovac progunđa mrk i čupnu brk.

„Neka slava prati zastavu našu! Platiće ribe jutrošnju pašu!“ Široko polje rosom se kupa, biserje trepti, sunčana kiša.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Smanjivaćemo se da bismo bili kao zrno ili seme, da iz nas nešto isklija. da savladamo našu nepotrebnu ogromnost. Spusti se niže od svojih usta sam sobom se potopi i davi ne zna se dno kuda se spušta drvo u

1972-3. TO SLOVO 1. Dok ide ispred nas dlan koji nas vodi i gleda miluje našu vlas izlazi iz ramena svetli na polasku u svet i odmah kaže: stoj čovek mora da se seća dok udariš dlanom o dlan

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

VIDA: Davao je, bome, i kapom i šakom. MIĆA: Možete misliti kakav je to gubitak za našu porodicu. AGATON: Gubitak, nego! SARKA (Gini koja se zaplakala): Dosta, boga ti, prija-Gino, sa tim tvojim plačem.

SIMKA: Iju, zar vanbračno dete pa rod?! PROKA: Ona je sramota za našu familiju. GINA: Trebalo bi svi da je preziremo. VIDA: Što se mene tiče, ja ću okrenuti glavu kad je sretnem.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

— Kao da je hteo reći: pa bi se sve sručilo na našu glavu. Naredniku su poigravali muskuli na vilicama. Zatim je potporučnik naredio da se izvrši zaprezanje baterije.

— Vojnici!... Videli ste kako je neprijatelj pokušao da oskvrnavi našu zemlju. U pobedonosnom hodu, carska vojska ubijala je žene, starce i nejaku decu.

U pobedonosnom hodu, carska vojska ubijala je žene, starce i nejaku decu. Ali kad je zakoračila dublje u našu zemlju i naišla na mušku snagu i vaše snažne mišice, izbačena je na đubre, gde ima da se raspadne.

oficir, vrteo nešto glavom, opet pogledao kroz cev, postavljao napred vojnike i merio, hoteći na silu da dokaže našu krivicu.

Vojnici se izmešali pa ne mogu da pronađu jedinice, a mnogi pokušavaju i da pređu na našu obalu. Neki oficiri iz štaba divizije pređoše tamo ne bi li oni umirili vojnike i stavili im na znanje da će svaki biti

Ali se pribra i poče tihim glasom: — Čuli ste i videli ste... Neprijatelj je zarobio puk i po pešadije i onu našu bateriju. Sada, on poseda obalu. Naredite da se odmah iskopaju zakloni za ljude n budno osmatrajte most.

Vojnici otvorili usta i slušaju, pa užagrenim očima gledaju mišicu Trailovu, kao da će iz nje sad poteći mlaz vode... Našu želju prekide nova komanda, te vojnici iskočiše kod topova.

Onda pojuriše otvoru, da bi se što pre iskoristio kratak interval. Međutim, neprijatelj kao da je pogađao našu nameru, i kad vojnici opališe prvi metak, odmah zatim, iznad glava njihovih svitnu šrapnel. Poleteše u zaklon.

Vikom u onoj bari mi smo otkrili našu nameru. A osnovno načelo strategije jeste tajnost. — Podigao je tada značajno prst i pogledao važno sve redom.

Sada su počeli da traže i našu bateriju. Kroz zadnje prozorče vidimo kako se vojnici u međuvremenu paljbe ukopavaju. Na desnoj strani od nas krkljalo

Prilepljeni za zemlju, naši pešaci su besomučno gađali, dok je neprijateljska artiljerija tukla uraganskom vatrom našu pozadinu i selo, te se toranj iz temelja tresao.

Ali zato mi razaramo njihove rovove, da bismo zaštitili našu pešadiju. Gledamo kako kare u galopu dovlače municiju...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Nego ti njima prvi pokaži zube. Je s’ vid’o našu učiteljku kako je žustra!... Tako je to, bratiću moj !... Zube ti lolama! A gle, nemaš dušeka!

Zaboravio sam da se vaš posao ne sme prekidati. Ja, znate, naučio na našu kancelariju, gde vrata ne miruju ni pet minuta.

Idu tako, a paščad zalajaše. »Kao cigani !« reče otac i nasmeja se. »Daće Bog, pa ćemo do godine u našu kuću« odgovori mati, stežući njenu ručicu...

— Hajdemo... hajdemo u našu školu... Tamo ću sve kazati... Ona pođe za njim bez ustezanja, ne pokušavajući da oslobodi svoju ruku, koju je Gojko

— Ho, brate... Ovaj mi švrća veli: oženio se naš Gojko i priča vazdan tamo... Daj, velju, da vidim našu »mlâdu« kako izgleda kao muž, govori Vlajko, zdraveći se sa Gojkom i gledajući ga ozgo sa visine, sa senkom podsmeha

O, da znaš kako mi je teško što mi te otimaju, a ja... ja ne umem da te sačuvam. Samo gledam našu propast i stradam, gorko stradam... Dušice, čuješ li me, kaži samo jednu reč... Kaži da hoćeš, pa da se krenemo odmah..

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

pa mu govorila: “Rasti, rasti, maleni Jovane Rasti, rasti, da golem porasteš: Da otmemo caru carevinu, Carevinu, našu dedovinu.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

DARA: Onda hajde, kad si toliko zapela! Ali da znaš da neću dozvoliti da ičije emocije dovedu u pitanje našu akciju, pa ni tvoje! (Odlaze prema reci. Iz kuće se pojavljuju Jelisaveta i Vasilije.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Naš Bog je krv. Zavejaše gore mećave snega, Nestaše šume, brda i stene. Ni majke, ni doma ne imadosmo, selismo našu krv. Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. Naš Bog je krv.

Nije za život tvoj pogled ohol, nego za slast i san i bol. Ne daj da naše duše padnu i nastave ljubav našu jadnu, naš gorak nesrećan zagrljaj, nek bude svemu u tebi i meni grob i kraj. POD KRKOM Ležim pod jarbolom belim.

Stigla je u našu kafanu (Caffé „Meinl“), u blizini tornja Sv. Stefana, za vreme partije bilijara. Zanimljivo je da nam je ta vest

Tek oktobra sve utone u blato. Sa svetom iz kog sam bio došao, vezu je održavala pukovska kujna, koju je za našu četu držao četni narednik Jovanović, za koga se šuškalo da ima javnu kuću u Kikindi.

Na jednom pukovskom svešteniku prvi put vidim i kokardu našu. Posle nekoliko dana raspada se Austrija, kao u teatru.

Kako rekoh, u onu našu staru beogradsku ludnicu, u kojoj su po tri ludaka trpali na dva kreveta. Međutim, posle jednog privremenog, totalnog

To je bio refren iz moje pesme Gardista i tri pitanja. Bilo bi zanimljivo, jednom, skupiti podatke o tome kako je na našu omladinu uticalo školovanje u inostranstvu. Ja ne mislim, dobro.

sam nekoliko fraza o tome kako u Petrovim pejsažima ima jedan zrak sunca dalmatinskog, koji se kroz boje sjaji, i kako našu zemlju, najposle, jedan slikar, naš, monumentalno vidi, pa sam se poklonio publici, i, kroz zadnja vrata, brzo, našao,

Zagatili smo ulicu. Tadašnji predsednik Vlade, Stojan Protić, odbio je da našu rezoluciju primi, ali je pristao da sasluša našeg govornika, koji je imao naše želje da izloži.

Još je ta kula „eburnea“, moćna, kao stanice bežičnog brzojava. Većinu tih napada na najnoviju, našu, poeziju, vodi bedna glupost malih sredina. Baš je „popularnost“ naše književnosti bila uzrok da je bila tako ustajala.

Ne mećemo sve to u pripravljene kalupe. Opet jednom puštamo da na našu formu utiču forme kosmičkih oblika: oblaka, cvetova, reka, potoka.

Video sam još Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnuh. On je svud isti, jer je mrtvac. Osetih svu našu nemoć, svu svoju tugu. „Sumatra“, prošaptah, sa izvesnom afektacijom.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Ali, prosta krv moja, jer će ti zraci slobode obasjati tebe, sine moj; obasjaće vas, decu našu. Pođi, sinko, poljubi tu svetu zemlju kad nogom stupiš na nju, idi i voli je, a znaj da su velika dela namenjena toj

listovi, u svojoj šašavosti, izmišljaju razne neistine i proturaju kroza svet obespokojavajuće glasove kako je u našu zemlju doputovao neki stranac od svojih šeset godina koji, kako ti zvrndovi vele, nije nikad bio ni ministar, ni

da se i u buduće ne bi dešavale ovakve nemile pojave, koje mogu biti od vrlo krupnih zlih posledica po našu milu otadžbinu, to vam naređujem da silom vlasti zaštitite reč gnev, koju su tako unakazili, i da strogo po zakonu

Prema ovome nalazimo da reč ,dozvoliti' nije naša i da je treba kao štetnu po našu naciju izbaciti.” Istim načinom dolazi objašnjenje i reči „nužno”, i dolaze do istog zaključka.

zbog dolaska Vašeg na upravu zemaljsku, jer je svaki tvrdo ubeđen da ste Vi sa vašim drugovima jedini u stanju da zemlju našu izvedete iz ovih mučnih i teških prilika, iz ove bede u koju je baciše rđavim i nepatriotskim radom Vaši prethodnici.

Ministar predsednik istupi jedan korak još napred i otpoče: — Vrli stranče, tvoj dolazak u našu zemlju istorija će zabeležiti zlatnim slovima, jer taj znameniti dolazak čini epohu u našem državnom životu; tvoj

Eto gde stoji, a potegne ozgo ćeramida, ćok u glavu, pa ubi na mesto!” Pošle me u našu seosku bakalnicu, koja je bila odmah pred kućom, da kupim što za pet para, soli ili bibera, pa će mi usput dati savete

ona trojica što su bili za kavu) i molim za naređenje šta dale da preduzmem u ovako važnim i sudbonosnim prilikama po našu zemlju.” Načelnik je odmah, posle tako krupnih usluga što je učinio zemlji i upravi zemaljskoj, dobio odlikovanje i klasu.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Radovao sam se što ću biti na čaMarkovom komišanju. To je najbolji gazda u drugom selu, koje spada u našu opštinu. Kod njega je svakad najbolje komišanje, jer se slegne više od po sela, pa plane sav kukuruz za noć.

Taman oni sa ovcom gotovi, kad eto ti Jovana sa pilićima (za našu grešnu dušu). Urediše i njih i sve pristaviše... Razgorela se žeravica, pa već gotovo pocrvenela od žesne vatre.

Kapetan se još koji put ljutne, povikne, pa se polagano navikne na našu tišinu i naš rad, te mu posle i ne pada na um da što menja. Tako smo posle i s njim mnogo lepo živeli.

Vi, njegovi savremenici, niste umeli da cenite i čuvate najdragocenije blago, kojim je promisao darovao našu zemlju. Vi ste ga izbacivali iz najvišeg prosvetnog zavoda, a mi danas, za sve što ćete videti, imamo da blagodarimo

— One iste zadaće, koje smo imale mi u XIX veku sad imaju oni, i bave se istim poslovima, koji su nekada spadali u našu dužnost. — Ta nije moguće! Zar oni podižu i čuvaju decu? — I pelenaju ih, i kuvaju, peru, šiju, predu, pletu i t. d.

U tom priđe iz drugih kola i Miloš Đukin, koji prestavi mladom paru našu Julu i Kaju, koje stajahu nepomične, blede kao krpa i jedva uzdržavahu dubok uzdah, koji im pođe iz grudi.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

IVKOVIĆ: Ama, sve ja to znam, ali sam računao mnogo više na tebe. Tebe je, je li, inat doveo u našu partiju? JOVICA: Jeste, to priznajem.

sjajno manifestovali, opravdaćeš jedino radom tvojim u skupštini, radom koji na prvom mestu treba da posvedoči tvoju i našu ljubav prema otadžbini! Živeo! Živeo! NAROD: Živeo! Živeo! Živeo! (Muzika svira jedan kraći marš.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Skoro je premešten. I mi ćemo odatle, baš od njegova dolaska, i početi našu pripovetku. Čim je stigao u selo, skinuo stvari s kola i ušao u školsku zgradu, odmah je imao puno uzroka da se ljuti.

— Molim! — produžuje ćir Đorđe ljutito i odlučno, tonom kao kad neko drži diktanto. — Mi, učitelju, da si gledamo našu poslu, a onizi tam’ što su, nek si ga glede svoju poslu! Toj ti je, ete, sav moj pozdrav i čestitanje od men’!

Šta se nas tiču oni tamo?! Neka se oni naređuju kako znaju, i kako im je ćef; a mi ovde valja da gledamo našu muku i nevolju! More, pod nosom nam beda, a mi zijamo po belom svetu!! — Tako je! — prihvatiše svi sem Sretena.

i razdraganim Prudeljem, ne mogahu sjajem svojim konkurisati onoj svetlosti kojom naši svesni Prudeljci osvetliše ovu našu zasada još republikansko-monarhijsku planetu.

— U našu veru nema tako nešto! — reče ćir Đorđe Jelesiju špekulantu do sebe, gledajući zagrljeni par. Cigani zasviraše, a Mića

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

A kad je reč o teskobi i o očaju, Te su stvari nedavno prispele u našu domaju... U pećini su odnosi bili grublji ali i zdraviji Nego što su danas, u Jugoslaviji — Krapinac je svog

patrijarhata, Sitni kajišar, škrti Cincar Koji bi majku prodo za dinar, Nudio je babe za malu svotu, Na zajedničku našu sramotu!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

plodišta jegulja za Evropu, i posle četiri dana brzog putovanja, bez ikakvog usputnog zadržavanja, prispeli smo u Pempol, našu polaznu tačku.

ručicu od rezervnih čeličnih vrata koja bi se u trenutku prevukla preko razbijenog prozora i sprečila prodiranje vode u našu kuglu, ali srećom do toga ovoga puta nije došlo«.

Evo gde beže i ajkule, uznemirene hukom i bukom na površini, i talasima koji već dopiru i do nas i ljuljaju našu posmatračnicu.

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

mučeniji vojujut čeda tvoja vazljubljena, knez Stefan i Vlk, prosi podati im se ot Boga pomošti, pridi ubo na pomošt našu ideže ašte jesi.

u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena, knez Stefan i Vuk, moli da im se poda od Boga pomoć, dođi, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.

Rakić, Milan - PESME

SETNA PESMA Došlo je vreme kad nam kosa sedi, I naša čula postepeno grube. Stojimo tako skrušeni i bledi Dok našu starost objavljuju trube.

O znam to dobro, stari oganj da je Nestao, da ga neće biti više. No našu ljubav nema ko da zbriše: Ona se menja, ali uvek traje. Sad nam je ljubav otmena i čedna, Ko mesečinom prožeta.

Zar vi, drage duše, bez suze u oku, Bez bola, gledate sudbu našu krutu, Očajanja naše i bedu duboku, I lutanja duga na kratkome putu, Il̓ vas tamo gore grube neke sile Stegle, i ne

I sva priroda i njezina blaga, I sve veštine što čoveku gode, Kroz dušu našu prolaze, bez traga, Ko tamne senke preko mutne vode.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Već je u krv ona prekupata stoput tvoju, a stotinu našu! Viđi posla cara opakoga, koga đavo o svačemu uči: „Crnu Goru pokorit ne mogu ma nikako da je sasvim moja; s njima

KNEZ JANKO Jošt nijesam lijepo kazao oko šta se na stanak poklasmo. — Utrkmismo Vuka s kapetanom. Znate našu momčad ozrinićku: đe god dođu, svud zameću šalu.

SERDAR JANKO Ja sam noćas bio u svatove i sa bulom ženio Bogdana; u crkvu je našu pokrstismo, pokrstismo, pa ih privjenčasmo. TURCI JEDAN ZA DRUGIJEM SVI ODOŠE, LjUTO SJETNI.

O junaštvu tu ne bješe zbora. Nego bjehu k sebi domamili, domamili pa ih pohvatali, jadnu našu braću sokolove, Dalmatince i hrabre Hrvate; pa brodove njima napunili i tiska' ih u svijet bijeli, te dovukuj blago iz

A nemaše jošt dvadest godinah. I što ću vi kriti, Crnogorci, živo mi je srce pokosio i našu je zemlju ocrnio! VUK TOMANOVIĆ On ne bješe no samo nastao, — Crnogorca već bješe svakoga on gotova pretekâ

SVI GLAVARI Kažuj, babo, rašta si lagala, al' na našu dušu pod kamenje! Nije šala što si učinila: pomutila tri mučna plemena i krvavu sablju izvadila!

Po Crmnici Turke isjekosmo i grad Besac s zemljom izravnismo. Sad ti nema u našu nahiju obilježja od turskoga uha do trupine ali razvaline VLADIKA DANILO PLAČE, A IGUMAN SE STEFAN SMIJE.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Zna tetka šta mi Sofka voli, pa je tetka za nju ovo spremila. I mnogo da mi pozdraviš Sofku, Sofkicu našu. Tetka od kada je nije videla. I kroz dan, dva, ako ugrabim priliku, gledaću da dođem i da je vidim“...

— Milenija, Milenija. Ne zatvaraj sasvim vrata, mori. Ostavi ih malo, da bi mogli da gledamo našu snaškicu... A Milenija, u inat, ispred nosa im svom snagom zatvara vrata, grdeći ih: — Hajd! Ne dosađujete!

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Ne znam šta bi dalje... Pred zoru prenuh se malo, pa opet zatljah, i viđeh jasno, nâ, kao na danu našu vojsku. Idemo preko Konavala, kao ono onda kad posmo na Dubrovnik. Gospodar pred nama na bijelu konju, kao ono onda.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

— Jok, valaj! — U zli čas se oženio! — Jesam, valaj. — Igra mečka pred čičinom kućom, — Doći će i pred našu. — Kako tamo, bako? — Kako kome drago. — Kako ti je ime? — Islam. — Tako sam ti i sam.

— Bogu je svejedno: ili zvonilo na vašu ili na našu crkvu, pošto su obje njegove. 3 Pitali Bošnjaka kad se vratio iz Hercegovine: — Ima li onamo zemlje?

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Prigrijala vrućina, voljani Bože! da pogore žeteoci. Onda ja viknem: Kamo što ne dovedete ovđe onu našu kobilu, što je dva dni duga, a do podne široka, a po leđima joj vrbe porasle; neka načini lad po njivi.

U tom se još na veću našu nesreću smrkne sa svijem, i tako tumarajući ovamo onamo, dok jedan od nas srećom nabasa na jednu pećinu i poviče:

je otac otvori i izvadi iz nje zlatan lanac, oni se svi udive, pa starija braća skoče nanj, gotovo da ga ubiju: „Ti ćeš našu kuću oboriti, ti si to negde ukrao.

Prigrijala vrućina, voljani Bože! da pogore žeteoci. Onda ja viknem: Kamo što ne dovedete ovđe onu našu kobilu što je dva dni duga a do podne široka, a po leđima joj vrbe porasle; neka načini hlad po njivi.

poturčio, kao rugajući se i sileći se reče mu: „Bogu vala, pope, evo otpade od vas jedan valjatan junak i odabra našu Tursku vjeru, i Turske mi vjere, takoga junaka u naše selo danas nema, niti je od kad ja znam bilo.

Sveti Sava - SABRANA DELA

“ (Jn. 19, 15) i „Krv njegova na nas i na decu našu!“ (Mt. 27, 25) Jer mnogim znojem i trudom obnovi se ovo zapustelo mesto i svrši se.

Dobro znam i uzdam se u Hrista istinitoga Boga našeg i u njegovu Presvetu Mater Bogorodicu, zastupnicu našu i pobornicu, da ćete se nepovređeni uvek sačuvati.

(Flb. 4, 8-9) Braćo, vreme se približava, (І Kor. 7, 29) sećajte se duše vaše i našu smernost ne zaboravljajte u molitvama vašim!

“ (Jn. 19, 15) i „Krv njegova na nas i na decu našu!“ (Mt. 27, 25); da se pribroji njima. Jer on je triput jadan i triput proklet, ma ko bio ako prestupi ovu zapovest.

bilo svima vama, kako Bog svojim promislom postavi mene vladati nad vama, i u početku kakvu primih ozlobljenu zemlju našu, i pomoću Božijom i Presvete Vladičice naše Bogorodice, koliku moć imađah, ne oblenih se, niti pokoja dadoh sebi, dok

sve ovo završismo, tada nas postiže putni trud i svi se razbolesmo i na Božije rasuđenje ostavismo život naš i smrt našu, i ko bude od nas živ k vama da se vrati, a koga smrt potrebuje, molitva vaša neka bude sa njim.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Znaš da sve za tim stoji. Kad bratija naša poznadu jedanput čistotu našega namerenija i našu vernu k njima ljubov, dobrovoljno naša predstavljenija i sovete primaju; i, što je više, ako u čemu kao ljudi i pogrešimo,

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Ovi slavni redovnik, kad je bila velika glad, priveja je mlogo familijah iz grčke vire u našu katoličku. Zato ga je đeneral našega reda zva u Rim i prikaza s(vetom) o(cu) papi Klimentu, i učinili su mu mlogo

započe: U zdravlje vaše mile dobrodošlosti, kâ šta je uvike bilo naše drage dobrodošlosti, jer ona uvik naše želje i našu dušu isliđuje, jer ona odi i brodi među nama grišnima, baš kâ mudrost među volovima, da nas provedri i prosvitli, ruža

— Tako je! tako! — zagrajaše svi. — Dakle, jevo šta je. Maloprije sam rekâ, da mi nemamo zle primisli na našu krv, jer u krvi je milos i kripos, a pri tom bogoljubnos...

— Jeste li vi pri sebi? — reče on. — Di je ona za beduastog Jozicu! Osim toga, da li je ona za naše selo i za našu kuću! Ona je navikla živiti u ravnici, pa, borme, i u svakom izobilju.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Daleki dvojniče, bliz, iz slične tame, Staru našu reč mi preko mraka hitni: Kako smo pod noćnom zvezdom sami, sitni.

Ćosić, Dobrica - KORENI

A vlast je kasa. Vlast je državna teža od planine. Na što nagazi — to nestaje. Ali sad ja jašem nju, našu kasu i našu vlast. — Starac se penje, pada, seljaci viču, smeju se, i podižu ga na kasu.

A vlast je kasa. Vlast je državna teža od planine. Na što nagazi — to nestaje. Ali sad ja jašem nju, našu kasu i našu vlast. — Starac se penje, pada, seljaci viču, smeju se, i podižu ga na kasu.

Ćute. Aćim se koleba: kako da počne razgovor? Nije pijan. Zna, a ne raduje se. Nije njegovo. — Ovo je veliki dan za našu kuću, ovo je praznik, sine — pruži mu ruku da je poljubi.

Služim tebe I tvoju kuću, ni groša nisam ukrao, pesmu sam ti spevao, glasam te, hoću da poginem za tebe i našu stranku... — Šta tražiš? — ugleda Đorđa, kako još uvek sedi na stepenicama, i nastavi da jaše prema njemu.

Srbijicu je našu tada treslo zlatno ludilo. Ćaknu i mene, i ja ti se, Adame, dadoh u traganje za zlatom. Dvadeset godina sam rudario po

Ova jesen najviše će njemu roditi. A sve za tvoje dobro, Adame. Po mom predskazanju, Aćim neće dugo, i nek ne brine, našu tajnu neću odati. To što je između mene i njega ostalo, niko neće saznati. Mnogo je strašno i krvavo bilo.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Svikni na odmor pod teretom uza! Istina jedna i sama će doći! Zovi se Ljubav! i nas samo pjevaj, I našu mladost bezbrižno i ti'o: U jednom srcu cio svemir ima, U jednoj suzi ima život cio!

- Mi svi sad znamo: hoćemo slobode, I da smo svoji u rođenoj kući; I pre no što nam mač srca probode O volju našu on će krto pući! Mi verujemo! i stisnutih pesti, Sa ruku naših lance ćemo stresti! V.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

U čovjeka iskra bespredjelnog uma tvoga ogleda se sv'jetla, ka svod jedan od tvoje palate što s' ogleda u pučinu našu; dan ti svjetlost krune pokazuje, noć porfire tvoje tainstvene, neponjatna čudestva divotah; tvar ti slaba djela ne

Budalama kad bi vjerovali, poete su pokoljenje ludo. Našu sferu da noć ne polazi, bi l' ovako lice neba sjalo? Bez ostrijeh zubah ledne zime, bi l' toplote blagost poznavali?

Bog ubio tu besputnu silu koja tvoje popire zakone, koja puni mrakom i užasom naš orizont i našu sudbinu! U noć, strašnom burom razječanu, sinu meni zraka pred očima i glas začuh kano glas angela: „Ja sam duše

Iz njega se luče besamrtne na sve strane r'jekama sipahu. Ko kad tvorac mogućijem slovom našu zemlju u vjetar razvije i u trenuć zemni okeani kad se prospu srebrnim strujama u propasti bezdne mrakovite - tako

“ „Svaki večer - hranitelj mi kaže nove, divne, besmrtne ideje u našu se sferu svijetljaju, i dan svaki neba sveštenoga nas čestita novim naslađenjem, novi glasi besmrtne muzike naša

Popa, Vasko - KORA

nestaje tama Čelične grane hvataju Prolaznike za ruke Samo nepoznati dimnjaci Slobodno hodaju ulicama Prosečenim kroz našu nesanicu U olucima zvezde nam trule 6 Bdiš mi u bori između veđa Čekaš da se razdani Na mome licu Voštana noć Tek

mi začuđen lista Senka iz sunca niče Svet na pragu srca stoji Opet obroncima plavim U glas ti bistri silazim Po našu čarobnu

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

pričvršćene na prozračnoj, kristalnoj, lopti, sferi koja se obrće ravnomernom brzinom oko one ose koja, prolazeći kroz našu Zemlju, prodire tu sferu kod polarne zvezde“. „Tako je!“ uzviknuše Pitagorini učenici. „Sfera!“ nastavi Pitagora.

Tamo, na istoku, saznao je da zvezdano nebo nema, kao što nam to izgleda, oblik svoda koji je našu Zemlju poklopio, već da ono obuhvata našu Zemlju sa svih strana, da ima, dakle, oblik lopte.

saznao je da zvezdano nebo nema, kao što nam to izgleda, oblik svoda koji je našu Zemlju poklopio, već da ono obuhvata našu Zemlju sa svih strana, da ima, dakle, oblik lopte.

Obrativši se i drugima, reče Pitagora: „Kada se vratimo u našu školu, daću vam priliku da se računom uverite o ispravnosti mojih podataka“.

pozva celu Grčku da optuži Aristarha zbog njegovog, bogovima mrskog učenja, kojim htede da sveto središte vasione, našu Zemlju, pomeri, a zvezdano nebo zaustavi.

„Pa nisi li mi“, nastavi Euristenes, „sam rekao, kada se upoznasmo, da bi rado posetio našu prestonicu? - Evo ti najbolje prilike za to“. Arhimedes se zbuni. „Ne, to sada nije mogućno“. „Onda idući put!

- Toplo je vreme, ribe će se usmrdeti, ako do sutra ne budu pojedene“. „Pa dobro, Marko. Posluži njima svu našu bratiju; ribe su i onako pravo posno jelo“.

Vraćanje ka antičkom pogledu na svet i život slomiće moć katoličke crkve i potkopaće našu hrišćansku veru“. On uzdahnu, prekrsti se i položi ruku na rame svoga gosta. „Jesi li, Nikola, dobar katolik?

crna vojska, smeštena u bezbrojnim manastirima varoši, prati svaki naš korak, posmatra sav naš rad i osluškuje svaku našu reč. Na praznik Tjelova prodefiluje kroz ulice varoši sva ta crna vojska, sa carskim dvorom na čelu“.

Deca se nasmejaše i ne zameriše mu njegovu nehatnost. „Kad isterivah“, nastavi on, „našu stoku na pašu, ja se čim stigoh onamo, zadubih u ponesene knjige toliko da ne primetih kako mi se stado razbeglo.

Kada je pre dvanaest godina posetio svoju sestru, našu kraljicu Mariju Antoanetu, nije propustio da i našu Akademiju nauka počasti svojom posetom.

Kada je pre dvanaest godina posetio svoju sestru, našu kraljicu Mariju Antoanetu, nije propustio da i našu Akademiju nauka počasti svojom posetom.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

“ „Ne, šta me se tiče njen otac?“ „Časti mi — uzviknuo sam oduševljeno i glasno da njegova sestrica utrča u našu sobu — ja uživam kad čovek otme ženu, kad je izbori. Šta tu vazdan! Ja bih se samo tako i ženio.

— Mi se tamo ugušismo, izvinite. I paketi pokuljaše. Ali dok se oni razmeštahu i ne obzirući se na našu nervoznu zbunjenost i ljutnju, vrata rapavo zaškripiše pa se otvoriše i jedna debela, raskopčana, znojava i bubuljičava

U tom rajskom vrtu, gde smo se zamišljali neprestano zagrljeni, mi smo gledali našu sreću nepomućenu, neprekidnu, apsolutnu.

kojoj smo razgovarali uoči njegovog venčanja, posle toliko godina, obnovimo sve uspomene, pretresemo sve doživljaje, svu našu prošlost tako burnu, mučeničku, ali bogme, i junačku...

Za obedom, pred gostima, na ulici, u dućanu, u kolima, svuda, svojim pogledom strašnijim od svega, seče svaku našu radost, zaustavlja svaki naš osmeh,: kameni svaki naš polet.

Reši se, veli, ajde, nemoj tu kao neki panj da ležiš, pa niti što osećaš, niti ljubavi kakve za ovu našu domovinu gajiš, kao drugi patrioti što su, i na domovinu svoju svu noć i dan misle i na sednice idu patriotske.

Nije, brate, ovo za nas.“ „Jok“, odgovara mi on, „učinite mi tu ljubav, ovde da ostanemo, dužnost našu partijsku da ispunimo.

i jedni i drugi, a puške nam behu o ramenima, mi ih poskidasmo jednovremeno, nesvesno, kao po komandi, i na nesreću i našu i njihovu. Puške planuše i krv se proli.

S turske strane pucali su i topovi, ali su artiljerijska zrna njihova bila upravljena na našu levu kolonu, puk potpukovnika Milutina Stevanovića, koji je nastupao preko sela Sojeva.

Još mi drhti ruka na ratnom bloku po kome ti pišem ovo svoje pismo; drhti mi ruka jer mi pogled pada na našu zastavu, što se utvrđena na najvišoj steni Drenka ponosito leprša kao da bi htela da kaže: Hvala vam, Rudničani što

on završava: — Braćo, stanje je naše akutno, vrlo akutno, a potencija je naša mala i spontana, i zato, imajući u vidu našu liberaciju, ja predlažem da promenimo ovu restoraciju.

Da znaš kako je on bio veliki! Žrtvujući svoje udove, kidajući svoje nerve, stvarao je on našu sudbinu. U tom strašnom zamahu za Pobedom poznade on najveće visine ljudskoga bola.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

I kao što uvijek biva da neka banalna asocijacija nadođe da nam pokvari i na svoj neukusni način uobliči neku našu neposrednu i svježu impresiju, tako mi se i ta slika majke s raspletenom kosom stopila s ilustracijom na naslovnoj

Kad je umrla baka, bio sam već daleko u svijetu. Jednom je u našu varošicu zalutao neki nadvojvoda od carske kuće. Tu je prekinuo putovanje van predviđenog programa, natjeran morskom

Nezaštićeno, bespomoćno, kao prezava okrvavljena tkiva kornjače išupane iz njena oklopa. Kad san izgladi našu lažnu krabuljsku nacerenost, kad poravna grimasu bora složenih u osmijeh, kad popusti grč hotimičnosti — kako li tad iz

Sve osnovne ljudske stvari izvlačimo iz djetinjstva. A naročito svu našu prćiju senzibilnoga. Takve stvari većina ljudi po izmaku detinjstva uopće nije više sposobna da nauči.

Do te mjere, da ponekad uzdrma i naš fizis, ugrozi i samu našu egzistenciju. I zar i ti „vanjski“ , „objektivni” fakti u suštini ne ostvaruju svoju važnost i svoju značajnost po nas

Patnja je prešla svojom rukom po njihovim glavama i izgladila im kovrče. Glumica koja je dolazila u našu kuću zvala se Bepina (prezimena kao da nisu imale).

(a u tome sam otkrivao baš najbitniju crtu slabića), prethodno asimilirali putem naše psihičke izmjene stvari u „našu” volju.

na ljestvici uspjeha, ugleda, vlasti (a to znači u prvom redu vlasti da drugima ograničavamo slobodu i namećemo našu volju) uvjetovano time što se prethodno i sami potčinimo tuđoj psihičkoj prisili.

sami sebi tuđu volju u ruho naše vlastite samodiscipline, mudro i bez roptanja potisnuti u skroviti mrak duše našu slobodu, da bi kasnije, nabubrila i ogrknula u tom mraku, bujnije šiknula napolje, dovoljno jaka da se s osvetničkom

A poznato je da naše najluđe i najapsurdnije misli daju našu mjeru jednako tako, ili čak i mnogo više nego one najtačnije i najrazboritije.) Za sve nas Mato je bio autoritet.

Slušao sam ih s onom grimasom sabranosti koja tako uspješno zastire našu odsutnost, gledao u njihova lica, u nabore, u brazde i čvoruge koje se uzastopce mijese, modeliraju, konsultiraju, pa

Oni su preblizu da bi se njihove stvari mogle da uoče, premalo egzotični da bi zaslužili našu pažnju. Dobijam dojam da je to kod tebe nesvjesno bježanje od nečega što ti je bliže i što te iz bližeg dira.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

— Zar ti prvi — produži kmet — otkako je naše selo zakopano, da okrvaviš i okaljaš našu svetu slavu! Đurica poče dolaziti k sebi. — Jok ja, onogaj... video je sav narod... pao sam kâ proštac...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Ona sad ode kući, pa čim se sastane s čovjekom, reče mu: — Čuješ, čovječe, ja hoću da zakolješ našu Milenku. — Ne budali, luda ženska glavo, — veli joj čovjek.

Sjutradan kaže otac dečku: — Čuješ, dijete, našu Milenku moramo još danas ubiti. — Pa dobro, veli dečko — ubiti, ubiti; nego znaš što je, pusti ti to meni; ja ću s

veli mu otac — pa je ubi kako ti god drago, kad ti srce i duša podnose, ja i onako ne bih mogao dići svoje ruke na tu našu hraniteljicu.

Ali sad da ti kažemo našu nevolju, u kojoj, kao naš ortak, moraćeš nam od danas pomagati. Dakle, čuj ti nas. Ovdje u ovoj šumi ima ti neko čudo

Ti si vidio našu jakost, ali šta je to prema jakosti toga čudnoga starca. S tolikom našom snagom, nijesmo mu ipak kadri ništa učiniti.

Pošto pojedoše, mali reče: — Nije pravo da mi našu kraljicu jedemo. — Kakvu kraljicu, eno kraljice gdje spava! — reče mu otac.

— reče mu otac. Zatijem ponovo počeše jesti i razgovarati se. Opet mali reče: — Nije pravo da mi našu kraljicu jedemo. Otac mu se okrenu pa mu udari šamar i reče: — Šta toliko drobeljaš, ta vidiš gdje kraljica spava!

Prigrijala vrućina, voljani bože, da pogore žeteoci! Onda ja viknem: „Kamo, što ne dovedete ovđe onu našu kobilu što je dva dni duga a do podne široka, a po leđima joj vrbe porasle; neka načini hlad po njivi!

poturčio, kao rugajući se i sileći se reče mu: — Bogu vala, pope, evo otpade od vas jedan valjatan junak i odabra našu tursku vjeru i, turske mu vjere, takoga junaka u naše selo danas nema, niti je otkad ja znam bilo.

te prošapti popu na uho: — Poslala me mama da te pitam hoćemo li zaklati jednoga intova kneževa te je jutros uljegao u našu kuću s našim intušama, ali ćemo ga puštiti?

— Što u našu kuću dođe samo i dobrovoljno, blagosloveno je, — odgovori mu polako pop. Dijete otide veselo kući, a seljani nastave

Petković, Vladislav Dis - PESME

Dugo ti pričam, zanesen, u žaru, Budućnost našu što se drsko krije, I onu pesmu o srećnome paru U zemlji, kuda nikad tame nije, Gde ljubav vlada, gde stanuju žudi.

I dok našu decu osvajali budu Istorija nova i slobode zvuci, Sećanje na sramnog i kažnjenog Judu, Mi ćemo spavati sa krinom u ruci.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Radne obaveze i neprekidna bujica utisaka koja navire u našu svest kroz sva vrata saznanja, čini današnje življenje pogibeljnim u mnogočemu.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Možda bi izgledao još stariji, da nije sklopio ugovor da za našu tvornicu izrađuje drvene kutije, a to ga je malo osvežilo i fizički i psihički.

Na našu sreću postojala je još jedna ustanova koja nas je mnogo pomagala na početku, i to u najtežim prilikama u ovom velikom

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—Ja ne razumijem kad mi što govori, jednako nešto đamori... —Švaba je! . —Pa, boga ti, što mu dadoše da radi našu crkvu? —Ko pita danas kako se krsti!

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

dolazi ono što smo oduvek i nesvesno praktikovali, jer uviđamo da kulturni krug u kome se krećemo i koji predstavlja našu drugu prirodu nije ni jedino moguć ni prirodan, nego jedan između više mogućih i zasnovan na konvencijama koliko i svi

Čoveku, naime, teško pada kad vidi kako nam se pogled na našu sopstvenu kulturu – na bilo koji njen deo ili na sve njene delove skupa uzete – muti pod pritiskom dnevne

Mislimo, razume se, na našu kulturu, kojoj je književnost sastavni deo. Ali kod nas, nažalost, dosad nije ispitivan odnos između književnosti i

izvrsnoj kritici, tvrdio da u Banditu ili pesniku nema, kako kaže, „kosmičkog sna koji je za neko vreme bio obuhvatio našu poeziju“.

Hteli smo, naime, reći da se ruski prevodilac mora svaki put zamisliti kad na ovu našu reč naiđe, jer iz njene okoline mora razabrati koje značenje ili koji značenjski preliv preteže.

Zato i stih, da bi za našu svest postojao, mora imati prepoznatljiv početak i kraj. Kad to uzmemo u obzir, postaje nam jasno zašto se u

se u pridevu blag – koji inače znači isto što i mek i blag – pomera i aktivira onaj značenjski sadržaj koji je u ovu našu reč unelo hrišćanstvo, a jezik je to zauvek zapamtio: objava onog što nam s one druge strane dolazi kao stalno i večno

Ali oni nisu poricali ni njegov ogroman značaj za našu sveukupnu književnu i jezičku kulturu, pa i za savremenu, modernu: oni čine znatan i nezamenljiv deo našega kolektivnog

Crnjanski se nije pridržavao ni književnih konvencija ni jezičke norme. Naprotiv, niko kao on nije uneo toliko novina u našu sintaksu, niti je iko toliko promenio intonaciju, ritam i tempo naše rečenice.

kod nas ne prestaje da postavlja jedno isto pitanje: da li je vukova jezička reforma bila korisna ili štetna za našu književnost i za kulturu.

Uz sabrana dela, marljivo priređena, ovaj će zbornik – gotovo sam siguran u to – izmeniti našu sliku o mestu i značaju koje Rade Drainac ima u međuratnoj književnosti, posebno u poeziji.

A mi sami našu tradicionalnu kulturu, govorio je Petković, ne samo da nismo dobro proučili nego joj ispravno ne pristupamo, što je

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Pa, naposletku, i preča mu je familija od države. ŽIVKA: Ama, zar ti misliš, boga ti, da ja celu našu familiju uzmem na vrat? VASA (vadi jednu cedulju): Pa i nema nas baš tako mnogo.

ČEDA: Ne računajući što jedan broj čitaju četvorica. DARA: A da li se baš zna da se sve to odnosi na našu kuću? ČEDA: Razume se da se zna.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Grijeh na nas i našu đecu, Ivo brate i sine!.. Celom snagom svojom prućio se ispred oltara Ivan Vojinović, poklonio se svecima, uzeo

Ali nemoj da se ljutiš. Otišla ti je zla riječ da si krvnik za našu ruku. Težak ti je i zbor i pogled. Čulo se da je za tebe svaki Srbin krsto, lipovo štapče i svinja.

— Može... ti da si zdravo n to dijete pokraj tebe!... Može, Bogdana, na veliku sramotu našu. Viđeli smo svojim očima... I za ime smo čuli: od juče ti je on zlosrećnik ne više Miloje, no Mustafa, sin Muhamedov...

se napiti, večerati, pa kad zora počne pucati, mi dijete za ruke pa preko Ilinice na Ibar, a odatle preko Kopaonika u našu Milu Srbiju!... — Nikad!... Kakva Srbija, ženska glavo, u priču ti bilo!...

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Šta se nama pati, to mi Srbi znamo, Al’ u patnji našoj ponosa imamo, A taj ponos ne dâ da primimo dara Koji braću našu hoće da obara.

Pokri svaku crnu pegu, Zastri svaku našu brlju, Suzbi krila vranam’ našim’, Uz put stresi koju krlju. Padni, sneže; padni, sneže, Po gradovi i po seli,

“ — „Pa evo me!“ — „Samo kad si tu! Morô sam ti opet doći, al’ ne zameri; Moja baba, naspelo joj, htela b’ kućicu, Našu malu krovinjaru već je omrzla.“ „E pa leko, e pa lepo!

Miljković, Branko - PESME

plodovima ljubav n razum VATRA I NIŠTA PEPEO NIJE NASTAO IZ VATRE VEĆ IZ NAŠEG DODIRA SA NjOM I DELI NAŠU PRIRODU. PETRU DžADžIĆU SVEST O PESMI ALENU BOSKEU Mene ničega više nije stid. Klonu sunce preko svega.

telo zračnim kopljima mirisa Koje nas zaustavljaju otrovom i produžuju belančevinom Skupljaju nas po svetu i hrane našu iznemoglost Iz zemlje zaključane pred našim moćima Vade neophodna blaga iz zatvorene brazde Iz crne brave za koju nema

dosetka nad njima krstari Pogrešno uzeta reč jedna čuda stvara Nečitak svet Pevamo ne brinući za smisao i red Bolest našu leče poređenja smela I tako pobeđujemo gorčinu i jed Dok smešan cvet i neoprezna pčela Pretvaraju vreme u opori med Ne

Petrović, Rastko - AFRIKA

Umirujem ga, jer u ovome slučaju to bi značilo baciti ga ajkulama. Crnac ipak srećom čuje našu prepirku. Sumnja da se tako što može i dogoditi, razmišlja jedan trenutak, i kao da produžava da preti, viče kondukteru:

Ili je iznenadan susret (sa čovekom koji ima istovremeno: i misao što shvata naše osećanje, kao i osećanje koje pojmi našu misao; koji, sa drugog kraja života, kome mi tek idemo, pruža nam nasmešeno i prijateljski ruku), takvo isto čudo,

Po nekoliko zajedno, vodeći prigušeni razgovor između sebe, sakupljaju se postepeno igračice; na našu veliku radost sve jedinstveno mlade, lepe i muskulozne.

Oni su odbijali da se dignu, iako su inače po prirodi pohlepni. N. misli da ne žele našu večeru, već i što je primanje nje unekoliko prećutan pristanak na dalje putovanje. Zato on viče na njih.

tovare ih na glave i odlaze u noć. Ne bune se što će još ići; od trenutka kad su primili našu večeru, pristali su da nastave put.

Oni imaju nešto što grdno liči na našu kolevku; u to stane sva odeća, sve posuđe, sva živina, a ravnotežu toga na glavi ne mora čak ni ruka pridržavati.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Ja počeh malo pomalo da razaznajem naše i turske položaje i zamalo pa sam lepo video celu našu i tursku bojnu liniju. Streljački lanci iskrivudani i povijeni stajali su jedan spram drugoga i puškarali se vrlo živo.

jednako se kretala: vidiš tek jednu bateriju gde dojuri na kakvo mesto, stane, ospe koncentrisanu vatru na kakvu našu bateriju ili kolonu, pa za po časa opet napusti to mesto, savije u levo, u desno ili napred, pa opet otvori vatru na

Naša prevremena pucnjava, gde smo po neznanju pucali na našu patrolu, opomenula je Turke da budu na oprezu. Mučno će ce što moći da učini iz doline.

Vaša je zadaća da im ne date da siđu na drum u dolinu i odseku našu vojsku što se bori pod Tešicom. Ma da one kolone izgledaju da su tako blizu, njima treba još čitav sat dok ce cpycte,

mnogi begunci iz Hercegovine i Bosne prelaze na srpsko zemljište, kako se ta sirotinja pati i propada, kako Turci na našu granicu itd. Ministri su govorili da treba pomagati braći. Tada smo u jednoj tajnoj sednici odobrili 10.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

— Jer se nikad nismo zagrliti smeli, Već smo čežnju tu, ljubav našu svu I u grob poneli. A grobove naše rastavila j’ zloba, Oh, ta ja se sećam i mog crnog groba, Gde sam duge noći,

Uzdisaji nek uznesu Vere naše zrak, To nek bude plavo nebo, Nek pokrije mrak. Mračne jade, noćcu našu, Moja dušice, Rasvetliće s našeg neba Naše zvezdice. Poljupci će zvezde palit’, — Pa šta veliš, je l’?

XXXIV Smrti, smrti, crna smrti, Ti si došla po nju, — je li? Ne preseci, Boga radi, Vezu našu! — A smrt veli: „Ja razumem tvoju strepnju, — Presekla sam vezu mnogu; Vaša j’ veza tako jaka, Preseći je ja ne

“ Ispi čašu, — pa je hiti I pesmu je otpevao, — Kô da nije noćas udilj S grobovima drugovao... LXII Svaku našu sreću Strašna avet vija; Ispod svakog cveta Skrivena je zmija.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Imalo je dosta graničara. To su oni koji su za vreme mira kao budni i oprezni stražari danonoćno čuvali našu granicu. Njihov pogled i sluh razvijen je kao u divljači.

Bog bi znao šta ovi artiljerci gađaju po noći. Sa jednoga uzvišenja ugledasmo i jednu našu bateriju. Blizu smo položaja. Ali nismo ni stigli do njega, a stiže naređenje da se stane. No, hvala bogu!

Okolo nas kao da vri. Bombe, puške, mitraljezi. — Drugovi, zašli smo u našu zemlju! — dopirao je nečiji glas. Ja l’ reče!... Masa polete, i kao da me ponese. „Ura! Ura! Ura!

Ali Srba tamo nije bilo. Uplaši se sveti Petar za našu sudbinu. Ode i saopšti Gospodu. Reše tada da se prati jedan heruvim na zemlju i vidi šta je sa nama.

Onda viknu: — Sergije Nikolajevič! Onaj oficir pogleda na našu stranu iznenađen. „Fikus“ se slomata sa gomile kamenja i potrča u susret. — Serjoža, Serjoža! Sergije zaustavi konja.

Zapitao sam komandira. — Njihova stražareća odeljenja izlaze noću, i bacaju bombe na našu objavnicu. Danju ih nema. — Zašto?

Pričalo bi se po celoj Mogleni kako se artiljerac uplašio. Vraćajući se, pogledao sam u našu pozadinu. Učinilo mi se kao da vidim i našu osmatračnicu na Katuncu, i setio sam se svoje zemunice...

Vraćajući se, pogledao sam u našu pozadinu. Učinilo mi se kao da vidim i našu osmatračnicu na Katuncu, i setio sam se svoje zemunice... A ovde je život stalno u smrtnoj opasnosti.

— zapita komandir. — Kako je sa ishranom? — pitao sam. — Dok nismo iskopali saobraćajnicu koja vodi u našu pozadinu, bilo je, bogami, teško. Hranu su dobijali samo noću. Sada je već ishrana redovna.

Elementi su gotovi. Nisi morao da dolaziš zbog toga. Mogao sam komotno i ja odavde... Slušaj, da ne bismo odali našu nameru, ja sada neću gađati... Čujem, bio si u Solunu, kao bolestan. Ako možeš, dođi danas malo do mene, da mi pričaš..

— Naređeno mi je da obavim gađanje sa što manjim brojem metaka, da ne bismo odali našu nameru. Odstojanje ću meriti prema velikom kamenu iza koga je onaj merzer. Čekao sam nekih četvrt sata.

Ah, Bože!... Propali smo. U prvi mah nisam mogao da razaberem u čemu je stvar... Obukao sam se brzo i pošao u našu vojnu delegaciju. Na ulicama sam sretao usplahirena lica ljudi i žena.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

znanjem o njemu uopšte moguće; ne dopušta dakle ova knjiga da poplava našeg nemara sasvim otplavi ovu najpouzdanije našu baštinu. Drugih zadataka Antologija nema: ni ovaj sam nije nezamašan...

Kad svešteni oganj našu utrobu podiđe, Serce dotle bespristrasno dvojno želi biće; Sva priroda izmjeni se, onemile ljudi, Duša sama — no ne

Dizati serpsku liru: — Na liru našu cveća ot sopstvenog Na polju branog radosnom rukom tam' Junaci gdeno britkim mači Nemanje prostiru staru slavu, Harite

Ljubičica, niska, stidna, Jest u travi jedva vidna, Vitkom i na tankom struku Naša prsa, našu ruku Diči lala. Nikto ružu mož’ uzeti Nju da trnje ne osveti; „Berite me bezopasno!

vo jaziki, Prolivaja slezi; V čuždago vladiki Dah sja v vlast i stezi: Igo vozložiša Na mja, i vopiša: Stan’ v rabotu našu!

Samo prvi stih te pesme podseća na našu (Nіncѕen pénzem se dohánzom, baš kao kod Tokina), ali se ništa dalje s njom nimalo ne slaže: to je jedna od poznijih

je da smo mi ove godine na više fundacija naše priloge najvećom gotovostiju prinosili, ničim manje opet smo i za našu Maticu brinuli se i trudili da među pročom braćom poslednji ne ostanemo. Pozivu pastira našeg, paroha g. J.

U tim opstojatelstvama damo pismenu našu molbu na magistrat i ovaj nam nanovo dozvoli, s tim uslovijem da ovom namjerenom veselju drugo kakvo ime a ne bal

bila, a mislim da nije ni smela biti, da kojekakvim frivolnim olakšicama za čitaoce ili možda drugim sitnim prevarama našu stariju poeziju predstavim boljom no što je uistini bila.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

BOŠKO: Ta brzo poče! BOGDAN: Brzo, boga mi, Na našu grdnu nesreću. VUJO: Ali ni Mlječići ne ostaše u dugu. — Dužde nam posla te kakve darove: pušaka, noževa, džebane — i

KNEZ ĐURĐE: I poslao je Pet hiljada plamenih pušaka. RADOŠ: Golem je poklon, kneže, Sirotinju će našu ubiti. KAP. ĐURAŠKO: I kopljem bismo Turke tobdžije, I sabljama im ruke sekosmo, Kojimano su silni tirani Garave

Vi izvršnici volje paklene — Pakô je vaš!... A raj je ovo moj! Vlast ćemo našu ovde deliti, Na ovog praga kamu studenom; Pa osvojite l’...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Jednog dana prebaci Simeun štuc pre'o ramena, pa će pokojnom Parteniji: — Sveti moj oče, ti čuvaj ovu našu svetu ćabu, a ja odo' u eškiju. Više se, veli, ovaj zulum ne mere trpljeti.

i ne gledeći na Isaiju, jer znam kakav je junak — pa onda da skupimo jedno pet-šest stotina ljudi, pa da branimo ovu našu svetu ćabu od prtokleti' Agarjana.

Bože moj, Bože čudne ljepote u vašeg cara! Bože moj, Bože ala vi usrećiste našu zemlju! Svijet se lijepo umrtvio od nekakva dobra i miline, pa diše.

Sudac: Dobro je to, Davide, za našu carevinu. David: E, moj gospodine, ja sam mislio da si ti pametniji i vjerniji svome caru.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Najveću pažnju poklanjao je ipak temama iz grčke i rimske antike, s kojima u našu poeziju ulaze klasične forme i simboli.

Ćipiko, Ivo - Pauci

—Za koliko si pogodio? —Petnaest stotina talijera . —Biće...ali i vrijedi... —Vrijedi, po našu seljačku..... Mi ne računamo naš trud što u zemlju uložimo, opazi Rade.

—Ta i ona je od hrišćanskoga soja, — opazi Rade, — pa što joj bijaše? — nasmija se Rade. — Sada se po našu krsti... —A ja ću po njihovu, — prekide sestra. — Jedan je bog!

idu njega kao čovjeka, nego kao sina zajedničke nam napaćene domovine, nad koju se nadvile crne oblačine da je uguše... Našu istrganu domovinu možemo uporediti crnoj kukavici—udovici, raščešljanih kosa, koju svako može da kinji...

— presječe mu riječ djevojčica. —Ona je ostarjela, — odgovori mirno gazda i nastavi: — Vidiš, mi bi mogli provoditi našu šalu da niko u kući ne zna za ništa... Doći ću jedne noći k tebi — govori joj smijući se — prestrašiću te...

I masline nastradaše, kožica im se skorupila; sušile se, pa s reda otpadale. — Ča da gledamo našu propast! — reče napokon Jure. — Neće ništa ostati... Listom me tuga muči! — I on popođe pod maslinovo stablo.

— Uzmi, molim te! — navali on, silno potresen. —Uzmi, drugo nemam što da ti dam. A dajem ti za našu ljubav, ne za drugo!

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Pitaće se: ko su ti ljudi što tako mirno gledaju našu strašnu podivljalu gomilu i tako nehajno slušaju našu dreku. Koliko ih je, kako su naoružani?

Pitaće se: ko su ti ljudi što tako mirno gledaju našu strašnu podivljalu gomilu i tako nehajno slušaju našu dreku. Koliko ih je, kako su naoružani? Hoće li iznenada otvoriti kapiju i pokuljati otud na nas?

Zar po ovoj uskoj strmoj stazi? Ta sirova vojničina! Ne mari on za našu sudbinu. Ne zanima ga da li ćemo imati sutra šta da jedemo.

Reći ću da sam došao s molbom da mi se pomogne oko opravke manastira. Ne pominjući Doroteja, pokazaću našu dobru volju da sukob izgladimo. To će biti znak da mi nećemo dizati graju oko svega toga.

Napustio je svoju braću da bi pomogao onim koji su došli da nas haraju i pale, da siluju naše sestre, kolju našu decu i ruše ono što su naši preci i preci naših predaka gradili u znoju lica svoga.

Dorotej, kao što se to od njega očekuje, našu lažnu, nameštenu prepirku sluša radoznalo, ali ne kaže ništa. Prati nas svojim prijatnim osmehom i zna, sve vreme zna,

Hteo si na svoj dan da prirediš zabavu, da razgališ svece, pa si izabrao nas trojicu i našu dolinicu, kao retku mrlju na vascelom zemaljskom prostranstvu odakle ne dopiru dosadni vapaji i neprestana moljakanja.

Koračao sam u nejasnoj slutnji da ću nešto naći. I kad sam već pomišljao da bi najbolje bilo da se vratim u našu jazbinu, gde je dovoljno toplo i dovoljno smrdljivo da mi iz kostiju rastera novembarsku studen a iz nosa kisel vonj smrti

Napusti zakratko svoje plavetne dveri i siđi u ovu našu jazbinu. Ako ti se nos odvikao od ljudskog vonja pa će ti se u trbuhu uzburkati muka od oštrih mirisa Dorotejevog bilja i

Ilić, Vojislav J. - PESME

Tužna misô Na ljubav našu i na sve Nagonila me, te sam pisô Lakomislene retke te. Meni je samom jako krivo, Zašto se večno sećam vas.

minom, Promumla kroz zube nešto, držeći bocu sa vinom; I odmah posle toga, za dokaz sopstvene svesti, Uvrsti pijanku našu pod naslov: prijatne vesti. Al' kaž'te, bogovi silni, vi zaštitinici mira! Zašto me ova huka nemilo muči i dira?

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Eto, takvu, bez utvrđenog plana i sistema, više poverljivu nego naučnu, zamišljam našu prepisku. Da li bi Vam se ona dopala? Vreme je da završim.

Dospem li, na primer, do Alcione, glavne zvezde Plejada, koje naš narod naziva Vlašićima, ja onako sa visine gledam na našu bednu Zemlju kroz duhovni dogled koji savlađuje sve daljine.

I jedno i drugo su proizvodi atmosfere, vazdušnog plašta koji obavija našu Zemlju i štiti je od hladnoće prostora u kojem ona lebdi.

Vi ne možete oka da odvojite, dogod se ne ugasi i poslednji sunčev zrak. U polutami produžujemo našu šetnju a ja Vas vodim na levo u aleju zasađenu visokim palmama. Odmorimo se i prikrimo se ovde da nas niko ne vidi.

jer sve rane koje su mu nanesene načiniše nam ga još dražim, izazivajući, pored milošte, saučešće i udvostručavajući našu ljubav.

I ja pomišljam na to da Vam pošaljem nekakav lep poklon koji bi Vas potsećao na našu posetu Aleksandriji. Ali ja sam niti sam veštih ruku, niti osobito dovitljiv u pitanjima poklona.

Ni traga! Šta govorim? Zgrade nema, ali duh aleksandriskog Muzeuma provejava i kroz našu današnju nauku. XI CARIGRAD. U FANARU Carigrad Moje pero stoji unezvereno i ne zna čim da počne.

Razvedrava se, varoš menja svoj natmureni izgled, a ja, činim to isto i bacam se u veliku toaletu za našu prvu oficielnu posetu u Fanaru. O ovoj želim da Vas izvestim malo opširnije no što stoji u dnevniku.

Kada je naš kongres, posle velikih svečanosti, otpočeo svoj rad, mi smo se brzo složili u tome da našu kalendarsku reformu valja ograničiti na pomenute tri odredbe u kojima se hrišćanski kalendari razilaze.

„U domu Hipatijinom provedosmo dvadeset četiri srećne godine. Ali kad našu dragu gospodaricu hrišćani napadoše na ulici, odvukoše u crkvu i onde kamenovaše, uze nas jedan njen učenik u svoj dom

Moje dugo otsustvo i konac školske godine nagomilali su mi poslove na Univerzitetu, a sem toga sam hteo da izradim za našu Akademiju Nauka, još pre njena letnjeg raspusta, opširan izveštaj o carigradskoj kalendarskoj reformi, i da je u njemu

Venera je, o tome nema sumnje, tamno telo, koje Sunce osvetljava kao i našu Zemlju. Obilazeći oko Sunca užom putanjom no što je Zemljina, ona se na nebu ne udaljuje od Sunca nikad više od 48 stepeni.

Stanković, Borisav - TAŠANA

MIRON Eto ti! Jutros, ovde, dat je parastos, pomen pokojniku. Ovde, eno tamo, zatekao sam njega i nju, tvoju i našu Tašanu, u zagrljaju. (Polazi.) Oh, i sada eto pomen i lep spomen podiže mu ona sa Sarošem. (Odlazi.

I nikada ona ne izlazi. Ni ja je nikad ne vidim. Hajte. Ima samo još neko cveće da uzmem i presadim u našu baštu, pa ćemo posle kod nas, u bašti, igrati. I ljuljaćemo se. Celog dana ljuljaćemo se i pevati, jer ćemo biti same.

A i šta će vama ono ovde? Mi ćemo ga u našu baštu presaditi. (Sluškinji): A da znaš kako je naša bašta lepa! A kako li će još lepša da bude kad i ova druga kuća

Otoič isprosipasmo sve. TAŠANA (Arseniju): Idi kod Jovana u čaršiju i kaži da ti za našu kuću dâ duvan. ARSENIJE (polazi).

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Ali za vaš posao treba udobna svoja kuća, treba usavršavanje. Uz Julicu, dobili bi odmah kuću, onu noviju našu kuću u kojoj je sad advokat Jeremić; a dobili bi i novac da kako treba namestite ordinaciju.

— Smej. — Naravno! Onda je i vrlo prosto ne svirati našu muziku, i nuditi novčani prilog. Može mu se! Odjedared peckanja presušiše. Sve zaćuta.

Još poslednji put društvo se sabi u celinu oko starog kafanskog klavira. — Braćo, da uradimo još jednu i poslednju našu „filharmoniju” — ču se nečiji tobože veseli glas. Reč „poslednju”, preseče kao nož i ohladi. Jeza.

Pogledajte samo onu našu običnu frau Rozu. Jednim plamičkom je samo još živa, ali od životnog apetita njenog preostaće još i za Moricova Morica..

— Znaš li za onu našu ribu sa Samosa: kad je izbace na kopno, ona se nadima, pa odjedanput pukne! govori Harisijades.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Evo, dakle, kako stari rukopis našu povest počinje: U jednom selu bila je neka devojka, imenom Roksa ili Roksanda, tako lepa i umiljata da se divotom celoga

— No bacimo, ljubezni moji čitatelji, plačevni vzor na bednu našu Arijadnu — kako joj bude kad se probudi i njega kod sebe ne napipa? No ona se uteši misleći da će se skoro vratiti.

« »Ala bi se ja jedila!« Jošt smo mi srećni, gospodične, što se znamo pomoći. Tako našu Đulu zovemo mi Juli, ili Žili; Maru Mari, Mimi i proče; al’ kukavna Čimpeprič?

Gimnosofista u misli upušten, sva ova njena komplimentiranja samo jednim uvom slušaše. On meraše našu Dulčineu čas Bifonovim, čas matematičnim očima, i po dugom ovakovom ispitivanju i merenju zapita je bi li se ona udala.

On se iskašlje dobro, pak pevajući (o Kraljeviću Marku i Musi Kesedžiji) uputi se dalje na svojoj Rozinanti. Ja bi mogao našu o Romanu povest s mojom poznatom tečnošću produžiti kad ne bi predvaritelno uveren bio da od veće časti takove

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Sve su to stvari koje su našu dečju maštu neobično zanimale, ali, moramo priznati, i pomogle da kraj azbuke naučimo i cifre i da tako svršimo

Zaljubio sam se u Persu, našu komšiku, jer ona mi je bila najbliža. Persa je bila pegava, nosila je žute čarape i uvek su joj bile iskrivljene štikle

sinu sa sela, sećam se da sam pročitao ovakav stih: Gospode nebeski, koji vladaš svetom, Milošću okrepi celu našu naciju, I pomozi meni u nevolji teškoj, Da naučim treću konjugaciju.

No drugačije nije moglo ni biti, čim su se u našu ljubav uvukle lekcije. Čak i ljubavi koje se brakom svršavaju lekcije su kadre upropastiti, te neće zar moju, kad se zna

3aljubio sam se bio u našu služavku, koja je na vazi težila osamdeset kila i koja mi je svom tom težinom pritiskala srce.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Teška vremena su nastala za našu zemlju. Neprijatelj je navalio sa svih strana da porobi našu lepu otadžbinu. Privremeno je uzeo jedan deo zemlje, ali ime

Teška vremena su nastala za našu zemlju. Neprijatelj je navalio sa svih strana da porobi našu lepu otadžbinu. Privremeno je uzeo jedan deo zemlje, ali ime Srbinovo nikad neće uništiti.

Na veliku radost našu, među ranjenicima nađosmo i našeg potporučnika Vojina sa povezanom glavom, u šinjelu na kojem se još poznaju tragovi

Drugovi... 3emlja vapije za osvetom, porodice vaše vas preklinju da ih oslobodite... Zar da napustimo slobodu našu, i da savijemo dobrovoljno glavu pod ropskim jarmom? Nikad!... Nikada, drugovi! Ja vas ne zadržavam. Ko hoće neka ide.

Kažu da je konj narednika Nešića pao i odnela ih voda. Sjahasmo, pa potrčasmo i mi niz reku, i na radost našu, videsmo ga s konjem na suprotnoj obali. Sav je mokar, i stoji zbunjen.

Odatle nastaje Albanija. — Sve dalje voda nosi... — razmišlja potporučnik Dragiša. Prošli smo celu našu zemlju, zatim Crnu Goru, evo nas i u Albaniji.

Povedi vojnike i tri tovarna konja. Idite odmah i javite mu se. Sa jedne uzvišice ugledasmo more... našu nadu, naš spas. Mirna i nadmena, plavkasto belasasta pučina pustila se unedogled, sa nebom se spojila.

Sveštenik nas je zbunjeno gledao. A ta zabuna njegova raspaljivala je našu maštu. — To su izuzetne prilike! — mucao je pop Momčilo. — Naravno!

Kada se mi digosmo, oni navališe, pa se zaglavismo. Potpukovnik Petar viknu, te se malo uspostavi red. Sišli smo u našu kabinu. Ali nešto nas je gušilo.

Uz našu lađu pristade i luksuzni motorni čamac, odakle pređoše neki marinski oficiri. Priđe i jedna lađica koja je trebalo da

Sa ogromnih drednota i krstarica zjape topovske cevi... Našu pažnju privlače veliki šareni brodovi na čijem su trupu naslikani neki trougli, pravougaonici ili krugovi, obojeni

— Jedva smo i mi doznali. Dok smo bili još u Srbiji, zarobe pešaci jednoga dana nekoliko Nemaca. Dovedu ih u našu blizinu. Među Nemce umeša se i njegov posilni Isajlo, koji po temperamentu liči mnogo na svoga gazdu.

Petrović, Rastko - PESME

Šta mari! Sad ćemo spustiti dve-tri granate da vidimo kako to izgleda kad noge lete, i glave; Sad ćemo spustiti našu dušu na konopčetu da izmerimo razmak između nas, neba i zemlje, Sad ćemo pokušati i da umremo.

Čudo bože! ogromnog čuda! Reči nam zvižde brže no kuršumi; Bože, spasi dušu našu u prašumi! Koračamo, a palac kroz poderotinu od cipele, A oko kroz poderotinu lica: Uči uglasti kostur kamena i

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Sviri, more, i poj, zašto će te ubijem? Će te zakoljem, samo da te ne gledam tako staru i zbrčkanu. De, onuj našu, staru, mekamlijsku: kako za mladost i lepotinju srce gori i izgori...

Brat je brat! Jedno mleko smo sisali od našu slatku majčicu. I, bolje ja, nego on! Više u mehanu — ne! Vino — ne! Pesna — ne! Dom, uz ognjište!

Šantić, Aleksa - PESME

Paluba puna. Ruke uzdignute Pozdrave šalju i rupcima mašu. U mnoštvu ovom vidim čeljad našu, Naslonili se na pervaz pa ćute... Zemljaci moji, dokle ćete, dokle? ''Tamo daleko!

Ja znam: ti samo do dna piješ čašu I krvlju pojiš ovu grudu našu, Hraneći srce viteštvima starim. Ja znam: ti samo napajaš se nebom, I svakog primaš sa solju i hljebom, Pa tebe

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

I da je to doista bio nužan uslov i za našu epsku poeziju najjasnije se vidi iz toga što se ona kasnije, u XIX veku, uporedo sa prodiranjem kapitalizma i tehnike,

Po jednoj drugoj podeli, koja potiče od Vuka Karadžića, našu epiku čine pesme starijih vremena (tj. o događajima pre hajdučkog i uskočkog vojevanja), pesme srednjih vremena (tj.

Prvo, nju je izazvala okolnost da je odluku o porazu doneo jedan bog. Ako u tom pogledu uporedimo našu kosovsku epopeju sa Ilijadom, uočićemo sledeće: ovde su bogovi propast Troje odlučili u četvrtom pevanju, ali ta je

Svi koji su nasrtali na našu zemlju, svi koji su je globili i pustošili — Turci, Arapi, Latini i ostali — našli su se licem u lice sa srditim i

je aga zlostavljao: „Bogom brate, Kraljeviću Marko, pušti nama agu Bećir-agu, da nas Turci ne bi pogazili, sirotinju našu cvijelili.“ Tad se Marko u sve misli snađe, pušti vraga, nek mu nije traga. Teško Srbljem đe im nije Marka!

U XIV i XV veku Turci su zavladali Makedonijom, Srbijom, Bosnom, Hercegovinom i Crnom Gorom. Našu zemlju, dakle, oni su osvajali duže od jednog veka. A kad su je najzad zauzeli, nisu mogli u njoj mirno da vladaju.

U toku toga vremena — kako se vidi iz beležaka stranih putnika kroz našu zemlju — hajduci su držali u svojoj vlasti ogromna prostranstva i predstavljali su veliku opasnost ne samo za obične

Tu strašnu sliku videli su u razna vremena turske vladavine mnogi ljudi koji su prolazili kroz našu zemlju. A s vremena na vreme, van sebe od besa, Turci su palili, pustošili, robili i ubijali sve što bi im pod ruku

To je ono Njegoševo mlado žito kome je vekovima dolazila žetva pre roka. Ivo Senković predstavlja našu mladost kroz vekove, koja je dorastala do konja i do bojna koplja — za neprestanu borbu.

ako osvoje Deligrad, osvojiti „svu našu Srbiju“. Više nego rana peku ga stradanja Srbije. Miloš Pocerac je junačka pesma za sebe.

neposrednom i slobodnom narodnom rečju, naš epski pesnik je podigao veličanstveni spomenik veličini ljudskog srca — našu junačku poeziju.

No šta s tim? Ni dobar bojni konj, ni oružje, ni megdani ne potvrđuju da je našu epiku stvorila vojna aristokratija. Dobar bojni konj, oružje i megdani na istoj su ceni i kod uskoka i kod srpskih

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Djeca su još prije pola sata izišla iz škole. — Hajdemo ... Uz put ćemo se dogovoriti koga ćemo primiti u našu četu.

sebi da čita nešto kao molitvu: — Dragi bože, i sveti Nikola, i sveti Pankracije, i sveti Akakije, dovedite u razred našu staru učiteljicu, gospojicu Lanu, a ovoga Papriku nosite kud znate.

suboto, i sveta Bogorodice Trojeručice, i sveta Stonogice, nosite ovoga svetog Papriku kud god znate, a vratite nam našu Lanu, makar bosu, amin! Sve uzalud. Stric otvara oči, a novi učitelj, stoji li stoji, i mršti obrve.

— kažu i šta su ručale, i šta su vidjele, i šta su čule. Za pola sata sve bi selo saznalo za našu Tepsiju. — Tako je, bogami. — Djevojčice meni trebaju za nešto drugo.

— Pa kuda onda misliš? — Smisliću nešto kod kuće, na tavanu. Ja se uvijek gore zavučem kad nešto smišljam. — Doći u našu družinu — predloži mu Stric i sve mu ispriča o Jovančetu i o logoru Tepsiji. Mačku sinuše oči.

— zapjevucka momčina. — Ja sam samo protiv mlaćenja naše djece, protiv ovakvog učitelja. Nek oni nama vrate našu učiteljicu Lanu, pa neće biti ni bune ni bježanja. — Lanu, Lanu! — ote se Stricu. — Ćut, zarobljenik! — viknu knez.

Nijemci su napali našu zemlju. Tukli su Beograd avionima. Pokušala je najzad, tužno i s naporom, da se osmjehne na svoje zamukle učenike.

Našao je neku šuplju bukvu, rupu pod kamenjem ili... Dječak odjednom protrnu. — A da nije slučajno napipao našu pećinu? Uh, ala bi to bilo...

— Još sjutra ćemo iskupiti čitavu družinu. — Ihaj, opet ćemo u našu četu! — povika Stric. — Opet u četu, opet! — poveseli se Jovanče i skoči na noge. — Ustaj, idemo tražiti Mačka.

Negdje na ivici Gaja čuše se puške i nerazumljivi povici. Lana poblijedi. — Eto ih! Gone nekoga. — Sakrijte se u našu pećinu — promuca Jovanče uzbuđeno. — Kakvu pećinu? — prenu se Nikoletina. — Našu pećinu. Mačkovu — objasni Jovanče.

Gone nekoga. — Sakrijte se u našu pećinu — promuca Jovanče uzbuđeno. — Kakvu pećinu? — prenu se Nikoletina. — Našu pećinu. Mačkovu — objasni Jovanče. — To je Mačak pronašao kad smo se prošle jeseni krili od škole.

Iznad zaravni na kojoj je bila škola dizao se ogroman mrk oblak prašine. — Tukao je našu školu! — promuca on suvih usta.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Oslobodi nas od zla plivajućih u ovih rekah, štono su vode zle, jezičaske i nas progone i našu crkvu rade da potope.

I ostali naš ovaj privremeni požitak svetopodobno i bogougodno bi dokonali, i pravovernu našu vojištansku gospodu, — junačne nad naši neprijatelji u razboju da ih pokaže: da razbijaju i progone zlotvore kojino na

kaganu, što je bio veliko digao svoje rogove na krstne rogove, i povisi rog hristjanski, povisi tvoju silu i našu, i kako si pređe u moru vrejuštomu jeziki iz oblaka gorućom kamenom krupom potopila, tako i sade proli gnjev sina tvoga

Pravedni se gnjev božji na nas prosu i zlo nam dođe na našu glavu, te popusti ljude, naše zlobnike na nas, da nas gaze i satiru, i jezičaska Luna sa svoji rogovi izbode nas kroz

I kade dobro ovo vreme dao nam je Bog; za našu hranu ovo seme čvrsto i jakostno: sejanja svakoga i razlikoga viđena: pšenicu čistu, ječam, zob, proju i ostalo žito

seme čvrsto i jakostno: sejanja svakoga i razlikoga viđena: pšenicu čistu, ječam, zob, proju i ostalo žito prihvatno za našu telesnu potrebu i životinju, i vidimo poljske ustalce gde rade o tom i trude se od rana do rana izlazeći na poslove, i

MOLITVA ZA MIRAN PUT U VEČNI VILAJET Rodaj nam, skrbnim, so te loze vina da pijemo i našu tugu starostljivu da zaboravimo. Znamo te jasnu i svetlu kano sunce, sjajnu jednako na zle i na dobre ljude.

Uši imaš, poslušaj mobu našu, i pregni k nama tvoje uho. Ruke imaš, da ih pružiš na podavanje. Ušla si na veselje tvoga gospodina, ama i naše si

Smatrajući našu gizdavu lepotu Smrdljivu u groblju, I vi, gospodo boljari pošteni i sudije, Poniknite onamo, te se uzbojte Boga!

Zato Bog videći mu našu nelagodnost dvostruko nam dobi dade: leto za staranje svoje hrane poljsko rađenje, a zimu za huzurenje u toplih soba nam

Odonud bi čokot i loza vinova, a mi grožđe sa šnje pobrasmo za našu hvajdu. Oni taj grozd izgmezdiše i iscediše ga, a hrišćani mu bistro vino piju.

evo sad, krošto li nam to Bog dade i postavi svakom nam u glavi na našoj pameti svagdašnjega budna na oprezu sudca, — našu svest osećnju?

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

!... E, što je bila ona Sika turena u pesnu? Za koga se poješe u onuj pesnu, u onuj risjansku sramotu našu? Za koga se poješe: za esnafsku, eli za čorbadžijsku Siku: Zašto, Sike, zašto pod čadar da ideš?