Upotreba reči neba u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Videćemo i mi kako plamenovi njihovih dvorova šaraju oblake ljutitoga neba! Videćemo ih ponižene, pobeđene i poništene — te ugnetače narodnosti naše, te rušitelje slobode čovečanske!...

Obradović, Dositej - BASNE

” — „Uzmi, pak ćuti,” — reče mu car; — „Aleksandru bi sramota bila malo dati.” Ovo su mnogi hvalili i do neba dizali. Ali sad svi pametni ljudi nahode da je u tom Aleksander sasvim ludo postupao.

Vsesilni i svemogući bog ne nateruje nikoga silom da u njega veruje: ko hoće da ne vidi, može, i kad je sunce nasred neba, neka samo veže oči.

razdoru, strašan navlastito žrecem, lažefilosofom i sujeverija zaštititeljem, — no najposle on isti, koji je mudrost s neba među ljude doneo, osuđen je od svojih građana u vreme starosti svoje otrov piti!

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

pripev joj hladan uleće vetar u maglu toplih bara jedna zvezda prastara tu celu pometnju stvara iz ovog mirisnog neba gle pticu kako se obara u suncem obrubljen plamen u lobanju cara lazara koviljka ćerka milisava i stojanke požive

I dok se žena u njihovoj senci, gola kao iz vode, gola na obe plećke, probuđena suncem iz neba mesečevog mužu senovitom do dna perunike otvara, iz dolina, i s vrhova brda, iz gradova i sela, iz stolarskih

Omamljeni mirisima zemaljskim, il pred hladnoćama nebeskim bežeći, bogovi silaze s neba i oblaka, božansko za ovčarsko menjaju ime i prezime, bacaju munje u trnje, uzimaju ovčarski štap i, planinama

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

I ti, opet pravnici i licejiste, što uče tamo po Beogradu, misle tako je to; misle ovamo pečene ševe padaju s neba. Deru se jednako »republiku«, te »komunu«, te »socijalnu demokratiju«, te ne znam šta još.

da je nemiran, da psuje zakon, veru, da razvraća dedu, daje im kojekake skaredne knjige da čitaju, kaže im da gore nema neba ni raja — nego da je to nekakva praznina; kaže im da ne treba vlast slušati, što je kapetan već k znanju«, i dobio,

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

CRNA BARA 4 2. SUBAŠA 9 3. JARANI 16 4. U KOLU 21 5. ZLOČINAC 28 6. PREOBRAŽAJ 32 7. SPLETKA 38 8. GROM IZ VEDRA NEBA 46 9. STRAŠNA ZAKLETVA 52 10. RASTANAK 56 11. DEVA 60 12. GORSKI CAREVI 65 13. PRVI MEGDAN 76 14.

Mrzilo ga potrčati i ukaljati se. Da mu je otkud da padne s neba u usta. Pa je izbegavao poslove i muvao se oko sudnice i hana. Ni u čemu nije uživao koliko u dočeku i ispratnji Turaka.

On se oseti sam, ostavljen i od boga i od ludi. Sam usred prirode pune života: kod neba — bez neba, kod boga — bez boga, kod onolike roditeljske i bratske ljubavi — bez ljubavi!

On se oseti sam, ostavljen i od boga i od ludi. Sam usred prirode pune života: kod neba — bez neba, kod boga — bez boga, kod onolike roditeljske i bratske ljubavi — bez ljubavi!

Čibuk mu ispade iz ruke, a u odaji se začu lako hrkanje... 8. GROM IZ VEDRA NEBA Osvanuo je 21. juli. Po samom jutru videlo se da će dan biti veoma topal.

Gospode!... Ti mu budi prijatelj!... Ti mu budi razgovor!... I pogleda na nebo. Jedna zvezda prelete preko plavog neba, pa se čak tamo negde ugasi... Ona prošaputa: — Za grm, druže!... Bila je uverena da je to Stankova zvezda...

Ona nije naličila na majke i seje ranijih vremena. Celo pokoljenje kao da je s neba spušteno. Ako bi hteo potražiti ko podgaji to koleno — Mučio bi se uzaludno!...

6. KRUŠKA RADI Prođoše tri meseca. Nastaše dani pozne jeseni. Suri oblaci više se i ne dizahu s neba; drva ogolela, jedva ovde-onde vidiš po koji žut listak kako leluja tužan i usamljen...

Krunija sede na krevetac. Ona još nije ni pojmila; nije mogla pojmiti sve to što je došlo nenadno, kao grom iz vedra neba. Obe ćutahu. Krunija se zagledala u usne Jeličine, koje su igrale od ljutine...

Tek im saznaš jedan brod na kome prelaze, a već ti javljaju za druga dva!... To je bila borba između neba i zemlje, borba bez odmora i prestanka. Stotinu puta razbijeni, poturčenjaci zaklinju se i sto prvi put.

Ozlojeđenje na obe strane... Pala tama od neba do zemlje. Nije tama od boga poslana, Već od silna praha i olova! Surep unese Stanka u šarampov...

brižna čela što dižu oči k nebu, i na onim zboranim licima vidim kako se mole, a ne nadaju se ničemu ni od boga ni od neba!... — Ne govori tako, pobratime! — mahnu rukom Zeka. — Ne bih, da me ne tišti ta nevolja!...

Dučić, Jovan - PESME

Glas njezin beše kô muzika tuge: I zato mišljah, u slušanju mnogom, Samo na prošlost, na jeseni duge, Na hladna neba, i na tužna zbogom.

SUNCOKRETI U tužnom oku suncokreta, Što nemo prati neba bludnje, Tu su sve žeđi ovog sveta, Sva nespokojstva i sve žudnje.

Sva koplja jutra duž neba, Sva platna dana po dolu... A obed od vina i hleba, I lampa, još na mom stolu... Da li je mogao proći Moj prag u

Znam, čuva bezglasna žica Sve zvuke neba i sveta, I crna ponoćna klica Sve boje sunčanog leta... A strašna međa šta znači, Što deli pokret od mira?

SEME U brazdu bacih seme kedra, Te nepobedne svete srži, Kojeg u svodu neba vedra Nit oluj sruši nit grom sprži.

Na pesku moga vrta, Razliven sav u zlatu, Po sunčanome satu Jedan zrak s neba bludi: I ravnodušno crta Put zemlje i vek ljudi.

Taj znak što mrkne i što sjaje, Taj govor neba rečju tamnom! Dokle će ići i što traje — Ta gorka igra sunca sa mnom?

PUSTINjA Divovi sunca, kao vetri, Prolaze ovud s neba vrućeg, I minu gorke reči dve-tri Proroka negde vapijućeg.

Dva apostola tud su minula S porukom sina čiste Marije. Kraj reke zrače beli krinovi, Pada snop zraka s neba sredine: I sja oreol večni i novi Jagnjeta što gre preko ledine.

Noseć u šaci pregršt sunca, U zenicama neba komad, Sići će najzad sa vrhunca Taj astralni i večni nomad! Kao u sjaju novog dana, Dirnuta krilom vetra blaga,

Još sa crnih trava Duva tamni vetrić. Kako strašno ćuti Proleće u noći, proleće što spava... A iz bledog neba u toj nemoj tmini, Često kô da tiho crni sneg povrvi. Kakvo kobno veče!

ovoj ljubavi gorčinu, Lepotu i tajnu; mračna sumnja moja: Sav prostor i užas; kob i očaj: njinu Svemoć; zadnja suza: neba sedam boja.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

pustoš, beskonačnost, i samo kao da se tamo čak u dnu, u strani, jedva primetno, nerazgovetno opaža jedan krajičak neba Svi smo ćutali. Pomoćnik je prebacio nogu preko noge, cupkao, gledao u tavan i namestio usta kao da će da zviždi.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

pun vode, koji se nikad ne prazni; jer taman da presuši, a ono po bečkerečkom Velikom kalendaru udari blagoslov iz neba, i jendek se napuni opet kao što je i bio, i nudi i mami na uživanje i danju i noću.

Grom, pravi, formalni grom iz vedra neba. — Brzo, gospodine, brzo! — žuri ga Arkadija i poleti na vrata natrag crkvi, a pop Spira za njim.

sprema na nešto veliko i odvažno; a za to su taman dovoljne i one sitne zvezdice koje svetle i švaderski žmirkaju s neba amo dole na zaspalo selo i budnoga Šacu u njemu, koji se žurno uputio, pa najedared zastao.

ponoći, kad sve selo, pa i sam Nića bokter, spava, kad je noć tako lepa, zvezde tako lepo žmirkaju s tamnoplavoga neba, i krv ključa i kipi u ova dva budna zaljubljena stvora?!

nije znao ni slutio šta se iza brda valja, ni pop Spira, ni popadija mu, — zato je sve iznenadila, kao grom iz vedra neba, ta novost.

I Mitrovdan je tu, tek što nije svan’o. Nestalo onog vedrog i nasmejanog plavog neba, pokrili ga sivi oblaci koji se povazdan gone, stižu i prestižu.

je i prelistavan jednako, i tako je današnji sjajan i obilan ručak, kojega su svi gosti i pulgeri pa i beamteri do neba hvalili, bio rezultat udružene teorije i prakse — teorije jeromonaha krušedolskog Jeroteja i prakse gđa-Sidine.

— reče Rada blaženo, baš onako sa srca, pa zavali šeširić i zapeva. Ode glas visoko do neba i daleko se razli, misliš preko cele ravne Bačke!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Ta je zadušnica najvažnija jer za nju vele: da se onda mrtvi, cele zime do tada zatvoreni gore, na nebu, puštaju tada s neba te da onako željni, gladni, siđu u svoje grobove i iščekuju da im toga dana njihovi živi, dođu na grob, prepoju ih,

Tada ne peva, već viče i igra, igra, spram mesečine. Čak i kad se mesec od mutna neba ili oblaka ne bi video, on bi opet k njemu u pravcu, u kom bi se nazirao kroz oblak, išao, lutao.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Kako joj lepo stoji taj plavi krin na prsima spram belog lica: parče neba spram bele zornjače. Kad ljubičicu bere, tiho no iz srca popeva: „Ljubičice ja bih tebe brala, Nemam dragog, kome bih te

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

A u bateriji, koja se odmarala, vladao je onaj mir smrti i samo se čuli oni fini šumovi noći. „Neba mi moga — mislio je Jurišić koji nije mogao spavati — sav mu je izgled čoveka koji je stalno u snu čulnog života; i

ovo, ovaj nov, neočekivani rat, čiji se kraj i rasplet ne može sagledati i koji ga sa one visine idealnog i mirisnog neba, ponova baca u krv, u rane, u smrad i pakao, možda u smrt. Pa šta?

Još jednom Hristić se obazre oko sebe. Svud je bilo mirno, krvavo, zamišljeno, mrtvo. Na kadifi neba drhtale su zvezde.

Eto, stešnjen sam ja ovde među ovim stenjem i pećinama, te sve manje mogu da vidim jer i neba dovoljno nemam. I skučen tako bez neba i vazduha maglovito osećam da sve ovo šta mislim nisu prave misli nego neka

I skučen tako bez neba i vazduha maglovito osećam da sve ovo šta mislim nisu prave misli nego neka priviđenja misli, i da ova moja mesožderska

je sa tom dušom, širokom, prostranom i svetlom, jurio, jurio, jurio u susret onom jasnom i milom plavetnilu svetloga neba. VII.

„Gle — pomisli Jurišić pa se najedanput zverski zgrči — tako mi neba i svih zvezda, tako mi moje propale prošlosti i tako mi moje crne budućnosti, ovog sekunda, ovde na ovom mestu, javlja

Afrika

zaokružuje pristanište skoro je od purpurnog Nekoliko majušnih kućica obojenih zeleno na ovom purpuru, između plavila neba i indiga mora, raduju neobično.

17 „ Dakar. Jedno veče puno uzbuđenja. Pred njim dan vreo koji upija svu plavu boju neba i mora. Sve je u belim isparenjima. Jasno se vide tela riba, koje lete ispred broda.

Svi su se oni stapali sve više u opšte biserno i ugušeno plavilo ovdašnjih ptica, neba i dalje pučine. Čitava gama sve treperavijeg, sve golubijeg plavila, sve bleđeg, nizala se na ovom arhipelagu, čija su

Kao nekad u Napulju, na Kapriju, kad sam ručao u Kafe Panjoti, iznad pučine koju je plavilo uzdizalo do neba, ja sam i sad sebi govorio: „Gledaj, gledaj pažljivo ovo, jer ćeš, ne zna se zašto, docnije u životu govoriti: To je

Mnogo ljudi izležava se bez odela po urođeničkim dugim posteljama ispletenim od trske. Njine tamne oči pune su plavog neba koje se gasi.

Tek kad se pogdegde grane akažua rastvore iznad nas, i sve što je zaparno raziđe put neba, vidi se veličanstveni svod pun zvezda i mesečine. Milioni zapaljenih mušica penju se plamenim stubom u visine.

Ova ubistvena svetlost oblačnog ekvatorskog neba uništava fotografske ploče ostavljajući po njima nerazumljive krugove.

Ni sa jednim nisam vezivao svoju misao. za nova neba i nove zemlje, i nikada me niko nije ostavio ovako nasred druma po čijoj se sitnoj crvenoj prašini jasno vidi trag

Njihova tamna tela u žutoj visokoj travi, ispred dalekog plavog neba, čudno izgledaju. Slikamo se sa njinim drvenim bubnjima, dobošima od kalbasa, zvoncima. Kupujem jedan čudan bubanj.

Pošto je nad nama velika svetlost neba noći, gde su međ zverima jedna druga skorpija, jedan drugi medved i lav, i jedan drugi bivo i ovca izmešani sa bolom,

bivo i ovca izmešani sa bolom, mučenjem, legendama i tragedijom čovečanstva, ja sa strašću odbacujem razlike između neba i zemlje, između stvarnosti i ideala.

Evo zvezda po zemlji, otelotvorenih, ogromnih, mekih, vrelih, punih zadaha. Mi im vidimo još samo oči, koje su duh neba i prostora. Njima su osvetljene planine. Južni Krst koso je poboden iznad šume.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Pošto ga je feldmaršal‑lajtnant dočekao tako, ni Garsuli nije imao obzira prema njemu i predade mu pisma kao s neba pa u rebra. Bio je to strog ukor sa najvišeg mesta i Garsuli je znao šta piše u tim pismima.

leđa, kao da se prašta, i vide, u pozadini utvrđenja, forove, topove, tornjeve Temišvara, kao prilepljene na plavetnilo neba. Ulevo, u daljini, nazirale su se palisade, i šumica bagrenja, i u njoj selo Mahala.

Iza njih, u daljini, i on je video red jablanova, a zatim plavetnilo neba, ali to je kod njega budilo samo tugu. Sunce je bilo odskočilo, ali on je znao da ga neće gledati, kako odskače, još

da je na njegovu komandu i ta beskrajna, zelena, utrina postala nepomična, i red jablanova u daljini, ispred plavog neba.

Smejao se živini, što trči na zrna, kao da su s neba pala. Kad je ispraznio šaku kukuruza, počeo je da im stresa duvana i smejao se živini, začuđenoj čime je nebo hrani.

Ukaza mu se Cer, u srebru proleća, zatim u zlatu jeseni, sav u plavetnilu neba. Čak mu se, iznad njegove Servije, ukaza i Austrija, a carstvujušča Vijena, kao crn oblak, i, u njemu, mrtvačka glava.

Neprijatelji serbskog naroda premestili su ga u Saksoniju. To je bio za sve serbske oficire u Beču, grom iz vedrog neba. Gorke suze, i ogorčene psovke, gutale su se, među Srbima, za Bestuševim.

– čiji je brat bio svemoćni kancler u Petrogradu – pogodio je te nesretnike, i njihove familije, kao grom iz vedrog neba.

Isakovič tada dožive nešto, čemu se nije nadao, a što je bilo opet neočekivano, kao grom iz vedrog neba. Čemu pokušavati protumačiti ono, što se protumačiti ne da. Reč otrča, kroz te mračne hodnike, od usta do usta.

beše sakrio, pod crne, kožne, arnjeve, kao da se bojao da ga oči gospože, Evdokije, od koje je bežao, ne sagledaju, s neba.

Velika, ogromna tišina, do neba, bila je ta suprotna obala, sa svojim baruštinama, i dalekim, plavim, brdima i planinama. Ogromna, tužna, praznina.

A njegova supruga, pri samom pomenu da je njena ćer namenjena, od Boga, kapetanu, vrišti do neba. Pored sveta čoveka, koji je prešao šezdesetu, i sveta kako ga čovek zamišlja, kad još nije uzeo ni četrdesetu, ima

Teodosije - ŽITIJA

A kada ovi videše kako se starac sa ljubavlju za njih brine, srcima svojima umiliše se, pa mišljahu da će ih oganj sa neba pojesti ili da će ih zemlja žive progutati ako pomisle što lukavo prema njima.

Inače Ilija i Jelisej, i pre ovih Mojsije, nisu nam u ovom za pohvalu. Jer prvi, molitvom skinuvši oganj sa neba, dva pedesetnika s ljudima sažeže, i tri stotine sramnih proroka kao bogoprotivnih sam nožem zakla, i pre toga rečju

velikoj, smatrajući to za gnev Božji, govoraše da se od njih okrenuo njegov sveti otac Simeon, i očekivaše neku kaznu sa neba. Pomišljaše na greh svoj i ispitivaše savest.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ukidanje Vojne granice 1871. godine za Ličane je bilo grom iz vedra neba. Pošto su se otreznili od dinastičkog i vojničkog pijanstva, videli su da im je zemlja jako unazađena, da nemaju

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Slavna je to pijanka bila. Toliko su šlje- mali nekakvu ljutu rakiju da im se najzad učinilo kako im s neba namiguje mjesec, pa su istrčali u dvorište i stali da viču: — Hej ti, silazi ovamo da te častimo!

Sprijeda ima glavu, pozadi rep, noge su mu dugačke do same zemlje, a kad legne na leđa, onda mu nisu do neba. Sivi džak liči na svaki drugi džak i po tome ćete ga najlakše prepoznati.

Rđa jedna poljska, penje se na džak baš uz moja leđa. Uh, uh, kako to golica, kako to škaklji, prosto bih skočio do neba! — Ne bi bilo zgorega da ga progrizemo — reče vodeni miš. — Tako ćemo najlakše saznati šta je unutra.

— Oho-ho, mijau! — protegnu se on koliko je više mogao, a toga istog trenutka proletje preko neba jedna zvijezda padalica tako da se mišu učinilo da je istegnuti mačak zagrebao šapom samo nebo.

Mačak lav jede mjesec — Nasmijana kruška — S neba padaju mačke Glomazan, težak i zlovoljan, primicao se Kruškotres Kukuruzović velikoj krušci.

Miš uplašeno strugnu natrag u rupu i promuca pun jeze: . — Lijepo smo, bogme, počeli! S neba sipa čitava tuča od mačaka! Gle, alaj tutnji! Smak svijeta, gotovo je!

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

Ni pet para se ne daje za nas sirote aždaje. od akrepa nema ništa, Ni posla za čudovišta. Sva strašila ispod neba ostaće bez kore hleba.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

gotike i baroka, sa čitavim čudom kulica na krovu, izgledala je kao kartonska maketa utisnuta u nežno plavu svilu neba.

Sedoh na prugu i zagledah se u Karanovo. Izgledalo je kao ljupka kopija samoga sebe iscrtana na nežnoj svili neba. .Gledao sam ga kao da se opraštam. Opraštao sam se, u stvari.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Brat je gleda kako je obučena, ježi mu se koža. Juca mu izgleda kao s neba kakav duh u ženskom obliku. Jedva može da poslovi.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

uzvicima, u noć, kroz bela vrata, kroz koja se dostizalo do šuma, brda, svetlucanja iznad varoši, beskrajnog, zvezdanog neba. – Treba da bude katolik. Zar je moguće da to ne bude, kad je to i carica? Lepa Carica.

I kad bi zatvorio oči, video bi bledu njenu kožu i grudi njene i oči krupne i modre, boje zimskog, čistog, večernjeg neba, koje ga nikad ne pogledaše mutno.

Ali mu taj znak ne dođe. Ona ga gledaše svojim lepim, modrim očima boje čistog, zimskog, večernjeg neba, mirno, kao da su se nad njima sjale zvezde.

Noći pune trava, tame u šumi, žbunje sa divljim, crvenim plodom, žubor voda, a naročito svetlost neba, zvezda i sazvežđa, prolazili su nad njom, kad se sećala na prve godine sa mužem.

Nad ostrvima, međutim, na dnu neba, bilo se otvorilo veliko plavetnilo, u kom se jasno pojaviše, iz svetle i vlažne večeri, minareti i bedemi Beograda.

Kreket žaba, oko kuće, započe da huji i brekće Veliki, svetao komad neba bio je osvetleo i jedan zid u izbi, u kojoj se prevrtala od dosade i očaja, skoro plačući, gospoža Dafina, izgubivši

Kroz nekoliko dana već, ona je znala, po boji vode i vrbaka, koji je čas dana. Uveče, znala je po boji neba i obliku oblaka da tačno nasluti vreme za sutrašnji dan.

što beše uveliko zapupelo, i toplotu po vrhovima brda, a uveče, pri svlačenju i leganju, veliko, nedogledno plavetnilo neba, između raznih zvezda i sazvežđa, koja su redom dolazila u četvorokut njenog prozora i tamo jedno vreme stajala i

Čist sjaj plavog neba ukočio mu je oči, tako da je ostajao dugo, nepomično, zagledan. Tad, kao i njegovim ljudima, prvi put mu dođe misao i

Gleda, kao da je s neba sišla. Dođe joj smešan i zato poče i ona da ga posmatra, kao što se posmatra, iz prikrajka, mače, kad mu se baci

Uspaljen i izbezumljen, dočekao je kao glas s neba vest, u početku jeseni, da se priprema napad na Turke i da će Princeza putovati u Temišvar.

dva reda crnih, čađavih, oštrih krovova, napuštenih i nepomičnih, među kojima se video tanki mlaz zaplavelog neba i, na njemu, zvezda Danica.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

kad nameri da se vrati, uzme busen zemlje i baci ga za njima izgovarajući u sebi tri puta: „Koliko ova zemlja daleko od neba, toliko od mog djeteta svako zlo i nesreća, pogan i plač.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

car i carica ili konji carevi, tim putem sme proći sebar i vlastelin samo pošto se još jednom javi prolećni grom s neba, samo pošto još jednom padne inje i njiva se mraza zaželi.

Za seljake brankovinske, za njihove psovke, za kritiku njinu koja ne bira gde će pasti, koja zvezde i sunca s neba skine, koja razveje oreole sa svetaca i sa vlasti; za političke kombinacije nikle kraj lampeka u mirisu džibre i

zemlju, za slovo ljubve, poeziju ljubavnu njenu, za madrigale vodenog cveta, za svadbenu pesmu belog granja, za julskog neba zbirke soneta, za pesnika koji voli i sanja, za kosa, za slavuja, za njega, za svakoga koji je pao nemilosti -

Šta su sve negdanje smrti-pešaci koje su putovale od neba do zemlje po sto godina, koje smo ponekad i umolili, prema smrti koju bog zemaljski za čas tili, bez oklevanja, na nas

doba juna koje pogode prvo čobane, i prvo sebarske pšenice spale, prema nepravdi zemaljskih bogova koja i iz vedra neba bane među nezaštićene i među male.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

«, a neko drugi mu gurao ključ u stisnutu šaku da ga povrati, dok su se sa neba rušili slapovi obojenih raketa. A onda se igranke lagano povukoše sa ulica i trgova u napuštene vile i gimnastičke

Ipak, ponosni smo jer čujemo iz kutije kako nam iznad glava grme »čuvari našeg slobodnog plavog neba«. Onda se jednoga dana, u uličici preko puta Starog dvora, otvara izložba elektronike.

zidova — sve to i još mnogo drugih stvari proleteše kroz glavu sirotog Bel Amija, dok je onako raspet visio između neba i parketa čitavu jednu večnost, a možda i duže od toga, sve dok mu se prsti sami od sebe ne rastvoriše a on tupo pade

u daljini videli plavičasti venci nekih udaljenih planina: nigde ničega — ni čoveka, ni žene, ni psa, ničeg sem sunca i neba koje je bilo toliko plavo da je prelazilo u tamnomodru 6ojy mastila.

Ljudi su se promenili, ali ravnica kroz koju se vozio ostala je ista, nepromenjena. Isti odnos neba i poorane, podatno rastresite, masne crnice, koja se puši očekujući da je prekrije noć. Njegova zemlja. Zemlja. Zemlja.

Matavulj, Simo - USKOK

Kad sunce stiže do pola neba, jedan se probudi, sjede i, onako trapovijesan, pogleda po družini, pa na nebo, pa se prekrsti i ustade.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Lolastije lole nema ispod neba: pojeo je više batina neg' leba. Krečio je pero, propise je dero, Knjige nije čuvo, već se njima grudo.

„Prirodne” spojeve i dodire reči on prima kao blagodat s neba, kao radosne sugestije, kao gotov materijal koji se pesniku sam od sebe nudi, i trebalo bi biti samoubilački

Pogledajmo zajedno; navešću nekoliko odlomaka iz vaših sastava: ...U beskrajnom plavetnilu našeg neba, na modrim talasima Jadranskog mora, uz granit kamena međaša i svuda širom slobodne domovine, budno stražarite vi,

Iza nje smo mi, naše njive rodne, oblaci našeg neba, naše samoupravljanje, naši rezultati i brojke... ... U Kragujevcu gradu Srbije, bila sam ti na grobu đače..

Milićević, Vuk - Bespuće

Oblaci se razmicali i cijepali. Pomaljalo se oprano, čisto plavetnilo neba; sunce odsijevalo u lokvicama vode; osjećalo se nešto bezazleno, s mnogo dobrog, djetinjeg osmjeha.

I on kasnije sjede blizu nje i oboje gledahu na prozor o koji udaraše i lupkaše kiša. Vidio se komad sivkastog neba. Granje je grozničavo drhtalo. Kroz okvir od prozora curio je mali mlaz vode u sobu.

Pa kad kiše stadoše, ispod sivog neba ostade sam oštar i suh vjetar, koji zamrznu vode i ocrveni uši i noseve dečurliji koja deraše brukvicama potkovane

Radičević, Branko - PESME

Da li odozgore S neba amo dođe, Da li mimo dvore Moje mile prođe? Valjda moju milu Vide prevesela, Pa bi meni silu Govoriti tela,

„No kad vijar strašno dune, Nebom tresnu plai gromi, Kad iz neba kiša grune, Vrelo nadme, most polomi, Nigde stana, voda svuda, Kud ćeš onda, dragi, kuda?

Ujedanput jarko s' sunce diže, Pa za časak nasred neba stiže, Kako stiže, odma silno planu, Pa travicu zelenu preplanu, Klonu drvo, klonuše cvetići, Iz oblaka popadaše

(1844, jan.) ĐAČKI RASTANAK Nesi, breže, čudo ti za oko, Ne dižeš se do neba visoko, Nesi gora umilnoga latka, Kad ko šeće da je šetnja slatka, Ni se voda sa kamena sliva, Kad ko legne da

ogledalo, Iz početka od grane do grane, Od drveta jednog do drugoga, Dok je smelo setiti se strane, Setiti se neba visokoga, Dok je moglo krila svoja laka Nebu dići tamo pod oblaka, Pod nebo se digô tić i sada, Al' veseo nije kô

Al' na slavu Turkom lošu, Jer im slomi pusta krila, Sruši Drini u dubinu Onu strašnu orlušinu: Vi zvezdice našeg neba, Što sijaste kô što treba, Zvezde trepte, zvezde sjaju, Ali danka još ne daju, Đorđe dođe, sunce granu, A Srbiji

ni paripa, A pešice rđavo se đipa, Po ravni će biti dosta lako, I po brdi ajde kojekako, Ali kako da se latim neba?

Pomoz', Polo, ti sada meneka Pa ma posle ja morô tebeka. Tek što ovo bija izustio, Al' već Pega s neba se spustio, Dok dlan o dlan, do meneka stiže, Meni s' kosa od miline diže, Pa dovati s glave šušljajicu, Pa je lupi

Na Kosovu sreća salomila, Na ovi je kamen se vrletan Odonuda dovukao sjetan, Pa je ovde krila obadvoja Blizu neba izlečio svoja, Sa neba i rosom zalivao, Munjom vitom krila zavijao, Povratio zdravlje i veselje, Pa udrio u bojeve

Na ovi je kamen se vrletan Odonuda dovukao sjetan, Pa je ovde krila obadvoja Blizu neba izlečio svoja, Sa neba i rosom zalivao, Munjom vitom krila zavijao, Povratio zdravlje i veselje, Pa udrio u bojeve velje, — Oh bojeva donde

Bože, Bože, do neba ti fala! Eto amo idu deca mala, Tek što majka od sise odbila, I pustila iz svojega krila, Pa već, brate, taki

Ta da ti je bilo pogledati Kada stade travicu motati, Bi rekao i bi se zakleo Da on nigda neba ni video, Već odrastô amo u ergeli — Ali dalje, ko slušati želi.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— i tamo, kanda, ima svijeta, šuplje je ispod neba. Ima, ima ... Hoćemo li dolje? Pošlo bi se, rode moj, ali kako ćeš zaboraviti sve ono što si ostavio širom podgrmečkih

— Kamarat! Otme ti se to tek onako, s onim dubokim srećnim uzdahom kojim kazuješ da si narastao do neba, da si stigao do posljednje mlake loge u ovoj noći, da si takao tvrde prste cure žetelice.

Lov nam nije pošao za rukom. Nemilosrdno oprezne, ptice su panično sunule u budnu okatu pustoš ljetnjeg neba, koja nas je grubo odgurnula s malog tavanskog prozora.

seljaku se, bar za jedan svijetli trenutak, učini da bi jednom nekud vrijedelo otići kad je već tu put i šuplje ispod neba, a Cigo, opet, zažali što nema svoga krova, kad ćeš ponovo, kadli-tadli, upasti u vjetar i mećavu.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Iz čaršije, sa ulice, dopreše glasovi pesme, zurle i bubnjevi. Iziđoh i stadoh na prag od kujne. Mesec beše nasred neba te ne beše velikih senki. Larma, pesma i svirka sve se više približavaše i ječaše.

Na istoku ocrtavahu se bregovi i bila planinska, odudarajući od tamnorujna neba, na kome trebaše da iziđe mesec; a ispred nje, po reci i putu, dizahu se visoke topole i guste vrbe, te u ovoj tamnoj

sebe koliko toliko umirila, opravdala, diže se, pa gledajući u osvetljenu okolinu, prateći mesečevo jurenje preko čista neba, poče da se krsti, metaniše, šapuće molitve od zlih duhova, napasti i nečiste krvi...

Mita poče, ali malo. Samo gutljaj. — Ne mogu više. — I okrete se, zagleda opet u noć, u mesec koji sad beše nasred neba i isto onako veselo poigravajući osvetljavaše ozgo sve, jasno trepereći.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Na dedova TVOJI(H) narod dragi. Na Serbiju bednu, i na Bosnu Koje trpe rabotu nesnosnu. Budi podoban neba, Gospodaru, Diko sveta, PRESVETLI CESARU!

Eto ti tvoj posao! Pak hoćeš da ti bolji posle mene dođe. Aj, aj, moj Horvaćanine, vidiš li što primisal neba čini! Poslati takoga koji će ti haka doći: i opet ti j kažem da nisam se ja za te molio, gore bi prošao.

Kostić, Laza - PESME

pope se starac po trošnim stepenma, i opet nasta tišina nema. Tišino moja, čedašce neba, ala si mila, ala si lepa, ispod sastanka noći i dana kada te budi zveket đerdana, na mekih grudi, sa grla meka kada

Osmehnu se kralj Ramsenit, osmejak mu brigu vida, kô oblake s neba sunce sa čela mu bore skida. „Neimare Minadire! Ja i nako nemam sina, tebe voli moje dete, — kraljević si od Misira!

„Hoćeš da ti kažem pravo? U meni je bog i đavo, divan đavo kâ i bog: ispod neba tvoga čela snela mi je vrela žela zrak bogovskog oka tvog; a vladalac uđe mraka iz oblaka uvojaka u zanosnu moju

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Ali kad se u nekoga useli zlo, onda tu ne pomaže ništa. Možeš slobodno zvijezde skidati s neba, i metati mu krunu na glavu, ne možeš ga napraviti drukčijim nego što je.

Kad tamo dođem, a to ono palo na vlažno mjesto pa uzraslo do neba; te ja uz njega hajde na nebo. Kad se gore popnem, a to moje proso uzrelo pa ga bog požnjeo i umijesio od njega hljeb pa

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

DOKTOR (Manojlu): Povtoravaj često i upisuj u knjigama mudrost koju sam ti raščlenio, pa ćeš doći do 24 predjela neba. (Otide.) MANOJLO (krsti se): O! O! O! da čudna čoveka! ISAJLO: Jesam li ti kazao? MANOJLO: Oće da me penje u nebo.

Sad mogu i ja kazati da ćemo otići do 24. predjela neba. ŠALjIVAC: Gdi je taj 24. predel neba? MANOJLO: To samo doktor zna. ŠALjIVAC: Je li kod kuće, da mi rastolkuje?

Sad mogu i ja kazati da ćemo otići do 24. predjela neba. ŠALjIVAC: Gdi je taj 24. predel neba? MANOJLO: To samo doktor zna. ŠALjIVAC: Je li kod kuće, da mi rastolkuje? ISAJLO: Nije.

DOKTOR: Ačeća oštroumija nemaju mesta kod čoveka željnog za nauke. Ostaje sad pokazati šta su predjeli neba, klimata. K prvom predjelu neba prinadleže sva mesta pod ravniteljem.

Ostaje sad pokazati šta su predjeli neba, klimata. K prvom predjelu neba prinadleže sva mesta pod ravniteljem. Za ovima, ona na kojima razlika između najduži i najkraći dana nije veća od

Za ovima, ona na kojima razlika između najduži i najkraći dana nije veća od jednog sata itd., do 24. predela neba. MANOJLO: Aa, sad znam, šta je 24. predjel neba. Samo ne znam zašto klimata. DOKTOR: Ko klimata?

, do 24. predela neba. MANOJLO: Aa, sad znam, šta je 24. predjel neba. Samo ne znam zašto klimata. DOKTOR: Ko klimata? MANOJLO: Vi ste kazali predjel neba — klimata.

predjel neba. Samo ne znam zašto klimata. DOKTOR: Ko klimata? MANOJLO: Vi ste kazali predjel neba — klimata. DOKTOR: Vidim da za tebe nije ovo, zato ću preći na blagše stvari. Proizvod znaš šta je.

ŠALjIVAC: Zato će vam i podići pametnice ka desetom predjelu neba, da vas krunoše i blagosovi. DOKTOR (Putniku): Eto kako je opastan čaušluk; zemlja se može navrnuti, a on nikako!

DOKTOR: Pa ko tako govori? ŠALjIVAC: Zar ste zaboravili kako su velike klipe načinjete do 24 predjela neba. DOKTOR: Uu! Kakav je to jezik?

Sad bi rad znati, kakvog su stvora intriganti i pritvorice, koji nam laži s tako nevinim licem prodaju, kanda je s neba skinuta istina. Moj komša kanda nije iz ovog reda, jer se jako obazirao; ili, može biti, da je novajlija.

Lalić, Ivan V. - PISMO

o budućem letu: Za usud svakog lista jedna crta Svedoči oblik: semantika kapi Sadrži oblik budućega vrta Il praznog neba što blista i vapi.

2 Ja usnem pored tebe tek kad zora Zapara noktom dno neba kroz grane — Pa znam kad sanjaš, znam i kakav san je, Da li paslika vrta ili mora.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

— Stvarno, a koliko vaša ordinacija ima kvadratnih metara, doktore? — bubnuh s neba pa u rebra. — Osamdeset i dva kvadrata. Zašto? — A znate li možda napamet broj svoga računa u banci?

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

O SVETOM SAVI 197 *** 200 MALA PUSTOŠ POD NEPOJAMNIM POJMOVNIKOM BEOGRADSKOG NEBA 201 *** 202 SVETILAN U ZNAKU SVETLOSTI O SVETOM ĐORĐU 203 U TESNOM SKLOPU KONDAK S FIGUROM ČASNO JE BITI Časno

Strop se kruni, seni kruže. To se negde smiče uže. Ludnja li je ili zbilja: vaza, okno, stručak smilja, iza neba detelina, grah u cvetu, čuda ina, i čunovi od biljura u brujanju teških ura? III Spadne knjiga na tri retka.

Iz vode blesne nebesko ostrvce. II O rani sjaju neba što se hvata, održi milost dok se neboplava u vodi gleda s puklog nedohvata i spira rumen s Božijeg kristala;

o rani sjaju neba što se hvata, za plavet tvoju nema poređenja, već čitav rečnik tek je trina trenja, od čije sile iluzija vlata i

je trina trenja, od čije sile iluzija vlata i mreška površ jezeru u gori a ono šumi: Videlo otvori, o rani sjaju neba što se hvata!

Klopara točak klimavog ustrojstva. PETAK І Idejo mudra letenja i mresta, u nebu mora pune se dubine, okean neba, površ koja bleska, valovit šušne: Pevaj, ptičji krine, ugnezdi ljubav; ikri, riblja pastvo; umnoži, svete, množenja

IV U srcu gajim ljubav gostoprimstva, referat s lipe kada pčele rade a kuće retke, pusta domaćinstva. Ne žuri s neba, gordi vinograde, već grožđem kiše, dok me muči ulcuѕ, poškropi štedro ludost zvanu kupus.

Sa čelnih doba prosvetluca gleđ i vidno bude: lepo li se kob nad brežjem žuti dok zeleni žeđ i s iskon-neba glad se svetli. - Zob uznemirenja smućuje nam svest, drmusa zvezde, Mesečevu mlađ.

*** MALA PUSTOŠ POD NEPOJAMNIM POJMOVNIKOM BEOGRADSKOG NEBA Kafana „Marina“ nalazi se, idući s padine Dorćola prema Dunavu, u vrhu desne strane rečnog rukavca, uvučenog u kopno

Pod nepojamnim pojmovnikom beogradskog neba mlači se vazduh oko breza, kiseo od pivskih isparenja i nagoreo od pržene ribe.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

S drveta utom, hitra i laka, pred kuću skoči brbljiva svraka, zakrešta zlobno repati vrag: „Držte ga! Ua! S neba je pao! Čitave noći zvijezde je krao! Pogledaj za njim — blista se trag!

— povika svraka — Treba ga tući!“ „Pogađam ko je! — baka se sjeti, u dvore korak upravi svoj — Kradljivac koji s neba leti niko je drugi, već unuk moj.

Vi ste za skitnju njegovu krive! Zašto nosite unuka mog širinom neba zvijezdanog?! Sandale trpe batine mnoge i složno škripe: „Krive su noge!

„Sada ćeš poći ka suncu bliže!“ — reče mu Rudar i pijuk diže. Lovac kroz tamu ide bez glasa gdje šuma bujna do neba stasa. Tu ptica rajska na grani spava šarena repa ko duga prava. „Eh, to je poklon za malu lijep!

Zatvorim oči i odmah vidim Japru i šume, neba jezičak, i mlin, i Trišu, Tošu i Žuću, u psećem repu povelik čičak.

— povika Toša, i već bi da ga lema — I ja sam stigȏ do starih vrba, a dalje — ničeg nema.“ — A ždral će: „Nisam iz neba pao?“ „Otkuda ideš, vrag bi te znao!

Sad je umoran kako i ne bi, i njemu malko dremnuti treba, izamljeo je raznoga žita visoko brdo, do sama neba.“ I tu se deda za leđa primi, zastade časkom pa će ti reći: „I ja sam, kanda, umoran malo, valjaće negde zeričak

VIDRAN VIDRIĆ Vetar je svunoć pričao s vrbom, pustinjom neba mesec plovio, a Vidran Vidrić, lukava zverka, svunoć u reci ribu lovio.

Večito cima uzdama Sima. Ah, kad će zima? Jedino tada odmora ima. SVINjA: Jesenje doba s neba je palo, toviš se, krkaš, pribiraš salo, ovo je prava zemaljska sreća, noge sve kraće, trba sve veća, važna je samo

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Jedino što primećujem jeste da jedan od njih nosi nešto veliko i kao pleteno od trske. Vidim kroz to komad neba. — Šta je to što nosite? — Za hvatanje jegulja. — Imate jegulja u jezeru? — O, mi naročito živimo od njinog hvatanja.

Raspoznajem samo šumove pokreta pri skidanju vesala, pri iskakanju ljudi itd. Jedan se tamni čovek diže ispred neba i s rukom pred ustima dovikuje: — Ana-Marija, Ana-Marija! Jedan prozor se otvara na ostrvu: — Jeste li vi?

Zatim ostade samo plavilo vode, neba, i irealnost obala. Onaj što tera lađicu nije se još nijedanput okrenuo, tako da mogu zamisliti, ako mi je milo, da

Nailazim na čitavu grupu mladeži koja sedi na nekom zidu i pevuši. Ispred jednog dela slobodnog neba vidim dva-tri oštra, čarobna devojačka lika. Iza ostalih je u pozadini neka zgrada tako da ih ne razaznajem.

To je prvi put da je progovorila. Pokret njene tamne, oble ruke pređe preko neba upola rasvetljenog mesečinom što se nije pojavljivala.

Grad je ispod mene velika tamna masa, ali je jezero mnogo svetlije od neba. Mesec ima čudan oblik koji mi smeta; gledam na drugu stranu.

žuborenje kratkih talasa oko čamca; sada je i za moje uvo, i za celo biće: odgovor vode vazdušnim strujama između neba i vode. Između neba i vode postoji vazduh i on teži po vodi, nabira je.

Između neba i vode postoji vazduh i on teži po vodi, nabira je. On sisa vlagu iz vode, kroz vlagu projektuje mesec, duguljasto

Reklo bi se da je sve u prirodi novo i kao da je tek postalo. Sve ide tačno i sa zanosom i ovaj život zemlje i neba užasan je i veličanstven. U odnosu na život organizama, jer ga ovi ne mogu izmeniti.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Krišom nas pitaju pevači; ko je to bio na sahrani neba, ko svedoči da je večnost u ropcu? Rekli su još: ne u rušenju nego u pesmi treba provesti noć, a zorom će stići

Oči su knezu širom otvorene i traže u zanemelom svetu zrake svetlosti koje mostom preko neba il čunom ispod mora treba da stignu pre no što sutra otpočne bitka.

daleko na sever meć Slovene i seljake, dugo već hodim i smišljam pismo o tome šta se vidi ovde iznad zemlje pa do neba, korak po korak uz stepene dima: lebde tu glave i crkvice ko cveće bez struka, a dole samo sneg, sneg, sneg i

Jereticima se ide naruku i to mrtvim, a za mene ostaju spletke dvorske i teške grdnje s neba! KOSOVO Sad je to priča u gradu budala, a tad su poginula cara dva!

Kavga se zače i bitka je hram podignut brzo u ništavilu neba, dvojnika susresti s mačem treba da ne postaneš zemlja, da ne ostaneš sam.

srpska i udobrenje ponosimo se tvojom lozom i grobom Od prirode nema veće zablude kaže jedan glas pritešnjen između neba i mora: sav sjaj stvaranja je u njoj, i sva suprotnost bogu.

sam goreo vaskolik Mnoštvo je čulo glas i videlo: Mladenac i Reč sreću se u obliku novorođenja Štit je izveden iz neba i plamen je sišao mislen Taj plamen hvaljen i vaseljen Raspodela (u Bogorodici Ljeviškoj) Jedan kabao vina i kabao pun

*** Boga ti božjeg, šta se to s neba slama! Zar u poslednjem času psuješ? Uvek si pijan išao u bitku Ne ali pogledaj zastave ni vojnik ne može sve da

prodenut penje se ka vrhu moždine i zbija u redak crtež mozga čiji se napon više ne sagleda odozdo a sa neba jedva da neko gleda meka ga gone slova duž zavijutka jedino puž u svom kutku zna dalji put i naslov čitavog

se uspravlja trepće i zračnom svojom rukom rukovodno sledi pokret koji polazi iz vrata neće više da siđe sa neba i to je vrelina vrla vrhunac koji se boji pada ljudi se izmiču prave mesta za dragocen pad samo nagnuta svetlost

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

kojih štrče nakostrešene retke dlake, baterijski narednik je vršio pojedinačnu smotru prizivajući sve moguće svece sa neba.

Iz daljine se začu drhtav glas: — Blagosloven Bog naš vsegda ninje i prisno... Jedna zvezda prelete preko mračnog neba, ostavljajući za sobom trag, pa se i on istopi, a okolne zvezde kao da sinuše jače.

Neispavani i prozebli, mokrih nogu, stajali smo naježeni, čekajući naredbu za pokret. Zvezda jedna prelete preko neba, pa se izgubi u mračnom ponoru. — Sad je neko umro — reći će jedan od vojnika. — Kamo da je samo jedan...

— Na izvršenje! Otpozdravismo, a kada pogledah vojnike, učini mi se kao da nas žale. Crkveni toranj izgleda visok do neba. Još je pod udarcima i naše i njihove artiljerije. Ako ga ne sruše naši topovi, njihovi će sigurno.

A kroz prasak topova i grmljavinu neba, jedva se čuo drhtavi zvuk trube, pozivajući prednjake. Kao vihor, izletale su šestorne zaprege iz kukuruza, osvetljene

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

A znam, osećam da će se to drugom ili trećom prilikom sve iskazati. Pa onda?... O, ta valjda i Bog gleda sa neba na sirotinju !...

Grunu grom, pa se osu i razleže grmljava preko pocrnela neba... Kanu nekoliko krupnih kapi, za njima druge, češće... pljusnu kiša, prosuše se čitavi potoci iz neba... Gojko se trže.

Kanu nekoliko krupnih kapi, za njima druge, češće... pljusnu kiša, prosuše se čitavi potoci iz neba... Gojko se trže...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Trepetljika ne rodila! Uzaman mi trepećala, Od danaske pa do veka!“ 11. Porasla jela do neba, Savila grane do zemlje, Na granju lišće zeleno, Na lišću cveće crveno, Na cveće čele popale.

“ DODOLSKE PESME 44. Nasred sela vita jela, — oj dodo, oj dodole! — Vita jela čak do neba. Na vr’ jele b’jela vila. U krilu joj ogledalo; Okreće ga, prevrće ga.

I kudelju tankoviju, Oj dodo le! Moj božole! 46. Mi idemo preko sela, Oj dodo, oj dodo de! A oblaci preko neba, Oj dodo, oj dodo le! A mi brže, oblak brže, Oj dodo, oj dodo de! Oblaci nas pretekoše, Oj dodo, oj dodo de!

80. Povila se zlatna žica iz vedra neba, Savila se milom kumu u svil’na nedra. To ne bila zlatna žica iz vedra neba, Već to bila lepa Ruža od dobra roda.

80. Povila se zlatna žica iz vedra neba, Savila se milom kumu u svil’na nedra. To ne bila zlatna žica iz vedra neba, Već to bila lepa Ruža od dobra roda. Povila se zlatna žica iz vedra neba, Savila se milom svekru u svil’na nedra.

To ne bila zlatna žica iz vedra neba, Već to bila lepa Ruža od dobra roda. Povila se zlatna žica iz vedra neba, Savila se milom svekru u svil’na nedra. To ne bila zlatna žica iz vedra neba, Već to bila lepa Ruža od dobra roda.

Povila se zlatna žica iz vedra neba, Savila se milom svekru u svil’na nedra. To ne bila zlatna žica iz vedra neba, Već to bila lepa Ruža od dobra roda. 81.

“ PORODIČNE PESME 216. Visoka jela do neba, Široke grane podvila, Sve ravno polje prekrila. U polju mi je vinograd, U vinogradu džardini, A u džardinu naranča,

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Molim vas, hoćete li da mi obrišete leđa, ne mogu da dohvatim! Stalno bih plivala! Do neba bih, čini mi se, plivala, kad bi se moglo! BLAGOJE: Plivanje je najzdravije od svih sportova!

GINA: Samo da mu doturiš nešto toplo! BLAGOJE: Dobićeš flašu ljute! MILUN: Spremi, pa ćemo viđeti! GINA: Do neba ti hvala! (U dvorište se vraća Simka) BLAGOJE: Možda bi mogla nešto časkom da umesiš? GINA: Šta da umesim?

borbe, krv se sliva s točka na točak, brekću mašinerije koje rade na krv, škripe i okreću se svi zupčanici i točkovi neba i zemlje, kotrljaju se planete, krune i glave! A kod Čehova nalazimo ljude umorne od svega toga.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Nećemo ni pobedu ni sjaj. Da nam ponude raj, sve zvezde sa neba skinu. Da nas zagrle koji nas more, i njina zemlja sva izgore, i kleknu pred nas u prašinu.

Jednako ćarlija kao dalek vrt tragom mojim senka moja, puna žita i neba vedra, vrela kao jedra nedra tvoja. I dok mi se noću prepliću na ruci gole žene, i zvuci krvavih nakita

Desi se da se probudim, od noćna bliza neba plava, i stavim ruku na srce što kuca jako. I da se tad u mislima zanesem, i osetim polako, polako: da je mladost

Mostovi tanki zlatili se i sjali, ko meseci na reci sa neba pali. A kad ste prošle u svili, narod je klečo, i prašinom se vitlali stegovi i sveci.

Vetri će mesto mene kličući da jezde. U vrtlogu kamenja i neba pašće, krikom, u zavejane, mlade jele, i posuće im krila, dahom našim, što će se slediti u zvezde, negde...

I dok tiho zamagli noć, ulice pune seni, ja imam neba bezgraničnu moć, svi boli sveta skupe se u meni. Ko cvetići beli sa Meseca rađaju se po ulici deca.

I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao, nag, na dnu neba, opivši se zavičajem. I, tako, bez lica, na liku mi je senka jarca, trešnje, tica.

Fiezole, 1921. SERBIA Isplivah na groblju, u nesvesti, kao modar rak. Vaznesen u zelenom vrtlogu, iz bezdana. Sa neba je u svet oticala noć zvezdana, a Mesec, u tamu, spuštao svoj poslednji zrak.

Zelene, plave, rumene svile u vodi trepere sve do neba i teških surih brda iza nas. Početak je lova vrlo lep, dva broda kao da igraju, drže se parno i izvode krugove, dok

Sin jednog siromaha, proletera, zemljoradnika, Hercegovca, još nepunoletan, bio ga je skinuo sa neba, revolverskim pucnjima. Atentator je imao čudno ime. Sastavljeno od imena princa i arhangela.

Ogromne terase spuštaju se sve dublje, među jablanove u daljini, pred nebom. U vodama su komadi neba. Jedan labud, kojeg sam, na žalost, već upoznao iz pesama Manojlovićevih, iznenada izlazi na vidik.

Ja sam prešao preko njega, visoko, iz među duboke vode, dalekih brda, i beskrajnog neba, lak i prozračan i miran, prvi put u životu.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

“ — vazduh koleba Do kraja mora, zemlje i neba... Al začas samo... i mrak se gusti Na zemlju spusti. I pred strahotom Božjeg viđenja Što rumen lica s bledilom

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

— Pravi mudrac!... Retka pamet!... — povikaše veselo sa sviju strana, tvrdeći kako ga je sam Bog kao anđela s neba poslao da ih spase. Svaki bejaše tvrdo uveren u uspeh pored takvog vođe, da ga ništa na svetu ne bi moglo razuveriti.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

smrt bez vaskrsenja... jesen bez jarkih boja, bez poslednjeg oproštajnog osmejka ledenog neba... Čamotinja i tuga prodiru u dušu...

Sedeo sam tako dugo i nisam reči rekao, a oči mi bluđahu s kraja na kraj.... Dnevno plavetnilo neba sasvim se izgubilo, a mesto njega navuk'o se gust, crn pokrov, izbušen na milijune mesta oštrim i svetlim zracima

Ponekad tek preleti zalutao, gust oblak, ostavljen od svojih džinovskih drugova, promrda preko neba tamo i amo i zakrije svojom tamnom odećom tiho treperenje malenih sunaca, pa, potisnut snažnim vetrom, jurne unapred i

svojom tamnom odećom tiho treperenje malenih sunaca, pa, potisnut snažnim vetrom, jurne unapred i leti tako preko cela neba, preko beskrajnosti, ka' mis'o drage majke za udaljenim jedincem, ka želja mlade ljube za milim vojnom....

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

SPIRA: Ama, ostavi, boga ti, kakvo svetlo oko! Kako možeš tako s neba pa u rebra? SPIRINICA (izbekelji se na Spiru i krsti se): O, gospode Savaote! Da čudna čoveka, ne daš mi ni da zinem!

SPIRINICA (Spiri): Ama, ostavi me da govorim, kad sam već počela! SPIRA: Vidiš li sama da ne umeš, ti ćeš odmah s neba pa u rebra. SPIRINICA: O, gospode bože, da čudne napasti! Ama, sačekaj da kažem prvo...

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

GDE JE CICA Jutros rano kad je topli dan osvanô I sunce leno pošlo prema krovu neba, Rekla mama Cici: „Idi polagano Kod Mite pekara, kupi nam hleba...

Ne slušaj ni učenjaka, ni seljaka, ni Vuka, ni Onog s Neba: Ne piši kako govoriš, već piši kako treba! A kako treba, izmeđ Subotice i Peći, Jedino će ti Hadžija sa pouzdanjem

bar ne pati od nesna, Ali svojih prednosti nimalo nije svesna, A oni koji imaju i novca i znanja Očekuju, od neba, pohvale i priznanja!

(Orlu je živeti najmilije U dvorima Gromovnika Ilije.) I pošto nije gladan, On po sto puta na dan Zmiju baca sa neba Da je sačeka tačno gde treba. Sad u nebo, a sad nadole! (Gledajući, vrat sam ušinô, I srce me, zbog zmije, zabole.

za pastrmku iz vira, Za mrenu iz rečnog mulja, Za komad ovčjeg sira, Za čanak maslinovog ulja, Za komad zavičajnog neba U jazu kraj vodenice, Za krišku pšeničnog hleba I za čašu prepečenice!

DVORSKOG PESNIKA JESENjA ŽALOPOJKA Fenjer gori i psi laju i u nedra drevnih njiva Od večeri do razdanja sa neba se kiša sliva. Od pustoši i dosade zavesa se naborava: U kakav se to bezdan spustih u traženju zaborava?

Krov zavičaja, Mesečev tavan, Na njemu jarmovi, rogovi, Zatalasana visoravan — Kolibe, debla, stogovi, A rubom neba — bogaze Kud sazvežđa samo prolaze.

(Ili dvanaesto: hitnut visoko, kamen podbaci!) Nad rekom, u klinastom poretku, jato proleće, U uglu neba skupljaju se oblaci, I čovek, zagledan u daljine, polja i šume Sve vidi, a ništa ne razume.

Na početku sveta, kad su nastala tela nebeska, Sunce je krenulo preko neba, kamile preko peska. Kamile tapkaju i trepću, zvezde trepuću: Mesec im se, ponekad, pridruži u bespuću.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

biljnog sveta, ti stvorovi nemaju za hranu ništa drugo do opet žive organizme, ili ostatke od ovih koji im, kao mana s neba, padaju iz viših morskih slojeva.

Rakić, Milan - PESME

mreti treba, Bože, daj da umrem u jesenje noći, Nasmejan i vedar, u mladačkoj moći, Pod raskošnim sjajem septembarskog neba. Smrt je tako laka.

Satrven i smožden, u očima strava — Razjapljena usta, ali grlo nemi — Sam, jedina duša ispod neba plava, Sam na besnoj misli što u propast stremi! Tako vlada ona!

Proživesmo, draga, ispod mračnog neba Niz memljivih noći i plesnivih dana; Mučila nas sudba dugo, ko što treba, Zadala nam često neprebolnih rana.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

prvo perje nikne, on ne može više mirovati, nego svoje razmeće gnjijezdo, grabeć slamku jednu i po jednu S njom put neba bježi cijučući. Sve je ovo nekakva nauka!

Kakva vjera da se s ovom mjeri? Kakav oltar bliže neba stoji? KNEZ JANKO Efendija, ovako ti hvala! (podiže kapu) Lijepu ni iščita prediku: što tražili, ono smo i našli!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

To je dočekivano od svih krikom i urnebesom. Cigani do neba izvijali su zurlama. Marko im je bacao čitavu kesu novaca. Odjednom on đipi i pozva je. — Sofke, čedo, hajde...

Pandurović, Sima - PESME

na njenu mirisati kosu; Jer dane ove svršiti mi treba Predstavom živom sna mladosti moje; Jer Bog nam šalje utehu sa neba Kad sveta ovog potamne nam boje. U PROLAZU JUČE...

Za sve koje volim — bol i strava, Nemir živi; a njih možda trava, Mir željeni s neba čuva plava; Dok tog srca u zlatnoj samoći, Koje dosad nevolje su tukle, Ne pokrije veličanstvo Noći Razvejane

I ako život ovaj veo skine Nekad s ravnica, neba i bregova, – Ja znam da opet neće mi pomoći. ...Sećam se da je mirna bila soba S posteljom tvojom, moja svest bez

Vaj! što im sudba sve spram mene uze? Uporno, tužno žaljenje se javlja I jasno doba prolećnoga neba, Snovi i nade... i svi tako živi; Sreća se vidi... i sve se ponavlja... Hajd’mo! — Al’ kuda da nam sada treba?

Zar muka nije iscrpeno vrelo? O, kuku! kuku! svet zapeva celi; Zadrhta duša kao nebo celo; I masa zvezda sa neba se prosu Na tugu, jade, ljubav, sreću rânu, Na mrtvu dušu kroz jutarnju rosu.

kolo Što igra iznad groba moje sreće; I vaskrs svega što sam ikad vol’o Blista uzdanjem što me opet sreće Na pragu neba i groba. I struji Mladosti krv mi po žilama svelim; U mojoj duši pevaju slavuji Pod hladnim nebom oktobra i zime.

Nad grobom našim širiće se cveće; Poklopac neba sanduk nek nam bude; Bleštaće zvezde, k’o nadgrobne sveće, Nad rosnom zemljom naše crne grude.

Ogrn’o sam pokrov sreće ubijene! Korakom nemim ispod neba plava Išao sam hodom teških somnambula — To je bio tol’ko san koliko java: – Šetao alejom zaspalih zumbula,

vetri u šumama hore Horovima strašnim svih duhova noći; Kada moćni orkan teško more ljulja, Kad oblaci grme ispod neba plava; Kad buntovni poklič uzrujanih rulja Preti pâdom greha, nasilja i gláva.

Jer u tom nemiru prirode i neba I nemir se moje duše jasno zrca; Jer sa svakom bunom osećam da treba Poći s bunom teško ranjenoga srca.

Slobodan, snažan, i beskrajno blag Spram mene, on je gledao moj lik K’o sliku neba. Kad me nije bilo, Njegov se strašni razlegao rik Ogromnim cirkom; a kada se javim, Glavu u moje spuštao bi krilo,

pasti Ove noći, usred lude terevenke, Kada orkan vitla, i oblaci tmasti Jure ispod neba — ispolinske senke — A nade klonu k’o bogalji kljasti? Ne znam...

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

„Udari vrijeme, božê vrijeme, bjež’ narode!“ viknu neko. Svi navrli k vratima te odigli put neba glave: utoli graja, da bi čuo muhu da prozuji. „A ha! doma naši, doma!

Nad Crnom Gorom povijahu se tušti crni oblaci. Sunce je tonulo u more. Sa zapada do pola neba bješe vedro, a od pola put sjevera pavedrina.

No da nastavimo naše pričanje. Mjesec došetao do pola neba pa zastade, jer ugleda danicu na istoku. Za danicom pružaše se rujne trake zorine. Tada mjesec naže putem svojim.

se od zlatnoga krsta; srebrena Vladičina brada i cijela mu glava treptaše u svjetilu, tako da im se prizre kao s neba poslani kakav svetitelj. „Pristupajte, ali bez oružja!“ viknu im. Zvono opet zazvoni.

Sunce se bješe već primaklo ka sredini neba. Ćuha vjetra nije bilo, no tišina i toplota, kao o Spasovu dne. Ženske nanizale se pred kućama, po zidovima avlijskim,

Ti pogledi ne odbiše se kao puščana zrna kad se sukobe, nego se upiše jedan u drugi, kao sa plava neba zvijezde kad se u jezeru ogledaju. „Stane moja!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

govorne celine, koje se upotrebljavaju kao unapred spremljeni klišei — fraze (S méne pa na uštap, s brda s dola, s neba pa u rebra, na vrat na nos, na jedvite jade, itd.).

Da bog da i sreća od boga!), zahvale (Hvala ti kao čovjeku! Hvala ti od neba do zemlje!) i pohvale (Alal mu majčino mleko! Živ bio majci, koja te je rodila!

Nada te se ne našlo junaka! Ni za kamen se zaludu ne dohvatio! Od neba mu rosjelo, te mu dobro i lijepo rodilo! Sablja ti šijekla, a puška palila! (pri napijanju). Sabljo od Kosova!

Do podne mrzi na sebe, po podne na ceo svet. Dohvatio bi s neba tarane. Žedna bi te preko vode preveo. Zavadio bi dva oka u glavi. Zavezana vreća. Zna đavola na ledu potkopati.

U svakoj čorbi biti mirođija. Hraniti zmiju u njedrima. Cepati dlaku na četvoro. Čekati da s neba padnu pečene ševe. Činiti drugom za volju, a sebi za nevolju. V) NIKAKAV ROD Devete pećke žarilo.

— Životinje su šarene spolja, ljudi iznutra. — Mučno čovek uvek jednak može biti. — Koliko je od zemlje do neba, toliko je od nečoveka do čoveka. — More se prozrijet’ more, a čovečje srce ne more.

— Pripovijedaju da je rekao nekakav Hercegovac kad je udario pored nekog velikog manastira. Da padnu kuskuni s neba, vujašu bi se o vratu objesili.

„O, Javore, jadan ti si! „Da padnu kuskuni s neba, „Vujašu bi se o vratu objesili“. Daće bog, rodiće zob, neće biti Ćira bez vodira!

— Pripovijeda se da je kazao Hero kad je jeo sapun koji je kupko mjesto sira. Kuku mene do neba. — Ovako je iz glasa vikao neki Ercegovac, koga je pritislo posečeno drvo.

Turčin, tuda prolazeći i te riječi čujući, odgovori mu na to: „Ja bi’ ti, brate, pomogao, ali đe ću ti naći kuke do neba?“ Mitar je naš, ne mari!

ZVEZDA Zvezda kad poleti preko neba, ne treba da kazuje onaj koji to osmotri. Jer to rob, čija je to zvezda, pobegne iz tamnice, pa će se obaznati i

— Živi po šu— mama: u stenama i pećinama. Iz njih doleće na izvore te se kupa... Zmaj kad leti noću preko neba, onda mu se osobito rep sija, i od svega njega odskaču varnice. 3.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kad tamo dođem, a to ono palo na vlažno mjesto, pa uzraslo do neba; te ja uz njega ajde na nebo. Kad se gore popnem, a to moja proja uzrela, pa je Bog požnjeo i umjesio od nje ljeb, pa

Crno maleno na putu živa mesa čeka. 151. Crno meče uz polje teče, đegođ kleče, pravo reče. 152. Crno crijevo iz neba visi. 153. Četiri brata putem trče, jedan drugog ne može da stigne. 154.

Ali tek što iziđe pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj ščepa đevojku između braće i odnese je u oblake. Braća otrče brže bolje k ocu i kažu mu šta je bilo, i reku da bi

Ondar carev sin viđe da su ovo đavolja maštanija, prekrsti se put istoka i kliknu jakoga Boga u pomoć, dok puče munja iz neba te sažeže đevojačku majku, i pod njom se zemlja prosjede, te joj kosti satopi, i tako carev sin s đevojkom zdravo doma

i isprosiš, nemoj je vjenčati ako joj ovi prsten ne uzide dobro na prvi prst desne ruke, i zaklinjem te po triput od neba do zemlje, da onu đevojku sebe vjenčaš mjesto mene kojoj pristane najljevše na ruku, a ako me ne poslušaš, sve što radio

Čoek padne s konja i vrisne od muke i žalosti da se do neba mogaše čuti, i zaviče: „Moli Boga, čoeče, te si ti mene viđeo priđe nego ja tebe.

Kad tamo dođem, a to ono palo na vlažno mjesto pa uzraslo do neba; te ja uz njega hajde na nebo. Kad se gore popnem, a to moje proso uzrelo, pa ga Bog požnjeo i umijesio od njega hljeb, pa

Pop se našao mudar i reče im: „Znadite, braćo, da su mi jučer poručili ozgor s neba da se s vama dogovorim, u koji ćete dan da vam pošlje i koliko kiše. Sad mi odgovorite.

Sveti Sava - SABRANA DELA

I razgorevši se Duhom, moljaše se Bogu, govoreći: „Caru slave, jedini besmrtni, Oče neba i kreposti, i koji promislom svoje dobrote nijedan čovek ne želiš da pogine, već svi da se spasu, (I Tim.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Budući, dakle, da me je promisal neba opredelio da provedem život moj s razni narodi, s ljudma i s ženama, s bogati i siromasi, s učeni i prosti, s crkovni i

Daću povod i priklad vozljubljenoj junosti srpskoj, koju promisal neba spodobi svetom učenija osijati i prosvetiti, da na svoj jezik prevo|de, sastavljaju i na štampu što izdaju; da se

Uzdam se u promisal neba da će pomoći mojemu bratoljubnomu namereniju, budući da koliko mi daruje života, u napredak u ovom delu i upražnjeniju

Ništa to ne čini. da i[h] je hiljadu puta toliko bilo, da se sav svet složi, da anđeo s neba dođe i da uči što protiv apostolske nauke, ne valja primiti ni verovati.

Ne iz Jerusalima i iz Svete Gore, nego s neba da dođe kaluđer, ti mu ne bi dao prebijenu grešljiku ni slomljena novca.” Mal[enica]: „I ne bi[h], ne boj se, ne bi[h]!

U žitiju prepodobno|ga Pajsija stoji napisano da je Hristos sišao s neba i došao u pustinju da ga poseti. Prepodobni Pajsije opere Hristu noge.

Ako li vam se smili, ostanite s nami za života; nami će tako milo biti, koliko da vas je bog s neba k nami poslao. Vidite li kakvi smo mi momci (sve nam ovo prvi od nji[h] grečeski besedi); ovakovi nas ima, fala bogu, u

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— Oblaporne gube, dočepale se muktiša, pa naginju ko će bolje: klju-ka, klju-ka, klju-ka! Kâ da meni s neba pada! Ej! ej!... Uto se vrati sluga noseći naručje sijena, kojim napuni najbolji krevet.

A na četvrtom gdje bijaše naslikan sveti Brnard, koji kliče i digao ruke put neba, lupeži mu rastegli brk s uha na uho, tako da se i Vrtirep malo osmijehnu.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

I niste znak na mapi što se snom odmotava. O vreli žali u sunčanoj lavi Gde se sve od peska pa do neba plavi Vi niste na Javi. Vi niste na javi.

Kamen mi pod glavom: jaoj dva kamena. (Znam koji je stamen a trošniji koji.) Plavilo mi neba kaplje niz ramena. Gde sam: još u travi il na nekom spratu?

U ČAROLIJI Čudesan biva ovaj dan, a poče Tako obično kao i ostali: Od niskog neba gotovo smo pali Kao pod sive, otežale ploče.

iznad zemlje tek tren koji: Dotaći onaj oblak ljubičasti Sa tankim rubom što ko novi bakar Il staro zlato usred neba stoji... Pa onda: opet il zauvek — pasti. NA TLE SAD JABUKA PADE Na tle sad jabuka pade. Zalud je tražiš po travi.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Mogu da pevaju kao ptice. Da ciče kao krdo prasića. Da se smeju kao trešnja puna dece. Od njih je kuća veća od neba.“ Dugo je glasno mislio, a ona je, zbunjena, ćutala i gledala u furunu zažarenu pri dnu.

li je to Simka htela da mu kaže? Đorđe nije kod kuće. Zvono ječi, jauče, stravom uzbune plaši noć; veliko sivo oko neba nadnelo se nad selo, nad zvonaru, viri na Tolu, on vidi i još brže i snažnije trza konopac, da zvono smrska nebu

Tad je podigla glavu i njene široko otvorene oči srele su se s modrikastim okom neba, pritisnutim na uzan prozor iznad pevnice.

Svanulo je. Iza jasenova donji rub neba pripaljuje sunce. Jedna tanka i nežna zraka osta na Đorđevom licu. On zažmuri i seti se da čeka da mu otac nešto kaže.

Uspravna, kao slap vode. Pored nje što je oticala u ledinu, jabuka je granama bila obešena o luk neba, sa koga retko padaju crvljive jabuke. Iz bačvare krklja Đorđe: „Kurvo, dođi da te zakoljem!

Ne može napred, stoji. Meko krckaju kolena. Tišina navaljuje putem, iz drveća, s neba, i gasi naricanje. Pomor. Ne misli. To čuje.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Otkud devojčica u močvari? Da se nije iz lokvanja rodila? S neba pala? Pljuštala su pitanja radoznalaca, ali odgovora nije bilo.

Istoga trena na zapadnoj strani neba ugledala je kako se rađa blistava mlada zvezda, i znala da je mladić tamo čeka.

Samo je u struji vazduha, koji je dolazio kroz otvoreni prozor, treperila orošena paukova mreža, a preko celog neba sjao zlatni trag vodeći prema krupnoj, usamljenoj zvezdi na zapadnoj strani neba.

orošena paukova mreža, a preko celog neba sjao zlatni trag vodeći prema krupnoj, usamljenoj zvezdi na zapadnoj strani neba. U rano leto i pred jesen, kada su noći prozračne i pune zvezda, taj zlatni trag postaje naročito vidan.

Sudbina reke je da teče u dolinu, u more, ali nju privlače snežni planinski vrhunci i ruža sunca u modrinama neba, očaravaju je oblaci i zvezde. — Kada bih postala nebeska reka! — prošaputa, a Velika rečna majka zadrhta od užasa.

Velika rečna majka s mukom podiže glavu uvis, i reče: — Ne tražite je više! Preko čitavog neba, sva blistava, kao šareni luk, putovala je mala reka.

VRAPČEV DAR Bolešću prikovana za krevet, devojčica je živela u samom korenu visoke, previsoke, u srce neba zarivene betonske kule.

Iz svog betonskog dvorišta, ograđenog visokim zgradama kao kamenim liticama, jedva je mogla da vidi komadić neba. Šta da se o oblacima kaže? Ličili su na leptire, i brzo nestajali.

Ču odskakanje lopte o beton, radosni smeh pobednika, pa ljutnju poraženog. A onda, najednom, kao da je s neba pala, ulete lopta kroz prozor. Dečak, koji je trčao za njom, čučnu i zagleda se u dubinu. — Pa, ovde ima nekog?

TATAGINA DECA Na samom okrajku grada, tamo gde ulice prelaze u njive, pa u svetlu dubinu neba, u kućerku prignutom do zemlje živela je starica zvana Tataga. Kada je i kako sazidala kućerak? Odakle je?

Na sva pitanja starica je, osmehujući se, slegala ramenima i nastavljala da živi večito sama kao da je pala s neba. Niko joj ni godine ni pravo ime nije znao. A i čemu bi?

A onda, kao krilata, polete i Tataga i, dok su susedi tri koraka napravili, nestade u dubinama neba. Više je niko nije video.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

ULICA GOSPODAR-JEVREMOVA Svakoga dana, u šetnji od Kalemegdana do neba, Gospodar Jevrem projaše Ulicom Gospodara Jevrema. Uvek pre podne, dok pod oblacima traju istočne svetlosti.

toku svakoga dana padne najviše svetlosti, jer je baš tu ono mesto na kojem, na celoj padini prema Dunavu, ima najviše neba. Zato je svetlost tu gusta i u takvim nanosima da je ni košava, kad vitla, ne raznese odmah.

Možda i zbog toga što je imao utisak da ga smrt neće. Dok je bio dete, slutio je da između njega i neba, između njega i šume postoji tajni dogovor na tajnom jeziku. Tako je bilo i kasnije.

bi nad sobom stari sunčani bezdan, i svetlosti kako odasvud nadiru i trepere, u igri, kao prva zračna prepreka između neba i zemlje: tada se GospodarJovanu činilo da više nema sebe, da nestaje i već je deo tog prostora koji je svuda; u njemu

Mario je kad je Miloš, ubrzo, pošao u izgnanstvo. Bio je prvi dan juna, ali je prostranstvo neba nad ušćem ostalo neporozno, kiša je rominjala a kroz mokar vazduh, kao šuplje, kabaste okrugline, dizali su se i padali

Tu, ugao ispod raskrsnice svetlosti, tu gde njegova ulica izbija iz sivog tesnaca pod prostore neba, tu se sudaraju i besne svi dorćolski vetrovi a leti, u avgustu, kada su noći crne i providne do bezdna, padaju zvezde.

Vili su prvi sati popodneva, i nedelja. Sima, tumač u srpskoj policiji, stajao je kod otvorenog prozora; od neba nad Kalemegdanom, ogromnog, dolazile su svetlosti leta, i miris Dunava, i razvučeno, istančano spokojstVo.

je iza nizama, sav oko i yxo, ni o čemu nije mislio, i, unutra, neka tupost, a ipak je video svetlosti na prostorima neba, sve neuhvatljivije dok traje junsko predvečerje koje će ce izgubiti, a prašina je sva sanjiva, a stapaju se mirisi

i glog, a nad njim polako odmiče poslednja četvrt osamnaestog stoleća i klizi, iznad pašnjaka i pustara, ispod velikog neba nad Beogradskom tvrđavom, zlo, crno doba, puno muke.

) Praznine su se umnogostručile a pustoline, sve češće, zjapile i iz zemlje i sa neba. On se tukao. Naročito je voleo onaj neuhvatni tren, pred bitku, kad se svet smanji samo na njega, ljudsku trunku, a i

svetlosti i od Save i od Dunava, i od Kalemegdana, njegova je ulica tu, kod trga, nekako i sužena i smušena, bez neba, sva u senci velikih zgrada i u polusenci istorije.

ugla, korača kao isušenim klancem koji, zaboravljen, ipak vodi ne na Kalemegdan nego u te puste a sjajne ivice malog neba, pune iskrzanih svetlosti.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

sretno ogledalo; Iz početka od grane do grane, Od drveta jednog do drugoga, Dok je smelo setiti se strane, Setiti se neba visokoga, Dok je moglo krila svoja laka Nebu dići tamo pod oblaka!

Pa zar da neba svetu nestane? Pa zar da zemlji više ne svane? Zar da ostane Tama?... I hod se čuje... Da l' ponoć tako mirno putuje?

Il' kradom oblak ide na više? Il' bolnik kakav teško uzdiše? Il' anđ'o melem s neba donosi? Il' oštru kosu, da ga pokosi? Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?...

O, pesme moje, jadna siročadi! Deco mila mojih leta mladi'! Htedoh dugu da sa neba svučem, Dugom šarnom da sve vas obučem, Da nakitim sjajnijem zvezdama, Da obasjam sunčanim lučama...

Duga bila, pa se izgubila, Zvezde sjale, pa su i presjale, A sunašce, ono ogrejalo, I ono je sa neba mi palo! Sve nestade što vam dati spravlja' U traljama otac vas ostavlja! Br.

mreti treba, Bože, daj da umrem u jesenje noći, Nasmejan i vedar u mladačkoj moći, Pod raskošnim sjajem septembarskog neba! Smrt je tako laka.

Ja znam, vaše srce sada vatrom gori, Moje hladna zima okiva i mori; Vaše oči sjaju k'o dva neba plava, A moje su mutne kao magle sinje; Mladost - ljubav - oganj - sve u grobu spava. Po kosama mojim popanulo inje... A.

Na moru nigde jedra ni galeba; Mir samo struji s ljubičastog neba A san, vidim, slazi i vrh mojih jada... No kad sunce blisne na more i granje, Tad će da se prenu, i izađu tada, Kao

A. Šantić CXIX OSTAJTE OVDJE! Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba Neće vas grijat' k'o što ovo grije; Grki su tamo zalogaji hleba Gdje svoga nema i gdje brata nije.

Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba Neće vas grijat' k'o što ovo grije, Grki su tamo zalogaji hljeba Gdje svoga nema i gdje brata nije... A.

Uz pratnju silnih i čudesnih zvuka Oreol sjajni On polaže viš'njih... I svud iz neba, s vrhova, i luka, Zvoni i zvoni: „Osana vo višnjih!“ ...

bez daha, bez volje, bez moći, Satrven i smožden, u očima strava Razjapljena usta, ali grlo nemi Sam, jedina duša ispod neba plava, Sam na besnoj misli što u propast stremi! ...Tako vlada ona!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Koliko sam i koliko putah svod plavetni neba sveštenoga, brilijantnim zasijat sjemenom, zaklinjao dušom zapaljenom da mi svetu otkrije tainu: ali ga je tvorac

Budalama kad bi vjerovali, poete su pokoljenje ludo. Našu sferu da noć ne polazi, bi l' ovako lice neba sjalo? Bez ostrijeh zubah ledne zime, bi l' toplote blagost poznavali?

Svemogućstvo svetom tajnom šapti samo duši plamena poete. Sve divote neba i nebesah, sve što cvjeta lučem sveštenijem, mirovi li al' umovi bili, sve prelesti smrtne i besmrtne - što je

Zvanije je svešteno poete, glas je njegov neba vlijanije, luča sv'jetla rukovoditelj mu, dijalekt mu veličestvo tvorca.

“ Poj mi dakle, besamrtna tvari, strašno tvoje s neba padenije i vremeno tvoje zatočenje u judoli tuge i žalosti!

ili zrnce leda prozračnoga pri pogledu svijetloga sunca što u nebo dignu slabe zrake, i ja, plamteć veličestvom neba, podobno sam njima uradio: nekakvo me svojstvo diglo tamo, nekakav me sveti magnet tegli.

“ Obodri me sin besmrtni neba i spravi me na breg nepoznati. Ljubopitstvo duhe besamrtne srojilo je oko mene krugom, al' pogledi blagi i pronicni

“ „Hajde za mnom po zračnom brijegu postojanstvom okrunjena mira, te obodri uhiljenu dušu, veličestvom neba raznesenu!

“ Jošt Bog nek zna što mi angel priča, no ja pogled put neba ispravih i zanešen ne čujah angela, već trepetom sv'jet svjetovah gledah, i slatka me nemoć obuzela.

mirijade lećahu kometah sa naglošću svojom prekomjernom na sve strane tamo i ovamo: neke k nebu, a neke od neba, kako ono trudoljubne pčele kad im ruka blagodatna tvorca sa štedrošću prospe manu slatku, te uzavru tamo i ovamo

Ad se zove, car mu je Satana, mračna duša, neba nenavisnik; zlo je njemu jedina utjeha, on se sa zlom vječno obručio; zlu je žertvu prinio veliku, šesti dio

Stoga smrtni najsjajni poete s vratah neba u propast padaju.“ II Kako sunce dana oblačnoga kada baci s vedroga zapada svoju hitru i plamenu str'jelu na

Popa, Vasko - KORA

kraju sveta Žuto oko samoće Slepa stopala Sabijaju mu vrat U kameni trbuh Podzemni laktovi Teraju mu korenje U crnicu neba Dignuta pseća noga Ruga mu se Prekuvanim pljuskom Obraduje ga jedino Beskućni pogled šetača Koji mu u

zažuti Slušamo kako nam srca U grlu mrtvih stubova lupaju Istrčali smo iz grudi 14 Očiju tvojih da nije Ne bi bilo neba U slepom našem stanu Smeha tvoga da nema Zidovi ne bi nikad Iz očiju nestajali Slavuja tvojih da nije Vrbe ne bi

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Kroz stubove tog hrama, više od deset ljudskih stasova, videlo se plavetnilo neba, a ceo ogromni hram, sa svojim obojenim relijefima i hijeroglifima, ogledao se u Nilu.

bili dobro upućeni; oni su se razaznavali odlično na nebu i polagali svoje Monumentalne građevine tačno prema pravcima neba. No daleko učeniji bili su oni u geometriji i računici.

Za vreme govora Pitagorinog obavili su se Brutijski Bregovi plaštom tamnih oblaka, koji su prekrili i susedne delove neba.

Onde se ne govoraše skoro ni o čemu drugom no o pogubljenju Sokrata, o tom zločinu atenjana i nepravdi koja vapije do neba.

naše slabo oko ne može da razbere svaku za sebe, no tek njihovu zajedničku svetlost nazire u vidu ove nežne koprene neba“. „O svemu si ti, Demokrite, razmišljao dublje i temeljnije no iko drugi. Za mene su tvoja učenja pravo otkrovenje.

i podešene te nebeske sfere da pri ravnomernom obrtanju svake od njih, kakvo je pravilno obrtanje jedino dostojno neba, proizađu sve nepravilnosti kretanja planeta.

Silnom moći svoga razuma, posta on oličenje duha nauke, sunce njenog neba, koje je dve hiljade godina svojom svetlošću nadasjalo sve ostale njegove zvezde.

Pred njegovim očima zasvetlucaše bezbrojne zvezde, koliko ih, pri svojim posmatranjima neba, nikad dotle ne vide. Oseti kako mu ćilimče na kojem je stajao beži ispod nogu, kako ga nevidljivi talasi podižu,

prividno kretati po nebu, jer mi ga, obilazeći sa Zemljom oko njega, viđamo u toku godine na raznim mestima zvezdanog neba.

Pošto Klaudios Ptolemajos napominje i upotrebljava u svom velikom astronomskom delu jedno posmatranje neba, izvršeno godine 280 pre Hrista od Aristarha u Aleksandriji i, pošto tom prilikom Ptolemajos govori i o školi

planeta kako ih mi, posmatrana sa naše Zemlje, svojim očima vidimo, a to je bilo ono što su aleksandriski posmatrači neba hteli da znaju. Oni nisu pitali kako je Apolonios došao do svojih kriva, a Apolonija i ne beše više među njima.

Hiparhos je bio najpažljiviji i najsavesniji posmatrač neba u starom veku i na tom polju stekao je velikih zasluga. No baš zbog toga što je bio, pre svega, posmatrač, nije imao

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

— Ovo su glumci, mora biti. A kad, kao grom iz vedra neba, pade ova reč, žena se prepade od izveštačene uzbuđenosti studenta koji se spremao da protestuje: — Aksentije —

To je taj život o kome mi nismo imali pojma. Nekad je, to dobro znaš, plamen naše ljubavi lizao do neba. Voleli smo se iskreno, toplo, ludo, ali, naivno.

Nad našim glavama, u taj mah, preletalo je gusto jato gavranova, kao s neba puštena crna zastava koju vetar goni stalno u jednom pravcu. 1916.

A tamo u dvorištu bilo je vazduha i puno sunca i neba se dosta moglo nagledati. I udisao je Svilar alapljivo onaj, usred julske pripeke, svež i sladak vazduh i gledao ono

radosno, lako, treperi u onom božanskom zraku punom tajnoga čara, punom dalekog, finog brujanja što iz same dubine neba donosi onu idealnu žeđ za uzvišenim, za najvišim životom i poezijom, za najživljom nadom i harmonijom, za najlepšom i

Nad njima je zjapila prozračna dubina neba, pod nogama druga, crna bezdanska dubina ponora. I ćutali su i činilo se da ne dišu da ne bi narušili tišinu.

Jednoga dana, baš pred kraj onog umiranja između neba i kamenja, šetao sam novoprosečenim putem kuda su prolazili mali engleski kamioni sa municijom koju su prenosili na

Za tebe sam Albaniju savladao.“ Grmi tako Jaćim i jauče da se do neba čuje, kad najednom ugleda Kumanovo, i kad ugleda Jaćim ovo Kumanovo i mladiće kako žestoko koračaju, i kao da hoće onu

I ovaj dah i bat hiljada pratio ga je kao nekad. Osetio je da mu kosti čvršćaju, da izrasta, da je između njega i neba sve slobodno, da ga onaj dah podiže.

praćeni božanskom muzikom najfinijeg brujanja čitavih horova anđela, kojima je, činilo nam se, sva neizmerna dubina neba bila ispunjena.

Jedva te sačekah da čujem šta Mi donosiš. — Pronađoh, Gospode! — odahnu umorno sv. Petar. — A tako ti neba, gde su? — Gospode — produži sv. Petar — eno ih na Krfu. — Na Krfu? — zaprepasti se Gospod. — A šta rade? Kako su?

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

njene glave isprepletalo se mrko granje lovora sa svijetlijim granjem oleandra u cvatu na pozadini prorijetkog proljetnog neba.

Da. Sad me sve više zanima pejzaž, a sve manje ljudi u njemu; sve više stablo, ili pamučast oblak, ili boja neba, ili plavi obris brda u daljini, a sve manje čovjek. Valjda smo jedno drugom već sve rekli.

parnica o međama, nepokrivena njihova pojata — prozračni bijeli skelet izukrštanih greda, kavez pun zarobljenog plavog neba koji još čeka pokrov toplog crvenog crijepa.

kad se svjetlost uličnih fenjera bori s agonijom dana — negdje tamo nad krovovima i za zidovima sluti se bolno rumenilo neba — čas koji u nama stvara onaj dobro znani, neugodni rascjep osjećaja, kad nešto škrbavo, kao neravan prelom kosti,

Svaka zatvorena prostorija u kojoj se dugo sjedi, jede, puši. Valjda si se i sam katkad zaželio zvjezdanog neba nad glavom! Ušla je gospođa Mizzi. Iznenađeno nas je pogledala. — Ihr streitet? Um was handelt es sieh?

noćima iskusio sam paničnu tjeskobu pustog gradskog trga, okovanu svojim kamenim okvirom, s krpicom zvjezdanog neba nad sobom. Pomalo se javljalo pitanje: kud dalje? Razaslao sam pisma na razne strane.

Već nekoliko dana nisam vidio sunca. Iz mog kreveta ne vidim drugo nego dio borove krošnje i četvorinu sivog platna neba, po kome neumorno prelaze tanki oblaci, kao pramenovi maglice. Sâm sam. Ali i volim što me niko ne posjećuje.

Vedar sunčani dan, i kora hljeba, i krpa neba sa šakom zvijezda nad glavom — i ja ne mogu da zamislim veće ni stvarnije sreće: sve želje šute i čula dremlju, a misli

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

pa, videći se slobodan, potrča opet k Sretenu, ali ovoga zagradi trostruka lesa momaka, a na Đuričino rame, kao iz neba, pade ruka kmetova. — Stan' der ti, momče, da se razgovorimo. Đurica zinu od čuda i stade na mestu kao ukopan.

— reče on uzdahnuvši. — Teško mi je, Đuro, što ti ne mogoh ni u čem pomoći... — Kako ?... Hvala ti, popo, do neba. Ti si mi otvorio oči. Bar ću se sad umeti čuvati i znam s kim imam posla.

»Što li je to tako ?« — mišljaše on. — »Dok je ne uzeh, činila mi se veća od sunca i dalja od samoga neba, a gle sad... ništa... Baš kao i oni čvorkovi sa bresta !« Đurica se sad seti detinjstva.

zeleno i gusto lisje bukovo, koje se raširilo i visi pred njegovim očima, ali mu ono sad izgledaše kao da je izraslo iz neba, pa visi nad njim.

— Evo ti za sad ovoliko, pa kad god ti bude potreba, samo mi kaži. — E jesi čovjek, neba mi! — reče Novica, čudeći se. — A oni matori pas nikad mi ne dade više od desetak petnaest banki.

Sa streha i iz natmureno srebrnasta neba sipi i kaplje sitna rosa, koja obuhvata cela čoveka, prodire mu do tela i, čini ti se, uvlači se i u samu srž koščanu...

Primiču se poslednji trenuci... Noć prolazi... XXVIII Blista se divno jesenje jutro. Sa plava čista neba padaju svetli vatreni zraci po šumi i kosoj padini, što se protegla između Bukulje i Venčaca.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

a kad pogleda, kad nema njegova prstena, no mu ženin na prstu. Sada najedanput kao da ga grom iz vedra neba udari, ko je žalosniji od njega?

Ali tek što iziđe pred dvor u jedan mah doleti iz neba zmaj, ščepa đevojku između braće i odnese je u oblake. Braća otrče brže-bolje k ocu i kažu mu šta je bilo, i reku da bi

Ali kad se u nekoga useli zlo, onda tu ne pomaže ništa. Možeš slobodno zvijezde skidati s neba, i metati mu krunu na glavu, ne možeš ga napraviti drukčijim nego što je.

Kad tamo dođem; a to ono palo na vlažno mjesto pa uzraslo do neba; te ja uz njega hajde na nebo. Kad se gore popnem, a to moje proso uzrelo, pa ga bog požnjeo i umijesio od njega hljeb, pa

Pop se našao mudar i reče im: — Znadite, braćo, da su mi jučer poručili ozgor s neba da se s vama dogovorim u koji ćete dan da vam pošlje i koliko kiše. Sad mi odgovorite.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Izgledaše kao U prirodi da je bilo okršaja Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao. Neba nigde nema. Možda je propalo. Elementi strasti negde se još bore. Možda je i sunce ropstva nam dopalo.

Cepaj se, vreme. Nek vetar i veče Pokupe bole i duh što me peče, Nek nose do nje, do plavoga neba: Ona je tamo, angeli je dvore, Ona je divna, oko nje su nade, I plave misli, i sve one pruge Velike sreće; ona živi

Moja je duša sada suvo polje. JESEN Noć bez neba, noć jesenja; a kroz tamu Ide, mili sumaglica, vlaga hladna, Zemlja mokra i crni se k'o strast gladna.

I tišina u dolini zaborava Mirno trune. Nigde ničeg što se budi. Sumaglica. Noć bez neba. Pokrov studi. VOLEO SAM, VIŠE NEĆU † Milanu A.

Moji su dani danas jedne boje. Vidim da danas više nemam neba, Da moje oči za njim i ne mare; Vidim da meni još jedino treba, Da gubim mirno sve navike stare U vetru trulom što mi

NEDOVRŠENE REČI PRVA PESMA U ovome svetu, ispod neba ovog, Ja sam tebe sreo jednog toplog dana, Sa tamnom radosti zbog poznanstva novog.

Došli smo do međe. Još jedino java Seća nas na doba sve bleđe i bleđe. Svetlost, boja plava Sad su izraz neba U kome se tužno i umorno spava. Nama sad ne treba Zagrljaj i cveće, Da ukrasi mladost, sumnju pokoleba.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Daleki, snegom pokriveni Alpi, obasjani ranom sunčanom svetlošću, odskakali su od pozadine svetlog plavog neba junskog jutra i pružali nezaboravnu sliku.

A ti stihovi glase: “Tamo u praskozorju hladan i bled Leži on bezživotan, ali lep, A ozgo iz neba vedrog i visokog, Ču se glas, pade kao zvezda: ”Ekscelzior”!

čitao apostole; ono je mlin sa kupastim trščanim krovom sa koga si jednom skinuo metalnu zvezdu misleći da je pala s neba. A ono tamo je kuća pokojnog Babe Batikina koji ti je pričao mnoge stare priče.

Daleki, snegom pokriveni Alpi, obasjani ranom sunčanom svetlošću, odskakali su od pozadine svetlog plavog neba junskog jutra i pružali nezaboravnu sliku.

A ti stihovi glase: “Tamo u praskozorju hladan i bled Leži on bezživotan, ali lep, A ozgo iz neba vedrog i visokog, Ču se glas, pade kao zvezda: ”Ekscelzior”!

čitao apostole; ono je mlin sa kupastim trščanim krovom sa koga si jednom skinuo metalnu zvezdu misleći da je pala s neba. A ono tamo je kuća pokojnog Babe Batikina koji ti je pričao mnoge stare priče.

Sva deca u Idvoru su smatrala da je to prava zvezda sa neba. Bila je jako sjajna, naročito kad bi je obasjalo sunce.

u Bukovalu u potragu za zvezdom, rekla mi je: “Dosta si se peo u poslednje dve godine i dohvatio nekoliko zvezda s neba. Jedna od tih je sada u Berlinu i nema te slasti u Idvoru koja će te odvući od nje.

Ali pri kraju predavanja, odjedanput sam osetio slabost. Iznenadna groznica pogodila me je kao grom iz vedra neba. Pet dana kasnije, moj život je visio o koncu. Zametnula se teška borba između snažnog srca i teške upale pluća.

Pre pedeset godina, kada sam kao jedan od pastira, posmatrao zvezde na tamnoj pozadini ponoćnog letnjeg neba, činilo mi se da je svetlost zvezda bila jezik koji oglašava slavu božju.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

S plavetnim svežim vazduhom sva ta mešanija željno se srče. Sunce zalazi u živom crvenilu neba, punom uokolo fantastičnih prikaza, tamo daleko, iza prekomorskih brdina, odakle je i njih dvoje došlo.

Vazduh je očišćen i prozračan. Vedrina neba i mora lepo se u njima odrazuje. Uputiše se u polje. Cveta se nadala da će taj dan raditi i tako unapred do njihova

Sjećaju se da su toliko puta gledali pravce onome kraju otkuda su se nazirali goli visovi kako strše u vedrinu neba, iza kojih se sunce rađalo. Znali su da tamo svijet hodočasti čudotvorcu sv. Vasiliju.

A silan brod sa čeljadi jedne čitave varoši plovi dalje u dubokome moru i svijetlome prostoru, ispunjenu plavetnilom neba i mora.

čobančića, požuri nizbrdicom, jednako gledajući u svoj školj što je nepomično čeka, okružen raznolikim bojama mora i neba. Jednog jesenjeg dana, pred podne, sjedi na kršu nad morem i gleda u nemirnu uskolebanu pučinu.

— prekide sanjiv pošljednju Zdravo, Marija Žižica i utrne svijeću. DANGUBA Pun mjesec s vedra neba razliva se selom, srebri čistine, obasjava vazduh treptavim bljedilom, u kojem se bjeluskaju mliječne kapljice što se

navirahu mu na usta reči sultana Muhameda II, kojim je na ulazu pozdravio stari hrišćanski hram: „Alah je svetlost neba i zemlje!” Jednoga dana Ivo Polić podranio je. Bio je odlučio da ceo taj dan provede pešačeći u okolini velike varoši.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

manastira, listovi na grani listovi su crkvenih knjiga, a crveno cveće, to je crveno vino na pričešću: Visoka jela do neba Puštila grane do zemlje, Na grani listi zeleni, Na liste cveće crveno.

sadržani u čistom bezglasju, a neodoljive boje i slike u samom srcu tame: Znam, čuva bezglasna žica Sve zvuke neba i sveta, I crna ponoćna klica Sve boje sunčanog leta...

I – u izokrenutoj slici neba i zemlje, a „pod rubom vidika“ – „kao da trepavicama odahnjujemo zavesu“ plavila. Odnos između potisnutih a

patetični i tragični opis svitanja, nebeskih odblesa i boja, zalaska sunčevog, ceo onaj prozračni ili ognjeni život neba za vreme jednog dana, a ne isključivo život ljudi, i već će se sugestivnost sama nametnuti.

Strmoglavljenje s vrha katarke u vodene dubine, s otkinutim komadom čvrstog (kamenog?) neba u ruci, kao i pretakanje neba u more (provala kiše?

Strmoglavljenje s vrha katarke u vodene dubine, s otkinutim komadom čvrstog (kamenog?) neba u ruci, kao i pretakanje neba u more (provala kiše?

što su podrazumevale uzajamno mitološko preslikavanje zemaljskog (ljudskog) i nebeskog (vasionskog): Udarcem, čvrstinu neba zahvativši rukom, Komad plavetnila odvuče sa sobom: Sada je njegov pad kao i grom, A nebo sazrelo tako za more

prvi put počelo nazirati prisustvo pesnika koji je, po svemu sudeći, presudno uticao na Drainca: „O ta jezovita dubina neba u krugu slova O!“ Stihu je pozadinu dao jedan od Sandrarovih „iskrivljenih soneta“.

stihovima: Podižemo kapiju Od svojih rascvetalih kostiju Na ulazu u nebo Prostiremo pola duše Uz jednu padinu neba Smišljamo trpezu Od svojih skamenjenih dlanova Na samom vrhu neba Prostiremo pola duše Niz drugu padinu

u nebo Prostiremo pola duše Uz jednu padinu neba Smišljamo trpezu Od svojih skamenjenih dlanova Na samom vrhu neba Prostiremo pola duše Niz drugu padinu neba („Pripreme za doček“) Bukvalno gledano: ovde se delovi čovečijeg

neba Smišljamo trpezu Od svojih skamenjenih dlanova Na samom vrhu neba Prostiremo pola duše Niz drugu padinu neba („Pripreme za doček“) Bukvalno gledano: ovde se delovi čovečijeg tela, i duše, pridodaju nekakvome svemirskom

Suncem glavu povezala, Mesecom se opasala, A zvezdama nakitila. Po istom se mehanizmu dve mape, mapa neba i mapa polja, upoređuju, ogledaju i prožimaju u narodnome distihu Osu se nebo zvezdama I ravno polje

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

NINKOVIĆ (posmatra je znalački): Grіѕ nale, belo grao, koje preliva u plavilo vedroga neba, krep-de-šin, sa nešto malo ružičastoga, možda samo opervaženi rukav i rever, ili možda džepovi u tonu...

NATA: Eh, kako da nije moguće. Ostavka vlade, gospaŽivka, to vam uvek padne kao grom iz vedra neba. Pravim ja planove: te ovako ću da namestim kuću, te ovako ću da pravim izlet, te u ovu ću banju letos... a tek... brrr.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

je tada - zagledavši se dublje u njene oči sa pogledom koji trne - video „dva nepomična, modra kruga, boje zimskog neba, hladnog i čistog, koji izdaleka behu mali, ali koji su izbliza rasli i obuhvatali ga celog”.

I Aranđel Isakovič ima žute oči. Sa svim ovim žutim očima oponirane su Dafinine modre, koje „imaju boju zimskog neba, hladnog i čistog”; odnosno, njene su „oči krupne i modre, boje zimskog, čistog, večernjeg neba”.

koje „imaju boju zimskog neba, hladnog i čistog”; odnosno, njene su „oči krupne i modre, boje zimskog, čistog, večernjeg neba”. 253 Na fonu onih prvih, žutih, jače se ističe modrina ovih drugih, njihovo nebesko plavetnilo.

A učestalo ponavljanje sintagme „boja zimskog neba”, i u ponavljanju njeno variranje, podstiče postepeno aktiviranje simboličnosti upravo boje očiju, koja je potencijalno već

Tada je Aranđel najpre u njenim očima ugledao „dva nepomična, modra kruga, boje zimskog neba, hladnog i čistog, koji izdaleka behu mali, ali koji su izbliza rasli i obuhvatali ga celog”.

254 Proces koji započinje imenovanjem boje Dafininih očiju i, preko bukvalizacije prenosnog značenja, vodi ka otkrivanju neba i simboličkog kruga u očima, to je zapravo put koji u Seobama vodi iz prostora u kome likovi žive u jedan drugi,

U tročlanom nizu golubovi su se našli najmanje iz četiri razloga: zbog golubije boje, slične „boji zimskog neba, hladnog i čistog”, što je i boja Dafininih očiju; kao ptice podnebeske, dakle opet veza s nebom, s nebeskim

Takođe i veza između Dafininih očiju i neba koju smo pominjali - nije nastala po načelu metafore, kako na prvi pogled izgleda, nego opet po načelu metonimije.

Doduše, napola ugašen polu-trop „oči boje neba” ('oči sa bojom koja je kao kod neba') podrazumeva metaforično poređenje po sličnosti, ali ga je Crnjanski aktivirao i

Doduše, napola ugašen polu-trop „oči boje neba” ('oči sa bojom koja je kao kod neba') podrazumeva metaforično poređenje po sličnosti, ali ga je Crnjanski aktivirao i realizovao pomoću mehanizma metonimije.

Već samim tim što se uz nebo dodaju pridevi ono se počinje percipirati samo po sebi: „boje zimskog neba, hladnog i čistog, „boje zimskog, čistog, večernjeg neba.

pridevi ono se počinje percipirati samo po sebi: „boje zimskog neba, hladnog i čistog, „boje zimskog, čistog, večernjeg neba. Na taj se način ispod boje očiju sve jasnije oseća jedna druga celina - nebo.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

TIHE SUZE (Just Kerner) Tek što je danak svanô, Probudio te maj, Ti vidiš jutrom rano Vedroga neba sjaj. A dok si ti prospavô, Kupeći novu moć, — To nebo, sada plavo, Daždilo j’ celu noć.

Hudoj sreći? — Jest, tako je, Al’ ti šalješ poruk s neba: „Ostavljam vas hudoj sreći Sa kojom se borit’ treba!“ I kad ovaj poruk čujem, Dreše mi se s grla guje: Tako ćemo!

Ne pitajte mene, Kad sami znate. Viktore Igo, Viktore Igo, Ti nisi drugo već seme malo, Al’ to je seme sa neba palo. Danas te zemlja u krilo prima, To tako višnjim promislom biva, A suza celog umnoga sveta Grob ti zaliva.

Nići će, mora niknuti ono Što ’no je s tobom sa neba palo: Što retka milost poseje rajska To satrt’ ne sme noga zemaljska.

Poljupci oni iz večnog vira, Blagodat bratstva, blagoslov mira, Sve one misli, kô barjak beo, Koje si sobom sa neba sneo: Kad sve to nikne pa se razgrana, Svanuće zora lepšega dana; Opšta će sreća u vrtu svêsti Najlepša cveća

Oh, Božić je praznik mira. Padaj, sneže, padaj s neba: Sad nek nam se barem čini Kao da smo — kakvi treba. »Starmali« 1888.

Stada sjuri u ambise Kao da su tičad mala. — Grom sa neba, to je šala. A pastira? A pastirku? A na ruci njeno čedo? — To gledati Bog ti ne dô!

“ Nemoj, tugo, ovde stati, — Ređaš dane, ređaj dalje! Prekosutra snevaćemo Da nam s neba pozdrav šalje. Zimnje j’ doba; — a grob njegov Pod snegom je evo veće; Al’ za malo, — dan za danom, Osláviće i

1891. DUHOVSKA PESMA Danaske je onaj danak, Kad se seća veliki i mali Da su razni jezici Baš sa neba dole pali. Zato jezik makar koji Ima s neba svoje pravo: Ko mu krati ovo pravo Taj se Bogu greši zdravo.

Zato jezik makar koji Ima s neba svoje pravo: Ko mu krati ovo pravo Taj se Bogu greši zdravo. Svi jezici neka žive, Raznim zborom Boga slave.

j’ pusta, Znam da uzalud zamaram usta — Al’ evo šta je željica moja: Visokorodnost kad bi nam tvoja, Putujuć’ s neba na krili laki, Donela uvek i darak kaki: Na primer, deci kad bi donela Po par cipela.

Eno jarko sunce divno sija s neba, Želje oživljava, nade obasjava Milina je prava — To jest, ako imaš dosta zaborava.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

RUŽIČIĆ: Junonin soputniče, prekrasni paune, imaš li ponjatija o poeziju? EVICA: Šta je to poezija? RUŽIČIĆ: Niže neba i previše ljudi, previše pregrdni planina leži pačezemni prestol, na kojemu pjesnoslovije tiho toržestvuje.

EVICA: Ja se radujem. I zato želim da vam kakav dar spravim. RUŽIČIĆ: Najvispreniji neba dar jest stihotvorstvo. EVICA: Molim, jeste li što od moje matere dobili?

Miljković, Branko - PESME

JE BUDIM ZA ONE KOJE VOLIMO (1955) UZALUD JE BUDIM Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama zbog neba razapetog između prstiju budim je zbog reči koje peku grlo volim je ušima treba ići do kraja sveta i naći rosu na

SONET O PTICI Ispili se iz bačenog kamena i bude zenica neba oslepelog, malo života zbilja poletelog s naših beskrilnih pognutih ramena.

O čudna ptica čija namena da bude let zemlje i pesma opustelog neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo udvaranje vetra toj ptici od plamena.

Noć će izaći iz mora i probudiće se u srcu. Kometu Proreče mraku snu rosu lek rani. Zanet okretanjem neba što melje naše kosti Dok mudraci proturaju laži o budućnosti Vidiš li ono čega nema to da braniš?

ne pregoreva sa vremenom nikad zemlja na koju ćete pasti čelom vi i ja i moje čelo moj obračun sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje svetlosti, to su predeli preslikani sa očiju mrtvaca čije reči zalud smo hteli da nikad ne odu sa

smrti koju živimo molitva Treba se moliti smrti za svoj život a tišina će sačuvati skamenjene lobanje za kišu lica i neba za vrata od peska i crne će ruže procvetati duž puteva otvorenih za sve vetrove kojim dolaze nerođeni po svoju

od onoga što ću reći VII Zelengoro hoću da izgovorim tvoje ime zelengoro začeta u trbuhu vetra zelena goro neba i zvezdo moje krvi strane sveta su se otimale za njihovu smrt koja je bila početak a ne kraj putevi su ih tražili po

tražili po celom svetu nema ih profil njihovog odsustva čuva noć zelengore njihove su smrti najdivnija sazvežđa na jugu neba zemlja miriše na mrtve zelengoro čujem te ušima svoga srca i njih tu niko nije umro ko je umro zvezdo moje krvi i njihove

U tvrdu zemlju da l odlete šuplja Od neba, prazna kao sve što traje? Vatra koja te vidi biće skuplja Od zlata koje sebe ne poznaje.

ZAPIS Razljućen plod Ismejani šećer Žestoku rakiju spravlja Od sunca i sutrašnjeg dana Jedan mrtvi orao Leti preko neba Sto razbojnika na mestu anđeoskom S budućnošću se šali SUZA Hiljadu violina — krilatih pasa Preleće nebom i jeca S

Krakov, Stanislav - KRILA

U polutami šume, kroz čije se prolome međ granjem opažali svetli komadi probuđenog neba, micale se prilike, i jedna drugoj tajanstveno šaputale: — Napadaju... komordžije kažu da je juče i Sorović pao...

I zato se sad oni pokazuju smelo vrh isprskalih kamenih ploča, pod kojima su noćas zgureni drhtali od mraza. Preko neba su prelazile duge povorke očajne magle, u kojoj naizmenice iščezavahu, pa se potom opet pojavljivahu vrhovi planina i

XI SPOKOJSTVO Po zemlji su bili redovi nosila. Nad njima je bilo lišće lipa i sjaj solunskog neba, nevidljive laste i jedna daleka zalutala pesma. Valjda kakvog pijanog mornara. Pod ljudima je škripao šljunak aleje.

A kada je on zario onome dvosečni nož u grudi, nad njima nije bilo lišća, već samo tamni, stisnuti svod neba. A svi tako jednako jauču.

Petrović, Rastko - AFRIKA

zaokružuje pristanište skoro je od purpurnog Nekoliko majušnih kućica obojenih zeleno na ovom purpuru, između plavila neba i indiga mora, raduju neobično.

17 „ Dakar. Jedno veče puno uzbuđenja. Pred njim dan vreo koji upija svu plavu boju neba i mora. Sve je u belim isparenjima. Jasno se vide tela riba, koje lete ispred broda.

Svi su se oni stapali sve više u opšte biserno i ugušeno plavilo ovdašnjih ptica, neba i dalje pučine. Čitava gama sve treperavijeg, sve golubijeg plavila, sve bleđeg, nizala se na ovom arhipelagu, čija su

Kao nekad u Napulju, na Kapriju, kad sam ručao u Kafe Panjoti, iznad pučine koju je plavilo uzdizalo do neba, ja sam i sad sebi govorio: „Gledaj, gledaj pažljivo ovo, jer ćeš, ne zna se zašto, docnije u životu govoriti: To je

Mnogo ljudi izležava se bez odela po urođeničkim dugim posteljama ispletenim od trske. Njine tamne oči pune su plavog neba koje se gasi.

Tek kad se pogdegde grane akažua rastvore iznad nas, i sve što je zaparno raziđe put neba, vidi se veličanstveni svod pun zvezda i mesečine. Milioni zapaljenih mušica penju se plamenim stubom u visine.

Ova ubistvena svetlost oblačnog ekvatorskog neba uništava fotografske ploče ostavljajući po njima nerazumljive krugove.

Ni sa jednim nisam vezivao svoju misao. za nova neba i nove zemlje, i nikada me niko nije ostavio ovako nasred druma po čijoj se sitnoj crvenoj prašini jasno vidi trag

Njihova tamna tela u žutoj visokoj travi, ispred dalekog plavog neba, čudno izgledaju. Slikamo se sa njinim drvenim bubnjima, dobošima od kalbasa, zvoncima. Kupujem jedan čudan bubanj.

Pošto je nad nama velika svetlost neba noći, gde su međ zverima jedna druga skorpija, jedan drugi medved i lav, i jedan drugi bivo i ovca izmešani sa bolom,

bivo i ovca izmešani sa bolom, mučenjem, legendama i tragedijom čovečanstva, ja sa strašću odbacujem razlike između neba i zemlje, između stvarnosti i ideala.

Evo zvezda po zemlji, otelotvorenih, ogromnih, mekih, vrelih, punih zadaha. Mi im vidimo još samo oči, koje su duh neba i prostora. Njima su osvetljene planine. Južni Krst koso je poboden iznad šume.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

„Neblagodarni!...“ Grmi s prestola, Baš kao neba teške svodove Kad divljom snagom vihor zadrma: „S poljana mojih plodom pšeničnim Seljačke krvi porod prljavi Do

HASAN: Podaj što ište!... To ti je sve! Pa mirno gledaj tanke dimove Gde se kroz odžak tvoje kolibe Plavoga neba mirno mašaju. Na mekan kolut venca njihova Nikakav vetar neće duhnuti. ĆERIM (u sebi): Lijepo li moli!...

tice nemoćne Što ga je silan orkan dočepô, Da ga u visu nedoglednome Na granu stavi crnog strašila, Gde će ga besi neba ljutitog Predati gnevu munje ognjene, Da mu ni onaj delić jedini Ništavog bića ljuljku ne vidi!... Da ga ne bude!...

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

kašto U najvećoj sreći, Ne pitaj ih zašto, Ne umeju reći, Kad bi toga časa Govoriti znala, Od toga bi glasa Neba zadrhtala. Anđeli bi hteli Sreću smrtnih ljudi, Oni bi oteli Ljubav nam iz grudi.

“ L A moliš li se, svete? Ti s’ Bogu ne moliš! I kako ćeš se molit’ Kad neba ne vidiš! A zar se neba dveri Za jednog otvore, — Tek onda širom stoje, Kad dvoje govore. Dve duše zagrle.

“ L A moliš li se, svete? Ti s’ Bogu ne moliš! I kako ćeš se molit’ Kad neba ne vidiš! A zar se neba dveri Za jednog otvore, — Tek onda širom stoje, Kad dvoje govore. Dve duše zagrle.

LI Oj, vi dani, niste dani, Već anđeli beli, — Ne bi drukče s neba došli I neba doneli! Aj, vi noći, niste noći, Već anđelska krila, Gde bi noćca tako divna, Tako brza bila.

LI Oj, vi dani, niste dani, Već anđeli beli, — Ne bi drukče s neba došli I neba doneli! Aj, vi noći, niste noći, Već anđelska krila, Gde bi noćca tako divna, Tako brza bila. LІІ Putujemo.

Mračne jade, noćcu našu, Moja dušice, Rasvetliće s našeg neba Naše zvezdice. Poljupci će zvezde palit’, — Pa šta veliš, je l’? Sme l’ na našem nebu biti Mnogo zvezda, sme l’?

Sklopi oči, nevinašce mlado, Buji, paji, materina nado, Bezazleno moje gondže malo, S neba si mi u kolevku palo, — Zamirisa mirom miloduva, — Spavaj, čedo, majka tebe čuva.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

— On se obrati Mišiću. — I kad me ti malopre zapita kako izgleda Kajmakčalan, otkuda sam mogao da znam. Visoko do neba! Oko ponoći začu se brza puščana paljba. To je, ljudi, vrilo. Nikad kraja...

Kad se čovek ispenje na tu visinu, ima utisak kao da oseća blizinu neba. Vetar je duvao i nanosio nam sitnije kamenje u rovove...

Koliko vidim, nema metra gde ne leži mrtav ili ranjen vojnik. Moji bolovi su sve jači. Došlo mi je da zakukam... do neba. Zaželeo sam da me ubiju, jer više nisam mogao. Prenebregao sam život i pomerih se.

— Siđite ovuda. Jedva sam se provukao i počeh silaziti kao u neki lagum. Nada mnom u visini ostala je uska traka neba. Pri dnu naiđoh na debela hrastova vrata. Na njima se nalazila skakavica, koja je bila zapeta za ekser.

Na frontu je bila tišina. Vazduh je bio proziran i čist, a preko bugarskih rovova videlo se nadaleko plavetnilo neba. Pri kosim sunčevim zracima svetlucali su bajoneti iz bugarskih rovova.

Vazduh se pritajio, front se primirio. Nad nama široko plavetnilo neba ozareno beskonačnim sunčevim zracima. Ružičasta svetlost preli se naskoro i preko nas.

Pešaci su navlačili svoju ratnu spremu. Neprijateljska artiljerija bila je ućutkana. Bili smo gospodari i neba i zemlje. Baterijski osmatrači pomaljali su se otvoreno, da bi uživali u strašnom prizoru.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

razbotjeva dvora; Dolina mi novu ljupkost jutrom daje rosna, Novu sladost s hladom svojim drena plodonosna; Sunce s neba, mjesec, zemlja i sve mira tvari Rekao bih da su dužni čuvstvam mojim dari.

Prisustvija tvoga na me sila je tolika, K'o materi svega, zemlji, sunce, neba dika. Kako holmi u Danice vzigravaju žaru, Tako u tvog ja pogleda vosijavam daru.

Kuju misli kako hoće — „Zavjet s neba!“ kažu, —, I kumira kom' se mole u boga prelažu. S ovim bogom koje čudo da prirodu blazne, Da po svjetu proklijaju

iz Vavilona U, pradjednja pozdn' Izrailj hanaanska lona; Radov'o se Spasitelju, no svom prašt'o trudu, I sve ček'o s neba samo, pak mu sve zaludu.

Dolgi moj život Aki son utreni, Ili skori svjet Preko neba molni Projde, iščeznu, K grobu približih sja I sije v minutu Se biti mnit mi sja — O, sujeto sujetstv Vsja zemnaja

Jovan Pačić MUZIKI Blagi, slatki i prečisti, Svjati neba razgovor Ti si, divni raj k’o isti, Smeran tvoj sam pjesnotvor; U radosti krasnom cvetu Raskoši ja pijem slast. Muziko!

Sećaš li se onog jada Kad glas dođe iznenada, K’o iz vedra neba grom, Da ja moram odlaziti, Tebe, dragu, ostaviti, I moj vozljubljeni dom?

To hristjanskim junakom najpre treba, Kad zora svane, sav će svet već znati Tko milost želi, tko l’ prokletstvo neba, Jer Muratu nogom ću za vrat stati Da ne ždere nasilstvom srpskog hleba, I srce mu rasporit sa handžarom, To

dati, Dajem ga tebi, da ga unuku mome predaš, Tebi i tvom ravno izvrsnom pentametru bratu; Što ponesete vas dva, do neba to se diže. 1857.

“ Tam’ na kuli zvono stade. S istoka se sunce krenu Putem neba golemoga Mladog jutra u plamenu. I sinova stalna noga Sad se lati puta svoga, Tužna majka, ah, ostade I na golu

Našto suncu nebesnom Živi topli žar? Tanko čuvstvo srcu mom, Mili neba dar? Da vam srodno diše grud, Pa miline biće svud, — Veli mlada Srpkinja, Slavna Srpkinja.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Pa, večno željan toga prizora, Krvavom bojom želi spitosat Zrcalo sjajno neba zvezdanog... Al’ dalje! (Čita.) „To je poruka, Kojom Bajazit, skoro svemoćan, Veneciju ti trese svirepo...

I svet se smeje, nebo raduje, A u poljupcu žarke ljubavi Ispolin neba, sunce vatreno, Ispija suzu tuge zemljine... A katkad kopljem gneva nebeskog Neizbrojene parne svetove I baciv

Vlast ćemo našu ovde deliti, Na ovog praga kamu studenom; Pa osvojite l’... nek bude pakô sve — I noć i dan i neba plavog Divote večne treper nebrojani Nek noći vaše postane dan... (Biju se) BOŠKO: Ti ćeš nas služit.

VLADIKA: U ime oca i sina U ime neba! U ime zemlje, Koja vam i sad — izneverena — Dedova svetih čuva grobnice... Zakunite se!

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Na podužem dijelu zapadnog neba pružili se tamnomodri oblaci, isprosijecani oštrim, pri krajevima zašiljenim prugama koje se crvene kao usijani čelik.

Turci se sve više primiču. Puške jednako prašte, ne prestaju. U'vatila se, Bože moj, ona barutna dumagija od neba do crne zemlje! Ništa se ne vidi, a podavi nas kokija od baruta.

“ Pisarčić: Ne znate vi, gospodine, još ovih bosanskih seljaka. Danas ovaj David hvali i uznosi carevinu do neba, a sjutra bi se, onako sakat, diga' u bunu i poša' protiv ovog slavnog suda. Znamo se, Davide, znamo.

Samo još na tavnim ovršcima jelove šume treperi blijedomodra svjetlost od uzdrhtalih zraka sa zapadnog neba. Od otvoreno plave boje tihano se prelijeva planinsko nebo u izblijeđeli, večernji sjaj.

Bojić, Milutin - PESME

žena krunu nosi, Tobom ponoć bludi, tobom zvezde trepte, Tobom zlo se ceri, tobom samrt kosi, Anđeo i demon tobom s neba sleću — Tobom Gospod živi, svetovi se kreću.

Zašto niste jesen dana strli Biser pićem iz zmijskoga pakla Kap poslednju srčući, dok grli Vrat vam ona što nas s neba smakla?

Prolomi zide, Prkosni mesec s munare skide. I sa svih strana sudbom gonjen, Kao čelična ruka stisnuta, Kô s neba grumen zvezda sronjen, Moj narod dahće, dršće, stremi I divljim okom besno luta. Nemi.

I dok moju glavu sveže ruže kite, Za te, odevenu u podsmeh i rite, To bolno saznanje osmeh neba biće. (1917) XXXVIII Oproštaj će doći i za te, no kasno Doći će u jesen tvog palog života, Kad izbledi mladost,

Jakšić, Đura - PESME

?... Pored nje me, bujne, tvrda staza vodi. Ali kuda, kuda? — Kud sam orô hodi. Poviše oblaka, i od neba više, Jer, umesto neba, pust se kamen diže... Ne čuje se tica, baš nikakva glasa, Do večite huke bezbožnih talasa...

Ali kuda, kuda? — Kud sam orô hodi. Poviše oblaka, i od neba više, Jer, umesto neba, pust se kamen diže... Ne čuje se tica, baš nikakva glasa, Do večite huke bezbožnih talasa...

vrata, Primiće me u dvor, strana, nepoznata; Odmor će mi dati, to mi samo treba, A blagoslov na nas bog šalje sa neba!... U Podgoricu 1857.

Sad mesec izađe... Smrtno bleda lica, gore nebu leti: Poginuli vitez eno se posveti!... 1857. ORAO Blizo do neba gora je čarna, Ne treba orlu tek jedan let, Samo da pusti krila nemarna — Prezrô je davno prezreni svet.

Mnogi težak oblak, jeka, Krš gromova, oganj, kletva I sto čuda neba, zemlje, Razbilo se o meneka... Usamljena Na sredini morske pene, Cepam munje i gromove; A talase rikajuće Sa

Il’ kradom oblak ide naviše? Il’ bolnik kakav teško uzdiše? Il’ anđô melem s neba donosi? Il’ oštru kosu da ga pokosi? Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?...

Nastasijević, Momčilo - PESME

Da l’ što pastiri pomrli tobom prizivahu dragu? Il’ žal se stani u meni: s neba me strela ranila, tamna me zemlja pečila, te pesma mi je suzicom i kapljom krvi kićena?

Plod ja bez ploda tvoj, I sudnja ova u meni reč. GLUHOTE I O ne, šapata nespokoju ovom, vapaja ne. I do neba kad, i pakla, teži tim srcu muk. O miruj, preteško moje, kami kamena mene, mukla steno.

Zemlje prođoh, noć mi svuda bez svanuća, van sa neba toplo što mi grane tama! Domu dođoh: tuga, jesen šumi, i miriše zreli grozd!

II Ničeg se ne boj, u večnog ti uzdanje. Zašto mi, da bežim, zbore, Kao što s neba tica beži planini. Zli luk odapne svoj I strele pođe mu jek Tamom, jer pogodi taj U srce nevinoga.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

u čelu varoši, belela se gola, raštrkana »ciganska maala« iza koje se tamnela zelena Ćoška, a opet iza nje visoko do neba dizala se isprepukla, kamena Pljačkovica i Krstilovica...

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Tako ti soli i hleba, zemlje i neba, kaži mi ko će mi biti suđen! Neka mi izađe na san!« (іbіd., 643. Slično gatanje i u LMS, 139, 87, samo što tu V.

Crne dudinje meću se u kišnicu koja je u Međudnevice uhvaćena u tepsiji, i to neposredno s neba, a ne s krova, i to je lek od jehtike (BV, 16, 1901, 281). Od lišća belog d.

pisari, prema kojima se osećao izvestan božanski respekt i koji su stajali pod specijalnom zaštitom božanstva (Neba, ili Tota i dr.), nosili su takođe l. haljine, upor.

— Zašto je klas p. mali kao šaka? Jednom je đavo upalio p., i ona počne goreti; Bogorodici bi žao, siđe s neba, uhvati šakom za klas, i ugasi vatru: i klas ostane onoliki koliko je Bogorodica uhvatila (іbіdem.

Ćipiko, Ivo - Pauci

A mi računamo: daće mi, stavimo, oranica pedeset kvarata kukuruza; eto, to je, mislimo, čisto, kao da nam je iz neba palo, a ni brige nas za naš trud. — Što veliš, Rade! — začuli se Ilija kakve nadnice, kakav trud? Gdje je to?

A suton već je pao; sjajan bistar suton puna mjeseca što s neba grije i sjaji se kao zimnje sunce... i sjene po odgojku postaše zagasitije i tajanstvenije.

Ali, zapravo, nisu to misli, već ulomci rasejanih misli, kao ulomci neba, oblaka, i vedrine, i drveta što se u rijeci odrazuju. — Tu sam, kad sam dijete bio, lovio rake!

Ona bi došla i namjestila bi se pored njega. Dugo i dugo, s one visine gledaše on komad vedra neba nad sobom, gledaše nju — a drugo šta nije ni gledao... Priljubio se uza nju s djetinjom privrženošću.

Sunce obasjalo sve naokolo, a dokle oko dopiraše vladaše bljedikava svjetlost, u kojoj iščezavaše vedrina neba; U tom bljedilu jedva se nazrijevahu konture prekomorskih goleti, a pučina podrhtavaše u sjaju i bojama duge.

Ure udarahu odmjereno, podmuklo; iz natuštena neba poče da sipi, a on požuri kući, da ne pokisne ... * Nekoliko dana iza toga, Ivo nalježe uveče na dva težaka pred

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

i Kirča, obučeni u duge crvene plašteve koji su jezivo delovali pri odsjaju plamena što je palacao put zvezdanog neba.

ono, naročito leti, radili svuda, u šumi, u žitnom polu, ječmu osobito, jer je visok i divotan, dok se iznad u modrini neba premeću lude ševe.

Kao neki anđeo poslan s neba da vaspostavi na zemlji poredak pravde, tako je i ona među nama zanemarila sve razlike koje su nas delile.

čelu znak posebnosti, možda Gospod preko njih šalje svoje tajne poruke, možda je njima dato da dokuče tajne zemlje i neba. Jelena Ne gleda me. Trudi se da me ne gleda. Ili misli kako nema zašto da me gleda.

Iznenada iz plamene kugle u dnu neba, sjurio se ogromni crni gavran i pao na viteževo rame. Strepim od tog zloslutnog znaka.

Bio je ogroman i nepomičan. Onda je dunuo kovitlac, oblak se istegao preko neba, smračilo se. Potom je linulo, bože, kako je samo linulo.

ni otmenosti, ni ponosa, otvaramo vam nove dveri, zavirite nišči iza sedam zapečaćenih brava, saznajte sve tajne neba i zemlje. Sve vam je dozvoljeno, sve dostupno.

i u pravedno dupe, podmireni do poslednjeg žmarca, puštaju da ih ponesu krila, laka i bestelesna neka krila kroz dubine neba i prostranstva iznad uboge zemlje, ni gore ni dole, nego baš ispod neba i iznad zemlje.

krila, laka i bestelesna neka krila kroz dubine neba i prostranstva iznad uboge zemlje, ni gore ni dole, nego baš ispod neba i iznad zemlje.

Niko nema prava da ih samovoljno menja i preinačuje pod izgovorom da je dobio uputstva od samog neba. Šta li bi bilo ako bismo svi mi sledili svoje sanjarije i snoviđenja.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Gde, u susret dana bela, Uzdišući Filomela Čeka da se javi s neba Kolesnica zračnog Feba; Gde pastir, okićen vencem, s pastirkom iđaše sretno U grad i polje cvetno; Istina božanska leži

Iz mraka, iz neba, zemlje, izviru čudesne priče, Glasova sve jače biva i vazduh čisto vri... Jedan se cereka ludo, a jedan očajno

Kô srpskih gora mladi bor, Primorja čedo milo, Pohodi neba zračni dvor I mira ljubi krilo. Osam je puta cvetô cvet, Toliko svenu puta, I njih nam zbrisa smrti lêt, Obori zima

pesnik, celo je zborio veče, I najzad, promuklim glasom, sa suznim očima reče: „Istina to je jasna, kô sunce s vedroga neba, Da mladom narodu našem ozbiljno pomoći treba.

Njegove trube samo uspeh zvone Pod zastavama Marsa i Belone! On mladost pazi. I darove neba Očinski nežno u dušu joj sadi, Odvažnost lava i čistoću Feba, Ukrase sjajne u građana mladi', Rečju i delom on uvek

Prvo reci, oče sedi, Koliko ti vladar vredi, Kad na mojoj glavi sja, Osvećena kruna ta? „Kad je prodan neba dika, Za trideset srebrnika Naš pobožni, svetli car, Dvaesdevet vredi bar!

Posle omare dnevne Daleko plamena munja s mračnoga vidika sevne, I polovinu neba za časak osvetli zrakom, I onda utrne naglo i mir se zacari s mrakom.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

laki večernji povetarac poljuljkuje vite palme između kojih koračamo i dolazimo do glavnog hrama varoši, Esagile, „palate neba i zemlje“. Ona se uzdiže na visokom, masivnom podnožju.

sveta, a među njima astronomska biblioteka asirskog kralja Asurbanipala, koja nas izveštava o radu njegovih posmatrača neba.

Nijedan važniji državni posao nije preduziman, dok oni nisu našli da su znaci neba povoljni za njegov početak. Može se lako zamisliti koliki su uticaj imali oni time na sve državne poslove.

Ona zahteva dva posla: prvi, pročitati sa neba momentani položaj zvezda, i drugi, izvesti iz toga položaja zaključke o sudbini.

Svakome posmatraču neba upada u oči jato Velikoga Medveda, jer su njegove zvezde podjednako jasne i nadkriljuju svojim sjajem ovu svoju okolinu.

Slično je i sa svima ostalim jasnijim zvezdanim skupovima neba. Zato su vavilonski sveštenici, već najmanje pre četiri hiljade godina, a možda još i pre, grupisali zvezde neba u

Zato su vavilonski sveštenici, već najmanje pre četiri hiljade godina, a možda još i pre, grupisali zvezde neba u zvezdana jata i nadenuli im imena.

nazivima, koji su se očuvali kroz hiljade godina, izvršili su vavilonski astrolozi prvo katalogiziranje zvezdanog neba. No, tim radom upoznali su oni još jednu činjenicu fundamentalnog značaja.

Posmatrajući zvezdano nebo, oni su opazili da ono ne stoji na miru nego da se kreće; zvezdana jata na zapadnoj strani neba spuštaju se, ne menjajući svoj oblik, prema horizontu, da onde utonu, dok se na istočnom delu horizonta pojavljuju nova

Mi danas znamo da je to obrtanje zvezdanoga neba, koje se naučno zove dnevnim kretanjem neba, samo prividno i posledica rotacije Zemlje oko njene ose.

Mi danas znamo da je to obrtanje zvezdanoga neba, koje se naučno zove dnevnim kretanjem neba, samo prividno i posledica rotacije Zemlje oko njene ose.

I one učestvuju doduše u dnevnom obrtanju neba i kreću se sa njime od istoka prema zapadu, ali ako posmatramo pažljivo njihov položaj prema ostalim zvezdama, vidimo da

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Vidi pelene od zraka mladog meseca pošto svoje čedo predstavlja kao nebeskog anđela („pa mi sada treba/ za to čedo neba/ kolevka od sunca/ povoj od meseca“).

Poslalo mi nebo Nežnoga anđela Da mu ga othranim Da mu ga odgojim, Pa mi sada treba Za to čedo neba Kolevka od sunca Povoj od meseca.

Da li odozgore S neba amo dođe, Da li mimo dvore Moje mile prođe? Valjda moju milu Vide prevesela, Pa bi meni silu Govoriti tela, Ali ne

Aprila, 1876. ORAO ĐURA JAKŠIĆ Vlizo do neba je gora čarna, Ne treba orlu tek jedan let Samo da pusti krila nemarna – Prezro je – davno prezreni – svet.

Čelik srce je u grudi! Čelik srce, bože sveti, Tvrđe nego bajoneti! Zginućemo ako treba – Al' gle onog plavog neba, I gle, ove sablje kovne, Sablje kovne čudotvorne!

Blagoslov je u zori, To je s neba dato! Ori, pluže, zaori: U zemlji je zlato!... Na voćke nam pao cvet, Miris mu poleće, Bog je dobar, mraz nam

Na voćke nam pao cvet, Miris mu poleće, Bog je dobar, mraz nam klet Nauditi neće. Blagoslov je u zori, To je s neba dato! Ori, pluže, zaori: U zemlji je zlato!...

Košnice će punit' med U željenoj slasti: Medljaćemo svaki jed, Da nam ne poraste! Blagoslov je u zori, To je s neba dato! Ori, pluže, zaori: U zemlji je zlato!...

A selo je krasan drug Svakome težaku, K'o tičici zelen lug Na sunčanom zraku … Blagoslov je u zori, To je s neba dato! Ori, pluže, zaori: U zemlji je zlato!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Palanka se davno već naučila da sa smehom sluša skandaloznu kroniku neba i zemlje, kako ju je ludak izmišljao. Kad su mu jednog dana doneli malog sina, koji se kod gospa Nole lepo popravio,

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Vi vidite kakvo je naše odelo, pokazujući na najvispreniji dar neba, ali utoliko je bogatija naša revnost i ljubov k dobrodetelji i istini.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

selicu Dva ukrštena sunčeva zraka Slažu je u krstine Kos naglas čita Tajna slova rasuta po polju Božuri stasali do neba Služe četiri crna vetra Sjedinjenom krvlju bojovnika Polje kao nijedno Nad njim nebo Pod njim nebo VEČERA NA KOSOVU

i grozom palacaš Zar je to sve što umeš Ne cvokoćemo mi vetar to Besposleni na vašaru sunca Kezimo ti se kezimo do neba Možeš li nam šta Rascvetavaju nam se lobanje od smeha Gledaj nas nagledaj se sebe Čikamo te

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Dok bi govorio o zemaljskim stvarima, o rekama, planinama, jezerima i morima, i kojekako, ali kad bi se dočepao neba i nebeskih predmeta, tako bi se razmlatarao rukama i tako bi nas ni za šta ošamario da nam je izgledalo kao da se na

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

— Konji sve više tonu u glib. Vojnici su rili zemlju i naskoro beše gotov strm nagib. Komandir skida svece s neba. Vojnici, iako ćute, ponavljaju u sebi psovke komandira i još proklinju čas kada su se rodili. — Pazi sad!

— Ne znam — veli jedan ravnodušno — sinoć puče nešto, i kao da pade iz neba. Drugi objašnjavaju da su inženjerci sklonili eksploziv u jednu kuću. Naišao ovaj i, ne znajući, bacio žižicu.

Pod nama je šumela valovita Morača, koja je na tihim i dubokim mestima imala boju neba. Ljudi su bili veseli što ulazimo u veliku varoš, gde ćemo sigurno naći hleba, a možda i krova nad glavom.

Petrović, Rastko - PESME

aj! aj! Svi koračaju danas oni ispod jesenjeg neba kao ispod prokislog surog amrela. Njihova bolešljiva malena srca prozebaju u kaputima, I pevuše tanko, tanko, Dok im se

“ Da li razumeš: najzad pao? Svi koračaju oni danas ispod jesenjeg neba kao ispod prokislog surog amrela. Aj! aj! aj!

Jednom sam rukom uzeo ručicu Perinu, drugom sam rukom uzeo ručicu Stevinu; Tako smo pošli put neba, daleko, hoj, hoj! Kad smo došli pred raj, zakucasmo na vratnice: Ljupki nas je bog dočekao isto tužan kao i mi.

vidimo kako to izgleda kad noge lete, i glave; Sad ćemo spustiti našu dušu na konopčetu da izmerimo razmak između nas, neba i zemlje, Sad ćemo pokušati i da umremo. Tamo artiljerci pune svoje gigantske lule, Njihove su lule ogromni topovi.

U jedanaest i po opelo, crkva sv. Marka. Ožalošćeni... Oči plave tvoje: njive malene neba Po kojima prstima sejao si zvezde; I misli ti kao košute što se u toplini gnezde. Ali tvoje grudi!

I ne uspesmo nikada postići vanmišićne ekstaze! Već skrivasmo se pod klupe i u porube Zločinci! - tih neba, Trebalo bi da nekim spasonosnim svetovima odlaze: Ali oznojeni, naježeni saznavasmo za košmarske poraze!

al udarci! Udarcem, čvrstinu neba zahvativši rukom, Komad plavetnila odvuče za sobom: Sada je njegov pad kao i grom, A nebo sazrelo tako za more Bujice

Suviše tesan prostor, da se protegli, Suviše malo zvukova kojima da se zeva, Pod pokrivače oštre neba, kojima peva Revmatični bol sumnje, besmo legli.

život sa Bogom, Zbog nerazdvojnosti, u sramu, da leži sa mnom on, Da ja sam njegov zao duh, on meni duh svetao, Da nema neba nit greha gde ne može nam biti dom Da praštati mi verno nije on nikad, nikad prestao, U časovima patnje ove da pati sa

”Bio si pijan od mladosti, il sumoran od brige, Po čelu mračni ožiljci, tu neba trag i kacige, Ruke ti pune žuljeva od naslanjanja na knjige, Al skočio si eto mladićski i otresao si opet sve brige.

Dižem ovu unakaženu ruku tebi. O svetlost, svetlost, koja sa detinjstva poteče; prisustvovah crvenim talasima do neba. Iz moje krvi vrelina i muka na nju su svanuli. Ali laži, ali prevare. Ali odgađanja. Priznajem ipak: Pobeđen sam!

Zamučena, ženka, Sunca što stalno kapaju, I jedva vidna, rođenja plavilom ogranja Gusto spletenog neba, bez zvuka da igraju.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Mali suncokret je bdio, uzalud pokušavajući da probudi braću. Zvezdane staze neba nisu ih zanimale. Nisu mogli ni da zamisle jabuku meseca okačenu o najviši jablan. — Koješta pričaš!

braća spavala, on je podizao svoje zlatasto lišce uvis diveći se sporom i svečanom mesečevom hodu kroz srebrne ponore neba.

Kako je prodorno mirisala livada u noći! Sneno treptale zvezde! Kao džinovski svitac crnim ponorima neba lutao Mesec! Sam u nebu, on se osmehnu maslačku samome u polju.

Podiže Vedran glavu uvis. Ali, kamene kule nebo zaklonile: tek tu i tamo sevne plava maramica neba. Kako da bez neba cvet procveta? Pođe mališan dalje.

Podiže Vedran glavu uvis. Ali, kamene kule nebo zaklonile: tek tu i tamo sevne plava maramica neba. Kako da bez neba cvet procveta? Pođe mališan dalje.

Preko neba, kao osmeh, pređe nekakva bleda svetlost. Je li to starac Milija bio? Ili je Majka Voda dečaku rukom mahnula?

Nisu još znali da su se u pustinji pojavili, a već su znali da blistaju, da vole. Ali, kada se Sunce pope u sam vrh neba Kapljica reče: — Moram otići, moram, moram! Zadrhta Cvet, od strepnje, ali ne reče ni reči.

Kako je daleko bila svetlosna čaša neba! Kako nedostižan Cvet! Kao ukleta lutala je Kapljica ispod zemlje, klizila niz leđa znojnih rudara, niz šapice krtica i

Čini se da se crvena linija makova pola i plava ivica neba mešaju u daljini kao da je duga sišla na zemlju, a na visokim, srebrnastim stabljikama igračice u crvenim suknjama trepere

Ali, bezrazložno je samome sebi nanosio bol. Dve mravice penjale su se ka njemu, osmehujući se, a na istočnoj strani neba rastao je mesec beo i krilat, kao najkrilatiji beli mrav na svetu.

— Prokleta bila! — polete jedna žena k Zlatokosoj. Vrisak druge do sedmog neba dođe. Mladić se i ne pomače. Samo mu se ruka spusti na pseću glavu i nežno pređe preko nje.

Već je i na kraj zemlje stigao, i ivice neba se dohvatio, kad devojka kriknu: — Kao pas ću za tobom ići, oprosti mi, oprosti... Mladić se trže, zastade.

Šantić, Aleksa - PESME

O moj dragi, ti mi pod pendžere dođi! Pa put neba često mili pogled pusti, Ko da jedva čeka da se veče spusti... Pa još, bolan druže, kad neđelja svane, Na avlijska

U vedre noći njen je pokrov mio Od plava neba, mjesečine meke; Njena su njedra vrt u kome ti'o Počiva miris bagrena i smreke. Ja za njom ginem! Njoj me duša vodi!

usne tvoje meni sada treba Krv zore rane n plamen rubina, Za lice pjena sa morskih širina, Za oči sunca i plavoga neba. Al' zalud podvig, zalud svaka boja, Ne zna te ruka naslikati moja, — Ja dršćem, evo, pred ljepotam' tvojim...

Ja znam: vaše srce sada vatrom gori, Moje hladna zima okiva i mori; Vaše oči sjaju kô dva neba plava, A moje su mutne kao magle sinje... Mladost, ljubav, oganj, sve u grobu spava, Po kosama mojim popanulo inje...

1905. HLjEB Parobrod spreman. More se koleba. Pošljednji plamen na zapadu trne; Suton se rađa i s jesenjeg neba Polako pada na hridine crne. Paluba puna. Ruke uzdignute Pozdrave šalju i rupcima mašu.

Zemljaci moji, dokle ćete, dokle? ''Tamo daleko! Jer nas usud prokle I na nas pade tvrda tuča s neba...'' A zar vam nije zavičaja žao? ''Žao je, brate... Bog mu sreću dao... No hljeba nema... Zbogom! Hljeba... hljeba...

I kroza nj jedno sjajno i budno Gleda ih oko... Prve zvijezde u suton rone; Sav požar neba tiho se gasi, I glasi Večernjih zvona zvone I mirno teku Kroz večer meku.

I dok se suton sve više hvata I tutnji grad I gori, iz modre dubine neba Izbija mjesec mlad: Kô kletva bona, Kô jauk miliona, Ja čujem kako, s visine one, Silni čekići zvone: Hljeba nam!

I ćuteći sreću i blagoslov neba, Zguren hamal žudno, uz tvrd komad hljeba, Sluša kako nad njim s grana guču kumre. 1918.

Motika tuče, i u gole prsi Suhog težaka duša neba vije, I znoj mu kupi... Odjekuju vrsi — Proleće pjeva. No dok gospod bdije I na svom toplom srcu zemlju stiska, Ja

Gle, vrelo joj biva sve šire i veće, I u njezinijem dubinama sreće Ogleda se zora i plav šator neba. 1918. NOĆ U TRPNjU Trpanj ćuti. Pred njim leži voda plava. U daljini s lađe laterna se žari.

pogled bludi preko mrtvih strana, Daleko po kršu, po rodnome kraju; I dva plava oka suzom zablistaju — Kô dva plava neba, kô dva vedra dana.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Turska vojska je kažu ove pesme nebrojena. „Svi mi da se u so prometnemo, ne bi Turkom ručka osolili“; „da iz neba plaha kiša padne, niđe ne bi na zemljicu pala, već na dobre konje i junake“; „da ti imaš krila sokolova, pak da padneš

kiša padne, niđe ne bi na zemljicu pala, već na dobre konje i junake“; „da ti imaš krila sokolova, pak da padneš iz neba vedroga, perje mesa ne bi iznijelo“, takvim i sličnim hiperbolama opisana je turska sila.

Osvajaču se mnogo puta moralo učiniti da udarci na njega padaju i iz našeg neba, da se i naše planine kreću protiv njega, baš onako kao što pesma govori: Vedro beše, te se naoblači, iz oblaka tiha

do konja, junak do junaka, bojna koplja kao čarna gora, sve barjaci kao i oblaci, a čadori kao i snjegovi; da iz neba plaha kiša padne, niđe ne bi na zemljicu pala, već na dobre konje i junake.

Đe je čador silnog car-Murata, usred turskog silna taobora, da ti imaš krila sokolova, pak da padneš iz neba vedroga, perje mesa ne bi iznijelo“. Tada Miloš zaklinje Ivana: „O Ivane, da moj mili brate, nerođeni kao i rođeni!

i gladne i žedne, ljuckoga se naranismo mesa i krvi se ljucke napojismo, a moja se krila zakavasiše planu sunce iz neba vedroga, te se moja krila okoreše: ja ne mogo s kril'ma poletiti, a moje je društvo odletilo; ja ostado nasred polja

Kad udari drenovačom Tale, tu se smjesta zametnula kavga. Pade tama od neba do zemlje, — nije tama od boga poslana, već od brza praha i olova; zemlja ječi, a otoka zveči.

Onda Zuko okrenu konjica, i poleće preko ravna polja kao zv’jezda preko vedra neba. Kad to viđe starac Mustaf’-aga, on povika glasom zadavljenim: „Šta gledate, kićeni svatovi, đe mi hajduk odnese

trista Srbova, namah puče trista dževerdana, mrtvih pade za trista Turaka; od Turaka sedam hiljad’ puče, magla pade od neba do zemlje, nit’ se vidi neba ni oblaka od onoga praha puščanoga.

trista dževerdana, mrtvih pade za trista Turaka; od Turaka sedam hiljad’ puče, magla pade od neba do zemlje, nit’ se vidi neba ni oblaka od onoga praha puščanoga. Bože mili, srca slobodnoga u dva brata, dva Nedića mlada!

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Ku-ku! — opet se tiho oglasi dječak. — Ku-ku! — začu se odgovor, ali odnekle odozgo, kao s neba, i istog trenutka niz glatko stablo vitke bukve na ivici zaravanjka spuznu isti jedan takav dječak.

Udarac ponovo tresnu po spavaču. Stric skoči sad još više poplašen. — Šta je sad ovo?! Batine s neba padaju ili... Dječak popade magarca za ular. — Ti si se na mene ritnuo, priznaj!

Ne gubeći mnogo vremena, Lunja skoči na noge, otrese suknjicu (kao što bi uradila svaka djevojčica, pa makar s neba skočila!) i trkom pojuri u prvo ljeskovo šipražje.

napolje, pred njima sinu blještavo zelen Gaj, čist i veseo kao da je toga trenutka stvoren i stavljen pod sunčan svod neba. — Ih, dosad nijesam ni znao kako je lijepa ova naša šuma — ote se i nehotice Jovančetu.

— Lisina je puna paprati (bujadi). Ima je i suve, i trule, i sirove, pa kad se sve to izmiješa, dići će se dim do neba, vidjeće se iz pet sela. — A kad zapale vatru, šta će onda raditi? — pripita Lazar Mačak.

XII Snekakvom prestrašenom žurbom stari avnoni „dvokrilci“ testerisali su plavetnilo toplog ljetnjeg krajiškog neba. Letjeli su nekud u pravcu male industrijske varoši Drvara, sakrivene u brdima i divljini.

— Gle, otkuda ti ovo? Baš je bilo dobro. Jednom, dok su iz tamnog večernjeg neba prolijetale krupne kišne kaplje, Marica uvuče svoju plavu glavicu pod Stričevu ruku i zagrguta: — Sakrij me od kišice.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

PERSIJSKOG CARA KOZDROSA 151 DANIL 152 VOJSKA VAZDUŠNA 153 ZVEZDA PAGANSKOG PROROKA VALAMA 154 MOJSEOV ŠTAP 155 MANA S NEBA 156 LESTVE JAKOVLjEVE 157 ZMIJA OD TUČA 158 MAČ I ČETIRI RIFA PLATNA 159 SEDAMDESETORO BRAĆE AVIMELEHOVE 160 VIZIJA

More će se pred tobom razdvojiti i faraon-đavo u njemu će utonuti. Mana za jelo kano kiša s neba spadati će ti i iz kamena voda isticati i Amalik satrti se ne isto samo s oružjem tvojim, nego i pravednim

LAĐA, ORAO I ZMIJA Na moru kuda prođe lađa trag joj se ne zna. Ni orlu puta leteći ispod neba. Ni pak zmijinje staze kad se prevuče preko kamena.

Da i smišljeni slavići crkovni lepo slatko popevaju! Leto je vruće; tadar Sveti duh s vatreni jezici s neba na zemlju sihodi, te sve grešljivo strnjište sažiže i trnje zločinstva pali.

Ispod neba jasno proziranje, promahe i oduhe daleke? Ko li ti daje kišu iz oblaka, sneg i krupu, zemljano radilstvo i š nje hranu, i

s onom palicom, i mnogu drugu kazan navede š njome i napusti na Jeđiptene: pruge gusenice, šaške, žabe, ljute komarce, s neba gorući grad, danjom učini crni mrak, najposle po svoj onoj zemlji jednu noć sve prvorodno od čoveka do skota, svega

MANA S NEBA U pustinji pri Mojseju što je s neba puštao Bog Izrailjma manu jednoviđenu, a u usti žvaćući im, kako je koji što zaktev

MANA S NEBA U pustinji pri Mojseju što je s neba puštao Bog Izrailjma manu jednoviđenu, a u usti žvaćući im, kako je koji što zaktevao jesti, i našto bi mislio, — one

filozofi u svojih knjiga-čaralica pronahodili, te ljudma su to dokazivali, da je Jupiter, ponajviši bog njihov, s neba na zemlju sišao, te je uzeo na sebe ljudsko telo, pak tako je hodio preko zemlje, te je progledao ljude što čine — dobro

Mrznući u ledu s napolja na suhu stojeći jedan straža mlad čuvar mučeničaski, vide te noći viđeni se svet i tamom s neba sišlih čudnih venaca kano carskih koruna četrdeset. Svaka na glavu po jednomu pade.

u suncu, koji je iz glasa, koliko ga je grlo podnelo, toliko jako je podviknuo, govoreći svim pticam što god ih ispod neba leti: »Zberite se — reče — svi ujedno pak pohitajte i dođite na večeru velikoga boga, i na toj večeri svašta će vam

Mi li da se Bogu pokorimo, koji no nismo ni malo ništa njemu skrivili, a sturio nas je dole s neba? On je za to kriv, a ne mi, neka se on popre s nama za to oprosti i pomiri se!

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Dan na umoru, izdahnuo već; zvezde trepere s neba, tiho veče se spušta na zemlju, a iz grla srećna i vesela mlada sveta razleže se kroz tiho proletnje veče setna pesma u

Misli o večerašnjem. Huče i ljuti se. Pred očima mu živa slika zvezdanog neba, meseca i Zone kako stoji umotana u bundicu svoju s isturenom levom nogom i pogledom na stranu; seća se izmećarke kako