Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Nad barom što nam se popela do brade, od devet nebesa, osam se smračilo, a deveto se dimi. Sve iznad njih se zapalilo!
Ne zna ko je, ne zna čije, ne zna šta je, ne zna odakle je, ali zna da nizašta sa zemlje, i nizakakvo sijanje s nebesa, neće skloniti šapu s plećke mesa! On ne vidi šta mu je u luli, a priča nam šta je za oblakom!
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
A sva je drhtala kao prut. Da je Stanko bio pribraniji čuo bi kako joj srce bije... Ali i on beše poleteo u svoja nebesa žudan i žedan, pa naišav na taku prepreku — naljuti se. — Dobro! — reče i saže glavu. Zavlada mrtva tišina...
Eno, onamo se jedna porađa!... — reče jedna žena. I tako je išlo. Jauk i zapevka prolamahu nebesa. Jedan starac reče: — Ovo se i bog — bože oprosti — digao na nas zajedno s Turcima!... Ta graja probudi ranjenike.
Jure ka šancu kao besni. Vrišti hat da se nebesa prolamaju. — Pazi!... — zapovedi Čupić. Tobdžija opet prinese vitilj. — Pali!...
I to beše tako živo, tako jasno, da on ništa drugo i ne viđaše sem njih. Ovu grmljavinu što je nebesa prolamala nadmašavaše tepanje sa njihovih usana...
To je šanac na Ravnju. Kao seda starina, on je obrastao u trnje i korov; ali je još ponosit te dere nebesa... REČNIK avaz — glas, vest, jeka agovati — gospodariti aman — milost, oproštaj amanet — zavet, svetinja
Dučić, Jovan - PESME
JEDNE VEČERI U SUTON Nebesa behu mutna i razdrta, Studen u nemoj sobnoj polutami; I dopiraše iz samotnog vrta Muzika kiše. Mi smo bili sami.
A kad stari klavir dirne rukom lakom, Biće zvuci crni: činiće se svakom Kao da prah noći pada po salonu. ČEŽNjA Nebesa su prazna; nemo veče slazi, Negde u aleji zadnji zračak blista, Venus arhaička sama je na stazi, Gola, i sva stidna,
Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi, Vapije u nebo, i strada, i moli! I dok stidno oko u nebesa bludi, Čežnjom drhću prsa i udovi goli.
ZIMSKI PASTEL Zgurena na snegu seoska kapela Zebe usred groblja. Nebesa su bela. Niotkud ni vetra da se javi šumom, I zaplače gdegod za krstom, za humom.
Dok blisnuše nebesa u času, I šum čudan prođe po samoći, Miris lipa dolinom se rasu: Jedna duša minu posred noći...
U prostor bačen glas što stremi, Da ga nebesa budu puna! I reč što nikad ne zanemi, I večno budna božja struna. A kao pesnik, ti ćeš biti Stranac u svetu i u
Gospode, znam ti klicu čudnu u svem mom dobru i u kvaru, Jer ogledaš se meni u dnu — Kao nebesa u bunaru. Senka je tvoja dan što zari, A ja te tragam u čas svaki: O bože uvek nejednaki, I drukčiji u svakoj
Prostorom napito, moje srde gleda Sjaj novih nebesa i fatamorgana; Rasplače ga svako sunce koje seda, I raspeva jutro svakog novog dana.
su pobede i zastave naše Tvoj veliki zavet gordosti i besa — Jedine u tebi što se ogledaše, I jedine ovde digle do nebesa. Beše tada slavna a sad si i sveta, Pevaj sva krvava kroz njive i luge.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
uvredi Niću, koji je bio već u tom stanju kad je čovek iskren, a i inače je bio ovo njegov dan, pa poče: Siđi, bože, s nebesa, Pa da vidiš čudesa: Kako ćifte vode kolo, A paori unaokolo!
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
nestalo, u večernjoj tmini, Isakoviču se činila samo kao neka luda igra zrakova Sunca, svetlosti večernje, oblaka, nebesa – neka omama ljudskih očiju.
Da je neće zaboraviti! Lepo su putovali. On joj je – reče tiše – nebesa otvorio u Vizelburgu. Sad zna šta je prava sreća u ženinom životu! Sad zna!
Sa druge strane Save, njegova planinska Servija ostala je, da se vidi još samo kao, plava, čista, nebesa. Čemu onda tražiti da se negde nastani, naseli, da ima kuću, na ovoj strani – čemu, uopšte, taj prelaz u tuđinu?
kao neki gorostas, drveni, oboleo, sa naočarima na nosu, sedi, u svojoj Rosiji, kao na nekoj bezmernoj lađi, koja u nebesa plovi, kroz ledena mora, i vidi pred sobom smrt, a za sobom prazninu, veliku, kao i Rosija.
Zelenilo ravni, trave koje su bile prekonoć nikle, pružale su se, u dolini, daleko, kao neki ćilim do nebesa, kome kraja nema.
Pre je svoju ženu dizao u nebesa i hvalio se njom, i pred stranim svetom, sad joj se više, ni kad su sami, ne udvara. Njoj se čini kao da je bila na
Teodosije - ŽITIJA
Pošalji presvetoga tvoga Duha i obnovi kosti što radi tebe, koji si nas radi stranstvovao s nebesa na zemlji, u tuđini leže, i napoj ih rosom blagodati tvoje, da se napoje od obilja doma milosti tvoje i da iskipe miro
gordošću, rekavši u sebi: „Postaviću presto svoj na oblaku, i biću podoban Višnjemu“ i koji je zbog toga bio svrgnut sa nebesa na zemlju zajedno sa silama koje su odstupile s njim; koji je otac zavisti i mržnje i laži; koji je od početka
strasti greha oslobodiš I od bolesti smrtne izbaviš; koji si dopustio da budeš dodirnut i viđen, a nisi se odvojio od nebesa kao Bog; koji si po zemlji kao čovek hodio, čudesima divnim uveravajući nas da verujemo tebi istinitom Bogu, nas radi
pedesetnika s ljudima sažeže, i tri stotine sramnih proroka kao bogoprotivnih sam nožem zakla, i pre toga rečju zatvori nebesa i mnoge glađu pomori, revnujući Gospodu svedržitelju.
nebeskih visina i koji je sišao na zemlju, na moju nizinu, mene radi ovaplotivši se, da me uzdigavši sa sobom uzvisi na nebesa i da me, sobom udostojivši, sa sobom posadi i na prestolu Boga Oca.
A na drugoj — višu od nebesa, koja mu se javila u snu, neizrecivu Goru Božiju, svečistu caricu, Devu i Mater toga samoga Hrista cara i Boga našega.
se radi nas kao čovek, izvršio na zemlji sav promisao Boga Oca, i kada je hteo da se u slavi uznese k njemu pa nebesa kao Bog, uze ih, kao što čuste, sa sobom na Goru Jeleonsku, i reče im: „Idite i naučite sve narode, krsteći ih u ime
Jer ulazeći na nebesa reče: „I evo ja sam s vama u sve dane do skončanja veka“. Apostoli u svoje vreme počinuše, a Hristos je sa svojim
stojaše obitelj svetoga, u velikoj širini unaokolo, svesilni Bog proslavljajući i čineći čudesnim raba svojega, ozgo s nebesa prevelikim gradom odaždi, tako da je množina pokrila zemlju.
plovljenje prošli, imajući pogodno vreme od Boga, jednoga dana kada su plovili pučinom najedanput se podigoše bura s nebesa i protivni vetrovi, nastade sumrak i veliki metež na moru.
Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE
da budeš Kičma munje Kaži još nešto Šta da ti kažem Karlična kost oluje Kaži nešto drugo Ništa drugo ne znam Rebra nebesa Nismo mi ničije kosti Kaži nešto treće II.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
zemlje i trave, sa šipragom koji je u aprilu počeo da pupi i miriše, sa zelenim padinama brda i svetlih, proletnih nebesa, udisala je tada mlada žena, prvi put, svog muža, kao otrovana.
njenim čitavi kolutovi zvezda, plavih, ljubičastih i žutih, i preliše je vanredne mlake vode, nad kojima su tekla i nebesa.
Otuda, ona je mogla da gleda od jutra do mraka tok reke, cvetanje ostrva i promene nebesa. Izuzev čas ujutru, kad joj je dolazio jedan stari hećim iz Beograda, koga je dovodio na svojoj lađi sam kir Aranđel,
Stajala je često kod prozora, u njegovom prisustvu, iznad bedemova, i razlivenih voda, i gledala u nebesa večernja, kao anđeo.
U njinim senkama je zevao po jedan top. Kao ogromna mokra platna visila su i oblačna nebesa, nad vodama toplim. Igrajući se malim, zlatnim krstom, tako da je njegove poglede privukla, u ružičastu i tamnu dolinu
utvrđenja, položaja varoši, raspored vojske protivnikove, već samo padine bregova, obale reka, bagremove, promenljivost nebesa, proletnih, letnjih i jesenjih dana.
Zagledan u visoke i šiljate crkvene zvonike, on je video nad njima i ljubičasta nebesa, vlažna od kiše, sa velikim, plavim oknima, na dnu vidika.
I da mesto čistih nebesa i slasti telesnih, kao neki paša oko svoga vrta i šedrvana, naiđe na kudikamo strašniju patnju, nego što je ikad mogao
nebo bilo sasvim mračno, bezdano i nevidljivo, desno, nad ravnicama, crnim i mračnim, nad gustim travama, svetlela se nebesa plava, vidna, visoka i zvezdana.
puk slutio već da od rata, od velikog, strašnog rata, u kom će se proslaviti, istaći, više nego ikad, uzdići se kao do nebesa, nema ni govora.
je prolazio među bedemima, pod ogromnim svodovima kapija i jahao na most, na vodu široku, pred zelene vrbake i velika nebesa, ruka mu je visila, držeći sablju, bez snage. Bio je i to svršio.
Zrno, što je i u njegovoj starosti sačuvalo u sebi moć da proklija i nadnese nova bića nad vremena i nebesa, koja će se ogledati u vodama što se slivaju i sastaju, tu, ispod Turske i Nemačke, ogledati i nadnositi kao mostovi.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
ZA PESNIKINjU, ZEMLjU STARINSKU Za pesnikinju, zemlju starinsku, za njene večne rekvizite i šablone, za nebesa koja nežnošću kipte, za patetične sukobe vasione, za livade nikad idile site, za liriku mirisa i mesečine, za
Radičević, Branko - PESME
kleta pod nebo s' uzvila, Kamen pusti kamen je nagnao, Za oblake rujne se vatao, Kô da oće na ljubavna nedra Da nebesa zemlja svuče vedra, A nebo se divno zaplamtilo Pa krasote svoje isturilo, Plamti nebo kao živi plamen, Plamti nebo,
Prepado se, znoj me probi ladan, Sve s' okrenu, mal' ne pado jadan, Ode nebo, a zemljica klonu, Ja kâ u grob sa nebesa tonu, — Oh da jadi duže potrajali, Bi mi davno raku već kopali.
ko sad za te pita? Eno vrata, a eno nebesa, Sad ću druga da gledam čudesa. Tako dalje sjajnom stazom pođo, I do zlatni vrata veće dođo, Al' na vrati ko je ono?
samrtna muka, Kad se voda nada mnome sklopi, Oj Dunavo, ti me ne utopi, Ti me diže, privati obala, Zato tebi do nebesa fala, Reko onda pa ću i svakada, Ali zbogom ostaj meni sada!
deklice, tanane, Svaka od nji laka kâno lane, Lica bela pa malo rumena, Suknja borna divno pridevena, Sunce sjaje sa nebesa zlatno, Mome šeću pa mi bele platno, Sunce sjaje, lice odsjajuje, Suknja s' digla, nona proviruje, Ao lišce, ao
“ Al ko ja te rad ne imô niko. Danka bela nestalo već davna, Sve pokrila ona nojca tavna, Nebesa su svud zvezdica puna, Al' meseca jošte nema tuna; Docne danas on će obasjati, Ja ne mogu na nj'ga tu čekati, Srce
) PUT Prokte mi se jednom putovati, Bela sveta malko ogledati, Bela sveta, zemaljski čudesa, Pa malčice prnut u nebesa.
Crna Goro, gnezdo sokolova! Da tvrde su ponosne ti stene, Čeda tvoja tvrđa nego stene, Stena stenu goni do nebesa, Tvoja slava još više nebesa.
Da tvrde su ponosne ti stene, Čeda tvoja tvrđa nego stene, Stena stenu goni do nebesa, Tvoja slava još više nebesa.
Sunce s' ote, uz nebesa ode, Sjajne luče prosu na sve strane, I obasja onu kosu divno — Ma zarašta, moje sunce jarko, Ti pokaza na kosi
Moje sunce kud zamače, Beži, beži, tako t' Boga, Da s' dotaknem zlata svoga, Jera meso oće mesa, To je volja sa nebesa. Srce moje, što se stidiš? Da l' prvi put sad me vidiš? Što li dršćeš, što se kriješ? Što l' se, ružo, ne razviješ?
“ III PESMA 1. Gore, pesmo lakokrila! Al' ne vod' me na nebesa, Niže pusti svoja krila, Nisu za me ta čudesa, Put je tamo studen, ladan, Mogâ bi se smrznut jadan. 2.
Kostić, Laza - PESME
Svet mu se ruga! — Gromove besa susedu prvom o glavu vrlja, u plamen i sam očajno srlja, — plam do nebesa! — Nestade plama. Samrtna tama; Samo u ruci pijanog Švaba palilo gori boja i graba, prosveta srama.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
ima jedan u budžaku konj, kao da je gubav, tako se čini, ali on je najbolji; on je brat moga konja, njega ko dobije može u nebesa ići.
— Baci četku! — reče konj. Grbo baci četku, kad se stvoriše do nebesa jele. — Sad goni što moreš brže! — reče konj. Tako su išli neko vrijeme i opet reče konj Grbi: — Okreni se, Grbo, pa
— Baci češagiju! — reče konj. Grbo baci češagiju, kad se stvoriše brda i planine do nebesa. Onda reče konj Grbi: — Goni što moreš brže! I tako su išli neko vrijeme i prijeđoše iz đavolske države u krštenu.
Lalić, Ivan V. - PISMO
More, More na suncu i u noćnoj mori Nekog Kolumba nasukanog, ili Voda što krotko pokori se sili Kad zatvore se ustave nebesa, More poslušnik moći što ga stvori, More od krvi i more od mesa Prazveri koja hrani metafore — Klepsidra što se
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Trorog vetar digne plast. Zvizne bič mu crvenkast. Visibabu, zdenac, les obuzeo čudan stres. Sa nebesa Žarki puž zbaci kuću, prospe ruž. U tu sliku, božji mig, urezujem dupli žig.
Od ludnje sudnje ljubice kresnu, pakao s rajem pod suncem sanja. o leden kamen nebesa tresnu i s venca planu sedma svitanja. Kazujem tajnu, tajnu čudesnu, plačem radosnim, znakom pitanja.
Izdrži nalet zračnih nasrtaja. II Od palih reči tvorim li nebesa? U prvom sjaju meseca i sunca šareni žar se, igraju kolesa po pismu svoda - orah tame puca; a „organ slabi“ muči
Od palih reči tvorim li nebesa? Lepotu kvari emocija tmura i mrači krepkost ritmičkih figura, jer skladno radi hitre smrti presa, te poj se žuri
radi hitre smrti presa, te poj se žuri da u metar svine vrhunce zemne, „nebesne ravnine“, Od palih reči tvorim li nebesa? III Ni Petkov sused niti Sredin ženik, Četvrtak žut je, naboran po licu.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Prenu se Toša i oči briše: „Brka mi moga, evo nam kiše!“ Svetlica oštra nebesa kreše, oblake modre para. Požuri, Tošo, potop je došȏ, brže, skitnico stara!
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Otimlje se sila besa I razvija groznu moć — Jauk leti pod nebesa Kroz sumornu, burnu noć: Vatra, Vatra! Drž'te lestve, vodu amo, U plamenu varoš vri, Al' dok vrisak leti samo, Tu je
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
po humci Ja ostajem gde sam u zemlji jezika mog, neću da mi se na vašim saborima sudi, ni da me pod otvorena nebesa bacite na hladno rešeto večnosti.
Ili je naša poseta upućivala crkve u nebesa: mi smo na uvo šaptali kamenu da na zemlji nema više šta da čini. U prolazu smo odapinjali lukove na čijoj struni su
I tu nema kazivanja, osim da se rekne: dobro je što je tako. Iz Danila pećkog Gospod nebesa utvrdi mudrošću a zemlju osnova na Ničem tu je i svako od nas pustio koren nasuprot čudu neispovedivom što nad
gnevni sabor i besne svađe bratske neko traži na zajam soli so koja misli so koja boli i deca dižu bivolju glavu u nebesa krene udar po čitavoj krajini prvo jedan pa drugi i mrtvi se jave na vest bodru velika je tradicija vampira jedan moli
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
“ 10. Sazdade se bela crkva, Ni na nebo, ni na zemlju, Na sred nebo pod nebesa. Na crkvu su do tri vrata: Jedna vrata samo od zlata, Druga vrata od istoka, Treća vrata od zapada.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
„SUMATRE“ 235 PISMA IZ PARIZA 241 KOMENTAR UZ „POSLANICU“ 275 UZ POEMU „STRAŽILOVO“ 278 KRF POSLE RATA 283 NAŠA NEBESA 286 PESME 289 SUDBA 290 U POČETKU BEŠE SJAJ 291 POBEDI 293 KUGA 294 PESMA 296 ROBOVIMA 297 NIKOLI I 299 NOVO
Osmehom ulazim, stigo ma kud, u tužne i bolne jave. Kad volim meni i gresi svud nebesa pletu, oko radosno pognute glave. Ostavljam bolnim osmehom san, da prođe i ode i mre.
Na najgoroj krpi sanja, blagodari, blagosilja. Tela nam se uznesu, kao kamenje u nebesa. Da pršte grme i gore u mržnji, razočarana, u besu. BELE RUŽE O, nemoj doći kad te zovem.
U mirisnom nebu noćnom. Nade svih koji se bolno smeše. I, kad, opet, kao večni cvet, nad telima umornim, nebesa zaplave.
Sa osmehom jutarnjim jednom i vi zaigrati, sa srebrnim lukom, u bezdan nebesa biserno sivi, sa Šara, sa Velebita, sa Fruške gore.
zakašljati ružno i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni, verno i tužno, senkom i korakom, kroz vodu što zvoni, u nebesa čista. I, tako, već slutim da ću, skoro, dušu sasvim da pomutim.
Drhtim, još, vitak, od reka i nebesa. Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom, ali, svisnuću, to i ovde slutim, za gomilom onom, jednom, davno,
I, tako, bez vrenja, za mnom će život u trešnje da se menja. Drhtim, još, vitak, od reka, i nebesa. Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom, ali, svisnuću, to i ovde slutim, za gomilom onom, jednom, davno,
To je sad Ona, odmor vranama i vrapcima, što ni sahraniti mirno u nebesa ne da, sjaj, što mi još osta, pod bolnim očnim kapcima! Zar lutajuć mi otac tu je zemlju video?
A komičar Buca rešio je valjda – sa nebesa – da to bude tačno tamo gde me Austrija nije primila: u Akademiju ratne mornarice, koja je bila pretvorena u bolnicu.
Činilo mi se to čudno, kao i sunce koje se vuklo po svetu, sa brda na brdo, u nebesa. Mislio sam da je to zato što sam ja ostao živ. Sad sam mirno otputovao dalje.
Tiho, u podnožju mosta, spušta se u vodu, a visoko, sa crnih krovova na crne krovove, diže se u nebesa. Sav šumi. Kiša, beskrajna kiša drhti nad njime, kao da je sav uvezan u tanane, mokre niti vode što obavija ceo svet.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Sad recite, šta je bolje: plamen ljubavi Koji se, moćan, do nebesa uspravi Za noć bukne i zgasne, ili Uredan život, u kojem ti se ništa ne mili?
(Omiriši ga: svetla svilica Nozdrvu će da ti zagolica). ORAH Niti ga kopah, niti orah: Kao dar s nebesa, pade orah. Odbaci s leđa teški kaput I skliznu u suvo lišće, na put.
Iziđe u sneg, onako vrela, Ode, pepeo da istrese, šta li? I zagleda se u nebesa bela Kao da za nečim izgubljenim žali. Tinja zadnji plamičak-pijavica; Evo je, vraća se, odlazi u ćoše. Kašljuca.
ZVEZDE Zvezde — na nebu bradavice Boluju ponekad od padavice. U avgustu, nebesa teško dišu Prepuna zvezda ko uzreo dud. Katkada — poneke od njih zbrišu, I idu nekud A ko zna kud...
Slatko je Evropi prkositi Iz grada zvanog Meksiko Siti, A stigneš li, jednom, do Celebesa Posle ti ostaju samo nebesa, I zvezde, u noćnoj pa vedrini.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Krv pravedna dimi na oltare, ćivoti se u prah razvijaše. Zemlja stenje, a nebesa ćute... Luna i krst, dva strašna simvola — njihovo je na grobnice carstvo.
blagorodne da prelaze s bojnijeh poljanah u veselo carstvo poezije, kako rosne svijetle kapljice uz vesele zrake na nebesa. Kud će više bruke od starosti?
IGUMAN STEFAN Ni to, sinko, ja ne mogu znati. Aljinah je na nebesa dosta, pa Bog daje kome kakvu hoće; a meni je svakoja jednaka, tek sam svoje oči izgubio.
Čest ranjena žeže hrabra prsa, u njima joj nema bolovanja. Porugani oltar jazičestvom na milost će okrenut nebesa! SVI POSPAŠE, A IGUMAN SJEDI UZ OGANj, BROJI BROJANICE I SVU NOĆ ČITA MOLITVE MEĐU NjIMA.
T'jelo stenje pod silom duševnom, koleba se duša u tijelu. More stenje pod silom nebesnom, koleblju se u moru nebesa; volna volnu užasno popire, o brijeg se lome obadvije. Niko srećan, a niko dovoljan, niko miran, a niko spokojan.
Puške grme, nebesa se lome, fiska stoji mlade ubojnike! Te ja brže bolje preko polja. Kada dođi pri Đinovu brdu, al' u brdo nigđe ništa
Plam se digâ bješe u nebesa i kulu mu bješe dohvatio. A on gađa puškom, ne prestaje; popijeva tanko, glasovito, pripijeva Baja i Novaka,
Pandurović, Sima - PESME
– Al’ gde li straha nestali su trazi Pod zorom bledom i podnebljem mlakim? Nebesa kanda otvoriše grudi. I masa zvezda otpoče da pada Ponovo širom vasione cele Na njih i na nju, preko tužnog mesta;
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Jedino ozbiljno bjehu „puške! duge put nebesa što se koče“, puške, vjerne druge Crnogoraca (a u ono doba i Primoraca). Neko iz naroda povika: „Ta otvarajte zaboga.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Više kuće ti stog, na nebesa svemogući bog, pa dijeli narodu: nekome šakom, nekome kapom, a tebe, bane, domaćine, i šakom i kapom i vrećom i svakom
zboreći: dobra gospodara, dobre gospodarice, dobro ti mi je udijelio, udijelio njemu gospod Bog odsvuda dobro a s nebesa najbolje!
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
jedan u budžaku konj kao da je gubav, tako se čili, ali je on najbolji; on je brat moga | konja, njega ko dobije, može u nebesa ići.
Sveti Sava - SABRANA DELA
i odolevši mu, više od zlata sijaju i jasnije od snega ubeliše se, i misaona krila od neveštastvenog zlata uperivši na nebesa, uzleteše kao neboparni orlovi, pokazavši put nama koji hoćemo da ih sledimo i koji želimo hitati ka onome koji je
Tropar „Pomiluj nas, Gospode, pomiluj“ do kraja; Slava „Gospode, Gospode, pogledaj s nebesa i vidi“, i „Sada“, Bogorodičan glas šesti išti u oktoihu; „Jedinočedni i jedinosušni Ocu svojemu“, zatim „Gospode,
“; drugi: „Gospode, pogledaj s nebesa i vidi!“, i izrekavši tropar i kondak Uspenju Svete Bogorodice, daju svetitelj i svi igumani postavljenome Sveto
ga, prvo vladar, potom episkop, zatim ostali časni starci po redu i pevaju kondak Zlatoustu, glasa četvrtog: „Sa nebesa pobedu primi“ i potom jekteniju i otpust. I zatim se slavi vladar, a onda arhimandrit postavljeni.
su duše pravednih ili grešnih; kako li će se javiti veliki Bog i Spas naš Isus Hristos, prema onoj prosvećenoj reči: „Nebesa će sa hukom proći, vazdusi sažeženi razrušiće se, zemlja i što je na njoj i dela sažeći će se!“ (II Pavl.
se, dakle, nebo i zemlja i užasnuše se svi krajevi što se Bog ljudima javi u telu i utroba tvoja šira je od nebesa, stoga te, Bogorodice, činonačelstva anđela i ljudi veličaju!
Svetilan. „Nebo sa zvezdama u krug“ Sa nebesa, sa slavovenčanja iz ruke Svedržitelja, spomenom praznika ti otačastvo svoje prosvetli, sveti Simeone, pojce tvoje spasi!
Mojsije bogovidac, i Božije blagodati nasitiv se, bogomudri, radujući se potrča ka podvigu Hristu Bogu našem, i na nebesa uznošen i svetilnik nam na zemlji javi se, oče Simeone, ne prestaj, moli se za stado svoje!
više od zlata ognjem iskušana sijaju, i jasnije od snega ubeliše se, i neveštastvenoga zlata krila misaona uperivši, na nebesa uzletevši kao bogoparni orli, nama ostaviše ustav Bogom predanoga pojanja njihovog i umilne molitve, kojima Gospoda
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Ko ovu knjigu ne vidi, slepiji je od slepo rođena; ko njejzin glas ne čuje, gluvlji je od sinja kamena, jerbo „nebesa povedaju slavu božju i tvo-renje ruku njegovi[h] vozveštava zemlja.” Ko ovo ne čuvstvuje, njemu je gvozdeno u prsima srce.
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Daj onu strašnu reč što tone Još neprobuđena u mrak mesa Od koje grudi muklo zvone Kao negledana kap nebesa. Daj reči koje imaju telo I u telu srce crveno, Sve one koje će gorko čelo Naći u svetu razbijeno.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Uspeo je, i u tome. Kad je otišao, bila je 1839. godina. Zagledan, na uglu svoje i Kapetan-Mišine ulice, u nebesa, Gospodar Jevrem mora da prizna, i sad sklon istini, da je njegovo, Jevremovo, povlačenje sa vlasti, tri godine kasnije,
a nad Batal-džamijom, tu gde je danas zgrada Narodne skupštine, prostranstva svetlosti kao da su postajala surova, nebesa su se zatvarala i Gospodar Jevrem je osetio kako ga dodiruje sopstvena usamljenost.
Jahao je, već star, pod zasenjenim nebom kasnog avgusta, i to mu se nebo, prvi put, nije odazivalo. Nebesa su bila zatvorena a drveta i senke skamenjeni; odasvud je pucala pustolina.
Odjednom je iz te šume ka njemu doprla neka vedrina, Jovan je pogledao u majska nebesa sva od isprepletanih bleskova i osetio da nije, još, sve propalo, i da Miloš nikako nije poverovao Vučiću.
glave, terzija je čekao da im se pridruži, nedozvoljene slutnje klizile su u prašinu i tada je, pravo iz sunčanih nebesa, uz fijuk, tresnula bomba, nikako velika i sasvim okrugla, đule, i rasprštala se baš ispred Siminog sanduka.
pred Stambol-kapijom su, nad šancem, u nizu, izlagane glave uglednih Srba, nabijene na kočeve i zagledane u nejasna nebesa nad Šumadijom.
Bela su bila nebesa, beli vetrovi, bele svetlosti nad Dunavom i Savom, i ta je belina skrivala zagonetne nebeske ispise.
Onda je pogledao u nebo i video da više nema ni belih nebesa, ki zagonetnih ispisa, ni tamne nemosti: iz ozarenih vidika rasipale su se svetlosti postojanja.
a Turci su nadirali odasvud, i vode su nadirale odasvud, iz zemlje i sa neba, rastapale odlučnost a natapale barut, nebesa su se isticala, sva blatnjava, jaukali su samo ranjenici, svaki čas još ponekog nije bilo među živima, ni slepi Filip,
U zatišjima bitke i on bi, za koji tren; utihnuo i osluškivao nebesa, taj mukli bezdan: začudo, od njih je doticala blagost i svetlosna tačka je zatreperila u Višnjiću.
U zatišjima je, uzalud, osluškivao nebesa: mukli se bezdan nije otvarao, sve dalji, Bog se povlačio. Svetlosna tačka u Višnjiću je zamirala.
svojom pustoši sve dok nije nazreo da je u istoj pustoši neki oblik spokojstva što nastaje iz sjedinjenih pustolina nebesa i tla.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Sv. Stefanović CXLV NOĆU Noću, kad se svuda oko mene raspe Tišina, i pokoj, i miris od cveća, I kad me s nebesa mesečina zaspe, I vreli dah noći što me tebe seća, U mojoj se duši šumno dižu s nova Nekadanje žudi; i kličući
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
Sva ti ovde ginu ponjatija, voobrazi sami sebe gone i gube se u neizvjesnosti! Od svijeta na kom mi sjeđasmo do nebesa prestolodržnoga rastojanje preužasno bješe - stoput više Zemlje od Urana; sav nebosklon što mogah viđeti mir mirovah
" Mihail mu tihim glasom reče: "On je tebi jednome izvjestan; evo kako ja o njemu mislim: šar nebesa prestolodržnoga najsjajni je i najveći, zna se, - sredina je on prostora svega.
Na opširne nebesne ravnine ištem vladu da podijelimo i nebesa pala vozdvignemo, prvi zakon da prirodi damo, nek se svaki sa vrhovnom vlašću na svom nebu gordi i veliča!
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
O tome šta je Hefestos na štit urezao, Homer nam priča u svojoj „Ilijadi“ ovo: „Najprije načini Zemlju, nebesa načini, more, i Sunce neumorno i Mesec načini puni, Zatim zvijezde sve po nebesima prosute cjelim, Snažnog Orijona,
Nasloni, mirne duše, tvoju umornu glavu na taj jastučić koji si nekad sačinio; on će te uzdići do nebesa“. Posle nakoliko minuta Njutn se prenu iz sna. On pogleda začuđeno oko sebe. „Ja sam, Bog i duša, zadremao!
No sa njom se ne dižeš u visine. Intuicija su krila koja te dižu do nebesa“. „Vi ste ih, Ser, raširili i odleteli na njima do kraja vasione!
slavi u čast naknadno nevinog proglašenog Lavoazije, održao je Furkroa dirljiv govor kojim je žrtvu svoje mržnje digao u nebesa. Taj fanatični jakobinac preobrazio se u ubeđenog monarhistu i presvisnuo od jada što ga Napoleon nije cenio“.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— Lažeš! Ti i nisi bio u ropstvu nego tajni policaj kod Švaba. I zato što lažeš, ješćeš i kaldrmu. — Ja ne lažem, nebesa mi. A šta fali tebi? Imaš kuću ortački s nekom Jevrejkom i dve krave. Prodaješ mleko, gazda si pa opet prosiš.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Majstor se zvao Spaventa. I sjećam se predodžbe smućenih, olujno uznemirenih baroknih nebesa koju mi je, ne znam zašto, to prezime izazvalo.
lijevale su beskonačne kiše, koje daju sliku jedne neutješne vječnosti, tištale nijeme mrkline niskih neprobojnih nebesa, kojima i u mraku slutimo olovnu zapečaćenost.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
već poče da prikuplja dizgine i da muva vranca kolenima, kad iza Đuričinih leđa zagrme strahoviti glas: — Pucaj, nebesa mu njegova, šta ga čekaš!
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
A sveti Petar reče: — Dobro, pa što tražiš za njih? — Načini mi — reče starac kulu do nebesa, i daj mi u njoj svega dosta, i da živim devet stotina godina, pa ćy ti onda dati.
ima jedan u budžaku konj kao da je gubav, tako se čini, ali je on najbolji; on je brat moga konja; njega ko dobije, može u nebesa ići.
— Baci četku, — reče konj. Grbo baci četku, kad se stvoriše do nebesa jele. — Sad goni što moreš brže, — reče konj. Tako su išli neko vrijeme i opet reče konj Grbi: — Okreni se, Grbo, pa
— Baci češagiju, — reče konj. Grbo baci češagiju, kad se stvoriše brda i planine do nebesa. Onda reče konj Grbi: — Goni što moreš brže. I tako su išli neko vrijeme, i prijeđoše iz đavolske države u krštenu.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”.
Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”.
napamet, a koji je u svom detinjstvu takođe bio pastir, izrazio u svom devetnaestom psalmu moje misli ovim rečima: ”Nebesa kazuju slavu božiju.. “ ”Nema jezika, niti ima govora gde se ne bi čuo glas njihov.
Po njegovom shvatanju ono prvo stremi u nebesa, na sam vrh sunčanog Olimpa, a ovo drugo sve to dublje i dublje tone kroz otvore ugljenih i željeznih rudnika, u mračne
od velikog nacionalnog pesnika, kroz pesmu koja je izražavala svetlu uspomenu i glasove koji su se uzdizali do nebesa, kao da ih nose krila njegove ushićene duše. Utisak je bio nezaboravan i nije bilo oka koje nije zasuzilo.
od velikog nacionalnog pesnika, kroz pesmu koja je izražavala svetlu uspomenu i glasove koji su se uzdizali do nebesa, kao da ih nose krila njegove ushićene duše. Utisak je bio nezaboravan i nije bilo oka koje nije zasuzilo.
je često govorila dok sam bio dete i o čemu sam već ranije pisao: - Znanje su zlatne lestvice preko kojih se penjemo u nebesa. Upitao sam je da li u ovu njenu misao spada i ovo moje novo saznanje o kome sam joj sada govorio.
Ejms se nikad nije umarao uzdižući do nebesa lepote izvanrednog Roulendovog ispitivanja sunčevog spektra, a ja se nikad nisam umarao slušajući ove priče.
Ali neka nebesa pomognu onoj zemlji koja prepušta svoju sudbinu “jeftinim” ljudima koji rade jeftinim naučnim oruđem u rukama.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
međutim, slikom „zlaćene pčelice“ koja povezuje ovostrani s onostranim svetom: duši koja napušta telo pokazuje „pute u nebesa“ i u božiji raj.
Kad se duša otrže od tjela, Pred njim prha zlaćena pčelica Da joj kaže pute u nebesa, U naselje raja božijega. Samo poređenje trmke i crkve Laza Kostić zasebno izdvaja, da bi ga ovako prokomentarisao:
na mahove postaje konvulzivna i neprozirna: Ne besmo li zajedno pijani od vizije Da izvrnuta, pod temenom, posmatramo nebesa; Vrtoglavica nas zanela nad gustoplave vizije, U strmoglavljenju zaklopimo oči rukom! I udesa!
I udesa! Baš tad na kapcima otkrijemo poslednje staze čudesa. Pod temenom izvrnuta nebesa, vrtoglavica nad gustoplavom vizijom, zaklapanje očiju kad počne strmoglavljenje u plavi ponor i, na kraju, ostaci
dušu otiču mi pesme u polja predaleka, Kroz dušu, kroz mlaka ogledala uglačanih reka, Sve do čudnih jezera kojima nebesa silaze u ponor [...].
]. Orahova dvorana produžena u ogledalu, ogledala uglačanih reka, nebesa što silaze u jezera i pesme što kroz dušu otiču do davnih predaka (do seni umrlih što ih voda čuva) – sve te slike
Ona nas, pre svega, podseća na množinski oblik nebesa, koji, opet, u današnjem jezičkome stanju funkcioniše kao ostatak jedne ranije razvojne etape, pa ga zato sve tri reči
kao ostatak jedne ranije razvojne etape, pa ga zato sve tri reči koje ga imaju upotrebljavaju u posebnom značenju: nebesa, čudesa, telesa.
Upotreba sfera nebesa i čudesa neposredno nas vraća čudesnome svetu u usmenome književnom predanju, a tamo je nebo višespratno, može se čak
Evo tri deseterca iz pesme o Ognjenoj Mariji iz Vukove zbirke: Molićemo boga istinoga Nek nam dade ključe od nebesa, Da zatvorim sedmera nebesa.
pesme o Ognjenoj Mariji iz Vukove zbirke: Molićemo boga istinoga Nek nam dade ključe od nebesa, Da zatvorim sedmera nebesa.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
- Dafina, Vuk i Aranđel u sudbonosnim trenucima obavezno vide„nebesna sazvežđa”, „zvezdano nebo”, „promenljivost nebesa” ili „zvezdane oblike”. I to ostavlja najdubljeg traga u junakovome pamćenju.
258 I za drugog brata, Vuka Isakoviča, takođe postoji simbolička veza između golubova (ptica) i zvezdanih nebesa: „Negde, kao i taj snop sjaja što je stajao na vrhu voćnjaka, iznad varoši , sa zvezdanim nebesima za sobom, u tami
I ostali su likovi Seoba vezani za reke i nebesa. Štaviše, pejzaž kojim pisac okružuje likove pokatkad toliko utiče na njihovo ponašanje da ga bez „uračunavanja” prirode
I nije pamtio „rat u kom je učestvovao”, „već samo padine bregova, obale reka, bagremove, promenljivost nebesa, proletnih, letnjih i jesenjih dana”.
nebo bilo sasvim mračno, bezdano i nevidljivo, desno, nad ravnicama, crnim i mračnim, nad gustim travama, svetlela se nebesa plava, vidna, visoka i zvezdana.
skup onih detalja koje najčešće nalazimo u vidnome polju središnjih likova romana: iste zavičajne i tuđinske reke, vode i nebesa; isti kontrasti između svetla i tame; isti odrazi, prevrnute slike u vodi i zlokobne senke; i iste, na kraju, slike
što se roni, verno i tužno, senkom i korakom, kroz vodu što zvoni, u nebesa čista.
Ali, u isti mah, taj predeo pod vodama, sa večitim ogledanjem zanosno plavih nebesa, Vuk Isakovič potajno i od milošte zove Nova Serbia. Nešto kao obetovana, ne i stvarna zemlja.
I Vuk Isakovič, naime, kao Petar Rajić umesto groznih bitaka u sećanju zadržava boju nebesa, obale reka, padine bregova i bagremove: „Mesto rata u kome je učestvovao, on je pamtio to svoje hodanje tamo-amo, kao
utvrđenja, položaje varoši, raspored vojske protivnikove, već samo padine bregova, obale reka, bagremove, promenljivost nebesa, proletnih, letnjih i jesenjih dana”.
sreće (projekcija ne samo u prostor nego i u vreme, jer to su na samom kraju romana ona „nova bića nad vremena i nebesa ”).
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
“ I kad ovaj poruk čujem, Dreše mi se s grla guje: Tako ćemo!... to ti prijan Do nebesa dovikuje. »Starmali« 1888.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
XXX Što je java tako kivna, Da ti veru svu potresa! Otkud sanku sila divna, Da otvori sva nebesa? Zasijaju zračne staze, Kâ da s’ u duž zvezde sjate, Vidiš svoje kako slaze, — Same duše — al’ poznate.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Ležimo zgrčeni, zanemeli, ali naježeni i narogušeni, spremni da i na nebesa udarimo. Nekako pred podne obrati mi se telefonista: — Gospodine potporučniče, da čujete.
Ćiu-zvrc, ćiu-zvrc!... Kingiri mingiri. A ovo, bato, kad rolne, osećaš kao da te diže u nebesa. — Ha! — veli ponosno Kosta. Njegovo lice je ozareno i vedro.
je uzimala uraganski zamah, i na deset minuta pred šest časova pucnjevi su se slili u jedinstvenu grmljavinu, kao da se nebesa prolamaju. Vatreni jezici su sukljali, da su neprijateljski rovovi pretvoreni u užareno ognjište. Najednom tajac...
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Suze, ah, lije I prsi bije Serbija. Srb Srbina dovikuje, k obrani poziva, Diže glase do nebesa i Boga priziva; Rusa viče i nariče, sinji puca kamen, Ali Moskve više nema, svu proguta plamen.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Osnažite svoja krila, pa se visoko pod nebesa dignite i krilite zemljom i svijetom. Oglasite svojim crnim gukom i jaukom na sve strane svijeta nesreću moju golemu i
Bojić, Milutin - PESME
Lažući sam sebe pogledom je pio Plave ženske oči u koje se tone; Kô svetinjom nekom opijen je bio, Jak kao nebesa i — gotov da klone.
Gospod ćuti. Mrak se samo jače stere, I praznina zjapi i nebesa ćute. No ni tebe nema, moj željeni Bože. — — Pa zašto razumem celu vaseljenu? Čuj! Straha i vere ko mi dati može?
Usijan se pesak beli i preliva, Zadrev u nebesa red planina spava, Na crvenom žalu slet ždralova sniva, Roj mušica dršće iznad rečnih stava.
Taj poljubac duše pio nam je do dna, I hiljade šara, vrelih kô strast lavlja, Igrahu kô oči dva pantera srodna, Dok nebesa siva bivahu sve plavlja.
A dok vetar zviždi na poljani, Boga moli Jugovića Majka. Kamen ćuti i nebesa muče, A sotona samo iz prikrajka Sa smehom joj pruža pakla kluče... Boga. moli Jugovića Majka.
I u raskoši južnoga rastinja Kô vedre cure Palestine, oni Pili su požar i nebesa sinja, Sekirom rili zemlju što se roni, A tužnom pesmom pleli venac snova.
Tisuće ljudi, Tisuće grudi, Tisuć mišica, Tisuć zenica — Sve mre i gasne U slavu slave časne. Z. RAZMAH Pršte nebesa, jauču klanci, Tutne doline, zvone proplanci, A deca bude Prošlost što spava I lome, Grome, Dok vetar zviždi,
I nenasiti, gvozdena kova, Nebesa traže nova i nova. Albanske stene ledom posute Dršću i slute... I urla pustoš buđena iz sna I cikće ponoć pogleda
Peni, huče, Čeka, da kao lava šine, da njom se munje pakla sruče I, šinuv, sunce s nebesa skine. da sunce otme ponosna, hola, Hrhtava snaga hita, hita, Slavom se pita — U nevrat goni pobedna kola. 4.
Poljana je ista I vedra i mlada, a nebesa čista. No tvoj pogled luta, jer on Prošlo želi. Izvan duše svoje ti se sreći nadaš; Sadašnje ne pojmiš, a zbog
I svu noć tako pustim gradom bludim I tebe tražim i svoj oltar žudim, Zabrinut gledam nebesa što ćute. I ništa neću od života ovog No milostivog nekog Hrista novog, Da isplačem se u njegove skute.
A kad sutra zora rasu svoje čari, Ja pozdravih sunce i nebesa plava Kô mrtvaca starog koji vaskrsava. (Bez datuma) XXXIV Odlazi od mene i toni u kalu, Idi putem kojim duša
Nastasijević, Momčilo - PESME
2 I molim ti se, urvina tvojih kroz ponor bistra me provedi, u meni da se nebesa tvoja oglednu. 3 I vetri tvoji da krše me zemlji, pregiblju, snezi na meni prezime.
VIII Pogled svoj dižem ka planini gore. Otkud mi stiže spas? Sa nebesa, od Tvorca što me prati, Sad i na vjeki vjekova. Hod ne posrnu tvoj: gredi, ne boj se.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Kad leti zagrmi, govore oni kako sveti Ilija vodi još jednu bitku sa Brzanom, svetac ga sa nebesa gađa plamenim strelama, a Brzan ga varaka bežeći kroz grmlje. Dadara On je ovde!
Ilić, Vojislav J. - PESME
Noć mirišljava sađe i mesec nebesa krasi, Kad se s obala Ganga veseli začuše glasi. To Azok prinosi žrtvu gospodu i bogu svome, Da blagoslovi vojsku I
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Insistiranje majke da se kolevka i povoj sačine od prvih zraka koji obasjavaju nebesa (jutarnje sunce i mladi mesec) treba da naglasi tananost i nežnost mitskog prediva, ali i njihovu magijsku snagu
Veselost se ogleda, Svud na ovom svetu, U sunčevim zracima, U mirisnom cvetu. Sve što oko božije, Sa nebesa gledi, To ne živi nikada U žalosti, bedi.
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
gologlavim odbili U krvi vam kosti mijem U očne vas kapke povijam Lice orem ništa više nemam Prekoračili ste prag nebesa Usnama bosim sledim vam bulke Pusto meso ludi na meni Napušta me napuštam ga Grudi razbijam šta će mi više Vodi me
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Iza mene naramkuje posilni Jezdimir, i čudi se. — Kao da je Bog čistio nebesa od kamenja, pa ga izručio na ovu zemlju... Usred jednog takvog krša i loma, zaustaviše nas da prenoćimo.
Petrović, Rastko - PESME
Pa gle, pa kako! U gore, u divne zelene gore, U strašne zelene gore, Pa gle! Ta u gore do nebesa zidane, U gore, manitamo od života bezmernih. Pojurim, pojurim, gledam hukom matičnom probuđen.
dušu otiču mi pesme u polja predaleka, Kroz dušu, kroz mlaka ogledala uglačanih reka, Sve do čudnih jezera kojima nebesa silaze u ponor, Silazeći maticom svojom ko šibljiku odnese i zeleni Bor Kome je žurio negda gospode zbor na
i seljaci I kraljevi i kraljice, I delije i dečaci, I sve ptice i sve šume, I sve lađe i sva mora, I oblaci i zverovi, I nebesa i svetlosti, I žuđenja i pakosti, I sve čežnje i sve cveće, Sve se, sve se probudilo I proleću poklonilo, Kosom zemlju
A koliko supom pojih zanosnih svojih snova, Koliko vrućih nebesa kusah to iz tanjira: Trbuh još pamti težinu i grč bogova, Ostatke čije protera sa mučnog trbušnog pira!
Ne besmo li zajedno pijani od vizije Da izvrnuta, pod temenom, posmatramo nebesa; Vrtoglavica nas zanela nad gusto-plave nizije, U strmoglavljenju zaklonimo oči rukom! I udesa!
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Travke su oči otvarale da ih vide. Njih dvoje penjali su se sve više, ko zna u koja nebesa stigli, ko zna u kojoj se nebeskoj bašti zaustavili. Mesec i oblaci o tome ne govore...
Šantić, Aleksa - PESME
Kô sjaj što jutrom nebesa ga piju Ona je topla, i ona će dati Sokove svježe da te vjerom griju. Ne tuži! Gordo u uzdanju pati, Još ima Boga
Samo bršljan sveli, Negdje, uz letve, šuštô je kô svila... I u čas kad si na mom srcu bila, Čudesna svjetlost sva nebesa preli — Bijela vatra po granju se prosu, I kô da nebo razdrobi planetu, Sav Mostar dragim kamenjem se osu.
A noć se ceri, i sve više, jače, Nebesa hvata kao crni pauk. 1906. PRED RASPEĆEM Hoću da živim životom čovjeka: Hoću da ljubim, da trpim i stradam, U
Već drhtavu jaru Iz suhog njedra baca zemlja vrela — Već prisluženo sunce na oltaru Nebesa trepti, zâri, e bih rekô Kao da visi i plamti u žaru Ogromno; sveto sve kandilo neko!
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
mene iz krvi junačke, pa me metnu za sebe na Šarca, odnese me u goru zelenu, pa me metnu na jalovu granu; iz nebesa sitan dažd udari, te se moja krila poopraše, i ja mogo s kril'ma poletiti, poletiti po gori zelenoj, sastado se s
— đe u sanu gledam na nebesa: na nebu se, ujo, naoblači, pa se oblak nebom okretaše, oblak dođe baš više Žabljaka, više tvoga ponosita grada, od
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Da se onda hoće sva zemlja kolebati i stresati se, nebesa u trubu, kano platno, saviti se, i sve nebesne angelske sile krenuti se sa svoga im mesta i podići se hitnjom obilazeći
Evo me gledaj, kako ja, budavši tvoj gospodar, uzeh na se tvoju, sluginu naliku i obraz! Više nebesa sadilac izarad tebe, ne teke što na zemlju siđoh, nego eto, i čak pod zemlju dođoh tražiti te kud si se podeo.
Kad je koja kućetina bez vrata, svaka havet unutra ulazi i onde šunja. Ko da zna čoveka kakav je iznutra? Visoko su nebesa, A teška su naša telesa. I videćeš grešnu dvokolicu Da pretiče svu pravicu. Ni za pologu papučnu nisu vrsni.
Liše, kako je i što je dole pod zemljom i gore u nebu svrh li gornjih nebesa, to baš niko živ ništa o tome ne može saznati od prostih ljudi što gde ima, ništa li i nejma, bez knjižna ukazivanja...
Al' mučno je čoveku gore hoditi da to razgleda što se gore čini: koliko je nebesa, kako li se okreću, kakav li svoj način i hod zvezde imadu, što li grmi, što li puca, odašta li se što staje, kako li
gledamo, nego drugo svrh ovoga slabo kano strehu svrh kuće, za sebe i angele, kako David o tom skazuje te veli: »Nebo nebesa gospodevi!