Upotreba reči nego u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Ma koji spahija u zemlji madžarskoj obradovao bi se ovakoj mobi, ali sad strepljaše, jer to ne beše gomila žetelaca, nego četa divljih osvetnika, koja ne tražaše bogate njive da ih pokosi, nego da ih svojom i dušmanskom krvlju orosi...

sad strepljaše, jer to ne beše gomila žetelaca, nego četa divljih osvetnika, koja ne tražaše bogate njive da ih pokosi, nego da ih svojom i dušmanskom krvlju orosi... Eto, dragi prijatelju, sa toga mi dobroga oca osudiše na smrt.

Oči nisu imale više one svetlosti, behu tamne i upale, a lice mu dođe kao sneg belo. Meni izgledaše mnogo lepši nego pre.

Jednoga dana stupio on mnogo ozbiljniji nego obično u moju radionicu. U ruci je držao jošte otvoreno pismo. Ćuteći je seo na obično svoje mesto.

Otkako ga pustiše u slobodu, bio je jednako slab i bled, ali ga nije ništa bolelo. Decu je više ljubio i milovao nego obično. Gledajući Milevu, često bi mu se niz bleđano lice suza zablistala. Istom je pre četiri dana legao u postelju...

— Ali se goli sinovi na te njihove zapovesti ne hteše obazreti, nego lepo i uljudno zapitaše: — Kuda ćemo sa bolesnicima? — U načelstvo!

— U načelstvu je prostran hodnik, — produži dalje, — ne samo pet-šest kreveta, nego bi se i šeset moglo u toj prostoriji složiti.

I zaista, Amerika nam ne bi verovala, ali načelstvo beše lepše i divnije zdanje nego i škola i špitalj; a činovnici u načelstvu bolje nagrađeni nego učitelji po školama i lekari po bolnicama. . . . . . . .

ne bi verovala, ali načelstvo beše lepše i divnije zdanje nego i škola i špitalj; a činovnici u načelstvu bolje nagrađeni nego učitelji po školama i lekari po bolnicama. . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Tek, svakako mislim da će mi danas doći; nego ti, mala moja Grlice — tako su me svi u kući zvali — otrči do Sime berbera, poljubi ga u ruku i reci mu da donese svoje

„Ne treba, Maro“, reče otac. „Mi ćemo sad da idemo u mađistrat; nego dodajder mi onu opakliju“. Tetka mu dodade opakliju i zaogrnu ga njome, htela mu je nešto i reći, ali on već uze svoj

a svoj rođeni porod bacaju u blato. Kad je stupio u sobu, nije ni pogledao u oca, nije se ni mašio za šešir, nego onako hladno, svirepo reče, pišući nešto po hartiji: „Vi buđete spat’ mirno!... Ferštandn?..

Obradović, Dositej - BASNE

dostojinstvo basne kako Hristos, Spasitelj naš, upodobljavajući nju carstviju nebesnomu, ibo pričta nije ništa drugo nego (aλληγorιa*1) inoznačaštaja i inoskazajema nauka, a to je i sama basna.

Naravoučenije „Ne drži se s kim se nisi kadar počupati”, veli jedna stara poslovica. Na koga se najviše ljudi tuže nego na komšije i na prijatelje! Danas se ljube i druže, a sutra se psuju i ruže.

se s kim se ne poznaješ, i neprijatelji se s silnijim od tebe, a navlastito ne primaj nikoga sebi za prijatelja |pre nego dobro saznaš kako je s prežnji svoji živio prijatelji.

— Pravo se orao na svoje perje tuži. Ništa nije žalosnije čoveku nego kad od ovojih srodnih strada; od koga će dakle pomoći čekati?

Kažu za onoga iskusnoga politika papu Ksista da je, pre nego papom postane, sve pogrbljen hodio i na čaršavu od mreže ručao; a kako ti ga učine papom, ispravi se i ukoči bolje nego

nego papom postane, sve pogrbljen hodio i na čaršavu od mreže ručao; a kako ti ga učine papom, ispravi se i ukoči bolje nego ijedan kardinal.

Čovek ljubokoristan i lakom priličan je našem kurjaku, koji zlobi na lisca ne zato što on krade i tuđe otima, nego što I njega krađe svoje učasnikom biti ne udostojava.

Smislen i razuman čovek ne samo uči od pametnijih od sebe, nego i od samih ludih ima čemu naučiti se, zašto gleda dobro što oni čine i kako zlopate, pak sve to uzima sebi za nauku i

Polak s soglasijem i s pravdom, više je i napredačnije, jer je s blagoslovom božjim, nego li sve s nepravdom i s prokletstvom. „Farina de diavolo va presto in semola.

Bolji je jedan zec u čanku, nego dva u polju. Pravda da ova pravila niti su za svakoga, niti za svako vreme. Ko se vsegda boji da ne izgubi, malo će kad

Ko se odveć vetra plaši, nek ne ide na more, i ako se mraza boji — nek ne sadi vinograd. Pak što bi bilo? Ništa nego skudost i nedostatak. Čemu nas dakle ova basna uči? „Mηδέν άγαν: Ništa preko mere”.

Neka samo poslušaju ovo što ću reći, pak neka sami sude. Što je za sve narode bolje nego za samo jedan narod, to je rodu človečeskomu voopšte i poleznije i pravije: gdi se nauka uvodi i rasprostranjava, gdi

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Bolje i guja da pljune u lice! Bolje i šlem s više rupa nego u svirali! Ako smo od ovog uzimali pričest, dosta smo milosti Božje i imali!

) kantarsko se jaje u zvonu izleglo! OD POSLOVICA PRELjA I ŠVALjA Više je nahranio naprstak, nego kazan! Više je održala igla, nego sablja! Više je prevezla drvena kašika, nego korablja!

OD POSLOVICA PRELjA I ŠVALjA Više je nahranio naprstak, nego kazan! Više je održala igla, nego sablja! Više je prevezla drvena kašika, nego korablja!

Više je održala igla, nego sablja! Više je prevezla drvena kašika, nego korablja! ZDRAVICA Dabogda ti dogodine bila zrna pasulja velika ko jaja, jaja ko tikve, tikve ko planine!

- Petar i Miloje, - oko čega? - oko toga ko će ispred koga! Krv se sa kneževa raširi u narod i, dublje nego mačem iz oblaka, rascepi se, raskoli srpska zemlja - na šta? - na petrovce i na milojevce!

Doro moj! Koliki za nju izgiboše reko bi čovek carevina! BITKA NA CERU - Bolje da zvezde brojiš nego njih - Izlaze iz vode iz trave iz grmlja - Od čega li ih tolike napraviše ima ih tušta i tma - Kakvi li su im ono

šinjel ogrno, ide pred konjem i peva, a ne zna da nosi mašinu koja neće šiti ono što se njemu, zlatnim koncem, šije, nego ono što se njozi šije, crnim koncem, u sumračje crno.

Kažu nama, koji znamo da je već bilo. BALAČKO VOJVODA Jede, gledaj ga kako jede, ne jede samo rukama, nego i nogama, s goveđine se na ovčetinu baca, meša posno sa mrsnim, pečeno s kuvanim, prekuvano s presnim, jede

Kao da su kroz Užice prošli neki miševi što ne jedu samo, ko drugi miševi, slaninu i sir, nego miševi koji jedu vosak, amove, sedla, uzengije, uzde, miševi koji jedu sijalice, eksere, sapun, testije, testere!

I kako smo se tako brzo, tako lako, ovoj novoj veri priklonili? Zar mi u Boga verujemo manje nego kuvarica u pijačnu vagu? Zar je naša nada u Gospoda manja od nade ribara u crva? Koliko vredi naša tvrda vera?

Koliko vredi naša tvrda vera? Litar ulja? Kilo soli? Tovar drva? Da li će nam ova druga vera trajati duže nego ona prva? TAMNI VILAJET U šta su nas ovo uterali? U šta su nas ovo zatvorili? U ovome je mračno ko u rogu!

Mi smo ovde pod nekim poklopcem! Je li to poklopac sanduka ili lonca? Nije to gore poklopac, nego čep! Po grmljavini koju ozgo čujem, neko nas je zatvorio u bubanj! (Da nam to nad glavom nije neko dno?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

bez ikakvog strâ očekujem poslednje veče mog života; moje misli ne lete više u one godine u kojima imam jošte da živim, nego u one u kojima sam živio.

Promisao nije mogao lepšu zabavu i zanimanje za moju starost dati, nego da budem vaš učitelj. Od 1793. godine pa do danas svakojake promene bile su u Srbiji; nijedan taj događaj nije učinjen

život upletena; ne tražite u ovom mom pripovedanju istoričke sveze, ja ne mogu događaje sve po redu ovde zabeležiti, nego ću i’ pisati kad se kog opomenem. Ja znam da će iste događaje docnije mlogo pero opisati veštije, ali istinitije neće.

na Turke da podignu, slali su mu proklamacije te je on bacao kroz prozor u džamije valjevske, no Turci ne poplaše se, nego kad vide da će rat početi zađu po selima i pokupe sve oružje od Srba i odnesu u Valjevo.

” „Ja im kažem — priča moj otac — da u momaka nema pušaka, jer su oni sve pokupili, nego da mi dadu puške. Oni odma dadu mi za 100 ljudi oružje, te ja odem i namestim straže pokraj Save od Paleža do Ušća, a

i na vojsku ćesarovu čekali; no vojska ne dođe, ali zaista bili su se navezli u Zemunu, no ne izvezu se na Su-kapiju nego pored grada niz Dunav odu i iziđu na Borču, izgovarajući se posle da nisu mogli od magle pogoditi Su-kapiju, ali po

Kad ja kažem Mijušku da hoću da idem da vidim cara, ne beše mu milo, nego mi reče: ,Ostani ti u Valjevu, a ja ću ići u Fenek.

— ,Nemoj, gospodine Mijuško’ reknem mu ja, ,nego da ja idem da vidim cara, jer to mi je najveća želja, a ti si ga sto puta video.

čete i Turke počne tući, zato i sada Moravci zovu ono vreme „Kočinom Krajinom” a za ćesara Josifa rat ništa ne znadu nego misle da je Koča zaratio.

godine hatišerif da u beogradskom pašaluku ne bude čitluk-sajbija ni aga, niti njiovi̓ desetaka, nego samo da se daje spa̓ijsko i carsko.

zovne i̓ sebi i rekne im : „Zašto ne odlazite vi da narod sovetujete, da se kogod ne bi protivio carskom fermanu, nego da prime svoje age?

koji se još pre toga osilio i od sultana otcepio, i sav pašaluk vidinski pod svoju vladu uzeo, niti je što caru davao nego sve sebi grabio. Svi ti begunci zli i gori kod njega se skupe.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Pa hajde i tu neka ga đavo nosi — kad je taki! Nego što se onako mator pomamio, te ne da nikakom čeljadetu s mirom proći?

Onako osorljivo, kao što mu je već običaj, nazva boga, pa hajd' onamo ka kmetovu stolu. I ne upita se s njim, nego odmah poče: — Ama, Stevane, jesi li ti kmet ovde? Jesi ti glava u ovoj optštini? — Jesam, gazda-Rako... A što pitaš?

Da ti ja teram svinje, šta li? Raka se trže malo, pa poče lakše: — Ne velim ja to, Stevane, bože sačuvaj! Nego, brate, upropastiše me. Nije šala onolika šteta! — Ama šta hoćeš ti more! — podviknu Stevan i unese se preda nj.

— Hoću, brate, da mi se potra oseče... Ono je propast! — Pa što ljucki ne kažeš, nego si se tu raspomamio kao besan!? Potra, potra, — dobro! Eto, oseći ćemo i tu potru. Ne boj se, neće ti propasti.

Najgore mi je osecati te potre! Ali šta ćeš?... Jednako govorim ljudima: čuvajte stoku, ne dajte u štetu, pa ništa! Nego odsad ću i ja drukčije...

na svinje, onda se duži kraj ostavi za vratom a račva ispod vrata, i tek tada se zove onim strašnim imenom — roga... Nego da se mi okanimo te đavolske roge! Bolje će biti da vidimo šta radi naš gazda Raka.

— To je već i suviše. — Nije vajde, Đuro, ja ti kažem, prihvati Spasoje. — Nego hajde da mi njega izdevetamo... to će biti bolje. A da ga tužiš, nije vajde, niti on mari što, pa će posle još gore...

Čini nam zijan — pa se opet osmehnu i pogleda ispod oka u Spasoja. — Bogme, to nije roga nego čitava ruda! — reče Sima zagledajući je. — Ne može to nijedan vo u našem selu poneti.

) — Htede mi oči iskopati. Jednako čangriza... Vala da mi hoće pasti šaka da mu vratim zajam — voleo bih nego bogzna šta!... — A ne brini se, može ti lasno i pasti — reći će Spasoje.

— upita Đura. — Neće ja! Zar ti ne znaš njega? — Ao, ja poganog grivonje, jadi ga znali!... Nego šta veliš? Hoćemo li ga zavarčiti? — Neće mu, vala pasti na um ni ona vrljava baba Petrija, a kamoli ko drugi...

On govori malo običnije nego onaj s obešenim brkovima. I kad govori, gleda obično po svima gostima, kao da iščekuje da mu se čude kako on to zna!

Je li, učitelju? — Jest, jest... korali — potvrđuje učitelj. — A gde li to raste? — Ne raste to, bolan, nego se vadi iz mora! — reče Marko, pa pogleda opet po svima. Seljaci gurnuše jedan drugog laktom. — Iz mora?

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Znao je svaku kuću kao svoju, znao je svakog domaćina kao sebe. On nije smatrao svoju dužnost kao breme, nego kao počast.

I ode s ljudima kyći, miran kao jagnje. Nego i knjige su mu bile!... Nije kao ove jako što ništa ne pomažu, nego one stare, „kosovske” knjige, što je u njima svako

I ode s ljudima kyći, miran kao jagnje. Nego i knjige su mu bile!... Nije kao ove jako što ništa ne pomažu, nego one stare, „kosovske” knjige, što je u njima svako slovo svetom rukom napicano, a listovi nisu od hartije nego od kože.

pomažu, nego one stare, „kosovske” knjige, što je u njima svako slovo svetom rukom napicano, a listovi nisu od hartije nego od kože. A u tim knjigama ima molitava od svakog zla i napasti...

Lepo veruješ da mu se molitva uslišava. To nije da samo čita i baca reči, nego čisto čuješ kako mu srce jekće tako se on molitvi preda...

Možeš ispred njega odneti sve kad se bogu moli, možeš mu kuću zapaliti, on glave ne okreće!... Nego, on nije bio samo pop. Bio je on čovek od perčina do pete, i to pametan čovek... Sve što ti on rekne - rečeno je.

Ta sloga njihna već beše prešla i u poslovicu. Druga im sela zavideše, a oni behu ponositi. Nego, u tom ponosu bilo je i taštine.

Bili su veoma ponositi svojom slogom, pa su se ne samo dičili i ponosili pred drugim selima, nego ih čak zadirkivali i peckali; toliko su daleko išli da su im i imena izdevali...

Marinko poćuta. — N... ne mogu!... Ne bi ih mogao niko zavaditi!... Ja znam Crnu Baru bolje nego svoju kuću, ali u Crnoj Bari nema čoveka ko bi njix zavadio! — reče on odsudno. — Da mi je tako nešto! — reče Kruška.

Ja sad dobro vidim šta ti želiš!... I kad stvar bude svršena, ti ćeš miriti ne samo dva čoveka nego Crnu Baru!... —— Marinko! Brate! Čovječe!... Ako to uradiš, bićeš mi brat!... Učiniću te najčestitijim čovjekom!...

Bila je to Jelica Sevića. Grom devojka! Bila je to lepota, ali ne gospodska nego junačka lepota. Što ono pesma peva „struk momački, pogled devojački”. Oko bi joj goru zapalilo.

Zagleda se cura u njih, a njihov sjaj pomuti joj pamet... Stade radije gledati Stanka nego Lazara... Ono, istina, ona to ne reče nikome, ali Lazar opazi. I ne da se to sakriti od oka koje motri!...

Dučić, Jovan - PESME

Pusti pesma drugih neka bude žena, Koja po nečistim ulicama peva. Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom, Nego žute ruže u te kose duge: Budi odveć lepa da se sviđaš svakom, Odveć gorda da bi živela za druge.

VRAĆANjE Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada, Ali ne kô žena što čezne i voli, Nego kao sestra bratu koji strada, Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.

je da volim kao pre, pun mračne I svirepe slasti da patim i stradam; I uživajući u bolu što zadam, Da ne ljubim oči nego kad su plačne.

Ti si sat od kojeg nebo zarumeni, Simvol veći nego bol ljudski što grca; I ti si božanstvu bliža nego meni: Više zakon sveta, nego zakon srca.

Ti si sat od kojeg nebo zarumeni, Simvol veći nego bol ljudski što grca; I ti si božanstvu bliža nego meni: Više zakon sveta, nego zakon srca.

od kojeg nebo zarumeni, Simvol veći nego bol ljudski što grca; I ti si božanstvu bliža nego meni: Više zakon sveta, nego zakon srca.

umre u naponu vrelu, Mač skrhan na samim vrhovima tvrđa, Ima pobedničku gordost na svom čelu: Jer umre u sjaju pre nego zarđa, Ona prođe dušom kao iz daleka Zalutale ptice u svetlosti maja; U pesmi su njinoj glasi drugih reka, I na

I ti si načelo većma nego biće... Noć da blisnu zvezde; zamah pobednika, Da bude pobeda... Lepota, otkriće, Pre nego mom duhu beše reč i

I ti si načelo većma nego biće... Noć da blisnu zvezde; zamah pobednika, Da bude pobeda... Lepota, otkriće, Pre nego mom duhu beše reč i slika.

Svoju veru nađoh u svom snu o veri... Tvoj nož ne ubija nego blista blistom... Jer ti beše trenut u mojoj himeri, Moj san o dobroti i vera o čistom.

slično samo svojoj meti, Kao ozareno sunčanim aprilom, Sve puteve sumnje tako da nadleti — Ne dirnuvši zemlju drukče nego krilom.

Ostaj nedostižna, nema i daleka — Jer je san o sreći viši nego sreća. Budi bespovratna, kao mladost; neka Tvoja sen i eho budu sve što seća.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Nije da sam ja iz principa želeo ostati neženjen, nego — ne znam ni ja! Naprotiv! Ja sam sasvim delio nazore moje matere: „sve sa svetom i kad je čemu vreme”, ali sam sve to

“, a aranđeo se uzvrdao, pocrveneo, gleda preda se: „Ti Gospode! Ko, nego ti?“ Obično posle takvih pripovedaka ja sam njoj davao Kasiju caricu ili Dositijeve Basne, pa sam ipak išao u kafanu da

Onda mi je ona pričala o njenoj svadbi. Ah, kako je ona to umela da priča! Sasvim, sasvim drukčije nego Gustav Droz2! I tako polako preturismo deset sati. — Spava li ti se, dijete? — Bogami mi se spava, mamo.

On pade u krevet, zalepi negde vezikator i — umre! A Ćorđe, kako mama veli, ni manje ni više, nego poče kod drugoga raditi. Šta je sa mnom i s mojom majkom bilo — to je druga stvar!

Izvadiše neki stotinjak dukata i dođoše svi troje u Beograd. Lekari mu rekoše da se ne može operisati, nego se može ne znam šta drugo pokušati, ali zato treba da leži u bolnici. On pristade.

Znam samo da reče da će da ide. Pitaj tvoga Jocu! Ja se odmah umijem, obučem i uljudim. Nisam hteo ni kave piti, nego odmah otrčim u bolnicu. Bilo je već blizu podne. Joca je bio, kako mi rekoše, odavna svršio vizitu i otišao.

pomoćnik: ali je meni bilo isuviše jasno da je mišljenje Jocino i njegovog pomoćnika trebalo da bude povoljno, ne Đorđa, nego njegove 'ćeri radi. Video sam da je Đorđe ne samo hteo, nego da je i morao da vidi. Pa i pomoćnik se izgubi.

Video sam da je Đorđe ne samo hteo, nego da je i morao da vidi. Pa i pomoćnik se izgubi. On htede da priskoči čiča-Đorđu, pa se obrte devojci, poče mlatati

— Šta, zar već? Zar zauvek? Zar je to mogućno!? Ali ja ne viknuh, ne „sruših nebeske svodove”, nego jedva prošaptah, i to — njoj: — Zar već idete? Ona tužno sleže ramenima i poslušno pokaza očima na oca.

Još manje nego malo, i sve je propalo: — Mamo!... meni se... dopada ova devojka! — Krasno dete! Raziđe se dim u sobi.

Nije to da rekneš da je on, ne daj bože, kao što ima ljudi, pa hoće da udari i tako što, nego onako nekako: uvek hladan, osorljiv, gori od tuđina, pa to ti je!

To je moju sirotu majku i sestru peklo ja vam se onda još nisam razumevao u lumpovanju. — Nikad one nisu zaspale pre nego on dođe, pa ma to bilo u zoru. Sede u krevetima — ne smeju ni sveću da upale.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

svaki od njih tužio i tešio da bi mu daleko lakše bilo životariti samo da nema onoga drugog, — ne, dakle, ta dva popa, nego druga dva, i živeli su u jednom selu u Banatu.

A posle, ako ćemo šta, ono i nije selo, nego varošica. Ta kolik je samo onaj Veliki sokak s kraja na kraj, pa koliko tek malih sokaka ima, a svi su široki!

njihova hrana; a to video nekad neki Temišvarac, pa, k’o čovek, ispripovedao, i sad ne dadu nikako mira ljudima, nego ih diraju jednako za proždrljivost njihovih krava. Ali je zato i bilo svašta.

Mesto je bilo veliko, a pobožni parohijani tako imućni da su komotno mogli ne dva, nego dva puta po dva popa izdržavati, zajedno sa njihovim popadijama i ćerkama.

A u kolu je sve bilo zaljubljeno; svak ima svoju pa ne dâ drugom do nje, nego se kolju k’o kere svake nedelje. A što se zaljubljivalo, to se ponajčešće i uzimalo.

A kad dođe do svatova, onda nije dobro samo mladi i mladoženji, ne dobijaju samo oni svako svoje, nego i drugi svet. Pa kad dobro prolazi i kad se lepo provodi Gliša Sermijaš, koga obično niko i ne zove u svatove (jer kad

ostalim gostima jede redom sve, ne htevši, valjada, kao dobar pastir ni tu da se izdvaja od svoje poverene mu pastve, nego sedi kao stanac kamen ili kula svetilja kraj mora, nepomičan na svom mestu, dok se sve oko njega ljulja kao talasi na

Nek se zna što je gospodin-popina sluškinja! A gosodin popa češće i ne dolazi kući, nego s groblja pravo kući »usopščega« na daću.

Gospodin-popi opet najuglednije mesto. Sede svi i jedu. Niko ništa ne govori, nego ćute i jedu i piju pogruženo, kako pravoj tuzi i žalosti i priliči. Piju za pokoj duše.

Šta je, dakle, i ostalo svršenim kliricima i kandidatima nego da se ožene njima. Lepe one, a lepe i parohije, — uzeše se i ne pokajaše se nigda. Od to doba jednako su lepo živeli.

A tek popovi kako su bili ugojeni! Mantija samo što im ne prsne ispod nazuva, a pojas nikako da se skrasi na trbuhu nego sve bega pod bradu i bliže vratu.

Njegovo mesto i jeste baš tu gde ga vidite. Nije meni odlikovan trbuh, pa da na trbuhu stoji, nego je moje čisto srce nagrađeno, pa zato je tako odskočio, da srce pokrije i odlikuje.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

selima prose, imaju u varoši svoje kuće pa i novac pod interes daju, pa kad je zadušnica ne samo što i oni ovamo dođu, nego ponesu i najveće bisage i testije za prošenje. Naza ih je terala. Čak se i tukla s njima.

On je večito, gotovo gô, u nekoj dugačkoj, prtenoj košulji, samo spavao i ležao. Taj nije prosio više nego što mu je trebalo a nikad ne bi, i da mu dadu, obukao odelo.

Ali opet, koja vajda kad Ljuba isti onakav. Od tada još lenji. Samo leži i spava. Više mrtav nego živ. Naza luta, prosi, donese mu a on ni da se okrene na nju, a kamo li osmehne, progovori.

— branila je Taju od njenih darova i još više iz torbe davala je Taji. Taja je sve jeo. Ali više od varošanke, nego od svoga i Vejkinog. tom prošenje prošlo. Groblje se ispraznilo. Svi drugi prosjaci otišli, samo oni ne.

Zatim se brzo izgubila, umrla, više od straha što je sama, napolju, nego od gladi. I tako Taja ostao sa varošankom. Čak izgledalo je da mu je s njom i bolje.

da si i ja kupim kuću, zemlju, stoku... da sam i ja kao vi... A dotle, neću... Ja i sad ne bih došla, nego hlebac mi nestade... Ne bih došla. Ne smem željarnik da ostavim... Ko zna šta je tamo sad?

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ljuba, ako i nije u svemu ne znam do kakvog savršenstva doterao, ipak je mnogo znao, više nego ma koji grk u njegovom mestu. Zato se i titrao sa sudbom svojom. On je za višim čim težio nego za bakalstvom.

Zato se i titrao sa sudbom svojom. On je za višim čim težio nego za bakalstvom. Ovo mu nikad ne gine, ma mu se sve žice pokidale. Ljuba bi rad u nečem većem sreću pokušati.

— Vi sigurno miraz podrazumevate? — Kanda ste pogodili! — Ala ste đavo, tek vam je preči miraz nego devojka. — Jedno mi je tako milo kao i drugo. — A kako sam ja pošla za moga bez miraza? — To je sasvim drugo.

pa još udovac, a vi ste bili u vašem mestu najlepša devojka, pa i sad, nemojte se naći uvređeni, bolje mi se dopadate nego ma koja. — Molim vas, vi meni jako laskate. Ono je bilo negda nešto, al' sada je sve prošlo!

— Eto, boga vam, koliko ima velike gospode pa uzmu bez krajcare, iz ljubavi. — Oni mogu to činiti, al' ja ne; nego molim da znam na čemu sam... — Dakle, ja vas uveravam da će moj tata dati hiljadu forinti.

Kada stignu u selo J., traže bircauz. U bircauzu nema kvartira, nego ako hoće da budu u jednoj sobi sa paorima. Ljuba i Gavra u kujni su se obukli. Kad su već gotovi bili, opet.

— Tako smo i mi radi, — reče Ljuba. Ženske se na to uklone. — Pre nego što počnemo razgovor, molio bi’ da nas na kvartir uputite, jer ovde u selu nema gostionice za nas, — reče čika-Gavra.

No vino je dobro bilo, sremsko. Malo se razgrejaše. Peršunović se učini kao da je više pio nego što treba, a Ljuba se usiljavao pretstavljati se da nema mnogo u glavi, i to mu je pošlo za rukom. Sad počnu pevati.

Ljuba je sve to unapred znao, pa niti je više gospođi Persi išao, niti je što pisao, nego se brinuo o novoj kakvoj partiji. VI Ljuba opet imade dve partije pred očima, i to obadve dobre. Jedna je u selu P.

Kaže, pre bi u bunar skočila nego što bi za ćiftu pošla. Sada Ljuba hoće Milenu Mileusnićevu da prosi. Čika-Gavra ostaje kod kuće, a sa Ljubom ide u B.

— Pa zašto srpske knjige ne čitate? — Srpski nema ništa modern; čujem da u njima ništa drugo nema, nego sve se tuku, kolju i pucaju; o kurmaheraju ništa.

— Pa kakva ste vi onda Srpkinja, frajlice? — Znate, ja sam Srpkinja, al’ neću da sam prosta, nego gebildet Srpkinja. — Dakle, mi smo prosti uvek, i takvi ćemo i ostati?

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— Kako, kakav, šta podrum? — Podrum, podrum. Hihihi... Hihihi. Pa se novinar žurno gubi iz gomile. — Podrum nego šta, nije to smešno. Nećemo u šake vatati one kufere s Bežanije.

ubedi: kako je svako nadanje i zavaravanje besmisleno, jer taj kobni ultimatum drugo ništa i ne može značiti u ovaj mah nego rat.

Pa se posle spremio i otišao na ulicu, ali ne da se tamo što raspita ili sazna, nego prosto da vidi: ima li u atmosferi toga Beograda čega god što on ne očekuje i što ne odgovara njegovim čudnim

Idite kućama i spremite se, rata mora biti! Samo se njemu činilo da on to ne bi kazao onako obično, nego bi nekako grozno zaurlao snagom one vere koju je osetio čim je vest o ulti— matumu saznao posle podne na završetku

Jest, cela je to celcata, istina i sav je ovaj naš čovek ovde dole u tome. Hiljadu puta lakše je njemu poginuti nego regulisati jednu običnu, malu menicu od nekoliko stotina dinara.

Tu prosto nema leka ni pomoći i to je više nego očevidno. Pa kad je tako i kad mu leka nema onda ne pomaže podsećati na častoljublje i druge tričarije i šta se ja tu, u

Međutim, više nego svaki drugi ja osećam potrebu jasnoće i to je jedan od mojih nepostižnih ideala. Ja bolujem od nepodnošljive

Pasuljište, čas Golo Brdo, čas Parcanski Visovi, čas Vrapče Brdo i šta ti ja znam i ništa od svega ne razumem jasno, nego vidim da bolujem uvek jednu istu bolest nesretne, večite i kobne nejasnosti...

okaj Jurišić ništa od toga neće da razume nego smesta osuđuje i to na jedan brutalan, njemu svojstven, uočljiv način koji vređa.

Ali on neće ni da čuje, jer je takav, nepristupačan i nepoverljiv i to ne zato što ima nekakvog iskustva, nego onako instinktivno i što je čudan čovek, koji se, kad od nekoga pali cigaretu, okreće levo i desno i zvera na sve

da razbiješ sve njene opake i ružne sumnje, da oteraš sumorne slike što je vampirski dave, da piješ sve njene draži slađe nego ikad, veruj, slađe nego ikad, da ugasiš njenu žarku strast od koje će izgoreti, oh sva izgoreti. Dođi, oh što pre dođi!

i ružne sumnje, da oteraš sumorne slike što je vampirski dave, da piješ sve njene draži slađe nego ikad, veruj, slađe nego ikad, da ugasiš njenu žarku strast od koje će izgoreti, oh sva izgoreti. Dođi, oh što pre dođi!

Afrika

Otuda je dovoljno da se samo i posumnja da jedan od seoskih mladića u stvari nije umro, nego da je na daljoj obuci, pa da celo selo drhti od straha, a naročito njegova porodica.

Ležeći kao tad, nikada ja nisam video toliko i takvih zvezda. To beše sasvim drugo sazvežđe nego naše, i nijednoj zvezdi ja nisam znao imena.

Ima ih koje treba sklanjati od nečistih mesta, druge od vode, treće od pogleda raznih životinja. Pre nego što će poći da nešto donese, Senegalac mora da svrati kući, da bi jedne ostavio, koje tad ne sme imati na sebi, i da

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

i zvanije svoje prenebregao, lako bi (da ne kažem „izvjesno“) do nužde i leba željkati došao, O čem nas ne samo naši, nego i kod sami Engleza spisatelji, kao Butler, koji je, pri svem klasicitetu svoga divnog sočinenija Hudibras, upravo od

Ja imam dovoljno uzroka grčki rod ne inače nego s počitanijem predsretati, a vidovit će čitatelj lako, i bez moga izjasnenija, primjetiti zašto je ovo tako uređeno.

U kakovim sam se aljinama venčala, u tima n danas odim. Niti marite za mene, Niti vodite brigu o meni, nego živim kao svaka poslednja u varoši. JANjA: O škilji! Ne vodim briga za tebe! Što ti fali kod kir Janja?

JANjA: E, to je lepo reč, to je lepo slovo! Odi da ti polubim. JUCA: Nije samo dosta ustma ljubiti, nego treba muž da pazi šta mu žena zakteva, pak da joj čini po volji. JANjA: Ama treba i žena da sluša svoga gospodar.

“ Aja! Juca neći da mi čui! JUCA: On mene radi i ne dolazi, nego vas radi i zbog grčkog jezika. JANjA: O, škilji, oćiš da mi vučiš štrikla preko nos?

Ja neću da se smeje svet od mene, nego da mi kupite šešir. JANjA: Uha! Oćiš da se svađiš jošt sos mene? JUCA: Ja sam dosta trpila. Šta će to reći?

JANjA: Tvoja prokleta uveta! (Viče.) More đubru, đubru, đubru! PETAR: Ubru, ubru! Što ne govoriš ljudski, nego se ačiš? JANjA: Pi, pi, pi, pi, kako mi daje vatra u moju srcu!

JUCA: Zaboga, u sobi nije bilo nikoga! JANjA: Nikoga, prokleto kost, samo tebe! Nemaš tvoja kujna, kao gazdarica, nego da si skitaš po sobu? JUCA: Zaboga valjda znam šta mi je poso? JANjA: Alopu! Znaiš da izgubiš glava tvoga gospodara.

JANjA: Od deset forinta, gospodar notarius? Kamo toliki novci? MIŠIĆ: To iz moje glave ne ide; nego kako je magistrat zaključio, tako se ja vladam. JANjA (Što ćim da radim?

(Ošide). POZORIJE 8. JANjA (sam) JANjA (sam): Prokleto Eva! Ima više pametu nego ja. „Kolikoj izgubio kir Janja?“... „Deset hiljada forinta.“... „Ajde da go pomognimo.“ Na, na, na, koliko? Sto forinta.

Što više, to bolje. KATICA (probira): Bogme lepo! JUCA: Sad odaj, korake pravi sitne, no više uširoko nego udugačko. KATICA (probira): Slatka mamice, ovo je prekrasno! Koliko sam se puta divila majorovici kako lepo odi.

JUCA: Vidiš, što je vospitanije. K vospitaniju prinadleži i lice. Rumenilo na licu više nije u modi, nego bleda boja. To je sad nobl. Zato gledaj da su ti uvek takvi obrazi, a ne paorski: crveni.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Hteli su da se iz Austrije odsele, u Rusiju. Grad Temišvar, iako se zvao grad na Tamišu, nije bio na Tamišu, nego na njegovoj pritoci, Begeju, upravo na barama Begeja.

Ali je to bilo lakše rešiti, nego sprovesti. Engelshofen je bio skeptik, da se od vojnika da istesati dobar seljak. Još više, da će Rascijani hteti da

Iako je Engelshofenu bilo javljeno o dolasku oberkrigskomisara, starac nije smatrao da treba da ga dočeka, nego mu je poručio da izvoli gore, na treći sprat, kod njega. Na licu Garsulija jasno se opažala, zbog toga, srdžba.

Dok je Grk brbljao kao čegrtaljka, stari Švaba pomisli, u sebi: „Oberkrigskomisar, eto, nije ništa bolji, nego neka kameralna gaziblata. Taj čovek mora da je imao gladnog oca, pa je sav sazdan u zavisti.

Žalosno je da carevina, zbog ovakvih, gubi toliko valjanih vojnika.“ A šta drugo ostaje tim Rascijanima, kad je tako, nego da se sele ma kuda? Da su njega, Engelshofena, pitali, on bi bio savetovao da im se ostave običaji pri sahrani.

Pravo, tako, prođe kraj najmanjeg među bratencima, majora Đurđa, koji je bio rastom ne samo najmanji, nego i najdeblji.

Bio je to čovek nabijen mesom, kao opštinski brav, i toliko utegnut, i ugrejan, da nije mogao da diše, nego je kao roktao. Međutim, Đurđe je bio slavna junačina i takav, a najmlađi. Lep kao Ciganče.

On je čvrsto rešen da promeni carstvom. On i nije više oficir ćesarski, nego kapetan u vojsci imperatorke Elisavete Petrovne i zadržan mimo zakona i njegovog prava.

Vidim, eno tamo, levo, groblja. A eto nad nama, još uvek, to Sunce koje nas tako lepo grije. To Sunce koje je moćnije nego i najveća bomba iz topa. Kako nas lepo grije.

Ne samo u Beč, nego i u grob. Sunce, koje je Garsuli voleo zbog svojih debelih, reumatičnih kolena, Engelshofen je osećao još više, jer je

Ti Srbi, za koje su mu rekli da će se pre iseliti, i vratiti u Tursku, nego što će dozvoliti da im se u mrtvace dira, stajali su sad pokorno i veselo, eto, tu, ispred njega, i svrstavali se,

Garsuli je i sam uvideo da nije bilo nikakve potrebe za dozivanjem topova, i ta misao, da je učinio više nego što treba, počela je da ga grize kao crv.

Teodosije - ŽITIJA

kao da njega ištemo pohvaliti, jer je pohvala pravedniku od Gospoda, niti da sami kakvu korist od nega steknemo, — ne; nego je i starima bilo potrebno da pišu žitija izvanrednih ljudi i da ih čitaju radi koristi što je ljudi imaju od njih.

poslednjem, lenjivom rodu, u koji svršetak vekova dostiže, u kome je malo onih što se spasavaju, ne samo da je potrebno nego je i veoma poželjno da se sad ova žitija pišu i da se s više razumevanja čitaju, i da se na njih gleda kao na žive

A ovo nisam primio samo slušanjem, nego od njegovih časnih učenika, njegovih saposnika i u tuđinovanju saputnika i na putovanju satrudnika što kao prebogatu

Predlažemo reč o mužu, ne pišući o njemu ono što nije, ni da ga mnogim pohvalama više ukorimo nego pohvalimo; već, ako i ono što jeste jedva mognemo izjasniti — bićemo blaženi.

oskudeva u nebeskim pohvalama, božastvenim i anđelskim ujedno, koje um naš, strastan i nečist, ne može ni izgovoriti. Nego molitvama njegovim prizivajući u pomoć Boga, prisiljeni smo da počnemo povest, a počinjemo tražeći odakle treba, a treba

povest, a počinjemo tražeći odakle treba, a treba tražiti izdanak od korena, pa ćemo naći i uzbrati grozd — ne sa trnja nego sa loze.

sudova, da kao posle životom, tako najppe y rođenju bude čudesno dete, jer to nije ni bilo samo delo ljudske prirode, nego i zapovest svesilnoga Boga, koji pobeđuje zakon prirode kako xoće.

Jer ni taj monah ne beše prost, nego iskusan u onom što je govorio; rekao bih, od Boga poslan bejaše. A mladiću, dok slušaše o inočkom životu i usrdnosti

apoveda da ne blagujemo u mekom, da ne tražimo telesni pokoj, nego da više prionemo za nagotu i glad, bdenje i molitvu, i da se obrati pažnja na umiljenje i plač sa uzdisanjem i skrušenošću

njegove reči pune celomudrenosti i umiljenja, i reče mu: — Vidim, o čedo, da ti je duša zašla u dubinu Božje ljubavi. Nego požuri da izvršiš svoju dobru želju, da ne bi kako sejač zla posejao kukolj u srce tvoje, i osnaživši se ugušio pšenicu

Došavši k sebi, razumedoše da ga niko drugi nije odveo nego onaj Rus monah, govorahu, u Svetu Goru, jer su još otpre znali za njegovu žudnu da tamo ode.

A kada ga oni tako ugledaše u takvom obrazu, ne znađahu šta sebi da učine, nego plačem i ridanjem obuzeti na zemlju padahu.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Direktno promatranje, promatranje na licu mesta, daje više tačnijih rezultata u balkanskim zemljama nego u zapadnoj Evropi, jer južnoslovensko stanovništvo nije obrađeno, modifikovano i postalo gotovo jednoliko pod uticajem

Lakše je tačno odrediti psihičke osobine jedne etničke grupe kad se poznaju sve grupe, nego li kad se ograničimo na studije samo jedne, sasvim male grupe.

tačke profila, uspeće mnogo bolje da shvati i klasifikuje psihičke osobine stanovništva duž celog pređenog prostora, nego kad bi se ograničio na jednu ili dve oblasti.

To su najbolje i najpotpunije zbirke folklora od svih južnoslovenskih. Zabeležene pre nego što su nove kulturne struje mogle prodreti u narodnu masu i nepromenjene modernim uticajima, one daju dragocene podatke

Neke južnoslovenske grupe imaju mnogo manje pesama nego druge, a i među ovim grupama ima takvih koje imaju boljih pesama.

karakteri i intelektualne osobine jednog naroda, naročito kad se pod istorijom razume ne samo pričanje događaja, nego i proučavanje svih tvorevina, bilo naučnih bilo umetničkih, kao i proučavanje verskih i političkih ustanova.

Pre nego što pređemo na psihičku klasifikaciju Južnih Slovena, treba da ukažemo na njihovo etničko jedinstvo i na njihove zajednič

biti donete iz pređašnje zakarpatske domovine, gde su Južni Sloveni verovatno činili jednu etničku zajednicu još tešnju nego što je današnja. Ipak ima jezičkih i etničkih razlika između raznih južnoslovenskih grupa.

Ova su osećanja življa nego kod Rusa, naročito velikorusa. Ona često prelaze u strasti i mogu se u unutrašnjim borbama izroditi u netrpeljivost.

skoro revolucionarni, ulivali su ozbiljna strahovanja našim miroljubivim ljudima, jer je Srbija želela zaslužen odmor, pre nego što iskrsnu novi sukobi.

ljude kao i uzroci sukoba koji se među njima javljaju; otuda proizlazi srećan ili nesrećan tok njihova života, mnogo više nego što potiče od sebičnosti ili od lakomosti.

su se naročito u njima mogli manifestovati ona toplina u običajima i nežnost duše, koji više karakterišu dinarske ljude nego ostale Južne Slovene.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Nastradao sam, nadrljao sam, obrao sam bostan, ode mi koža na šiljak! Gore mi je nego da sam se našao u kućici psa Žuće, starog buvolovca i mog ljutog dušmanina. — Zašto su me spremili u džak?

— U srećki broj deset stoji poslovica: „Jača su trojica nego sam Radojica“ — mirno reče Miš prorok. — Hajde brzo da smislimo kako ćemo namagarčiti toga žderonju.

Čak su se i mlađi suncokreti za njima radoznalo okretali, iako to nije protrčalo sunce nego mačak, pa ih je zbog toga jedan stariji suncokret počeo da kori: — Budete li se tako za svakim okretali, vi nećete

jedan stariji suncokret počeo da kori: — Budete li se tako za svakim okretali, vi nećete više biti samo suncokret nego i mačkokreti, pa kravokreti, pa konjokreti, pa ćete na koncu stići i do magaraca.

— dreknu on, pa iz sve snage raspali toljagom po medvjedu. Kruškotres Kukuruzović skoči iza sna i prije nego što je stigao da urlikne, začu iz mraka Brkin glas: — Načiniću od vaše kože jaku za kaput i šaren torbak!

Nušić, Branislav - POKOJNIK

) III PREĐAŠNjI, bez ANE RINA: Eto, je l' tako? NOVAKOVIĆ (ljubi je): Kako si ti pažljiva i odlučna! RINA: Nego! Zar da dozvolim jedna sitnica da mi muti sreću?

ANTA: Pa da, gospodin meni: robija. Tako tek: robija, kao da drugog zanimanja u životu nema, nego robija. I zašto ne bi gospodin zavirio malo u ta svoja uputstva za život da i sebi odmeri koju godinu?

) Molim vas, je li ovo posmrtna lista ili nije? ANTA (zaviruje): Jesi li i ti potpisan na njoj? SPASOJE: Nije, nego ti! Je li ovo posmrtna lista, pitam ja vas; jesmo li čoveka sahranili...? ANTA: Parcela 17, grob 39.

” NOVAKOVIĆ: Nije ovde pitanje šta može da bude a šta ne može, nego: on je tu! SPASOJE: Ali kako? Odakle? Je li ustao iz groba!! Je li vaskrsao?

Pa vi to tako možete terati doveka i onda ne treba, je l' te, ja ništa drugo da radim nego čas da plačem a čas da se smejem! PAVLE (pogleda oko sebe): Pa onda, i ova druga gospoda. Moj drug i ortak, na primer.

SPASOJE: A taj je? PAVLE: Da ostanem ovde, među vama! (Opšti pokret negodovanja.) NOVAKOVIĆ: To nije među nama nego protiv nas! PAVLE: Ako vi tako hoćete. SPASOJE: To znači, gospodine... razmislite, razmislite još jedanput!

ANTA: Jesam! Nije on, znaš, saradnik koga lista ili da ima svoj list, pa da ga možeš lako naći. SPASOJE: Nego? ANTA: On je onako, dođe mu kao neki leteći novinar; on veli da je publicista. Piše, znaš, onako, ispod ruke.

Svako sebe? Pa dobro, onda neka svako sebe i gleda. Samo, nemojte požaliti ako ja pre doplivam do obale nego vi. NOVAKOVIĆ: To vi kao da nešto pretite, gazdaSpasoje?

SPASOJE: Pa jest, pravo kažete, jer on u stvari nije vas ni oštetio, nego mene. PAVLE: Kako vas? SPASOJE: Pa kad se posle vaše smrti obrazovala masa kod suda, pozvani su svi dužnici da

SPASOJE: Boga vam, jesu li svi pokojnici tako naivni, ili ste vi to izuzetno! A šta je ugled nego imanje? Oduzimate li mi imanje, oduzeli ste mi i ugled.

ĐURIĆ: Šta veli? SPASOJE: On ne samo što ne pristaje ni na kakav sporazum nego još i proširuje svoje napadačke namere. ĐURIĆ: Preti?

da dođe jedan nasilnik, da otme moju imovinu koja služi kao kaucija; da sruši jednoga zeta, odnosno ne zeta, nego jednoga direktora preduzeća. ĐURIĆ: Valja o toj stvari ozbiljno razmisliti.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Opet su te izbacili? - šapnu dok sam prolazio pored nje, a u glasu joj je bilo više strepnje nego radoznalosti, pa sam rekao da imam nekoga posla. - Nije potrebno da govoriš kod kuće o tome, znaš. - Znam.

Bilo je zaista podne i moj stomak je to znao. Nisam ga slušao. Razmišljao sam o crevima: lav ih ima kraća nego ja, ali zato ovca ima čitavo jedno čudo crevaca u sebi. Nisam želeo da budem ovca, iako nisam mogao da budem ni lav.

Atamanovi obluci bi pet-šest puta dodirnuli površinu vode pre nego što bi potonuli i to je izazivalo penušavo potcikivanje u Rašidi.

počinjale da udešavaju kose, jer je posle ruskog bio čas matematike, a dugački Vlada Hadži-Nikolov ličio je na sve pre nego na profesora matematike, tako da se za njim redovno vukao čitav oblak curetaka i mirisa jeftine kolonjske vode.

Osećao sam kako mi gorčaju usta. Još jednu godinu slušati sav ovaj davež bilo je gore nego osuditi sebe na robiju. Na stranu što će stari ponavljati kako ne vidi na koga ličim i kako su njegova svedočanstva kad

Njen otac, još pre nego što su se naše majke rodile, prokockao je vinograde na ostrvu Crnih bisera, a onda, kad već više nije imao šta da

Upitah se šta je mogao biti taj čovek pre nego što je postao ovo čudo u ormanu. Na drugom kraju hodnika oko nečijeg tranzistora jedan od mlađih razreda organizovao

Stanika je govorila da Nedin otac nije bio nikakav čovek ni pre nego što je, okliznuvši se sa trećeg sprata građevine u Ruzveltovoj ulici, povredio glavu i počeo da pije, ali Stanika je

On sam, i mimo fudbala, bio je vešt: imao je uvek više novca nego što je mogao da potroši i to je bilo čudno. Reših da ga pretvorim u krijumčara drogama.

Fudbaler, onaj koji je postojao, i onaj koga sam izmislio, bili su dalji jedan od drugoga nego Severni i Južni pol. Lice jednog bilo je glupo kao noć, drugi se odlikovao vanrednom pronicljivošću. Idiotizam!

- Nasmešio se još jednom, ali sam sada znao da ne misli na mene, nego na fabriku mog očuha u koju već mesecima pokušava da ugura nekog rođaka.

- Bože, mama! - rekoh. - Morao sam biti smešan. - Ne smešniji nego sada! - Timotije salvetom obrisa tanjir koji će upotrebiti za sledeće jelo, iako je znao da sam ga ja već jednom

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Na po godine pre nego što će šegrta osloboditi, uzeće novog, da se malo uvedžba, a imao je već i jednog sina koji je pomagao.

Naprotiv, kad je video da kogod bajagi neće da pije vino, on donde nudi, dok ga ne prinudi, jer veli nema gore nego koji se izvlači, ti će biti tek pijanci, ili već jesu. III Gospodar Sofra ima petoro dece.

Sofra mrzeo advokate, ali ipak laskalo bi mu da ima sina „fiškala“, pa da nosi vremenom jošt drukčiju dolamu i ćurdiju nego li on. Razmišlja. — E, pa dobro, nek bude fiškal; ako baš i ne bude terao procese, on će bar svoje braniti.

Dakle, sam sebi sam se zarekao da ne uzmem koja je jektičava, ama za nikakve novce, nego ću uzeti ma sirotu, samo da je čestita, zdrava i vredna, pa ako je još i lepa, utoliko bolje.

Pa obučena ne na visoko, nego srednje, a sve dobro stoji. Dok je dete bila, i posle, viđao sam je, al’ u mom poslu i bedi nisam uzroka imao paziti

u Poljskoj je vino skupo, pa da ponesemo jednu petorku fina vina, ne vina, nego „auspruha”, i to starog. Kod nas možemo dobar stari „auspruh” dobiti, akov po sto forinti, a takovi plaćaju velikaši u

Kako su to bili divni prelasci iz jednog glasa u drugi! A sirota Lenka, lepša nego njena pesma nije imala pred očima svež jutrošnji cvet, mladost, koji bi joj žice srca zategô.

Soka još mlađa bila, a gospodar Sofra tek imućan čovek bio, još ne bogat dolazili su poznati i prijatelji u kuću više nego sada, no gospodar Sofra mnoge je odbio, koji nisu znali obitelj njegovu uvažiti.

Na to gospodar Sofra uzdahnu. — Nisu ni onda svi nosili dolame, nego kapute od trajdrota, na tri roga šešir, cipele na školu, brkovi obrijani.

bolji bio gospodar Sofra, koji je igrao „punišaka”, a od procesa bi zazirao, i uvek bi rekao: „Bolja je mršava nagodba nego debeo proces”. Dosta to da posle smrti Uglješine ništa nije ostalo, samo jedi a kuća, i ta mala.

Šamika je pravo materino dete. Kćeri, kao god i mati, lepše se nose nego što bi čovek rekao po spoljašnoj formi dućana gospodara Sofre.

Po njihovim haljinama se već videlo da ta kuća ima više nego taj dućan i mehanu. Videlo se da gospođa Soka nešto naviše izgleda.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

iz raznih sela slavonskih i sremskih, da bi pod njegovim vođstvom pošao u grad Pečuj, gde je imao da izdrži pregled pre nego što ga upute da stigne logore Karla Lotarinškoga, koji je bio isturio svoje prethodnice na Rajnu, do Štukštata, pod

Pred logorom su, na dugom stolu, postavili velike zavežljaje spiskova, iz kojih im pročitaše ne samo njihova imena, nego i imena njihovih oceva, žena, dece, što ih je, da se zna, svaki put ponova, začudilo i zadivilo i sneveselilo.

Tim više što mu, sinoć, Komesar nije pomenuo unapređenje, nego mu je, naprotiv, do duboko u noć, govorio o glupostima koje je, putem, učinio potpolkovnik Arsenije Vuič, i o neredima

Teška i krasna, ne znajući možda da on drhti. Bila je lepša nego pre ikada. Tiha i drukčija, ona ga rukom često dodirnu, a jedno veče, pri otvorenim vratima, tako da je mogao da

videla u Veneciji ne samo košulje što dopiru tek do kolena, kao što kažu da ih je iz Beča donela kći Nikole Panajota, nego i haljine, istina samo spreda, dok ostrag i dopiru do zemlje i čak se po njoj vuku.

Zidao je crkvu nasred sela. I po izgledu, i po godinama, mogao je da joj bude ne muž, nego otac. Pa ipak, i tada još, trajala je među njima neka veza tajanstvene slasti, što beše nevidljiva i nedokučiva.

I inače, kakvog je to uopšte imalo smisla što mu beše žena? Zar nije više brinuo za svoje crkve, vojnike i konje, nego za nju? Pa i tu svoju decu voleo je, nju i ne računajući uz njih. Osim toga, koliko sve žena nije imao, osim nje?

U prvi mah, izvesne stvari, koje sa mužem nikad nije doživela, bile su joj se učinile mnogo više bljutave, nego sad, kad ih se opet setila. Dever joj nije bio baš sasvim nedorastao, kako je isprva mislila.

Pri toj pomisli, ipak, ne samo da nije osećala neko naročito zadovoljstvo, nego je naslutila čak i neku žalost. Činjaše joj se svejedno da li pripada jednom bratu, ili drugom, a što se nje tiče, učini

Poneka žena išla je za bratom po četrnaest dana hoda, pre nego što se vratila. Gladan uveče i prozebao jutrom, kraj zapaljenih stogova, tek sad poče da uviđa šta je učinio.

svojim očima, pod sklopljenim, zažarenim očnim kapcima, sa licem izmučenim od tih unutrašnjih bolova i patnja, više nego od hoda i zamora.

Činilo mu se kao da samog sebe razgovara. Mladost mu se više ne samo nije javljala u pameti, nego i kad je želeo da je se seti, tamnela mu je u sećanju i nestajala, pred uvek istim slikama žene i dece.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

“) JEZIK I LOGIKA LjUBAVNE MAGIJE Ljubavna magija nije nikakav skup proizvoljno izabranih, bizarnih postupaka, nego predstavlja jedan sistem veoma precizno kodifikovanih simboličkih akcija u kojem ništa nije slučajno: ni vreme, ni

⁴ B) Mnogo više nego tabua postoji u našem narodu pozitivnih magijskih pravila ili čini kojima je cilj da se mladencima obezbedi plodnost u

MAGIJA ZA DOBIJANjE MUŠKOG DETETA U našem narodu mnogo se više ceni i priželjkuje muško nego žensko dete. Muško dete je, kaže se, „kućni stožer“, ono nastavlja porodičnu lozu i stara se da se ne ugasi „krsna

obzirom na veliku poželjnost muške dece, razumljivo je da ima neuporedivo više magijskih postupaka za dobijanje sinova nego za dobijanje kćeri. Tihomir R.

Drugi običaj je ništa drugo nego već spomenuti tabu kojim se zabranjuje da mlada ima u venčanoj haljini kakvu iglu, jer će joj se inače rađati ženska

(3) Trajna kontracepcija pre porođaja. Ovih postupaka kojima se želi sprečiti začeće pre nego što je žena rodila ijedno dete, a koji se često izvode već na samom venčanju, ima srazmerno malo.

⁴ Negde se veruje da još prve bračne noći, pre nego što mladenci legnu u postelju, muž treba da raskopča na nevestinom odelu svako dugme, kopču i vezicu, da se ne bi žena

Trudna žena mnogo više mora da poštuje negativna magijska pravila (zabrane) nego da vrši pozitivne magijske radnje. (I) TABU-PROPISI U TRUDNOĆI („NE VALjA SE“) Izuzetno je raznovrstan i bogat sistem

je opšterasprostranjeno shvatanje da ceo proces rađanja predstavlja kritičan period u kome su ne samo žena i dete, nego i čitava njihova društvena zajednica izloženi natprirodnim opasnostima: delovanju demona, uticaju magije ili mogućnosti

“²⁶ Zanimljivo je i to da se negde smatra da nije ceo utorak nesrećan, nego da ima samo jedan zao čas u njemu, ali nezgoda je u tome što se ne zna koji je to čas.

izričito nigde ne kaže, možemo na osnovu ovih verovanja pretpostaviti da će i dete rođeno u ovaj dan biti pre nesrećno nego srećno. (Istina, postoji u Gruži verovanje da je srećno dete koje prohoda u sredu.

koje se rodi u košuljici, zove se vidovito; i takovi poslije čovjek (pripovjedaju), ili žena, ide s vilama, i zna više nego drugi ljudi.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

koji na sudu ne govori pravo, čovek koji skrnavi ikone svetih, biće surovo kažnjen po zakonima mojim, ali ne surovije nego što u zakonu stoji. Ja vlastelu, prema običajima otaca, od sebara izdvojih.

Ja vlastelu, prema običajima otaca, od sebara izdvojih. Prvosvešteniku i vlastelinu sudiće se blaže nego meropahu, ali ne u strahu od carstva mi, i ne blaže nego što u zakonu stoji.

Prvosvešteniku i vlastelinu sudiće se blaže nego meropahu, ali ne u strahu od carstva mi, i ne blaže nego što u zakonu stoji. Kudeljnici sirotoj pred nasilnikom zakoni moji biće umesto štita.

neznancu što kroz carstvo mi hita, niti ikom treba da ih se boji, samo krivcu će se surovo suditi, ali ne surovije nego što u zakonu stoji.

knjige carske važne ne može caru da dokaže da je u ratu zadobio sedam rana bez prebola, da ima na prsima ožiljaka više nego u grudobrana, da mu još telom metak kola. Za vojnika koga kad borba prođe bace kao slomljenu pušku u staro gvožđe.

Za slugu Jerneja koji uzora brazdu dužu od ekvatora i više istuca kamena tvrda nego u pobrđu što je brda, koji poveza više snopa nego što drugi kita cveća.

uzora brazdu dužu od ekvatora i više istuca kamena tvrda nego u pobrđu što je brda, koji poveza više snopa nego što drugi kita cveća.

Za čoveka koji će ponižen biti radije nego koga da ponizi, za onoga koji i kad nazre obrazinu kome na licu nema srca da je zdere, za ljude koji ne mogu da

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Zašto Čehov nije napisao još stotinak svojih divnih priča? Zašto se Hemingvej ubio pre nego što je napisao, možda, najvažniju knjigu, o tome šta mu se dogodilo da najzad potraži taj poslednji izlaz?

i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali. Svi oni se traže. V Traži se jedan džemper. Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca.

kiselog kupusa bez mesa iz menze »Stari grad«, pa onda mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši — svega i svačega je u njemu bilo.

Ne znam šta bih sve dao samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormare — nije ga nigde bilo!

Ali nije sišao. Šta mi je drugo preostalo nego da grickam semenke i čekam sutrašnju predstavu? I ponovo se dogodi ista stvar: i na matineu u deset, i u dva, četiri,

Nema veće nesreće nego leći u postelju kao šuga — to su noći pune more gde kroz san nastavljamo da trčimo olovnih nogu i suva grla.

Devojka je bila jedna od onih otmenih, tamnokosih lepotica u beloj haljini širokih nabora, koji više obećavaju nego što otkrivaju. Čovek je liznuo njenu ruku da vidi je li još slana. Po tome zaključih da se nisu videli celog leta.

Četiri kaluđerice čuvaju manastir Svetog Mihaila, na brdu iznad Stona. Primetile su ih još pre nego što iziđoše na zaravan ispred crkve. Uvele su svoju četvrtu sestru u manastirski konak i sklopile za njom drvene šalone.

Najpre udaljenu i potmulu, a zatim veoma snažnu, gotovo zaglušnu. Na vrhu brda avion se čuo mnogo bolje nego u dolini. Izišli su iz kuhinje i pogledali u nebo, koje je postalo gotovo ljubičasto od vreline. – Ovo je onaj u tri...

Na igrankama je obično bilo mnogo više mladića nego devojaka, ne računajući one nesrećne ženske slučajeve zaboravljene po uglovima.

na koji nosi knjige ili zabacuje kosu nervoznim pokretom glave, a nekoliko puta njene oči u prolazu zadržaće se duže nego što je prirodno na njemu, nasmešene i ispitivačke (ili mu se to samo činilo?

poticao iz njegovog grada, i još čudniji način igranja, u kome se devojka priljubila uz njegovo telo za nijansu čvršće nego što su to dozvoljavala pravila gimnastičke sale za igranje.

Matavulj, Simo - USKOK

Što ne kažete prosto: šta traže Crnogorci? Ivanović mu odgovori: — To nijesu Crnogorci, nego naši podanici, iz ovih gornjih krajeva!

Ja sad ne dopuštam da se grad ranije otvori! Ivanović se isprsi: — Gospodine, vi s nama govorite gore nego sa svojim soldatima! Vi zaboravljate da smo mi predstavnici ćesarskog grada Kotora, a ne roblje, ni vaše sluge!

Prođ’te se poznijeh riječi! Ja ću grđe učinit nego konte Marko, ja ću tužiti kolonela guvernaduru u Zadar, i vi ćete tužbe potpisati!

Ama čuda da nema više Crnogoraca, kao na današnji dan! Od Crnogoraka nije samo pažnju privlačila, nego prosto oči plijenila jedna od onih dviju djevojaka, stasita, prsata, ogrnuta crnom strukom, s jednom rukom za pojasom,

smokava, kolača, svite, platna, jer sav novac što knez uze za tovno june, potroši za kuplju, te on sâm ponese više nego svih pet brastvenika!

Mimo to, Krcun, zbog svoje neobične pameti, ljepote i veselosti, bješe omiljen ne samo u brastvu, nego u cijelom plemenu. On bješe najmlađi Njeguš koji je išao na Cetinje, kad ga red dođe, da služi vladiku gospodara.

Crnogorci, a to je, bojao se njegove kletve, ali je, mimo druge, više cijenio vladičinu hrabrost i vojvodsku vještinu, nego njegovo isposničko mučenje i svetost njegova života!

— Dosta, Milice! — prekide je otac, više molećivo nego oštro. A tada udovica nastavi: Kuku, bane, moj đevere, Bratska diko! Je si l’ braću okupio, Bane Joko!

Dijete mnogo više nalikovaše na Milicu, nego na mater. Tada zagrajaše što koje: — E, ne valja tako, Dragiću! To nije lijepo!

da je blagosloven i zbog te rabote, kao i zbog svake svoje, e bi bez krtole narodu bilo mnogo gore nego što je, kao što mu je zanago bilo bez nje.

još tri, pa se hitro pribra i udari na nas s boka; pogonismo se od popodne do mrkle noći, ali nam ne može ništa, nego naže bježati ka gradu.

Ne vidje više pred sobom proste, siromašne gorštake, nego ljude koji su imali dijela u tako velikim događajima, u kojima se odlučivaše sudbina država!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Prvo i prvo, nove aljine mladoženji i provodadžiji. To je nužno, to jest, jer devojke više glede na aljine nego na samog momka. MLADOŽENjA: Odma neka bude.

OTAC: Dakako, ti druge umeš da pretresaš. MATI: Hej, hej, hej, hej! Sad mi nije do drugoga nego do moje brige. Da mi je da se devojka otisne, kanda bi se rodila. OTAC: Samo je ti diži navisoko, pa ćeš dobro.

MLADOŽENjA: Ja nisam nikada terao. PROVODADžIJA: Naravno, to jest, da vi, to jest, niste terali, nego ste imali nastojnike; ali ste se i vi dosta, to jest, napatili. Koliko ste onda, to jest, profitirali?

MATI: Takav je i moj muž; jedva i meni kaže, a kamoli kom drugom. Nego sve se teška, kanda nema ni prebijene krajcare. Ja sam se ljutila, no vidim da ima pravo, jer se ovako više čuva.

PROVODADžIJA: Šta je prijatnije za roditelje nego kad znaju, to jest, da imaju dobru decu. UGLED 6. DEVOJKA (donosi na služavniku slatko i rakiju i poslužuje

DEVOJKA: Kakvi su kod vas balovi? MLADOŽENjA: Vrlo lepi. DEVOJKA: A vi imate i muziku lepu? MLADOŽENjA: Vrlo lepu. Nego nam je sala malena. DEVOJKA: O, to ja mrzim! Ne može, znate, čovek ni da se okrene, osobito kad je malo veće društvo.

OTAC: Ja vam blagodarim, ali vi znate, kao što sam i kazao, ništa ne može silom nego ako bude od Boga suđeno. PROVODACIJA: Da, da! Ako bude, to jest, od Boga suđeno. Ja mislim da mu nemate šta zabaviti.

PROVODADžIJA: To je lepo. MATI: I MI SMO već stari, koji dan jošt, pa kom će sve nego njima. OTAC: Mislio sam dati pet hiljada, i tako sam i kazivao; no opet mislim, bolje je više negol manje.

MLADOŽENjA: Ja upravo nisam stao za novcima, nešto sam dao i pod interes, a uložio sam i u rakiju; nego sam dobio volju da načinim jednu vodenicu, pa bi mi baš sad trebalo. OTAC: E, fala Bogu, u nas su novci uvek gotovi!

MATI: I ja kažem, zašto bi dvaput trošili. PROVODADžIJA: Već za trošak nije, to jest, ništa, nego propada, to jest, kuća. MATI: I to, i to. PROVODADžIJA: Ajde, mladoženja, žuri se što treba, to jest, za doveče.

MATI: Šta ćeš, ćerko, dosta si i sedila. DEVOJKA: Ja znam. Da ste me udali kad sam bila od šesnaest godina, nego vi sve: „Mlada mi je devojka, mlada mi je devojka.“ MATI: Pak i jesi bila mlada.

Poznajem ja, ti ćeš biti srećna s njim. DEVOJKA (kroz plač): Niti znam kakva mu je kuća, nit ima li što, nego ajd pa prsten. MATI: Zaboga, devojko, ljudi nam kažu da vrlo dobro stoji.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

da i ne govorimo; nije dovoljno da su tvorevine dečje književnosti pisane sa ciljem da budu pristupačne detetu-čitaocu, nego se traži da poseduju samostalnu estetsku vrednost, koja je nesvodiva na uobičajene postupke i propise; bavljenje

“1 Dakle, i pre nego što su pojedini pisci osetili izrazitu sklonost prema ovom nivou književnog izražavanja, bilo je dela koja su se mogla

U tom slučaju dečja publika nije grubi spoljašnji činilac, čije potrebe valja ropski zadovoljavati, nego tek jedan od mogućih pravaca širenja i odjekivanja.

U svakom slučaju, korisnije će biti ako neki dvanaestogodišnjak čita Odiseju ili Rat i mir nego detinjaste pesmice specijalizovanog dečjeg pisca koje mu škola, društvo, loši pedagozi, neobrazovani roditelji i

). Napor ka pojašnjenju, koji je prisutan u svakom umetničkom delu, ovde treba da je potpuniji i izvedeniji nego u knjizi za odrasle.

Nama je lakše i probitačnije da im objašnjavamo loše stihove, nego da ih upućujemo u teške i zakučaste tajne istinski lepog.

Uostalom, lakše je bilo pokazati zašto je Zmaj loš u nekim svojim ozbiljnim, nego zašto je i kako dobar u dečjim pesmama.

Sve što se u dečjoj književnosti čini, zarad njihovog dobra se čini. Deci, dakle, nisu više potrebovale kuce i mace, nego nešto drugo.

III Razgovor o detetu kao čitaocu, i kad se ne bi zasnivao na nagađanjima i željama odraslih, nego na rezultatima ozbiljnijih izučavanja, teško bi nam bitno pomogao u razumevanju suštine jednog estetskog fenomena.

IV Treba, ukratko, ukazati na neke osnovne razlike između moderne pesme uopšte, i dečje pesme. Danas, više nego ikada, pisanje stihova svodi se na veliku opkladu opstanka u svetu: kosmička drama i drama poezije u našoj su se eposi

I Andersen je osetio gorčinu promašaja pre nego što se opredelio za dečji izraz. Od „ozbiljnog” Edvarda Lira ništa nije ostalo, ni od Sent-Egziperijevih pilotskih

Ne pogodi zeca, pticu lovnu, nego cara, nasred Carigrada; u zlo ga je meso pogodio, u koleno, u srce junačko.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Der Eіgennutz ѕpіelt auf zum Tanze. Auguѕt von Kotzebue PREDGOVOR Nastojeće pozorije nisam izmislio, nego sve što se u njemu nahodi, pak i same izraze i reči, pokupio sam, koje iz života, koje iz novina; i čitatelji će se iz

u svoj istovetnosti nađu. Ništa mi dakle ne ostaje, nego progovoriti koju reč, zašto takovo delo, s takvim pogreškama, na svet izdajem; jer napred znam, da će to svima onima

delo, s takvim pogreškama, na svet izdajem; jer napred znam, da će to svima onima nepravo biti, koji narod ne inače nego kao mati svoje dete gledaju, i sve bi želili da se za nama dobro govori.

A da moja namera nije s otim ljagu bacati na narod, nego poučiti ga i osvestiti kako se i u najvećoj stvari umu poroci dovijati, svaki će blagorazuman rodoljubac sa mnom biti

I ja sam bio u službi, i ja znam šta je birodalom. Konzervativci, ništa nego konzervativci! ŠERBULIĆ: Da se zbace; sad je sloboda. GAVRILOVIĆ: Manite se toga, pa gledajte svoj posao.

U slobodi konzervativci? GAVRILOVIĆ: Ja razumevam, koji jedu svoj lebac. ŠERBULIĆ: Ostavimo se toga; nego šta ćemo s magistratom koji neće da publicira punktove? SMRDIĆ: Da se zbaci. Imamo mi bolji patriota u varoši.

ŠERBULIĆ: Iljen! ŽUTILOV: Zašto se i gospodin Smrdić ne bi zvao Bideši? To je lepše nego Smrdić; a gospodin Šerbulić... ne znam otkud dolazi. SMRDIĆ: Šerb znači vlaški zmija. ŽUTILOV: Dakle, Kiđoji.

LEPRŠIĆ: Šta se tiče? To je greh protiv narodnosti; a greh protiv narodnosti veći je u sadašnje vreme nego smrtni greh. Šta mislite, šta je Srbin? Bistra kaplja u neizmerimom moru Slavjanstva.

NANČIKA: Što nisam dosad znala, to ćete mi kazati vi. ŠERBULIĆ: Ja... ja... oprostite, to moj posao nije, nego evo gospodin Lepršić, on je od učenog reda. LEPRŠIĆ da! (Zabunjeno.

LEPRŠIĆ: Nemojte vi uzimati što roditelji s decom iz mode rade; nego gledajte šta Madžari s nama čine. Ja sam Šandor, to je istina, al’ sam bolji Srbin nego makar koji drugi.

Ja sam Šandor, to je istina, al’ sam bolji Srbin nego makar koji drugi. GAVRILOVIĆ (smeši se): A zar takav ne može biti i Pišta?

GAVRILOVIĆ: Šta, izgoreo? ZELENIĆKA (smeši se): Jošte nije, nego samo bukti; no njegov dim osećaju Madžari čak u Buda-Pešti. LEPRŠIĆ: Pravo, gospoja ujna!

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

To je teško doba, kada, po rečima mitropolita Stevana Stratimirovića, Srbima ništa drugo nije preostalo »nego da sa suzama očekuju blisku potpunu propast svoje vere«.

»Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa, nego dvanaest zvonara sazidati i u sve nji velika zvona poizvešati... Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!

On se odlučno izjašnjavao za narodni jezik u književnosti: »...Ja nisam Slavjanin nego Srbljin..., ne pišem za Slavjane nego za Srblje.

On se odlučno izjašnjavao za narodni jezik u književnosti: »...Ja nisam Slavjanin nego Srbljin..., ne pišem za Slavjane nego za Srblje.« U prevodu je izostavljao ъ; nj i lj pisao sa l̓ i n̓ i predlagao da se izbace sva nepotrebna slova.

»Ja sam, veli on u jednom pismu, svagda ljubio slavno ime Srbin više nego život svoj, i starao sam se vazda, ukoliko od mene zavisi, činiti mu čast.« Na ruskom jeziku izišlo je 1810.

«. Obradović je video praktičan prosvetiteljski cilj ove knjige i oduševljeno je hvalio što će »ne samo sadašnjemu nego i buduštim redovom otvarati oči razumjenija i milione njima pokazivati svetova«.

Tako ne samo knezovi i kmetovi, i narodni trgovci po selima, nego i mnogi varošani... račune svoje zarezuju u raboš.

Uspesi su do sada već veliki učinjeni i sad se mnogo veći čine nego što se čine kod Srba u Austriji.« ŠTAMPARIJE U početku XIX veka srpske knjige su se štampale najviše u štampariji

u Ugarskoj i Srbiji izlaziti još nekoliko listova koji nisu bili dužega veka, i u kojima je bilo više pouka i zabave nego politike.

tako i skupiteljima; ali kako nemamo još prave književne trgovine, ona je opet jedini način ne samo knjigu izdati nego je i po narodu razneti: mnogi čovek ne bi nigda knjige kupio da nije prenumeracije.

na važnije knjige, više iz osećanja rodoljubive dužnosti, često i zato da bi im imena sa laskavim titulama bila štampana, nego iz ličnih književnih potreba. Od 1820. javljaju se već »knjigoprodavci«, knjižari, i oko 1830.

drevnosti smatraju kao osnov svake učenosti, i kao sredstvo ne samo duševne sile mladića pokrenuti i izoštravati, nego njega i za sve ostale nauke predugotoviti«. Grčkoj i rimskoj mitologiji i »drevnosti« obraća se naročito pažnja.

Milićević, Vuk - Bespuće

Čitav dan se drmao kolima, slušao pričanja razgovornog kočijaša, koji je više volio da priča nego da ošine male i mršave konje koji su sporo odmicali, braneći se dugačkim repovima od muva.

mu oproste, zaborave na ovo očajno djelo, jer, završavalo se ozbiljno i tužno njegovo pismo, bolje je i glupo umrijeti nego glupo živjeti.

samo jednom, a ona će da se neprestano muči, to umiranje nju će vječno da boli, njezina rana vječno da krvavi, strašnije nego njemu. — Ubio! — tupo i iz dubine, s nevjerovatnom teškoćom u izgovaranju, kaza ona.

A za njima izmiješana povorka ljudi, žena i djece, koja vodi razgovor, koja je došla više iz običaja ili radoznalosti nego da žali, nimalo tužna, osim nekoliko baba koje misleći na svoju smrt oplakuju tuđu; kadgod se oteo po koji smijeh i

Stari odleža u postelji neka četiri mjeseca i pridiže se, omršavio, posijedio, mrkiji i nesnosniji nego što je bio, zamišljen i ćutljiv, odgovarajući ljutito i kratko.

Da se što ne ljutite na mene? — zapitala je ona plašljivo jednog dana, prije nego što će da pođe, pošto je dvaput duže ostala nego što je imala posla; na svaki način, to je već toliko puta mislila da

— zapitala je ona plašljivo jednog dana, prije nego što će da pođe, pošto je dvaput duže ostala nego što je imala posla; na svaki način, to je već toliko puta mislila da zapita i, ne usuđavajući se, ostavljala za sutra.

upropašćuje jednu mladost i podlački gazi jedno srce; on se uvjeravaše da treba bar da stane, da prekine prije nego što bude kasno; on se stotinu puta odlučivao, zaklinjao, davao sebi riječ da će to biti prvom prilikom kad mu dođe; on

najprije primirisa čašicu i miris ga očigledno zadovoljavaše, srknu malo na vrh jezika i pokaza licem da je više nego zadovoljan i kad ispi, on dobaci Gavri Đakoviću jedan ljubazan pogled.

— Nema. — Nema! — reče on više nego žalosno. - Šteta, šteta! — mrmljaše on. I iskapi novu čašicu. I on je zasio u toj sobi, kao da je stari gost kuće,

Gavre Đaković se malko zamisli i više da ga skine s vrata nego da mu učini uslugu, obeća mu. Može da se useli kad hoće. I oni se rastadoše.

oštrim, reskim glasom, ne dajući ljudima da dahnu, da se odmore, da se napiju ugrijane vode, ne videći u njima ljude nego radnike koji moraju da ga slušaju i da mu se pokoravaju, ako hoće da zasluže koju krvavu paru, gledajući samo svoj

Sremac, Stevan - PROZA

pa sedeti lepo sa »kostgeberom« svu noć, pa kad dođe na njega red otpevati kroz zube po jedno »Roždestvo tvoje«, nego da mi se desi na prvi dan Božića ono što se desilo Pavlu Postiljonoviću kad ga je pozvao Jovan Maksić, nazvan »Vatra«,

— »A, vrlo dobro! veli Jova n ne gleda u ceduljicu, nego je meće u džep, jer zna već ceo tekst napamet. — »Kako si, mali, šta radiš, mali, — zadžaka Jova; more, pa i nisi ti

Neće ti propasti kod mene, ne boj se!« Radi te osobine svoje i dobio je Jovan Maksić nadimak sa kojim je poznatiji nego sa prezimenom svojim. Zvali su ga Vatra, Jova Vatra, na što se Jova nije baš ni ljutio. »He-he!

Ali odavna je ovladala nesreća po svetu; gde god se okreneš, a on sreće nema, nego ga tera »baksuz« jednako otkako pamti za sebe. To mu je zagorčalo dane već u proleću života njegova.

Tu se prvi put napojio iz čaše životne gorčine, jer je tu u školi izvukao više batina nego mezulanski dorat iz štale mu, kad je vukao diližanac preko Ploče.

I posle, da je samo to... — E, pa ono treba samo jedan da vikne: Ua! — Nije to, brate Jovane, »Ua!«, nego ti si udario i u neke špekulacije. Znamo mi sve to! Postao si liferant!

— veli šef. Tako Jova napusti kancelariju i dugogodišnju činovničku karijeru. Našavši se na ulici, on se ne zbuni, nego otvori advokatsku kancelariju kod jednog puškara u dućanu. Pola dućana je držao puškar, a pola Jova.

Tvoje se stvari ovde rado čitaju! Ti spavaš, Brute!!« A toliko je dosta bilo Jovi. Dvared se nije dao opominjati, nego sedne odmah pa napiše dopis. — »A gde vam je gospođa Kajo, Jova?« pitaju Jovinu ženu druge žene.

Sve se oko njega diže i pada i opet diže, a on stoji tako nepomično. I nije to sad više ni očajanje, nego neka poštanska rezignacija u kojoj se Jova sada nalazi.

Postao je filozof, i nije više gledao samo na one pred sobom, nego i na one za sobom, i to ga je utešilo. Tako on sad, bez oduševljenja i bez poleta, otaljava svoj posao u pošti.

ranije u poštu i čitao ukaze u Srpskim novinama, jer se ohladio i razočarao, i nije verovao nijednim novinama više nego samo zvaničnim. Čita tako u kancelariji novine, pa tek uzvikne: »Ao, moj brate, ovaj, bome, odvali!

— A, ti juče kradila mnogo! — smeje se Švaba. — Juče je juče, a danas je danas. Nego, u šta ćemo da igramo? Ako ti dobiješ, da uzmeš moju Kaju.

Radičević, Branko - PESME

Jedna moma stoji bela Kâno snega mlada gruda: „Oj devojko, zlato čisto! Ta lepša si nego vila, Lepša nego sunce isto; Bi li, rano, moja bila?“ „Oj srećice iznenada!

Jedna moma stoji bela Kâno snega mlada gruda: „Oj devojko, zlato čisto! Ta lepša si nego vila, Lepša nego sunce isto; Bi li, rano, moja bila?“ „Oj srećice iznenada!

nestade, Grom umukne, nebo se razgali, Pa se uci pređašnjojzi smeje, Sunce grane, pa grejat navali, Te još lepše nego pređe greje.

Crna Goro, gnezdo sokolova! Da tvrde su ponosne ti stene, Čeda tvoja tvrđa nego stene, Stena stenu goni do nebesa, Tvoja slava još više nebesa.

Mal' mi duša na nos se ne ote, Oh u pakô da sam jadan pao I đavlu se na rog natakao, Na većojzi ne bi muci bio Nego onda, Višnji je ubio! Umr'o bi, moj premili druže, Da je tako potrajalo duže.

“ „Nosim svoju i tvoju nevolju, Bog će tebi dati sreću bolju, Tebi možda, al' meni nikako, Nego dede prihvati me jako, Teške su me osvojile rane.“ Ovo zbori, ljulja se da pane.

Oh, oprosti, ako s prava puta Kadikada mlađano zaluta, Ta bolje je spreda oberučke, Nego straga udarati mučke; Bolje čedo i pređavolasto, Neg bogaljče i slepo i kljasto, Da uz tuđi korak naramuje, Da ga

samo gledni, Nije l' tako kâ sam rekâ: Sve ka vrati gledi jedni, Nije l' kanda koga čeka; A to ko će drugo biti Nego kakav kicoš viti? 9.

— ako nas ko zateče!“ 43. „Kô zateći? Nije nego! Kad su vrata zatvorena.“ Njoj je rekô, pa prilegô, Mašio se pod kolena. Ona jadi: „Oh moj Bože!

Da mu katkad vri po glavi; No kad svoje zlato lati, Odma na sve zaboravi; Čini mu se danas luče Jošte lepše nego juče. 88.

70. Beše zbora i od sreće, Ona zače, on pridade: „Kud će, gospo, kud će veće Nego vaša, s neba pade: Lepi, zdravi, tako mladi, A sveg dosta što ste radi.“ 71. „Al' muž starac, moje zlato!

Beše, sine, jedno divno čedo, Od četrnest godina je bila, Ama lepša nego bela vila. Gledaše me brižno, žalostivo, Ta srce mi ponela je živo.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Gnjuram se u dim rata i nalazim surove bojovnike: golubijeg srca. Prije nego me odvedu, žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima.

), na neki vrlo neodređen opis: „Žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako — i jest i nije.“ Kako je na ovome našem šarenom svijetu većina stvorenja i predmeta obojena „i jest i

ČUDESNA SPRAVA Moj djed Rade plašio se ne samo raznih životinja (zmija, daždevnjaka i riba) nego je zazirao i od mnogih sprava i mašina: od pušaka, termometara, vaser-vage i tako dalje.

— Ma kako ti to zazireš od sata kao da je pred tobom živ stvor, a? — Pa da šta je nego živ — mirno kaže djed. — Sat živ?! — zabezekne se Sava. — Živ, bogme, i deset puta mudriji nego ti.

— Pa da šta je nego živ — mirno kaže djed. — Sat živ?! — zabezekne se Sava. — Živ, bogme, i deset puta mudriji nego ti. Iako baš nije bilo teško ispasti mudriji od Save, starčić uvrijeđeno puše: — Mudriji od mene? O, vidi ti njega.

Djed poučno digne prst. — Prema jednom satu, brate Savo, ti si jedna obična bena. — Da šta sam nego bena. Kod Babića se peče rakija, a ja ovde kod tebe džaba tupim zube — iskreno priznaje Sava i diže se da pođe.

kući uvraćao je poneko, pa čak sam i ja imao svoje rođene goste koji, istina, obično nisu ni smjeli da zavire u kuću, nego su me zviždukanjem i raznim znacima zivkali da dođem vireći iza plota, svinjca, aborta ili nekog drugog skrovitog mjesta.

Ajde! Djed se uze krstiti. — O, ljudi, šta ja ovo jutros čujem! Jesam li ja pijan, šta li? — Da šta si nego pijan. Da ti išta znaš, ne bi se ovako ljutio i propinjao kao jarac. — Kako se neću ljutiti, nikakva vjero.

Da konji piju rakiju, hajde de. Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim blizu, već gotov i da zapitkujem.

— iznenada se oglasih ja. — Heh, šta njemu pade na um! — dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec. Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše. — Pa neka, ima dječak pravo.

Zato, valjda, djed u prvi mah nije ni povjerovao u te priče i obratio se za savjet — kom će drugom nego bratu Vuku“, svom rođaku.

— Aha-ha-ha, pa ti još ne vjeruješ, oberbudalo! Ta nema ti ljepše zgodacije nego povaliti kakvu snašicu na onu slamu u mlinu. Rade, Rade, u čem tebi prođe vijek?

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

SULjO: Kaže neće da mu logor pogane kurve! HUSO: Jesu li bar bile čemu? SULjO: A kakve i da nađeš, nego polovne? Ženske za vojnu upotrebu!

SULjO: Nisam ni ja u ovom mišljenju usamljen! Kad je aga najurio onih osam lepotica, nije zakino samo meni! Nego šezdesetpetorici vojnika! Evo dolaze, raspitaj se šta misle! Svaki zuji kao košnica! Ajde, opipaj bilo askerima!

Ajde, opipaj bilo askerima! Ljudi su sasvim ozlojeđeni, ne kriju šta misle! HUSO: Nisu to askeri, nego Hasanaga! (Askeri odlaze. Na scenu ulaze Hasanaga i Jusuf.

JUSUF: Nego da izađe preda te? HASANAGA: Ili sam ja lud, pa nejasno govorim, ili si ti glup, pa ne razumeš? Hoću da se Hasanagi

Ti bi sad hteo da te ja celo veče odvraćam od onog što i ne želiš da učiniš! HASANAGA: E, ništa teže, nego da čovek mudar i školovan, kada mu kažeš „popara”, to shvati tako kako i jeste: „popara”!

Glavu bi mu otkino! AHMED: Častio bi ga suvim zlatom! HASANAGA: Nego je ohola moja gospođa, neće joj se gospodskoj nozi u logor, među kasape i glavoseče, u vojnoj bolnici smrdi, vidi

Mnogo ti čitaš i fantaziraš! Od ovog što se ovde zbiva odvoj ti to što o tom svetu znaš! Ovo nije Stambol, nego Trebinje! I tamo nije Bagdad, nego je Gacko! Šta on meni kaže! Žudnja! Pa ja od žudnje pobenavio? Bre!

Od ovog što se ovde zbiva odvoj ti to što o tom svetu znaš! Ovo nije Stambol, nego Trebinje! I tamo nije Bagdad, nego je Gacko! Šta on meni kaže! Žudnja! Pa ja od žudnje pobenavio? Bre!

Hasanaginica se držala običaja... HASANAGA: Pa joj do tih običaja stalo više nego do ranjenog muža? Ajde, molim te! Druge su mogle da prekorače i jaruge, i stid, i običaj!

Da sam mu došla, reko bi da sam pohotljiva, i ne bi mi prizno da sam došla zbog njega, nego da, kuja, osetim vojnički znoj! Ko da ga čujem šta kaže!

Držim ruku u krilu, gledam je, i kao da je nikad nisam videla. Da je bar neki bog, nego moj Hasanaga! Da je bar onaj koji je stvarao svet, nego Hasanaga koji voli ovčetinu, Hasanaga koji zviždi kad spava!

Da je bar neki bog, nego moj Hasanaga! Da je bar onaj koji je stvarao svet, nego Hasanaga koji voli ovčetinu, Hasanaga koji zviždi kad spava! JUSUF: Smiri se, gospo. Hajde, smiri se.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomenâ i teška, hladna, samotna života...

— Što je, ’adžike, ne pustiš na zemlju nego je držiš? Malo ti i onako dosađuje pa još i ovo... — Neka, neka — prekida je mati. — Neka spava. Umorila se.

Usta ti skupljena više na plač nego li na osmeh. — Šta ti je? — pitam te zadovoljno jer znam da o meni misliš. — Ništa!

To je bilo sve. Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim.

Zar sam ti toliko nakrivela, te to hoćeš... Bolje mrtvu u „kovčeg“ da me ispružiš, u crn povoj da me poviješ, nego li to...“ A ja nju samo, ’adžike, nju jednu, to dete, ’adžike, imam, pa?! ... — I opet je zaguši plač.

— viknu on potmulo i gurnu te tako silno da ti posrnu prigrlivši dete i umalo što ne pade. — Dom! Nemaš li kuću, nego kod onu staru vešticu si?... A, a?... — I opet izmahnu da te udari po glavi.

— Idi spavaj, tetka! — rekoh joj blago i tronuto. — A ne — trže se stidljivo ona — ne spava mi se, nego onako... Obećala sam joj da ću je spremiti i lepo joj vežem „čajku“ kako je ona vezivala...

Njene su kite vezane crvenom vrpcom i u svakoj ima po jedna lala. — A vaše? — E, ti to ne treba da znaš. Nego hajde probudi tetu. — Dobro, dobro. A smem li i ja tamo, među vas, da dođem? — U tvom je dvoru, pa možeš!

— Što si došô? — upita ga ona prigušeno. — Ja?! — Zagrcnu se on i uplaši. — Nesam, veruj, nego znaš, pođoh na njivu, i tvoj me čovek nađe, te — dođosmo! A ti se ljutiš? — Odmah da si išô!

dođoh da te vidim. A ti, eto, baš kad hoćeš, neću više, neću... zbogom! Ona mu ne pruži ruku, da se s njim rukuje, nego se odmače od njega i reče oštro: — Zbogom. Idi. — Eh, ljutiš se ti!

Pustio sam je. Ali od jada nogom gurnuh moju testiju i razbih je. — Ne boj se. Znam ja da ti mene ne voliš, nego... — počeo sam da gunđam odmičući se od nje.

Kupaš me. Sva se topiš u punoći i belini moje snage. A zvona zvone! Ne zvone, nego nekako tiho, izdaleka, kao svom snagom i na sve strane bruje, kolebaju se. Kandilo puckara.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Tako su te gresi tvoji postigli; i da nisam se ja zato molio, gorim bi putem prošao nego si. Znaš li kako si sa mnom upravio kadno prođo(h) poslednji put preko Trsta?

Jezik ima svoju cenu, od polze koju uzrokuje. A koji može više polzovati nego opšti celoga naroda jezik? | Francuzi i Italijanci nisu se bojali da će latinski jezik propasti, ako oni počnu na

Zašto je drugo Bog dao čoveku razum, rasuždenije i slobodnu volju, nego da može rasuditi, raspoznati i izabrati ono što je bolje? A šta je drugo bolje, nego ono što je poleznije?

A šta je drugo bolje, nego ono što je poleznije? Što god ne prinosi kakovu lido polzu, ne ima nikakve dobrote u sebi.

Nije manja čast sveta u kojej se slavenosrpski jezik upotrebljava nego zemlja francuska iliti | ingleska; isključivši vrlo malu različnost koja se nahodi u izgovaranju, koja se slučava i svim

A zašto, dakle, u svakom zakonu ima zli(h) i nepravedni(h) ljudi? Nije | tomu zakon uzrok, nego nerazumije, slepota uma, pokvareno, pakostno i zlo srce i preko mere ljubov k samom sebi.

A to što želim, nikako bolje ne mogu učiniti nego prevodeći na naš jezik zlatne i prekrasne misli učeni(h) ljudi: i takovim sposobom i roditelje u nji(h)ovom blagom

Kostić, Laza - PESME

— a ti se smešiš, samo se smešiš. EJ, NESREĆO... E j, nesrećo zemljo, ti bludnico svetska, punija si greha nego što si peska.

Ej, nesrećo zemljo, ti bludnico svetska, punija si greha, nego što si peska. EJ, ROPSKI SVETE! Ej, ropski svete! kuda ću pobeći s obraza tvoga, s obraza tvoga trpežljivoga?

Samo jedan cik tek beše, al' Samsona žešće sleta nego rika cele vojske S protivnikom kad se sreta. Jedan cik tek, jedan skok tek, i evo ga vrh stepena, i evo ga do

Zar nije lepše nosit' lepotu, svodova tvojih postati stub, nego grejući svetsku grehotu u pepô spalit' srce i lub; tonut' o brodu, trunut' u plotu, đavolu jelu a vragu dub?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Vuk je malo zbunjen. »Volkѕѕagen — odgovara on Kopitaru — ja upravo i ne znam šta je to; nego ako su to one pripovijetke, koje narod prosti pripovijeda, takvih u Srba ima kao i pjesana.

Ima ih vrlo lijepih i udivitelnih, nego su po većoj časti sramotne. Ja ću ih doneti Vama (koje u glavi, koje napisanih) nekoliko za primjer; pak ako Vam se

„u pisanju pripovijedaka već treba misliti i riječi namještati (ali opet ne po svome vkusu, nego po svojstvu srpskoga jezika), da ne bi ni s jedne strane bilo pretjerano, nego da bi mogao i učen čitati i prost

namještati (ali opet ne po svome vkusu, nego po svojstvu srpskoga jezika), da ne bi ni s jedne strane bilo pretjerano, nego da bi mogao i učen čitati i prost slušati.“ Skupljač Vuk Karadžić prve je pripovetke zabeležio od Vuka čobanina, tj.

to i sa ovim drugim: razmišljao i reči nameštao, popravljao im stil i jezik, prerađivao ih, ali opet ne po svome vkusu nego po svojstvu svog srpskog jezika, kako ga je on osećao; a osećao ga je, u to se ne može sumnjati, do najnižeg treperenja.

Čitalac će uočiti da je u ovoj knjizi daleko veći broj pripovedaka sa motivima iz svakodnevnog života, nego onih drugih.

Najposlije dođu porano opet kod jednog velikog jezera, i dogovore se da dalje ne putuju, nego tu kod jezera da prenoće, „jer, — vele, — može biti ako dalje odemo, da vode ne nađemo đe bi mogli zanoćiti“, — pa tako

No najmlađi brat bude junačka srca, ne bŷdi braću svoju, nego srete aždahu pa je udari triput i sve tri joj glave odsiječe, potom odmah uši odsiječe i ostavi ih sebi u džep, a

Carević se promisli: „Šta ima bolje nego da dobijem dva života“, pa uzme maštravu, i da mu punu vode, te ovaj popije.

Ti ne znaš ko je Baš-Čelik, mene je mnogo vojske i novaca propalo dok sam Baš-Čelika uhvatio, nego o stani kod mene, ja ću ti isprositi drugu đevojku, i ne boj se, ja te opet milujem kao sina svoga.

Ali carev sin nije htio nikako slušati, nego uzme novaca za puta, uzjaše svoga konja pa pođe u svijet tražiti Baš-Čelika.

je njen čoek za koga se ona udala, a ona mu odgovori: — Ja sam se — veli — udala za cara zmajskog, i moj je čoek zmaj, nego, brate, da te dobro sakrijem, jer moj čoek veli da bi svoje šure isjekao kad bi ih samo viđeti mogao; ja ću njega

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Velika devojka, pa tako nespremljeno po kući! LEPOSAVA: Ja dosta rastrebljujem. SOFIJA: Zašto nisi sobu počistila, nego, kako smo ručali, i sad stoji svinjac? Šta bi bilo, da kakav stran čovek u kuću dođe. (Utire astal i lupa stolice.

(Utire astal i lupa stolice.) Gledaj, gledaj, toliki pra! LEPOSAVA: Već u ovoj kući drugo ništa da ne radi čovek, nego da paja i briše. SOFIJA: Pa da ostavimo, da nam se svet smeje? Sramota je, devojko, i pomisliti to, kamol da izrekneš.

(Briše figure.) Gle, gle, toliki pra! LEPOSAVA: Ala ste i vi, bože, sve da vam je kao iz kutije! SOFIJA: Nije nego da se udaviš u đubretu. Idi pogasi onu vatru, da ne gore drva uzalud.

MAKSIM: Tako je; sad idi, te kvari nanovo aljine. To nije moglo biti iz početka, nego da se opet dangubi. SOFIJA: Za boga, kad ne kažeš upravo kako ti je volja; nego čas ovako, čas onako.

To nije moglo biti iz početka, nego da se opet dangubi. SOFIJA: Za boga, kad ne kažeš upravo kako ti je volja; nego čas ovako, čas onako. MAKSIM: Sad sam ja kriv što ti ne valjaš. Šta ste dirali u ono bure?

Tamo merdevine leže, oće čovek vrat preko nji da slomije, ali je preče sobu prati, nego koješta spremati. SOFIJA: Ti si kazao da ti jošt trebaju. MAKSIM: Ako sam kazao jučer, to da se godinu dana ne dignu.

JEVREM: He, he! Jošt je stari Maksa. Snao, on je džandrljiv, a sa džandrljivim čovekom ne možeš drugojače, nego pustiti ga neka bombardira, ali ne izlaziti iz svoji šančeva. SOFIJA: Žao mi je samo što se ljuti, kad ja svašta činim.

Od kad je ona u kući, sluga mora da dobije vina kad ruča. SOFIJA: Ja mislim, bolje je tako, nego da krade gdi što dočepa. MAKSIM: Dakako!

SOFIJA: Aa! braca... JEVREM: Vojeni zakoni ne trpe ni „a!“ ni druga primečanija, nego potčinjenije mora biti bezuslovno: „marš“, marš, — „stoj“, stoj.

SOFIJA: Braca, na vašu riziku. JEVREM: Ne boj se, ti si žena; a žene imaju opasnije oružije nego što su topovi i raketle. 5. MAKSIM, PREĐAŠNjI MAKSIM: Šta si imala kupovati ono meso? SOFIJA: Treba za večeru.

MAGA: Eto psuje, ali ja ćutim, pa ga tako i prođe, eto, ljutina. SOFIJA: To je dobro. MAKSIM: Nije nego da razglavi vilice kao ti. SOFIJA (Magi): Šta ti radi dete?

SOFIJA: Kako bi bilo da ga svaki dan po dvaput kupaš? MAGA: E, ko će toliku vodu grejati! SOFIJA: Opet je bolje nego slušati pisku. MAGA: dao bog te dobro spavam, pa slabo i čujem.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Gdi stanem, tu se moram jediti. Ne gospođa, nego kanda sam poslednja u varoši, tako mi se reč sluša. Što god reknem, sve im je nepravo; što uradim, to kod nji ne valja.

— Oh, Bože! Zašto sam došla u ovu kuću? Zašto me nije mati bolje umorila, nego što me za ćoravca dala! PERSIDA: Zapovedate štogod, milostiva gospođa?

TRIFIĆ: Ti mene s otim vređaš. Nemoj tako, pilence moje. Treba malko da se umeriš, ti si gospođa. SULTANA: Gora sam nego sluškinja kod tebe, napustio si ove da me kaljaju od glave do noge. TRIFIĆ (gledi u Persidu): Šta ste joj radili?

SULTANA: Tako, jošt me grizi i jedi, dovedi jošt koga da ti pomogne. Zašto mi nisi ti, kao muž, izbirao, nego si napustio da me drugi varaju. Oćeš da izgledam u njoj kao dodole. TRIFIĆ: Pa dobro, nemoj je obući.

SULTANA: Bog ti dobro dao, Sreto, šta mi ti dobro nosiš! Kako se slatko s njime razgovara, radije nego sa svojom ženom! Ajde, poljubite se jedanput.

PERSIDA: Oćemo li kakav poheraj, milostiva gospođa? PELA: Kako ne bi, gledaj ti nje sada. Nego, štogod od šećera. PERSIDA: Razumem. POZORIJE 4. STEVAN, PREĐAŠNjE STEVAN: Milostiva gospođa, gotovo je.

O, Bože me sačuvaj, i moga najvećeg neprijatelja, koji me želi ubiti, ne mogu ga drugojače kleti, nego želeći mu zlu ženu. Nek je čovek kako nazlobrz i besan, podaj mu samo zlu ženu, pak će biti kao jagnje.

PERSIDA: Tu nemate ništa sumnjati, milostivi gospodine. Ako vi nađete da je bolja nego što je mi opisujemo, gora jamačno nije. STEVAN: Oću li ići za čou, milostivi gospodine?

Tako i vaša gospođa, dok je bila u jarosti, nije ni mogla upravo lice svoje pokazati, ona se više furiji nego ženi upodobljavala.

SULTANA: Ne, molim te, oću. (Napije se rakije, pak se potom strese.) SRETA: Je l’ da je bolje nego kafa? Pak ćeš danas oprati i sobu. SULTANA (đipi): Šta?

SULTANA: Šta, ja na bal sa slepicama? SRETA: Tu će biti i snaš Anđa. Danas pere kapu. Znaš, neće biti pravi bal, nego naše društvo. SULTANA: Nipošto, volim ovde poginuti nego da se smeje svet od mene.

Danas pere kapu. Znaš, neće biti pravi bal, nego naše društvo. SULTANA: Nipošto, volim ovde poginuti nego da se smeje svet od mene. SRETA: More ženo, šta je tebi danas?

Lalić, Ivan V. - PISMO

moja je namera Da pošaljem signal kroz statiku smetnji I kažem: ipak mirno počivajte; Nije ovo podne ono što nas spaja, Nego jedna povest koja dugo traje, A vas usijava do crnoga sjaja, Pa podnevno ovo sunce crno biva Unutrašnjem oku putnika

(5. VII 1989) NIKADA SAMLjI Nikada samlji nego krajem jula Kada je letu pedalj do zenita, A hlorofilu aršin do rasula U metastazi žutila i ruja, Tamnije kada zelene

Nikada samlji nego krajem jula Kad sve je, misliš, na dohvatu: čula Oštra ko nož još topao od točka Brusača, ali bitno nedostaje: Anđela

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

preskupih stvari koje nikada nećeš imati, koje ti niko nikada neće kupiti, budalo jedna blesava, a ne znaš kuda ćeš, nego bazaš, onako bez veze, za svoj groš, još neuhvaćena, još ničija, dok na svakom ćošku postavljaju zamke ocvali lepotani

trolejbusa — sve je protiv tebe, mala moja, svi bi da te dovate, svi bi hteli da se uvere da nemaš ništa pod majicom, nego da ti grudi stoje onako, same od sebe, svi žarko čeznu da te zeznu i odvuku u mračne gajbe, u tamne hodnike, u

iza zavese, svi se nadžidžali, i keva, i bakuta, i tetka Gina što je u gostima, a na kraju ni matori nije izdržao, nego bacio novine i dovukao se iza keve, da vidi, kao, šta se to dešava. Bože, kad pre izraste ovo dete!

— izvali ona budala iz ogledala; nedonošče jedno! —U stvari — rekoh —trebalo bi da čovek odapne pre nego što počne sa ukopavanjem vlastite ličnosti, na časnu reč! Šta ima da čeka? Da mu ispadnu zubi od starosti? Da oćelavi?

Oni starci, oću da kažem, dele mnogo brže svet, nego ona panju! Eto, to me izluđuje, baš to! A kada ja dofuram na staru planetu, ona je već sva izdeljena.

Uta-ta-uta-ta! A, u stvari, šta! Zbog naše čuvene fjake nigde na svetu riba nema manje šansi da bude ulovljena nego u Jadranu. Ribe kod nas umiru prirodnom smrću od starosti, okružene praunucima i njihovim potomcima.

mala, mada simpatična zemljica, ispričah im priču o zecu: — Dakle, taj zec — počeh — maznuo je nešto više ružica nego što može podneti, presisao, kako se to kod nas kaže — a kod vas?

„Ja sam ga prvi video“ (to, zeca) — reče prvi vuk drugom vuku. „Nisi, nego ja!“ reče drugi veliki vuk. I tako, reč po reč, tu ti se oni pomakljaju: padne jedna tučnjava u ogromnim količinama, dok

Morate da znate da je Dača Tupavko u hijerarhiji lokatora zauzimao mnogo lokatorskiji položaj nego Sulence: zbog toga je i mogao da kaže Suletu: „Idi, dete, sredi to — mene mrzi!

Šta mi drugo preostaje nego da počnem da se zatreskavam u Beograd, kad sam već bila takve sreće da se ne rodim u nekoj pristojnijoj varoši!

Kad, prođe neko vreme, a onaj dasa u kožnjaku napravio i bazen. Opa, baćo! I još mu se ne dopada serijska izrada, nego naručio specijalnu — u mozaiku! Da vam pamet stane, čisto izluđivanje! A za to vreme — sistem „Pametniji popušta“!

što je sasvim poplavila događaje koje želim da sačuvam od zaborava, vraćam se ponovo u ono blagosloveno vreme pre nego što su me isfurali iz škole, tačnije rečeno vraćam se u svoju gajbu, u kojoj je umesto lustera zamenjenog za džak brašna

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Izvan sveta, izvan ura, teče, teče moja Mura. KUPINOVO To je ono — nije ovo. Daleko je Kupinovo. Nije devet nego osam. U snu li sam ili što sam? Nije ludnja — Reč je ovo. Zvezde jede Kupinovo. Trule sinji sni iznutra.

Žuti lišće po brdima: stara kuća kraj Budima. Zaigrala luda karta: dvaput Olga - triput Marta. Ne množi se nego deli. Sa Urala sneg se beli. U tri kruga jedna tačka. Uvrh Sunca leži Bačka.

KOLO SENTANDREJSKO Ni Brankovo vilovito niti teško Njegoševo, nego kolo što kroz sito trijeriše - vitlaj, plevo! toponimsku brojanicu.

Zlo je meni namignulo u krstima kad žignulo: To što pucka nije koska nego plamen žedan voska. Zlo je meni šaputalo kad mi grlom skakutalo: To što šumi, mrvo živa, šum je ruže sa sečiva.

Zlato mi je sjaj u slami, a u pređi žubor-niti, svračje pismo, dijagrami. Hoćeš li mi uraniti pre nego mi senka priđe, Ljuboviđo Ljuboviđe? Ne gasi se, lanen-cvete, jer je lampa prema kraju.

ti si utrojenih sila, što traju ritmom simfonije bilja, u čijem rondu jezik nije farsa, već šum je trešnjev, gušći nego smola, kad Sreda vrisne: Topla sam - a gola! o žiško lipe c jasenovog xpacta!

Šta sunča više Užarena tačka? U slepoj šumi jalovoga voća ne buja trbuh nego netrudnoća. (Kud valja slati goluba i gačka?) Zatrudni jednom, mesečino sunca, s različka stidnog dok mi seme vrda.

Treba nam krvi, kòštane srži, jestiva presnog, tečne žestine! brzaju dani, koje ne drži mesto im dato nego ništine vijaju zevak, kolju se, glođu, kružeći stoje - nikud da pođu.

Gubi se mrenje s Reke života. Beli lijander dosade tupe tone u vreme koje ne teče, čiji se kalem ne glasi brujem nego u rđi Meseca smrklog gori u tvrđi Kamene nule. - Prazne se sobe Donjega šara, krčazi tmure.

Po barjak-platnu nebeskog pepeljka gudači prate Zvezde u pometnji, dok sluh im gluši tutanj Hajduk-Veljka i odjek širi nego praznik letnji a februar je sirot, gladan regrut, sa kriškom hleba što se crni stegnut.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

moju nevolju: od jutros kako mi je trbu počeo muziku pravi ti, pa jednako traje; a ti znaš da ja na muziku gore mrzim nego na čumu. Ne bi l mi mogo koji grošić dati, da kupim potajno leba i da ga malo umirim? ALEKSA: Bogami, ne mogu, Mito.

MITA: Ali zašto baš Golić? ALEKSA: Ime ne čini ništa, nego titula. Odlazi! MITA: Bre, ja idem u kujnu najpre, ako mogu što od sluškinje izvarati. (Pođe.

MITA: Ah, ja bi volio sad gurabije nego sve karaktere na svetu! (Odlaze.) 2. (Soba kod Marka.) MARKO sedi na stolici a JELICA blizu prozora plete i knjigu

MARKO: Hm! A gospođe? JELICA: U Beču prve dame i otmjene frajle ne znaju šta je posao, nego spavaju do devet sati; u polak deset donese im štumadla fruštuk; zatim ustanu i dadu se obući u negliže.

MARKO: Svuda, svuda, samo ne ovde. Slušaj moju reč. Jer da su mi kakve knjige, nego kako treba ljubiti. Gledajder im posla! I zato da moramo oči kvariti! JELICA: Ah, tatice, vi ne razumete...

JELICA: Ah, tatice, vi ne razumete... MARKO: Dosta!... Gledaj ti nje, jošt bi izrekla da ja star ne razumem, nego ona, jučerašnje dete! Sinko, ja sam ti dao soveta; ako se po njemu ne uzvladaš, sam ćeš biti kriv.

Je l tako, Batiću? BATIĆ: Vi istinu govorite. MARKO: Jest, al pitaj nju, da vidiš kako ona mudruje! Nego ništa, neće mi se ni ona dugo ovuda kostrešiti. Znaš li zašto sam te zvao? BATIĆ: Ja ne znam.

MARKO: Opet ona. A ne misliš li ti koliko treba imati novaca za Beč? JELICA: Ah, tamo živiti tri dana više vredi nego ovde tri godine! MARKO: Znam, samo da ima ko da šilje za trošak.

da su moju babu zvali „pače“, No za to se ja nimalo ne stidim, nit su joj zbog kakvog rđavog djela tako izdeli ime, nego je to dobila u detinstvu.

MARKO: Hm! A ja bi reko da niste baš pravi Srbin. ALEKSA: I zaključavate? MARKO: Ja vas ne zaključavam, nego samo tako mislim da niste pravi Srbin. ALEKSA: Al otkud vi to mislite?

MARKO: Zane, i šunegli! O njima nije bila reč. Aleksa: Vi šalu provodite. MARKO: Bože sačuvaj; nego bi rad znati kakvim to jezikom govorite.

MARKO: A, i vi ste od knjiga! To ste se rđavo na mene namerili, nego evo moje Jelice, od nje nećete moći uteći. Zbogom! Razgovarajte se dok ja neki posao svršim. (Polazi.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ Baka se ljuti. „Pogledaj vraga! Zar ova glava rođena, draga?! Prije ću za brk Bauka vući, nego li snenog unuka tući. Izmlatiću ga, al drugi put.“ — To reče baka i baci prut.

„Sumnjiva žurba — medo ih gleda — možda ste našli jezero meda?“ „Ne, nego maštu golica moju zašto jež voli kućicu svoju.“ „Kućica, glupost! Moje mi njuške, svoju bih dao za gnjile kruške.

„Šta je ovo?“ gazda kroči, al u grlu riječ mu zape, zgrabiše ga oštre šape, oštrije su nego kosa, zguliše mu pola nosa.

Bolje je ući u lavlji kavez, nego sa psetom praviti savez!“ Odjednom Žuća pokaza zube, pogleda mačku mrko: „Drži se, Tošo, loše si prošȏ, ugovor

Začuđen Žuća na pragu stao: „Pogledaj mlina, u san je pao!“ A Toša za njim povika brzo: „Zaspao nije, nego se smrzȏ!“ A deda Triša poviri van i reče: „Pao u zimski san!

A juče, kume, šta li se desi, da zineš odistinski! Babe će priču o tome mleti brže nego žrvanj mlinski. Juče je bila — ne pitaj više — pijanka slavna mlinara Triše.

Savet se hitno prima pre nego dođe zima. JAZAVČEV OGLAS Ozbiljnog druga Jazavac traži da dele krasan stan. Jazbinu ima toplu i tihu, zgodnu za

Krava, ko krava, sušta je proza, slova joj liče na stado koza, od njenih reči hvata me groza. Pre nego skočiš, ne viči hop, magarče dragi, gruhnȏ te top, ne njači tamo gde peva pop.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Vi poznajete N-a? — Radio sam s njim pre nego što je postao sekretar. — Izgleda da je to čovek neverovatno energičan. Čula sam da je pravo čudo.

Sad slava. Sviđa li vam se ova mesečina, gospodine? — Naročito jezero sad volim. Vidi se bolje nego na danu. Ja sam prošli put noćio tamo na Ostrvu. Posle podne je padala kiša ali veče je bilo jedinstveno.

Iz njih se odjednom izgradio i prelio ovaj krik. Nesvesno sam ga upoznavao pre nego što se izgradio, a kad je došao poznao sam ga kao teškoga poznanika.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Rekli su još: ne u rušenju nego u pesmi treba provesti noć, a zorom će stići velike dvorane s lepim telima vladara zemlje i ukotviće se na vrhu

Pogledao je u sunce, stresao sa sebe malo gliba i čuo promenjen govor, tad mu je sinulo: on se ne budi iz sna, nego ustaje iz smrti kao velika riba iz vira.

I govorim u ime. I radim u ime. I kao što moje ime nije samo moje, tako ni tvoje ime nije samo tvoje, nego je razdeljeno u sveopštost i nalazi se u svakom slovu. I slovljenju. I oslovljavanju. Eto nas s tobom, u imenu.

Na izgled, taj sveti svet je mnogo bolji stan za obitavanje nego svet stvorenog. Ali otkuda to znamo? Možemo slobodno reći: i ne znamo.

Na izgled, taj sveti svet je mnogo bolji stan za obitavanje nego svet stvorenog. Ali otkuda to znamo? Možemo slobodno reći: i ne znamo.

su ubice 1000 godina će čedni biti na vlasti najteža i najsurovija vlada bilo bi lakše s Ocem starim krvnikom nego sa sinom kog ne žeže ni greh ni pohlepa ni drugarske veze Orloviću pričaj gde mi vojno pade gde su dveri Samodreže

pedalj širi do velikih hvati i hvala knjizi što se sa sobom voli u dubini ali dubina nigde nije na svoje dno pala nego se otvara i svaki list za sebe plamti i govori svako je hvaljenje sebi hvala najbolja je reč što je na svojoj

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

AGATON: Takvi se ljudi ne rađaju dvaput. TANASIJE: Pošten, čestit... AGATON: Nije to samo pošten i čestit, nego čovek sa ovolikim srcem; dobrotvor, jednom reči dobrotvor. SIMKA: Koga sve on nije pomogao?

VIDA: Davao je, bome, i kapom i šakom. MIĆA: Možete misliti kakav je to gubitak za našu porodicu. AGATON: Gubitak, nego! SARKA (Gini koja se zaplakala): Dosta, boga ti, prija-Gino, sa tim tvojim plačem.

Eto, pronašli ti i neko lažno vođenje knjiga. TANASIJE: Ako su i pronašli, nisam ja vodio knjige, nego knjigovođa. AGATON: Pa knjigovođa, dabome!

” a svih 52.374 stanovnika stanu u front, gledaju me pravo u oči i samo trepću. – Trepću, nego! Eto, to znači upravljati, moj Trifune! TRIFUN: Jest kad bi kirajdžije htele da stanu u front!

AGATON: Hteo sam, znaš, onako da je ispitam malo. SIMKA: Šta imaš da je ispituješ? Nisi ti ovde u srezu, nego na parastosu. Šta imaš tu da ispituješ? VIDA: Pa da vidiš, Simka, pravo da ti kažem i treba ispitati.

TRIFUN: Pa da gustiram, dabome! PROKA: Ostavi, boga ti, Trifuna, neka gustira; nego reci ti nama, Agatone, raspitivao si se, veliš? AGATON: Jesam! PROKA: Pa jesi li šta saznao?

pričekaš, jer tu svoju želju da se testament otvori četrdeset dana posle njegove smrti pokojnik nije samo onako kazao, nego je to napismeno izjavio, na zapisniku kod suda. SARKA: Da mi je samo znati šta mu je to trebalo?

AGATON: Pa, primera radi, dabome! PROKA: E, to nam je pokojnik lepo udesio, bog da mu dušu prosti! AGATON: Udesio, nego!

VIDA: Pa otkud advokat toj tetki da preda kuću; nije valjda advokatu tetka? AGATON: Nije, nego bila tu u kući, negovala pokojnika, na njenim je rukama i izda'nuo, pa... tako, našla se tu.

MIĆA: Ali se mora priznati da je lepuškasta! SARKA: More, ostavi to, nego kaži ti meni, prijatelj-Agatone, ako znaš, kako mu onako dođe ova devojka? AGATON: Šta znam ja?

eto, to je sve što znam! SARKA: Ako još uči školu, dobro, nego da nije ona već nešto svršila školu? PROKA: Čini mi se, prija-Sarka, ti na ružno navijaš?

Gledajte vi od čega živimo, a ostavite se nosa. (Agatonu.) Nego, reci ti nama, brate Agatone, zar ti nisi mogao onako da ispitaš kakva je to tetka?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

I zato one više saosećaju nego što je to slučaj sa ljudima. A uz to, čovek se rastrže u neprekidnoj borbi, u kojoj očvrsne, ogrubi, dok je žena vezana

Otac se nasmeja slušajući njeno naivno pričanje, pa će reći: — Za njih je rat zanimljiv sa dekorativne strane. Nego, ostavi ti ta njena pričanja i njene drugarice, već se spremaj. Sutra ti valja rano ustati.

— A ti? — obrati se kapetan meni. Rekoh mu svoje ime i prezime i zanimanje u građanstvu. — Ne pitam te to, nego kakvu si službu vršio u bateriji, imaš li čin? — Đak, podnarednik.

Naučićeš se, de!... Ja zagovaram rukovaoca, a mojim zemljacima mignem okom. Oni već znaju... Stari su to vojnici. Nego! U ratu što ko uvati! — tako mi je davao prve lekcije podnarednik rezer-vista, Trailo Živulović.

On se uozbilji, a zatim me začuđeno zapita: — A gde si ih ostavio? — Gde bih na drugo mesto, nego ovde. — Pogledasmo se, pa mi najednom pade na pamet: — Da nisi ti slučajno namignuo svojim zemljacima?

Tanasije Prvulović, telefonista, koji je sam izvukao više batina nego svi skupa vojnici u bateriji, zadovoljan što su ga mimoišle batine ovoga puta, posmatra Krstu vozara kako briše konje i

Potporučnik Aleksandar mi priđe i priča kako nigde nije video lepšeg naroda nego ovde. —... A jedra da prsne, sva je nabubrela. Stoji kod bunara, znaš, i gleda me pravo u oči.

Komordžije su jako zabrinute zbog blizine neprijatelja. Ne mare oni za sebe, bože sačuvaj, nego im je stalo do materijala.

— Aleksandar se obrati meni: — E, ništa ne može da bude od njega. I savetovao sam ga, i tukao... i opet ništa... Nego, imaš li jednu cigaretu? Rekoh mu da sam poslednju popušio noćas.

— Otkud ti, stari, ovde? — zapita ga podnarednik Trailo. — Lutam tako ne bi li poginuo. Pa me ni dušman neće... Nego kaži ti meni jedno... Ima li pravde? — Ima, čiko. — Dobro... a ima li zakona? — Ima... — A ima li Boga?

kako ti, snao, bez čoveka? — E, šta ću, kad se mora... Ja se najednom razdremah. — Eh, ne mora se, nego tako ti hoćeš. Eto, ovaj... i ja sam ostavio ženu...

— Pih! — baci Dušan kartu i stavi groš na točak. — Valjda i ti, pope, sada uviđaš da je bolje dobiti groš, nego izgubiti dinar. Šta ćeš... posao je posao! — i Milan ode u svoju bateriju.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Tada učiteljica, koja je došla pre tri dana i upoznala se sa glavnim okolnostima, saopšti Gojku da ni on nema stana, nego će morati stanovati u jednom sobičku, što je podignut u dvorištu školskom.

skidajući stvari s kola, objašnjavaše nešto učitelju: — Nemoj ti njima, bratiću, niz dlaku: oni će tebe oma’ zubima. Nego ti njima prvi pokaži zube. Je s’ vid’o našu učiteljku kako je žustra!... Tako je to, bratiću moj !... Zube ti lolama!

— Ono vidi da ja neću da ga udarim, pa što se krije ! — He, bratiću, kad bi ono znalo šta ti misliš. Nego ono k’o veli: daj da bacim krivicu na drugog, ako se može; bolje neka bride tuđa leđa nego moja.

Nego ono k’o veli: daj da bacim krivicu na drugog, ako se može; bolje neka bride tuđa leđa nego moja. A za mene što veliš, gospođo, — grešiš se mnogo: ja sam ti jedna puka prostačina i ne znam ti za politiku baš ni

obrte se Velja Gojku. — More... šta ja! Ovo mi je treće mesto, nego otkud ti ovde, kad si bio u Podrinju ? Kad se pre oženi i čak steče kozu! — Znaš... naša posla !

Svaki ima po nekog starijeg, koga sluša, pa tako i ja... Nego nije to. Opet oni misle o nečem drugom, o čemu neće da govore preda mnom... opazila sam to. Ali šta?...

»Bože, kako je ovo lepo! Što i ja ne bih mogla ovako. Baš ću da ogledam... ne, ne da ogledam, nego da i ja okrenem ovako, sasvim da okrenem... Što, gle samo kako to on polako, smešeći se.... Zar ja ne bih mogla tako ?.

— Vi, odmor... da. He, vaši su mali, ne treba se sa njima mnogo žuriti. — I ne žurim se. Nego gledam vas jednako, pa baš dođoh naročito da čujem... kako to vi... Nekako to vi radite drukčije, življe. — Hm...

Ne znaš ti kakva je ovo sila u srezu ; i kapetan ga se boji ; tako je to, bratiću moj. A ona ne zna, nego... Hej, što ti je ženska glava!... Ama Boga mi, gospodine, jednake su : i ove vaše učevne i one naše konđare.

vama trebaju mnoge škole. Bez toga ne može da se radi vaš posao kako valja. Nego znate šta: upišite i mene u prvi razred; ja bih baš voleo da učim kod vas...

Sad će i on izići. Kažem ti ja, bratiću, ne boj se ti. Njemu baš nemoj zube pokazivati, onome znaš... nego onako niz dlaku. Laži ga polako dok ne uhvatiš za vrat, pa onda o zemlju. Ja, bratiću, tako je to.

»Šta on hoće ? razmišlja Ljubica o celom događaju. Nisam ga dobro ni razumela. Upravo, on mi nije još ništa ni kazao, nego sve onako... poizdalje. Čas govori nekakve odveć neobične komplimente... Hajde već to... ne mari.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

12. Grad gradila b’jela vila kao Carigrad: Ljepše ga je sagradila nego Carigrad, Po njem pirge ispirgala kao Pirin grad, Načičkala kamičcima boje hiljadam’: Pa bedeme gradu gradi, čudom

Pa dozivlje svoga slugu, vjerna Nikolu: “O Nikola, vjerna slugo, je l’ mi kakav grad, Je l’ mi bolji, je l’ mi ljepši nego Carigrad? Je li ljepše ispirgani nego Pirin grad?

Je li ljepše ispirgani nego Pirin grad?“ “Vilo moja, ljepši ti je nego Carigrad, A ljepše je ispirgani nego Pirni grad.

Je li ljepše ispirgani nego Pirin grad?“ “Vilo moja, ljepši ti je nego Carigrad, A ljepše je ispirgani nego Pirni grad.

Je li ljepše ispirgani nego Pirin grad?“ “Vilo moja, ljepši ti je nego Carigrad, A ljepše je ispirgani nego Pirni grad.

19. Granu sunce iza brda, Veselo, veselo! Nije sunce nego Božo, Koledo, koledo! Nosi igru za pojasom, Veselo, veselo! Manu igrom na junake, Koledo, koledo!

Manu igrom na junake, Koledo, koledo! Junaci se razigraše, Veselo, veselo! Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na nevjeste, Nevjeste se razigraše.

Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na đevojke, Đevojke se razigraše. Granu sunce iza brda, Nije sunce nego

Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na đečicu, Đečica se razigraše. Svi u kolu veselo, veselo!

Ali Mare među đeverima? — Nije svila među svilarima, Nit’ je zlato među zlatarima, Nit’ je svita među terzijama, Nego Mare među đeverima. 70.

TUŽBALICE 93. Ti se hoćeš dijeliti Od svijeta bijeloga, Od crkovne te gospode? Nego, bane, ne zaborav’ Vrći ruku na baretu, Te zafali svoj gospodi, Toj gospodi crkovnojzi, Koji za te Boga mole; I

Još te molim s jadovima, Ah! za naša velja dobra! Nemoj nam ih zagovorit’; Nego ćeš ih k nama spravit’. Da se željno izgrlimo, (Crno svrći, b’jelo vrći) I od plača ućešimo. 94.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

) SOFIJA: „Nikad! Pre ću mrtva sići u grob, nego leći u tvoju rodoskvrnu postelju!” VASILIJE: „Tako dakle? Nećeš, princezo, milom? Groziš se moje ružnoće?

(Jelisaveta se pokloni.) VASILIJE: Zbog policijskog časa, predstava počinje nešto ranije nego što je uobičajeno! Večeras u šest, u kafani braće Todorović, počinje neviđeni, nezaboravni, neverovatni pozorišni

Ne propustite priliku da u jednoj od najvećih predstava vidite cvet srpskog teatra! PRVA GRAĐANKA: Nije cvet, nego poslednji šljam! DRUGA GRAĐANKA: Baš ste mi našli vreme za pozorište! TREĆA GRAĐANKA: Nije vas stid!

(Sofiji) Pokušaj ti da mu objasniš... SOFIJA: To što je Filip rekao, nije rekao Vasiliju, nego Stefanu, i nije on to rekao kao Filip, nego kao Uroš, razumete? MILUN (posle kraćeg razmišljanja): Stefane, napred!

SOFIJA: To što je Filip rekao, nije rekao Vasiliju, nego Stefanu, i nije on to rekao kao Filip, nego kao Uroš, razumete? MILUN (posle kraćeg razmišljanja): Stefane, napred!

MILUN: Držali su govore na Rakijskoj pijaci! Ova je govorila sa bureta! VASILIJE: Nismo mi držali nikakve govore, nego smo izveli odlomak iz jedne scene, radi reklame! MAJCEN: A šta ste reklamirali? VASILIJE: Predstavu!

MAJCEN: I da li ste vi uopšte svesni situacije u kojoj se nalazite? Ovo nije ludnica, nego policija! I da možda ne želite da vam malo opipljivije pokažem gde se nalazite? MILUN: Trebalo bi njima dovesti Dropca!

MAJCEN: I ugasite tu cigaretu u kancelariji! A treće, i poslednje, sve je ovo više nego dovoljno da vas, do prvog transporta za logor, strpam u zatvor! Što ću ovog momenta i da učinim!

GINA: U Rusiji? VASILIJE: Nisam mislio bukvalno, u pravoj Rusiji... Nego, ovo sam hteo da vas pitam: mi bismo ovde u dvorištu držali probe, ako ne smeta...

Znate, da ne bismo i za probe plaćali posebno. Ne samo da je zakupnina kafane za predstavu ispala visoka, nego smo morali i da platimo unapred! Jednom rečju, ostali smo bez dinara! Ovde vam zaista ne bismo smetali...

DROBAC: Bolje bi bilo da si viđela. GINA: Ako se dosad nisam nagledala... DROBAC: Teže ti je vješati mrtvaca nego živoga. VASILIJE: Ko su ti ljudi koji su obešeni? DROBAC: Banda. VASILIJE: Zar ste morali onako da ih vešate?

I ne bi nošo! Čudna stoka su ljudi! Više se plaše bruke, nego smrti! VASILIJE: Vi znate šta radite. DROBAC: A šta ti ono reče da si? VASILIJE: Glumac.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Jauk i groblje je narod moj. A sjajna prošlost je laž. Moj narod nije steg carski što se vije, nego majka obeščašćena. Znoj i sirotinja i mržnja što tinja u stidu zgarišta i stena. DITIRAMB Stoleća te digla razapetog.

PUTNIK Idem slobodno, niko mi nije odneo da ljubim tužnu moć. Raširim ruke, ali ne u zore nego u more i noć. Osmehom ulazim, stigo ma kud, u tužne i bolne jave.

Našao sam sumornu slast tela, kao vetar zvezde u granju po groblju, slađu nego duša. Pa ne gledam milosnim pogledom ni po carevima ni po roblju.

U njih sam krio obraze moje tople od tvojih grudi, Nežnije no ruke tvoje biljke sam pozno po stisku. Strasnije nego na tvoje grudi pao sam na njih, u bludnom, bezumnom vrisku.

Ulice su nam deca i druzi, neće naš stid u čedu da puzi. Nije za život tvoj pogled ohol, nego za slast i san i bol. Ne daj da naše duše padnu i nastave ljubav našu jadnu, naš gorak nesrećan zagrljaj, nek bude

Sa loncem razbijenim na glavi i očima punim vetrenjača plavih. Oče naš sin je tvoj bedniji od bilja, strasniji nego cvet, nestalniji nego vetar zore, sumorniji nego more, i sam, sasvim sam.

Oče naš sin je tvoj bedniji od bilja, strasniji nego cvet, nestalniji nego vetar zore, sumorniji nego more, i sam, sasvim sam. Oče naš sin tvoj je bolji nego anđeli ali nikom pomoći ne može.

Oče naš sin je tvoj bedniji od bilja, strasniji nego cvet, nestalniji nego vetar zore, sumorniji nego more, i sam, sasvim sam. Oče naš sin tvoj je bolji nego anđeli ali nikom pomoći ne može.

Oče naš sin tvoj je bolji nego anđeli ali nikom pomoći ne može. Ljubi krpe kao zlatnu krunu, a u osmehu krije toliku zabunu koliko je nema u proleću i

VEČNI SLUGA Oplakali ste rat i mislili: sad je kraj. O mučenici, vešala rastu više nego sin, žena i brat i verna su, u beskraj!

Lako, kao tica, koja kratko živi. Naš viti korak ne vezuje brak, ni nevini zanos zagrljaja prvih. Nego osmeh lak, što cveta u mrak, ni usnicama sa dve‑tri kapi krvi.

Nego osmeh lak, što cveta u mrak, ni usnicama sa dve‑tri kapi krvi. Ruke nam ne drhte, od stara prstenja, nego od žudi, straha i sažaljenja! Ah, nije taj strah samo naš uzdah, kad vidimo šumu, kako lako cveta.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

I te ruže ne behu više crvene, nego bele, bele kao sneg. Crvene ruže pobelele su od Magdaleninih pokajničkih suza. I od tog doba ima na svetu i belih

Ali, šta da radi? Znao je da se ljudi neće za njegovu ljubav raseliti da bi on mogao ostati sam, nego smisli da se ukloni on od ljudi i da ode nekud gde njih nema, pa će mu se zla ćud sasvim izmeniti.

Nije se ljutio on što mu se krčag razbio, nego je žalio što mu je ovaj slučaj pokvario ono dobro, blago raspoloženje duše, koje je tolikim naporima i žrtvama stekao,

Naljutićeš se i na miša koji će doći da ti progrize torbicu u kojoj držiš hleb... Nego čuj sinko — nastavi starac — ja ću ti kazati jednu priču pa je dobro upamti i razmišljaj o njoj.

Nemoj samo kresati lišće i seći stabljiku od pogane biljke a koren joj ostavljati, nego čupaj biljku iz korena. Zaoravaj, kaže, dublje zemlju ako hoćeš da ti bude čista i da ti plemenite biljke ne uguše štir i

Ni ljudi ni moj krčag nisu krivi što sam ja gnevljiv i naprasit, nego je kriva moja pogana ćud od koje nisam mogao uteći, nego sam je sobom poneo i u ovu pustinju.

ljudi ni moj krčag nisu krivi što sam ja gnevljiv i naprasit, nego je kriva moja pogana ćud od koje nisam mogao uteći, nego sam je sobom poneo i u ovu pustinju. Nego, da se ja vratim u svet pa da dublje orem njivu, kao što mi kaza starac.

gnevljiv i naprasit, nego je kriva moja pogana ćud od koje nisam mogao uteći, nego sam je sobom poneo i u ovu pustinju. Nego, da se ja vratim u svet pa da dublje orem njivu, kao što mi kaza starac.

— Doista — gunđao je — zašto je Bog stvorio tako sitna bića koja su samo od štete. Te mušice nisu ni za šta drugo nego da nam natrune i pokvare mleko, a nas, pastire, da uznemiruju, da nas peckaju i prkose nam. Tako je govorio starac.

— E, eto — reče đavo — jesam li ja kazao?... Opet ja kriv!... A ko je terao da igra?... 3ar je to za nju?... Nego, ded, da ja nju izvučem napolje, pa će ljudi jedared i meni kazati hvala... I đavo se odupre, pa izgura kravu na obalu.

Onda mu se u snu javi anđeo i reče mu da više ne okleva nego neka odmah pođe onamo kuda ga zove glas naroda. Starac se pokori volji Božjoj, s tugom se rastane od svoje pustinje i

Novaca nije imao niti ga je primao, nego ga se čuvao kao žive vatre. U ona teška i zla vremena on je siromašnom i očajnom narodu bio jedina uteha i radost.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Nesrećna sudbina moja ne dade mi da me, pre nego oči sklopim, ogreju zraci slobode u mojoj miloj postojbini. Ali, prosta krv moja, jer će ti zraci slobode obasjati

Najzad dođe i do boja, te se umeša i policija da uvede red. i ja sam njih, pre nego što se počeše tući, nadovat, ovog-onog raspitivao o zaslugama zbog kojih su odlikovani.

jer je rukovao mnogim državnim novcem punu godinu dana, a u kasi je, pri pregledu, nađeno samo dve hiljade dinara manje nego što treba da bude.

ko sam, i otkud sam, i kuda idem, dok on nešto postade nervozan, pa viknu: — Dobro, dobro, ostavi te svoje ludorije, nego, što je glavno, kaži ti meni kako si smeo takav ići ulicom usred bela dana?

Ministar privrede, postariji, omalen, žurav čovečić, prosed, sa naočarima na nosu, dočeka me ljubaznije nego što sam i mogao očekivati. Namesti me da sednem kraj njegovog stola, a on sede za sto na svoje mesto.

Juče je, baš, jedan građanin podneo Skupštini molbu da mu se dan rođenja računa pet godina ranije nego što se rodio. — Kako to može? — uzviknuh i nehotice od čuda. — Može, zašto ne?.. On se, recimo, rodio ..74.

Ona je, opet, molila da je Skupština oglasi za deset godina mlađu nego što je. Jedna je, opet, podnela molbu da Narodno predstavništvo donese merodavnu odluku da je u braku sa svojim mužem

— a strepim da li ću i s ovim poznatim patriotom još gore proći nego sa ostalima. I on me pogleda prezrivo, pa zgušenim glasom, punim srdžbe i gneva, izgovori: — Sramota!

na put drskim upadima anutskih četa u južne krajeve naše drage otadžbine, da se pomogne nesrećnome narodu koji strada. Nego, pre svega, gospodo, kao što znate, pri ovakvim prilikama red je da se izabere predsednik, potpredsednik i sekretar

— Šta nije trebalo? dobro je ono. Nije nego šta misliš? Prema takvim životinjama treba biti grub i oštar — ljuti se drugi.

Ministar vojni, mali, žurav čovečić, s upalim grudima i tankim ručicama tek beše svršio molitnu malo pre nego što mene primi.

To je sporedna stvar, gospodine moj, što tamo ludi ginu; ali meni je glavno da svršim preče stvari, korisnije za zemlju nego što bi bila tako očita budalaština tući se sa Anutima.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

— Možete sad izvoljevati što 'oćete; drago vi je. — Jok, more, 'nako, nema tu izvoljevanja, sam si mi prič'o, nego ćuti ti sad, da ja pričam. Elem, naš ti se Žiko ljuto opizmio na njega. Kle ga kud god pođe i 'nako, da viš', ukle ga.

Jovo htede da prođe pored mene; ja ga povukoh na stranu. — Šta bi, pristade li? — Ko... šta?... — Čuo sam sve, nego govori, ne boj se. — Da si mi po Bogu brat, nemoj mi kvariti!... — Ne budali, no govori brže, kako narediste?

Pio je kao smuk, pušio kao Turčin, ulagivao se oko ženskinja kao Grk, lumpovao više nego što je živeo... nije znao mere ni čemu. Kad je svršio »pravdoslovije«, dobio je za nastavnika »junošestva«.

Isti govor, isti pokreti, sve — kao što je i pre bilo. Samo sam ja zapazio da je odlučniji i odvažniji nego što je pre bio.

poče Đokić. Kapetanu se dopade odgovor, pa veselo zasija očima. — Vidim da si junak, — reče on potom, — nego ti puška nije najsigurnija. Poslaću ti ja ozdo magacinku. A ti, vojniče! obrte se on Ljubiši, — kakva je tvoja puška?

Tu nas zaustavi kmet. Naredio, veli, kapetan da ne trčimo, nego samo da idemo malo brže i da zbijamo lanac. Oni su opkoljeni.

— Pero, — zovnu ga nežan i blag glas njegove majke. On se trže i probudi se. — Što ne legneš, moje dete, nego se tako mučiš. Već je pola noći, bolan brajko, a sutra treba da poraniš. I on leže.

Istina, tu ga sve rezile za njegov rad po selima, ali mi, brate, velimo: zašto je vlast, nego da selo zna za nju; — nama i ne treba... kod nas, Bogu hvala, sve ide mirno i po zakonu.

pucala bi bruka na sve strane. — More lako ćemo za paragraf, gospodine, — veli čiča Stojan, — nego daj da nađemo lolu, pa ćemo mi da mu sudimo...

— »Jà, jà, brate, ko to ne zna. Nego šta ćemo, ljudi sa ovom nezgodom?...« Kapetanu kao da ne bi pravo što mu se prekide sećanje na njegove drage uspomene,

Mile mehandžija izvadi pečeno sugare i metnu ga na panj, ali ne smede udarati nožem, nego zove rukom stalne mušterije i, oblizujući prst, pokazuje im kako je masno i mlado.

Ono se nikom dosad nije desilo. — Kako nikom, bolan! Pa čime ti se pune danas novine nego 'nakom grdnjom! Ali čekaj još malko. Doveče će stići novine, pa da vidiš i kapetanovu ispravku.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

DANICA: Učinilo mi se da je pala saksija. PAVKA: Pala saksija, hm! Nije nego još nešto! Što se meni ne učini da je pala saksija! DANICA: (gunđa): A, već... PAVKA: Šta kažeš? DANICA: Ništa!

Ne dam, razumeš li me... DANICA: Bože, majka, kakav rep? PAVKA: Nego šta, ako te uzme svet u usta? DANICA: Eh, već svet... PAVKA: Svet, dabome!

Opet se udala! PAVKA: Neću ja tebe s repom da udajem, razumeš li? I ne nađe drugu da mi kažeš nego Micu Antićevu. Što mi ne kažeš za Rosu Janjićevu? Eto, baš krasna devojka, pa kako je prošla?

DANICA: Znam, al' ovo je drugo! PAVKA: Po čemu drugo? Ni po čemu. Nije da kažeš da je čovek otvoreno kazao, nego tako: bila njegova tetka dva-triput, progovorila o tome, raspitivala koliko nosiš i... eto, to.

Ocu čak nisam ni govorila. Šta imam da mu govorim prazne reči? DANICA: Nisu to prazne reči. PAVKA: Nego šta su? DANICA: Ja znam da nisu. PAVKA: Ti znaš? Kazao ti valjda? Ama, ja sam kriva, niko drugi nije kriv nego ja.

DANICA: Ja znam da nisu. PAVKA: Ti znaš? Kazao ti valjda? Ama, ja sam kriva, niko drugi nije kriv nego ja. DANICA: Šta imaš ti da budeš kriva? PAVKA: To što sam se stegla kao kukavica pa hoću da uštedim.

ako hoćeš, rocpođo, molim ti se, progovori mu i ti. Reci mu, kumim ga bogom, neka me ne goni toliko! I da je zašto, nego ni za što! Reci mu: dolazio Sima Sokić, onaj što ga goniš zbog žene... PAVKA: (iznenadi se): Zbog žene?...

Pa ona sad kaže: dosadilo joj, i otišla od mene, kao da će negde naći bolje. Nego tako, ženska pamet! Pa otišla pravo u advokata, te tvoj gospodin tuži mene za tešku povredu i sad me goni kao vuka po

PAVKA: A, to je? (Čisto joj lakne.) DANICA: Ti si pogrešio vrata. Ne sedi ovde advokat. SIMA: Nego? DANICA: Evo ovde, ova druga vrata. 'Odi, pokazaću ti. PAVKA: Ama, nemoj ti da mu pokazuješ. (Simi.

čovek ne napiše na svoja vrata: Advokat; ovde je Advokat; i da izmoluje onaj prst (pokazuje poznati prst iz oglasa), nego tako, svaki čas nam dolaze! I što dođe — ništa, nego što me prestravi... DANICA: Pa ima dole na ulici firmu.

I što dođe — ništa, nego što me prestravi... DANICA: Pa ima dole na ulici firmu. PAVKA: Ima na ulici, ali nema ovde.

JEVREM: Ama, nije to, nego čovek me upita: kako, kako, gazda-Jevreme? PAVKA: Pa to je To što ti ja kažem. Čim se približe izbori, on tebe pita:

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Onima u redakciji se smrkne kad ga vide. Ko je bliže vratima, taj umakne i bez kape u obližnju kafanu, a ko ne mogne, nego ostane, na tome se slome kola.

A još milije bi mu bilo kad mu izađe kakav njegov rad. Taj dan je bio svečan dan za Sretu. Toga bi dana više puta nego obično svraćao u kafanu. Bio je pomalo, što naši kažu, kafanski čovek, i to već poodavno.

Čitao je, da ne treba čitati o tom, nego da je bolje neposredno posmatrati i čitati iz samoga društva, iz te otvorene žive knjige. Pa je tako i radio.

? Šta se to tebe tiče, i zar mi ti nisi mogao to nasamo kazati, nego da čuje ceo svet, kad te već đavo nosi da svoj hleb jedeš a tuđu brigu da vodiš? Što dižeš larmu po novinama?

se, zovu prijateljima i komšijama, slabo se svađaju, pa, i ako se posvađaju, to obično više žene, za kojekakve sprdnje, nego ljudi. Slažu se s vlašću, slušaju vlast, skidaju fes pred kapetanom.

Je l’ ti reko’, gospodine, čim dođe u selo?! — More, ti si jedna birokračina, vidim ja. Pismen si ti, vidim ja, nego priznaj! — Ama nijesam pismen, očiju mi, gospodine! A da sam pismen, kud bi moj kraj danas bio!

Zatim povadi i poveša svoje haljine. S njima je brže bio gotov nego s knjigama. Među haljinama se mogao videti i jedan gunj, jelek i tozluci. Sreta se nosio i srpski i nemački.

Kad je oblačio nemačko odelo nije imao mašne oko vrata, nego je išao razdrljenih grudi kao onaj Mara iz revolucije; a kad bi se opet seljački obukao, nije smela izostati dugačka

Svi ga vole i počituju, samo ga pomalo mrze ono nekoliko čapkuna u selu. Nego ga se i boje, pa mu baš ništa ne mogu. — Aha! boje ga se!

Nego ga se i boje, pa mu baš ništa ne mogu. — Aha! boje ga se! Dakle ne ljubav i poverenje, nego strah i sila drži njegov režim! Bajonetima se sve može, samo se ne može na njima sedeti! Aaaa... ovaj...

Tako je kazao da će da radi još kad su ga ono okmetili; jer, znaš, on im se nije nametao, nego je »pod moral« došao; jedva su ga namolili! Nikako nije ćeo! — A je l’ bilo kontra-kandidata? — Kako reče?

A to se i po meblu, odnosno jediku, moglo videti. Na stolicama i klupama je ostalo više sukna od čakšira seljačkih, nego runa od ovaca na kakvoj ogradi u toru.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Ovo vam je prava šekspirovska omaška!) A Julija bi potajno suze ronila: „Bože, ovo nije čovek, nego gomila Mesišta — ah, u šta sam se nekada Zagledala, neiskusna i premlada!

Carinici ga drže na Carini? Izgubio se u čarnim gorama? Ili je već tu, kraj postelje vrele (Ne baš u crkvi, nego u priprati)? Noge ga žude i ruke ga žele Al glava neće da ga prihvati! Sazreli su neophodni uslovi!

” A onamo nepotkupljivi, strogi Hadžija, Progonitelj ošljara, hulja i badavadžija. Nije bazen u kome, nego u kojem, Todor podseća. Jedno je nosiva, drugo nosna, treće nosata i noseća!

” Finijih ženskih odela? Svašta li u glavi nastane! To nisu odela, nego haljine, i ne fine, nego tanane... Među dvema istovremenim radnjama: a-ja-ja-ja! Predlog među ne ide sa brojem dva!

” Finijih ženskih odela? Svašta li u glavi nastane! To nisu odela, nego haljine, i ne fine, nego tanane... Među dvema istovremenim radnjama: a-ja-ja-ja! Predlog među ne ide sa brojem dva! Piramidalna osnova?

Pisci? — Kočijaši koji su se u mraku raspričali! Amerikanci? Valja: Američani. Jer nije Likanci nego Ličani! Ličanin može postati Američanin, ali stranac Ako se i naseli u Lici, neće biti Likanac!

— Grmi Todor, koji voli uglednike da kalpi: Nije geografska imena, nego nazivi, i nisu Alpe, nego Alpi. Pa i umoran, kada ga, pred zoru, san obrva Šapće, usnivajući: Nije grupa, već

— Grmi Todor, koji voli uglednike da kalpi: Nije geografska imena, nego nazivi, i nisu Alpe, nego Alpi. Pa i umoran, kada ga, pred zoru, san obrva Šapće, usnivajući: Nije grupa, već skupina ostrva!

Katalog je izdat, a Knez Lazar izdan, metlo brezova! Njegov nema određeni vid: ne njegovog, nego njegova! Nedogledan je krug neznanja, 500 kilometara mu je prečnik!

Ko da se suprotstavi vremenu kad se ludo zahukti? Njemu nisu po volji proizvodi, nego produkti. Svi treba da zapnemo, al potrebna su nam i tumačenja: Glagol trebati ima dva različita značenja.

Svi treba da zapnemo, al potrebna su nam i tumačenja: Glagol trebati ima dva različita značenja. Više nego Univerzitet i najviši jezički odbor Sam samcat, za mesec dana, za jezik učini Todor.

Tebi, čiji sluh beše osetljiv i drhtav kao brezik, Ovu pohvalnicu sačini ne Pesnik, nego Jezik. SIROMAŠNI I BOGATI Nimalo ne zavidim svim tim bogatašima Milionerima i njinim pajtašima, Koji drhte,

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

meri dovršeno, jeguljica počne naglo rasti; prosečni godišnji priraštaj joj je 6—8 santimetara, i to je manji kod mužjaka nego kod ženke. Ona tada dobije i zube i počinje se hraniti loveći.

Treba primetiti i to da je truljenje organskih ostataka mnogo sporije u moru nego na suvu. Slana morska voda ima jako antiseptičko dejstvo; pored toga i hladnoća u morskim dubinama doprinosi da se

mreže koje se vuku po dnu gutaju ribu i ostale žive stvorove na koje naiđu; lov je daleko izdašniji i raznovrsniji nego onaj sa vrškama, ali je za to mnogo teži.

života na dubinama većim od 200 metara bilo je tako ukorenjeno, da se nije verovalo u tvrđenje tih ekspedicija, nego su se tražila objašnjenja gornjih činjenica, a koje su se smatrale za prividne i varljive.

nije povlačilo velike i naprasne promene u životnim prilikama jegulje, jer je jezerska voda bila mnogo manje slana nego što je današnji okean, a nije trebalo prelaziti ni izdaleka toliki put kao danas.

Južna strana ostrva je mnogo naseljenija nego severna. U toku vekova tu su bili jaki zemljotresi, dosta česti, koji su razoravali varoši i uništavali sela.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

se strašne zube svoje već umiju pod grlom ostriti; tek sokolu prvo perje nikne, on ne može više mirovati, nego svoje razmeće gnjijezdo, grabeć slamku jednu i po jednu S njom put neba bježi cijučući. Sve je ovo nekakva nauka!

SERDAR VUKOTA Što grajete, koji su vi jadi, a evo ste gori nego đeca! VUKOTA MRVALjEVIĆ Poleće ni jato jarebicah, i svakoju živu uhvatismo. Stoga graja stade među nama.

Reče Hamza Mićunović-Vuku: „Ja sam bolji, čuj, Vlaše, od tebe, bolja mi je vjera nego tvoja! Hata jašem, britku sablju pašem, kapetan sam od careva grada, u njem vladam od trista godinah; đed mi ga je na

Vrana vrani oči ne izvadi; brat je Turčin svud jedan drugome. Nego udri dokle mahat možeš, a ne žali ništa na svijetu! Sve je pošlo đavoljijem tragom, zaudara zemlja Muhamedom.

vojvode Uroša no obadva da izgubi sina; žalije mu vojvode Uroša no svu zemlju što je izgubio; žalije mu vojvode Uroša nego oči da je izgubio, — dâ bi oči za brata Uroša! Junaku se češće putah hoće vedro nebo nasmijat grohotom.

Stotina se skupilo glavarah, nas Turakah i Crnogoracah. Ja znam divno što smo okupljeni: da mirimo krvi međusobne. Nego hajte, od zemlje glavari, među sobom da način vidimo i smirimo dvije porodice, Velestovce i Turke ćeklićke, pa Bajice i

“ Strah životu kalja obraz često; slabostma smo zemlji privezani, ništava je, nego tvrda veza. Ali tice te su najslabije lovi svjetlost lisičijeh očih, nego orla krijući gledaju.

Ali tice te su najslabije lovi svjetlost lisičijeh očih, nego orla krijući gledaju. Za vrsnijem bratom ali sinom pusti glasi milost utrostruče; nađeno je draže negubljena; iza

Koga zove uz one glavice svako jutro kako zora sine? Ja mnim ga je doista dozvao, — jer mi nije lakši, što ću kriti, nego da mi navrh glave stoji. KNEZ ROGAN Lijevo mi uho sad zapoja, ja se nadam veselome glasu.

VUK MANDUŠIĆ Kum ću biti, a prikumak nigda! VELIKA GRAJA I PRAVDANjE MEĐU TURCIMA I CRNOGORCIMA, NEGO MUDRIJI RAZDVAJAJU DA SE NE POKOLjU. SVE UMUČA, NIKO NIŠTA.

Pesnicom se nȁda ne rasteže! Miš u tikvi — što je nego sužanj? Uzdu glodat — da se lome zubi! Nebo nema bez groma cijenu. U fukare oči od splačine.

SERDAR JANKO Ne držimo ove poklisare, nego da se brže otršaju¹ da im paša štogod ne dvoumi. Nek zna prijed, pa čini što može!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

NEČISTA KRV I Više se znalo i pričalo o njenim čukundedima i pramdedama nego o njima samim: o ocu joj, materi, pa čak i o njoj — Sofki. Njihova je kuća bila stara.

se sa najviđenijim ljudima, mogao, usled toga poznanstva a najviše zbog svoga bogatstva, ne samo zaptije, kajmakame, nego i same paše da menja i u „surgun“ da šalje.

Bio je strog i prek. Trepet ne samo za kuću nego i za celu porodicu. Čivčijama, slugama sa čivluka iz Rataja i vodeničarima sa vodenica u Sobini, on je bio sve i sva.

A starac, više ljubomoran, a i videći kako sin, zbog tih njinih ulagivanja oko njega, biva sve više nežan nego što | treba, jednako se na sina durio. Nije mogao da ga gleda, kako je govorio.

međutim on, stari, zna da nije zbog toga što njega žali, da bi se on tom lupom probudio, uznemirio, rasterao mu se san; nego zbog toga da ne bi čuo kako njen sin u zoru, i u nedoba dolazi.

i u njoj se uveliko držala so i konoplja, ona je više služila za obračunavanje sa čivčijama i davanje pod zakup zemlje, nego za trgovinu. Pa i u toj magazi nikad niko od njih nije bio, već uvek njihov glavni momak.

Dovodili čočeke iz Skoplja, metere, zurlaše iz Masurice, i Ciganke i to ne prave, ove iz varoši, iz ciganske male, nego tako zvane Đorgovke, naseljenje po okolnim velikim selima i hanovima na drumu, a čuvene sa svojih krtih, toplih tela i

jer ceo ostali život, život na ulici, po komšiluku i čaršiji, trgovini, prodaji, ne samo da je bio daleko od njih, nego su se i oni sami sve više trudili da bude što dalje od njih.

najmanjem kakvom opštem poslu, ne bi ko od njih bio izabran, da bi se ta nepažnja primila ovamo od njih ne sa ogorčenošću nego s uvređenom ravnodušnošću: „Pa zna se da se nema kome učiniti ni pomagati.

Već za prambabu joj, za čuvenu Conu, ne samo po varoši, nego i po okolnim varošima znalo se i pričalo. Čuvena je bila sa svoje raskoši i „saltanatluka“.

Ali ona nikoga nije gledala, | nego jednako vodila i predstavljala kuću kao pravo muško. Kada bi izlazila i odlazila na čivluke, da nadgleda imanja, išla bi

toliko i on u svoj glas počeo da unosi, ne, kao što dolikuje molitvi, svetoj reči pesme, pobožnog, visokog i suvog nego toliko nečega svetskoga, i strasnoga, da bi svi bivali potreseni i uzrujani.

Pandurović, Sima - PESME

me tako, Brzo i strasno po gluvoj samoći; A setno nebo neka nada resi: Pre zore treba stići željenoj meti, Pre nego novog dana dođe varka I život što će sebi nas uzeti. O, kako žudno strast nas goni žarka Svršetku, kraju.

želja ovaplòtila: Ne da me vole — to je malotrajno — No da me se boje — to je ipak sjajno; Jer ne vlada svetom ljubav nego strah.

I videćeš, kad se malo budeš nagla, Da ničega nema. Proleće i cveće, I boje, i miris — ništa nego magla! Brzina sve ništi. Neka bude veća! — A šta je to što su nekad zvali sreća?

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Njemu se istinito mogu primijeniti oni stihovi: „Ne resi ga ni srebro, ni zlato, Nego krjepost i mantija crna; Ne prate ga sjajni pratioci...

Turci, i oni bjehu zapali za kamenje i stabla pa se branjahu junački. No pošto ne bijahu po dvije odjelite strane, nego gdje se ko našao, bojahu se i jedni i drugi da ne ubijaju svoje, pa pucahu oprezno.

“ govoraše mu Ivana na samo. No Pejo niti je htio zajma, niti da ga ko služi, nego naredi stopanici i snahi da se spreme e će s njim u grad, i odvoji jednoga junca kog će mu bratanići do dolje pognati,

Neću, Ilija, rekoh mu, da ti vrćem žao za sramotu, nego ovako te molim, kani me se! Ti lijepo znaš, Ilija, da ja nikogović nijesam, niti da bi se od straha kome uklonio, no

Tvoja sablja a moja glava. Radiji sam da moja glava umiri svađu, nego da radi nje izgubi ih se još...“ „Momče, hoćeš li se zakleti da je sve tako bilo.

“ „A taj Kićun, poslao te k meni, što li?“ „Ne on, Gospodaru... Šta on zna, ne zna ni da putem hodi... Nego eto, kad već njegova ne može biti, a ja imam sina za ženidbu, te zgodna momka, kako bi bilo da za nj pođe?...

A, može biti, kao što rekosmo, ne taj strah, nego i njena djevojačka savjest. A kako bješe bolećeg srca, žao joj bješe Janka.

A kako bješe bolećeg srca, žao joj bješe Janka. Možda joj prolijetalo kroz glavu da ne samo ima razloga da ga tješi, nego da je to njena dužnost.

„Dobro, otići ću kad ti to želiš. Ali, znadi, ne kud me ti šalješ, nego na drugu stranu..., Ama, božija ti vjera otiću ću kad ti to želiš!

“ reče ona šapatom. I njemu i njoj ruke drhtahu. „Stane! reče on, ali kako je izgovorio to samo ime, više je iskazao nego da ga bješe obasuo hrpom kitnjastijeh reči. Glasom je odao nadanje, vapaj, zanos. „Stane!

Ti pogledi ne odbiše se kao puščana zrna kad se sukobe, nego se upiše jedan u drugi, kao sa plava neba zvijezde kad se u jezeru ogledaju. „Stane moja!

Serdar se stade protezati i kroza san bobonjiti, kao što mu bješe običaj, prije nego se probudi. Janko tada utrča u odaju pa sjede da piše.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Belić veli: „Rečenica — to je život jezika, njegova dinamika, njegova ne samo pokretna nego i radna snaga. Sve što se dešava u jeziku, dešava se i u rečenici. Rečenica daje i smisao i život jeziku.

na čoveka u vezi sa njegovim telom i delovima njegova tela (Izgubiti glavu, Čuvati kao oči u glavi, Ima više dugova nego kose na glavi, Vući koga za nos, Skrhati kome vrat itd.).

shvatamo uz potreban komentar, kad se objasni: ko ih, kad, kome i u kom smislu govori, jer ne samo od upotrebe, nego i od njene kamene zavisi razumevanje svih govornih izraza.

— Za inat; Ko ti je izvadio oko? — Brat. — Zato je tako duboko). Mogu da budu i stihovane (— Kuga je u Sremu. — Nije nego u tremu; — Vami vaše, nami naše! rekoše baše. — Sve naše, ništa vaše! — rekoše paše).

Mladom momku poljubit’ djevojku; Teško vuku s psima drugujući / i junaku s rđom putujući; Bolje ti je izgubiti glavu, / nego svoju ogrešiti dušu; Sastalo se zlo i gore, da se malo dogovore).

i podrugljive, kao što to obično biva u svatovima, gde veselje uzima velike razmere, čemu doprinosi ne samo jelo i piće, nego i sam „čauš“, — specijalan tip narodnog šaljivog glumca.

Takve pojave naročito nalazimo kod govornih igara ne samo odraslih, nego i kod dece, i to kako kod dečjeg narodnog, tako i kod đačkog govora.

i tako udešene da su vrlo rizične za brz izgovor, jer lako mogu da pređu ne samo u naopaku komičnu govornu omašku, nego i u nepristojnu i pornografsku reč. One mogu, s druge strane, da budu i prave pesmice.

One mogu, s druge strane, da budu i prave pesmice. Pored svoje osnovne namene da budu zabava, i to ne samo dece nego i odraslih, — što važi i za zagonetke, — brzalice mogu da imaju u životu i praktičnu primenu, s drugim, pedagoškim

Zagonetkama pitalicama trebalo bi pokloniti posebnu pažnju, više nego onim tzv. računskim, koje su malo narodne a više školski produkt.

(Za ular); Kad se kosi seno? (Seno se ne kosi nego trava); Kuda ide dete kad navrši četvrtu godinu? (U petu). Kao najvredniji deo govornih igara, zagonetke nemaju za

U njemu je sva draž odgonetanja, pa i korist, naročito u slučajevima „kad ih zadavač ne otkrije, nego navodi pogađače da sami nađu, kazujući im mesto gde se ona u zagoneci sakrivena stvar nalazi, ili korist ili štetu od

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

još ni čemu tome bilo ni početka; ali počinjač misli: samo neka se počne, pa će svagda biti lakše dodati i nastaviti, nego li što iz nova početi i načiniti.

Pjesme, zagonetke, i pripovijesti, to je gotovo narodno knjižestvo, kome ništa više ne treba, nego ga vjerno, čisto i nepokvareno skupiti; ali u pisanju pripovijetki već treba misliti i riječi namještati (ali opet ne

i nepokvareno skupiti; ali u pisanju pripovijetki već treba misliti i riječi namještati (ali opet ne po svome vkusu, nego po svojstvu Srpskoga jezika), da ne bi ni s jedne strane bilo prećerano, nego da bi mogao i učen čitati, i prost

namještati (ali opet ne po svome vkusu, nego po svojstvu Srpskoga jezika), da ne bi ni s jedne strane bilo prećerano, nego da bi mogao i učen čitati, i prost slušati; a ja sam kazao u predgovoru k Srpskom rječniku, kako je to za mene teško!

lijepo ti je ova livada pokošena!“ A žena: „Zar ti je napalo na oči, te ne vidiš, da to nije košeno, nego striženo!“ A čovek opet: „Bog s tobom, ženo! kako će se livada strići? to je košeno, eto vidiš otkosa.

striženo! striženo!“ Idući ona tako pored puta, a ne gledajući preda se, nego čoveku u oči i u svoje strickanje, nagazi na nekakvu rupu, koja je od ozgo bila pokrivena otkosima, i u nju upadne.

Kad to car kaže svome zetu, a zet se opomene, što mu je najposlije kazao pobratim na rastanku, pa ne smije da ide, nego se stane odgovarati, da je on već pobacio ljekarinu, i da više ne zna liječiti.

Kad ovom caru dođe takovi glas, onda kaže svom zetu, da drukčije biti ne može, nego da treba ići. Kad se carev zet vidi na nevolji, spremi se i otide.

Sad on nije znao, koju će uzeti; zašto su po sebi sve tri bile dobre i lijepe; nego otide nekakom starcu, da ga pita: ili je bolje uzeti đevojku, ili udovicu, ili puštenicu; a starac mu kaže: „Sinko!

ja ti na to ne umijem ništa kazati, nego idi premudrome (t.j. Solomunu), on će ti znati kazati, šta je bolje; pa dođi poslije, da mi kažeš, šta ti je rekao.

j. ona je već jednom bila žena, pa sad misli sve da zna; zato neće te ćeti slušati, nego će sve ćeti da ti zapovijeda; ako li uzmeš puštenicu, čuvaj se moga konja (pa tebe štapom preko nogu), t.j.

tvoja krava ubola moju kravu.“ — „Pa ko je kriv, more! je li je ko naćerao?“ — „Nije niko, nego se pobole same.“ — „E! vala, more! marvi nema suda.“ — Onda Ero: „Ama čuješ li ti, efendija!

Sveti Sava - SABRANA DELA

što se nalazi u toj ćeliji, bilo vino, bilo voće da ne uzima naš manastir ništa od toga, niti iguman drugima da daje, nego naprotiv, da se tu daje iz našeg manastira spomena radi, sveća svetom Savi, ulja 60 litara.

Pošto, dakle, mnogi počeše povesti stvarati o poznatim ovim stvarima, dogodi se i meni najhuđem od svih, više nego grešnom, da vam ispišem po redu, (Lk.

Ko ljubi ženu, ili decu, ili njive ili imanja više nego mene, nije me dostojan.“ (Mt. 10, 37; 19, 27; Mk. 10, 29) Ovo čuvši treba sve ostavljati i za njegovim zapovestima

„Ne bivajte deca umom, nego sa pakošću detinjajte, a umom budite savršeni,“ (I Kor. 14, 20) i verujem u Sina Božijeg naći ćete život večni i ovde

A koji je proniknuo u savršeni zakon, slobodan provodeći, on neće biti slušalac reči zaboravljajući ih, nego je tvorac dela, blažen je on. (Jak.

(Jak. 1, 21-25) Kako treba da činite napisah vam, da položite kao neki vid mere, ne samo vama, nego i onima koji će posle vas boraviti u ovom životu.

Provedite podvizavani na dobro. Ni na desno, ni na levo, nego po snazi, koliko ko ima moći, carskim putem tecite opominjući se šta jeste. (Pr. 4, 27) Trudove plodova svojih ješćeš.

vas, braćo moja, imenom Gospoda našeg Isusa Hrista da držite ovo što vam je zapoveđeno, i da ne budu među vama raspre, nego da ste savršeni u toj misli i voli, (І Kor. 1, 10) kupovinu sebi prikupujući kao i prekrasni trgovci, (Mt.

A mi, sledeći izlaganje, priklonićemo se reči. Nego, ti Bože i Gospode svega, i, o preopevana Mati Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, neka bude ovo delatno i

i ustajanju prinose ranije rečene molbene reči, ali svi ujednačeno, a ne jedan ispred da žuri, a drugi da zaostaje, nego svi da imaju nastavnika eklisijarha ili dnevnog jereja, koji stoji blizu sveštenih dveri ukazujući red.

“ To da ne gospodari mojim ocima i bratijom, nego svako da pođe svojim ćelijama odvažno, a ujedno i mudro i bodro, i svagda čineći što je Bogu milo.

Strašan je to glas, braćo moja, koji govori da treba da strepe od pričešća ne samo grešnici kao što sam ja, nego i mnogo pouzdaniji u sebe.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Ujtru da poraniš, a ne ko prošli put! I ne moraš odma tap kod prvog, nego malo obiđi, protegli noge, maniši, kaži kisi, kaži uvelo, buđavo, cenjkaj se, zakeraj, zanovetaj, tako se ušpara, a

MILE: Ču li je, leba ti? Komplet večera za šaku glista i muva! Je l ona blesava? STAVRA: Nije žena blesava, nego varuje! Pomisliš prosjak, najuriš ga i šupiraš, a sve ti posle po kući prokisne! MILE: Koji bog da mi prokisne?

IKONIJA: Šta će ti taj ekser? PROSJAK: Taj ti je ekser ovom kaputu čiviluk! IKONIJA: Ti si praktičniji nego što izgledaš!

Bila mu slika u novinama štampana. SKITNICA: Ima da pokisnu. Mnogo sveta, jedva sam prošo dovde. Nego ovo me zanima. Da l vam je nekad svraćala jedna visoka, otresita, krupna, kosa crna ko zift? Zove se Vuka, Vukosava.

Visoka, krupna, kosa crna ko zift. A Š ne može da kaže sasvim čisto, nego šuška. Kaže: šubara, šuma, šaša, šišti, šeboj, šuster, Šunjevarić. Kaže: Šabac, šunogla, šustikla, šibica, štof.

Visoka, krupna, kosa crna ko zift. A kad treba da kaže Š, počne da šuška. Ne kaže: šaša, nego: šaša! I ne kaže: šišmiš, nego: šišmiš! Sigurni ste da nije svraćala? IKONIJA: Pobogu, čoveče, pa nisam blesava!

A kad treba da kaže Š, počne da šuška. Ne kaže: šaša, nego: šaša! I ne kaže: šišmiš, nego: šišmiš! Sigurni ste da nije svraćala? IKONIJA: Pobogu, čoveče, pa nisam blesava!

(Izlazi) IKONIJA: Svi se oni sete kad omatore! CMILjA: Dokle ovaj misli ovde da spava? IKONIJA: Bolje da spava, nego da čapljezga! CMILjA (prišla vratima, otvorila ih, sluša. Zatim ih zatvara): Čuješ li ovoga napolju, molim te!

(Primeti Anđelka) Ja moram da sednem! Ćoro! jesi to ti? Nisi valjda pobego? ANĐELKO: Nisam, nego amnestija! (Zatamnjenje) II SLIKA (Kafana, posle fajronta. Svi su otišli, svetlo je smanjeno.

Na stanicu. Deveti kolosek. Kad ti se pojavi. Taj! CMILjA: Verenik? JAGODA: Opet vi. Verenik. Ma kaki verenik! Nego taj. Matori. Što napastvuje. Devojke. Manijak! CMILjA: Kuku mene! Prvo pointe! JAGODA: Jurio me. I preko kufera!

CMILjA: A zovete se, u stvari, Anđelko? ANĐELKO: Anđelko. CMILjA: Pa lepše vam je ime, nego nadimak! ANĐELKO: Šta ćete, nikad dva dobra zajdno! IKONIJA: Je l te to boli? ANĐELKO: Ovo na nozi?

Ja iza rešetke, a Ada Ciganlija, svêdno, ipak zelena! Važno je da se ne misli na zatvor, ni na sebe, nego kako Užicu pada kiša, kako neko peče pitu od trešanja! Važno je da znaš da nije sve u tome što ti sediš u zatvoru!

Stanković, Borisav - JOVČA

Samo nije lepo. Ako meni nisu svi jedno, nisam im mati, tebi su svi jedno. Svi su tvoja deca. I ne zbog tebe, nego zbog nje, Vaske, neću posle, kad opet odeš i kad te opet po nekoliko godina nema, da oni zbog toga, zbog tebe, što ti

I kao što mi ti naredi, nisam hteo da mu kažem da su to tvoje pare, da se ne bi olenjio, nego sam kazao da sam od drugoga, komšije, uzeo pod interes i da, ako ne vratimo na vreme, da će nam sve prodati.

Eto moja, rođena, već velika deca, sinovi i ćerke, više se druže, više vole njega nego ma koga. Ne smem svoje dete da izgrdim, izbijem, jer znam da će ono odmah kod nje da beži, i jedva tamo kod nje da

A sada čujem: i propio se, pa ne samo to nego, što je najgore, poče i sa kafanskim ženama... ANĐA Ne čak i to... MITA I to, i to, ja!

MITA To je, ja! Kad nije, a zašto je zimus bolovao, ležao?... ANĐA Nije, nije od toga. Nego nazebe, prozebao i zato je bolovao, a ne to, ne... oh! JOVČA (Miti): Hajd ti!

VLADIKA De, de. Kakav tebi blagoslov! Tebi ne treba. Bog ti je i inače dao sve što želiš. Nego, ja, jutros, u crkvi, za vreme službe, čuh, pa evo. (Sedaju na minderluk.) A zaželeo sam te se, odavna te nisam video.

Ja ovamo kod snaška imam bar sve. Istina, ne uvek da me hoće kao čoveka, što sam im mio i drag; nego, kad se napiju, razvesele, a muževi, gazde, još pijaniji, ili zaspe ili odlutaju da tamo, po varoši, po mehanama, i sa

, bocom vina i čašom, namešta je do Vaske, da joj je što bliže ustima, da se ne mora ni podizati nego da se ležeći može služiti; zatim se izmakne, čekajući zapovesti). VASKA (okrene se lenjo, okuša jelo): Odi, jedi i Ti.

VASKA (otkriva u tom govoru Mladenovom osećanja ne obične vernosti i pokornosti jednog sluge nego osećanja probuđene muškosti, ko zna od kad si lom zatajavane, u nju zaljubljenog čoveka koga, kao takvog, nije dosad

Sigurno na čivluk. Misli da je onde. TOMA Dobro se ti seti da je ne šaljemo tamo, nego sakrijemo čak kod tetka-Pase. Tu je neće tražiti. ARSA A šta ćemo sad?

Hoćeš ti! Ne daš, ne daš!«... To i ništa više. Tek obode konja u noć; ali ne dolazi odmah ovamo nego obilazi daleko, čak dole, do granice, ako ga ko od nas, čivčija, čuje ili opazi, da pomisli kako on dolazi ozdo, iz

Sad će valjda i on ozdo. (Stojni): Šta se tu trzaš?... STOJNA De, tako, zamislih se. Nego... (priđe i šapće mu, dižući prst na pretnju da o tome ćuti, i sve ispuni što treba.) STOJMEN Ko? Mlade gazde?!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

S kim človek najviše živi i s kim ima najveće posla ovde na zemlji nego s podobnima sebi ljudma? A kako ćemo jedan s drugim prebivati, ako jedan drugoga ne poznamo?

Lašnje je živiti s jednim narodom kojega jezik ne znamo, (premda i to nije malena muka), nego provoditi sve svoje življenje s ljudma koji[h] svojstva, narave i ćudi ne poznajemo.

mi sposob proći i dostignuti do najpotajeniji[h] zapletaka srca mojega; prosvetile su me i dale su mi više poznanst|va nego što bi[h] mogao pridobiti iskustvom hiljadugodišnjega življenja na zemlji.

Toliko mogu jošte pridati, da ako ko bude samo zabavu iskati u ove knjižice čitanju, neće bez nje biti. Šta je zabavnije nego znati kako živu ljudi po različni[h] mesti sveta, i kakvi su nji[h]ovi običa[j]i?

sud najpre napuni, tim se i napoji; od sviju, s kojima se ophodi, mladost prima, ma navlastito od roditelja koje pre nego boga poznaje.

Užasavao bi[h] se čujući da ima veći[h] i širi[h] reka nego Tamiš i visočiji[h] planina nego unke oko Semartona. No, za ne izostaviti nijedno opstojateljstvo koje može imati kakav

Užasavao bi[h] se čujući da ima veći[h] i širi[h] reka nego Tamiš i visočiji[h] planina nego unke oko Semartona. No, za ne izostaviti nijedno opstojateljstvo koje može imati kakav god sojuz s vospitanijem, neka

Po mojej tadašnjej pameti, Banat bi mnogo srećniji bio da je pun pustinjika nego sela, varoši i gradova. Moj blagodetelj počeo je doznavati moja čudnovita želanija i namerenija; radio bi svakojako od

da ga vezana pošlje u Tamišvar, nazivljući ga turskom lažom i skitnicom, kom nije dosta novce po tuđem vilajetu kupiti, nego hoće jošte i nerazumnu decu u Tursku da prevodi.

da ne kaže kako u pustinjam egipetskim i arapskim, gdi su se najpre sveci svetili, sad se Ni ime Hristovo ne spominje, nego turski pustinjici i derviši u njima živu.

U mom milostivom blagodetelju ja nisam tada ništa drugo mogao viditi nego jednog prostaka koji nije čitao nikakva kazanija, ni prologa i koji iz preizlišne mirske i plotske ljubavi protivi se

Moja tvrdoglavica zla je bila i opaka, sam ispovedam, premda nije proishodila iz zle volje i srca, nego iz nerazumija, nerasudija i sujeverja; niti sam ja mogao inače mis|liti, predstavljajući sebi da ja čistosrdečno želim

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Ne samo po župama sv. Frane, nego čak i u Zvrljevu, niko nikog ne zove pravijem prezimenom ni pravijem imenom, nego svako čeljade ima nadimak.

Ne samo po župama sv. Frane, nego čak i u Zvrljevu, niko nikog ne zove pravijem prezimenom ni pravijem imenom, nego svako čeljade ima nadimak. Isti fratri, iako su, poslije boga, najviše štovani ne mogu izmaći tome narodnjem krštenju.

Prvo i prvo, ne samo u Zvrljevu, nego i po okolini, kad se što priča iz starine, obično se dodaje: „To je bilo u vrime fraMartina Brzokusa, ili fra-Bortula

O tome su svakog večera govorili, a uvijek jedno te jedno. Ne samo što svake bogovetne noći ponavljahu iste misli, nego ponavljahu isti istovjetni niz riječi, tako da im djeca naučiše napamet te razgovore, baš kao kakve molitve.

Aja, brate! A i da nije svega toga, nego da ga pušte da lastvuje, pa da samo knjigu uči, zar bi ovo tele božje ikad knjigu naučilo?

ne bi imalo biljega od Bakonjine ruke, ali i njegovo tijelo, bješe puno možulja, ama se nikad ne uteče ocu da ga on brani, nego se svetio sam, koliko je mogao, i trpio junački.

— Bog će sve na dobro upraviti! — rekao bi najposlije knez, nakon dugog razmišljanja. — A da ko nego bog! — prihvatila bi zijehajući Osinjača, pa bi svi legli.

— Je li ovo staro vino, ili je novo, a, Jerolime? — Jest, staro... nije, nego novo... nije baš ni staro ni novo! — odgovori knez Kušmelj, toliko se bješe zbunio od ljutine zbog zamjeraka

Ljudi božji, ala ste divlji! Na to se uzmigoljiše, ali mudri Čagljina odmah povrne: — A da što smo nego divlji! Mi smo, bolan, kâ zvirad! Pa ugasi lulu, što i drugi smjesta učiniše. — Pa onda još ništo — nastavi Stipan.

— Ja ću te slušati i biću dobar! — odgovori Bakonja gledajući strica otvoreno u oči. — Ne govori tako, divlje dite, nego reci: Slušaću vas, čestiti oče, i biću vašoj dobroti pripokoran! — popravi Stipan.

— Nemoj tako, nemoj kâ ono malo pri, nego kaži ukratko i bistro šta imaš! — reče fra-Brne. Šunda odgurnu brata, pa stavši na njegovo mjesto: — Unkrantko jen

Ti odabra sina Kušmeljeva da uči knjigu, pa da s vrimenom bude redovnik! Ti s nama večeras ne progovori tri riči, nego nas zadrža da vidimo tvoj izbor. Lipo! Ali ćeš čuti istinu, pa čini kako znaš.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Neko se vratio nasmešen, neko lud. Zajedno smo, a bili smo razdvojeni svi. Da l smo bliži ili dalji nego pre? U oku nam još po malo zakasnelo zri Zatajeni pramen leta — to je sve. Suncu kraj je.

NOĆ JE DUGA Noć je duga: o ja sam pod ljuskom. Tesni mi zidovi uži nego pluća. U glavi mi gori ludi tovar pruća Što se bolno grči za kišom i pljuskom. Postajem pustinja bez hlada i hrane.

I ptica neka ina: Zašto, zašto zakriči (Ne tek u pustoj priči, Nego tu, sa visina)? I zašto u dan vedar Dok ćute naša borja Trepne tek jedan kedar?

Ćosić, Dobrica - KORENI

Onaj nebeski ne dâ da se deca mešaju s dukatima. Kvare im se oči. — Uši će ti pojesti. — Bole nego da se dukati ubuđaju.

Ona je ovde gazdarica, a on neka plaća gde zanoći. Valjda nije to. Gde bi sada, pred kraj veka, kad mu je više prošlo nego ostalo, činio sramotu kući i kaljao sebi obraz?

— Ništa im neće biti za... Malo da se smrači. — Kad ću ja da se vratim? I meni je Badnje veče. — Platiću ti više nego što zaslužuješ. — Sad sam siguran da si sin Aćima Katića.

Sin sam mu. I ja bih takav bio prema svom sinu. Ne volim ga manje nego pre nekoliko godina. Nisam se izmenio. — Vreme je badnjak da se unese — reče Simka. — Vreme je, idem.

Pamet im pokaži, a dukate ne žali. Troši kao da si knez, nek vide da mi, Srbi, svaki red znamo. Piši za pare pre nego što ih potrošiš, ali gunj i opanke ne skidaj. Ne srami se zbog toga, jer oni To nemaju. Nek vide šta je seljački sin!

Napipao je kesu, prstima gnječio dukate, a oni su bežali i pevušavo cičali. I sada ga voliš više nego mene, i sada, i sada, uz rukav gunja pela se pšenica, kroz košulju su ga bockale hladne i sitne bobice, pod prstima

Nikad se nisi poigrao sa mnom. Ni poželeo srećan put.“ „Šta ti to govoriš?“ „Gonio si me da radim više nego sluge. I Tola Dačić lepšu je mladost imao od mene. Ni po odelu se nisam razlikovao od slugu. Dedi Luki lakše je bilo.

I kako su sve te njene žele i misli čudne i drukčije nego one od pre nekoliko dana? Gledala je u svoje snažne, pune noge, rumenkaste od vrele vode.

niz blage kosine bedara i butina, počela je iskreno da veruje daje i ovo njeno novo osećanje prema Đorđu, drukčije nego ranije, znak od Boga, koji se sažalio na njene muke i već sada ukazuje na sreću koja će doći posle noći provedene u

je u ruku desnu dojku pa se, gledajući u krupan, taman vršak sa smeđim kolutom na kupastoj belini, nasmešila, drukčije nego obično: nije želela Đorđeve i one muške prste na njemu.

Skinuli su se u mraku, stidljivije nego prve njihove večeri. Pamti: bacila se na krevet s Tihom pesmom malog zvona u ušima i uzela Đorđa u naručje, lako, kao

stiska pesnice, saginje se i vidi široko otvorene oči, krupnije no što je mislila da jesu, gledaju je one drukčije nego ikad, gledaju je ne kao Đorđeve sitne i zle; opusti pesnice, spusti ruku na šubaru kao da ga miluje, zažele da sedne

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Vladarki 3emlje Srebrnih Breza ne preostade ništa drugo nego da Zlatoprstu pošalje suparnici. Uzalud je devojka tražila da još jednom vidi staricu.

za bisere, mladić je shvatio da su to njene suze, i odlučio da pobegne, da joj se vrati, ali to je bilo lakše pomisliti nego učiniti. Stražari su budno motrili na svaki njegov korak.

Ovo je još gore nego ići u školu! Sam vučeš kuću, sam nabavljaš hranu, a još si i tako malen da te može svako zgaziti! Pa i te trave!

Nađi neku drugu budalu! Bela žaba se trže i van sebe od tuge obrati se Suncu koje se baš rađalo: — Pre nego što postaneš zlatna ruža, gospodaru neba, zadrži se malo kod nas i budi lokvin cvet!

— Ah, kako je to mudro! — podskoči od sreće car Peletin. — Baš mudro! — uzviknu Peletinka — Više nego mudro! — uzviknule bi i Knedlice da im slatkiši nisu bili u ustima.

Stena ispod njega bila je posuta mirisnim iglicama na kojima se spavalo udobnije nego na carskoj postelji. Mali svirači su tu najradije noćili, svirajući sve dok se zvezde ne bi spustile k zemlji da ih čuju.

Pade obećanje da Že onaj ko prokaže ili pronađe male svirače dobiti trista zlatnika. Nego šta! Ali ni pomisao na zlato ne otvori ribarima usta.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

stoleća odmiču, naizgled svako različito, a neka se prašina valja prema Dunavu, koji se vidi i drukčije, i bolje i više nego sad, nerazumljiv, trom i star.

I Miloš je to znao, ali kao da nije mario; kao da više nije mogao, ne drugima, to i nije činio, nego ni sebi da prizna promašaj. Možda je i on već bio umoran?

I zaista, Ustav od 1838. Miloša ne samo što je sputao nego ga je I odvojio od vlasti. Vlast i Miloš su uvek išli zajedno, ali ograničena vlast i Miloš nisu.

i sad sklon istini, da je njegovo, Jevremovo, povlačenje sa vlasti, tri godine kasnije, 1842, više ličilo na bekstvo nego Miloševo, više nosilo oznake teškog poraza a svakako imalo manje dostojanstva.

kada se Vučić vratio u Beograd sa svog pobedonosnog puta po Srbiji. Negova je igra bila ne samo smela nego i smelo odigrana.

U tom umirivanju, međutim, nije hvatao one koji su bili protiv Kneza nego one koji su bili za njega: Vučić je odane optužio za pobunu i izazvao pravu pometnju.

Puni poverenja u Vučića, na Kneza su sada motrili ne samo srpski žandarmi i ruski špijuni nego i njegov brat Jevrem i njegova žena Ljubica. Bio je to baš rđav trenutak u životu velikog, prepredenog kneza.

Prismotru je, u stvari, naredio ne Toma Vučić Perišić nego Gospodar Jevrem Obrenović. Međutim, kad su stigli prvi izveštaji o Vučićevom delovanju po Srbiji, Gospodar se Jevrem

Vučiću, Avram Petronijević i ruski konzul su se zgledali: sav uspravan, krut kao daska, Gospodar Jevrem je hramao više nego ikada.

taj Fićir-Bajir, Breg za razmišljanje, bio je kamenita ledina, obrasla zlim pamćenjem, na kojoj se ni košava ne zadržava nego se kovitla sa Dunava.

Šta ako sve ovo nije samo Vučićeva paklena zamisao nego je, delom i Miloševa? Te sumnje su mu oduzimale snagu. Prašina kroz koju je prolazio, dizali su je i drugi uhapšenici,

ih za sebe i saznavao da svaki od ovih govora ima svoju melodiju koja, kad se dokuči, otkriva ne samo tajne tog govora nego bar jednu od tajni sporazumevanja.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Đ. Jakšić XIII KAD SE SETIM Kad se setim, mila dušo, Rumenila lica tvoga, Tad ne pijem druga vina, Nego samo crvenoga. Al' kada mi na um dođu, Dođu tvoje crne oči, Onda krčmar ništ' ne radi, Samo crno vino toči.

M. Rakić LXV VRAĆANjE Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada, Ali ne k'o žena što čezne i voli, Nego kao sestra bratu koji strada, Tražeć' mekom rukom mesto gde ga boli.

Pusti pesma drugih neka bude žena Što po nečistijem ulicama peva. Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom, Nego žute ruže u te kose duge: Budi odveć lepa da se sviđaš svakom, Odveć gorda da bi živela za druge.

Vera u uspeh, uspeh je pola. Slobode prsten ko na ruci nosi, Taj već je jači nego sila hola, I cerov list mu već cveta u kosi, Verujte prvo, i stisnite pesti, Pa onda tresti, tresti!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

njegova naprega niko sebi predstavit ne može; ali svoje cjelji postić neće, jer vjekovah mati bezbrojnijeh ima lakša nego sjenka krila.

Ja bih voli da sam vječno osta u sna mirnoj vladi i naručju, sa svom svojom svijetlom družinom, nego đe sam na svijet iziša da umnožim gordost ponositu nesnosnoga moga protivnika.

uzavreše dreke i krivanje od vragovah i od čudovištah; činjaše se da ih svod tartara neće moći uzdržat nikako, nego da će tresnut u komate. Dok zaurla Cerber iz dubine da je stado u svoju torinu i da straži vrata od tartara.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Do ovog svog trougla došli su Egipćani, ne kao ja, rasuđivanjem, nego merenjem i oprobavanjem. A meni je pošlo za rukom da odgonetnem tajnu geometriskog oblika njihovih piramida“. On ućuta.

Zato istinska kružna linija nije ono što si ti svojim rukama načinio ili tvojim čulima opazio, nego ono što si tvojim razumom shvatio i meni maločas tvojom definicijom saopštio. Krug, to je jedna ideja“.

Platon je pogrešio što je prezreo izvor iskustva i nije hteo da se na njemu napoji, nego se povukao u svet čistih ideja.

i, govoreći u isprekidanim rečenicama, promeni ton svoga govora toliko, da je ovaj više ličio na pripremu za povlačenje nego za napad.

ju je izračunao Arhimedes, primešao zlatu srebra, ali ne u nameri kakve utaje, jer bi u tom slučaju primešao više, nego iz jednog drugog razloga. Njegova iskustva su mu pokazala da ta mala primesa srebra čini zlato čvršćim i žilavijim.

ovde onde video se po koji uspravni stub, ostaci ogromnog akvedukta i po koji triumfalni luk koji je više jadikovao nego što se ponosio. Tek odavde se jasno moglo videti koliko je od Koloseuma porušeno i razgrabljeno. „Sve je prolazno!

Kao načelnik varoši Magdenburga imao sam više muke da nabavim pare nego da ih pretvorim u građevine. Ali sve to ne beše ono što me baci nauci u naručje“. „Već šta?“ „Sad ću vam kazati.

„Aha“, rekoh, „Sad mi je jasno zašto i otkud vetar duva“. „Odande gde je ta ekspanzivna snaga veća nego ovde kod nas. Tim putem sam i sam uvideo zašto ne mogu svoj recipijenat nikad potpuno isprazniti“. „Kako to?

No naš Isak se brine više za svoje duhovno nego za svoje telesno vaspitanje, pa ne učestvuje u sportskim vežbama svojih kolega.

No zato neće biti, kao njegov ujka, seoski popa, već će se popeti više nego ja“. „A šta fali tebi, dragi brate?“, zapita ga sestra. „Meni? - Hvala bogu, ništa. - Živim srećno i zadovoljno“.

No ovog puta izgledaše mu kao izmenjen i daleko lepši nego ikad do tada. I vazduh mu se učini nekako nežniji i umiljatiji, olistala šuma i ozelenele livade mirisahu snažnije, a

stvarima, ali njihovi pogledi i zvuk njihovih mlađanih glasova vodili bi zaseban razgovor koji je izražavao drugo nešto nego izgovorene reči. Taj nečujni govor imao je svoju naročitu gramatiku.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Rukopis na pismu koje mi ova ruka pruži, iako nešto izmenjen, poznao sam odmah. I ne samo rukopis nego sam pogađao unapred i samu sadržinu pisma.

Bar meni se tako čini. Samo ne znam da li je Rostan zamislio Sirana pre nego što je Anatol Frans zamislio opata Koanjara. Šta ti misliš? Student bez prstiju skromno sleže ramenima i nasmeši se.

Neka nas je u početku šaka ljudi. Dosta. Bolje išta nego ništa. Jer danas i nema prave opozicije. A zašto nema opozicije? Zato, što ljudi misle pogrešno kao ti i nemaju ideala.

Ali mi se sad sve učini drukče nego nekad. Onog dana kad smo stigli ovde, pobratim i ja, sećam se, imali smo malo jedno razočarenje.

Pišu: da su oni hteli umreti, da onima ništa slađe nije bilo nego umreti. Je li da je to laž? Je l' da se svakome živi?

“ Ili da se moram smešiti dok moj komandant priča: kako uvek, pre nego ode svojoj ženi u Solun, svraća u trgovinu da joj kupi dugačke svilene čarape, jer je to za njega najveća draž kad

— Čitaj ovo. Pa se blago i nežno nasmeši, te ja primetih jasno koliko mu sad beše lakše nego maločas. Uzeh kartu i poznadoh rukopis njegove žene.

Još je samo to bilo ostalo. I tako, dan ranije nego što mi je isteklo odsustvo, krenuo sam se za pukom. Osetio sam, na nesreću, da mi je četa milija, vernija, toplija

A ja sam se bar nešto držao. Baš pre neki dan reče mi jedna: Ništa ne bi bilo interesantije nego opisati sve promene koje su se u vama izvršile od dolaska ovamo.

Znam: to hoćeš da mi prebaciš. — Ne, nisam... — promucah. Ali mi on ne dozvoli da dovršim nego produži: — Imaš pravo, pobratime. Možeš me mrziti i gaditi se, ali ti bar znaš ko sam bio.

Sedeo je vrlo kruto i izgledao veliki kicoš. Činio mi se, istina, mnogo stariji nego što mi je rekao da ima godina. A brkovi su mu bili masni, umazani i ušiljeni kao iglice.

su poređane cigarete što vire i s jednom u zubima, krivulja tako za pukom, purnja kljakavim nogama i podiže prašinu više nego i sama pukovska saka sa ćoravim u oba oka Cezarom, isluženim artiljerijskim rudnim.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Odmah iza kuće počinjala se penjati krševita strmina, tako da su na stražnjoj strani prozori bili bliži zemlji nego oni na pročelju.

Zar to ne bi značilo odvažnost? A oni što imaju odvažnosti — to su baš oni koji treba da žive! I tako, nema druge nego stvar prepustiti za to određenim faktorima: zato su tu, pored već spomenute neplodnosti, nasljednih bolesti i drugog,

značilo pretpostavljati uobraženo realnome, fantom živome stvoru; značilo bi, na koncu konca, voljeti više nekog drugog nego sama sebe.

Zar, pri pomisli da bismo bili drugi nego što smo — daleko uspjeliji, daleko čarobniji, pa i daleko sretniji — duboko u nama, ipak, nešto ne zasebe?

Kratko rečeno, bio je to jedan od onih ljudi o kojima se kod nas ne kaže „pokojni“ , nego „jadni”: „jadni Frano“ , „jadni naš Frano”. Takvi ljudi nije red da imaju djece.

Znam da se pričalo da su oca, nasred oceana, mornari ubili i bacili u more zato što je prema njima bio „gori nego pas”.

Ali nije izvukao perfidnu oštricu iz njenog pretvorno bezazlenog trskovog skrovišta, nego je podigao trskovaču uvis i navukao bolje zavjesu, da me rano sunce ne probudi.

Dobra, strpljiva, prema svakome naklono predubijeđena još prije nego bi ga upoznala, sa svakim se lako slagala i iznalazila neposredan dodir.

I baka ju je jako voljela, činilo mi se čak više, ili bar toplije, nego svoje vlastite dvije kćeri. Često sam, u proljeće, u malom no gustom, sjenovitom vrtu iznad kuće dugo ležao u njenom

Ko je još u njima učestvovao ma i trunkom svoga bića drukčije nego isključivo i potpuno kao go čovjek, kao zgoljna gruda mesa koja pati?

Ali ipak, učinilo mi se, nešto manje vedrim nego na početku. Možda je na nj bacilo sjenu moje ganuće. Taknula me njegova ljubaznost i obazrivost, koju redovno ne možemo

I kadra, čak, uz neki minimum spretnosti, da čovjeku donese kudikamo više slave nego što bi mu ikad mogla donijeti promašena karijera.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Vujo beše spreman da pođe u grad, pa, kad vide gosta, zastade. — Kud si tako poranio, sokole? — oslovi ga Vujo pre nego što mu se Đurica približi. — Dobro jutro, čiča! — pozdravi ga Đurica i pruži ruku. — Dobra ti sreća! Otkud tako rano?

Šta rade tamo, traže li me? — Ne brini za to, nego daj da spremamo to oružje. — Sve sam pregledao, počistio, naredio svaku kao sat.

— Šta, zar si počeo? — viknu ćato. — Veliš to istinu? — zapita i kmet. — The, pomalo... Jutros malko počesmo. Nego, hoćete li vi mene čuvati, to mi kažite?

— ’Vala ti za to — odgovori Đurica. — Ako mi zatreba što za jelo i tako, to mogu... Nego, ti meni svakad da javiš za poteru, čim saznaš. Sve da mi javiš, što god saznaš, a od mene ti neće biti džabe.

— reče mu ona slobodno, smejući se kao za sebe. — Što ću, kad nemam druga posla? — Nego da vrebaš devojke po virovima! — E, đavoli!

— Što vi, more, ne idete danju zajedno, kao pravi hajduci, nego se zavlačite svaki u svoje selo ? — Pa... sigurniji smo ovako. Mene čuvaju moji seljani, njega njegovi — odgovori Đurica.

— Šta ti govoriš!... — planu Đurica. — Nemoj da se ljutiš, nego dobro razmisli, pa mi odgovori. Prva je muka: gde ćeš je?...

— Hoću da idem svuda s tobom. Ali... ovako ne možemo više da živimo, nego da se venčamo. — Šta? Kako ? — zapita začuđen Đurica. — Hoću, velim, da mogu slobodno pogledati svakom u oči.

Kamo sreće da imam načina da ti dođem na kajanje, ali ja sam već odvojen od ljudi, a to je kâ da sam i mrtav. Nego me druga nezgoda dovede do tebe. Sveštenikovo se lice zamrači.

Zar ti ne znaš da se ni obični ljudi lako ne venčaju, a s tobom već... budi Bog s nama! — Nije to, popo; nego ako može onako, znaš, da niko ne zna... Pa ako se dočuje, ti kaži da sam te namorao.

Posle nam ne pomože ništa. Ali starac, vidi se, nije pomišljao na begstvo, jer čim uđe u dvorište, pre nego što sjaha s konja, posla đaka da mu donese ključ od crkve, a on pusti dizgine konju, pa se obrte Pantovcu: — Hodi der,

— Ćuti, pope! — viknu Pantovac — za to ti nisam došao. Nego ako si svršio posao, da ti platimo, pa da idemo. Starac se prenu.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kad je došao do dvora, nije smeo odmah da uđe unutra, nego ode u jednu vrlo lepu baštu, koja je bila pored dvora. U toj bašti bilo je mnogo lepog i raznovrsnog cveća a pored

Petar je tu sedeo sve do mraka, pa kad se već smrklo, on nije imao kuda, nego ostane tu i da prenoći. Kad je ujutru svanulo, uđe u baštu jedna vrlo lepa devojka i počne da bere cveće.

Petar ne posluša devojku, nego joj reče: — Neću ja brazdu prekoračiti, — pa pruži ruku da uzabere cvet, no u koji mah da uhvati za cvet, a cvet se

Devojka ga počne moliti da ne ide, ali Petar ne htede slušati, nego uzme one svoje tri stvari i odmah ode. Idući tako, dođe do ono troje dece što su se bili okamenili, zatim dođe i do

Onda Petar pohita da vidi šta je od njegovog sela. On je znao gde mu je selo, no tu sada sela ne beše, nego se samo poznavalo mesto gde je nekada bilo.

Petar im na to odgovori: — Teško vama i vašem životu! Da ja nisam ovamo došao, vaše bi kosti još i sad rasute bile. Nego čujte: zadržite smrt dok ja odavde ne odmaknem.

Najposle će smrt reći: — Devojko, niti ga ti možeš oteti od mene niti ga ja od tebe, nego hajde da ga izmerimo — moj neka bude vrh od njegove čizme, a tvoje neka bude sve ostalo, pa na čiju stranu pretegne,

jedan soldat, pa je toliko zgriješio da kad je umro i došao pred boga, niti ga je bog htio u raj ni u pakao metnuti, nego ga postavi da čuva stražu među rajem i paklom, kuda najviše vragovi prolaze, da se s njima konaba i tuče, i da ga

On ju pita kuda će, a ona mu reče: — Idem pitati boga šta bih sad radila. A soldat joj reče: — Ti ne moreš tamo, nego ostani ovdje, a ja idem pitati, jer je bog mene za to ovdje i postavio da ti ne traljaš svaki čas pred njega.

Ali joj soldat opet ne dade, nego otide sam, pa kaže: — Evo je došla opet smrt, pa pita šta će sad raditi. Bog reče: — Neka sad mori stare ljude.

Soldat htjede da je ustavi, ali se ona ne dade ustaviti. nego uteče unutra, a on ostane vani. Kad smrt uđe unutra i bog je vidi kakva je, prepane se, pa ju upita: — Jesi li sve

A ona reče: — Kad sam došla najprvi put, pošla sam da te pitam šta ću raditi, a soldat mi nije dao yići, nego mi reče da si ti njega ovdje postavio da samo on k tebi ulazi, a ja ne, pa te je on otišao pitati, a ja sam ostala

Petković, Vladislav Dis - PESME

Nemam snage da se borim sa vremenom, Da odbranim, da sačuvam, ne dam svoje, Nego gledam čega imam, šta je bilo: I sve više, ništa više nije moje.

Sve mi se čini da pre nego veo Na misli, snove i ideje siđe, U svesti ona javiće se tada. Bojim se da će lica izraz ceo Odati lik joj svetu, kad

Da l' večan pokoj, da l' željena usta? Silni su boli što ih ljubav daje, Silniji nego onaj što ih nosi, Silni i moćni dok čoveka traje: Ona nas rađa, al' ona i kosi. Najednom zasta.

Al' car pogreši. Jer isti put Ne vodi slavi, nego užasu. Nebo i zemlja nemaju kut Za Sina novog sad da ga spasu. Jer kao slava i užas traži talase.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Čudno je da ne mogu da zamislim lik u tom sivilu sve dok ne stignem u drugu fazu. Svaki put pre nego što zaspim slike ljudi i predmeta prolaze mi ispred očiju. Kada ih ugledam znam da ću uskoro utonuti u san.

“Zašto?“ “Pa”, odvratio je, ”video sam da to mačka čini, ali čovek nikada.” Mesec dana pre nego što sam želeo da naručim nove naočari, otišao sam očnom lekaru koji me je kao i obično pregledao.

Zbog toga se nisam ni usudio da se okrenem na drugu stranu, da se odmorim i nije mi preostalo ništa drugo nego da se polako pustim niz branu.

se dogodilo da je deda iznenada prekinuo moj rad na ne baš mnogo nežan način, tako da je prošlo trideset godina pre nego što sam se ponovo mašio drugog satnog mehanizma.

Štaviše, te ćuške nisu bile forme radi, već i te kako prave. Sve to, pa i više od toga, dogodilo mi se pre nego sam napunio šest godina i završio prvi razred osnovne škole u selu Smiljanu, u kome sam se i rodio.

U našoj novoj kući nisam bio ništa drugo nego zatočenik koji je kroz prozorske zastore posmatrao nepoznate ljude. Bio sam toliko povučen da bih radije licem u lice

Posle toga jedino je trebalo da bacim komadić kartona da bih privukao njenu pažnju, skočim na noge i ščepam je pre nego što ona uspe da se iščupa iz grmlja. Na taj način bih uhvatio onoliko vrana koliko sam želeo.

Prošlo je nekoliko dana pre nego što je viši inspektor uspeo da se oslobodi ostalih neodložnih obaveza i konačno dođe; sledila je rasprava od dva sata

Prema tome, ne samo što ovaj idealan metod prenosa otvara nove oblasti za komercijalnu eksploataciju, nego i stare isto tako proširuje. “Svetski sistem” se zasniva na Primeni sledećih važnih izuma i otkrića: 1.

Pažljivo sam proučio sva opisana rešenja i testirao većinu njih, pre nego što su javno objavljena ali rezultat je dosledno bio negativan.

da se ovaj divni izum u potpunosti razvio ovde i može da se nazove “američkim“ sa mnogo više prava pripadnosti naciji, nego što su to telefon, sijalica ili avion.

može sa pravom da se smatra ocem ove ideje, pošto joj je dao više publiciteta i podsticaja od bilo koga drugog, pre nego što je to učinio i sam predsednik.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

vrlo slikovito opisivao šta se zbivalo u Austriji i Rusiji u vreme Napoleonovih ratova, u kojima je i sam učestvovao, nego je očaravao svoje slušaoce pričama o austrijskim pohodima protiv Fridriha Velikog o kojima mu je pričao njegov otac po

Ove priče o Karađorđu su na poselima kod suseda primane sa više oduševljenja nego sve njegove druge zanosne priče. Pred kraj sedeljki Baba Batikin bi izdeklamovao neku od starih srpskih junačkih pesama

kroz raj i da li ja mislim da taj Amerikanac Franklin koji se igrao zmajevima kao besposleno derle, zna više o tome nego najmudriji ljudi u Idvoru.

Vežbajući, postali smo stručnjaci za ovu vrstu signalizacije. Zapazili smo da se zvuk mnogo brže prostire kroz zemlju nego kroz vazduh i da čvrsta zemlja bolje prenosi zvuk od rastresite, uzorane zemlje.

ne zna da su i funkcionisanje i njeno ime vukli poreklo od srpskog gajdaša koga sam slušao nekih dvadesetak godina pre nego što sam došao do svog izuma 1892. godine.

Osim toga, u Pragu se osećao još jedan uticaj, mnogo jači nego bilo koji austrijskoj imperiji toga doba. Razgledanje Praga me je mnogo više zanimalo nego njegove čuvene škole, u koje

Razgledanje Praga me je mnogo više zanimalo nego njegove čuvene škole, u koje je trebalo da se upišem, a što se meni nije žurilo.

Učitelji su mi više ličili na austrijske žandarme nego na nastavnike koji mogu da se dopadnu đacima. Njih je više zanimalo šta ja mislim o caru i kakve su moje

Oduševljen sam bio knjigom o Janu Husu i husitskim ratovima i postao još veći nacionalista nego pre toga. Imao sam osećanje da me Rigerov uticaj vuče na jednu stranu, a da me Palacki ohrabruje da idem u suprotnom

metode u Pragu i da sam radi toga rešio da otputujem u zemlju Franklina i Linkolna, gde je narod mudriji i zna više nego što je sam sv. Sava znao.

Često sam uzdisao za svojim toplim kožuhom i šubarom i, više nego ikada pre, cenio sam promućurnost moje majke koja mi je za daleki put pripremila kožuh i šubaru.

imaš, kada se iskrcaš u Novom svetu bićeš ”žutokljunac” (grinhorn) a ”žutokljunac” mora da odsluži svoj šegrtski rok pre nego što dođe do nekog uspeha.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—Što bi? — upita sestru. —Ovaj mi veli hoću li u njega na radnju. —Možemo, vala, oboje! —Ne treba niko nego ona... Drugi ne može da izdrži, pa se naduši smejati, kao pomaman. —Rugaju se, bona ne bila! — brat će sestri.

šezdeset novčića danomice; ako i potroše do polovicu, opet će se štogod prikupiti, što će za Božić dobro pristati. Nego, čovek snuje, a bog određuje! Iznenada obrnu vreme.

Jednoga mrkog dana, s večeri, začestalo sevanje i tutnjava. Sklopilo se sa svih strana — nije nego sad će se očepiti nebo i sve će potopiti. I zbilja, te noći pljuštalo je kao nikada. Cela varoš umočvarila se i ublatila.

Sutradan bilo je lepo. Sunce se pokazalo svetlije nego ikada. Na prekomorskim brdinama i goletima nazirahu se zaseoce, doci, šumarci i pojedina drveta.

Jedva dočekaše dan. Marko se nije digao, nego ostade ležeći na vlažnoj slami. Ujutru u dvorištu desio se župan. Cveta mu priđe: —Sina mi noćas zabolilo, — javi

Marko je jedva izgovarao i malo se poplašio. Nije bio vičan tim poslovima. Pre nego će izići Cveta upita: —Što ću mu predati za ručak? —Razumi se, juhe i dobra crna vina... —E, da ga je!

— mršteći se, pljunu. —Je vama, a njima je mana božja! Posle se Cveta uputi u gospodara i zatraži od njega više novaca nego obično da kupi za sina što joj lekar naredio. Mučno joj toliko potrošiti. Ali što će?

Cveta se, u poznatoj joj varoši, lakše snašla nego onamo preko mora. Suvim je lako, mada je do njene kuće, preko brda, još čitav dan hoda. .

Blene u nju i nešto kroz zube mrsi. Muški, kao da nije njihov posao, ćute i puše. Ne čuje se nego jecanje i kukanje majke i sina. Najposlije Jurka se razbere; dotuži joj Cvetina muka. Stade pa je diže i teši. —Pogibe!

—Kazuj.... — mucaše Cveta. Rana na nozi dala mu se na zlo... Nije bolovao nego nedjelju dana... Pazila sam ga kao svoga. Da mu bog prosti! —A ljekar? Šta uradi on?

i umore od truda, i osjećaju da im je lepše bilo i onda kada su u strahu od svoje kuće bježali u crnogorske krševe, nego ovde, u ovome skučenome i mračnome prostoru.

Bjaše se starim putem popela sve do zadnje visi, otkud se još more videlo. Najednom, prvo nego će da zaokrene u do, okrete se prama gradu; može biti da joj ga je bilo milo, ili se sjeti svoga poočima, ili svoje

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

jer uviđamo da kulturni krug u kome se krećemo i koji predstavlja našu drugu prirodu nije ni jedino moguć ni prirodan, nego jedan između više mogućih i zasnovan na konvencijama koliko i svi drugi.

ako jedino polazimo od uopštenih dobrih namera i gole dobre volje prema drugim, bližim i daljim susedima po kulturi, nego se prema njima treba okrenuti i zbog dubokih interesa sopstvene kulture.

Tu ne pomaže pozivanje na dobru volju, nego jedino dovođenje do svesti razlika koje nam pokazuju da jedna ista ili slična konvencija može da ima i ima dve

sistemima slovenačko vabiti i makedonsko vika(ti) nemaju isto mesto kao i istozvučni glagoli u srpskome jeziku, nego im pripada mesto koje u ovom poslednjem jeziku ima stilski neutralan glagol zvati.

Ja se, razume se, ne osećam pozvanim da govorim o umetnosti uopšte, nego jedino o književnosti. U stvari, sve što sam dosad rekao ima jednu jedinu svrhu: da me približi onom dosta uskom

Sada više, očito, nema ni takve vere, ni takvoga uzora, pa ni metričke sheme, nego se odgovor očekuje u aktiviranju našeg najdužeg, drevnog pamćenja ritmova i melodija u najelementarnijim govornim

u ediciji Sto knjiga srpske književnosti kaže: u Matićevoj poeziji, jezik nas dovodi do saznanja ne samo svojom izjavom, nego i – da upotrebim modernu reč – čitavom svojom strukturom“.

Ali, naravno, nije dovoljno samo posegnuti za njima, nego je potrebno pesnikovo umenje i um da se u tim istim jedinicama reaktivira dugo slagano kolektivno iskustvo i pamćenje,

Ovaj je epitet, takoreći, pesniku kulturnojezičko pamćenje došapnulo. On ga nije izumeo, on ga ne iznalazi, nego ga u pamćenju svome i našem pronalazi.

Mi smo ovde pre u prirodi nego u mitu i kulturi; u stvari, mi smo ovde u zaboravljenome, duboko zapretanome preklapanju jednoga i drugoga.

dužni su danas kao retko kada da nam sabiru delove pamćenja, i dužni su da nam otvore pogled na Kosovo ne drugačije nego kao na nerazlučni deo srpskoga kulturnog prostora.

Svi mi odveć dobro znamo da Kosovo nije ma kakav, nego početni prostor naše kulture, početni u starome, srednjovekovnom značenju: gde je nešto počelo, to mu je i počelo.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

SAVKA: Ne možeš ga izbeći, nego podmetni parče. ŽIVKA: Gotovo, a i onako će mu trajati od petka do subote. SAVKA: A cepa, a?

SAVKA: A cepa, a? Pa znaš kako je, neka je samo živ i zdrav, pa neka cepa. ŽIVKA: Ju, nije da cepa, tetka, nego dere kao vuk jagnjeću kožu. I kupuj, i prekrajaj mu, i nikad ništa na njemu celo ni dvadeset i četiri sata.

Teško je danas o plati živeti, ali ovaj moj ne ume. Ne gleda svoja posla i svoju kuću, nego se zaneo u politiku. SAVKA: Pa jest!

ŽIVKA: Šta? SAVKA: Pa to, da će ući u komisiju? ŽIVKA: Ti sumnjaš da ćemo ti vratiti? SAVKA: Nije to, nego znaš, ne volim u taj novac da diram, pa, velim, ako ne uđe u komisiju...

(Anki.) Donesi vodu da se ispere. (Anka odlazi.) Još kaže nije se tukô! RAKA (uporno): Nisam! ŽIVKA: Nego šta si? RAKA: Pravili smo demonstracije. ŽIVKA: Kakve demonstracije, bog s tobom? RAKA: Protiv vlade.

Pa dođi, tetkaSavka, nemoj da ne dođeš. Ja, boga mi, ne mogu; da mogu, došla bih ti. Nemoj ti na to da gledaš, nego dođi kad god možeš. I onako si sama, pa svrati koji put i da ručamo; svrati kao kod svoje kuće.

A latinski – dvojka, a nauka hrišćanska – dvojka, a matematika – dvojka! Ne gledaš to, nego demonstracije, a što ćeš da ponavljaš razred – to ništa. RAKA: I otac je ponavljao četvrti razred, pa...

RAKA: I otac je ponavljao četvrti razred, pa... ŽIVKA: Ama, ne gledaj ti na oca! RAKA: Nije, nego ću valjda na tebe da gledam. ŽIVKA: O, gospode bože, i kad ga rodih takog nesrećnika! Vuci mi se ispred očiju!

Volim, kaže žena, da odležim jedno zapaljenje pluća nego jednu ministarsku krizu. DARA: Slušam vas vazdan, a i ne skidam šešir. (Polazeći levo u sobu.

ČEDA: Što vi meni jednako te dugove natičete na nos? Nisam ih napravio od besa, nego kad čovek uzme ženu bez miraza pa počne kuću kućiti... ŽIVKA: Nismo te mi terali da je uzmeš.

Svi su glupi na oca! (Imitira je.) „Zašto ga zovu?” Pa ne zovu ga, valjda, da im nasađuje kvočke; nego, čula si, pala vlada i sad ima nova da se sastavi. DARA: Pa da vi ne mislite...? ŽIVKA: Šta mislim?

ŽIVKA: Pa ne, al' kažem. DARA: Meni ni ovako ništa ne fali. ŽIVKA: Tebi ne fali, nego njemu. DARA: Njemu? ŽIVKA: Pa dabome...

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Uobličavane jedna iza druge, one su valjda i zato postale sličnije nego što bi inače bile. Ujednačen je ugao posmatranja, analitički postupci, pa i redosled analize.

Postoji, međutim, i opasnost da ih je već i sama upotreba istih sredstava analize i iste metode učinila srodnijim nego što to stvarno jesu.

Naš moderan roman dvadesetog veka počinje, ne samo vremenski nego i suštinski, Stankovićevom Nečistom krvi. Seobe su još tešnje saobražene - a time su i saodređene - sa književnim

Stoga za dvadesete godine nije karakteristična samo široka upotreba slobodnog stiha nego, isto toliko, i težnja ka „poetskom” ili „lirskom” romanu.

Ne zato što bi taj naslov sam po sebi bio rđav. Naprotiv. Nego zato što smisao koji on nagoveštava nije dovoljno saobražen sa ukupnim smislom romana.

napisan je roman o Sofki, a najviše o udaji njenoj, kojom ona ne samo da mora preći iz jedne u drugu porodicu, nego u isti mah sa visokoga (hadžijskog) mesta koje joj je pripadalo u jednoj varoškoj kulturi silazi na periferiju.

Dakle drama Sofkina, u krajnjem izvodu, nije ni samo porodičnoga, ni samo individualnopsihološkoga reda nego se u njoj nalaze dublja a skrivenija pomeranja u kulturi.

I tu nije najzanimljivije što je usledila očekivana kazna, ma kako da je surova, nego je zanimljiv način i pravac u kome se kazna traži, i nalazi.

3 Izvesna opštija pravilnost ne samo što se ovde naslućuje, nego se približno može i formulisati: što je kultura starija, istančanija a zatvorenija, što je gušća mreža kolektivnih

i od bahatog muža Tomče razdražena pa ostavljena grešila sa hotimice odabranim gluvonemim slugama, pre je posledica nego što je uzrok , i pre služi za simboličko uokvirenje njene žalosne sudbine nego što je objašnjava.

gluvonemim slugama, pre je posledica nego što je uzrok , i pre služi za simboličko uokvirenje njene žalosne sudbine nego što je objašnjava.

ne samo što je kroz njena čula prelomljeno, neposredno ili posredno, gotovo sve što se u pripovedanju izbliza opaža, nego je i svest njena dignuta do ravni na kojoj se roman kao celina pripoveda, dovedena je u veliku blizinu nevidljivog

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

i krepost jednoga Vukašina Mrnjavčevića, iako je sad bedni rajetin u kraju gde reči kaurin gospodar daje težu pogrdu, nego što su ranije davali parijama. Starac uze kavu.

Starac uze kavu. Ali posudinu ne prihvati za dršku, nego je obavi svojim dugačkim snažnim prstima, ne mareći što je vrela. I srknu kao aždaja.

Setili se Turci i bilo im krivo, pa ga odagnali. On je stegao srce, nije dao sinu da pobegne po običaju u Srbiju, nego mu napunio ćemer novaca i poslao ga čak u Trapezunt. — Vikam, gospodine, zašto da bega u Srbiju?

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

1875. NEGDA Negda je drukče bilo, Drukčije nego sad: I svet je bio mlađi, I ja sam bio mlad. I cvet mi bio cvetan, I zelen beše lug, I ja u njemu sretan, I drug

Negda je tako bilo, Drukčije nego sad: I svet je bio mlađi, I ja sam bio mlad. 1888. NE ŽALIM Imao sam dobru misô (Tako mislim bar), A u meni

Kralj je gledô i ne nagledô se, Umetniku tapše, odobrava: „Evala ti, umetniče dragi, Ja anđela danas videh prava; Nego skidaj sad i drugi preves, I đavola deder nam obnaži, Da vidimo šta još ne videsmo, Pa nagradu kakvu hoćeš traži.

Al’ gle čuda! — Ni roga, ni repa: Naslikana opet moma lepa, Jošte lepša nego ona prva, — Srce ti se od umilja cepa.

Jer nije car umro nego čovek samo — Čoveku valja suzu da damo. I šta je presto, šta li kruna kobna (Pa još kad je gledam sa gledišta

I ja volim jedne bole Neg’ usklike razne, sitne. Bolje j’ da još neko vreme Jednim bolom uzdišemo, Nego da se, rascepkani, Svaki za se radujemo.

Šta učini, čoče, Žalosna ti mati? „Volim u grob pasti Nego robovati!“ »Neven« 1885. TAL (Od Hamerlinga) Šetô u veče Tal Znažudnim gledom smatrô je Po nebu zvezda kret.

Ne budimo deca, da se zavaramo. Jer vladar Saturno — to valja da znamo — On ne ždere ljude nego decu samo. »Starmali« 1888.

Uverenja kadšto znao sam prećutat’ („Otrov“ što ga sejah rado ću progutat’), Štedio sam niže većma nego kralja, — Ti sad možeš reći da mi to ne valja. Ne velim da ginem od velike snage.

Nek’ ti svaki osmeh tisuć’ misli krene; Kad govoriš srpski, nek’ te svak’ razume, Nek’ te svak’ razume — bolje nego mene. Sad ispijam čašu, da vino ne lápi, Da „zlotvora“ u njoj ne bude ni kapi.

Eno ga, eno, eno, Nije l’ blagosloveno! — Al’ ako vaše oči (Bistrije nego moje) Silom i zbiljom vide Da stvari drukče stoje, Nemojte jedan drugom Lupati glave hudo: Udrite mene što sam

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

(čuje se glas u društvu, gdi se karte dele, ili čaše cece, ili se uz muziku igra). Ne dadu nam ni danuti, nego knjigu za knjigom. Kakvo je opet ovo čudo: Pokondirena tikva!

meranata imao da sam objavlenije na kakav vseopšti bal izdao nego na Pokondirenu tikvu, ali što ću: kad me je stroga sudbina na knjigopisanje opredjelila.

crnog i belog; ali opet mi zato, gospože, zameriti ne možete što velim da je uvek bolje čitati kakvu poleznu knjigu nego na bal ići; jer se na balu mlogo protiv sostava tjela čini, tamo se preko mere igra i skače; ne spava se celu noć,

“ Moja lepa frajlice, žao mi je što ste mene radi ta vaša mala ustanca zaoštrili. Ja na modu nimalo ne vičem, nego na zloupotreblenije, na preterivanje ili, kako vi zovete Übertreіbung.

Na ovakav razgovor šta znam drugo raditi, nego smejati se, a smejati se bez vas, bilo bi od mene grubijanstvo; moram i vas, kao što vi zovete, unterhaltovati, i tako

EVICA: Ja ne mogu mider da trpim, kad se zaptijem u njemu. FEMA: Taka drnda i ne može, nego koje su dobro vospitane. (Zateže se.) Ja mogu, vidiš, a tebi je teško.

EVICA: O, majko, sad je dockan. FEMA: Ja znam, al’ ko bi smeo spomenuti dok ti je otac bio živ? On drugo nije znao nego da teče, da sedi kod kuće, kao baba, ne mareći ni šta je to puket, ni šta je koket.

Evice, šta je tvojoj materi? FEMA: Dragi moj, ovo nije Evica, ovo je frajla mamzel. Kod noblesa se ne govori ti, nego milostiva gospođa. VASILIJE: Zaboga, gdi sam ja? FEMA: Ti si kuću pomeo, dragi moj.

Jokan, Jokan, kumte pisli her, virfte gurbijana hinauz. VASILIJE: Ta nemojte se šaliti, majstorice, nego ja sam došao da pitam kakve ćemo aljine za Evicu. FEMA (podboči se): Molim te, kaži mi, s kim misliš ti da govoriš?

Vičem ja: Fineska, Fineska,... jedva sam je probudila; to vam je mops, da se ne može iskazati: volim nju nego najbolje pečenje. Pak kako ste mi, kako ste vi ručali? FEMA: Miko fo!

Sutra će te jedan prvi vilozof prositi. EVICA: Filozof! FEMA: Dakako. Nego sad idi, pa se nabeli i narumeni, da bi se pređe u tebe zaljubio, razumeš li? EVICA: A moj Vasilije?

FEMA: Ako svaki dan dvadeset redi ne čujem od tebe ovu reč, nisi moja kći. Neću ja nepotkovanu kravu da imam, nego devojku od mode. POZORIJE 5. ANČA, PREĐAŠNjE ANČA: Majstorice! FEMA: Kakva je ovo svinjaruša!

Miljković, Branko - PESME

I SUNCE 123 NOĆ JAČA OD SVETA 125 SVEST O ZABORAVU 126 FENIKS (II) 128 LAUDA 129 LAUDA 130 BALADA 131 MORE PRE NEGO USNIM 133 POREKLO NADE 135 OSEĆANjE SVETA 136 PROŠLOST VATRE 137 BUDUĆNOST VATRE 138 ZEMLjA I VATRA 139 OSEĆANjE

nebu zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom moja ljubav puna drugih je deo zore budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih budim je mada je to

se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica Neka se zemlja razvenča sa suncem Žica od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv Otišao Izašao na vrata kojih nema u svim vodama zeleni psi me traže Ovde niko ne dolazi odavde niko ne odlazi,

Kako se zove pre nego se rodimo Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to? Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo, Il me zaboravi

krv moj put do tebe preludijum To je zemlja avaj ponekad često ponekad isuviše, baština vetrova i onih što imaju manje nego ništa velika urna sa pepelom jedne i zajedničke smrti koja se ponavlja ali ne pregoreva sa vremenom nikad zemlja na koju

A ništa nije teže nego gledati čitavu večnost sa nekog zida. I najviše nam pri tom nedostaje praznina gde ne struji krv i gde bismo smestili

Ogovaraju vode odraženo I dan propaćen pre nego što sine; Početak sveta vide poraženo Ime svetlosti koja svetom mine.

kalemljenom plodu reči slutim, Ponor u ruci anđela što stade S vatrom na ulasku u zavičaj mutni, Da dan pronađe pre nego što sine, U oku i voću tamni obris raja, Nestvarnost punu volje i žestine Koja u nama kob i slučaj spaja.

Pa pevaju: daj nam budućnost ko sećanje, Svet više iza nas negoli u nama. Da bi čeznuli i pevali daj manje Nego što nam treba. Padaj kišo tamna! Ružu nutrine nude bezazleno Promuklom dodiru dana da ga svlada.

rastu van jave pa nam se onda jave Čine paralelnim prošlost i budućnost i staraju se da ne bude više mrtve stvarnosti nego žive nestvarnosti Idu do smrti i natrag i čine vreme potrebnim Pomešaju dan i noć i začnu slatke plodove Pripremaju

Mnogo smo patili. I, evo, sad peva Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva. Isto je pevati i umirati. MORE PRE NEGO USNIM Svet nestaje polako. Zagledani svi su u lažljivo vreme na zidu: o hajdemo!

da se postide roboti Tupoglavci dovršeni za nameru svesnu Protiv svega smo što hoće da kroti I mada više voli borbu nego pesmu Naše nas srce još ne osramoti PESMA ZA MOJ 27.

Krakov, Stanislav - KRILA

Jedan oficir je spavao pred ulazom maloga hotela, u kome su sobarice bile skuplje nego sobe. Patrole su krstarile gradom, i kupile pospale pijance. — Da se spava, reče major. — Laku noć.

Sa lišća su padale sitne kapljice tuge. Prve zvezde na nebu se zamaglile. — Uništavaju Švabe pisma. — Nije Švabe nego naši... — Proleteri sviju zemalja, ujedinite se... — Pst, pst... Koritom presušenog potoka čuo se topot konja.

Mija je već pio rakije. Pomilovao je devojku, ne po kosi, — bila je puna zemlje, — nego po bedrima. Naredio je kmetu da je skloni kod njega u kuću, i da je očisti od zemlje.

Tada major Milorad gologlav, raščupane kose, sav modar u licu reče ordonansu Branku: — Pre nego što bi pali u ropstvo, ubićeš mene i ađutanta. — Ne, ne, ja ću sam, — mucao je preplašeni Duško.

Nešto je zapiskalo, zajaukalo. Tek tada je opazio da njegov sused, mali ordonans Bakić, ne samo da nema šlema, nego ni glave. Bilo je nečega na vratu — vilica koja se klatila i malo kose.

Nije više mislio na streljanog Kazimira nego na strah od smrti. — Ubiću se, rekao je, i to je zapisao u svoj notes. U njemu je pisao još dugo i to su sve bile reči

Petrović, Rastko - AFRIKA

Otuda je dovoljno da se samo i posumnja da jedan od seoskih mladića u stvari nije umro, nego da je na daljoj obuci, pa da celo selo drhti od straha, a naročito njegova porodica.

Ležeći kao tad, nikada ja nisam video toliko i takvih zvezda. To beše sasvim drugo sazvežđe nego naše, i nijednoj zvezdi ja nisam znao imena.

Ima ih koje treba sklanjati od nečistih mesta, druge od vode, treće od pogleda raznih životinja. Pre nego što će poći da nešto donese, Senegalac mora da svrati kući, da bi jedne ostavio, koje tad ne sme imati na sebi, i da

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Rođenog brata!... Ume l’ groznije U tupom umu mahnit smisliti, Nego što Turčin, kavu srčući, Uzurno sprema roblju nesrećnom? (Počivka) Ovuda često Glavaš prolazi...

Ta Smederevo!... Deco, kaž’te mi! RADAK: Zalutala si; Ova te staza dalje ne vodi, Nego do ove mračne provale. STANA: Ah, u Srbiji Svaka te staza vodi provali! GLAVAŠ (u sebi): Ala je divna!

Ko je to drugi činit mogao, Nego ja, majka, njezina?... GLAVAŠ: Maćeha!... STANA: Grozan si! GLAVAŠ: Od groznice si mnogo groznija!

ISAK: Poturčio se, I Prodanova lepa snajica To isto s njime juče učini! Ona mi reče da ne dangubim, Nego što brže da ih izbavljam, A ključeve će sama spremiti... GLAVAŠ: Izneveriće, Kad je i Hristu svome nevera!

E, da mi se otkuda istekar roditi! A voleo bih ma u kojoj crkvi na vatru zvoniti, nego u ovoga zvekana služiti!... RADAK (pruža mu pljosku): Napij se, momče, Dobro će biti posle umora.

RADAK: I ti si, valjda, iz Šumadije? PORFIRIJE (obzire se plašljivo): A nu!... Nego učinih neku štetu begu iz Vučkovice, te jedva glavu iznesoh!... Samo ćut’, da ne opazi ovaj pogani Cincarin, što li je.

STANA: U sanu pseto znači zlotvora. PRVI TURČIN: ’Ma babo, Alija ne reče za pseto, nego za pašinu kerušu. STANA (u sebi): Obesni momci, pa se rugaju, A ja im šegu moram trpeti, Samo do kvake vrata

Divna je glava onog đaura Što je na kocu volô poginut Nego promenit veru Hristovu. Tamo da vodiš ovu staricu. A kad se baka dobro uveri Da su je stare oči varale, A ti se

HASAN: Slušaj, Ćerime! Deset je ljudi sila malena; A sam kad ide jedan Koleban, Tu Glavaš nema na šta sumnjati, Nego će lepo, i ne sluteći, Za njime poći uzastopice. PRVI TURČIN: Inšalah, efendum!

Golim rukama zmiju hvatajuć, Al’ pre će naći žaok škorpijin, Nego što s grudi sina divijeg Rumenu ružu zorno ukine. (Glasno.) Pa, Kolebane, šta Glavaš veli?

“ „Ja ići moram, moja nevesto! Neću da misli roblje pašino: Gle, čuven hajduk nikud ne smije, Nego se krije kao krtica!“ Ona ga opet stade moliti.

PRVI TURČIN: Strašno izgleda. DRUGI TURČIN: Otkako klanjam prema istoku, ja nijesam gledao strašnijih očiju, nego u njega danas. TREĆI TURČIN: Jemin Alah, a od malena patim oda zla pogleda... (Uklanja se ustranu.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

— Istina, bre, Simo, koliko si batina izvukao po vašarima za sečenje keca? — Dve manje nego ti, Trbo. — 'Ajde, bre! — »Trbo« malo poćuta, pa onda dodade: — Mope, neka smo mi živi i zdravi, pa makar mi ti i

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Voleo sam Srpstvo milo, Većma nego sama sebe, Al’ sad mi je stomilije, Jer u njima nađoh tebe. Sve, štogod sam dosad volô, Tim sam samo tebe snevô.

U suzama se kupa Pa sve joj trepti sjaj, — I povije se u meki, U topli uzdisaj. A ko će je popeti? A ko bi, nego ti, Ti božja prva ćeri, Ti sveta ljubavi!

A za pesmu ne brini se, Ta ne umire; Ta ja umem jošte pevat’, Bolje nego pre. Eto nama mala sveta, Eto nama stan, Sve milina, mesečina, — Ne treba nam dan.

Kad ja umrem, bol će pasti, Al’ će s’ bršljan širit’ jače, — A ostaće možda duže Nego ploče i krstače. XLVІІІ „Razumeš li šta je svet?“ Pitô me negda cpeće let. „Razumeš li ga sad?

Take slike ja bih svetu Brže nego pesmu dao, Nikom nikad ne bih rekô, Čime sam ih molovao. LXIV Ko je tužan, nek ne traži Tuge nove.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Pogledao sam ga letimično. Mislio sam, proći će. Kad oni stadoše kod izvora. A ovaj narednik, ni pet ni šest, nego odgurnu jednog našeg pa se naže nad izvor. A meni, znaš, smrče se.

Ali znam jedno: lakše podnosim borbu u prvom streljačkom stroju, nego ovo podmuklo prilaženje. Tamo je podstrek u mojim rukama. Znam od koga treba da se čuvam. A ovako...

To je, ljudi, vrilo. Nikad kraja... Verujte mi, mnogo je strašnije slušati borbu izbliza, nego biti u tom okršaju. Mislio bi čovek, niko živ neće ostati. U neko doba počeše kuršumi da zvižde preko naših glava.

Na drugo mesto gde hoće. U ratu se gine... Jest... Ali, mislim, nema gluplje smrti nego kad te pogodi zalutali kuršum negde u dalekoj pozadini.

Tako. E, sad je dobro. — On produži: — Ljudi, ja mislim taj čovek veće radosti u životu nije imao nego kad je nas ugledao. Samo što nas ne poljubi. Kaže: „Ja njihov večerašnji nalet ne bih mogao izdržati.

A pešaci su mislili da imamo municije, te nam ništa nisu ostavili.“ Uh, uh, uh! — Ne ostaje nam ništa drugo nego da se vojnicima naredi da ne smeju da opale nijedan metak bez našeg naređenja. Izuzev ako Bugari krenu na juriš.

I njihova i naša. Bio sam izložen mnogo puta artiljerijskoj vatri, ali nikad nisam imao mučnije osećanje nego tada. Rovovi potpuno otvoreni, a ispred rovova kamenje. Ne može se maći ni levo ni desno.

— A uz to si mamuran — dodaje Mišić. — Čovek je mamuran posle pića. Nego umoran. Premoren. I taman da zaspim... — A ono juriš!... — Još nešto gore... Osetio sam smrad. Ali gadan.

— Naravno. To niko ne spori. Nigde više nisam video grobova nego na tom putu za Kajmakčalan. uz ogromne gubitke oni su nama prokrčili put. Nije to samo jedna planina. Splet planina.

kolje, bode, mrcvari, kako se valja u krvi kao životinja... — A ko je tome kriv? — pita Mišić. — E, nije nego! — ljuti se kapetan Radojčić. — Čudo ga niste pitali ko je odgovoran za svetski rat. Ostavimo to.

— E, nije nego! — ljuti se kapetan Radojčić. — Čudo ga niste pitali ko je odgovoran za svetski rat. Ostavimo to. Nego da čujemo šta je bilo dalje. Predrag nastavi: — I levo i desno praštale su puške i čuli se jurišni poklici.

Moj ordonans mi reče: — Ako nas nagazi njihova artiljerija, proći ćemo gore nego Bugari. — On je mislio na kamenje koje su vojnici slagali ispred sebe. Ali drugojačije nije moglo da bude.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

I Branko Radičević je, tako, složeniji nego što bi naše nedovoljno znanje o njemu želelo, i više je „naslaga“ u njemu no što bismo na prvi, površan pogled slutili.

Radičevićem morati mnogo podrobnije i produbljenije, sa mnogo više prisne sljubljenosti sa predbrankovskim vremenom nego što je to do danas bio slučaj, roniti po našoj zanemarenoj književnoj prošlosti pre Branka, ne prateći u tolikoj meri

se oplođavale njihove ma i čedne umetničke egzistencije; tragajući pre za njihovim obično do kraja neostvarenim namerama nego ispitujući njihovo neretko samo čemerno a redovno fragmentarno stihotvorstvo, ponovo njega samoga radi.

puki slučaj što Branko nije prvi koji bi u srpskoj lirici opevao bio Stražilovo i belilo (ne ono karlovačko Belilo, nego apstraktno belilo pastoralne poezije XVIII veka), i što je Šulce za srpsku poeziju bio otkriven već dobrim pre njega:

Ipak, i bez određene takve namere, nadam se da će se i iz ovakve Antologije, a možda jasnije nego i iz mnogih Brankovih rođenih stihova, videti šta je on sve smeo a šta morao odgurnuti da bi mogao ići dalje, koliki

uključujući Branka čvršće i logičnije u razvojni tok srpske poezije, čine njegovu ličnost ne samo jasnijom i bližom, nego i većom.

i naglašeno kozmopolitska, a po artističkim idejama nikada sa manje nacionalnih i prilagodljivije bezbojnih tendencija nego baš tada.

Što je zanimljivo, Srbija je za Orfelina i Dositeja očevidno sudbonosniji doživljaj i egzaltacija nego za Subotića i Borojevića, iako je Dositej, u svome bečkome respektu monarhijskog autoriteta, potrebu borbe protiv

naravno, u ovolikoj ili onolikoj valjanosti samoga soneta — uglavnom, što se toga tiče, sa sonetom je sve u redu —, nego u prokletstvu što neubedljivo, zbunjujuće i neutešno zvuče takvi soneti kraj istovremenih i docnijih himeneja i

instrumenat pouzdaniji od volapika, i ne samo Pačić, tako izrazit svojom rokoko-apatijom prema srpskome problemu, nego i mnogi drugi, vezani za njega gorče i prisnije.

korenima u svakodnevnom životu najširih narodnih slojeva: u suštini njihovih raspoloženja uostalom i nije poezija nego poetičnost.

tačno ono što je o njemu već jednom rečeno: pre fermentacija poetičnih stanja i raspoloženja, sirovih i primitivnih, nego prava poezija, originalnog i čistog stila, — pre impuls za lirsko usredsređenje nego lirika.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

VUJO: Slobodan?... Slobodan, dakako!... A zla vi sreća, vitezi, da kakvi će ni bit’ gospodar, nego slobodan?... Juče — e nije bogme, nego baš odjutros, i zaplakala se sirota... BOGDAN: I zaplakala se?

Slobodan, dakako!... A zla vi sreća, vitezi, da kakvi će ni bit’ gospodar, nego slobodan?... Juče — e nije bogme, nego baš odjutros, i zaplakala se sirota... BOGDAN: I zaplakala se? A što se zaplakala? VUJO: E što?...

Ne prezireš li brata i zemlju? Il’ u tolikih naših glavara Ne beše seje, kćeri, unuke? Nego nam s mora done sinjega U Crnu Goru — crnu nesreću!... JELISAVETA: „Nesreću?...“ Jest, ja sam nesreća!

Ne vređaj i ne opadaj!...“ RADOŠ: E podla glumca, popa lažljiva? Al’ neka, idi, laži večito! Nego kad umreš, pope matori, Razmrskaću ti ovim prsima Hristove vere tvrdi spomenik...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

I ostariji su ludi molili kneza. — Ma, ljudi moji, nije to tako lako — carski je vo! Nego, ja ću baciti molbu. Odredi li carstvo da se bodu, dobro i jest — ne branim ni ja; ne odredi li — nije ništa ni bilo!

Nude je jelom i pićem, daju joj haljine što ostaju iza mrtvaca, ona sve to odbija, neće da primi, nego samo jadikuje i neprekidno jadikuje.

— Ideš li, rode? Idem, idem — jedva je odgovaralo dijete, drhćući više od straha nego od studeni. — 'Ajde, rode, 'ajde... O strašne noći i mećave — đe će mi ovo ubogo siroče moje glavu izgubiti!

Zbog nurije gonio se mnogo godina s mojim djedom, i silno ga je, kažu, mrzio, pa i oca mrzi kao Turčina, više nego Turčina!

Konj mu je kao ala! Kad ga uzjaše, zavrišti i zakopa nogama. Razmitio ga je, i voli ga više nego išta drugo na svijetu. Još ima jednog psa. To mu je, kako kažu težaci, sva sermija i rodbina.

Eto, rećemo, služiš već puni' trideset godina kaluđere, pa ćeš to, ja mlim, bolje znati nego iko drugi. E da 'vamo rečeš da nije učevan, jest, brate, bogme duplo, kabasto učevan!

Šta ti veliš, Mićane? — Bolje da i to rade nego da nose škrljake i da se po Banjoj Luci šajcaju sa švapskim rospijama kô trbušasti Likota, sram ga i stid bilo Kristova

— Pite, braćo i Srbovi moji! Bolje da mi popijemo nego Turci Krajišnici i Asan-beg Čeko, bulešiku mu njegovu i džamijski šiljak! I Boga mi, svijet se lijepo i podobro pribra.

Zar da se ja dignem u bunu? Bolan, bolan, ja bi' glavu svoju položio za 'vaj sud!... Nego, preklinjem te, glavati gospodine, da ovog lopova što teže osudiš. Svega me upropastio.

Pisarčić: E, ta ti je, Davide, na mjestu. David: Svaka je moja, dijete, na mjestu, svaka! Nemoj misliti da nije. Nego, kažite vi meni, 'oćete li već početi ovog brezakonika osuđivati ili nećete, da znam na čemu sam?

Ama, zar nije tako? Nego vi njega osudite. Ako ga ne osudite, skočiću u Vrbas, jer ženi ne smijem na oči. Sudac: Zar ti je tako žena naopaka?

David: E, moj gospodine, ne do ti Bog š njom živiti! Ništa ti nema gore, glavati gospodine, nego kad se udovica raspali, da Bog milostivi sačuva! Kadra ti je i jednu, štono vele, carevinu zadrmati.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

JEROTIJE: Na šta? ANĐA (doseća se): Čekaj!... Miriše na promincle. JEROTIJE: Baš si pogodila! ANĐA: Nego? JEROTIJE: Miriše na Đoku. ANĐA: Kakvog Đoku, boga ti? JEROTIJE: Eto, takvog!

JEROTIJE: Za nju, dabome! ANĐA: I ti ga otvorio? JEROTIJE: Otvorio, dabome. ANĐA: Bolje da nisi: bolje, boga mi, nego ovako što mi presede. I kako ću da joj kažem da si joj otvorio pismo? JEROTIJE: Eto ti sad! Čudo božje!

ANĐA: Pa jeste, al' nemoj sad opet da otvaraš pisma. JEROTIJE: Moram! Nije što hoću, nego moram. Znaš kako je to, ostane čoveku u krvi.

JEROTIJE: A po čemu ga opet mora voleti? Nisi ni ti mene volela kad si se udala, pa šta ti fali? Nego reci, nisi ni ti mnogo navaljivala na nju? ANĐA: Pa i nisam. Otežem stvar zbog one njegove krivice.

ANĐA: Ama, zar istina taj čovek ima toliko para? JEROTIJE: Ima, nego! I ima dosta, bome. Pisar druge klase i nema više nego četrnaest meseci kako je u ovome srezu, a došao je go kô pištolj.

JEROTIJE: Ima, nego! I ima dosta, bome. Pisar druge klase i nema više nego četrnaest meseci kako je u ovome srezu, a došao je go kô pištolj. Al' ume, brate!

pet godina robije. A jednog dana tek, nestalo akata, ili: iskazi svedoka sasvim drukče glase nego kad si ih prvi put čitao, i onaj... tek vidiš — u slobodi. Eto, tako, ide mu taj posao od ruke.

Kad se zrelo razmisli, ima tu i uvrede, gospodine Vićo! To ne može drukčije biti, nego ti si nešto pogrešio? VIĆA: Evo, da donesem šifre, pa sami da vidite. JEROTIJE: Razrešio si donjom, opštom šifrom?

) Na, ovo je taj odgovor od njega što ste ga vi otvorili i pročitali. Evo, slušaj! Ovo napred te se ne tiče, nego ovo. (Čita.) „Ja sam ti već usmeno govorila da je moj otac” (Govori.) I to te se ne tiče! (Čita.

Ne možeš tek uzeti naše priznanice pa ih poslati gospodinu ministru kao antidinastičke spise! Je l' tako? Nego slušaj ti mene, gospodine Vićo.

VIĆA: Svi su, samo je g. Žika „otišao u srez”. JEROTIJE: Eto ti sad, šta će u srez? VIĆA: Nije otišao, nego napio se juče, a naši činovnici, kad se ko napije pa ne dođe ceo dan u kancelariju, kažu obično „otišao u srez”.

U mojim je rukama vaše sumnjivo lice, u vašim je rukama moja klasa. Molim za hitnu razmenu!” Ja, tako ume Jerotije, nego! VIII JEROTIJE, MARICA MARICA (dolazi iz sobe): Jesi li sam, oče? JEROTIJE: Nisam. MARICA (gleda): Nema nikog?

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Pobliži uvid u prošlost srpskog književnog jezika pokazuje da se ne samo u rečničkom fondu jezika i njegovoj sintaksi nego i u njegovoj morfologiji i glasovima ogledaju sve bitne promene u orijentaciji srpske kulture.

Prevodioci i autori, očigledno poštujući ideal čistote jezika, po pravilu nisu preuzimali grčke reči nego su ih zamenjivali prevedenicama.

U njegovim rukama nalazila se ne samo religijska književnost nego i erudicija, Članovi klera su se u svakodnevnoj bogoslužbenoj praksi služili crkvenim jezikom i bili su jedini koji su

Njegov lik više nije određivala crkva, nego građanstvo, a osnovna orijentacija sada je bila ka drugim delovima Evrope, a ne k Rusiji.

Prirodno je što je u književnom jeziku Srba ostalo mnogo manje crkvenoslovenskog nasleđa nego kod Rusa ili Bugara. Srpske zemlje su ne samo zapadnije smeštene nego je i njihov veliki deo pripadao pretežno

Srpske zemlje su ne samo zapadnije smeštene nego je i njihov veliki deo pripadao pretežno katoličkoj Austriji. U jednom pogledu Karadžićeva pobeda ostala je nepotpuna.

u predele koji su dotad imali samo regionalnu svest, a po jeziku su bili neuporedivo bliži Karadžićevom srpskom govoru nego hrvatskom kajkavskom narečju, koje je do 30-ih godina 19. veka imalo status književnog jezika u Zagrebu.

radi rešenja njihovih tada aktuelnih problema, i da njihov krajnji cilj nije izgradnja i učvršćivanje zajedničke države, nego izdvajanje iz Jugoslavije. U skladu s tim, hrvatski lingvisti počeli su da neguju razlike, a ne više sličnosti.

Srpski vladar nije više brižan otac Nemanja, nego moćan vladar jedne države na pragu carstva. Sakupljene u jednom zborniku, ove tri biografije čine širu verziju istorije

Sve su to razlozi da se ne opisuje ceo Lazarev život, nego samo taj jedan jedini podvig. Hrišćanski podvig kneza Lazara i kosovskih junaka dovoljan je za njihovo proslavljanje.

tradicijskoj reči, pa tako ni patrijarh Pajsije, želeći da napiše Život cara Uroša (1642), ne čini ništa drugo nego stari hagiografski okvir ispunjava novim usmenim predanjem.

/ Nemoj, sine, izgubiti duše:/ bolje ti je izgubiti glavu,/ Nego svoju ogr'ješiti dušu!") Makro u narodnoj tradiciji druguje sa svim važnijim epskim junacima raznih vremena ili im se

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

ne samo cela ulica koja se svojom krivinom, krovovima čas niskih čas visokih kuća i dimnjaka, širila i gubila u njivama, nego čak se gledalo izvan varoši.

A kada ona, baba Stana, za neku kaže ne samo da je dobra nego i pristane da joj dođe u kuću i bude snaha, onda se znalo koliko to znači.

I zato, ne samo da joj štogod nije bilo pravo, ovde, nego bila sva srećna. Ništa je ne brinulo, ne jedilo, još manje da u tome što mora za svašta babu da pita, od nje da ište da

da šta kod njih poište, obično kakav sud da se posluži i vrati, pa ne našav babu, pre bi se njemu, Mladenu, obraćao nego materi: — Mladene, treba mi (to i to). Ako li da uzmem? Čak ni to nju nije vređalo.

Ona prema njemu, Mladenu, ne samo da se nije osećala starija od njega, kao mati, još manje ravna njemu, nego čak i mlađa, niža od njega.

Sa ključevima ide kapiji. Već ne obučen kao dečko, nego u malo dužim, zatvorene boje čakširama, u cipelama, mintanu zakopčanom do grla i utegnutom, dugom mor-pojasu.

Cene svačemu već je znao. Već je u mislima uvek mogao da oceni i proceni ne samo koliko i od koga espapa ima nego i ceo dućan i magaza koliko otprilike vrede i koliko se za to u svako doba može dobiti novaca.

hadži Zafir ne samo da se ne boji, ne samo što ga glasno oslovljava, već sigurno uveren da neće i on biti kao ostali, nego kao što treba, eto stupa sa njim u trgovinu, traži da mu on iz dućana pozajmi espap koji je slučajno kod njega nestao.

iole sumnja da će docnije njihov dućan biti kao god sve radnje i dućani što ih sinovi od oceva nasleđuju, ne samo rđavi nego će i propasti, biti nesigurni, ne na dobrom glasu, prete da će pasti, — zar bi onda on iz takve jedne radnje uzimao

unosio ga u dućan i prodavajući ga davao mu ime, glas svoje radnje, trgovine koja je bila ne samo prva i čuvena kod njih nego u celoj Turskoj, Bugarskoj, pa i Bosni...

A najviše oko kujne, jela, masti, sira, brašna. Da se ne utroši više nego što treba, naročito ne više nego kao pre, dok je otac bio živ, dok se bilo sigurno da će, ako se više potroši, on

A najviše oko kujne, jela, masti, sira, brašna. Da se ne utroši više nego što treba, naročito ne više nego kao pre, dok je otac bio živ, dok se bilo sigurno da će, ako se više potroši, on doneti još toliko.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

l., ode kakvoj vrbi, tresne je i rekne tri puta: »Ne tresem s tebe rosicu, nego s mene groznicu«, pa onda metne b. l.

ZNŽOJS, 23, 318): sveti Petar je imenjak Perunov [i srpsko ime Pera nije postalo od imena Petar, nego je to hipokoristika od Perun], i mi u atributu Bogišar imamo (kako se to i inače dešava, upor.

Na lozi spaljuju se sveci. »Kad je spaljivan sveti Sava, njegove mošti nisu se mogle sažeći na drvima i običnoj vatri, nego su sečene po vinogradima gidže, čokoće, i na lozi su ga spržili« (Vl. Ćorović, Sveti Sava u nar. pr., 187, upor.

, zatrese je i kaže tri puta: »Ne tresem s tebe rosicu, nego s mene groznicu«. Onda metne beli luk među v. raklje i kaže: »Kad ova glavica proklijala, onda i mene groznica

Uoči mlade petke, ili mlade nedelje, metnu devojke zanovet sebi pod glavu i reku joj: »Zanoveti, ti ne zanovetaj, Nego reci suđeniku mome Neka mi se noćas u snu javi« (ŽSS, 207).

GNČ, 41, 219 id), i da »đavo« često nije ništa drugo nego duša pokojnika (o. s., 223 idd). Još jedna interesantna žrtva zabeležena je kod bosanskih muhamedanaca: oni bacaju

(a žene je nemaju) postala je od jabuke koju je Eva dala Adamu, pa je on (od straha kad je ugledao Boga) nije proždro, nego mu je ostala u grlu (Vuk, Rječn., ѕ. v. jabučica; A. Nikolić, Srp. nar. prip., str.

O Badnjem danu, u kući u kojoj je neko umro ili u kojoj je bilo svadbe, ne daju deci-pohođanima kolače nego k. (SEZ, 40, 1927, 81). KIM Kümmel (carum carvі). Kim, kimlin, kumin. K.

, 148). Dok žena ima kudelje za predivo ne sme joj prela ‹= preslica› ostati bez k., nego, čim se jedna potroši, mora se druga namotati: ako prela prenoći gola, biće svi njezini one godine goli (ZNŽOJS, 7,

Ovo je, po svoj prilici, žrtva kruški. U priči SEZ, 50 ‹193› kralj ne ide u crkvu da se moli Bogu, nego pod k. (»kruščica je moja crkvica«) i molitve mu pomognu, jer se posveti (postaje »kralj David«). K.

U okolini Đevđelije o Badnjem večeru, u kući u kojoj je neko umro ili bilo svadbe, ne daju deci pohođanima kolače, nego k. (SEZ, 40, 81).

se posipa polaženik (SEZ, 19, 77; ZNŽOJS, 19, 158 id). Kad je branje k., ne bere se sav k., nego se ostavi »za marvu i tice« (SEZ, 17, 19). Tipična žrtva u k.

Ćipiko, Ivo - Pauci

je odanilo, pokaza se sunce, ali ne može da savlada debele smetove snijega, već nemoćno se odbljeskuje od njih, a prije nego će da zađe, kao za naknadu, razasu svoje zrake poljem, a visove planine, nad selom, pozlati; na njima neko vrijeme u

s nje zvekće, a Rade, ulazeći za njom, veli joj: — Pod mojom novom kabanicom biće nam, vala, noćas ljepše i prostranije nego u kući... ...

vele da je sijena dobavila i seoska blagajna što se tek zasnovala i da ga daje družinarima jevtino, čudo jevtinije nego što ga prodaje gazda Jovo. ...Ilija zateže dame u blagajnu upiše, žao mu; i boji se staroga gospodara. Ali koja vajda?

Đavo bi znao, takovi su s malim svi. Za najmanju, iskopali bi ti kuću. Neće nego na svoju! — Pa upita: A što je s vašom blagajnom? Vele da bi ovaj kaluđer zasnovao je, brate, kao ništa. Što ne bi?

Njemu je koristilo što je Niko još iz mladosti volio Radi nego ostalima bratučedima, i znao je tu Nikinu ljubav da upotrebi u zadnjem času.

— Ha! Jesam li vam rekao? — veli Ilija. — Ostavlja sve mome Radi, a i kome bi nego njemu? —Potvrdio je glavom, — veli Krilo. —I čuo sam: „Radi” , — prihvati Ždrale.

Bijesan, pa razigrao vranca... nije već božji vjetar... Ih! Prije nego se pokojni Niko u groblju ohladio, po selu se šaporilo kako je pokojnik na samrti oporučio svoje imanje svome bratučedu

— upita gazda. —Vele, Krilo i onaj čankoliz Ždrale. —Svjedoci nisu sigurni, — opazi gazda. — Nego čuj! Stavimo da Niko, kao što po svoj prilici i nije, ostavio svoga imanja nikome. Komu bi po zakonu pripalo?

Veseo odmiče uzbrdicom da, prije nego sunce, odskoči, dohvati se planinskih visova. Gore, u planini, osjeća se lakšim i slobodnijim a i za nekoliko dana

Časom ćute, kao da sabiru svoje misli, i krišom, u dvoumici, zagledaju se. Rade osjeća se jačim i slobodnijim nego igda.

Vidiš, stid me je reći: jače me um nosi k tebi nego k ženi... Ma neka i žene, rodiće mi sina! A da, zapravo, žena i nije za drugo!...

Na sudu Ilijini svedoci, Krilo i Ždrale, na vratima, prije nego će unići, šapore i dogovaraju se; i ne iskazaše pred sucem onako kako je Ilija htjeo.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Žmirkao sam, zraci su mi rovali po zenicama, trebalo je da prođe neko vreme pre nego što se naviknem na takav blesak. Poželeo sam da se vratim u polutamu šume iz koje sam izašao na vrelu peskovitu obalu.

Privijao je melem na svoje otvorene rane, govoreći kako ta prljava svetina ništa bolje i ne zaslužuje nego da je čarolijama i đavoljim veštinama zavode belosvetski mangupi kakvi smo ja i Dorotej.

Lauš je bio surov, čak i više nego što sam očekivala. Valjda ga je razbesneo sam igumanov dolazak. Znao je da je vidar spasao sigurne smrti ovog istog

Ne misle o državi, o ironiji, o ratu, nego svaki čas zaskaču žene gde god stignu, a žene im opet rađaju nasred njive, na pašnjacima gde čuvaju stoku.

Ništa nije rekao ni kad je Lauš pomenuo svoju najoštriju zamerku, da je manastiru preče zdravlje meropaške žgadije nego život jednog vlastelina, čuvara kraljevstva, zapovednika odreda kraljeve konjice, pobednika u Pologu, pronijera krune i

Da je zakasnio samo jedan dan, bilo bi već kasno. Lauš ga pogleda prekorno, pa ipak daleko popustljivije nego što ga je maločas gledao i upita ga kad će ponovo doći. Svakog dana, odgovori, sve dok ne smiri ranu.

Za večerom je bio toliko razdragan da je pola molitve preskočio, popio duplo više vina nego što tipik dozvoljava i uopšte se ponašao detinjasto.

Hteo je valjda da da oduška svome svrabu, pa bedni đavolov brabonjak nije našao ništa bolje nego da prdi tu kao kakva kljusina pred licem božijeg hrama. A u stvari znam ja to što on hoće. Nisam ni ja izlapeo.

On to sad u vezi sa onom mojom sramotom kad me je trbuh izdao. Sad sam sigurniji nego ikad da mi je tada sasuo u jelo neku sluzavu pogan koja me je prognala.

Nebo se otvorilo i na žednu zemlju pao je plah dažd. Morava se zamutila. Proći će najmanje desetak dana pre nego što se razbistri. Dani su čisti i prozračni posle provale oblaka, koja se sa olujom sručila na Vratimlje.

Zapostavili ste, kaže, svakodnevne dužnosti. Ne ponašate se kao smerni i bogobojažljivi pastiri, nego se ačite i izmotavate.

Ali, odgovorio je Prohor, to je on činio da bismo ga mi češće pominjali u svojim molitvama nego što pominjemo druge ljude, a mi smo ovde da se molimo podjednako i za onog najbednijeg koji nam nikada nije dao ni

Ilić, Vojislav J. - PESME

Il' da joj šapne povetarcem blagim: Ljubim te, dušo, više nego svet! 1880. ELEGIJA Hladna je jesen; i sumorno veče Nad pustim poljem razastire mrak; A studen vetar sa uvelim

Tako pobožno fakir pada. Služeći verno bogu svom: Svršetak igre smrt mu sprema, Al' on od smrti straha nema, Nego se gordo sreta s njom. 1887. FANTAZIJA U NOĆI Dvorogi mesec nad nama se sija, Jezero plavo pred nama se nija.

se stara, Jer je on određen da predstavlja cara: Imaće na grudma orden zlatnog runa, Ali mu na glavi neće biti kruna Nego, mesto krune, čakov ili kapa; Odbornici biće gomila satrapa.

mnogo, Svaki svoga „faha“ da se drži strogo: Tako smo pozvali i jednog seljaka, Da predstavlja sobom hromoga prosjaka. Nego tu se društvo zabrinulo celo: Da li seljak ima prosjačko odelo?

„Ali znajte, reče Petar, ne puštam vas zbog stihova, Nego zato, što je bogu dodijala larma ova.“ 1888. PRIJATELjU 1.

Grabio si što si mogô Sjajnih slugu imaš mnogo; Ta ti, more, sêd i star, Bolje živiš nego car!“ „Gospodaru“, abat na to, „Hranim sluge, trošim zlato, S blagoslovom Boga mog, Sve u slavu cara svog!

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

predeli: ravnice i brežuljci, stare ruševine i moderne varoši; ne hitno i drhtavo, kao što to izgleda sa brzoga voza, nego lagano i dostojanstveno.

A baš to ne pretpostavljaju popularne astronomije kod svojih mnogobrojnih čitalaca, nego im služe ta znanja na tanjiru, u obliku paštete koja se lako vari no koja ne hrani.

Eto, takvu, bez utvrđenog plana i sistema, više poverljivu nego naučnu, zamišljam našu prepisku. Da li bi Vam se ona dopala? Vreme je da završim.

Tako se čovek ne oseća ovde nikada usamljen, nego je uvek u dobrom društvu. Možda će se u toku naše prepiske ukazati zgodna prilika da Vas, draga prijateljice, upoznam

To znači: ne menjati svoj prostorni položaj, nego se samo u vremenu kretati u prošlost. Valja, dakle, da se vratim u svoju naslonjaču.

no u davnoj prošlosti, koja je tekla od pre šest hiljada pa do pre dve hiljade godina, taj kraj izgledao je drukčije nego sada. Njegova plodnost je nadmašavala plodnost samoga Egipta, tako da su ga stari zvali baštom sveta.

Oni su, prema tome, imali znatno više prilike da posmatraju zvezdano nebo nego mi, stanovnici severnijih krajeva, gde je za vreme hladnih godišnjih doba boravak pod vedrim nebom otežan, a letnja noć

Od njega nam celo zdanje izgleda drukčije nego što je u istini. Iako smo bili jasno uočili da je svaka nova kula niža od prethodne, one nam izgledaju sve više, i

Da smo se onda usudili pristupiti im, ja nijednog od njih ne bih oslovio sa titulom „Vaše preosveštenstvo“, nego sa „Vaša Ekselencijo, kraljevski astrolože!“ Zaista!

Posmatrajući zvezdano nebo, oni su opazili da ono ne stoji na miru nego da se kreće; zvezdana jata na zapadnoj strani neba spuštaju se, ne menjajući svoj oblik, prema horizontu, da onde

Tako su vavilonski astrolozi došli do saznanja da zvezdano nebo nije nepomičan svod koji je nadkrilio Zemlju, nego kugla koja se obrće.

Dnevni deo puta: Jugoslavija; interesovao sam se više za razna pića koja se toče u kolima za ručavanje nego za predele koje sam već toliko puta video. Noćni deo puta Grčka; duboki san.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Malo nas je al' smo ljudi! Čelik srce je u grudi! Čelik srce, bože sveti, Tvrđe nego bajoneti! Zginućemo ako treba – Al' gle onog plavog neba, I gle, ove sablje kovne, Sablje kovne čudotvorne!

Stanković, Borisav - TAŠANA

TAŠANA A majka nije dolazila? STANA Nije. Nije ni ona. TAŠANA Nikoga... STANA Nego hajde, snaške, hajde da se obučeš. Nemoj da si takva, i da te takvu sad ko zatekne.

(Odmičući se od Tašane, gledajući je): I sada evo, zaista lepa, lepa si mi, snaške! TAŠANA Ostavi to, Stano! Nego hajde što pre sa tim oblačenjem. STANA (nastavi oblačenje, ispravlja, namešta joj bore na šalvarama, anteriji).

Može se neki put i onako, jer, ako je za vajdu, dosta je. Ali ona ni to, ništa neće. I, kad neće, mora da je bolesna; nego čudo mi je kako je jošte i živa. (Ljutito, uvređeno odlazi.

Svi vi znate. Znate i što treba i što ne treba, a ovamo kod mene kad dođete, ništa ne znate, ništa ne vidite, nego se samo grčite, sklanjate, gledate da ispred mene što pre pobegnete.

KATA Ama, ne velim da deda zbog toga neće da dođe, nego tek onako... Možda zbog nečeg drugog ne dolazi. Sigurno ima posla. Jer njega svuda traže, pa možda nema kada...

Čak i ne pocrvenite, nego ste srećni, radosni, kad vidite kako ja ne primećujem da me lažete. I šta mi onda dolazite?

Pa i ti sama, ni ti više nemoj da mi dolaziš. Jer kad god i ti dođeš, više se s tobom najedim, nego kad sam sama. Zato, ostavi me. KATA Pa kako i gde da te ostavim?

MIRON Ako, ako, ne ljutim se. Čak mi je milo. Nego posle? KATA Pa ne znam, sinko. Ete, tako jednako mi se tuži, jednako kao da je neki strah, neki snovi, nešto noću,

San mi je lak, duša čista, telo mirno i mrtvo. I zato, Tašana, ne boj se ti, već kaži mi sve, kaži sve kao ocu, više nego ocu, kao samoj sebi, kao Bogu svome, jer je on jedini koji sve zna, sve vidi, i koji može da uteši i umiri grešnu i

I sve, i njega i mladost moju, znam sad više po groblju nego po životu... MIRON (razmišljajući, setno): A... a... sećam se... sad tek mogu... Sada tek mogu da znam.

da mu se ne prebaci kako je nedostojan i nedorastao za tasta ovake i ovolike hadžijske kuće, pre bi me mrtvu gledao nego što bi dao da se u što pokojnikovo dira! A za hadžije: hadži-Ristu i druge?...

TAŠANA Ne znam. Samo znam da su mu davali neke njine, hadžijske kćeri, a on, pokojnik, nije to hteo, nego, kao u inat njima, uzeo baš mene.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Tačno je osetio majstor Kosta moć šora, i da ne može ni od dalje od šora. Ne samo da je u njemu ostao, nego je, nekako kad mu bi četrdeset godina, u tom šoru i kuću kupio.

Eto, s tim glasom ne samo da se reši pitanje Srećkova zanimanja, nego otpoče odmah i čudna njegova samostalnost. Odvojio se i od kuće i od svirača.

„Možda je u njemu propao neki talent?” reći će neko. „Propalo je tu više nego talent: nije taj momak kao što treba.” Majstor Kosta stane na dućanska vrata, gleda na ulicu, ali ne vidi ni ulicu ni

” Majstor Kosta stane na dućanska vrata, gleda na ulicu, ali ne vidi ni ulicu ni ljude, nego odmerava svoj udes i Srećkov.” Ima u Srećku nešto čudno.

Vratio se kući ni tamo ni ovamo nego čovek koji zna politiku. Kuća majstor Kostina opet ožive. Kao da je i ona bila u Sandžaku na blatu.

Jednom joj bio dosadio, i ona reče, više u šali nego s prekorom: „Ma, čoveče, ostavi se tuđih briga.” — Majstor Kosta je osećao da je baš te večeri neobično lepo

” — Krezubi grobar se smeje, pokazuje jednu bezubu vilicu. „Nije tri, nego dva. Onaj Srećko nesrećko, sećate li se, njega tu više nema.

I nesreće, i dobra dela, kakva se retko stvaraju. Bog da joj dušu prosti, gospa Noli, nije samo izgledala kao muško, nego je i bila muškarac. — Da, stroga, ozbiljna, poštena, kao čovek.

Kad svrši ručak, vodu pije iz „bokalčeta”, malo manjeg nego što nekima stoji na umivaoniku... Znam i to da posle ručka nikada nije spavala.

Stanojla Perčinova videla je Tošu Lazarića, starog momka, svega jedared pre nego što će se za njega udati. Kad je po nekom trgovačkom poslu naišao, neočekivano i za njega, u malu varošicu na granici

— Gos-Tošino društvo se na to slatko smejalo. Jasno je bilo svima da je kod njegove mlade Stanojle više vredela reč nego uzrečica, ali gos-Toši se tako ponekad dešavalo da promaši metu, a viče ura]...

Za svoje mlade godine, mnogo je znala, brinula, i samovala. Boško, još više nego pre, ili po trgovačkom poslu na putu, ili po ličnim stvarima u varoši.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

svome uvereni; a ja, kad se u predgovoru štogod važno kazati mora, samo navodim da moje delo ništa drugo u sebi nema nego ono što Latin kaže sales et facetiae, Nemac Wіtz und Laune, a Srbin — mi, dao bog, ovi reči i nemamo.

Sam stoiker, koji tako lepo npr. o gnevu govori, psuje u svojoj kući bolje nego i jedan lađar, i sve one poroke u većoj meri pokazuje nego što je kod soseda svoga primečavao.

o gnevu govori, psuje u svojoj kući bolje nego i jedan lađar, i sve one poroke u većoj meri pokazuje nego što je kod soseda svoga primečavao.

mi auktora reči dovedu me na razmišlenije i dugim tumaranjem naučim da smej i šala, osobito na mladom licu, lepše stoji nego namrštena, ako će od kakve važnosti biti, ozbiljnost.

Invokacija je figura jedna, ali ne figura u kartama, niti figura u mazuru, niti figura kad ko pravi figure, nego figura u stihotvorstvu, gdi se kakova sila prizivlje, koja će slabost uma sočiniteljevog potkrepiti i pomoći da delo

stihotvorstvu, gdi se kakova sila prizivlje, koja će slabost uma sočiniteljevog potkrepiti i pomoći da delo svoje lepše nego što ume dovrši.

— Dobro bi bilo kad bi spisatelji, više učeći i čitajući, sebe za pisanje spravljali, nego l’ nemarljivo na druge oslanjali se; no kad se mora sila prizivati, kud će veće sile od vina, kad od jednog predmeta

veli, jest samo polak mati, no moda je najveća gospođa, vi znate i ja znam, i ko se njoj ne pokorava, nije ništa drugo nego nevospitana klada.

Želio bi i ja svakom čitatelju po jedno akovče dukata, a meni dva, pa bi uveren bio da bi me više uvažavali nego da bogzna kako pišem.

vidi dare koje drugi sujetno traži, i razdaje po volji dostojinstva i devojke koje njemu po njenom rasuždeniju bolje nego mlogima pristoje; štaviše, vidio sam i takog vešati koga je mati kao oči iz glave čuvala, na koga je pazila da ga muva

koga je mati kao oči iz glave čuvala, na koga je pazila da ga muva ne dodirne, i kome je tonom Pitije ne jedanput, nego svaki dan proročestvovala da će biti veliki gospodin, ako mu je oca slabo ko i poznavao.

Prvo svojstvo, koje se ranije mlogo od drugi ukazalo, bilo je nestaštvo. Ne samo u mestu gdi je on prebivao, nego 20 milja unaokolo pripovedali su ljudi o njemu kao o nekom čudu, krsteći se i diveći se je l’ mogućno da je to dete.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Po toj novoj biografiji, pokojnik se nije zvao Stojan, nego Spira; on je pogrešno nosio prezime Antić, jer njegovo je prezime u stvari Nikolić.

No važnije nego to je da sam ja, posle prvih zuba, na kraju prve godine, već stao na svoje noge i prohodao. Moram priznati da sam u

“ a majka uzvikom:, „Bolje da sam ga rođenim rukama zadavila čim je zapištalo nego što sam zadojila razbojnika!“ Ja se nisam slagao sa takvim roditeljskim mišljenjem, a nisu bile istog mišljenja sa njima ni

zbog neke sitnice, doveo za uši kući pa majka tri puta očajno uzviknula: „Što ga nisam zadavila čim je zapištao, nego sam još zadojila razbojnika!

“ i što je majka ponovo rekla: „Što ga nisam zadavila čim je ciknuo, nego sam još zadojila razbojnika!“ Gosti su, razume se, kao što je i red, utešili sa nekoliko reči ojađene roditelje.

ona što ispreda konac, neobično je odgovarala mojoj srednjoj tetki, jer je ona i u životu umela ne samo da ispreda nego i da mrsi konce; a Atropa, ona što drži makaze da odseče dužinu veka, moja najmlađa tetka, bila je kadra i inače

— Pa ako i bude rata, zašto je oficir nego da se zavuče u kancelariju i čita depeše sa bojišta. A posle, rat je prilika da dobije i orden!

ali na metar ne možeš baš ništa, ne možeš skratiti metar. Nego, ako će da bude trgovac, da bude angro, pa kad zakine, da zakine angro.

To je bio čin koji je označio da sam od tog časa gimnazijalac. Pre nego što ću poći u gimnaziju, otac mi je održao jednu dužu reč, ubeđujući me da sad već moram biti ozbiljan i misliti na

U početku nismo ništa učili, učitelj nas je samo propitivao o našim imenima, ali, radije nego to, o zanimanju naših oceva. — Šta je tvoj otac? — Kočijaš. — Dobro, sedi! A tvoj? — Kobasičar.

To je prosto profesorski bes. Uzmite samo jedna Nemačka, koliko je to prostrana i silna carevina, pa nema više nego četiri padeža; pa onda Francuska, pa Engleska, sve velike i moćne države, pa nemaju više nego četiri padeža.

carevina, pa nema više nego četiri padeža; pa onda Francuska, pa Engleska, sve velike i moćne države, pa nemaju više nego četiri padeža. A šta smo mi, jedna tako reći mala zemlja, tek nekoliko okruga, pa sedam padeža.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Odmicali smo sporo, da se ne bi još izdaleka čuo šum. Od neprijateljskog eskadrona nismo dalje nego tri stotine metara. Čini mi se, vidim tamo i neku vatru. Kuće se pritajile. Onaj pas zalaja.

Priča se da su upali u kuću jednoga narodnoga poslanika i sve razneli. — Bolje je da raznesu naši vojnici, nego da padne Nemcima u ruke — pravdao je neko njihov postupak.

- Čekajte, brate, rano si počeo! — umiruje Kostu poručnik Protić. — E, nije nego, da ga molim... Šta, treba i mi da skrstimo ruke i čekamo blagoslov! Ordonansi, preturajte ova kola u reku!

Naravno, svaki će radije žrtvovati ono što je tuđe, nego svoje. Javio sam se novom komandantu, i on mi je odredio položaj.

Zbunjen ovakvim odgovorom, Isajlo se počeša iza vrata. — Gospodine poručniče, ja se ne žalim... nego velim... — Ne žalim... ne žalim, pa šta onda? Da pričamo priču. Je li...

— govorio Luka dubokim i važnim glasom. — I to pita moj posilni Isajlo, koji živi bolje nego komandant armije. — Nemam samo njegovu platu — smeje se sada šeretski Isajlo. — Slušaj, dokle idem ja, ići ćeš i ti.

Gruja se samo bolno nasmeja i tužno klimnu glavom. — A što, jadan!... Ti se meni kanda podsmijevaš. — Jok, Đuro, nego velim, što ne znadosmo još kod Smedereva za tebe!... — E viđećete... Pred kulom zastadosmo.

“... Gde je kapetan Velja, tu je država... A teritorija, a narod? — govori ljutitim glasom Živadin. — E, nije nego!... Nećeš valjda da mi dokazuješ da državu čine babe, žene i deca — obrecnu se kapetan Vela.

Oni su svi odobravali — Ali, ljudi, šta ću ja čak u Pirot, kad mi je kuća u blizini Kragujevca!... — E nije nego!... Dosad si se verao po gudurama, a sada ti je malo Pirot. Kaži hvala i na tome — dobacuje kapetan Vela.

— Gospodine potpukovniče — progovori jedan iz stroja — priča se da ćemo da uništimo oružje. — Nije da se priča, nego je tako naređeno! — reče odlučno potpukovnik Petar. Onda zaćuta.

Dakle, mi se zaklinjemo Kralju i Otadžbini, ali ne topovima. Nije nego!... Još i na rudu da se zaklinjemo... Onda bi konjanici trebalo da se zaklinju na sedlo, inženjerci u ponton, a komordžije

— smeje se potpukovnik Petar i rukuje sa jednim komandantom bataljona. — Ne, nego vas „golaće“ stražarno sprovodimo.

Petrović, Rastko - PESME

”Ožedneli konj zaleteo se izvoru, U žurbi ga je pretrčao, Mrzelo ga da se vrati Nego lego pa umro!“ Aj! aj! aj! Da li razumeš to, ili ne?

Devojče potrča da ih uzbere. Ali je tresište rovito: više se nikud ne može Nego u dubinu do kraja. Devojka pomisli: da li je dovoljno duboko Da joj se visoko telo utopi.

svoju I stgranu misao moju; Pa i porodila zagledajući se u detinju pelenu, Neće osećati više bradavicu zažarenu Nego će se sve naginjati nad kolevku I čekati.

Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao Strah ništavila krajnjeg Što me mori. Nijedna vizija nije nego vizija smrti: Ali u zoološkoj bašti su i botanički vrti, I ništenjem začas probudimo lepotu.

Otvaram usta i rumenilo me večeri truje nekim slatkim golicanjem kroz sva tkiva. Evo čuda nad čudima. Nego ipak, voleti jedno ljudsko lice iznad svih ostalih, i pokriti njegovom zastavom ceo svet.

Al još je ljubim i dahom tim svoj dah nisam mešao, Sa radošću sam je gledao pred ticama što pasu, Pre nego onaj nebeski krik i jednom sam prešao.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

ne uplaši se žena, ne obrati pažnju na žar koji joj je skidao kožu sa tabana i stiže do vrha Sunčevog Brega još pre nego što je sunce iz mora izašlo. — Otkuda ti ovde, ženo? — zgranu se Sunčeva majka. — Ko te je preneo? Šta hoćeš?

— starica se osmehnu, a Lepotica uze ogledalo više da staricu ne ožalosti, nego što je verovala njenim rečima. Iznenadi je, ipak, što starice najednom, nestade, kao da se u dim pretvorila.

Pognute glave, bez otpora prihvati Belko svoju sudbinu. Ali, biti blizu plemena, a izdvojen, bilo je gore nego biti sasvim odbačen, jer je onemogućivalo put k drugima. Ako bi ga iko i primio?

Tako jednoga dana, odlete u nebo više nego ikada. Nije ni opazio da se pod njim kao zlokobna krila vrana — gomilaju oblaci. Izbi brz i žestok pljusak.

Doglavnik Prvog Doglavnika reče, takođe: — Mikiki-Miki-No! A Doglavnik Doglavnikovog Doglavnika šta je mogao reći nego: — Mikiki-Miki-No!

Ali, na zapadnom vidiku Mesec izađe. Ubrza Varalica korak da stigne do veštičjeg loga pre nego što se Mesec do vrha neba popne.

Možda varate... — ubrza Varalica korak, gluv za kletve, svestan da mora stići do izvora pre nego što zrak sunca padne na njega.

Zavara li je i ukrade li košuljicu — moći će i gutljaj vode da zagrabi i pobegne, ali ne pre nego što košuljicu nazad baci. Koja je tu hitrina potrebna? Koja prisebnost? Niko ne zna, jer se niko s izvora nije vratio.

— A, to si ti rešila da se prošetaš? — nasmeja se, ugledavši jednu zaboravljenu metlicu kojom je pre nego što su kupili usisivač, pomagao majci u čišćenju. Umiren, dečak se vrati prozoru.

Zar se, pre nego je ova nevolja naišla, nismo tu sakupljali svako jutro? Kako da ga ne počistim? — Starac upitno pogleda ljude oko sebe,

— Još je smešniji od tebe! — zagnjurila je mladiću lice u rame, pa otrčala da počisti dvorište pre nego što se ukućani probude... — Princeze ne čiste dvorište!

»Ne može ovo biti patuljak!« — zaključi Radan sam u sebi, a mali gost, smejući se, reče: — A zašto ne bih bio? Pre nego što ostare i patuljci su deca... — Mališan priđe Radanovom uzglavlju i dodirnu mu čelo svojom laganom rukom.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

(Vatreno): A nije tako, Vaska! Otkuda bati toliki novac, kad otac kesu uvek sobom nosi? Lažu oni, lažu! Nego znaju kako je otac prek, pa jedva dočekali da batu kod njega ocrne. VASKA (s dosadom): Ćuti, molim te!

Sedi! (Viče): Sveću! ARSA A, ne! Kakvo sedenje? Znaš da mesta nemam dok ovaj praznik ne prođe, ovi — ne sveti, nego, Bože mi oprosti — ludi dani. Ulazi Vaska unoseći sveću u zlatnom čiraku.

! (Gnevno): Eno ga! S Cigankama! Ni oca, ni mater, ni Boga, nikoga ne vidi i ne sluša... More, što kamen ne dobih, nego njega, sina?! ARSA Nemoj toliko, hadži! To je. Sad, šta ćeš mu? TOMA (uzdržavajući se): Ništa! Ti — ništa!

ARSA Eh, nemoj to! Prošlo je to vreme. Nego, ovo će valjda trajati dok je ona devojka; a posle, kad se uda, neće valjda toliko za njom trčati.

Ulazi Mitka, vodeći za sobom konja. MITKA (Marku): Je li toj Hadži Toma, bre?! MARKO Nije on, gazda Mitko, nego je mladi gazda. MITKA (zabacuje uzdu konju o vrat): S’g će batka da se vrne. Neće mnogo da mi te ostavi.

Znaješ li, Salče, »moje« kakvo beše? Ti bar kaži! A, Salče?... (Posmatra je.) A i tvoje, beše mnogo! Nego s’g i ti ostare, ispeče se. (Odbija je rukom.

Tako li se stari gazda poštuje? MAGDA (ponizno): Oh, gazdo! TOMA Tako li se moj hleb jede?... Nego kao veliš: »stari gazda star je, umreće, a mi mladoga da čuvamo«. A, to li? MAGDA Oh, gazdo, zar ja? Ja! Magda tvoja.

Nemoj, na ovaj sveti, Božji dan! (Pruža mu čašu.) Okusi, gazdo! TOMA (krsti se, uzima čašu): Eh, Magdo! (Pije.) Nego hajd! Hajd, srećan ti dan i Hristos voskrese! MAGDA (ljubi ga radosno u ruke): Vaistinu voskrese!

Nemoj na mene da se ljutiš. Šta ja? Živa nisam od straha. Eto cele noći nisam... A i nana. Ona se sada ne ljuti na tebe nego na oca. A on tamo, pričaju, čuda čini po Sobini. Otac kao da nije stari otac! STOJAN A ko mu svira?

— More, za tebe ima šarena soba Da spiješ, ago, da ljubiš. TOMA Za mene nema više, kćeri, nema. Nego, dede pevaj! KOŠTANA (peva): Tri put ti čukna na pendžer, Mila daskalice... Stojan-hadži daskalov.

Čekaš da me odnesu, vode? Čekaš da gledaš kako me nose? KMET (uplašeno): Ne, Koštana, ne čekam! Neću da gledam. Nego, ne smem. Gazda predsednik ubiće mene ako tebe nema. Pa zato sam ovde. Moram da te čuvam. Ne smem da idem...

Nemoj, gazdo! Pijan si! MITKA (poteže jataganom na policaju): Nesam, bre, pijan! Nego — srce mi se iskubalo. Ništa neću da činim. (Pokazuje na Koštanu.) Došja sam da gu darujem.

Šantić, Aleksa - PESME

Ima neko doba sve me čežnja mori, Sve mi nešto srce uzdiše i gori; Pa ti nemam, brate, ni mira ni stanka, Nego duge noći ja bdijem bez sanka I stišavam srce i njime se mučim, Pa do zore tako pameti ga učim; Ali ludo srce ne

bez sanka I stišavam srce i njime se mučim, Pa do zore tako pameti ga učim; Ali ludo srce ne čuje šta zborim, Nego me sve pati udarima gorim, I dršće i strepi, kao list sa pruta, I zove me tamo odmah preko puta, Pod širokim dudom

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Poznato je da grčka mitologija nije samo arsenal nego i rodno tle grčke umetnosti. Je li onaj pogled na prirodu i na društvene odnose na kome se zasniva grčka fantazija, pa

To mišljenje, naravno, nije tačno. Istina, u mnogim slučajevima epski pesnici — ne samo oni koji su stvarali epopeje nego i oni koji su pevali kraće epske pesme — živeli su na kraljevskim i uopšte velikaškim dvorovima.

Taj subjekt, umesto da ispoljava svoju ličnost, gubi se u svome delu. To nije izolovana individua sa svojim izrazom, nego individua koja zna dobro da prikaže narodni način osećanja, individua koja još nije dostigla stupanj duhovne i moralne

i zato su sve u osnovi prožete jednim istim, oslobodilačkim, narodnim duhom i čine jednu celinu ne samo sadržinom nego i formom (izuzimajući samo razlike između dugog i kratkog stiha).

Skoro uvek stara država se veliča u odnosu prema tuđim državama, naročito prema turskoj. Ona je kulturnija i moćnija nego što su tadašnje susedne države (na primer, u pesmama: Miloš u Latinima i Smrt vojvode Kajice), ona pruža junački otpor

i u prvo vreme turske vladavine, odnos naroda, odnos kmeta prema domaćoj državi, svakako, morao je biti mnogo drukčiji nego posle — u toku turske vladavine.

Čovek ima utisak da to nisu reči, nego vatrene ptice koje lete od naraštaja naraštaju obasjavajući puteve kroz tamu vekova: Nemoj, sine, govoriti krivo, ni

kad je na ovaj način stvorena, kad je pesma o njoj progovorila, i svaka je od toga trenutka bila ne izmišljeni lik, nego prvi, najaktivniji borac koji budi revolucionarni odnos prema mučnoj stvarnosti.

nekoliko stihova“ (pripev je od šest, ređe od pet slogova, i „ponajviše ne dodaje stihu iza koga se nalazi ništa novo, nego ga samo raširuje“). Guslarske pesme dobile su naziv po tome što se pevaju uz gusle.

Ta pojava se ne može drukčije objasniti nego uticajem deseteračkih pesama na bugarštice. Sem toga, bugarštice „ne opevaju onoliko istorijskih događaja koliko

One pevaju i Kraljevića Marka“, „ali dosta suvo, iako ne istorijski verno nego po legendarnim motivima. Nežnija je samo pesma o njemu i bratu Andrijašu, ona iz XVI veka, koju je Hektorović

samo jedno: da su pesme starijih vremena, zato što su nastale dugo posle događaja o kojima govore, više legendarnog nego istorijskog karaktera, dok je sa pesmama srednjih vremena i još više sa pesmama novijih vremena drukčiji slučaj.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

ODANOST JE PSEĆA Odanost je pseća Od ljubavi veća Kad reži i laje Ne pitaj ga šta je Pre će u grob leći Nego li ti reći Njemu je u svesti Kako će ujesti UZEO SAM HARTIJU I OLOVKU Uzeo sam hartiju i olovku I nacrtao

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Magarče, nijesi imao kuraži da se javiš, nego si ostavio druga da zbog tebe strada, je li! I još baš ti ideš da šibu doneseš kojom će da ga biju, a!

— Ne idem ja više u školu pa da me učitelj izbije kao tebe danas — dočeka Stric. — Eto baš nije mene, nego Boku Potrka! — zlurado zakrešta svadljivica. — A koga još? — E baš ti neću kazati! — Ne znaš, pa zato nećeš.

Obojicu je danas istuko. Eno ih, ostali su u zatvoru. Lukavom Stricu ništa drugo nije ni trebalo, nego da sazna ko je bio bijen u školi. Eto novih junaka u družinu.

— Stoj! — ispade preda nj dugački Stric, a zahuktali Đoko, prije nego se mogao zaustaviti, još dvaput optrča oko Strica i tek onda zastade još uvijek pocupkujući i podviknu: — O-op,

— Kako li samo tako brzo do tebe stiže taj glas, brže nego ja sam? — Pa kuda onda misliš? — A bi li ti pošao sa mnom na jedno mjesto gdje neće biti tuče i batina?

Sivac je i dalje uporno ćutao kao da u sebi prijekorno misli: — Bezdušnici jedni, nije vam dosta tolikih krntija, nego mi još odozgo dodadoste Herceg-Bosnu!

Kvrc! Prevari ga vjerna kubura, ne opali. Kvrcnu samo oroz, ali to majstora Mačka više uplaši nego da je zagrmio top. — Pazi, zaboravio sam da je potprašim barutom! E, jesam neka šeprtlja.

— Dragi moj, rođeni, pametni! Baš mi je milo što si to ti, a nije vuk! Volim te više nego deset vukova! Kad ga minu prvi talas razdraganosti, tek tada se sjeti da pogleda šta je sa Stricem.

u logoru Tepsiji, to bi, kazano na psećem jeziku, bila priča puna tihog cviljenja i čežnjivog zavijanja, priča više tužna nego strašna.

— Pravo je! — obično je jednoglasno odgovarala vesela bratija i navaljivala na jelo. Kako li je sve to drukčije bilo nego u selu.

Tako je četa prekonoć, neopazice, postala za dječake nešto mnogo moćnije, vrednije i draže nego ikoji pojedinac iz nje. Šta je prema njoj bio čak i vođa Jovanče!

— naljuti se Stric. — Ona glavom! — Ma koja ona, slone jedan? — Lunja, čovječe! Ko će drugi biti nego Lunja. Jovanče se uozbilji. — E, onda smo propali, otkrila je logor.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Ko mrak negoli svet? Ko li voli rit više bistrog izvora planinskoga piti? Ko li voli jed negoli med? Ko maćehu nego svoju rođenu majku? Oca i očuha? Trnje i lepu, čistu zemlju? Ko strnjište ili pšenicu?

A mi sad nismo od robinje deca, nego samo Velike Gospe Domaće. VINO I ŽENA Razgoneći tugu ti sa srdca, Tko bi te tuđin I s tuštenim maznim rečma Mogao

bio putnik, videći pred sobom koga gde propade kroz led u jamu, da bi i on tamo natratao i za njim bi se uvalio? Nego zapanti ono zlo mesto, te i drugom kaže da se čuva.

Mnoga tvoja, bogati čoveče, leta misleća Učiniše ti ciglu jednu noć I to ne celu ni do svanuća; Nego tako reče ti Bog: Ove noći istrgnuće ti tvoju dušu.

I izarad toga dopadoh ne u jedno zlo nego u dvostruko i trostruko dugovanje zle namere. Jošte tako strepim i trnem u srdcu da u koje podublje se i najposlednje zlo

Bojim se za moj jezik, kad nije sebe moj jezik poučavao tvojoj pravici, za ceo dan nije se bavio na tvoju hvalu; nego moj jezik je lažu spletao na ostalu mi braću.

Prepadam se s grlom; ne glasovito izdavah tebi hvale s mojim grlom; u mome grlu božije dike ne imah, nego otvoren, zinut grob bi moje grlo.

mojom šijom, zašto ne isto jednoga od manjih da sam pokvario, na zlo naveo, pobujio, s puta dobra svrnuo, i odvoumio, nego i tuštene pobudalio, i zato strepim da mi se ne obesi na moj vrat žrnov kamen, i potonuću u morskoj pučini.

Bojim se za ruke; ne dizah k nebu do Boga mojih ruku; nego šnjima greših i ljudma pakost činih; zato se i bojim, da mi ne reče ka ono lenom slugi: Svežite mu ruke!

Bojim se nogama: nisam na pravici postojan, niti u crkvi, Boga našega domu, sa strahom tvrdo, nego često iz crkve propadam i zaludnje misli mislim.

Sav iznutra drhćem: Boga pravo ne hvale moja unutrašnja, ni mu se imena spominaše, nego imam unutra sebi opaka izmišljavanja, s kojimno sam se sprilikovao fariseom, što je za njih Hristos izrekao da su nalični

Od mladosti do starosti ne služih Bogu, nego sam sebi. Niti čekam i jednoga novca uzeti plaće. Zaštono ako sam i poposlovao što malo, i to rđavo i zločesto, sa

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

I ne jedan paša — nego nekoliko njih! Zamfir je bio sila: mogao je čoveka i sa samih vešala skinuti, samo kad hoće i kad potrudi svoje čudo i

i dvorile čorbadži-Zamfira, nisu smatrane bile za sluškinje — kao što je to običaj tamo na hladnom i bezdušnom Zapadu — nego kao nešto svoje, kao rod u kući čorbadži-Zamfira.

One ga i ne zovu drukče nego čorbadžijo, ’adžijo ili čičo, ženu njegovu Tašanu — čorbadžike, ’adžike ili strinke, a njihovu mezimicu Zonu zvali su prosto

“ i kad se koja uda, on ni onda ne prekida svoje staranje, nego i onda razbira kako se koja vlada i obilazi ih ponekad; pa je možda to i dalo povoda besposlenom svetu te je čak —

More, pa ne samo tu pesmu, nego i ma koju drugu pesmu, svaku pesmu u kojoj se samo spominje devojka i ljubav kad bi tada zapevali, mislili bi svi, uvek,

se svaki put okrenuo za Zonom, a kad bi mu prebacili i dirali ga, — on bi se branio da mu nije ni do kakvog đavolstva, nego da mu se uvek nešto stegne oko srca: pada mu, veli, na um njegova Jelisaveta, koja bi sad isto tolika i istih tih

Onaj prvi je bio manji i prazniji, a ovaj drugi veći i puniji. Onaj prvi nije imao ni vrata, nego samo ćepenak, a majstor Mane je preko ćepenka uskakao vanredno vešto.

U dućan niko više nije mogao stati, zato u prvo vreme Mane nije držao ni šegrta, nego je sam samcit u njemu radio; pazario je i pazio da ko šta za vreme pazara ne pridigne iz dućana.

Kad je ovo po drugi put, posle vojske, otvorio dućan, i mušterija je prema dućanu mnogobrojnija bila nego pre. I on sad nije imao nužde da uskače na ćepenak, nego je ulazio na vrata dostojanstveno; zastane uvek malo na

I on sad nije imao nužde da uskače na ćepenak, nego je ulazio na vrata dostojanstveno; zastane uvek malo na vratima i grdi mlađe: kaže kako se danas ne može na mlađe

Mlađe zagledaju krišom ispod oka, pa tek samo usitne kad prođu ispred njega. A čine se kao da ga i ne gledaju, nego gledaju pravo preda se i idu sitno, pravo i pažljivo, kao da prelaze preko kakvog brvna preko potoka.

papuče i svilene čarape sa crvenim petama, one što kažu da ga vole kao svoje dete, one ga ne samo slobodnije gledaju nego se i zaustave i razgovaraju s njim; a kad se praštaju, ne može čovek da sačeka kraja.