Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Po nekom istinktu pođoše da se već jedanput razilaze. Svaki je ponešto mrmoljio — nekakim nečuvenim jezikom. — Ama jes ti... — unosi se Uzlović pred pop-Peru posrćući. — Ja, jes ti čuo, kapetane!...
Sad su njih dva putnici Simičini. Simica veseo, bože, veseo što vozi tako valjane lude, izmahne nekakim patrljkom, za koji je privezao malo uzice te načinio bajagi bič, ošine svog mrkova, pa zategne što igda može: »Bolan,
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Ja izvadih mahramu i počeh joj stresati sneg. Ona gledaše sve to nekakim ravnodušnim pogledom. Kad sam bio gotov, ona se lako pokloni: — Hvala! — Na malu. Opet zaćutasmo.
Bila je bleda kao sneg koji malopre gazismo. Iz očiju joj grunuše suze. — Bože! — prošaputa ona nekakim glasom kojim, valjda udavljenici govore. U taj par čuše se nečiji koraci niz stepene.
Maks pobesni. — A zašto vi ne biste hteli podvezati menzuru? — reče on nanovo, kao s nekakim pravom. Ja prvo duhnuh na nos da ne prsnem, onda se opet stegoh i odgovorih mu što sam mogao hladnije: — Jer je na
Mene preseče. — Ćuti! — rekoh joj. Mora biti da sam izgledao i suviše ozbiljan. Ona se polako diže i pod nekakim izgovorom iziđe. Ja se dignem i odem da šetam. Sad mi je sve jasno — rekoh sebi. — Više je ni minut ne smem lagati.