Upotreba reči neki u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Ha, ha! Čuste li ga, poštena! Neki, opet, od bolesnika ćutahu tužno i neveselo. Među tima našim mučenicima beše i jedno žensko lice osobite lepote.

nema roda, on je uvela, pogažena biljka, igračka vetrova, suva prostirka kaljavim đonovima, pa mu je i ono milost kad ga neki siromašak za ogrev upotrebi; umire bar s uverenjem da je nekome koristio!... A ja?...

Beše nekako marta meseca, praznik neki, ne mogu se sada setiti kakvi. Tetka mi se lepo obukla: na njojzi čista sadi košulja, na glavi crna svilena marama s

Ti već slabo kud ideš, bolestan si, nije ti ni zameriti... Al’ vele da je došao neki carski komesar u našu Kekendu, pa još govore da je Madžar!...

o njemu: on nije bio više preda mnom, a ja sam ga opet videla; nije govorio, a opet mi se više puta činilo da mi, kao neki glasak tanane vrulice, njegov glas do ušiju dopire. „Šta je to?“ pitah se sama... I jedva sam čekala da ga opet vidim..

„Ne bojte se“, reče čiča Marko, „kod moje kuće biće još za neki dan hleba; podelićemo ono što je preostalo; a, evo, tvrde ljudi da je mađistrat pozajmio od nekih belgijskih

Taj, u koga su svi uprli svoje strašljive poglede, beše neki veliki gospodin: dojezdio je na hintovu, a na ugojenim konjima sijali su se srebrom iskićeni hamovi.

sama, sasvim sama: kao mrtvac koga srodnici i prijatelji ostave u groblju, pa se posle svojim kućama raziđu da još za neki dan pripovedaju žalostive ili vesele priče o pokojnikovome životu. I ja sam, odista, tako osećala kao da sam u grobu.

Ujutru, kad je svanulo, cela je Kikinda govorila kako je neki zlikovac napao na kuću gospodina komoraša (to je onaj u panama-šeširu), kako je poharu učinio, kako je odneo

Isto mi tako dolazi kao i zmiju da vidim. Nevaljatni su, pakosni, nikome ne misle dobra. Vele neki da su pobožni, ali oni ne veruju u boga... O, znam ja njih dobro!... Kam’ da ih svi znaju!...

mislio; ali ovaka kao ova njegova, možda i stoga što je bila neobična činila mi se strašna; izgledao sam sâm sebi kao neki saučesnik u nekome ubistvu... I doista, ja sam te ponoći postao ubica svoga dragog pobratima... Ubica iz ljubavi!

Verujte, ovaj bradati nešto zna, nešto šuruje; — verujte mi da je iz preka, baš rođen Bačvanin; neki govore da su ga lanjskog leta viđali i sa Miletićem. — Jest, jest!

Obradović, Dositej - BASNE

Na koga se najviše ljudi tuže nego na komšije i na prijatelje! Danas se ljube i druže, a sutra se psuju i ruže. Neki stradaju za zlobu i nepravdu svoju, a neki za neznanje i budalaštinu.

Danas se ljube i druže, a sutra se psuju i ruže. Neki stradaju za zlobu i nepravdu svoju, a neki za neznanje i budalaštinu.

Koliko ova basna, toliko i poslovica priličestvuju onima koji što čine — dobro i sovršeno čine. Naprotiv, neki se sve vrte i okreću, a kad im na posao pogledaš, a ono mućak!

Ako li hoćemo da što u človeku nađemo po obrazu i po podobiju božju, to ne valja tražiti u telu, koje on podobno ima s neki majmuni, no u razumnoj slovesnoj duši, sposobnoj mudrosti, pravdi i božestvenoj dobrodjetelji, koja preimuštestva

A naš Erdeljan veli: „O las jaka kolja, k num fače nimik”. Ovo prolazi jer ima neki razlog. Ali Turčin kad hoće da mu se sve veruje što kaže, zato što on nosi bradu, tu nam ne torna konat.

Po vidu podoban je gušteru, ali je užasno velik. Neki su trideset nogu dugački. U Egiptu, u reci Nilu, ima ih premnogo i proždiru ljude i drugu životinju.

dužnostima svojima, koje svakomu česnomu človeku i pravomu patriotu moraju biti nerušime i svete, i neka ne misli kao neki sveštenik s Grahova u Bosni, koga su pitali zašto apostol Pavel veli: „Ko želi episkopstva, dobro delo želi?

Zato dobro pogađa neki Italijan govoreći: „Non è bella che detesti una brutta: Nema lepe koja mrzi na ružnu”, — zašto svaka zavidi lepšoj od

Ona ima neko srodstvo s šalom, ibo obično, šaleći se, ljudi ne govore ono što misle; no neki iz šale tako obiknu lagati da i bez svake šale lažu.

” „E, bekekeči sad tu” — reče mu bik — „Ne veljah li ti ja da miruješ dok si čišav.” Naravoučenije Neki novopogospođeni, iliti sluge pri velikoj gospodi, kad vide poštena i boljega od njih čoveka u bedi i u utjesneniju, i

A kad ovi postane kraljem, počnu ga sovjetovati neki da se osveti nad svoji zlotvori. Onda on rekne ove večne pameti dostojne reči: „Što vi mislite, ljudi?

Miševi nađu negde dva praporca, pak učine sabor i načnu se sovjetovati na što bi ih upotrebili da im polezni bydy. Neki reku da ih privežu starešini na vrat ili za rep da mu zveče i čine poštenje.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Kao da su kroz Užice prošli neki miševi što ne jedu samo, ko drugi miševi, slaninu i sir, nego miševi koji jedu vosak, amove, sedla, uzengije, uzde,

LANjSKI SNEG Na beogradskom Trgu Republike, koga neki, bez mnogo razloga, al s mnogo žara, zovu Trg slobode, bronzani knez Mihailo Obrenović svečano jaše na bronzanom

Henri Peti, Šesti ili Osmi, Luj Četrnaesti, Kralj-Sunce, Petar Veliki, Konstantin Prvi Veliki, Karlo Veliki, ili neki Karlo manji od Velikog, Karlo Glupi, Karlo Ćelavi, Karlo Guzati, ovo mogao dati ili oduzeti?

NA SAVINIM LIVADAMA Duboko u jesen produžili se letnji dani. Greje, ko da se na neki smrtni greh izliva milost, sija, kao da nečija gladna ruka vrapce hrani.

Ono tamo, pod onim oblakom? Iza onih sedam žutih slama? Zar je ono nasred póljā peć? Ono mora da je podložio neki iz oblaka proterani bog, koji se na zemlji probudio gladan, i kome je gladnom bilo hladno!

GOST IZ OBLAKA Skočanjenim rukama prigrćući ćebe oko promrzlih ramena, s nogama u mojim cokulama, neki se bog kraj naše peći rpeje.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Naskoro posle toga poruči meni iz Boljevaca neki Arsa Andrejević, moj stari poznanik (on je rođen u Valjevu, pa ubio Turčina i utekao u Srem) da idem da vidim cara.

Taj Jovan dovede sa sobom oko 30 frajkora. Međutim neki Guša, poglavica bačevački, skupio je bio svoju četu i došao u Leskovice, odveo sedam roba i oterao mlogo ovaca.

godine. Međutim, otišle age i subaše po selima svoje običajne danke i desetke kupiti. U Beogradu pak bio je neki Kara-Smail, koji je svuda, kud je god hodio, po 30-40 momaka janičara za sobom vodio; on se spremao da u Beogradu bude

A zašto? Da te Bog ne pokara! Čujem ja gde neke babe, a i neki ljudi, govore mojoj majci: „Blago tebi, sestro, kad ti imaš sina u kući tako učena, te ti može svece kazivati, da se u

Dok 1792. godine čujem ja u Sremu, gde sam u školi bio, da je moj otac od Turaka ranjen. Neki Turčin, Musta-beg Jajić, koji je u prošlom ratu primio u bojevima pizmu na mog oca, rekne u Valjevu: ,,̓0di-de, Aleksa,

(Pred srpskom vojskom bio je poglavar na Požarevcu neki iz Smedereva što se zvao Arambašić Stanko, on je bio hrabar vojnik sa Srbima protivu Vidinlija, ali ga Turci na

U tome se Hadži-Musta-paša grdno prevari, i pusti i̓ te dođu u Beograd, gde su neko vreme mirno i pokorno sedili, a neki su i službe dobili; jerbo su vrsni i udvorice bili.

No posle neki̓ godina reknu oni Hadži-Musta-paši: „Mi znamo da si ti caru veran, a i mi smo tebi verni, daj ti tvoga sina neka nakupi

Oni se spreme i odu do Boleča, pak onda se povrate natrag. (Ovo sam slušao kad mome ocu neki Muja alaj-beg u Urovcima kazuje o tome ovako: „Kad se — veli vratimo iz Boleča, a mi od Batal-džamije natovarimo pomalo

poseći, onda Turci mome stricu to neće da kažu, ali uzme se svaki izvinjavati, da nema kod sebe novaca no da će do neki dan nabaviti i dati.

Međutim Valjevci izmole od Fočića i telo moga oca neki Manojlo iz Kličevca na kolima dotera i kod crkve u Brankovini bez glave sa̓ranimo.

Glava je ostala kod Fočića na čardaku. No neki Živan Jerotić iz sela Blizonja, koji je onde posluživao, noću je ukrade, metne u nedra, sklopi gunj oko sebe, i tako

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Psuje gazda Raka, psuje — ama ne ostavlja, što kažu, ni miša u duvaru. Razleže mu se psovka po svem selu. Ljudi, neki na radu, neki kod svoje kuće, tek se samo dovikuju: »Eno, eno našeg gazda-Rake! Čujte kako kreše!...

Razleže mu se psovka po svem selu. Ljudi, neki na radu, neki kod svoje kuće, tek se samo dovikuju: »Eno, eno našeg gazda-Rake! Čujte kako kreše!...

i rakijom; šoljice, šafoljić sa slatkim od ruže, u kom se vrlo često nađe po nekoliko muva, mravi svakad, a kašto i po neki iver ili čitav šipurak.

To jutro beše nekakav svečanik, pa se iskupilo u mehani dosta ljudi. Neki seli po klupama pred mehanom, neki u mehani za stolove, pa tako u šali i razgovoru sede i pijuckaju pomalo.

To jutro beše nekakav svečanik, pa se iskupilo u mehani dosta ljudi. Neki seli po klupama pred mehanom, neki u mehani za stolove, pa tako u šali i razgovoru sede i pijuckaju pomalo.

— Pa šta činite vi, ljudi? Je li ovo arnautluk, šta li je? — poče vikati gazda Raka. Ljudi se samo zgledaše; neki se osmehnuše i šanuše jedan drugome: »Eto ga opet! E, crkao bi da se ne sudi!« — Šta je tebi, Radovane?

— upita Marica, pa stade, naslonivši se na motiku, i pogleda ga popreko. — Ono tvoje »dobro jutro«... Baš si mi ti neki đavo! — reče Raka i opet zaškilji očima i kao nasmehnu se.

A okolina obično tada šane među sobom: »Nuto, nuto! kako se naš učo pući!...« Neki đavolani behu razglasili da je bio negde šuster; ali ko zna? Možda su samo izneli.

« Neki đavolani behu razglasili da je bio negde šuster; ali ko zna? Možda su samo izneli. Istina, neki su viđali u njegovom ćileriću neke čekiće i šila, ali kad su ga upitali: »A šta ti je ovo, učitelju?

Je li, učitelju? Učitelj potvrđuje: — Jest, jest! Seljaci se opet gurnuše, neki se i nasmehnuše. — A kit? — uzviknu najedanput Maksim, čisto smešeći se od zadovoljstva što je tako uhvatio u tesno

(Šta mu je to »konkurencija«, to valjda samo on zna.) — E to valja posoliti! — šanuše među sobom neki seljaci. Neki se iskašljaše. A neki opet gurnuše jedan drugog laktom i zgledaše se.

(Šta mu je to »konkurencija«, to valjda samo on zna.) — E to valja posoliti! — šanuše među sobom neki seljaci. Neki se iskašljaše. A neki opet gurnuše jedan drugog laktom i zgledaše se.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

I pored tolikih baruština, zdravljem se ne mogu pokuditi Crnobarci. Neki istorici tvrde da je tu bila episkopija, i to jedna od onih osam što ih je zasnovao kralj Milutin Nemanjić.

Kako može da se trpi?... Mora se!... A zašto? u selu je živeo subaša. Pa ko je taj subaša? Da objasnim. Neki Turci u Beogradu odmetnu se od svoga cara, ubiju pašu beogradskoga, zauzmu beogradski grad i naume zavladati Srbijom,

Dva momka a jedna devojka! Baš nije pravo!... Morao se tu neki vrag izleći!... Bilo u kolu, bilo da iz kola idu, Stanko, i Lazar su uz Jelicu. Ona ih gleda obojicu.

– Ne možeš, Pero, ne možeš! — veli Lazar ponosito. – A vi ne možete ni donde! – Pa i mnogo je! — rekoše neki. — Iz mesta onoliko skočiti — To je slota! — Dalje ne može niko! — reče Lazar. — Skačem stopu više!

Ispade Lazar iz njegovih ruku kao neki trupac i breči o ledinu, a on osta dupke... Diže se duga u nebo. Što je Stanko sad uradio, bilo je junački.

Lazar odmahnu glavom. — Moj sinko!... Pravo vele: prošlo je vreme kad se ljudi rađaše!... Ovo je neki izmet... plače!... To beše što i nadraženom psu palica kroz plot...

Ali se ljuljao. Sve dođe k sebi i opkoli ih. — Jesi ranjen? — Ne znam. — Boli li te gde? — Ne boli... Ali mi neki crveni kolutovi na očima pa ništa ne vidim... — Ama ko to puca, ljudi? — upita Ivanković. — Lazar!

I, malo-pomalo, taj šušanj i ta cvrka navukoše mu tvrd san na oči, kao zastor neki, te mu usnu i telo i duša... Dugo je tako ležao... Probudio ga je glas jedne sovuljage što beše na drvetu, više njega.

Ivan mi reče da je onaj njegov bacio oko pa onu Sevića. Stanku zastade zalogaj. Kao da mu neki dokopa srce i trže ga, takav bol oseti. On skoči i pobeže napolje. — Ej, more! — smejao se starac.

Pa, kao čovek čiste savesti, još je vedar i razgovopan. Krstom s krste ludi; neki čak rekoše: — Ja tvrda srca, pobogu brate!... Siromah Aleksa!... Ni sanjao nije šta mu se sprema.

Sima je čeprkao. Njegova ruka napipa nešto u đubretu; neki gajtan natače mu se na prst. On povuče... Beše to crvena, svilena kesica na svilenom gajtanu...

Sve bi drhtalo samo kad moje ime čuje... Sve... U taj mah kao da se nešto prolomi. Strašan neki glas zagrme: — Stoj!... To beše iznenada. Stanko se trže i stade kao ukopan. — Ko si ti? — pitao je glas gromovito.

Dučić, Jovan - PESME

Lagano kao što i cvet vene, Umiru jeseni hladne, zle. A kada u trenut neki kasni Sve stvari zažele zadnjeg sna — Pred kim će poći da negde zaspi Ledena zvezda sa rečnog dna?

Ja odoh dalje novim lukama, Do zvezda brod je moj uzletao: A držim i sad još u rukama Neki cvet crn što tu je cvetao.

Da znam od kud tišti na dnu duše tajno Neki mir što šumi, i pesma što ćuti, Dok, kô zadnje ptice kroz veče beskrajno, Očajno se žure zakasli minuti.

I šta da ikad žali srce jadno, Kada je sve naše, sve što osećamo! PUT Da mi je da nađem novi ritam neki, I gordu sposobnost kojoj ne znam ime, Da svagda bez straha put pređem daleki — Put od jednog bola do njegove rime.

Prostore sam prazne naselio sobom, I rasuo sebe, kô orion sjajan, U neki svet srcâ i dušâ, beskrajan; I živim nad strahom i lebdim nad dobom.

Kad su se s proleća vraćale laste u svome kaluđeričkom odelu od svile crnobele, pevale su joj neki tamni napev s mora.

Jedva se naglašavao vetar koji izgleda kao da nosi sobom neki mračni dim i sve zasipa crnim pepelom. U svom gnezdu od konoplje i suhog granja ležao je na jajima stari dvestagodišnji

I kao da u toj praznoj vodenoj noći peva neki crni hor čija se svirepa pesma razbija u nekim svodovima od kamena. Jauk je mora bolan i strašan, i munje u divljoj

On se uhvati lagano za neki predmet. To je bio jedan mali zlatni prsten u mekim algama... Voda se svetlila u visini, valjda od mnogih zvezda.

Koliko života, mladosti i snage taj dan među grobovima! Izgleda to kao praznik grobova. Nasluškuje se neki šum i nazire pokret. Oseća se dah, i po mirnim stazama pod mokrim cvećem, provejava čežnja. Čuje se ritam.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

“. Ni inače nije ona marila za kake svečane izjave. Ali je uvek, kad god je govor o mojoj ženidbi, uzimala tako neki značajan, tajanstven i svečan izraz, kao da je govorila o tome gde su joj stvari i kako da je obuku kad umre.

Baš sam ja, šetajući po hodniku, počeo o tome razmišljati i padati u neki san iz ranog detinjstva, a Joca u taj par iziđe iz jedne sobe i, videvši me u hodniku, uhvati me ispod ruke: — Hajde,

” Joca, poznatom manevrom, zapevši nokat od palca za sekutić i odapevši, dade mi znati: „Hič!” Neki me hladni znoj obuze. Ja pobegoh iz sobe i sedoh na jednu klupu u hodniku.

Đorđe, ili upravo njegova sestra, prodade sve. Izvadiše neki stotinjak dukata i dođoše svi troje u Beograd. Lekari mu rekoše da se ne može operisati, nego se može ne znam šta drugo

Značajan pogled koji, kad su vrata škripnula, beše ukočeno upravljen povrh njih — tek sam, velim, odškrinuo vrata, a neki zatvarač koji osećam da je unutra, u meni, htede ih protiv moje volje i silom zalupiti i ostaviti me napolju.

Dakle ta devojka imala je crne oči velike, tako da je od njih duvao neki vetar, i neka promaha me odmah uhvati i ukoči celu levu stranu.

Nije vajde. Današnji moj sastanak u bolnici načinio je na me silan utisak! Pokušao sam da ga „anališem”. Ja neki put volim da budem „filozof”, pa da „hladno sudim”. Našao sam da je utisak u osnovi tužne prirode, jako tužne prirode.

Sad mi čisto nešto lakše. Čini mi se da će mi pasti neki teret sa srca kad ode iz bolnice. Sutra će, mislim. Ja skočih: — Šta? Sutra već! — Sutra, bogu hvala!

Video sam i njenu oblu ruku, mišicu, i onu čudesnu rupicu na laktu. Osećao sam neki životan miris u salonu, miris koji, kao u decembarsko jutro, rezi i seče i čini te podigravaš i letiš kud si pošao.

Ali u njenim očima stajala je drukčija presuda. Ja sedoh, saslušah je oborene glave. Ona kao da pade u neki zanos i kao da sebi samoj ili nekome drugome — a ne meni — uze govoriti: — Taki ste vi svi, današnji mladići!

To je bila velika retkost, i eto tako se on smejao kad se desilo štogod gde bi neki drugi razvalio vilice da bi se čulo u Tetrebovu mehanu.

Dolazio je leti u devet, a zimi i ranije, ali neki put prevali i ponoć, a njega nema. To je moju sirotu majku i sestru peklo ja vam se onda još nisam razumevao u

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

da je to za njih postavljeno, pa pojele tulaju koja je, kao što je svakome poznato, njihova hrana; a to video nekad neki Temišvarac, pa, k’o čovek, ispripovedao, i sad ne dadu nikako mira ljudima, nego ih diraju jednako za proždrljivost

Sve se oko njega za stolom menja, jedino on sedi nepromenljiv. Neko se digne da igra, nekoga odvedu, a neki sam, onako bez ičije pomoći, padne lepo pod sto.

— Za koga ono reče? — zapita neki put gospodin popa crkvenjaka. A Arkadija uvija ponizno glavom, smeši se, a sve polako trlja ruku o ruku, kao da pere

Onda je bio neki Aća, učen čovek, — umro je, bog da mu dušu prosti, više od pića nego od nauke, — a paori su ga zvali šlajber, kaz’ti

A kafanu je držao neki trbuško Švaba u somotskoj komotmicni sa zlatnom kvaslicom, neki duztabanlija koji se samo šeta po kafani, pregleda je

A kafanu je držao neki trbuško Švaba u somotskoj komotmicni sa zlatnom kvaslicom, neki duztabanlija koji se samo šeta po kafani, pregleda je li sve u redu, i sravnjuje i doteruje duvarski sahat sa svojim

« izrazio se kad je izašao iz crkve. Pa i sam pop Spira u oltaru (jer je njegova čreda bila) začudi se kad ču neki nov nepoznat mu glas, pa priđe severnim vratima na oltaru i proviri kroz njih da vidi ko je to.

— Ja ću biti tako slobodan... — E, dabome! Tek štogođ... — veli gđa Sida. — Kako slobodan?! Valjda smo mi neki tuđini, kakve Švabe... — Klanjam se. Ljubim ruku, milostiva... ljubim ruku, gospođice, — reče g.

Sva deca umivena i očešljanja, a kosica im namazana zejtinom. Sve na njima čisto, a često i novo, pa i deca dobila neki svečani, nedeljni izgled, pa i samima im nešto neobično; nekako su ograničeni, ne smeju da se rvu, da se pentraju na

« primakli bliže, ne verujući valjda svojim očima i ušima; poneki se okrenuo ulola oltaru, pa napravio šakom kao neki zaklon od uva da čuje bolje.

G. Pera mu je preporučio neki lek protiv pacova. Pokazivao mu neke prazne placeve, opet crkvene, gde će dogodine zidati neke dućane i žitne magaze,

otkrivene, bez konofonskih navlaka, a po kanabetu i foteljama isheklovani jastučići i komadići hekleraja, a na njima sve neki goli Amorčići sa tulcima strela (a kod pop-Spirinih su bili tanki peškirići od srpskog platna i veza).

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

A naročito cvilenje mladih matera za prvence. Praštajući se, one padaju kao u neki zanos, rasprostiru se po grobovima, viju, ljube, bacaju šamije. Pop prepojava.

A njih je puno. Iz cele varoši, svih maala. Pa čak i sumanuti, poluludi. A naročito tada, na zadušnici. To im je kao neki njihov praznik.

Tu Menko, Taja, Naza, Stevan, Ljuba... Svi oni. I, s obe strane ulaza, lepo poređani. Neki umiveni, zakrpljeni, s velikim torbama, bisagama u koje će jelo da meću i testijama za piće.

I gledajući na groblje, slušajući pojanje iz crkve, čak se neki od njih i krste. Sumanuti već ne. Oni, onako polunagi, kao bežeći ispred nečega, grče se unezvereno i uplašeno

plač, upaljene sveće: A opet svi, svaki čas željno pogledaju i iščekuju kad će da se svrši služba i počne da se razdaje. Neki još od sad probiraju lepše, bogatije grobove.

Neki još od sad probiraju lepše, bogatije grobove. A neki, i to čuveniji, stariji prosjaci, imaju naročite svoje grobove obično kakve čuvene porodice kod koje oni uvek idu tamo

U klisarnici stanovao je klisar i klisarica. Upravo klisarica bila je pravi klisar, a muž njen, neki miran, slabunjav čovek, samo je kopao grobove a ostalo, što je najteže: otvaranje, zatvaranje, čišćenje crkve, nadgledanje

Danju bi, ako je lepo vreme, išli u reku, i tamo ispod vrba sedeli, ili se prali, čistili. Neki tamo su i spavali po rupama a neki od njih, naročito stariji, kao neko prvenstvo, spavali su tu, oko klisarnice.

Neki tamo su i spavali po rupama a neki od njih, naročito stariji, kao neko prvenstvo, spavali su tu, oko klisarnice. Ali ih je bilo mnogo.

Sama klisarica ma da je toliko godina bila s njima, svakoga poznavala, ipak ih nije znala sve. Uvek bi po neki nov nadošao.

Bila je toliko čista, primamljiva da čak i neki varošani počeli oko nje da obilaze. Ali ona od njih je bežala kao luda. Ni novac, ništa nije htela da primi.

IV TAJA Od svih prosjaka on je bio najlepše obučen. Kao da je bio neki njihov starešina, ili vladika im. Naguntan: sa po nekoliko pari odela na sebi, u nekim širokim, čohanim čakširama,

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Samo mu je žao što će na glas izići da je Belkić zato došao da ga na terazije metne. Ljuba čuje da i neki mlad notaroš prosi frajlaAnku. Načuje da je taj notaroš izdaleka rod gospođi Jelki Siridžićki.

Ostajem vas nižajše lj . . . ne smem da ispišem — vaš na neki Ljuba Čekmedžijić Posle nekoliko dana dobije, opet, Ljuba ovo pismo: Počitajemi gospodar Čekmedžijić!

I tu je neki ponos kad svet rekne kako se za frajla-Micu lome noge i vratovi. Još ono veče puče glas kako je jurat Marko Rogozić

Mica i Alka jedna drugoj odlaze, i sve je kod njih glatko tako dok neki demon ne naruši mir među njima. A ko će taj mir narušiti? Vidićemo.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

ultimatum ludački grunu u prestonicu, te sav onaj život u njoj uzrujan, neredovan i napet od atentata, zadobi iznenada neki neobično mučni i zlokobni izgled.

van rednih izdanja i gde svako tandrkanje fijakera izaziva šumnu nervozu i senzaciju, opkoljen gomilom zinulih poznanika, neki bivši ministar i poslanik iz opozicije, poverljivo i važno proriče najužasniji ishod stvari: — Njihovi ulani, ta morali

— Odužuju se jedni isti, i jedni isti se ne odužuju, odgovori joj Jurišić. — Videćemo. i nešto kao neki skriven, mračan greh, sinu u njenim očima.

Jest našto se varati? U celoj prirodi osećam nešto potmulo. nabujalo, nadošlo i sočno što uliva neki grozan nemir i sav vazduh kao da je pun krvi i pene. Jest, časti mi moje sa svim nesigurne, mora biti.

Jednim širokim i žudnim pogledom on brzo obuhvati Beograd i sve podneblje. Saborna crkva, kao neki prav starac, uzdizala se mračna i dostojanstvena. Celo je nebo bilo uzbuđeno.

Jest, krv to je stalno, a privremeno je verenica i samo je ovo stvarno, a ono je tamo neki imaginarni svet. Ne sećam se ja ni mobilizacije, ni objave rata, niti znam šta sigurno o uzrocima njegovim, sem onih

Onda neki oficir, beo i lep, u kicoškim lakovanim čizmama i korbačem u levoj ruci, iskoči brzo na zemlju, priđe komandan

On prelete preko njihovih modro-tamnih lica, oseti kako ga poplavi neki hladan talas i pomisli, da je i on sam isto tako sad ovde mogao ležati mrtav i modar.

On se brzo spremi i kad neki seljak odnekud dođe da ga vodi on pođe odlučno pred svima u onom pravcu crkve. A tamo unapred, kamo se on kretao borba

Onda on uđe u crkvu. Neki hladan, jezivi zadah umi njegove ropyće obraze i prljavi izgled u štalu pretvorenog hrama, punog rasturene slame i

I onaj hladan užas, kao neki ledeni talas, obuze ga do grla. Jednom drhtavom rukom on razvali onaj tanki drveni kapčić na lenjirastom prozorčiću, te

On jako zažmuri, lice mu se iskrivi i, stegnutih zuba, u jednom žestokom, nesvesnom grču povuče oroz. Kao munja, neki crno-crven, garav i krvav vijor pomrači mu svest i dok je ranjena noga sva drhtala u krvi on se ludački zaplaka tresući

Afrika

“ Jutro potom svanula je pučina beskrajna, skoro bezbojna pod bezbojnim nebom. Reklo bi se da vodi u neki drugi svet, da „po noj plove duhovi.“ Vrućina nije bila prekomerna.

Krupni, narandžasto–crveni mehuri kakaoa u tamnom lišću, semenja rskavičavog i gorkog. Između drva dižem neki nepoznati plod, nalik na prezreo krastavac.

Ali iznad svega jedna ogromna svetkovina osvetljenja, nebesnosti, mesečine koja juri nebom. Hotel, tuš, ledena pića. Neki trgovac Švajcarac kome kažem da imam već i boja; da je ovaj iz Banfore s Visoke Volte; da se zove Samba; kaže mi skoro

Belac koji je bio administrator u Alepu ima već nekoliko godina da se nije vratio sa putovanja; njega zamenjuje neki seljanin crnac koji, bolešljiv, leškari u ljuljašci.

Režim banana koje tražim da mi uzberu, čitav grozd od valjda pedeset voćki, još nazreo, opor i bez soka. Neki mladić odbacuje maramu sa sebe i odlazi po kokos.

To je kao neki vokalni akord, iznenadan i prek. Kada ih pitam šta znači pesma i kakve su njene reči, smeju se i oni i njina starija

Od igrača je najzanimljiviji neki starac, koji nad mladićem što mu je par u igri vrti mač kao da će ga poseći. Obojica pevaju za to vreme: „Ranije belac

Posle sat-dva spavanja trzam se iz sna sa radosnim uzbuđenjem. Oko mene savršen mrak. Neki čudni glasovi dolaze iz noći kroz razmake pletenog zida.

Na zidu razapete prašnjave kože antilopa, krokodila i guštera. Vrlo siromašan dekor za prvu sveštenicu sela. Neki čovek, stasit, umorne, klonule glave, golog tela namazanog blatom koje se već sasušilo, ulazi i gleda me ćuteći.

Fetišer je izneo neki kavez sa tigrovom mačkom u njemu, igrao oko ovoga, pevao ikantacije, umio se vodom sa naročitoga izvora i posle toga

— „Ja ne volim“, govorio mi je on, uzevši prema meni odjednom neki sasvim poverljiv ton, „da moji beli prijatelji znaju s kakvim crncima se ja družim, i šta i kako ja s njima razgovaram.

Ne treba u tome, kao Bril i drugi, videti čak i neki naročiti talenat primitivnih; belac bi životom koji crni vode došao do istih sposobnosti.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Ja sam istina mlogo koješta — koje obače iz neki uzroka na svet izići na može — sočinio, gdišto pak i na pečatnju izdao; no počem s jedne strane dugovremena bolest pero

(Klanja se prvo Juci, potom Katici.) JUCA: Službenica! KATICA: MIŠIĆ: Ja sam čuo za neki nesrećni slučaj. Je l’ istina? JUCA: Za šupu? KATICA: Ah, kukavni konji, tako sam plakala! MIŠIĆ: To je baš šteta!

MIŠIĆ: Čekajte da vam kažem što stoji u novina. Jedan je iznašao u Berlinu nov neki način luftbalon praviti i to isključitelno konjskom mašću. Zato se sad obz³³ Rđav posledak.

(Viče što god može.) Što ćiš ti kod mene? PETAR: Ta šta vičete tako, nisam ja gluv! Eno neki ljudi čekaju tamo na vrati. Ne znam kakav razgovor imaju. JANjA: (Toj špekulacija.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

A posle opet nastaju beskrajne ravni. Kadikad se, na toj ravnici, ukaže po neko usamljeno drvo, bagrem, ili vrba, pa i neki konjanici koji brzo iščeznu. Dogodi se da konjik ugleda i neke kule i gradove, šta li, ali i to nestane na vidiku.

Dogodi se da konjik ugleda i neke kule i gradove, šta li, ali i to nestane na vidiku. Pojave se leti i neki svileni čadori, palme, ali sve je to samo omama ljudskih očiju, fatamorgana vazduha i oblaka.

Svaka od tih zvezda bila je i sama, kao neki svet za sebe, a sve, zajedno, kao neko ostrvo. Ispred gradskih kapija, prostirale su se zelene utrine, gde su đenerali

(Garsulijevo ime izgovarali su neki i „Garčula“, a on se na to ljutio i ispravljao „Garsuli, Garsuli“.) U redu, Petar je stajao kao ukopan, sa rukom na

Bilo ih je, na nogama, i sa opancima. Ipak, ta linija, na komandu, kretala se još, čvrsta, kao neki crveni zid. Iza nje, do na kraj plavog vidika, bilo je samo dva reda jablanova, do barutana.

Ta egzercirišta i ti temišvarski vidici bili su deo i njegovog života. Bili su kao neki razbijeni prozor kroz koji je on, ipak, mogao da sagleda svoju prošlost.

“ Nasta komešanje među redovima i neki počeše da se guraju, bliže paviljonu. Grof je bio zastao u čitanju i osvrnuo se, tražeći, pogledom, Garsulija.

Poplašeni konji počeli su da jure po utrini. Kad su počeli da prevrću i kola, neki husari počeše da pucaju, iz pištolja. U vazduh. Od straha.

Za njim se orilo, kao zavijanje vukova: „Nećemo da budemo pavori!“ Kad su njegova kola htela da krenu, neki su se bili bacili na uzde, i hteli da svuku kočijaša sa kola, ali on im se ote i u njihovim rukama osta samo njegova,

poleđuške, na postelji, sa rukama izvijenim nad glavom, i obrvama izvijenim nad sklopljenim očima, lep i svež, kao neki Efeb. Disao je kao tihi povetarac i pućio usne.

On se bio navikao da zaspi na njoj i Ana je morala da ga, onako teškog, svaljuje sa sebe, kao neki kamen. Njegova žena, Ana, imala je sad svoje drugo dete i bojala se da joj Đurđe, u snu, onako debeo, dete ne priguši.

Kad bi legao, miševi su cikali u slamarici, a pacovi su ga preskakali kao neki ogromni skakavci. Jedan ga je bio ujeo za ruku.

Teodosije - ŽITIJA

sina k roditeljima, i kada su se veselili mnogo dana, — gle, kao Bogom pokrenuti, dođoše k njegovim roditeljima neki inoci iz Svete Gore Atona, da prime potrebnu pomoć svom siromaštvu. A desi se da je jedan od njih bio rodom Rus.

Jer ovo se predlaže bogoljubivim dušama kao neki put koji lako vodi u dobrodetelj, i ovo donosi slavu istinitu i čast pouzdanu.

A neki im rekoše: — Takav koga tražite ušao je malo pre vas u ruski manastir, i još je tu. A oni čuvši ovo brzo poteraše put

Uvek je išao bos i stekao tvrdu kožu da se nije bojao povrede od kamena. Ovako čineći, bio je kao neki nemi lostiv i gnevan neprijatelj cvojemu telu, da su s e iguman i svi divili takvoj revnosti njegovoj i dobroj promeni,

A ovaj, klanjajući se k njima ravno do zemlje, svakoga otpuštaše. I tako odlažahu u miru kući, i blagoslov od svetih kao neki plen zaplenivši radošću se veseljahu. A prepodobni mladić primivši blagoslov od svetih vrati se u svoj manastir.

I kada su se u određeni dan svi skupili kao na neki bezmerno veliki zbor, stavši posred sviju, zapovedi da se pročita pismo njegova sina da svi čuju.

I odmah u poslednjoj starosti iznenada mladićki sa odra ustade, i kao da je čekao da dođu neki blagorodni i ljubljeni i svetli i visoki od cara, veselom dušom, svetlim i svetim anđelskim obrazom ukrasivši se, i tako

Manastir koji se zove Filotej poče zidati neki bogoljubivi čovek, a nije mogao dovršiti ga zbog ne dostatka sredstava.

o kome hoću da govorim, koji nije hteo primiti dobar savet svetoga, sam na sebi pocrpe čašu gneva Gospodnjega. Neki, dakle, Strez po imenu, ako i zlouman, bejaše blagorodan, od bugarske strane carskoga roda, rođak Kalojana cara

Svi oko njega skočiše, i zapitaše ga za uzrok strašnoga krika njegova. A on, jadnik, jedva dišući kaza: — Neki strašni mladić po zapovesti Savinoj — reče — na spavanju je na mene napao, i izvadivši mač moj njime probode srce moje.

A neki od boljih, to jest slugu Streza mučitelja, voleći da služe u Stefanovoj vojsci, uspešno stigavši svetoga, ispričaše mu o

stav po stav, a samodržac Stefan, blagorodni i svi ostali takođe su govorili i božastvo Svete Trojice ispovedali, a neki su i jepec kojom obuzeti behu obličavali.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ukoliko je neki etnički amalgam mlađi, ukoliko je manje obrađivan civilizacijama, utoliko se bolje mogu razlikovati psihičke crte

sakupljena antropološka fakta su nedovoljna za pravu antropološku karakteristiku južnoslovenskih grupa; vrede samo neki opšti rezultati, koji se vide i golim promatranjem.

Izgleda da ove nijanse određuju neki broj unutrašnjih promena, koje čine osnovu raznim osećanjima i raznim psihičkim težnjama.

Kad se izuzmu neki arhaični oblici, jezik dubrovačke književnosti je isti onaj koji je u XIX veku usvojen kao književni srpsko-hrvatski

Sama zadruga postavlja neki broj sasvim protivrečnih problema. Mi ćemo se ovde baviti samo onima koji su u vezi sa ciljem ove studije i naročito

Drugi primer: 1584. godine nađe kosti Sv. Uroša blizu grada Petriča, nedaleko od Prizrena, neki pastir kome su se ljudi spočetka kao ludaku podsmevali.

Iako su neki ovde-onde duhovno zavaljeni, nisu duhovno tromi, nije im duh zamagljen i nemaju one neodređenosti i nejasnosti koja se

Šljivaci su počeli pokrivati sve veću površinu. Pojavilo se moderno vinogradarstvo. Neki delovi niske Šumadije postali su pravi vrtovi.

života narod je u Srbiji stekao više političkog iskustva nego ostali Južni Sloveni i iz njegove su sredine izišli neki državnici doista dostojni ovoga imena. TREĆA GLAVA: ERSKI VARIJETET Rasprostranjenje i opšte osobine Era. — Starovlasi.

Kosovo je zavijeno u gustu maglu. Banović Sekula ide na svome konju. Iznenada iz magle iskrsne neki nepoznati na belom, hromom konju, sa tri noge. On čini utisak iscrpelog i slabog čoveka.

S druge strane je nesumnjivo da su neki od rezultata ovoga doba bili od koristi Ličanima u toku njihova novog razvitka: dinarski individualizam bio je ukroćen;

Po ovim su crtama slični Crnogorcima, ali samo sa još više oporosti. Neki od pripovedača, rodom iz Like, naročito Bude Budisavljević, jasno su istakli ove odlike, u kojima se, reklo bi se,

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Hop, sad znamo tajnu. Zavezani džak nije ni gospodin, ni svinja, ni razbojnik, već se u džaku nalazi neki mačak, a taj zlosrećni mačak... on je svakako i veliki gospodin, i strašan razbojnik, i grdna svinja, a ime mu je Tošo.

Kad bi neki putnik zapitao za čiča-Trišin mlin, seljani bi obično odgovorili: — A, čiča-Trišin mlin?! To ti je tamo gdje je đavo

Da je neki čestit mačak, hajde de, ali onaj tvoj obješenjak Tošo, koji se penje na vrbe i odozgo bulji u ribe i oblizuje se!

Jedni trkom pobjegoše od njega misleći da je mlinar lud, neki ispričaše da su susreli po nekog mačka, ali bez džaka, a drugi, opet, opisaše čitava kola džakova, ali u njima je bilo

ali bez džaka, a drugi, opet, opisaše čitava kola džakova, ali u njima je bilo samo brašno, žito, vuna, a tek u jednom neki rogovi koji su se čitavo vrijeme gložili i svađali.

cvrkućući da je mačak „živ-živ“, a uveče priprijetiše svojoj djeci: — Pazite dobro, čim vidite da se uz drvo penje neki džak, odmah bježite! Unutra je mačak Tošo!

Za tim stolom zaista je bilo teško sastaviti neki potpuno trijezan oglas. Da bi im misli bolje tekle, čiča i krčmar uzeše u pomoć i jednu bocu rakije travarice i

— Zdravo, rođače! — čuje se jedan debeli glas. Aha, to je vodeni miš. — Zdravo, zdravo! — cijuče neki tanak glasić. Dobro ga znam, to je sivi poljski miš. — Ima li šta novo? — pita on.

— cijuče neki tanak glasić. Dobro ga znam, to je sivi poljski miš. — Ima li šta novo? — pita on. — Ima samo to da je neki čovjek ostavio na obali moje rijeke neki džak — veli vodeni miš.

— Ima li šta novo? — pita on. — Ima samo to da je neki čovjek ostavio na obali moje rijeke neki džak — veli vodeni miš. — E, onda je u njemu posigurno nešto za jelo — objašnjava poljski miš.

— Eh, šta li je sad ovo? — uzviknu nepoznati i zastade sasvim blizu mene. — Biće, kanda, neki džak, a? Niko mu ne odgovori. Nepoznati onda gurnu džak nogom, dohvati mene uprav u slabine i glasno se nasmija: .

— Vatru tabanima, narode! Evo lava! Uzbuni se i u bjeg nagnu čitav vašar. Vodič medvjeda strugnu uz prvo drvo, a neki čobanin u zabuni uzjaha njegova medvjeda umjesto svoga magareta i zaždi drumom.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

ne zastane Ko ne trepne ne tresne Taj zaradi svoju kožu (Ova se igra retko igra) RUŽOKRADICE Neko bude ružino drvo Neki budu vetrove kćeri Neki ružokradice Ružokradice se privuku ružinom drvetu Jedan od njih ukrade ružu U srce je svoje

ne tresne Taj zaradi svoju kožu (Ova se igra retko igra) RUŽOKRADICE Neko bude ružino drvo Neki budu vetrove kćeri Neki ružokradice Ružokradice se privuku ružinom drvetu Jedan od njih ukrade ružu U srce je svoje sakrije Vetrove se kćeri

Nušić, Branislav - POKOJNIK

RINA (sedi prema njemu u raskošnoj jutarnjoj haljini): Opet si nešto umoran, opet neki oblačak. (Ustaje, zađe mu za leđa i zagrli ga). Nikakav oblačak; hoću da mi je sve vedro.

VUKICA: Da, i taj gospodin verenik. Do pre neki dan je po dva i tri puta dnevno dolazio; pilio mi u oči kao mače; govorio mi ljubavne reči i opisivao mi najlepšim

SPASOJE: Nego? ANTA: On je onako, dođe mu kao neki leteći novinar; on veli da je publicista. Piše, znaš, onako, ispod ruke. SPASOJE: Pa takav nam i treba.

Taj se čovek zavukao tamo negde, u neki tajanstveni kut Evrope, u neku fabriku veli, a ja bih rekao u neku internacionalnu razaračku ćeliju.

Dozvolite! (Klanja se duboko damama i odlazi.) H SPASOJE, AGNIJA, VUKICA AGNIJA (isprativši pogledom Švarca): Otmen neki čovek! SPASOJE: Nije otmen! Ženjen je! AGNIJA: A, tako? SPASOJE: Šta sam ono hteo reći? (Vukici.

SPASOJE: Da, definitivan. MARIĆ: Pošto sam ja po celoj stvari doneo definitivnu odluku, ne osećam potrebu još i za neki definitivan razgovor; pa ipak, došao sam da čujem.

Čim su ta pisma uhvaćena, vaš intimni saradnik u toj akciji, neki ruski emigrant Aljoša, izvršio je samoubistvo, a vi ste prebegli preko granice i skriveni ste živeli u emigraciji tri

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Išao sam ulicom i ponavljao „vrlo važno”, sve dok nisam primetio da za mnom korača čitava gomila dečurlije. Bio je to neki izletnički razred i dečaci su imali kose podšišane na nulericu.

Upitah se da li se već vratila iz banke i je li već uspela da čuje. Oči joj se uvek zacrvene kada čuje za neki moj novi ukor, iako osim mene ima još dve kćerke koje su meni sestre, a Vladi i Vesni nisu ništa.

„Najdraža moja” bio bi odviše vruć početak. Njoj bi mogao da proradi neki kliker i cela stvar bi otišla do đavola. Profa iz ruskog, mali s nečim vrapčijim u pokretima, govorio je o Tatjaninom

Ona je sve shvatila kao vic, zabavan, istina, ali vic! - rekoh sebi. Jedno takvo derište i ne može da misli na neki drugi način!

Kroz prozor koji je gledao prema trgu videh Atamana kako rukom daje neki znak, a onda još i Mitu, koji je sedeo tri klupe ispred mene, kako nešto signališe prstima. Nisam dalje morao da gledam.

Malo je trebalo pa da se prekrstim pred njom. Rekoh joj kako sam siguran da će ona na neki način proslaviti Karanovo, ali ona se nasmeja odgovorivši da slava nije nešto oko čega bi vredelo lupati glavu.

Za mene je razmišljanje o sudbinama mojih junaka bilo galvanizirana žaba mog oca. Pokušah da svoju pamet prekopčam na neki drugi kolosek, bez nekih naročitih rezultata, kao i uvek.

Dragana i Jasmina učile su u drugoj sobi i do mene su dopirale reči Arhimedovog zakona: „... ako se neki predmet potopi u vodu...” itd.

da jurim švabe, ali da sam i ja dva puta učestvovao u izgradnji Auto-puta i to nije beznačajno kad se uzme u obzir da neki, čija je snaga tolika da bi mogli konju rep iščupati, sede na konferencijama i mlate praznu slamu.

Rekoh joj da je to izvan mojih moći, rekoh joj da oprosti za sve, i izađoh na ulicu na neki način zadovoljan što se i to sa drugom direktorom već jednom završilo.

A i šta nisu gluposti po tim knjigama? „Aco pozajmi sto kinti, vraćam sutra!” - zaricao se neki bivši trećeškolac na koricama istorije. „Bože, kad bih samo mogla da naučim sve ove proklete tangense i kotangense!

Ja nikada i ni u čemu nisam stalan, ali na neki način, ipak, sviđalo mn se da učim nešto što mrzim iz knjige koju je moj prethodnik mrzeo pre mene.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Čamča mu donese, i sede do njega, gospođa Sara ostale goste služi. Čamči u glavi vrze se neki plan. Dok je u kavani, misli se kako bi dobro bilo ovom ili onom robom špekulirati.

Zatim stane na divan, pa iz sveg srca očita molitvu pred ikonom svetog Nikolaja, poljubi ikonu, i, kao neki teret sa srca mu otpao, sad je uveren da će se srećno vratiti. „Vjera spaset”. Sad se vrati i izjavi da je gotov.

Na svakom kratak „inexpressible“ i bosonogi, lica užasna, upravo konfišcirata. Čamča opazi da im je na nogama dole neki veliki modar prsten, čitav krug ozleđen; nema sumnje da su ti još nedavno bukagije nosili, ili možda su još nedavno u

Lopovi misle da se društvo izopijalo, pa drže da je sad vreme poslu. Najedared umuknu. Čuje se neki žubor. Vreme nastalo.

Prave se vešala. Tu je i dželat i pop. Pre zahoda sunca svi budu povešani. Jedan od njih, neki „Kiš-bači”, pre nego će na vešala, oprosti se sa svetom, i učio ga da ne bude nevaljao: njega su, veli, zlo odgojili; pa

More, vodeni putevi, crne, brze gondole, silne crkve i palate učiniše na Šamiku neki fantastičan utisak. Nije verovao sam sebi. Kad noću zaspi, a on sniva kanda jednako u kakvu panoramu gleda.

Gdekoji se u igri premetnu, i to je zanimljivo. Šamika pripoveda kako je u Veneciji igrao. Oko tri sata neka žurba, neki se pripravljaju kući. Još otsviraju jedan valcer; sad igra sav „hotvole”, pa se počnu razilaziti.

Kod njega je bila ljubav neki „Sport”, spoljašnji formalitet, a ženidba iz konvenijencije, nužno zlo. Upočetku su mu to zamerali, štaviše i ogovarali

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Udaren od konja više kolena, pre neki dan, kad je počeo da skuplja delove puka, još se budi noću od bola, ali taj bol umine brzo, kao i strašna malaksalost i

Bilo je vreme da idu. To je gorela vatra onih koji su sinoć bili polegali, neki sami, neki sa ženama i decom, ispod nadstrešnice jednog obora, sa one strane utrine, gde su bile njegove štale.

Bilo je vreme da idu. To je gorela vatra onih koji su sinoć bili polegali, neki sami, neki sa ženama i decom, ispod nadstrešnice jednog obora, sa one strane utrine, gde su bile njegove štale.

I kao da je to prvo, jasno sećanje uma bilo neki nečujni poklič, njemu se učini da mu trče, jedan po jedan, svojim strašnim trčećim korakom, pod šubarama, sa svojim

Koža njena i kost, smeh i dah, kao i njen pogled, imali su neki gladak sjaj što je svetleo u njoj, dok je nosila čedo u sebi.

Zapevaše neki, zarikaše, potrčaše do đerma, na valove, da se umiju; drugi, noseći decu na rukama, uvijahu ih krpama, polazeći

Trčeći kraj konja i uplakanih žena, koje nisu puštane dole, do čamaca, ljudi su se okupljali, dovikujući se. Neki, zaostali, uplakani, praštahu se, krsteći se.

Dok su šajkaši drešili konope i gazeći do pasa vodu, vičući, otiskivali čamce od obale, dotle su neki promrzli bednici, najmljeni da vuku čamce ceo dan, celu noć i još jedan dan, uzvodu, već počeli da potežu užad i da

Ništa nije bio zaboravio. Milujući ćerčicu, naredi da se vozi lagano, i kao neki ostareo medved, sav nakinđuren, poče u kolima pred detetom da skače i mumla i igra.

drvenih greda, ispunjenih nabijenom zemljom, na obali Zemuna, pred kojom su iz vode stršile lađe, šarene, ofarbane, kao neki drveni labudovi, sa previjenim gušama i širokim trbuhom. Nije znao kako će im biti.

Iskakao je opet iz kola i mlatarao rukama, prema prozoru, nad kojim su sedele gole ženske figure i oklopljeni neki polubogovi, uvijeni girlandima, izrađenim od pečene gline, a puni, prepuni vrabaca.

se i ljuljajući se, tako da je iz daleka, iz kola, otkuda ga je Komesar, sa svojim kirasirima, posmatrao, izgledao kao neki veliki cvet, sad beo, sad rujan, što se povija na vetru. Kada je prvi put pao, poliše ga vodom i gurnuše dalje.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

²¹ Sličnim sredstvima se katkad služe i momci da bi devojku privoleli na udaju: „Neki prosci kradom odnesu slepog miša oko kuće onoj devojci koju prose, držeći da će ona od toga kao slepa poći za koga je

na primer, u Gornjoj Pčinji ove žene dolaze na Vražji kamen — tu se provlače kroz šupalj kamen, ostavljajući na njemu neki prilog (vunu, čarape i sl.).

Tako se, po verovanju, posebno opasan prvi pogled odvodi sa lica koje je izloženo opasnosti na neki drugi predmet ili osobu kojoj zle oči ne mogu nauditi.

ipak, postoji srazmerno veliki broj magijskih postupaka čiji je cilj da se osujeti mogućnost začeća, odnosno rađanja. Neki istraživači „narodne pedagogije“ dodiruju ovaj problem, ali ga zatim vrlo brzo zaobilaze, odnosno prikrivaju činjenice

POROĐAJA Mnogobrojni običaji i postupci koji se izvode za vreme trudnoće vezani su za olakšavanje porođaja. Neki od obreda za lak i uspešan porođaj izvode se, međutim, još za vreme svadbe kod raznih naroda širom sveta.

Ako je mužu veći desni brk, ona će imati muško dete, a ako mu je veći levi, imaće žensko.³⁸ Na neki mističan način u vezi sa polom deteta jesu i promene koje se dešavaju u izgledu rođaka trudnice.

Ove tabuisane, „negativne“ emocije jesu, pre svega, žalost, strah i ljutnja, osećanja koja neki psiholozi označavaju kao „rastavne efekte.

¹¹ Neki ljudi su rođeni pod „srećnom zvezdom“, a neki pod „nesrećnom“. Za dete koje kad se rodi „ima na glavi svrtak kose“, veru

¹¹ Neki ljudi su rođeni pod „srećnom zvezdom“, a neki pod „nesrećnom“. Za dete koje kad se rodi „ima na glavi svrtak kose“, veruje se da je rođeno pod „lošom zvezdom“ i

¹⁴ Dete koje je rođeno na neki blagdan, zadobiće snagu „svetog“, „jakog“ vremena koji taj praznik reaktualizuje. Zbog toga se za dete koje je rođeno

Zbog toga se za dete koje je rođeno na neki svetac veruje da će biti jako, zdravo i srećno u životu.¹⁵ Za njega se kaže: „dobar ga dan donio“.

homogeno, odnosno postoje u svesti naroda velike semantičke i aksiološke razlike između pojedinih dana tokom sedmice. Neki dani su „srećni“, a neki „nesrećni“; neki su „čisti“, a neki „nečisti“; neki su „dobri“, a neki „rđavi“.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

ubio pre nego što je napisao, možda, najvažniju knjigu, o tome šta mu se dogodilo da najzad potraži taj poslednji izlaz? Neki romani podsećaju na naš sopstveni život. Mnogi junaci veoma liče na nas same.

menze »Stari grad«, pa onda mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši — svega i svačega je u njemu bilo.

I uvek su pokraj njih, kao po nekom pravilu, bili neki zadovoljni i uhranjeni dripci u tvidu, sa brzim kolima, zlatnim satovima na dlakavim rukama: govorili su vešto strane

Naravno, igrali su nas neki drugi momci; mene je igrao onaj plavi, slavni Kakoseonozvaše, ali inače, sve je bilo isto, potpuno isto!

na jetru kad neko ko obilazi sve te festivale po venecijama i londonima, počne da kuka kako je nekada davno odvajao neki ćošak, ako shvatite šta oću da kažem. U čemu je štos?

Već tada nam je bilo jasno da postoji neki kobni nesporazum između Evrope i nas. Evropa nas, naime, nije htela! Želeli smo da joj ponudimo svoju svežu krv i

Samo ako uspeli momci prevedu sa ovog malog jezika moju priču na neki ogroman jezik. Samo ako Helen, Lu i Megi budu htele da je saslušaju...

Oni slabiji odustajali su posle izvesnog vremena, sedali bi na neki kamen ili ciglu ili jednostavno u prašinu, pokušavali su da povrate dah sa šugom na ramenu, dok su drugi stajali i

otmeni svet kome sam nekada želeo da pripadam, ni zastave na vetru, više ne pričinjavaju nikakvu radost, baš kao da je neki rasejani scenograf posle predstave zaboravio da skloni stari dekor (sve je iščezlo sem nepotrebnih kulisa i statista!

Bio je izgleda potpuno istrošen. Ponekad bi uspeo da zavergla mašinu, ali uglavnom je ispuštao neki krkljav zvuk koji kao da izdiše, pa smo kola svake noći parkirali na nizbrdici kako bismo izjutra uspeli nekako da

se na galeriju i videh ga kako u nekom baletu (ne sećam se više kako se zvala ta predstava svaki balet liči mi na neki drugi balet, i obrnuto!) udara po divnom, išaranom kontrabasu koji je ličio na licidersko srce.

melodiju, i ja sam je čuo: bilo je u njoj grmljavine zvuka i reči koje dopiru do dečaka kad ne uspe da se uvuče na neki vestern, pa stoji sam na ulici ispred bioskopa »Imperijal«, zamišljajući raj tehnikolora na osnovu muzike Dimitrija

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Ali i umu ljudi, brate. OTAC: E, šta ćeš. UGLED 3. DEVOJKA (stupi), PREĐAŠNjI DEVOJKA: Jedno je momče ovde, kaže da neki strani ljudi žele nas posjetiti. OTAC: To će biti onaj. (Mane glavom na mater i odlazi.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Ne smeju se, doduše, potcenjivati neki radovi Grafenauera, Tahmiščića, Pražića, Milarića, Crnkovića, Čalenića, Bore Ćosića, Cvitana; međutim, glavnu reč u

pisac koji je „spao” na decu, stihoklepac i pustolov, svi su oni u dečjoj književnosti našli utočište i zaklon. Neki od njih su primenili zanimljive postupke i došli do neobičnih i svežih rezultata.

Najvažnije je osloboditi se tupoumne primenljivosti koja unizuje sve čega se dotakne. Počeci Neki autori su skloni da u delu Pančatantra, napisanom u VI veku pre Hrista, vide prvu dečju knjigu.

granicu kako prema ozbiljnoj književnosti, tako i prema površnim, pedagoški ili zabavljački usmerenim dečjim knjigama. Neki kritičari i teoretičari odbijaju i samu mogućnost postojanja dečje književnosti.

Spontano, po unutrašnjoj nužnosti, deci se približavaju neki pisci, ili neke davno napisane knjige; što čovečanstvo biva starije, taj krug se širi.

U svakom slučaju, korisnije će biti ako neki dvanaestogodišnjak čita Odiseju ili Rat i mir nego detinjaste pesmice specijalizovanog dečjeg pisca koje mu škola,

Učini nam se, za trenutak, da neki porazni zaključci do kojih smo se vinuli možda i nisu tačni, jer postoji, još, taj nivo pevanja i mišljenja na kome se

Napominje da su to, na neki način, stvari vredne, izuzetne. „Ali ako on u svojim pesmama najčešće nije pravi pesnik, on je zato, u naknadu za ono

Tim, sporednim odlikama mi, ipak, pridajemo određeni značaj: pošto su neki tonaliteti, sadržaji i iskustva pretežniji, čine nam se i estetski važnijim.

Kod vodećih anglosaksonskih pesnika referencije su tako brojne i toliko izukrštane da su neki od njih (E. Paund, T. S. Eliot) prosečnom čitaocu nedostupni.

Previše otvorena prema apsolutnom na jednoj strani, poezija je morala da potraži neki kutak izvesnosti na drugoj: uporište jasnoće i predah ona je našla u dečjoj pesmi.

Doznavši da sam književnik, vaspitačice i učiteljice moje dece u Poatjeu uporno su tražile da im pošaljem neki svoj rad. Na francuskom, razume se: na kojem se drugom jeziku uopšte može pisati i govoriti?

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Zato nije trebalo ljudma volju kvariti. ZELENIĆKA: Šupalj je taj Šupljikac. LEPRŠIĆ: Da čujete šta je jošt radio: neki rodoljupci ispregnu mu konje i nameste se da ga vuku u varoš; pa znate l’ šta je reko?

A jošt da mi Gavrilović toliko ne smeta! 2. NANČIKA, PREĐAŠNjI NANČIKA: Neki te Nemci traže. ŽUTILOV: Šta ćeju? NANČIKA: Došli da mole za Petra Grinentala. ŽUTILOV: Ne može da bude.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Ti pisci su potpuno pod ruskim uticajem, oni napuštaju raniji srpskoslovenski jezik i usvajaju ruskoslovenski jezik, neki od njih i sasvim ruski.

* Jovan Muškatirović je karakteristična ličnost srpske književnosti XVIII veka. On ne pokazuje neki književni talenat, ni originalnost u idejama, i ne može se uzeti kao pravi književni i samostalan mislilac.

pretvara u klasičnu gimnaziju. 1836. osniva se bogoslovija, a 1838. licej, prvo kao neki mali filozofski fakultet, a od 1841. i sa pravnim fakultetom; od 1844.

Novom Sadu je radila jedna živa diletantska družina, čiji članovi su mahom bili đaci pravnici (»jurati«), od kojih su neki i sami počeli pisati pozorišne komade.

Od 1820. javljaju se već »knjigoprodavci«, knjižari, i oko 1830. ima ih u Pešti, Novom Sadu, Zemunu i Beogradu. Neki od njih bili su izdavači, kao Josif Milovuk u Pešti, Damjan Kaulici u Novom Sadu, Gavrilo Kovačević u Zemunu, Gligorije

humoristični i satirični listovi, najčešće sa političkim liberalnim i antiklerikalnim tendencijama, od kojih su neki imali i književnoga elementa, kao Komarac (1861—1869), Zmaj (1864—1871) i Žiža (1871—1874).

U početku 1814. piše on jednom prijatelju: »Ovde je neki Vuk koji prekrasno piše srpski.« I on se odmah upoznaje sa Karadžićem, uzima ga u svoje ruke i upućuje u posao.

Kada se vidi kako je na širem osnovu shvatio taj posao, kao neki kompendijum za etnografiju srpskog naroda, onda se mora žaliti što je ostao nedovršen.

pisao svome prijatelju Slovencu Županu: »Srbi će vas sve za sobom ostaviti! Ovde je neki Vuk koji prekrasno piše srpski.« Karadžić je tada potpao pod njegov pun duhovni uticaj.

Oko 1826. Pavle Šafarik u Novom Sadu pokušavao je da izmiri Karadžića i njegove protivnike, da nađe neki kompromis između oba gledišta, ali Karadžić nije hteo ni da čuje za popuštanje i mir i produžio rat sa »nadriknjigama i

Milićević, Vuk - Bespuće

njega svoj obični izgled, kao da je bilo nešto što ga je skrivalo, uljepšavalo i na jednom iščeznulo; kao da se zderao neki veo s tih lica koja je on naučio da viđa gdje ulaze u kavanu stalno vrijeme, gdje sjedaju na svoja mjesta, čitaju iste

sobe, da mu ne odnese taj zamrli život, da ne donese svježine, kretanja, strujanja, bure, među ove zanijemjele zidove. Neki dan, jednom nespretnom kretnjom oborio je slučajno jednu malu sliku.

I onda mu se oči same otvaraju i bulje nekuda u mrak, srce nemirno udara i odskače, a misao zbunjeno traži neki predmet.

Jednog jesenskog jutra, pred svitanje, dok napolju neprestano pljuštaše gusta i bujna kiša, trgao je djecu iza sna neki čudnovat nemir u kući. Oni su skočili bosi i neobučeni iz kreveta.

I ponovo mu dopiraše do ušiju neki šum iz hodnika, kao da se neko napreže da digne nešto teško; jednom mu se učini da čuje nečije stenjanje, nečije

svoju jadnu i bezvoljnu svjetlost na predmete i na čovjeka, umrtvljavajući ih i izjednačavajući ih, praveći od čovjeka neki čudnovati predmet koji je slučajno ovamo zabasao.

On baci na nju jedan pogled sa strane: ona prevrtaše u rukama neki vez, a oči joj se bijahu izgubile na drugoj strani preko Une. — Vi se ljutite? — zapita on. — Zašto?

Kaluđer razmahivao kadionicom, strijeljajući očima. Za pijevnicom pojao jadno i žalostivo neki napola slijepi i krezubi starkelja; nekoliko djece pomagahu ga pištavim i neskladnim glasom, i utjecahu mu naprijed što

I ona se osjeti osamljena, pošljednja u svemu, uvijek zaboravljena i ponižavana; vazda neki nadzor, neka suvišna strogost; neko pretresanje njezine knjige i bilješke; na ispovijedi svećenik je zadržavaše dvaput

oživi i uzburka se, kad se na nekoliko dugačkih i tidesnih kola, pokrivenih asurama, s pijanim kočijašima, vratiše neki radnici iz tuđine i uz pjesmu poletiše kroz selo, zbijeni i stiješnjeni da su im noge visile iz kola; a glave im se

na prozor u sivo nebo i slušajući uspavljivo i mirno padanje kiše; posle ručka razgovaraše s Irenom dok je ona radila neki ručni posao, pričajući mu štogod iz svojih sitnih doživljaja, i odgovarala na njegova pitanja, davajući mu uvijek u svemu

i ugrija, nasmija se prezrivo na sve budalaštine i crne misli s kojima se gonio nekoliko mjeseci, i izvuče iz džepa neki stari broj novina u kojima se tražila kuća i zemljište na prodaju, i napisa jedno pismo.

Sremac, Stevan - PROZA

Sva mu se familija digla na noge dok mu je izradila to mesto. I tetka, i strina, i stric, i neki daleki rođak (čije su ime i zvanje vrlo često s ponosom spominjali), i mati — sve je to poletelo i spalo s nogu dok mu

I Jova vide da tuđe ruke svrab ne češu, pa se pusti u malo smelije avanture. Reši se, naime, da sam sebe na neki način avanzuje i poboljša svoje stanje, tešeći se time da u ovom guravom svetu upravo niko i nije pošten!

A Jova produži pitati, i ovamo onamo, ele, naposletku iziđe i dozna se iz razgovora da su i neki rođaci! — E, pa, rođače, baš mi je milo. Velim, bolje svome da dam pare nego nekom tuđinu.

»E, prosto mi se ne mili život zbog njega«, — tužio bi se češće Jova u kafani među društvom. Bio je to neki užasno drzak, bezobrazan i ješan mačor, koji se i nezvan uvlačio u tuđe kujne i krao jela.

I njemu dođe nešto teško, pade mu neki teret na dušu. Obuze ga kao neka melanholija, koja tako često, nekako uvek uporedno s vinom, obuzima svakog smrtnog.

Najčudnovatiji beše izraz Pijanog lica. Na usnama mu se kruni i topi gospoja-Kajina puslica, na čelu neki umor, a u očima potpuna rezignacija.

Još je rano. Deca se po školskom dvorištu jure. Neki seli pa doručkuju proju s belim smokom, drugi se tuku, treći vode sina Micka bakalina na bunar da opere nos: tukao se,

— A bio si Orloviću Pavle! Pa?... — Pa se oko barjaktara najviše tukli... — A, a. Pa ti isp’o ka’ neki novi Katanić? Nisi dao barjak, a? — Pa tako dobio kamenicu u nogu... — Pa na čijoj si strani bio?...

Radičević, Branko - PESME

bejaše, Nije šala, baš nas pokrhaše, Baš kô da se svaki pomamio, I čujte me, a što bih vam krio: Ako bude kâ što neki slute, I đauri amo se upute, Ko god hoće neka kuša sreću, Nek ih čeka, ja ih čekat neću, S pola sam im još i uteć

Krasno Srbi osvojiše grada, Pa već neki vrću se nazada — Već i hladne iskopaše rake, U njih mrtve spustiše junake, U slavu im pesme zapevaše — Al' i drugih

No šta se ono tu podalje kreće? Još glasi neki na blizu se čuju, Pa sve se bliže amo približuju. Naš Stojan zato ne aje isprva, Njemu se čini e trepeću drva; No

Tu mesec sakri onaj oblak gusti, Debela tama naokolo s' spusti, Pa zato moga ja razabrat samo, Da neki ljudi slegoše se tamo I žubor beše i trajaše dugo, To samo znadem, ali ništa drugo.

Još neki vele da negde na strani, Baš iljada je ljudi oružani. No Stojan danas veseo je zdravo, Al' okle ovo, ja ne znadem prav

je to ćerčica, Krasan pupak da s' razvije; Od šesnaest godinica Ali jeste, ali nije, A nestašna kao jare, Baš kâ neki od vas mare. 63. OD sinoć ga ne videla, A on danas rano ustô, Pređe danka očô bela, Osta njojzi jutro pusto.

84. Jarko sunce već zamače, Al' svetina jošte ne te, Kod neki se tek sad zače; Samo gleni ono dete, Kako šeće, strelja, miga, — Al' što me je za nju briga. 85.

109. Jošte petâ kukureknu I žubor se neki zače... Uh, što l' ovo tako jeknu? A taj žubor sve to jače! I sve amo bliže, bliže — Kosa mu se od stra diže!

XXIX Dan četvrti eto beži, Kad al' pored neki luka Njegov zeka mrtav leži, A na njemu kolan pukâ. Ma nikakve na njem' rane, Pa oko njeg' sluge traže, Idu, glede na

Da putnika želja mine — A zvezdice one krasne Nisu danas kô pre jasne, Nešto su mi potavnele, Kô da s' u jad neki dele, Slavuj poje žalostivo, Da ti puca srce živo. Sve je tužno, ma gle čuda!

No već sve sam prepatila. Sve j' gotovo, samo brže!“ Pa ga sobom mlada trže, „Jera“, veli, „u planini Neki mi se žubor čini.

sad po njemu neka jeza mili; On ne zna sam šta ova jeza znači, No kad on oće pričinu da sazna, Iznutra ječi tužan neki glas: Ko zna i oćeš li je ti naći?

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

), na neki vrlo neodređen opis: „Žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako — i jest i nije.“ Kako je na ovome našem šarenom

Nije ga čak volio ni u ruke uzeti bojeći se da ga na neki način ne obesveti i ne uprlja. Djedov rođak Sava, stari lopov i nikakva vjera, često bi se oko toga dohvatio s djedom.

Pa još ako je taj slučajni namjernik neki kićeni pismenko (jedan od starijih, austrijskih, koji zna latinicu, ili možda pomlađi, iza devetsto osamnaeste, koji

Juf, grom ga ubio! Pa onda je oko svakog mlina zgusnut neki vrbik, aluga i rasperjane rakite, a u blizini je i kakav šumarak, obično ljeskar, pa sve to navodi na sablažnjive misli

samo mijenjali skoro svake godine, obično o Đurđevdanu, ali nam se najčešće dešavalo da nam se u službu natandrči baš neki koji se zove Jovo. Svaki drugi — Jovo.

Pored Nikole dosta je tražen i sveti Jovan, arhanđeo Mihail, sveta Trojica, mudri vračevi Kuzman i Damjan, pa čak i neki prastari, tamni, vučji sveci, zaštitnici marve, ljudi sumnjive vjeroispovjesti, ali prijeko potrebni čovjeku seljaku.

Namirišu ga bene na sto konaka. Ima najmenika koji su i u pjesme ušli. Takav je, davno još, bio neki Simo Starčević koji se naimao kod starijih ljudi, oženjenih mladim ženama, svojom neprilikom, pa o njemu nikla popijevka:

Posljednji najmenik koga je djed primio protiv stričeve volje bio je neki Rade s Brdara. Upao je u našu kuću jednom oko podne, bježeći pred proljetnjim pljuskom, i čim je prekoračio prag, u

Varakam se ovako s njim čitavog božjeg ljeta otkad znam za se. — A koji si ti? — opet će djed. — Ja sam ti neki Rade s Brdara, hodam po najmu. — A kod koga si sad? — Ni kod koga, tražim gazdu.

Vratolomije dolazi s trešnjama tičarkama, kad se dječurlija najviše veru po voćkama i vratove lome. — Da ne bude neki vučji svetac? — prožvaka zabrinut samardžija i ukosi oči prema sofri.

— Šta ja to čujem, Savatije, a? — Evo, sad čuj: ja uperio džile tebi da mi daš onoga mog Radu što si ga neki dan živopisao. Ne bi li mi to nekako obavili krišom, da brat Rade ne sazna?

Taka i taka stvar, veli, jesi li ti opazio da se kod tvog komšije okupljaju i dogovaraju tamo razni, antinekakvi, ovi neki kontra i tako? — Ama, kakvi kontra! Sve su to ovi naši razni benaši i hodalice.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Možda je omađijan? AHMED: Biće da ga je u onome boju — a svi bar znamo šta je stanje ratno — neki aramija, neki zdrpilović, na nezgodno mesto ga je mlatno! I tu ga je oštetio znatno!

Možda je omađijan? AHMED: Biće da ga je u onome boju — a svi bar znamo šta je stanje ratno — neki aramija, neki zdrpilović, na nezgodno mesto ga je mlatno! I tu ga je oštetio znatno!

Držim ruku u krilu, gledam je, i kao da je nikad nisam videla. Da je bar neki bog, nego moj Hasanaga! Da je bar onaj koji je stvarao svet, nego Hasanaga koji voli ovčetinu, Hasanaga koji

HUSO: Možeš li ti meni da kažeš hoće li stići večera? To ti meni kaži! MUSA: Pa eto vidiš, i to je neki znak! Ni hrana ne stiže redovno! Šta to znači? Znači: aga ima neke velike brige!

Ovog puta je ozbiljno! Razumeš? Dolazi čovek do koga mi je stalo! Druge sam odbijo jer sam čekao njega. Nije to neki prirepak, nego faktor! Saš tek da vidiš pravu gospoštinu! HASANAGINICA: Što jednostavno ne kažeš ko dolazi?

Sjajan čovek! On ne mora, ko neki, da viče da bi ga slušali! Neko satima priča, dokazuje, a kadiji dosta da samo pogleda.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Nikome nije bio na smetnji. Što god mu se naredi, on učini. Po neki uzme, pa kad on, uz zid, na ulici, leži i sunča se, ovaj mu samo podvikne: — Diž’ se!

Čoveku, kad je vidi, nehotice zadrhti duša, grud omekša i čisto oseti neki tih, blag miris što ga zadahne pred njenom pojavom. Ma da beše tek u šesnajestoj godini, ipak se javljahu prosioci.

Govorili su da ona ima čitave bisage para, koje je uzela od mog pradede, svoga svekra, kad je ovaj umirao. Čak su me neki i zapitkivali: da li viđam kod nje starinske velike, zlatne pare? OD toga ništa nisam video.

Sećaš li se toga trenutka? Tek što sunce da zađe. Otvorio sam oba prozora gostinske sobe i beh zaseo te čitah neki roman. Svetlost je dolazila kroz prozore i jasno osvetljavala sve. Odjednom uđe i ti. Stade do mene.

Iz cele tebe izbijala je toplina, mekota i neki čudan, opojan miris, koji nikad u životu više ne osetih. — Što me gledaš tako? — upita me ti začuđeno. — Tako!

Izbegavala si da ostanemo sami. Kao da osećaše neki strah od mene. Nestade našeg tepanja i milovanja. Seta se često spuštaše na tvoje čelo.

Da li se i oni uče kao ja? Posle, kako joj je pre neki dan taj i taj trgovac kazao: — A, ’adžike, tvoj unuk?!... — Pa, šta mogu ja? Dete na to pošlo. Drugo neće ništa...

I svi su govorili da ti mene čekaš. Neki su me čak i pitali. Ali kao u šali i kao sažaljevajući te. — Ama, ona, Boga ti, baš tebe i nikoga, a? — Eh!

Posle se jedva pribra, postoja malo, i, uzdahnuvši silno, opet sede ukočeno uz zid. — Ti si, gospodine? — šanu a neki nov, stran, ponizan, učmao i bezživotan tvoj glas prepade me. U njemu ne beše ni traga o kakvom osećaju, toplini i bolu.

I ko zna dokle bi tako stajao, da me ne trže neko zvrjanje čekrka i neki tih, dubok, kao iz zemlje glas... To dolažaše iz vaše kuće. Nagoh se, pristupih i otvorih oči da vidim...

Uzeh je za ,ruku suvu, crnu, hladnu, i prinesoh je ustima da je poljubim. Stresoh se. Čudno i teško i neugodno, kao neki strah, osećanje obuze me kad osetih dodir te suve zategnute kože na kostima ruke. Da li to beše strah od smrti? Ne znam.

Brzo ostavi nešto i uputi se kapiji da je što bole pritvoriš. Zatim se vrati. Na glavu metnu neki zavežljaj, valjda detinje pelene, na rame motiku, u desnu ruku uze dete, a u levu neki sud, čini mi se s jelom, i uputi

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Hristos voskrese. Neću ja čekati da prođu dve godine za odgovoriti človeku ljubezniku i prijatelju, kakono ti neki običavaju.

Kostić, Laza - PESME

Svecka ružo, vaseljenko, sirotanko, nezelenko, samoranko, svetla senko, a kamo ti tvog slavuja? — U to neki zvuk zabruja. Je l' oluja? Il' bujica ognjevitih repatica, Ti nebesnih bludnih guja?

— Krvavo se zvezda smeši, iz krvavog tog smejutka neki šapat ko da jeca, čini mi se, da me kara, da mi zvezda odgovara.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Treće noći u ono isto doba opet se zatrese iz temelja dvor od velike sile i tutnjave, i neki glas poviče: — Otvori vrata!

A ona se onda okrene bogu moliti spram strijele, a Baš-Čelik joj reče: — O, ženo, dobro li te neki uči da me kušaš đe je moje junaštvo! Ja bih rekao da je živ tvoj čoek, pa on te uči.

Prinesoše i tri velike kutlače, pa ih ostaviše na sofru. Najedanput kuća se zatrese, a golem i suv neki čovek, sa golemom belom bradom i velikim noktima dođe do sofre i stade kusati.

— A otkuda dobavljaše vino? — Pre pet i više godina, u nekom selu daleko odavde, imaše jedan siromah čovek neki vinograd, koji je preko mere rađao grožđe. Na to grožđe navadi se ova ala, pa ga pozoba svake godine.

Miloš, kad to čuje, odmah uradi kako mu je Divonja rekao. I tako se Miloš hranio iz Divonjina roga neki osam dana. Čudi se maćija kako Miloš živi kad kod kuće ne dobija jesti, pa pomisli, možda mu komšije daju, te će ona

Jednom kad je dečko tako ostao bez ručka, oždene goveda u polje, pa sjede na neki panj i stane plakati. Plače on tako, siromah, plače i jadikuje za svojom pokojnom majkom, a u tome dođe k njemu neka

Idući tako, padne jednom na konak blizu jedne peštare u kojoj je stanovao neki pustinjik sav star i bijele brade. Kad bi oko pola noći, začuje on kako iz peštare nešto jauče, pa se uplaši, ali se

NOVAC DUŠOGUBAC Išao neki čovek putem, pa udari kroz jednu šumu. Idući tako sam kroz šumu, govorio je na glas ovako: — Bože moj, voljani!

To čuje neki pustahija iz šume, pa se nasmije; zatim, kradući se kroz šumu, isprednjači pred čovekom, i na putu kojim će ovaj proći

Više mu ne znam strva ni java, smrti ni života. HAMAL I HADžIJA Bio neki vrlo siromašan čovjek, te ne mogaše drukčije živjeti nego najposlije morade hamaliti samo da zasluži koru hljeba, pa da

Handžija se rasrdi, te dozva sluge i izbaciše ga napolje. On, kukavac, opet poče napolju jaukati. U to mu dođe neki starac, te mu reče: — Idi ti kadiji pa se potuži, kadija je dobar, pa će narediti da ti povrati aspru.

Starac mu onda reče: — Pokušaj još ovo: Izvan mjesta stanuje još neki pobožan hodža, idi k njemu; pa ako ti i on ne pomože, onda se možeš slobodno objesiti.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Bombe u redut, inače se neprijatelj isterati ne može. S moje pak strane pomoć neće izostati. Jesi li čula za neki sto dukata? SOFIJA: Kazivao nam je pisar. JEVREM: Sad juriš na redut! Bal i ništa drugo! SOFIJA: Ali...

DOKTOR: Jerbo se razum bori u pribavljanju duševne rane. MANOJLO: To je junak neki. Molim, g. doktor, kako se zove ta nauka gdi se razum bije? DOKTOR: Ne bije, nego bori. To se zove filosofija.

DOKTOR: I moj razum da se izgubi? Ko je ulazio u sobu. ISAJLO: Niko, nego nam je jedan čovek kazao da se neki provlačio kroz prozor. Tako je kad ste tvrdi, pa nećete da metnete gvožđe.

DOKTOR: Vi? ŠALjIVAC: Meni su i tako poznata vaša zavedenija siđeni s pameti. DOKTOR: Vi ste neki osobiti čovek. (Manojlu) Odlazi!

ŠALjIVAC: Vi ste dakle neki volšebnik? PUTNIK: Nisam, nego to je djejstvo prirode. ŠALjIVAC: Da ne bude to ono drvo koje je onako lepo opisano u

PIJADA: Kod nas mladu nevestu ne vodi dever iz crkve, nego mladozenja. LjUBA: I ovde su neki počeli. PIJADA: Kako misliš ti? LjUBA: Da vidim šta će reći Milan. STANIJA: A o šta vi tu govorite, devojke?

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

SRETA: Pelo, ti, šta si se udrvenčila? SULTANA: Pripoveda se da je oficir neki pri komandiranju vojske, opazivši iznenada svoga bivšeg učitelja, koji je strogo s njime postupao, klobuk s glave pred

Lalić, Ivan V. - PISMO

blage kiseline, Bože moj, evo nagrizaju leto; Danima tek po lišaj pavedrine, Sunce u mrli, jedva započeto; Kao da neki oslepeli zograf Ikonu hoće prstima da shvati, Pa skrnavi je. Drhti seizmograf, Klizište kreće, tutnjava ga prati.

Godine tvoje, neki brojevi Nepovezani u čitko saznanje: I mrak u meni tvoje je imanje. (20. V 1989) 5 TRAGOVI Tragovi tvoji među

putu pisano je, Kada po dan bi stao u minutu, Kad morao sam da volim za dvoje, Uvežbao sam vrhovnu veštinu: Strpljenje. Neki u toj vežbi ginu.

Kažu neki vodiči: U ovom gradu svet se obnavlja kao voda U ruševnom kladencu, bez čekrka i vedra, Ali na dohvat šake kad pravu

avgustu, iznutra, nepokretom; A raspadanje tek svedoči umor Neprevladanog, što zovemo sveto — Govorim, ne na prečac; neki šumor Anđelskih krila usijanje hladi Tišine što bi da buja u tumor, U brtvu slova, u beznadni nadir Iskaza; moram da

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Pre neki dan videh da moja mala Ana nosi onu široku trapezastu haljinu bez Struka, i učini mi se da je ne nosi bez razloga!

cigaretu zlatnim upaljačem, pridržavaju kapute, odmiču i primiču stolice, a mirišu na duvan za lulu i na nešto skupo. Neki od njih su vam strašno lukavi, pa čim zucnete nešto o prevari ili griži savesti, oni ležerno odmahnu rukom i kao iz

I šta se dešava? Naiđe neki gliser „Kris—kraf“ dole iza mosta, podiže čudo jedno od talasa i mi ti se lepo potopismo! Čabar.

Jednostavno, njoj nije bio potreban neki „Čamac“ na Adi; svoj brod je nosila stalno sa sobom. Piljila sam u nju jedno dva sata, sve dok nije pomislila da sam

Kad smo već kod toga, jedan moj frend, neki Arsen, bio čovek u Japanu, i kada su ga tamo upitali da li želi ribu, odgovorio je da želi, samo ne japansku!

nalazi se pohranjen u profesorskoj sobi moje gimnazije (žuti rolo:ormar, treća fioka desno, u fascikli na kojoj piše: „Neki školski primeri neodgovornog ponašanja ispitanika na polaganju mature, školske 1970/1971. god.

svitaca u mom životu“, Kondina 9, I sprat, zvoni dva puta kratko i jednom dugačko), zar posle svega da još pišem i neki blesavi maturski rad? Na časnu reč, vi niste čitavi!

Pre svega, treba reći da su Beograđanke prave mučenice! Obično ih isfolira na brzaka neki došljak koji posle lepo sedi pred kafanama i posmatra druge Beograđanke, dok one, nesrećnice, pune zelene paprike

Tako je neki Tika, čist imbecil, zagorčavao mome matorom život najmanje deset godina, sve dok ga matori nije sredio jednom zauvek!

Beograd je izmislio i zoološki vrt u kome žive i stvaraju neki od njegovih najsimpatičnijih stanovnika. I vođenje kući posle kafane izmislio je takođe Beograd, mislim, na kafu i još

literarnu kristijaniju, upoznam čitaoce sa skicom za portret pokojnog deda Gavrila (1878—1965), čoveka koji me je na neki način uveo u književnost, jer je baš zahvaljujući njemu moje ime prvi put objavljeno u novinama na završetku uokvirene

Evo kako! Prvog dana posle rata, kažu, neki dasa u kožnom kaputu do zemlje upadne u našu kuću i izvređa moga dedu na mrtvo ime što ima odvojeno kupatilo, a posebno

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

se gradska buka, raštimovana i tandrka va, kada se primiri to škripavo šklopotanje, da svratim tu i da zasednem za neki od stolova između onih breza i pogledam, iz te male pustoši, preko kafanskog krova u beogradsko nebo.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

To ste se rđavo na mene namerili, nego evo moje Jelice, od nje nećete moći uteći. Zbogom! Razgovarajte se dok ja neki posao svršim. (Polazi.) ALEKSA: Sluga nižajši. 6. ALEKSA i JELICA ALEKSA: Vaš su gospodin otac vesele naravi.

Jednog iskusnog šprahmajstera! JELICA: Ovde nema takovi. ALEKSA: Ili dobru gramatiku. JELICA: Ja sam slušala da je neki Majdinger o tom pisao. ALEKSA: Da, Majdinger, Lafajet, Mirabo, Don Kišot i mnogi drugi.

ALEKSA: Vsjačeski, obače... JELICA: Idete li vi poslom u Beč? ALEKSA: Čujem da je jedan pronašo neki osobiti način praviti intove; rad sam da i vidim, ako mi se dopadne; inače je moje pretprijatije posetiti starog

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

U svakom kutu, po svakoj stazi po neki junak iz priče gazi. Patuljak Palčić tiho se krade, družinu vodi, igraju žmurke, a čim je kiša, odmah se znade,

A blizu kuće, pod prozor sami, neznanac neki vješto se skrio. Koga li svjetlo Mačkovo mami i ko bi noćni uhoda bio?

Od juče trbuh boli me jako, životu mome dolazi konac, a sinoć, zlo i naopako, leptir mi neki razbio lonac. I najzad, jutros (treba me tući!) zube sam dao na poklon Žući.“ Nato će Pijetlić: „Ti možda šaraš.

„Unuče dragi, bio mi živ!“ Na zemlju Mjesec svjetlo toči, poljanu malu zracima tače, a onda stade i širi oči: neki mališan u vrtu plače. Izgubio je srebrnu paru, pa suza lije — čitavu baru.

Ono se tamo bezbrižno valja u gustoj šumi najljepšeg čkalja, živi životom dembelan-kralja. A mačku Marku kazali neki: mačor je tamo gospodar prvi, slaninu krka i sirac meki, a miša ima, sve od njih vrvi.

Ponekad, opet, u osvit siv, niz klanac neki promakne div. Jednoga dana družina slavna nađe se srećna na kraju gore, pred njima puče ravnica travna, ljulja se,

“ Divova grupa natisnu trkom kroz tminu gustu za svojim Brkom, pobjegli tako gorućih peta u budžak neki na kraju svijeta. Tamo ih strava i danas tuče, u nekoj špilji vječito čuče.

Pričo je starim potmulim basom o dobroj ribi sa ljudskim glasom. Na kome moru, poznato nije, uz otok neki zaliv se krije, od strašnih bura spas; u njemu živi ribica lijepa, ribica mudra, zlaćanog repa, u nje je ljudski glas.

Večeri jedne, u suton meki, do kule čamac doplovi neki, u njemu dečak viti srdačno ruku starini pruži: „Ribaru dobri, više ne tuži, ja ću ti mladost biti!

Udicu baci i viknu: „Hop!“ — Pa za tren-za dva — zaspa ko top. Kraj mlina, dotle, kroz gustu travu, prijaško neki, orošen sav, tiho se šulja, podignu uvo, pa istom lane oprezno: „Av!

„Platiće lopov!“ — kleli se brkom, al mudri Žuća zaždio trkom. U mlinu tako svakoga dana džumbus je neki, odmora nema, tu su ti Triša, mačak i Žuća, sve jedan drugom podvalu sprema.

Vazdan ga traži veseli drug, ište mu neki prastari dug. Povi se vrba, zaigra listom, otkri se nebo sivo, doleti čaplja i prva kaplja, pred Žućom blesnu živo.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Gledao sam ono nekoliko rasušenih barki nasukanih na ševar; one su pljosnate, primitivne, nalik na velika korita. Neki čovek odeven u segeltuh i uprskan krečom siđe u ševar sa džakom na leđima.

Kažem svakome: dobro veče! I svako mi tako otpozdravlja. Ispred jednih vrata neki mlad čovek kuje cipelu. On prestaje da kuje kad naiđem da bi me gledao.

— Mi smo, dođite. Dolaze troje; dve ženske prilike, od kojih jedna svakako devojčica, i s njima neki deran. Utapaju se u pomrčinu ispod mojih nogu gde su već ljudi i čamac. — Bila je već noć kada ste pošli?

— Spremamo se za rat. — To će biti neki grdan rat? — Strašan. Svi smo u organizaciji i ne bojimo se nikoga. — A protiv koga ćete u rat? — Protiv Belmontehe.

— E pa stari je sigurno moj otac. — Sigurno. — O, nikako nije ni mogao biti ko drugi, jer je dosta da dođe neki stranac pa da je on uz njega. Mi ga zovemo Vodič, iako nema šta da se pokazuje u Huenti. I koliko može da popije!

— Kako se zoveš, plavojka? — Ivona. — To joj je ovaj naš drug Pablo nadenuo takvo ime. On je bio kum. Neki koji su bili u mornarici, krštavaju tako devojčice. — Vidite da mu je i na barci napisano: Ivona.

Ali ja sam od detinjstva samo njega videla a od ono malo što je bilo drugih, neki su izginuli, neki se poženili a neki otišli.

Ali ja sam od detinjstva samo njega videla a od ono malo što je bilo drugih, neki su izginuli, neki se poženili a neki otišli. Sigurno da u drugim gradovima žive ljudi koji bi mi, još i pre, izgledali savršeniji od njega.

Ali ja sam od detinjstva samo njega videla a od ono malo što je bilo drugih, neki su izginuli, neki se poženili a neki otišli. Sigurno da u drugim gradovima žive ljudi koji bi mi, još i pre, izgledali savršeniji od njega.

Pogledah u jednom pravcu i videh najsjajniju zvezdu kako odlete koso u neki dalek prostor izvan zemlje. Njena slika, načinivši taj isti put u suprotnom pravcu, po jezeru pojuri pravo meni, do

Svi prozori nisu zatvoreni, a ljudi, do kojih dopire taj glas, ne mogu da se ne probude. Vidim da su neki prozori uistinu osvetljeni. Pogađam da su tamo ljudi seli u postelje i prisluškujući vrisak govore šapatom sa ženama.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

DUH SE RUGA CARIGRADU Neki put se spustim sasvim nisko na glatke kupole — stolice vihora — da čujem šta sad telonosci rade.

štavi: po hodnicima je sekao uši, skidao kaiše s leđa na terasi il čupao kosu onima što jašu, ponegde je odleteo neki nos da se zaravni lopta glave, carostavnici kažu i da je rođacima kresao polnu snagu da se suvišni polet u zemlji

Opet mu vojska beži. Neki se već dohvate brda, samo im rep dolinom drhti, a Lazar se bori sam, Turci ga za brke vuku i po oklopu škaklje i

nj Neko drugi je trebalo da bude svedok smanjivanja svega sveta, mislimo u modrini koja suzbija svetlinu nebeskih tela, neki drugi, daleki naraštaj. Smanjivanje nije za nas, mi za ovaj prizor nismo spremni.

o klance jedan hrast oblači zlatnu košulju i u potoku se mije to se ni u snu ne sanja devojačka ramena pa zvonik i neki praotac kleči dok jure njegovog sina Đorđa čuje se topot sve na istom nišanu to je taj vrat koji ljubim i odlazim s njom

Tišina tihost naših gora pesma je prošla na crkvi se zatvorila vrata vetar se slegao u neki panj isklijalo je ono što se spremalo na susret sa suncem lišće je našlo svoju bogazu te pada suvi vodostaj raste

Uvek si pijan išao u bitku Ne ali pogledaj zastave ni vojnik ne može sve da izdrži opet ga u neki pohod zovu ili su to znamenja da više ne proliva svoju krv i ponude se nad šljivikom slegle kneginje predusretljive i

cveću na početku šume nisu se više ni kopala groblja ona ostavlja kuću decu i ognjište i gazi po iverju dok se sledi neki već misle na momačko veče drugi se penju na planinska sedla i hoće u nebo zajedno sa ženom pa šta bude oganj plavet

silazi orao s gorskog dvora bolestan i mrk oči ne odvaja od zvezda vode ga dva mladića o čija se ramena oslanja neki vide u njemu božansku ribu koja izlazi na suvo drugima se priviđa u Topoli gde se klanja očevom prahu on samo zna

odazvao si se aleksandrijskom glasu ti koji si kleo zmijske trbušine za tebe stvari loše ne stoje pamte se čak i neki citati iz tvoga venca. .. ...

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

DANICA: Jeste! TETKA: Pa jesi li mu pokazala račun? DANICA: Htela sam, boga mi, tetka, ali je to neki čudan čovek. Uvek razgovara o drugim stvarima. TETKA: Ne volim, znaš, da držim tuđ novac, a da ne predajem račun.

SARKA (izlazi iz njihove sobe noseći u džepnu maramicu uvijen neki predmet. Nju neprijatno iznenadi susret sa Agatonom i Simkom i zbuni se, te strpa paket u šlafrok).

SIMKA: I pevala si. SARKA (krsti se). Neka je daleko od nas, al' biće da su to neki duhovi. AGATON: Nisu to duhovi, Sarka, nego budilnik. SARKA: Ju, kakav budilnik? AGATON: Pa taj što sediš na njemu.

AGATON: Ne znam, stegao me neki reumatizam u leđa. SARKA: Pa vidim ja već to da je reumatizam, samo rekla bih da je srebrn reumatizam.

Kažem vam, pravo uživanje. POJAVA IX TRIFUN, PREĐAŠNjI TRIFUN (pojavljuje se na stepenicama): Je l' to neki zbor? (Silazeći.

VIDA: Ni ja, bome! GINA: Uostalom, ja se toliko i ne ljutim; nije da kažeš da sam mu rod neki pa da me je žao. TRIFUN: Kako nisi rod? GINA: Pa tako, rod mu je prva žena Prokina, a ne ja.

GINA: Za Prokin račun. TRIFUN: Pa dobro, Proko, a stablo, a grane? PROKA: Ono je, znaš, crtao neki Rus, crtač u Katastru; crtao je svoje stablo, jer je praunuk kneza Beljajeva, pa je uzeo njegovo stablo, izbrisao sam

VIDA: Pa jest! SARKA: Eto znam, kad sam bila udovica sa prvim mužem, pa tako, vrtio se oko mene neki mlad profesor, a ja još u crnini; pa mi on kaže: „Imao bih, gospa-Sarka, nešto da vam kažem, al' ne mogu, jer poštujem

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Čudne su večeri na visokim planinama... Ravnica kao da tone u neki bezdan, lagano nestaje, a nad nama još uvek lebdi mlečni odblesak već zašlog sunca, i kroz njega žmirkajući zatreperi

— Rekao sam da ćemo objaviti — onda me dohvati za rame, vojnik me prihvati i tako se nađoh u onoj masi naroda. Neki su gunđali, ali ne toliko glasno da bi ih mogao i kapetan čuti. — Eh, šta ćeš, vojna disciplina!...

Oni iz vagona mahali su rukama, podvriskivali, čula se i pesma, a neki u poslednjem otvorenom vagonu zagrljeni, i viču iz sveg glasa: „Dole Švabe... dole!

I niko da mi nije izišao iz vagona! Počeše novi da ulaze; stari se pomeraju, neki sedaju, da bi što pre zauzeli mesto. — Ala smo se zgusnuli — dobaci neko.

Malo zatim naiđe nova kompozicija i zaustavi se u stanici. Opet se razleže pesma, čuje se vika i larma. Neki poskakali iz voza i potrčali na peron da traže vodu. Kapetan viče, straža ih vraća.

Bilo ih je iz raznih komandi. Neki se na usputnim stanicama skidali. — E, zdravo braćo! — rekoše kad voz stade. — Daj Bože da se opet vidimo.

Ugledah jednoga narednika kako postrojava vojnike. Malo dalje jedna grupa nosila je slamu... Jedan je trčao nekuda. Neki podnarednik vikao na vojnika, koji je držao konja na dugačkom konopcu i terao ukrug.

— i produži. Uputih se u pravcu onih šatora i ugledah kako ispod jednog drveta sede za stolom neki oficiri, okruženi rezervistima. Priđoh i ja.

Mnogi su imali i prošlost svoju, nimalo zavidnu, neki beznačajnu, drugi časnu i poštenu. Svi ti ljudi, sabijeni u stroju, slušaju danas već drugi put reči: preki sud,

Zvezde su nevino žmirkale.. Gotovo da zaspim, kada me probudi neki šum oko šatora. Neko zadiže šatorsko krilo. — Podnaredniče, evo, našli smo. — Šta to? Trailo se probudi.

Čujem kako Tanasije objašnjava da je u turski rat pošao sa jednim dinarom u džepu, a vratio se iz rata sa sto dinara. Neki, sigurno oni kojima je ovo prvi rat, zapitkuju: kako je to moguće. — Vešta veština i brza brzina!

— poče Tanasije da razlaže, ali ga prekide oštra komanda: „Na svoja mesta!“ Vojnici se raziđoše. Još se neki iskašljuju, i onda baterija zaneme... Gledali smo na desnu stranu, u noć, odakle je dopirao topot konjskih kopita.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Videlo se da su sve drugo očekivala, samo ne to, da će im se ovaj prljavi, krivi putnik prikazati kao učitelj. Opet se neki zasmejaše, a jedan doviknu: — Biješ li ti đake?

— Ehe, ja... dođoste i vi. Samo, prostićete, jeste poneli kakvu objavicu sa sobom? reče kmet i lice mu dobi neki poluzvaničan, pola učtiv izraz.

Radeći to, čiča jednako objašnjava svaki svoj pokret, a po neki put baci oštru »primedbu« na današnji događaj. — E, ti si se tu zguntorila...

Pred školom se začu razgovor; pored prozora promakne po neki stariji đak. Ljudi počeše dolaziti. Posle pola časa zasede ceo školski odbor u školi i poče da upisuje nove đake.

Svako se priljubilo uz oca ili majku, pa ni mrdnuti dalje, kao da se plaše kakve velike napasti. Tek po neki slobodniji odvojio se uz stare đake i sluša šta oni govore o novom učitelju.

— Gospodin Dragoljub je, uplete se Bogosav, sek’o prutiće, pa ih puno naređa po astalu... Neki mu se lome, a neki ostaju celi. Sa njima je on jednako računao. — More, znaš li onoga onomlanjskog, Svetislava.

— Gospodin Dragoljub je, uplete se Bogosav, sek’o prutiće, pa ih puno naređa po astalu... Neki mu se lome, a neki ostaju celi. Sa njima je on jednako računao. — More, znaš li onoga onomlanjskog, Svetislava.

viju se čardaklije po nekoj usamljenoj dunji ili šljivi, a iz te sniske zelene gustine izdvojio se ponosno u visinu po neki brest, ili se izvio tanahni jablan...

Ljubica se razgovaraše, ali se češće mrštila: po neki mališan okrene glavu i gleda šta rade oni u drugoj gomili. Neki se okrenuo sav k toj gomili, zavuk’o prstić u nos, pa

Ljubica se razgovaraše, ali se češće mrštila: po neki mališan okrene glavu i gleda šta rade oni u drugoj gomili. Neki se okrenuo sav k toj gomili, zavuk’o prstić u nos, pa gleda začuđeno ove nove i neobične za njega prizore.

« Deca poiskakaše iz klupa kao jarići, pa se okupiše oko prozora, a neki behu poumili i da iziđu napolje. U prvo vreme i Ljubica stade začuđena i posmatraše kako se vije i talasa veliko dečje

Ona izvede decu na dvorište, pusti ih da se protrče a sama se stade brisati maramom i duvati usnama, kao da je neki veliki teret nosila. I Gojko pusti svoje đake, pa joj priđe, smešeći se: — Šta... ne ide vam sve kao podmazano?

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

VASILIJE: Sve je to, gospodine, od početka jedan običan nesporazum! MAJCEN: Sa vama su sve neki nesporazumi! Ovde je protiv vas podneta gomila optužbi! Nemate ausvajs! Služite se lažnim imenima!

Celo sam jutro iznosila kostime! SOFIJA: Kao da se sámo zlato talasa! JELISAVETA: Meni trepte neki svetlaci od umora! SOFIJA: Obožavam leto! Dani puni pčela, večeri svitaca! I kako je samo divna tišina ovde! Slušaj!

MILUN: Ti meni dao? VASILIJE: A vi ste je pocepali i pojeli! MILUN: Ja? Šta ti to govoriš? Imaš ti neki dokaz za to što govoriš? VASILIJE: Dokaz ste pojeli, ali imam ove svedoke!

A kod Čehova nalazimo ljude umorne od svega toga. Skupili su se, posle svih izgubljenih bitaka, na neki jesenji prigrevak, u neku zavetrinu, greju se na hladnjikavom suncu, ujedaju, zevaju i umiru...

Šta je njemu Sakula? SOFIJA (glumi): „A šta je, Hekuba njemu il on Hekubi?” JELISAVETA: Da je tamo bio neki policajac makar sa minimumom pozorišnog obrazovanja, do toga ne bi došlo!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Rastuži li nas kakav bledi lik, što ga izgubismo jedno veče, znamo da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno teče! Po jedna ljubav, jutro, u tuđini, dušu nam uvija, sve tešnje, beskrajnim mirom plavih

Pleli su se venci, klečeći, a ti venci stavljali su se iznad vrata, kao neki znak zaverenika. O prazniku Uskrsa, Temišvarom je obilazila, o ponoći, litija.

Turska krstarica „Hamidijeh“ lovila je te transporte po morima i gonila ih je sve do Kvarnera. Neki su se brodovi spasli u luku Rijeke i na njima je bilo i srbijanskih vojnika i oficira.

Čučeći na četvorougaonim sanducima za ribu, izgledaju kao ugljari, crni od dima petroleja, a ne kao neki heroji talasa i bura.

Ja mislim da mi on sve što je hteo da mi kaže nije ni rekao. U akademiju je bio došao, iz Sarajeva, neki Pera V., pa mu se posle nije dopalo, pa se vratio.

Zatim je raspalio u novinama u Austriji, ne samo po akademiji, nego je pljuckao i na Srbiju. A neki D. bio je doterao čak do mesta u generalštabu, pa se posle ispostavilo da je bio špijunčina, za Austriju.

Kad proleće grane, ja i sad imam običaj da kažem: „Avril, la grace...“ Vinaver, i neki drugi moji kritičari, pisali su da znaju da sam ja u Beču potpao pod uticaj pesnika u Beču, Huga fon Hofmanstala,

U toj nadi sam se prevario. „Nado moja, valjda nisi pena?“ kaže negde Branko. A policijski pisar Nikoljče u Beogradu: „Neki Branko, da odmah u policiju dođe!“ Pri početku XX veka naš narod je bio zaostao u XIX veku.

Nije htelo dugo da dozvoli ni prenos kostiju tih atentatora. Sem toga, čak i kod nas, neki su od Principa bili načinili Srbina – provincijalca, fanatika, šovena, koji je, tobože, bio samo igračka u rukama šefa

Zamor na tim marševima stvarao je takvu deformaciju nerava, da smo već kod Zločova marširali ludi, kao neki legionari u Legiji stranaca, u Sahari. Međutim, nisu ni tih 47 kg bili oni koji su nas do ludila dovodili.

Rusi su, na Zlota Lipi, praštali život, dobroćudno, onima koje bi u šumama zarobili. Međutim, kad su neki naši oficiri i narednici (Mixich, Bachmann) počeli da ih ubijaju i posle dizanja ruku i Rusi su počeli da ubijaju one

Da budem dakle neka vrsta Napoleona na mostu kod sela Arkole. A ako čitalac misli da sam trčao prema neprijatelju kao neki Šaplin, kome spadaju čakšire, to nimalo neće da me rastuži.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Mnogo je godina Magdalena tu živela, pa je Tu i umrla. I neki ljudi, koji su tamo bili zalutali, nađoše je jednog dana u pećini mrtvu. Magdalena je bila već davno mrtva.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

“ Šeret neki čiča, te me baš tim svojim početkom nagna da stvar pročitam do kraja, a kad sam već pročitao, hoću da prepričam i

“ — Sve nemo, sve ćuti, a meni kao da neka slatka slutnja, neki tajni glas veli: „To je zemlja koju toliko tražiš!“ Najedared, trže me neki šum.

“ Najedared, trže me neki šum. Kraj obale, malo dalje od mene, ugledam nekog ribara. Čamac mu uz obalu, a on krpi mreže.

Jedva sam mogao koračati kroz tu masu slavnih ludi što me okružuju i guše se ko će se progurati bliže meni. Čak se neki i zavadiše oko toga, a čuli se i prekori onima što su dugo uz mene.

One što su pravili škandale dole na ulici, na nenadležnom mestu, moramo kazniti. Gospodin šef, debeo neki čovek, prosedih brkova, podbrijan, sa podvaljkom ispod okrugle brade, kad me vide, umalo od čuda ne pade u nesvest.

— Napred! u sobu uđe opet neki drugi elegantno odeven gospodin i predstavi se opet kao viši činovnik nekog ministarstva.

šašavosti, izmišljaju razne neistine i proturaju kroza svet obespokojavajuće glasove kako je u našu zemlju doputovao neki stranac od svojih šeset godina koji, kako ti zvrndovi vele, nije nikad bio ni ministar, ni činovnik, niti ima ma

Hodnici i čekaonica prepuni sveta što želi pred ministra. Koga sve tu nema! Neki su elegantno odeveni, sa cilinderom na glavi, neki opet podrpani i pocepani, jedni opet u nekakvim šarenim uniformama,

Koga sve tu nema! Neki su elegantno odeveni, sa cilinderom na glavi, neki opet podrpani i pocepani, jedni opet u nekakvim šarenim uniformama, sa sabljama o bedrici.

Uzeh čitati: „Uviđa se kako se kojim danom sve više i više počinje kvariti jezik u našem narodu, i da čak neki građani toliko daleko teraju te su, zaboravljajući odredbu zakonsku koja glasi: 'Narodni jezik nijedan građanin ne sme

ne mogoh cele noći zaspati, i tek pred zoru što me, obučena, s naslonjenom glavom na sto, zanese san; a kao da čuh neki strašan, demonski glas sa zlobnim kikotom: „To je tvoja otadžbina!... Ha, ha, ha, ha!...

Ne možete verovati koliko sam zadovoljan! Šta mislite šta sam pronašao? — Neki način kojim ćete moći usavršiti privredu u zemlji. — O, ne! Kakvu privredu! Privreda je usavršena dobrim zakonima.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

dršće i treperi lišće na jasici, zadahne te svež, večernji vazduh, na nebu svetlucne po neka zvezda, pronese se po neki zalutao oblačak i opet zatrepere zvezde, a tamo iza gore ukaže se rumena, blešteća svetlost, misliš požar...

ondaj ona uzme te istrese, pa drugoj — hm! Tako ti one, brate moj, u pomrčini istresale i mucale sve u naokolo, dok neki đavolan priš'o uz onu, što naginje, pa ček'o. Ona istrese, pruži bardak, pa mucne: hm!

Pripita on jednog dečka, nođe, da srkne malo, a ovi, bio neka dobričina, pa mu kaže da je to neki zejtin koji, s oproštenjem, nije za piće, al' kaže Dulu za šta je...

Nastade nema tišina međ' mlađim svetom. Samo se čuje neki bezubi starac ili baka, kako klopara jezikom, međ' retkim krnjacima. Pa i stariji se malko ućutaše...

Ala je strašno! I psi se seoski utajili, pa ne smeju ni da laju; svaki se zavuk’o pod neki zaklon, pa ćuti, tek poneki od straha zaurla... A bučje još šapće i pod njim tiho, lagano žubori planinski potočak...

A bučje još šapće i pod njim tiho, lagano žubori planinski potočak... oroni se neki kamen i skombrlja u vir — začuje se pljesak i dojek se razlegne po vrleti šumskoj... Ćuvi!...

Stariji ljudi i žene već kunjaju; neki se prućio po mekoj komišini, a neki, onako sedeći, klanja i metaniše... A mladeži se ne drema.

Stariji ljudi i žene već kunjaju; neki se prućio po mekoj komišini, a neki, onako sedeći, klanja i metaniše... A mladeži se ne drema.

Ponegde blješti virić na mesečini i preliva se beličastim sjajem, dok ne naiđe na njega neki gust oblak te ogleda, na njegovoj glatkoj površini, svoje turobno lice, pa ide dalje, a virić opet bljesne i zatreperi

zna se kojim povodom, tek »popečiteljstvo« nađe za potrebno, da pošlje gospodina Mojsila u s—ku osnovnu školu, da tamo neki posao svrši i o rezultatu izvesti popečitelja. Gospodin Mojsilo ode u S.

Malo pomalo doznade za sve to i Zorka. Otpočeše neki pregovori, neka provodadžijska posla i odredi se dan, kad je trebalo Zorka da dođe u varoš radi ličnog sastanka i

a čas su se njihali i treptali u nekoj pokretnoj polutami, koja je usamljenog čoveka plašila, ulevajući mu u dušu neki sumor i setu...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Nego, ako si došao za neki posao, a ti govori! JOVICA: Pa... pa i za posao. Ti imaš, znaš, neke jareće kože. Jedanput si mi se žalio ne znaš šta

PAVKA: Gotovo. MARINA: Ovde? JEVREM: Svi su ovde. MARINA: Mnogo ih ima. (Pavki.) Vidite, pa i to mu je kao neki miraz za zeta, toliki glasači u familiji... Kako, nije ih malo, molim vas, i to... (Ulazi u sobu govoreći dalje.

SRETA: Jes'! JEVREM: E, što ne ide - ne ide. Otkud on može da bude kandidat? Penje se na kuće i lemi oluke. Dođe neki stranac i vodiš ga kroz varoš da mu pokažeš znamenitosti, a Laza čuči na krovu.

U kafanama, na sokaku, po dućanima, svud se skupio svet, puno naroda, pa neki viču a poneki i šapću u gomilicama. JEVREM: Oni što šapću, to je opozicija? SPIRINICA: Ti ćeš valjda za onoga glasati?

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

— Ima, kako da nema! — Pa gde je mejana? — Eno, tam’. A drži je neki Đorđe Ružić, Đorđe Cinco ga zovemo. I taj ti je jedan od onih čapkuna, za koje ti kaza maločas. — E, zar?!

tako se priča: da je jedan ministar vnutrenih dela (sada već pokojni) rekao svome načelniku, u očajanju kad ga saleteše neki Užičani za pravo: »Odsada, reče ministar, koji god Užičanin zatraži mehansko pravo, odmah mu podajte, gospodine

A seljaci i opet ne veruju, nego se samo gurkaju, a neki će čak i reći: »More, gazda-Đorđe, šta ti tu nama pričaš! Da je bilo još crne varbe, bili bi mu još veći brkovi«.

i dosadnih muva i neizostavna tegla sa slatkim od ruže, pokrivena sa pet-šest lista neke pesmarice koju je spevao neki potkivački podnarednik. Pesmarica je bila mnogo deblja, ali je čitalačka publika pokidala list po list i raznosila.

I to su svi gosti s njim radili. Je li se neki putnik samo dva dana zadržao u selu, već je držao da ima prava da ga dira i tovari.

(Tako mu odnekud pade na pamet da nazove Milisava predsednika, samo zato što je ovaj tu neki dan naredbom pozvao seljake da oprave put i da ga nasipaju. I njemu nije ostao dužan!

— Ah, gospodin-učitelj, teb’ ti možem ovoj da kažem. Sag, na primer, da kažemo da sam ja neki kmet u ovoj selo, pa si dođe kapetan kod mene, a ja spremim lepo večeru, a sas večeru Uredbu o mehanama, pa mu otvorim

Tek vidiš, a ono ušao neki bes u selo. Ne dopada se seljacima stari predsednik. »Ama pa da je sam Sveti Nikola, vele seljaci, pa odavna je zaseo.

Ne može čisto da pozna svoje seljake; ni oni ni daj bože! U svakom trećem-četvrtom broju novina tek čitaju neki dopis ili protiv kapetana ili protiv predsednika. »Šta je ovo, pobogu brate!

A stvar je bila u ovome. Govorilo se da poslednji put kad je bio s kapetanom nije platio neki račun mehandžiji kad je bio u mehani. (Jer on je po neki put vrdnuo u mehanu).

(Jer on je po neki put vrdnuo u mehanu). I on sad u tom dopisu pita gospodina ministra, upravo stavljaju mu se tri pitanja.

I zaista! Kao da se neki đavo nastanio u selo, i ušao u sve bez razlike pola i starosti, tako se sve tumbe okrenu. Ni oni seljaci i susedi, ni

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Pre deset godina predavao je algebru u Somboru... Popodne, isto ovako... Časovi, dosadni, prazni... Neki dečak šutnuo je loptu, Prslo je staklo na njegovu prozoru; Predložio je da se „deran najstrože kazni”. Ja, ja...

On prosto plane, Naroguši se kao pleteni kofer, Kad mu neki nemuzikalni šofer Pred nosem trubiti stane. ČUDNOVAT DAN I Da mi je znati odreda Kazati Ono što se

Uopšte, dok mesec nebom rovari, Neobične se zbivaju stvari. Prošle noći, strašan se topot Čuo čak do u Sopot. Neki svu noć nisu spavali. „Ko to odjaha ka Avali?

To nisu uši, nego to su Dve zvukolovke, dva tanjira, I dve antene u Kosmosu... Neki koriste svaki povod Za pesmu, za igru i za provod, Putuju u Tombuktu (preko Rima), Viski im služi stjuardesa, A

Takvi su svi kukureci (ne: kukureki!) Zemno trajanje im je ledom ukleto, Pa uživaju u mrazu, kao što neki Piruju na sunčanoj plaži uleto... TREŠNjA U CVETU Sva su uzavrela, I sva bela; U njoj zuzori Hiljadu pčela.

SEČENjE DRVEĆA Čovek koji posadi drvo kao da je napisao Da život ima neki viši smisao; Ko poseče sadnicu, taj je kao neman Za sve i svašta sposoban i spreman!

U noći toplog gradskog meseca video sam ih kako su spavali; Na neki veliki internat podsećao je depo; Nisu se mnogo razlikovali ni raspoznavali; U dvorištu su šumele grane ko nebo,

Pred svakim pragom nešto se milo i tiho dešava, Baka vasceli dan pred kapijom dremucka, Zamišljena, kao da zadatak neki rešava...

Jedni stigoše u Bihać, drugi u Užice A neki zalutaše u Lajpcig i u Lužice. Od Rima do Geteborga, od Moskve do Magreba Svud su po jedan, po dvojica, i čekaju,

Gde danju i noću duva odasvud A ne znaš koga da goniš na sud? Neki vrebaju kroz dalekozore Odškrinute kapke i prozore Pa čim koji smotre, već hitaju Da ga zatvore, ma bio u Kitaju!

da je svakoj čestici usud zadat Obrascem E=ms2 Jadne su i nemoćne naše ideje Kad se zagledamo put Kasiopeje. Neki se još pitaju: „Vaseljena Da li je, i koliko naseljena?

I sada, hajde, pametan budi: Teško je s muškima, al ni sa ženama Ne ide, kao da bog neki suludi Zavodi nas i zameće pute pred nama!” „Odmah, na početku, potegni-povuci! Teško je uhvatiti zakon ženstvu...

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

jakih napora i neizdržljive vrućine Šmit je, kao i većina njegovih saradnika, često na tome dugom putu i poboljevao, a neki su od saradnika u putu i pomrli.

pored pomenutih artikala, izrađuje još i jednu vrstu konopaca koji se rado traže za izvesne svrhe na brodovima. Neki od njih imaju, jačine radi, jeguljinu kožu samo u sredini, a spolja je kudelja.

ništa drugo do opet žive organizme, ili ostatke od ovih koji im, kao mana s neba, padaju iz viših morskih slojeva. Neki od njih nalaze svoju hranu i u organskim materijama koje se nalaze u mulju na dnu mora.

Međutim, krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka uhvaćeni su neki organizmi na mnogo većim dubinama. Tako je ekspedicija Džona Rosa 1818 godine izvukla mrežom iz dubine od 1830 metara

2˚ da ona produžava i dalje svoj život u morskim dubinama, bilo onakva kakva je, bilo posle kakve metamorfoze u drugi neki organski oblik.

Indijanci, snabdeveni motkama i harpunama, postavili su se pored bare; neki od njih su se popeli na drva pored obale, pa su svi svojom vikom odbili konje da ne izlaze iz bare.

jegulja; konji su, pogađani električnim udarcima, postajali nemoćni i jedan za drugim iščezavali pod površinom vode. Neki od njih su očajno navalili na urođenike koji su im sprečavali izlazak iz bare, u divljem trku iskočili iz ove, pa se

Bilo je očevidno da je mreža zapela za neki jak, a nepokretljiv predmet verovatno kakav stari potopljen jedrenjak zaronjen u mulj) i da je to naglo zaustavilo brod.

Odjednom se brod ponova naglo zatresao, neki su od nas od potresa popadali po palubi, brod se odmah uspravio, a parni čekrci: stali su se sa velikom brzinom i

Rakić, Milan - PESME

I ja osećam u taj sat, Tajanstven, crn, i gluh, Dok kao nežni, viti vlat Moj bolni dršće duh, Da to u tami neki Bog Nad svetom koji mre, Iz bolećiva srca svog Proliva suze te...

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Objesio pušku o ramenu, pa čepuka, tamo i ovamo, po poljani kao svi ostali; a odovud neki od našijeh, umimogred, pokraj odže mini i tisni mu od lakta rožinu njegovojzi u grlić šišani.

Vjero prava, kukavna siroto! Strašno pleme, doklen ćeš spavati? Neki jedan, to je kâ nijedan, nâko da je više mučenija. Vražja sila odsvud oklopila.

U kuću mi odnekud dođoše dva momčeta, te krasna, bjelička. Počeše se šalit kâ umiju: kako su im neki od starijeh ogradili negđe vodenicu đe niti je splake ni potoka; kad prigradi, spazi se za vodu!

VUK MANDUŠIĆ Bješe mi se snaha pomamila, bez putah je ništa održati! Otvara' joj knjige na proroke; neki kaže: „Na sugreb je stala“, neki kaže: „Splele je mađije“.

Otvara' joj knjige na proroke; neki kaže: „Na sugreb je stala“, neki kaže: „Splele je mađije“. Svud je vodi po manastirima i čita' joj masla i bdenija; kumi vraga u sve manastire da

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Po tri puta bi se neki kolači mesili, koji ne bi ispali kao što treba. O pranju, ribanju, nameštanju i kićenju soba po nekoliko bi se dana

U to vreme došao neki nov učitelj, Nikolča, čuven sa svoga pevanja i nesravnjenog glasa. U njega se ona tu, u crkvi, slušajući njegovo pevanje,

Uzeo devojku. I kao u neki inat, kao da se prvi put ženi, tako veliku i sjajnu svadbu pravio. Uzeo istina malo stariju, zaostalu, ali čuvenu sa

Tek docnije, kada Sofka poodraste, on je | više radi nje, Sofke, nego radi matere, počeo se kao raznežavati, i po neki put prilaziti k njima. Sam je počeo Sofku učiti da čita i da piše.

Više je izgledalo da je to od njihovih seljaka, čivčija, kao neki poklon i dar, nego li napolica. A već arende i zakupi od vodenice toliko su unapred i ko zna za koliko godina uzeti i

Cele bi nedelje presedela tamo u selu kod svojih sinova i snaha, gde je bila kao neki starešina, jer joj muž umro, ali, čim bi došla subota ili kakav praznik, odmah bi ovamo do njih dolazila, uvek donoseći

Čak i svirači dođu i odsviraju. A na pitanja o njemu, efendi-Miti, mati bi odgovarala: kako joj je baš pre neki dan poslao novac; i dolazio čovek da joj kaže kako on još ne može doći. U nekom je velikom poslu.

Uvek bi počela da oseća kao neki nemir, kao strah. Da li što je dotadanja zimska usamljenost i povučenost prestajala i sav život, koji je do tada bio

I onda ona druga počine da je teši, tepa joj i miluje, da bi Sofka, kao neki krivac, jedva čekala kada će doći noć, kada će leći, i onda, osećajući se sasvim sama, u postelji, moći se sva

Tako je bilo i sada. I da se ne bi prljala, bila je obukla neki stari mintan, koji joj je bio tesan, te su joj se prsa čisto kršila.

Sav je zaudarao na burmut, duvan, i na neki star ali i suv, osvežavajući zadah. I kada se s mukom gore pope, i kada bi posađen na minderluk, kada se oseti da je

Ali ta mirnoća materina ne potraja za dugo. On, ne samo što produži slati te glasnike i pozdrave, nego poče po neki put u istini, a ne kao pre što su se one samo pred svetom hvalile, da im i šalje po malo novaca i darove za Sofku.

Pandurović, Sima - PESME

“ Glas muzike neke ječao je tmuo. „A ja ga volim; Ja moram s njime ići, vidiš evo...“ Glumac je neki u dvornici pev’o; Žagor života talasa se svuda, Radosti, bola, a ne zna se kuda.

I vazduh se žuti, I teška tuga zahvata svečano Prirodu celu. Mrtvački sve ćuti. I setno veče pada tako rano. I neki težak miris, teška boja Spomena živih i tužnih što pune Zamrljan vidik, osećanja moja, Mladosti ponos što u meni

starim Sve sreće moje i mrtva života, Iskaču sêni i plamičci modri, Ukazuju se život i strahota; I gledaju me dusi neki bodri U noći sumnje, za koju ne marim, Davnašnje žudi i pospali snovi, U trulež trošni pretvoreni davno.

Zaspaću mirno pod Istine velom Sa vencem snova preko mrtvih grudi. STARI MOTIV Raznežena jesen: mlaki dani neki, S mirisom davnine, proleća i čežnje, S radošću naivnom k’o detinjske težnje; A spomene nose vetrići daleki,

Još savesti vetar neki, uzdah Mrtvih šta li? — kroz moj život prosti Prođe, katkad, k’o jeza kroz kosti. Još savesti vetar neki, uzdah,

— kroz moj život prosti Prođe, katkad, k’o jeza kroz kosti. Još savesti vetar neki, uzdah, Znak poslednji groznice života, Potrese me, pa iščezne blizu Srca.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Zapov...“ „Šjor konte ’bro jutro!“ prekide ga neki debeli glas ozdo. „A hoće li se otvarati ta sretna vrata jutros? Pomete se ovliki narod!

Treći drži u desnoj ruci razjapljenu ćesicu, a iz lijeve pušta u ćesicu groš po groš: cik, cak, cik. Neki zagrizao čibuk poprijeko, posred srijede, ne mareći što bi mu prolaznici mogli polomiti zube, ako zapnu o kraj, pa

„Ivo!“ zovnu starac. „Čujem Gospodaru!“ ozva se krupni neki glas iz obližnje sobe. „Diži se, razdanilo se već, reci Stevanu neka zvoni na jutrenju!“ „Odmah, Gospodaru!

Taki su nam sačuvali vjeru i Srpstvo! „Da mu iziđemo na susret!“ rekoše neki mlađi od glavara, te se odvojiše i odoše pred manastir.

Eto, ti, svi!“ „Bog iz pozdravio i blagoslovio!“ odgovori Vladika. „Imao si šta nositi, igumne!“ reče neki. „Bogme, dijete, breme, ama milo breme. Svi su ti bili u manastiru božićnijeh poklada.

“ zapita ga Vladika, pošto se Pejo ižljubio bješe sa svima i kazao u kratko rašta je zadocnio. „Vaistinu, soldat neki, uskok!“ Pejo im povijedi sve ono što znasmo o Janu, pa dodade: „Te divno momče, Gospodaru.

Na sred prednje strane bijaše ispupčen kao neki trijem, e bi rekao od mramora. Po prozorima povješane krletke, u kojima pjevahu čudnovate tice.

U taj mah uđoše u dvoranu tri čovjeka i jedna žena. Najprvi iđaše starac neki, debeo, obrivanijeh brkova; za njim pop latinski, noseći pod pazuhom gomilu knjiga; za ovijem momče neko, suhonjavo, žuta

Lijepa cura, što potekla bješe za njim, vrisnu s trijema kad ga vidje slomljena. U hitnji baci mu iz njedara kao neki zapis obješen o trakama. On imade još vremena da cjeliva taj zapis i da ga turi u svoja njedra pa se onesvijesti...

Trnci bi ga podilazili kad zakvrče gvozdeni kračuni. Neki ljudi, zadriglijeh šijâ, zabrijani, u crnim mantijama dođoše u tamnicu.

Nehotimice pokri usta rukom. „Ima i Crnogoraca dosta takijeh!“ primjeti neki. „A razumje li, kad zboraše?“ „Ne ja, jer govoraše njihovijem jezikom.

„Ma što ono rade?“ zapita Janko, kad Turci posjedaše u kolo i počeše da klanjaju. „Mole se Bogu ljudi!...“ odgovori neki od Ozrinića, pa kao da i njega taj prizor navede na pobožne misli, skide kapu i krsteći se reče glasno: „Pomozi Bože i

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Ćor-Mijatu Srebrenicu daju, ćor se kreće, Srebrenici neće! (Kaže se kad ko ne vidi neki predmet koji mu u blizini stoji).

Što govoriš, to meni, a što misliš, to tebi. — Ovo je rekao pri ručku neki Turčin, kad mu je Srbin domaćin, kome je on svakojaka nasilja pre ručka u kući počinio, zdravicu napio. Kao zloguk.

Adže Ramo, dobar ti si! — Hvala bogu, jer ne mogu. — Pripovijeda se, kako je nekad u Nikšiću bio neki glasoviti junak i veliki hajduk imenom Ramo, pa kada je veoma ostario i počeo već o štapu hoditi, pristala bi mala

Daće bog, rodiće zob, neće biti Ćira bez vodira! — Rekao neki Ćira kad je kosio livadu, te svaki čas morao ići na potok da pokvasi brus, jer vodir nije imao, a uzdao se u zob.

Kuku mene do neba. — Ovako je iz glasa vikao neki Ercegovac, koga je pritislo posečeno drvo. Turčin, tuda prolazeći i te riječi čujući, odgovori mu na to: „Ja bi’ ti,

— Promišljam koliko ih ovđe bez pameti i bez lijeka leži. 9. O SVEŠTENICIMA 1 Pitao neki seljanin popa dubrovačkoga: — Dum-Lovre, u kojoj se crkvi bog moli a ništa ne plaća?

udari nekakvom šipkom preko lijeve sise, te mu se otvore prsi dok izvadi srce i izjede, pa se onda prsi opet srastu. Neki tako izjedeni ljudi odmah umru, a neki žive više vremena: koliko je ona odsudila kad je srce jela i onakovom smrti umru

Neki tako izjedeni ljudi odmah umru, a neki žive više vremena: koliko je ona odsudila kad je srce jela i onakovom smrti umru na kakovu ona bude namijenila.

MEDVED I SRETENjE Neki pričaju da medved koji, preko zime, leži u svojoj jazbini, na Sretenje, kad se sunce rađa, izide napolje i pogleda niza

ZMIJA-DEVOJKA U MRSINjGRADU Mrsinjgrad po pričanju narodnom sagradio je neki grčki kralj. On je opazio na Plješevici nešto jako bijelo i poslao poslanike da vide šta je.

Ova se djevojka doista u zmiju pretvorila i ostala čuvajući blago. Pre više godina neki pastir iz sela Vranovače dospije sa svojim stadom prije sunca pred Mrsinjgrad, i pred gradom ugleda bijelo obučenu

VRZINO KOLO Srbi pripovijedaju da neki đaci, kad izuče dvanaest škola, otidu (njih dvanaest mora biti) na vrzino kolo (da dovrše sa svijem i da se zakunu.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

” Međedović na to rekne: „Bre šta marim ja za Brka? | Ja ću Brka ovijem buzdovanom.” A čoek mu rekne: „Be i Brko je neki; sad ćeš ga viđeti.

Treće noći u ono isto doba opet se zatrese iz temelja dvor od velike sile i tutnjave, i neki glas poviče: „Otvori vrata!

nego je u mojoj strijeli“ a ona se onda okrene Bogu moliti spram strijele, a Baš-Čelik joj reče: „O ženo, dobro li te neki uči da me kušaš, đe je moje junaštvo!

On se začudi pak pritrčavši zapita šta je skrivio | ovi siromah čovjek te ga na smrt osudiše, a neki mu odgovori: „Ovi je čovjek dužan mnozinji i ne imajući otkuda da sve svakome isplati, po zakonima ovoga mjesta

Kad su već bili na neki dio puta, zovne on njega notnjo, kad su svi pospali, da iziđe na kuvijertu da se s njim nešto dogovori.

Sveti Sava - SABRANA DELA

“ (Mt. 10, 22) Jer „ne varajte se, braćo moja.“ (Jak. 1, 16) Govore neki od vas da ako dela ne činim, ali verujem u Boga i spašću se, pa i besi veruju u Boga; (Jak.

(Jak. 1, 21-25) Kako treba da činite napisah vam, da položite kao neki vid mere, ne samo vama, nego i onima koji će posle vas boraviti u ovom životu.

Zar nema od toga više štete i pogibelji i svagda učenje zlu i sve ono što duši donosi pogubnost? Kao kada neki bolesnik ili ko ima rane, te taji to od lekara, teško dolazi do zdravlja, tako će i mnogo teže doći do zdravlja duše

Jer mnogo lakše je primiti zlo nego dobro, (Ps. 51, Z) kao što reče neki mudrac. I onima koji obeduju: Da ne dajete jedan drugome jela nikakvog ili pića, sve do male kaplje smešane sa vinom,

Ako ne da, opet da ućuti i u ćutanju sedi blagodareći. Ovo činimo ne štednje radi neke, kao što neki misle, i škrtosti radi, nego da ne bude to među nama da se oskudeva na račun mira bratije naše.

Neka ulazi podekonom na drugo služenje jela i neka ispituje da li je trebalo neki da jedu među prvima, a ostali su među drugima, i zašto su izostali.

Ako li bi neki sami bili u ćelijama, da o tome odluči iguman i da zna život njihov. GLAVA 27 Kako treba davati odeću i obuću Treba

Ali bolja i još viša je ljubav, jer ona je deo vrline i od svega u telu savršenog najsavršenije kao neki deo ili ud, a ljubav je glava i savršenstvo i sa njom spregnutu smernost pokazuje, koja čini uzvišenim, i milostinju i

I skoro umrlom da pojete panihide. Da ne bude to, zapovedamo: ako bi neki od bratije hteli da idu i da poju za mrtve, neka to izvole, a drugi neka poju u paraklitiku propisanu panihidu.

A rečeno je i o ovom podobno. GLAVA 37 O postrižnicima Reč je i o postrižnicima. Ako su to neki od slavnih, ili od nekih znanih nama, i koji poznaju naš život, da se postrizavaju unutar propisanog vremena, uz vašu

A ovaj blagoverni i hristoljubivi gospodin, prečasni starac, podvizavaše se kako bi se u dan strašnoga suda u neki broj pribrojao sa onima koji su ugodili Bogu, i kako bi dobio rajsko ono i neizrečeno naselje nekim dobrim običajem,

orli, nama ostaviše ustav Bogom predanoga pojanja njihovog i umilne molitve, kojima Gospoda milostivim sebi učiniše. Neki od njih časove sa međučasjima pojahu i sa molitvama, i sastavivši izborne psalme sa molitvama, nazvaše knjige te

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

JAGODA: Ima i uplatu za fiću deluks, al tamo ćemo gledati nešto komotnije! IKONIJA: Da to ne bude neki koštapler? JAGODA: On je visoko iznad toga!

(Izlazi) MILE: Jesi vido kako pravi grimase dupetom? CMILjA: Crnoga li joj leba, bogo moj! MILE: Zovu te neki napolju, oće da naruče! IKONIJA: Fala Bogu! Spremde mi to za kutnjak, oću dizludim!

A vi šta rekoste šta ćete? SKITNICA: Ništa, samo nešto da pitam. Bože, kolika kišetina! A ovo napolju izgleda neki miting? CMILjA: Aha. Govori neki Vilotijević. Bila mu slika u novinama štampana. SKITNICA: Ima da pokisnu.

Bože, kolika kišetina! A ovo napolju izgleda neki miting? CMILjA: Aha. Govori neki Vilotijević. Bila mu slika u novinama štampana. SKITNICA: Ima da pokisnu. Mnogo sveta, jedva sam prošo dovde.

A deca da mi diplomiraju, da rade neki pismen poso, ko ljudi, pa da se druže sintele gencijom! MILE (probudi se): Ja se od takvih stavova ograđujem!

CMILjA: Kolko su samo blata naneli! A i onaj, što je u kujni večero! Sve neki s koca i konopca! IKONIJA: Ne greši duše, sevap je!

CMILjA: I šta bi? JAGODA: Svašta, da ne bi sveta i milicije! Oću da vičem, da bežim, ali se presekla! Srećom, neki ljudi, putnici, uviđavni, vide šta je, priskoče, viknu miliciju, nastane gužva, guranje, opšti haos...

IKONIJA: Koja profisorka? CMILjA: Ona, što je uzima onaj profisor! IKONIJA: Šta je htela? CMILjA: Napo je neki manijak, zamisli! IKONIJA: Nju onoliku da napadne? CMILjA: Jedva je milicajci spasli! IKONIJA: Manijak!

IKONIJA: Gde ću, nego u kujnu! CMILjA: A gde će onda Anđelko? IKONIJA: Može u šupu, imaju neki sicevi! (Povedu Skitnicu u kafanu. Odjednom, iznenađena, Ikonija se okrene.) IKONIJA: Ama čekajte! Ovoga mi krsta!

Šerpa, pegla... Dokačim ja kaput pod ovu strejicu. Samo da ukucam ovaj veliki ekser. Kad bi se našo neki kamen za kucanje... (Saginje se, i traži kamen) Šta je sad ovo? Krv? Opet krv? Znači, nema nam spavanja noćas!

Sevaj za drugi astal! MILE: Šta kaš? STAVRA: Kažem, sevaj za neki drugi astal! SKITNICA: Kod vas čovek svačega da se nagleda. IKONIJA: Nije ovo ništa, kako je ponekad!

STAVRA: Lepa priča! MILE (prilazi Anđelku): Tis ovde novi? ANĐELKO: Pa šta ako sam novi? MILE: Ako ti treba neki poslić, mogo bi da ti se nađem... Možda na primer mestance u nekoj fabrici... ANĐELKO: u fabrici?

Stanković, Borisav - JOVČA

VASKA (ponizno, stidljivo ali ubijeno i bolno): Ništa mi nije. JOVČA (u izgovoru njenom oseća bol njen, i u bolu neki veliki, nem, gorak prekor njemu): »Ništa«? (S gorčinom): Vidim ja, vidim.

(Silazi teškim koracima, predišući.) NEKI SLUGA (izvodi konja pred biljektaš do stepenica; drži uzengiju, i čim Jovča uzjaše, trči i otvara kapiju, koju odmah i

a evo odovud kao neki mlaz... pa kao pošao da ga osveži, napoji... ali, evo gde si i ti (kucka noktom na jednom mestu).

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Pak se čudimo zašto su neki mladići puni vetra, samovoljice, visokoumija i upornosti! Evo ti uzrok. Iz prve mladosti čuju kojekakve prepovetke, to

Iz ove male istorije, koja sleduje, to će se poznati. | POČETAK GREČESKE KNjIGE Na[h]ođaše se u to doba u Čakovu neki starac Dima, Grk.

Srblji, ili izgovaraju «kaluđer», ili, kao neki drugi «kalađur»; ne znadu šta rade, niti izgovaraju kako valja. Ovo je grčka reč i ko [h]oće uprav da je izgovori, valja

Dobro si učinio što si napomenuo Svetogorce! To su ti najveće [h]aramije sveta; neki od nji[h] imadu po četrdeset i po više kesa, pak sve idu te prose na namastir, a svoje novce (koje se ne srame zvati

Ovčari semartonski, od koji[h] neki su me i poznavali, na[h]ranili su nas mlekom i skorupom. Moj drug, koje od puta, koje od prošaste noći nespavanja,

| Evo me u Sremu, u zemlji nasledija poslednji[h] srpski[h] despota. Sutradan, neki Karlovčanin, vraćajući se s prazni[h] kočija doma, doveze nas za nekoliko grošića u Karlovce, gdi prenoćimo i rano

i kaluđere, govoreći da ako su kaluđeri radi decu imati, nek se žene ka i ostali ljudi, pak nek rađaju i [h]rane decu. Neki Dionisije Horvaćanin, iz Garevice rodom, rečit čovek i odveć drzostan, siđe k njoj da vidi što je stoji vika i da viku

Što je onda bilo, znadu oni koji su onda živili; a ja znam šta sad vidim. A znaš li šta si mi neki dan iz one ruske knjige čitao, da i između sveti[h] otaca bilo je svakojaki[h]; kad su isti oni koji su na prvom saboru

Na ovi način postide se svi i posrame i prestanu od donošenija i tužbe. U istoj knjigi čitao si mi šta ga su puta neki sabori od pet i šest stotina otaca neke stvari uzakonili i utvrdili, koje su drugi sabori posle nji[h] odbacili i

Nahodio sam u žitijam da neki od pustinika po celi[h] | sedam dana, a neki po četrdeset, ništa ne bi u usta uložili.

Nahodio sam u žitijam da neki od pustinika po celi[h] | sedam dana, a neki po četrdeset, ništa ne bi u usta uložili.

Što mi je sad najsmešnije: moj dobri i nezlobivi iguman počeo se bio uveravati da ja imam neki dar čudotvorenija za moju toplu i usrdnu veru.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Mi idemo pomno kroz sve to, A slutimo: žita, raži, Hlad, neku ljubav bez laži, Neki cvet, nešto sveto. O znamo i još šta nas čeka Na putu kroz ovo leto: Prah, neko zaspalo pseto.

Gledamo za njim dok voda ga rastače. Gle — stoji još sve to al s tankim obrisom: Tu je i porta i vrg i sinagoga I neki čudni osmeh mesto boga. VIDIK Taj mali vidik — što kroz prozor vidim — I mene motri s hiljadu očiju.

Izvan tebe: sunce, miris, smeh i voda, Neki bistri korak, laki potok, lahor. U tvojoj odaji: samo mrak i štakor. Iza sna, ponekad: štrčiš ko sloboda.

O, žali, što vas prekriva agava I neki čudni vres kog sunce zadržava Da se dugo srebri međ kućicama mrava I rovljem gde se krtica spasava.

RASKRŠĆE Zalutah, tajno, gde gomile jedu Pod nebom, na neki svetac, paganski, u leto. Čerečili su meso, hitro, ko oteto I zalivali ga vinom, sličnim medu.

Nebo mi u glavu već zvezdu zariva Sa šiljbokom jedne misli kao glečer. Naslonjen na divlji miris (valjda plasta) Slutim neki dodir što mi vreba rame Nevidljivim krilom mekim ko u lasta.

Postajem pustinja bez hlada i hrane. Gle: iz mene beže i kuljaju znanci. Neki, mnogo dragi, što ih vežu lanci, Zure iz mog tela kao iz apsane. Ko mi sprži travu: njen zeleni smiso?

Zbijene — ko od teškog straha. Ja znam da svaka kao živa (Mada neima oka, uha!) Za mene neki govor skriva U nepomičnoj urni duha.

Zastanem za tren među svima Zgranut i slab i bespomoćan Kao napadnut bakcilima. STABLO Napokon i ja čeznem neki posed: Tek stablo (makar sred tuđe poljane) S toliko zemlje — da mu senka stane U kojoj ću da sednem sâm i prosed.

O SJAJ SU SAMO VRATA KRAJA Taj muk — da nije zvuk bez kraja Što svud seže Pa neki mir sa krikom veže Il maglen duh sa mesom spaja?

Taj krik — da nije vrh tišine Što se ko usov u nas ruši Il neki bat u našoj duši Kad bol se vine? O miso rije Moj duh i kao smrt me gleda: Sve to što biva — da san nije Zaspalog

ČAS Kao šećer u voću Ili na stablu smola: Javi se senka bola U neki svoj čas, noću. I ptica neka ina: Zašto, zašto zakriči (Ne tek u pustoj priči, Nego tu, sa visina)?

Ćosić, Dobrica - KORENI

On će naslediti moje ime u stranci, biće odmah poznat, poštovan, slušaće ga, biće sa imenom, a ne neki taze radikalčić, ćifta, repa bez korena. On mora biti kao ja, pravi, stari radikal, adamovac.

je da je to lasta, i prvi put je bila lasta, pijuknula je razljućeno i žalosno, a u velikom ogledalu s lukom sedeo je neki starac koji je naglo oronuo i obema rukama jedva držao bradu.

— Ti si se mučio... — Mučio sam se. — I sad treba da otcepi polutku. Nije pravo — goVori a ne misli, oseća samo neki čudan stid, ne zna šta će sa sobom. — Polutku. Pravo... A šta se to tebe tiče? Otkud ti znaš šta je pravo?

Nećeš ogladneti, ne boj se. Ima tvoj otac ručetine i leđa da ishrani celu četu. Uh, što si neki alapljivko! Tako, tako, samo vuci. Ih, kakva ću ja sila biti kad vi porastete. Na carevinu mogu da udarim!

— Uzmi ovoga, daj mi „levog“. — Koliki je! Odakle se izvuče, boga ti? Hajde, vuci, šta čekaš. Još neki mesec pa ćuja tebe rakijom. „Levi“ neće da sisa. Glavica mu se mlitavo klati. — Od podne mu nije Dobro.

još samo po labavoj, zvrndavoj ge, promuklo krkljaju nekakve pesme i često i uzaludno zapomažu kraj Đorđa za bakšiš. Neki pokuša— vaju od pijanog gazde da iznude zajam. On ih ne čuje.

A jeste zaspao jer ga je majka probudila u jaslama i odvukla u postelju. I kako je posle opet, kad je ona muzla krave, neki mesec kasnije, mogao da podigne onu gadnu suknju, jer nije ga ona uvek zvala?

Još jedan greh pašće na njenu kuću. Simka požuri ka crkvi, misleći na jučerašnji razgovor s AćiMom. „Videli su ga neki u čaršiji. Kažu, lumpuje“, morala je da mu saopšti. „On? Danas lumpuje kad se ja borim...“, čupao je bradu.

je saznao sobaričino ime, slao im ratluka i šećerlema, koje bi ona kupovala, a on je verovao da mu svaki put zakine po neki groš. Samo se jednom zbog toga naljutio.

— On me izlečio. Boji se, kurva! — Toliki doktori nisu ti pomogli, pa sad, baš ove godine, neki Cincarin iz Čačka da te izleči, je li? — Postaje sigurniji i tvrđi. Ona jurnu ka vratima, trže bravu, namakao rezu!

Decom su dokazivali i svoju nevinost i želju da žive. Cerove direke od ponoći pobijaju na pijaci, zato su neki još od sinoć, kad im je saopšteno da će biti obešeni, čitavu noć urlikali „Živeo kralj Milan!

“ I tek kad su takvo Aćimovo držanje kasnije neki uzeli kao siguran dokaz da se preko Vukašina prodao dvoru, da galami zato što mu je glava sigurna, on se ućutao.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Devojčica u čudu raširi oči: na prozoru je bio njen vrabac, a kraj njegovih nožica blistao je neki maleni, okrugli predmet nalik semenki lubenice, sav zlatast. »Da nije on to govorio?

Tram-taram! Da se i oni malo provesele! Hop, hop!« Skakutao je Đavolak, a grad se sve više praznio. Tek tu i tamo po neki retki prolaznik saplitao se o gomile đubreta u potrazi za hranom.

— Možda bi deca mogla da ispitaju šta to Tataga radi? — seti se neki bradonja. — Ona jedino mališane pušta k sebi... Odbijanje dece da uhode staricu izazva još veđe zaprepašćenje.

Ljudi su ga s osmehom susretali, uvereni da na svemu čega se reč Zlatoustog dotakne, još Dugo nakon toga, treperi neki radosni, zlatni sjaj. Ko zna: možda je tako i bilo? Možda se ludima pričinilo?

Istoga časa prestade ruganje i guranje. Dečaci su ga slušali kao začarani. Više im se nije činio ni tako malen. Neki su već u njemu videli diva, ali dečak, svejedno, nije rastao.

Jedva je ušao u razred, toliko su mu nogavice smetale. S zaprepašćenjem opazi da su neki dečaci, od kojih je za glavu bio viši, sada visoki kao i on.

Kako se toga ranije nije setila? Leptiri? Zar neki od njih ne bi mogao da bude lokvin cvet? Bela žaba zamoli šarene lepotane da zastanu, ali nijedan nije hteo da bude

Jedino je između zida i peći bilo malo tamnije. Starac se pridiže. Nešto je svetlucalo iz mraka. Ubrzo odande dopre neki lagani zvuk. Ah, to je mačka prela! Starac se okrete ka dvorištu, ali u prvi mah ne spazi ništa.

Visoko u nebu, raširenih krila, izgledao je kao srebrni oblak, kao neki leteći Mesečev brat. Možda zbog toga, a možda tek onako, među galebovima poče kružiti priča da je nekadašnji kržljavko

Konačno, zasitivši se njihove svirke, pustio ih je. Ali ubrzo bi se našao neki drugi moćnik i zatočeništvo malih svirača se nastavljalo.

Stari svetioničar je to dobro znao. uz unuka, talasi i galebovi bili su mu jedino društvo. Tek ponekad bi po neki ribar zalutao. — Uh kako ribari lažu!

Moć im .je samo u novcu! — Kako do pega dolaze? — upita starca, a ovaj promrmlja: — Neki se rađaju s novcem. Drugi ga, odlazeći u svet, zarađuju. Treći otimaju. Ali, sreće u njemu nema!

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

predanju Beograda s kraja prošlog stoleća, sačuvana kazivanja koja su se i onda, samo retkima, činila zanimljivim. Neki od radnika koji su, početkom sedamdesetih godina XIX veka, učestvovali u rušenju i otklanjanju onoga što je preostalo od

Sima terdžuman misli kako je i u tome neki nesporazum sa rečima: zašto da zgrada u kojoj se uče prirodne nauke i matematika zaklanja sunce i nebo? Onog dana, 3.

Sima je osetio da zalazi u neki prostor u kojem nikada nije bio, a prolazio je poznatim sokačićima, i opet je nepotrebno žurio i, u žurbi, izabrao

Ispne se na sam vrh neki časak pre no što počnu da se rasipaju, ka Belom gradu, prostori istočnih svetlosti i onda pušta da ga te svetlosti

novembra. Istoričari bi, verovatno, mogli da kažu kako je nauka kojom se bave utvrdila da se neki datumi ponavljaju, istina bez naročitog reda. Vasi je u sećanju jedan drugi 29.

znao je da ga je stiglo, Čamdžijina pesma bila je obuhvatnija od crne neizmernosti, radost ga je još protresala a neki znoj, brz, hvatao i Vasa nije primećivao da već pada, polako, dok dovikuje, kao u šali, svojim zmajevima: „Gle, izede

zna samo kako su se zvali) i još dvojica (kojima se, čak, ne znaju ni cela imena nego su, u istoriji, zabeleženi kao neki): neki Mladen i neki Karlovarija.

kako su se zvali) i još dvojica (kojima se, čak, ne znaju ni cela imena nego su, u istoriji, zabeleženi kao neki): neki Mladen i neki Karlovarija.

zvali) i još dvojica (kojima se, čak, ne znaju ni cela imena nego su, u istoriji, zabeleženi kao neki): neki Mladen i neki Karlovarija.

To nikako nije bilo lako već i stoga što uvek ima neki pesak koji zaškripi pod nogama i neki šljunak koji se otkotrlja.

To nikako nije bilo lako već i stoga što uvek ima neki pesak koji zaškripi pod nogama i neki šljunak koji se otkotrlja.

Tako je i sad; kad su se sasvim bili primakli prvom stražaru, neki kamičak odskočio i stražar, upozoren, odmah je imao nož u rukama i odmah zamahnuo na Mirka.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

“ J. Jovanović 3maj XLV OTAC I SIN Jedanput ide stari Amidža, K'o neki sedi mandarin, A za njim tapka, trči, skakuće Junačke krvi najmlađi sin.

Uz udar srebrnih struna Izvesno leventa neki pozdravlja srdačnog druga. V. Ilić LXI U stablu kedra, gle, te čudne r'ječi, Što n'jemim glasom o ljubavi zbore!

sve bukti u bl'jesku... Al' na njoj nikog - samo razasuti Skeleti neki vide se na p'jesku. Tako zasv'jetli i u ljudskoj duši; I vedra mis'o raspe svjetlost tajnu; Al' često nema da ozari

J. Dučić LXXXVI Daleko, daleko da mi je da bežim U predeo neki, i sâm ne znam kuda, I pod jasnim nebom i zracima svežim Da se tiho gubim k'o ledena gruda Pod prolećnim dahom...

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

već bijeli nebesni polkovi sve mostove bjehu napunili sa svojijem divnijem masama; svak se svome povraćaše stanu, neki pješkom, a neki na krila: nepregledne njihove stanove prekriliše b'jelim okolima.

polkovi sve mostove bjehu napunili sa svojijem divnijem masama; svak se svome povraćaše stanu, neki pješkom, a neki na krila: nepregledne njihove stanove prekriliše b'jelim okolima.

Vjerni nebu tada legioni u okove teške i plačevne sve nas listom okovaše jako, na šar mračni neobdjelan neki nas baciše, da lance nosimo, đe blaženstva spomen iščezava, đe mračnošću sfera uzbunjena!

Vrag se neki crni u njem neba gordi adskim samodržavijem, zaslužena to mu je nagrada i njegovu zlobnu legionu što su s' digli

Popa, Vasko - KORA

lakši Ne zagovara me više Besposleni vetar Kao da me ne primećuje Putujem brže Misli mi kažu da sam ostavio Neki krvav neki potmuo bol Na dnu ponora za sobom Za razmišljanja vremena

zagovara me više Besposleni vetar Kao da me ne primećuje Putujem brže Misli mi kažu da sam ostavio Neki krvav neki potmuo bol Na dnu ponora za sobom Za razmišljanja vremena nemam Putujem (1943—1945) PREDELI U

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Iznenađeni tim mučkim napadom ili probuđeni baš iz samoga sna, pokušasmo da se spasemo gde bilo. Neki se posakrivaše po podrumima, neki po skloništima, a ostali se razbegoše iz varoši.

Neki se posakrivaše po podrumima, neki po skloništima, a ostali se razbegoše iz varoši. Posle nedelju dana neprijateljska vojska uđe u Beograd, vazdušni

Biće to - tako rasuđujem - neki potočić koji je na tom mestu svoje korito položio u uvalu staze. Napregnuvši oči vidim da se ta svetlucava traka kreće

Činilo mi se da se uzdižem u neki drugi viši svet i ne mogoh da se sit naslušam reči ovih dvaju Milećana. „Naša Zemlja, koja lebdi u središtu vasione,

Oni se digoše i pođoše niz breg. Neki od njih zgrabiše nekoliko kamičaka i baciše ih na Parolosa koji je još spavao. On se trže iz sna i pojuri za njima,

Jedini Hipokrates ne izgubi prisustvo duha. „Ne plašite se!“, vnknu im on. „To je neki afrički majmun sa dugom kosom i psećom njuškom“. Lekar je imao potpuno pravo.

A u te uši stiže odnekud neki visoki pištavi ton kojem je sledovao drugi, viši, a ovaj bio odmenjen još višim. „Ha, ha, ha, he, he, he hi, hi, hi...

Dva atenska građanina prođoše pored njega i uputiše se kosom rampom Propileja gore u grad. To behu, verovatno, neki trgovci, jer razgovarahu o pazaru i cenama, potpomažući svoj govor cifara raskrečenim prstima svojih ruku.

Poče razmišljati šta da čini i kuda da se uputi. „Aristotele!“, začu on kako ga doziva neki poznati glas. On se obrnu.

Moram, pre svega, da se zapitam, imam li prava da ga, kao što čine neki poznati istoričari filozofije, stavim u isti red sa dva najveća grčka filozofa; smem li ga sa njima uporediti?

Na čiju stranu je stao mladi Apolonios, ne zna se, iako neki istoričari nauke drže da je bio pristalica Aristarhov i pravdaju svoje mišljenje time što grčki istoričar Hipolitos

Dan iza toga seđaše Arhimedes, pošto se za svoj izostanak na dvorskim svečanostima na neki način izvinio, u sobi za rad svoga doma.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Pa žene, pobratime! I tvoj glas nadaleko stiže. A ja sam se bar nešto držao. Baš pre neki dan reče mi jedna: Ništa ne bi bilo interesantije nego opisati sve promene koje su se u vama izvršile od dolaska ovamo.

A kad starog narednika zemljom zatrpaše neki ljudi, onda stric Sekulin, seljak iz okoline, uze njegovu ruku svu mokru od suza, pa ga, celog puta sagnute glave, odvede

— Vi sjajno izdržavate štrapace, gos' đenerale. — Bogami, kao neki mladić. — Bolje nego svi mi, svežiji ste od sviju nas. — Tu je već more! — Gde li ćemo posle?!

— To joj Ti podilaziš ispod duplog, je l' Stevane? — E baš si neki, pa jes' i kajali smo se — veli ona.. I taman pade ovaj odgovor zgodan da se razvije stvar s uspehom, a ču se topot,

A to isto parče krpe, koje mi obožavamo i nazivamo svetinjom, sašio je, možda, neki liferant najnemoralnijeg vladanja i osvetio najpokvareniji pop.

Kad tam', boga ti, nju sram, men' sram. Časti mi, bre, tako mi Boga, i men' pa ufatio neki sram. Te pi jednu kafu, pa opet džakanje, te pi drugu kafu, te duvan, te jabuke, te slatko, sve obilazi žena kisela k'o

„Ajde“, kaže, „na Bulevaru da idemo.“ Ajde, de, reko', baš na Bulevar, neće me pojedu. Pa tam' udri na neki likeri, konjaci, pa šampanjci, pa posle pola noć „ajde“, veli, „ženske da potražimo“.

Kad kući, zateknem gu kraj šporet, pravi neki uštipci da me obraduje. Ja se namrštim, pa dođem kod tiganj i ščepam jedan od oni uštipci.

Danas pažljiv, sutra nije. Ima među nama oficira koji o Francuzima govore rđavo zato što ih neki šofer danas primi na svoj automobil, a sutra neće: smeje vam se dok za njim trčite. Treba biti pravičan.

I ta opasnost pojavila se, posle, kao neki neizdržljiv stid što ga je osetio još onda: kad je između dva stražara s bajonetima, kaljav i krvav, s lisicama na

Onda uđoše neki ljudi i okružiše ga. Iz džepnih električnih fenjerića pokuljaše tada mlazevi žute svetlosti sa više strana i osvetliše

— Politički. Onda drugi neki glas upita: — Odakle? — Stare Pazove. Pa ove reči proprati širok i zvučan udarac šakom i nešto se, uz prigušen

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

) I eto, desi se da neki takav snažan, gromadan čovjek, sav iz jednog komada, uzme za ženu krhku i bolećivu djevojku iz kakve stare porodice

) Sklonile su se u neki samostan i zavještale mu svoje neupotrebljene miraze, koji su, uzaludni i djevičanski netaknuti, nadživjeli obiteljski

Kad je umrla baka, bio sam već daleko u svijetu. Jednom je u našu varošicu zalutao neki nadvojvoda od carske kuće. Tu je prekinuo putovanje van predviđenog programa, natjeran morskom bolešću.

patnje; svi mi znamo da njima nije strana diskriminacija lijepoga i ružnoga, svi mi osjećamo da u njima latentno leži neki estetski kvalitet, da su one podobne za estetsku preradu, pa da se od njih doista kasnije često i prave poeme i

Slušao je, valjda, u doktorskoj blagovaonici, u dan dežurstva, nešto o meni, i to mu je pobudilo neki sažaljivi interes.

, itd. Obična slatka pričica, dobra za šiparice i za posljednje stranice sedmičnih ilustracija. I kadra, čak, uz neki minimum spretnosti, da čovjeku donese kudikamo više slave nego što bi mu ikad mogla donijeti promašena karijera.

Strašno je bdjeti uz bok nekoga koji spava. To je oduvijek rađalo u meni neki panični provalijski nesrazmjer. Prisustvo nijemih dubina podsvijesti, u kojima se biće spaja sa praiskonskim, pomalo

Činilo mi se da i u samom ukusu vode s mastikom osjećam neki odbljesak nerealnih, šimeričnih prostora, pa sam je pio i onda kad nisam bio žedan, kao iz nekog duga prema

A slutnja tog drugog prostora i tog drugog toka zbivanja rađala je neki mučan nesrazmjer, bolnu i čežnjivu podvojenost bića.

Lunjao sam po tavanu i otkrivao u njemu razne zapasaje smrti. U tom se potkrovlju, na neki način, rodila i moja umjetnost. Među hrpom ostalih isluženih stvari, tu je ležala i jedna stara dječja violina.

Jedan apsolut ponude. I tako je rođena pohana piletina. A nedjelja ima neki svoj posebni, specifični karakter, koji se osjeća i razaznaje u svemu.

Uvrh kovrčica tanka crvena mašna. Glava se lelujala u mesečini. To joj je bila sestra. Postoji neki dublji, tajni afinitet između vodenih glava i mjesečine.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Vlasti je došlo do znanja da su kod tebe, od tih stvari, dve ogrlice od talira i cvancika i neki peškiri. Hoćeš li sam da nam predaš te stvari, da ti ne preturamo celu kuću?

pomenu opasnu krađu, njemu zadrhtaše usnice, a preko lica mu pređe, kao senka od oblaka, neka laka, neosetna drhtavica, neki naročiti izraz velikoga duševnoga nemira. »Uhvatiše... to je ono; sad se počinje... robija ili gora...

Odmah naiđe na neki podmetač, koji su sigurno njegovi prethodnici, radi istoga cilja, tu namestili. Pope se na njega i oseti se kao da je na

— Zar su te tako počastili Maskarci, bolan? — reče neki nepoznati. — U stanju smo umiriti vašu veliku brigu o ručku, jer smo bili očevici, kad je gospođica kuvarica vašega

— viknu neko ispred kavane. — Molim, ja sam se pre abonovao — odgovori apotekar. — Dajte pandure, poklaše se neki oko jagnjećih nogu — opet se ču glas onoga nepoznatoga.

ciju... cini... Vidim ja da će biti nešto, pa velim mojoj Kruni: »More čućemo neki glas«. — »Jok, veli ona, kad pred veče peva, ne računa se«. Aja, što ja znam, to mora biti.

Ni sam ne zna kako se uzdrža od pokreta, koji bi ga izdao. Neki seljak, koga on poznavaše po izgledu, sa zametnutom kosom na ramenu, iđaše sredinom puta, gledajući neodređeno pred

Kud će sad ? — Rekli su mu da udari na Jelovičke planine, a to je baš pored njegova sela. Tamo ga vuče neki snažan magnet, kome on ne može da nađe otpora.

Đorđe je imao običaj da misli glasno. — Baš ti je čovek neki put ka i svako živinče: samo bi da jede i da spava — produži Đorđe kao za sebe i stade da razgleda krušku, pod kojom

— Dobro te se nije dao da ga uhvate; izdala ga rana. — More, neki vele da ga je Đorđe poznao i kazao odmah, čim se osvestio. — Zar nije Đorđe poginuo? — Nije, ali je opasno ranjen...

Sve češće ovlada njome neki duševni nemir, i ona sve češće stane da pogleda otkud će se pojaviti Đurica. A on, kao da pogađa njene misli, baš u

Vujo beše zadovoljan. Nadao se kakvoj neprilici, a ovo mu je već obična, dobro poznata pojava. Neki put je i sam bivao prinuđen da primamljuje žene svojim rabotnicima, a ovim mu je bar zašteđen trud, pa i rashodi koji

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Prinesoše i tri velike kutlače, pa ih ostaviše na sofru. Najedanput kuća se zatrese, a golem i suv neki čovek, sa golemom belom bradom i velikim noktima, dođe do sofre i stade kusati.

— A otkuda dobivaše vino? — Pre pet i više godina, u nekom selu daleko odavde, imaše jedan siromah čovek neki vinograd, koji je preko mere rađao grožđe. Na to grožđe navadi se ova ala, pa ga pozoba svake godine.

Treće noći u ono isto doba opet se zatrese iz temelja dvor od velike sile i tutnjave, i neki glas poviče: — Otvori vrata!

A ona se onda okrene bogu moliti spram strijele, a Baš-Čelik joj reče: — O ženo, dobro li te neki uči da me kušaš đe je moje junaštvo! Ja bih rekao da je živ tvoj čoek, pa on te uči.

bio veliki trs, sa koga sam, bogac, dobivao svake godine po sedam akova vina, a eto, neku noć, bog ga satro, dođe neki vrag, ukrade mi ga i ja ostadoh bez njega.

CAREV SIN I OŠTAR DAN Bio neki car, pa je imao sina jedinca. Otac bi bio jako rad oženiti svojega sina, ali ovaj se nije nikada ni u koju curu htio

KO DOBRO ČINI NE KAJE SE Bio ti je ono neki vezir, prav, pošten i dobar za sirotinju, ama bogme opet koliko je god bio dobar, sve mu se je činilo da je mnogoga

Jednom kad je dečko tako ostao bez ručka, oždene goveda u polje, pa sjede na neki panj i stane plakati. Plače on tako, siromah, plače i jadikuje za svojom pokojnom majkom, a u tome dođe k njemu neka

ŽENA VRAGA PREVARILA Neki je čovjek imao ženu na koju je mnogo sumnjao, i zato se s njome vavijek inadio. Ali bi ga žena svaki put nadinadila i,

Tada joj ja rekoh: „Ti si sita, jer si noćas jela džigerice onog mladića što je neki dan poginuo.“ Kad, moj brate, šta ćeš viđeti, ona skoči i poleće put mene.

A bio je neki čovjek i imao jednoga sina. Kad se njemu namiri pedeset godina, reče on sinu. — Sine, hoćeš li me ubiti, šta li ćeš od

MUDRA SNAHA Bio tako neki mnogo bogat čovek, pa imao mnogo stoke i para, a najviše ovaca. Jednoga dana zimi vikne on svojega najstarijeg sina,

Petković, Vladislav Dis - PESME

I taj pogled, k'o kam da je neki, Padao je na mene i snove, Na budućnost, na prostor daleki, Na ideje, i sve misli nove.

I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije, Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan, Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Osećam samo preživelo doba, Kako se kreće i u suton pada, U neki sumrak, u predgrađe groba, Gde ničeg nema, pa ni želja mojih, Bolova, snova; nit' tu vidim sebe; Pred tom zastirkom

Osećam samo preživelo doba Kako se kreće i u suton pada, U neki sumrak, u predgrađe groba, Gde nema misli, ni snova, ni jada.

III Kad gledam tako preživelo doba Kako se kreće i u suton pada, U neki suton i predgrađe groba, Gde nema misli, ni snova, ni jada — Ja vidim kako sve besane noći, Vukuć ideje, preda mnom

Osećam samo preživelo doba, Kako se kreće i u suton pada, U neki sumrak, u predgrađe groba, Gde nema misli, ni snova, ni jada. 1904.

Nad mojom zemljom nadvi se žalosna vrba, A tuđina mene primi sa slobodom Srba. Lepo me primi tuđina ta: Sve neki dobri, od srca ljudi Al' biti raspet na krsta dva, To je tek teško, ne leči se tudi Otadžbina prvi, a dom krst je drugi.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Kada ispustim male komadiće papira u posudu punu tečnosti, redovno u ustima osetim neki neobičan i odvratan ukus. Brojao sam korake u šetnji i izračunavao zapreminu tanjira za supu i šoljice za kafu i zalogaja

Bila je oštra hladna noć, tlo klizavo, a u blizini nije bilo taksija. Pola bloka iza mene išao je neki čovek koji je isto kao ja jedva čekao da stigne u zaklon.

Režnjevi šunke, koje je sekla moja tetka, bili su kao flis papir. Čim bi pukovnik stavio na moj tanjir neki poveći komad, tetka bi ga zgrabila i uzrujano se obratila mužu: ”Pazi šta radiš. Niko je veoma nežnog zdravlja.

Imao sam energije napretek. Kada sam prihvatao neki zadatak, nisam to činio sa rešenošću koja je svojstvena običnim ljudima.

otišao u Strazbur da obavim taj posao. Neki događaji iz toga grada su ostavili neizbrisiv trag u mom sećanju. Čudnom igrom slučaja, izvestan broj ljudi koji će

nadahnuto umetnošću i fascinantno u svakom pogledu; a ono što sam ovde ugledao bilo je mehanizovano, grubo i odbojno. Neki krupan policajac mahao je palicom koja mi se učinila velikom kao cepanica.

Ta činjenica me je bolno pogodila i podneo sam ostavku. Odmah zatim obratili su mi se neki poslovni ljudi s predlogom da se pod mojim imenom osnuje kompanija za izradu lučnih lampi, što sam ja prihvatio.

Tek pre neki dan sam se obeshrabrio kada sam sreo prijatelja, bivšeg asistenta Čarlsa F. Skota (Charles F. Scott), sada profesora

su dobro obavešteni znaju da su moje ideje izvršile revoluciju u industriji Sjedinjenih Država i ne znam da li je još neki izumitelj imao toliko sreće kao i ja u tome, naročito što se tiče korišćenja vlastitih usavršenih naprava u ratu.

Ukoliko treba da oslobodimo energiju atoma ili da otkrijemo neki drugi način dobijanja jeftine i neograničene energije na bilo kom mestu Zemljine kugle ovo dostignuće umesto da bude

bespomoćno ležao, pomislio sam da je moja majka umrla, dok sam ja bio daleko od njene postelje, sigurno bi mi poslala neki znak.

Svi moramo imati neki ideal koji će upravljati našim ponašanjem i koji će nas zadovoljiti ali nije važno da li je to veroispovest, umetnost,

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Na čelu sela bio je knez, ili starešina, obično neki naočit seljak. Moj otac je bio knez nekoliko puta. Popovi i narod birali su svoje duhovne i svetovne starešine,

Na primer, kada bi neki od starijih ljudi završio besedu o Karađorđu i njegovim borbama protiv Turaka, žene bi zapevale pesme u kojima se slavi

Ova hrabra četa, kako je pesma opeva, podseća na onu malu četu starih Grka u bici na Termopilima. Neki od staraca, prisutnih na ovim skupovima, bili su u Napoleonovim ratovima i dobro su se sećali priča koje su slušali od

Odlučio sam da nađem neki nut i oslobodim majku tereta koji se na nju svalio, bar onog što se tiče mene. Jednog dana sam na poslednjoj strani

biti prekriveni stotinama ovakvih mesta i kako u tim uzavrelim centrima ljudske aktivnosti mora biti da i mene čeka neki posao.

Ipak je priznao da kraći rok služe doseljenici koji su pre toga izučili neki zanat ili imaju uticajne rođake ili prijatelje.

” Ali odkud to da čovek koji ima neki zanat, ima novaca i odelo, u Americi mnogo više vredi nego u Idvoru, mom rodnom selu?

mislio na one ledene vetrove severnog Atlantika na iseljeničkom brodu pre nešto manje od tri meseca i čeznuo sam da neki hladniji talas dođe do ovih ravnica u zalivu Česapik.

Tamo sam našao jedan mali hotel koji je držao neki Nemac iz Frizlenda. Bio je to neprijatan starac koji je uživao u svom donjonemačkom dijalektu koji ja nisam razumevao.

me je ubeđivao da sam ispekao molerski i tapetarski zanat pa sam na kraju i sam stekao uverenje da zaista imam neki zanat, što mi je davalo mnogo poleta. Kristijanovi pogledi na svet bili su pravo otkriće za mene.

brodu, svako u Americi mora služiti svoj šegrtski rok kao ”žutokljunac”, kazao mi je da je to verovatno rekao neki evropski ”žutokljunac”. dodao je nemarno da ću biti ”žutokljunac” dotle dok mislim na to.

Nije prošlo ni nedelju dana a on me zaposli u poznatoj Tvornici dvopeka u ulici Kortland. Tu je već radio neki njegov poznanik, Ajlers, Frižanin, koji je bio dalji rođak poznatog nemačkog pisca istog imena.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

U varoši se odelšpe. Neki odoše ravno u svojih gospodara prošlih godina, a ostali isporediše se na trgu ispred crkve, očekujući da ih ko unajmi

—Ma'ni se, đavole, krštena čeljadeta! — mirno izbaci Zagorac. —Ubij Zagorca pred vratima od crkve, — umeša se neki od mladića što je s drugima uza zid bio prislonjen. —A zašto? — primeti sažalno drugi. —Nose nam kruh!

—Ostanimo! — neki će od muških. —Onda ćemo, brate, izgubiti i sutrašnji dan... —Radi čega? Može nas kogod osvitkom zvati.

Za jutrenju založiše se hlebom i napiše se siti nalevaša. Bijaše im pun bardak dobre volje ponudio neki od težaka. O ručanoj dobi pribraše prosušenih, nagnjilih maslina; prismočiše s hlebom, da ne bude sasvim suh.

— Što će ti taj sir na glavi? — i pogleda na kovrljak. — Načnimo ga! — zanovetaše neki mladić što je do Cvete mamine kupio. — Skini ga s glave, da ga okusimo! — i pruži prema njoj ruku. — Da—nu!

—I sutra je lijepo vreme, dok sunce krvavo zalazi, — primeti neki starac. Svi pogledaše na zapad. Oveseliše se što će i sutra biti zarade.

—Bog zna kad će izduvati! Može da potraje još i nedelju dana, rekoše joj neki, što se s njima svetovala. Onako nezadovoljna, ona ode županu da je odvede gospodaru da se s njim namiri.

—Eto, ne prikupih ni za prevoz! —Pa kako ćeš? upita je preko volje neki iz društva. —Ta pustiće me, neće gledati na malo! —A—ja, vidi se da si nevješta. Nećeš ti danas kući!

Biž'! Eto idu još dva gospodina, — i okrene se prema njima, ne slušajući Cvete. Prispije jedan viši činovnik i za njim neki trgovački putnik. Oba crvena i razigrana, sigurno su dolazili upravo s ručka. —Dajte mi biljet; znate, uz popust!

Ali nigde je ne zaustaviše, čak se neki na nju okosiše, vele joj: — Što će nam radnici pred Božić! A zimnji je dan kratak, treba da požuri.

Izdvojito i bistro gleda u Spasojevu priliku i sama misao k njemu odilazi. ....Doveo ga gospodaru neki okoščasti Crnogorac; sjeća se, to je bilo nekako pred Božić.

— reče najednom ona, diže se i požuri k vratima. — Ja odoh, — reče joj on, kad se povratila. —Imam da svršim neki posao, — i diže se. — Ostani, Lazo! — zamoli ga djevojka.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Vilhelma fon Humbolta: oko svakoga čoveka njegov maternji jezik opisuje krug i iz tog se kruga može izaći samo ako se u neki drugi krug uđe.

Tako se isto svaki od nas nalazi u nekome kulturnom krugu i iz njega može da izađe samo ako u neki drugi stupi. To je neminovnost koju bi bilo besmisleno poricati.

Ovde se sve ono što je bilo – na neki način može tek da zbude; a sve što jeste – kao da se jednom već zbilo. Tako smo dospeli do mesta kada se može govoriti

Moguće je dati bar dvetri usputne opaske i pokoji primer. Tako su, na primer, neki književni teoretičari zapazili da u nacionalnoj književnosti poseban značaj dobija sam početak – njeno zasnivanje.

I što je naročito važno, među tim se piscima nalaze i neki od najznačajnijih koje imamo, recimo od Laze Kostića, preko Borislava Stankovića i Vladislava Petkovića, pa do Rastka

Sada se već mogu nazreti bar neki, i to čisto jezički, razlozi zbog kojih je naš roman bio žanr koji primetno kasni.

što su prvi put u romantizmu prekoračivane žanrovske granice, što je došlo do pojave koja je nazvana „mešanje žanrova“. Neki teoretičari idu tako daleko da u pomenutim poetičkim načelima otkrivaju čak i rani začetak avangardne književnosti iz

Premda su je pominjali, na nju su se osvrtali i neki od najboljih naših poznavalaca usmene lirike. Ona, uostalom, nije obična, nego je jedna od najboljih lirskih pesama na

U priču ulaze da bi obavili neki zadatak, a iz nje izlaze kad su taj zadatak obavili. Drugim rečima, vezir Jusuf, neimar Italijan, Selim Ciganin i pisac

Ona se mora zameniti nekom novom. I čime ju je Matić zamenio? Zamenio ju je sintaksičkim jedinicama kao i neki drugi pesnici. Otuda i dolaze ova mnogobrojna sintaksička ponavljanja po kojima Matićevu pesmu lako i brzo prepoznajemo.

Verujemo, naime, da se ovde mogu razabrati neki razlozi za to što se u današnjoj poeziji neprekidno osipa tekst i što se retko i s mukom dolazi do formotvornog načela,

Ovde je on isprobavao različne rezove, između kojih neki idu i posred reči: (1) Nagnuta nad geografskom kartom (2) Srbije posle (3) Kosova Majka (4) Jugovića zatvara

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ČEDA: Šta će tamo? DARA: Šta znam ja, opravlja zube. Već četiri dana ide svaki dan. ČEDA: Tražio je neki sekretar ministarstva spoljnih poslova na telefonu. DARA: Jesi li ti razgovarao sa ocem?...

DARA: Jesi li ti razgovarao sa ocem?... ČEDA: Jesam, ali s njim ne vredi razgovarati. Njega je tamo neki ludi vetar ubacio u ministre, a nije za to rođen. Za ministra se mora, brate, roditi.

ČEDA: To bi lepo bilo zbog simetrije. ŽIVKA: Niko me na telefonu nije tražio? ČEDA: Jeste. Neki dr Ninković. ŽIVKA: Je l' rekô da će doći? ČEDA: Jeste. ŽIVKA: Baš dobro! DARA: Ko ti je to opet?

ŽIVKA (ponavlja u sebi): Pera Kalenić? Pravo da ti kažem, nikad nisam čula da nam je neki Pera Kalenić rod. VASA: Ni ja, Živka, ali on veli: „Ujka-Vaso, mi smo rod”.

) RAKA (čita dalje:) „U njegovu ženu, jednu odvratnu babu, zaljubio se Ni-ni-ko”. ANKA: Ko je to? RAKA: Ne znam, neki Kinez... dakle... (Čita.) „...zaljubio se Ni-ni-ko, sekretar ministarstva spoljnih poslova!... ANKA: A, sad znam ko je.

On je čak poslao i provodadžiju u kuću, da prosi babu u isto vreme kad je jedan kineski smrdljivac, neki Ka-ra-gua, dolazio da prosi njenu udatu ćerku”. (Govori.) Znaš li ko je to Ka-ra-gua? ANKA: Ko?

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Stoga se oni ne mogu dovoditi ni u nešto širu zajedničku pripadnost istorodnim stilskim strujama. Neki kritičari i istoričari književnosti Nečistu krv opisuju kao realistički roman, usredsređen na društveno preraslojavanje

Postoji, naposletku, izvesna zavisnost između mesta koje neki lik u romanu ima i ugla pod kojim se roman pripoveda. Što jeto mesto istaknutije, što je više dignuto prema autoru,

Kao stvarno, međutim, ono će nastojati da se pojavi svuda gde to bude moguće, a to znači tamo gde se neki događaj opisuje kao raniji - kao dat u pripovednoj prošlosti.

45 Da su svi oni grešili u prosuđivanju, a navedeni su samo neki kritičari, malo je verovatno. I zaista, ako Stanković nešto nije bio, onda nije bio pisac od discipline; pisac koji

71 Kao da se uz pomoć anakoluta rečenicom može izraziti neki poseban, neuhvatljiv značenjski preliv, što inače kod zeugme odmah vidimo: prirok osim obične ima i vezu koja se tek u

Stoga će se kod njega naći neki retki primeri delovanja skrivenih „narativnih mehanizama” kakve ćemo kod drugih, disciplinovanih pisaca, uzalud tražiti.

Kad se u romanu neki lik češće prikazuje na jednom istom ili sličnom mestu, ili u jednom istom ili sličnom položaju, kao što je to slučaj

U drugom slučaju prostor se opaža subjektivno, što odgovara imaginiranom mestu (položaju) koje zauzima neki lik (njegovo telo); otud i imenovanje pomoću zamenica (egocentričkih reči, upućivača) oni, ovi.

uzde, uzengije, a dole onaj veliki oganj, oko koga su se okretala i cvrčala čitava telad - sve joj se to učini kao neki logor, kao neko odmorište, gde se oni sad svi sa njom, svojim plenom, zaustavili da se odmore, pa opet nekud, daleko,

Stoga se ona i vezuje za tako lomne, trenutačne pojave kakav je „neki glas” u ciganskoj pesmi, „otrgnut zvuk” u svirci.

I onda ona druga počinje da je teši, tepa joj i miluje, da bi Sofka, kao neki krivac, jedva čekala kad će doći noć [. . . ]”.

reci je voda „zamrtvljena, a sva mračna, mili i preko brvna, jaza, kao pri kraju svoga korita, valja se i nestaje u kao neki ponor”.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Lekovac je on. A od Lekovaca neki su već muftije i muderizi, pa i oni što se krste — daj, Bože, da postanu vladike, a on će da hajdukuje!...

— A si poznaval nekad potura Sulj-kapetana? — Jesam. — Beše li toj neki put na nečare? — Ne znam, aga... — Ne, ne — zbori pravo. Ako si ti Spasa Čemerikić od Prizren?...

On me po upitu nežno pogleda, obazre se po sobi, okrenu glavu k severu, oči mu dobiše neki naročiti i ponosni oganj. I ja se setih i zadivih. Čudni starac ne pita samo za moje zdravlje.

Ja sam došaja kod vas ne da žalimo moje sinove i da kukamo ovde, no da tražimo neka vrata, neki derman... Ja sam moju babovinu uvatija zubima, ete ovako, i živ od nje ne se odvajam. I sad... i sad...

još crnje, oči dublje upale, ali u svoj snazi neko svečano primirenje, preko surova i zla izraza tanko-tanko se prevukao neki duševni smešak. Kao posle sloma, kao pri ozdravljenju. Tu samo na uglovima očiju. Bol i prebol bejahu u izmirenju.

Nastanili i njega u ovom selu n dali mu za učitelja. Bilo mu je vrlo dobro. Ali u selu bio neki bogat Anadolac i imao svega jednu kćer. Nije devojku, no da prosti Bog i obraz — pravu hatkinju.

Vičemo da nam se otvori. Brzo prilazi jedan seljak, jamačno sluga a ne čuvar, neki stariji Kosovac, koji svakako nije nikad pušku ni prstom pipnuo.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Sveća gori, pero spremno, Hartija je tu; E, sad sedi pa napiši Lepu pesmicu. Al’ u to se neki leptir Ludo navrzao, Pa na sveću, pa na sveću — A meni ga žao.

— Ali svati tvoji ćute. I na tvome bledom čelu Oblaci se neki mute. Daj ti, Bože, dobru sreću — Al’ meni se teško diše. Ruzmarine sluga deli, A ruzmarin ne miriše.

Na pepelu svome Kostur do kostura — Nepregled. Vidim duge ruke Kako miču prste, Neki samo k srcu, Neki samo k čelu. A neki se krste.

Na pepelu svome Kostur do kostura — Nepregled. Vidim duge ruke Kako miču prste, Neki samo k srcu, Neki samo k čelu. A neki se krste.

Vidim duge ruke Kako miču prste, Neki samo k srcu, Neki samo k čelu. A neki se krste. Sevne brza munja, Nečij’ prihod spravlja; Za njom nema groma, Čeka se, čeka se — Al’ Bog se ne javlja.

ti noseći, I najmanji ka’no i najveći Iz nizina (gde se samo nada) I s visina (gde se samo vlada), Mnogi verno, Neki licemerno, Mnogim’ hora, Nekima se mora.

„Ta se rečca otrcala“ — Vele neki stari; Jest, dabogme, po ustima, Ali ne po stvari. Ova rečca, koju davno Ne čujem u grudi, Ova rečca, omladino,

I spot’če mu se noga, Nuto, I on je u brlju pao. Tu se, kâ udilj, svugde, Našao neki zlobimudrac, Plitkoum, brzoplet; Taj odmah na glas poče: „O slavni Tale, o mudri čoče, Što bleneš u visinu?

ĐURO DANIČIĆ Samo plač čujemo, samo grob vidimo, — Mi još i ne znamo koliko gubimo. Strah nam neki stegô bola obilata — I gubitke ’vake tek budućnost shvata.

Jedan pije jer je bogat, drugi pije jer je dužan. Jedan pije jer je vesô, drugi pije jer je tužan. Neki piju da se biju, neki jer se bratit’ hoće; Jedni piju rad družine, drugi piju zbog samoće.

Jedan pije jer je vesô, drugi pije jer je tužan. Neki piju da se biju, neki jer se bratit’ hoće; Jedni piju rad družine, drugi piju zbog samoće.

Večita brigo poreznih glava! Ko tvojoj moći prkosit’ pođe, Vraški s’ opeče, đavolski prođe. Neki te hule sa sveze tvoje I vele da si zvanične boje, A to je samo potvora niska — Ti si baš dokaz slobodna tiska.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Hm, ala ste vi majs ...onaj, gospođa, veliki, đavo! FEMA: Uh, uh, ja đavo! JOVAN: Kako vi to sve znate, kao matorac neki. FEMA: Ja sam mlada, Jokan. JOVAN: Otkad ja na Ančicu mislim! A jeste li vidili kako je lepa?

Miljković, Branko - PESME

To trajanje se ruga pretnji crnog i otrovnog nekog soka. Ne, neće se otrovom to putovanje završiti. Neki će svemir ponovo da nas stvori. Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu izgovori.

U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti. Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka! Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne progovori nad pretnjom crnog i otrovnog

Krakov, Stanislav - KRILA

— Ostavljaju nas same... topovi odilaze... I u tom trenutku se osećanje ne straha već tupe tuge razli po njima. Neki artiljerac hteo bi da hrabri ove, koji noćas treba da ih štite: — Ne odstupamo, menjamo položaj; pronašli su nas danas.

Razume se da je posle pao. To je bilo veoma zanimljivo. Već je i po neki od pešaka iz rezerve podigao glavu i gledao šta oni kod topova rade.

Opet jauknu neko. Samo da se već jednom dođe. A zato sad stoje ovde? Vojnici gunđaju. A na čelu njine kolone neki viši, krupni komandant govori čičici majoru: — Od vas sve zavisi. Dragomir na tebe čeka.

Na Kazimira je zaboravio, neprekidno pio konjaka, i uvek mislio na samoubistvo. Potom su jedne noći došli neki novi ljudi i smenili ih. Lupali su spremom i sanducima, koje su nosili, komandantskim stolicama i plehanim pećima.

U niskoj kolibi se dimilo. Neki su bradati ljudi sedeli na bakvicama. Iako je odblesak vatre padao po svemu, ipak je bilo tamno.

Petrović, Rastko - AFRIKA

“ Jutro potom svanula je pučina beskrajna, skoro bezbojna pod bezbojnim nebom. Reklo bi se da vodi u neki drugi svet, da „po noj plove duhovi.“ Vrućina nije bila prekomerna.

Krupni, narandžasto–crveni mehuri kakaoa u tamnom lišću, semenja rskavičavog i gorkog. Između drva dižem neki nepoznati plod, nalik na prezreo krastavac.

Ali iznad svega jedna ogromna svetkovina osvetljenja, nebesnosti, mesečine koja juri nebom. Hotel, tuš, ledena pića. Neki trgovac Švajcarac kome kažem da imam već i boja; da je ovaj iz Banfore s Visoke Volte; da se zove Samba; kaže mi skoro

Belac koji je bio administrator u Alepu ima već nekoliko godina da se nije vratio sa putovanja; njega zamenjuje neki seljanin crnac koji, bolešljiv, leškari u ljuljašci.

Režim banana koje tražim da mi uzberu, čitav grozd od valjda pedeset voćki, još nazreo, opor i bez soka. Neki mladić odbacuje maramu sa sebe i odlazi po kokos.

To je kao neki vokalni akord, iznenadan i prek. Kada ih pitam šta znači pesma i kakve su njene reči, smeju se i oni i njina starija

Od igrača je najzanimljiviji neki starac, koji nad mladićem što mu je par u igri vrti mač kao da će ga poseći. Obojica pevaju za to vreme: „Ranije belac

Posle sat-dva spavanja trzam se iz sna sa radosnim uzbuđenjem. Oko mene savršen mrak. Neki čudni glasovi dolaze iz noći kroz razmake pletenog zida.

Na zidu razapete prašnjave kože antilopa, krokodila i guštera. Vrlo siromašan dekor za prvu sveštenicu sela. Neki čovek, stasit, umorne, klonule glave, golog tela namazanog blatom koje se već sasušilo, ulazi i gleda me ćuteći.

Fetišer je izneo neki kavez sa tigrovom mačkom u njemu, igrao oko ovoga, pevao ikantacije, umio se vodom sa naročitoga izvora i posle toga

— „Ja ne volim“, govorio mi je on, uzevši prema meni odjednom neki sasvim poverljiv ton, „da moji beli prijatelji znaju s kakvim crncima se ja družim, i šta i kako ja s njima razgovaram.

Ne treba u tome, kao Bril i drugi, videti čak i neki naročiti talenat primitivnih; belac bi životom koji crni vode došao do istih sposobnosti.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Nama ste time mnogo milije. RADAK: Pa da, Što nenadnije, to prijatnije! GLAVAŠ: Ostan’te ovde za neki dan! Čekaće paša!... Ima vremena!... RADAK: Pa evo, babo, Keruše gradske otkad čekaju Da paša lipše...

HASAN: Javaš!... Javaš!... A, eno, kanda, Glavaš dolazi? Potmulu jeku glasa njegova Kô teret neki nose vetrovi Na slabo uvo udaljenome. KOLEBAN (gleda kroz prozor): Još sa njim idu trojica.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Istina, kod Tešice podignuti su još u mirno doba za vreme logorovanja neki šančevi, ali to je samo jedna linija i kad bi ona bila probijena, Turci ne bi dalje naišli ni na kakva utvrđena, ako se

Ej, vojnici, vežite toga tamo; to je veštac, ureče mi levču! U tome prođe pored ovoga šaljivčine vozara neki bataljoni popa, zakekečio bradu, natukao šajkaču pa nekud hita.

— Ja sam čuo da su otišli da potkivaju turske paše — reče neki iz gomile. — Bogme, brajko, ako si slab na bežanju, ne bi ti smetalo da se i sam potkuješ; jer dok navale Turci, biće

— Oće, bogme 'oće, mnogo ima proklete gadije — začu se neki starački glas iz gomile. Okrenem se i ugledam iza mene jednoga moga poznanika iz Cerja (selo u niškom pašaluku).

). (Ime je nejasno zapisano u dnevniku i ne može pouzdano da se pročita; dosta da je pukovnik bio neki Kavkazac i ime mu se svršuje na adze, kao kod mnogih njegovih zemljaka).

Na tome se ppeceče razgovor. Stignemo naskoro u Prćilovicu. Svratimo desno u neki razgrađeni šljivar. Tu đeneral i cela njegova pratnja sjašu s konja. Bilo je podobro hladno.

Pucnjava je pacla, pukot se sa čudnom praskom razlegao po rosnim gajevima. Turski ubojni rogovi imaju neki za čudo melanholičan tanak zvuk, i taj se tužan zvuk, zvonak i jasan kao medenica, nosio i razlivao vlažnim jutrenjim

Ja htedoh da viknem ali se uzdržah. Neki pomućen osećaj neobične gorčine preseče mi reč u grlu; pričekam nekoliko trenutaka da se uspokojim, pa onda priđem

Rekav to on obode konja, a mi za njime — i ne zaustavismo se do Žitkovca. Tu na drumu nađemo nekoliko naših topova. Neki su bili spremni da pucaju, za druge su na brzu ruku kopani zakloni. Tu beše major Sava Grujić.

Sa aleksinačkih šančeva golim okom sasvim se lepo vidi kako se Turci na buimirskom visu žure, promiču, rade; vide se neki ljudi gde nešto vuku — sve mi se čini da su Bugari koji pod moranje kuluče.

Svaki predmet u predelu, preko koga se neprijatelj primiče varoši, dobija neki život, neki žubor, neko kretanje, ono strahovito kretanje, što se opaža na cveću kad se kroz njega prikrada guja

Svaki predmet u predelu, preko koga se neprijatelj primiče varoši, dobija neki život, neki žubor, neko kretanje, ono strahovito kretanje, što se opaža na cveću kad se kroz njega prikrada guja prisojkinja.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Zapisala si ime Zlaćanom rukom tu, I skinula si time Tu strašnu ukletvu. I podigla si crkvu Kô tvrdi neki grad, Oživela si veru, Probudila si nad.

Ti si onda dete bila, Ja te nisam ni poznavô, Kad sam snio cvetak neki, Cvetak koj’ sam obožavô. Onaj cvetak — tvoja slika, Onaj miris — duša j’ čista, — Ne srdi se, janje moje, Kad ti

Tvoj je život pritisnulo Ratnih dana krilo, — Nestalo te — niko ne zna Šta je s tobom bilo. Neki vele: „Izgorela Sred onih vijora.“ — Čij’ je život u pesmama, Taj izgoret’ mora.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Vojnici su založili vatru. Ali belaj!... Nigde vode, što reče drug Vlajko. A jezik se zalepio za nepce. Naiđoše neki vojnici, te ih zapitasmo za izvor. „Ispod ovaj kamen curka“ — i pokaza nam rukom na jednu stenu. Vojnici potrčaše.

Zatim ospe u pravcu kuda mi idemo, ili zakrklja na celoj liniji. Iz daljine kao da dopire neki žagor, dok u jednome momentu ne začusmo jasno nečije: „Ure, ure!“ Zastali smo.

Malo niže puše se kazani. Okolo vojska leži kao snoplje. Bolničari previjaju ranjenike. Neki su već pomrli, te im tu, pored nas, kopaju rake. Dvojica delju neke grane. Vele, prave krstove.

„Mi se ovde nalazimo na poslednjem pragu. Toliko smo još uspeli. Javljaju mi baš sada da su izginuli još neki vojnici od njihove artiljerije. Ako li nas maknu i sa ovog položaja, breša će biti ogromna.

Iako su četnici disciplinovani, ovom prilikom su gađali bez naređenja. Trebalo je da to bude kao neki pozdrav Bugarima. Po živosti vatre neprijatelj je mogao odmah uvideti da ima posla sa nekom novom trupom.

“ Bili smo na granici strpljenja. Uzeo sam dah da komandujem. Ali neki unutrašnji napon izdiže me. Promolio sam glavu iznad bedema od kamenja. Mrtva noć... Živog stvora nisam video.

Pozvao sam desetare. Dogovorili smo se da pitaju da li bi se ko dobrovoljno javio za ovaj posao. Javio se odmah neki Miloš, koji je na maršu, baš dan ranije, dobio batine što je pojeo svoju rezervnu hranu.

Sumnjam da se i jedan čitav iz toga voda vratio natrag. Na kraju nam napomenu da je za Miloša mislio da je neki bugarski vojnik koji je došao da ga iznese. Od bolova nije oči otvarao. — Ali da sam znao... ne bih se dao živ u ruke.

Tu nije bilo jedinstva komande. U onom mraku, vojnici su bili prepušteni i tukli su se pojedinačno. Neki odstupali, drugi zaostajali, te se tukli i među sobom.

Kada sam otvorio oči i pogledao rov, prva mi je bila misao: „O, danas je juriš“, i tada se setih one zmije. Neki neprijatan osećaj je prostrujao kroz moju dušu... Nebo je bilo titravo plavo.

Naši pripucaše. On diže ruke uvis i pade. Ubistveni zamah čelika naše artiljerije izdiže ljude kao talas. Neki se uspravljao. — Hoćemo li? — viču vojnici. — Lezi, lezi! — čuli se glasovi. Grrr-u — grmi rovovac. — Nema naređenja.

Četnici se prikupiše oko mene. Prilegli smo iza nekog zaklona. Pojma nemam gde sam. Vezu smo pogubili. Neki težak zadah ispunio maglu, pa jedva dišemo. Sigurno od leševa, što leže već toliko dana.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Preredak je odista slučaj da bi neko — reč je naravno o pravim piscima — mogao odabrati za svoj pesnički jezik neki drugi sem maternji. Slučaj engleskog pisca Konrada tako je usamljen i osobit da zapravo ne kazuje ništa.

Slučaj engleskog pisca Konrada tako je usamljen i osobit da zapravo ne kazuje ništa. Dante, Petrarka, Bokačo i još neki iz njihova kruga pisali su doduše istovremeno i italijanski i latinski, ali onim latinskim koji je za sobom imao bogata

Vidakovića, tolike sirotane sitnije od njih: — oni paralelno pišu na oba jezika, nezadovoljni sa oba, ne prisvojivši, neki među njima, ni jedan od dva konačno. Šta sve to znači?

GLIGORIJE TRLAJIĆ RUSKA ZIMA Listopada sedmog, navečer, pri sveći, V mojej maloj sobicje za knjigom sedeći, Neki mi se razgovor na pendžeru čuje, I meni se učini da se nekto psuje, No razbrati ne mogoh kto i što veljaše, Ibo uho na

Prem me neki đavo bode Da već jedva disat mogu, Dajte kacu hladne vode, Da od glave sve do nogu Upotrebim badekur, — To je a

Raširiće grane, osenčiće ’lad, A njemu će prići putnik neki mlad. Ostaviće teret, s lica otrt znoj, U mislima tražeć on zavičaj svoj.

Skerliću, sa molbom da neki Skerlićev učenik prepisivanje dovrši. Kada je ono bilo gotovo, Skerlić ga je poslao Ostojiću u Novi Sad, sa sledećom

Najraniji prevod ove Horacijeve ode verovatno je onaj koji je, kao dodatak k č. 15. Novina serpskih za 1821, štampao neki A. O. M.

Našao sam, na primer, da je Horacijevu odu Integer vіtae komponovao za muški hor „pre 1811” godine neki berlinski očni lekar Fridrih Ferdinand Fleming (Flemmіng; v. Meyerѕ Lexіkon Leіpzіg 1927, VI Band, S. 490b).

se odande ogorčena, beleži u svoj dnevnik sledeća razmišljanja: „Mamica ovih gospodični bila je na jedan dan pred tim u neki svatovi.

je iz Beča poslao Zmaj, u to doba još strastan čitač starih nemačkih časopisa i antikvarsko cunjalo; Rajić je napisao i neki satirični spev, Vojvoda Šipoder, i štampao ga u kalendaru Ružici za 1834. god.

god., koji je kao neki „srpski Don-Kihot”: „Kad bi se ta pesma našla” — piše M. B. Milićević u Pomeniku 1888, 610 — „vredno bi bilo

Jakšić, Đura - JELISAVETA

— Ko čeka, znaš li? VUJO: I reć ti šćadijah — al’ ti me zbuni, svijetla gospođo, i riječ mi prekide. — Neki čojek, dijete li? I imena mi kaževa, ma nekako smiješno, te ga ne utubih — donije ti knjigu iz Mljetakah...

BOŠKO (spolja): Ima li koga tu? Otvori, hej! RADOŠ: Ma ko ste vi? (Za sebe). Još pitam ko? Ubica neki, ili očajnik, Kome je pogled ljudi omrzô, Te veće siti sunca božijeg — Kroz ponoć riju kao krtice.

I sad se tresem — Crnu sam Goru, kneže, usnila, Al’ ne onako kao što joj je Priroda svojim gorostasima Kô neki remek svog veličanstva Na divlje čelo stenja hrapavog Metnula krunu, oblak mrgodan, Da joj ozbiljom mušku priliku

A moja Manda, kako na magarcu mrzi, još bi mi neki put i sirovicom grbinu nažirila... (Vujo se prekrsti.) Šta je sad to?... Da nije samo ona!...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Vidi ti njega! On da meni zapovijeda! Danas ga prvi put donese đavo, pa već se napravio kô neki gospodar u mojoj rođenoj kući. — Ama, nije, oče proto, već... — Šta nije, šta?! E, e,! — stade se pakosno keseriti.

Nema vajde kriti, draga mi je i slatka, ali neki put ražljuti se, pa 'oće da me udavi. Da mi lanjske godine o Lučindanu ne dade svjet jedan carski oružnik gore na

Sudac: A kakvu právu traže gazde?... David: Nešto sam načuknô neki dan dolje u čaršiji da ove naše gazde... Pisarčić (pakosno): A, šta znaju te vaše gazde?

Pisarčić: Pomrčina, Davide, pomrčina, pa ne vide od očiju. David: More i to biti... Neki me dan, baš će biti u prošli pazar, pita gazda Stevo: „Priznaješ ti, Davide, da si srpski, prekoslavni, školski,

Bojić, Milutin - PESME

Snovi, prah i snovi!''... U snu joj se čini Još ljubi nekoga, grli ga i siše. Čini joj se neki mužjak u dolini. Čeka ga i čezne. I u smrtnom trenu, U nemoći vrišti i mre u gorčini.

XXXIX Zašto kad me tvoja reč gorko zaboli I kada kroz tebe sve u meni plače, Privlače me tebi sve više i jače Neki nepojamni talasi i tmoli?

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

I ti, da si majka kao što treba, ti bi trebala da je naučiš. Eto, čovek je hoće, nije da neće. Baš pre neki dan opet mi je rekao: „Kad bi se mi orodili, gospodine kapetane, gde bi nam bio kraj!

VIĆA: To je onaj krojač ženskog odela? JEROTIJE: Jeste, on! Pre jednom, kad je dolazio da mu platim neki račun, pa ga ja učtivo izbacio iz kancelarije, digao je takvu dreku protiv vlasti, da sam odmah primetio da je

Može biti više, al' više od šest nije bilo. Probudim se tako i osetim nešto kao da mi ne valja stomak. Jeo sam pre neki dan neki spanać sa ovčetinom, pa od to doba kao nešto ne valja mi stomak.

Probudim se tako i osetim nešto kao da mi ne valja stomak. Jeo sam pre neki dan neki spanać sa ovčetinom, pa od to doba kao nešto ne valja mi stomak.

(Zvoni.) MILADIN: Neću, gospodin-Žiko! ŽIKA: Deder govori, zašto si došao? MILADIN: Pa evo šta je: neki Josif iz Trbušnice... ŽIKA: Znam Josifa. (Opet zvoni.) MILADIN: Pa taj Josif tako češće uvraćao do mene u dućan, pa..

VIĆA: Pa zar iz 'apse? ŽIKA: A što brate, ako je i u 'apsi, on je opet građaniin. A nije da kažem da je za neki zločin, nego proturao lažne dinare.

Razumeš? Čitaj, gospodine Vićo! VIĆA (otvorio je prvi listić hartije): Ovo je neki račun, šta li? KAPETAN: Čitaj, ti samo! ĐOKA: Ali, zaboga! KAPETAN (Boki): Pst! (Vići.) Čitaj!

KAPETAN: Hm! Hm! „Šest košulja, Tri peškira, četiri para gaća”. Zar mu to ne dođe, gospodin-Žiko, kao neki raspored vojnih jedinica? A? VIĆA: „Dve jegerke”. KAPETAN: Dve jegerke, a? I to mi kao nešto sumnjivo dođe.

Ima li još što, gospodine Vićo? VIĆA: Ima na ovoj strani neki zapis. KAPETAN: Čitaj! VIĆA (čita): „Protivu zatvora”. KAPETAN: Aha, aha, tu može još da bude nešto.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

I što je najvažnije u vreme kad su gotovo sve književne konvencije podvrgavane sumnji formirali su se neki od najkrupnijih pisaca 20. veka. U početku je među novim, buntovnim piscima najistaknutiji Miloš Crnjanski (1893-1977).

likova viđen je koliko neobičan toliko i čaroban svet u romanu Crveni petao leti prema nebu (1959), koji je - kao i neki drugi Bulatovićevi romani - preveden na većinu svetskih jezika.

Jakšić, Đura - PESME

Uzdrma se kula, zvono se zanija, U crkvi se čuje molitvica tija, Užegu se same pogašene sveće — Kroz nemo dvorište neki duh proleće. Na čelu se bledom, gde je kruna sjala, Svetiteljska svetlost divno zablistala...

“ 11. januara 1867. OTAC I SIN Jedanput ide stari Amidža Kô neki sedi mandarin; A za njim tapka, trči, skakuće Junačke krvi najmlađi sin.

Nastasijević, Momčilo - PESME

5 Bezdetan, na istinu grem. Sinovi prate me i kćeri. STRUNA 1 Muklo to nečuj neki u meni sluči. Prsnuv zanemela smrću dâ glasa struna.

Plakalo il’ pevalo, trnova za uzdarje plete mu se u potaji kruna. 5 Muklo to nečuj neki u meni sluči. Prsnuv zanemela srću dâ glasa struna.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Čisto sasvim odvojena od kujne, gotovljenja, spremanja, kao neki gost u kući a opet držeći sve u svojim rukama. Sve ključeve od podruma i od onog njenog sopčeta, od sanduka, kovčega u

Čak, kad bi neki mušterija, kakav seljak iz udaljenog sela, koji je u godini jedan put ili dva puta dolazio u varoš, na pazar, pa do tada

Ako ne bolji od oca, a ono bar kao otac. Da se održi bar ovo što se ima. Da neće i on biti kao drugi, ostali. Kao neki od takođe čuvenih, bogatih porodica, pa isto tako kao Mladen, posle smrti oceva, počeli da vode radnje, trgovine, pa

mesa, jede, meće ga u svoja smežurana, bez zuba, crnom šamijom stisnuta usta, te to celo jedenje njeno liči više kao na neki red, adet, a ne na jedenje, hranu.

U isto vreme iz mehana, takođe iz kraja čaršije, neki njegovi vršnjaci odlaze, a uvek među njima Stojiljko, drug njegov, sin popa Koste, jedinac, toliko mažen.

Ali sada, ovom Jovankinom udajom, kao da je bio položio neki ispit. Jednom zauvek otklonio sumnju da će možda i on biti kao toliki drugi, jednom zasvagda utvrdio mišljenje da ne samo

večere, ona pristavi i nadgleda kuvanje, dok ova, pozno u noć, kad već mora da dolazi i setivši se šta je učinila, kao neki krivac, sva zaduvana, preplašena na grdnje od babe, a naročito od straha da Mladen nije dolazio, ne video je kod kuće,

nikako to neće, neće da joj pomogne, da budu zajedno grešni, smrtni ljudi, već uvek on iznad sviju, kao što treba, kao neki isposnik, mučenik. Zato baba Stana, ljuta, čisto mahnu sve.

Nemam ja ništa više. Ti imaš sve. Sve je tvoje. Ja ništa više! I kao dužnih koji celog veka neki dug nosi, celog života živi i trudi se da to jednom skine, a dug veliki, teški, pa kad to dočeka, odnese poveriocu,

u tom dućanu koji je već u mislima svega znala, u snu celog života snevala, svaku stvarčicu tu znala, ali tada, kao neki gost koji prvi put dolazi, sama pozva slugu i posla ga da ide i poruči za nju iz kafane rakiju i kafu, što, na veliko

I to nekako srećno, uneseno, i zamišljeno, sasvim odvojeno. Čisto kao neki gost. Ako bi, kao pre, došla koja komšika da što ište pa, po običaju, njoj se obraćala, ona je otpravljala kod snahe,

Poslovi su bili u najvećem jeku. To je bio kao neki izlaz za sve njih. Smrt babina čisto kao da olakša i celoj kući skinu neki, ne teret, nego nešto staro a pri tom teško.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

identifikovanje govore izvesne činjenice: 1) bogiša bere se, i nosi u crkvu na blagoslov, na Spasovdan, a taj dan (ili neki iz te sezone) mogao je nekada pripadati Perunu; 2) u Dubrovniku postoji slava Bogiša, vezana za kult svetog Petra

Tu v. neki skinu čim sunce ogreje (GZM, b, 371; 374). Ovaj običaj zajednički je i drugim nekim ie <= indoevropskim> narodima,

Tej od d. piju žene koje nemaju menstruaciju (ZNŽOJS, 11, 263). Neki, međutim, misle da od svih trava »jedna jedincata« d. nije lek baš ni od čega (ZNŽOJS, b, 129).

, i onda je deveri tri puta oko ognjišta obvedu (іb., 28). Na ovom mestu mogu se spomenuti još neki običaji. U Zagorju kada uoči slave domaćin posluži goste rakijom, oni mu dadu j. (BV, b, 1891, 74).

»jer će umreti neko iz kuće« (SEZ, 13, 1909, 411; 32, 109). I vatra na kojoj je parena kudelja i celo ognjište na neki način opoganjeni su.

, pod kojom se niko ne sme odmarati ni spavati, niti se sme blizu nje nastaniti. Neki čovek otkine granu, pa mu pobesni konj; a kad je granu vratio, konj mu ozdravi (Sofrić, 148). — Kult l.

Ponekad je potrebno da p. koja se za lek upotrebljava bude dobijena ili spravljena na neki izvanredan način. P. samlevena u gluvo doba, zamešena sa vodom u kojoj su uhvaćeni sunce i mesec kada se jedu, i

avgusta (ŽSS, 139). Obično se priča, kao αιτίον ‹= uzrok, povod› za uzdržavanje od rada, kako je neki čovek tih dana radio oko sena, pa udario grom, ili dunuo vetar pa odneo i njega i s. Na Mišji dan (27.

Mnogi narodi brižljivo su ograđivali, pa neki tako rade i danas, grob kamenovima, ili bi ga punili kamenjem, očevidno u istom cilju.

može da oženi, treba — kaže se — da ćuteći kopa beli trn, dok ga celog iz zemlje ne iskopa, i da na njegovom kraju nađe neki crveni kotur.

u planini, iznenada se u mladu nedelju noću razboli od probadi i, uplašen da ne umre bez ispovesti a setivši se da se neki brđanin ispovedao bukvi, u zoru se odvuče na rukama i nogama do prve bukve, ispovedi joj sve svoje grehe kao i popu

VII) mladići su pripremali lile od trešnjeve kore i sa zapaljenim lilama išli kroz selo unakrst, zvoneći zvonima, a neki su stavljali i maske od tikve na glavu. Pred svakom kućom su vikali: ,Sirca, zarca, majo. Rikalo, bukalo, pjevalo̓.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Podne je već mitilo, pa se svijet razilazi: neki svrću u krčmu, a neki se žure kući, uprćeni punom torbom iz koje viri božićna svijeća, privezana uz palicu, i

Podne je već mitilo, pa se svijet razilazi: neki svrću u krčmu, a neki se žure kući, uprćeni punom torbom iz koje viri božićna svijeća, privezana uz palicu, i bakalarev široki rep.

preskupa i za gotov novac, a na dug ne zna se kako će ispasti; ne kaže cijene, samo u knjigu bileži, pa počeše od toga neki da strepe kao od žive vatre.

A šta nama, hrišćanima, želi, dao, brate, njemu bog.. . Neki od naših htjeli se upisati, pa ne htjede ih primiti, — veli: „Ovo je samo za moje župljane!

Kad ne mogaše s trgovcima se pomoći, ulazi iz krčme u krčmu, naruči po litre vina i piju— pazari. Neki od seljaka i uzeo bi kukuruz jevtinije, ali nema gotovih novaca, a Vojkan ne može čekati.

Gore, u planini, osjeća se lakšim i slobodnijim a i za nekoliko dana vraća se kući čiliji i gojniji. Neki dan vratio se iz planine prije određena vremena, našao je za to koju mu drago izliku, a vratit se razdragan mišlju da

Vaso ide od kuće do kuće, hvali zemlje i izmišlja cijene. Veli, i kune se: „Nudio je gospodaru taj i taj toliko, ali neki drugi, — neće da mu imena kaže, nabacio preko toga još četrdeset talijera!

Ali u putu, sjećajući se grdnih novaca, zanos malaksava: kad će iz duga izići? I sjeti se Rade. Pisao mu je neki dan da bude na oprezu sa gazdom. Do nekoliko dana vratiće se iz vojništva gdje ga je za dva mjeseca uzelo.

I željahu neki prosena sjerčana kruha kao mane božje... Sve se selo skupilo da biskupa pričeka i na dogledu gradskih kola stade

A s ulice čuje se ljudski žagor, kao žagor ždralova za mutna vremena ... Iznebuha priđe k njemu neki sveštenik, okošćast, mutnih, nabuhlih očiju, sa naočarima kao i pop—Vrane.

Razgleda se po crkvi i zastajkuje. Na velikome oltaru služi neki sveštenik: po bancima kleče starice i žene, zvonce kuca i pogdjekad začesta; zapaljene svijeće prosiplju blijedu

Rubač naredi rondaru da povede kravu. —Ilijina je, velju ti. —Ne mari... Uto bane Ilija i Petar; neki klapac kaza im da je rubač u Vojkana. —Moja je krava, — veli Ilija, — zna sve selo... Imaš li kartu od suda?...

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Ova nesrećna stvorenja veruju da je Dorotej čudotvorac. Jelena Danas smo saznali da je u manastir došao neki kaluđer iz Arilja, za koga kažu da je vešt vidar. Mogla bi to biti prilika za Lauša.

U narodu se proneo glas da je u manastir došao neki grbavi dečak, dijak, sa velikim znanjem i umećem. Pozvao me je čelnik Lauš, gospodar župe moravičke, naredio mi da

očiju, primakavši glavu sasvim blizu golom Lauševom bedru, brižljivo je pretraživao ljubičastu krastu kao da traži neki majušni trn koji se izgubio u drozgi od gnoja i tamne, zgrušane krvi.

Ima li ljudskog srca koje može da otrpi? Dimitrije Pre dve godine u Vratimlje je doskitao neki Jevđenije, probisvet i varalica.

On oseća neki potmuli bol, a ne zna otkuda dolazi. Da li je to zbog potajnog Jeleninog prezira, zbog njene stalne i tihe patnje, ili

Govorila je kako je dobri bog stvorio ljude jednakim i kako svaki ima pravo na malo zadovoljstva. Kao neki anđeo poslan s neba da vaspostavi na zemlji poredak pravde, tako je i ona među nama zanemarila sve razlike koje su nas

Lauš je ležao bolestan, rana mu se najpre zamirila, onda se pozledila, opet zamirila pa opet pozledila. Neki su to odmah doveli u vezu sa Janjinim progonstvom.

Čula sam da je neki stari, otmeni vlastelin, nagnuvši se za vreme obeda prema Laušu, šapnuo: „Lepu kćerku imaš, stari moj“.

Kirča je tvrdio kako je ona priblesasta i kako se krila od nas zato što je neki vrag ušao u nju. Kirča Ne razumem te ljude. Zar im njeno ponašanje nije čudno?

Jezivo zavijanje u noćima sa mesečinom, režanje i urlikanje ispunilo je dolinu. U ljude se uvukao strah. Neki su govorili da je sve to u vezi sa Prohorovom smrću, jer, kažu, Bog je poslao zveri da kazni one koji su pakošću i

sve to prestalo, svetlo je utrnulo u njegovim zenicama, prestao je mrmor njegovih nerazumljivih reči, usne koje su se neki trenutak ranije micale, postale su modre poput ilovače, ukočene u zadnjem očajničkom pokušaju da nešto izgovore, uhvate

dođe na pamet da povire prema starcu, posle čega mrzovoljno odmahnu rukom kao da kažu: nema od toga ništa, taj neće. Neki su i sami poumirali čekajući da ga naslede na mestu igumana. Kao da je sve to znao.

Ilić, Vojislav J. - PESME

drema, I junački klefta na pljačku se sprema, Gde se vite kule sa obala bele, I topovi strše s mračne citadele, Čudan neki uzvik zadrhta u noći I potonu gluvo u tavnoj samoći. z.

1890. HIMNA VEKOVA Ne znam je l' na snu samo il' zbilja odlazim često U čudan predeo neki. Tu svako kazuje mesto Tragove razorenja; Kiparis zeleno tavni i korov širi se samo, I vlažni, grobovski vetar okean

I staro, stoletno hrašće zašušti monotono Starinsku nekakvu pesmu, starinski neki jad; Beli se zanija cvetak, kô malo srebrno zvono Zapeva ceo sâd.

Mora mislen čovek jako da se čudi, Kakvo je to doba, kakvi su to ljudi? Čudan neki ukus zavladao njima, Svud se novost traži i odmah se prima.

Bog je čuo njinu viku, pa ne znajuć šta je tamo, On dozivlje svetog Petra: „Oče Petre, hodi amo, Neki tutanj čujem ozdo i paklenu neku graju, Kô da vrazi celog pakla na carstvo mi jurišaju.

I suton je podô meki, Kad ga srete svinjar neki, I zapita uzgred to: „Da l' se čuje novo što?“ „Ah, čuće se!“ abat na to, „Ne pitaj me više za to!

Uz udar srebrnih struna, Izvesno leventa neki pozdravlja srdačnog druga. 1889. OPSADA BENARE — ODLOMAK IZ PESME „NA RUŠEVINAMA 1.

Niotkud živoga java, Izgleda kao da život u miru dubokom spava. Samo oblaci tavni, kô crni gradovi neki, Pokriše ognjeni zapad.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Nemojte se čuditi, ja sam baš neki dan proučio plan Vavilona što ga je publikovalo Nemačko orijentalno društvo, a taj plan je, kao što sam se evo uverio,

i Erehtejona i upoznam sve njihove mere i proporcije, zar sam zato proučavao tolike planove i slike Akropole da mi neki bedni čičeron sa njegovim patetičnim levantinskim francuskim tumači njene lepote! Ništa mi ovde nije nepoznato.

“ - „Mnogi govore o tome, Pitagorejci, da se Zemlja obrće, usled čega nastaje smena dana i noći, a neki da se ona i u prostoru pomera.

Ta njena nogica, majušna kakva je bila, znala je katkad i da poklizne. Tako bar pričaju neki mrgodasti istoričari. Pri svom povratku iz Atine, koji me je opet noću proveo, kroz Grčku, imao sam kratak, ali lep

Zaželeo sam se Vas i mora. Ali lađe sadanjih saobraćajnih linija mora nisu za nas, nama je potreban neki klasičan brod. A treba da je veoma udoban, jer smo, oboje, u tom pogledu, veoma razmaženi.

U tome prvom pitanju nije bilo razmimoilaženja, no šta valja posle toga uraditi, tu su se mišljenja razilazila. Neki su mislili da se treba na tome prvom aktu zaustaviti, pa zadržati do dalje odluke Julijanski kalendar, koji bi se u

do dalje odluke Julijanski kalendar, koji bi se u svojim datumima razišao od Gregorijanskog tek 2100-te godine; neki su opet, izgleda, pomišljali na potpuno usvajanje Gregorijanskog kalendara.

Od Njegove Svetosti čuo sam pri rastanku lepe i tople reči, koje će mi večito ostati u duši. A neki dan dobih ovo pismo. „Meletius, milošću božjom arhiepiskop Konstantinopolja - Novog Rima i vaseljenski patrijarh.

“ - Mi stigosmo u njegovu telalnicu. „Naš novi vlasnik morade nas spočetka prikriti i gledati da nas na neki način prokriumčari. U tom poslu bio je vrlo vešt i okretan.

Naše kosti, tj. pojedini listovi Arhimedovog spisa, ispreturani su pre no što je na njima ispisan novi tekst; neki od listova stavljeni su tumbe u novu knjigu, mnoga mesta starog teksta isprana su tako temeljito da od njih ne ostade ni

Kad je taj mučni posao dovršio, on odahnu, zadovoljan, i reče glasno: „Arhimedovo delo „Efodos“ koje napominju neki grčki i arapski spisatelji, ali od koga se, sem tog naslova njegovog, nije očuvalo ni slovce, pronađeno je i

O tome sam se i očigledno uverio neki dan. Bavio sam se poslom u neposrednoj blizini Soluna. Onde je sada, kada su dani najduži, već u osam sati uveče mrkla

Stanković, Borisav - TAŠANA

Od uvek ste takvi. Od uvek, kad god ovamo dođete, da vam je samo da se najedete i napijete. Je li ovde neki han, mehana, ili kakva — Bože me prosti! — crkva? (Sluša. Čuje se iz daleka, ali jako zvonjenje zvona.) Zar već zvona?

Može se neki put i onako, jer, ako je za vajdu, dosta je. Ali ona ni to, ništa neće. I, kad neće, mora da je bolesna; nego čudo mi

Čak mi je milo. Nego posle? KATA Pa ne znam, sinko. Ete, tako jednako mi se tuži, jednako kao da je neki strah, neki snovi, nešto noću, kao da joj je... Pa da ne treba kakva molitva, kakav parastos?

Čak mi je milo. Nego posle? KATA Pa ne znam, sinko. Ete, tako jednako mi se tuži, jednako kao da je neki strah, neki snovi, nešto noću, kao da joj je... Pa da ne treba kakva molitva, kakav parastos?

I onda svaki pruža duvan i časti. A gde pazarim, naplaćuje manje, te mi po neki put i gotova para u džepu ostane. TAŠANA (dobrodušno): De, de... neka te čuje samo hadži Rista i drugi pa ćeš videti!

Služba se već odavno pustila, jer evo već i crkveni prosjaci idu po kućama. I kod nas već neki bio. TAŠANA (razdragano): Ako! Ako! I podajte svakome štogod. (Stani): Idi ti tamo. Ti to bolje znaš.

HADžI RISTA (pobeđen): A, jest, i to je bilo. Jeste, bilo je, bilo. I zašto? Vidim: i on kao i ja: jede, pije, pa neki put i više i gore od mene. Dakle, i on grešan kao i ja.

Sedi! Sad će Stana doneti. (Da skrene razgovor): Eto baš pre neki dan bila je kod mene Lena (sedne), tvoja sestra. I ne znaš koliko mi se hvalila tobom.

Mladoga gazdu sretoh na kapiji. Pozdravio te. I pita: »Šta radi majka?« Ne može, veli, da dođe. Sa trgovcima ima neki posao, šta li. A u kući, svi su zdravi. I, kaže, da malo Milanče već odavno prohodalo i već govori. I već tebe traži.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

” zapita naposletku majstor. „Video sam; a sam vam hvala što se ne naljutiste.” Kostica kao da je tog dana položio neki važan ispit.

Postepeno, počeo je u čitaonici da se posvećuje i nacionalizuje. On nije shvatao stvari dobro povezano, ali je izveo neki registar o geografskim i političkim činjenicama u vezi sa srpskim narodom.

Ima tako trenutaka kad su pogana reč i kazna na dlaku blizu, pa se tek opet razmimoiđu. Sede majstor Kosta, poruči neki slatkiš, kako to već biva, tačno oseti da mu se niko nije obradovao. Zbuni se, zaboli ga, i upade u drugu neumesnost.

Ali majstor Kosti zamače za oko zdravlje Ristanino, smernost, neki sladak glas, i naročito osmejak, koji, uostalom kao kod svih što od tuđina strepe, nekako dugo ostaje na licu.

Ristana priča život sirote: život pun rada i želja, mladost punu straha od starosti. Malo-malo pa kaže neki čudan izraz; srpska reč, ali neobična.

Gazda Spasa, plav i debeo kao bundeva, učini se majstor Kosti mrki Turčin, i kriv za nešto. U samom sebi oseti kao neki pokret za patriotsko delo. Jednom rečju, mali šnajder se zaleteo da se oženi.

Majstor Kosta uleti natrag u radnju, dočepa neki predmet i rascopa ogledalo. Uleti sad za njim i majstorica i drekne: „A gle otkuda Ristina narav!

„Možda je u njemu propao neki talent?” reći će neko. „Propalo je tu više nego talent: nije taj momak kao što treba.” Majstor Kosta stane na

Neke gvozdene šipke jednako izlaze iz nekog valjka, i pružaju se kao žive, kao neki dugi prsti. A uvuku se, a isture se.

Rista traži isprave za prelazak u rumunsko podanstvo. Žena i deca su kod njega, našao se i za ženu neki rad, živeće se. Majstor Kosta izda još jedan mali stan i sabije se u krajičak kuće.

“ Mali oronuo starac koji je počeo slabo da čuje i još slabije da vidi, srodio se s biljkama na neki ososbit način. Počeo je mirise biljaka da prima kao neki govor.

Počeo je mirise biljaka da prima kao neki govor. Kad momak rano izjutra seče i vadi povrće za pijacu, starac uzima snopiće, čisti ih od zemlje, miriše ih duboko.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Ako budete snishoditelni razrešiti je — ona takve tajne u sebi sodržava, taki će nam pokazati neki put — ljubim vam ruku. ZAGONETKA »Nema stvari na ovom svetu veće od mene. Jupiter pa ja, kojima su sva vozmožna.

Jedni pomisle da se trese zemlja, a drugi da kuća gore, neki opet — da je dvanaest sati, i srde se što jošt nisu ručali.

Njiovo zaključenije nije na mekanoj daski osnovano bilo. Jer ne dođe vreme ni do pečenja kad se neki ljudi gologlavi ukažu. Zašto baš gologlavi, ja ne znam, može biti gdi je velika vrućina bila.

Ova, dakle, gospoža uzevši po dužnosti brigu ljude izveštavati, pripovedajući kako je neki mladić miromrsce i miroljupce oružijem napao, na tri stotine juriš učinio, pedeset potukao, i sad u tamnici leži i tako

K ovim i ja prinadležim, želeći prvo čitateljma moje visokoučenije (neki misle: učen-nije) pokazati, a vtoro, papir navalice trošeći sitna troška sebi pribaviti.

i ja i ovi pošteni ljudi pravo imamo, mislim da vam ne treba spominjati; čuli ste jučer razgovor naši gospodara kako je neki filozof disertaciju u šest časti izdao, da stari Rimljani nisu stakla imali, niti su mogli imati, i baš kad je knjiga iz

Istina, neki stihotvorac učini mi počest i na to mi jednu odu načini, ali koliko oda ima po svetu koje nisu ništa drugo nego podsmej

»Ovaj autor kao okreće da smo mi Abderite, a on neki Demokrit,« (:čuje se glas recenzenta, koji nam sovršeno daje poznati da je Abderite čitao). »Ali molim, g.

) Kao pribavlenije k ovim pamtenja dostojnim žitijima dolazi da, sledom neki novina, jedan magarac sada strašno vnimanije u Parizu podiže.

gođ naše devojke da vide oćeju li se udati, i čisto je uskom nekom putanjom jašeći zadremao, kad najedanput osobiti neki s leve strane šum njega probudi i vnimanije njegovo na sebe obrati.

— Neki naposletku pri ženidbi sve preziru, i pri biranju soputnika budušteg života svoga samo na lepotu glede. Dobro bi međutim

Mati joj kazala da se čistije obuče, doći će neki iz Vršca da je vide. Eto ti prosioca. Mladoženja ne bi sam sebe poznao kako se nakitio.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

U meni se javio neki revolucionarni instinkt i tu sam besposlenu buržoaziju u prozoru strahovito mrzio. Osećao sam potrebu da joj se, uime

već skuvanu kafu i pošto sam petroleumom iz lampe zalio salatu — vratio sam se mirne duše i savesti, kao čovek koji je neki važan posao svršio, i legao u krevet žmureći, kao da najdubljim snom spavam.

nisam imao nikakve naročite potrebe, ali je brijanje nekako u mojim očima i u očima svih tadanjih maturanata — bilo kao neki spoljni znak zrelosti. — Mladi gospodin želi da se šiša?

To bi bila na neki način vrednost pismenosti izražena materijalnom vrednošću. Šteta je što se danas izgubio taj idilski odnos između

Izgledali su nam zubi kao dirke od klavira i čak neki Sreten Aleksić, koji je sva „jotovana“ slova (ć, č, đ i dž) izgovarao kao jedno jedino, ne mogući da ih razlikuje,

Učitelj uvide da nam ipak na neki način mora da objasni cifru 100, koju smo morali naučiti, i uze ovako da je tumači: — Jedan je, recimo, muž.

velik broj hrišćana i dan-danas — bila jedna zbirka raznih čudnovatih i neverovatnih priča i ja ne vidim da je to bio neki strahoviti greh izmešati sve te priče kao što sam to ja učinio.

Tako smo nekako uhvatili da posle onoga „prema tome“ treba uvek staviti dve tačke. Tačka i zapeta je neki hermafroditski znak, koji nije ni tačka a nije ni zapeta. Možeš ga metnuti gde god ti je volja, ništa ne menja stvar.

Možeš ga metnuti gde god ti je volja, ništa ne menja stvar. Jedan od mojih drugova, neki Ilija Sušić, stavljao je pri potpisu tačku i zapetu na kraju prezimena i, da vidite, vrlo je lepo stajala i tu.

Možete misliti već kako su glasili ti pismeni zadaci na temu „Ispeci pa reci“. Neki Živko Sredojević napisao je ceo pismeni zadatak u nekoliko reči.

Drugi opet, neki Sima Jagodić, — ko zna gde se inspirisao tom filosofijom — ovako je rešio zadatak: — Reč ne treba izvaditi iz usta

Treći opet, neki Ostoja Popović, sin seoskog sveštenika, ovako je narodski objasnio stvar: — Sve što ulazi u usta treba da bude pečeno.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Gr-ru! Slučajno se oslonih na nogu. Hvala bogu. Grr-r-rrru! Uh, neizdržljivo. Hladan me znoj probi. Gr-r-ru! Neki me umor spopada, a glava zanosi, kao da mi se spava! Nikad kraja. Gr-ru! Gr-ru! Gr-ru! Gr-r-u!... Gr-r-r-ru! Gr-ru!

Drugi su vukli ranjenike. Neki konji su jurili bez jahača. Topovi u besomučnom naletu ruše ograde, obaraju drveta, probijaju se kroz vrzine, preko

Povremeno bi blesnuo u grudima rasni inat. Neki vele — junaštvo. Napregnutih nerava i stisnutih vilica, u vihoru granata, ginuli su pešaci, očekujući neprijateljsku

Uvelo lišće zašušta sa strane puta. Hladan me znoj probi. Komandir je ćutao. Ali, evo već i poslednjih drveta. Neki teret mi spade sa duše. Opustih dizgine, i izvadah cigaretu.

Ali, i oni što ostadoše nisu u boljem položaju, tešio sam se. Ovako ću preko prve ograde u noć. Neki pas lanu. Ordonans nešto proprmlja, kao da opsova. Kuće su bile zatvorene, nigde svetle iskre, kao da je ceo svet zamro.

Poručnik Kosta škripi zubima od nemoćnog besa. Saterani u mrtvi ugao, pod zaštitom noći, održava se kao neki ratni savet. Šta da se radi?

“ Evo smo... porta... Silueta crkve... Neki ljudi... — Ura, ura, ura! — Zaustavi! Konj se prope. Bičevi zafijukaše. Top prolete... Oni u porti trče...

Svitnu plamen... „Ura, ura!“... Konj se u mestu okrete... Sudarih se sa komandirom... Neki konjanici... Oni beže, beže! Prolete i poslednja kara... Pojurismo...

Za nama je ostala pustoš. Narod je u većini ostajao na svome ognjištu, nadajući se da ćemo se uskoro vratiti. Neki su polazili ali kad bi videli da odstupanju nema kraja, ostajali su onako nezaštićeni nasred puta.

A i on to govori glasom kao da prepričava neki beznačajan događaj. Drugi vojnici, zaneseni svojim jadima, nisu ga gotovo ni slušali, kao da je u njima potpuno utrnuo

JANKOVA KLISURA Nije više bila u pitanju nikakva naša odlučna ofanziva, već samo da se na neki način spase ovo malo vojske što je ostalo. Neprijatelju je u ogromnim masama nadirao sa svih strana.

Dosad ih je nosio neki kolektivni zanos. Dosad je još bilo neke nade. Ali sada, pred bolnim saznanjem da većina naroda ostaje, oduševljenje se

Petrović, Rastko - PESME

Sva je mitologija umrla bila zauvek. Tako otpočeo novi neki razdruzgani život: Na automobilima crvenim koji su jurili kroz noć I između kuća Vojnika četiri držala se uspravno, Pa

Kakav je danas divan sinuo dan: Na suncu se rascvetale sve ruže, Život J o v a n a neki je daleki san, Iz čamca gledam kako ribe kruže. Pod talasima gledam kako ribe kruže.

Kad vojnik krepki u reku ujaše, Zakucaće na prozor tad neki smelo: Odškrini da samo protne ruku Pa pomiluje dojku i grlo belo: I zarije se u tebe sav bez bola.

se kroz san i ljubavi Kako ćeš utonuti u nemogućnosti (Gde neće više leći trbusi i sni, I kojim kao da vladaju neki drugi zakoni Koji već i nisu zakoni No iznenadne neke radosti i nepodnošljivi bolovi): Kad je za tebe i to nastanjeno

Smeću - ha, neukrotljivče! Da izvučem i sve hajduke Iz pomrčina gde neki hrast kašlje ludi Od drhtanja, pa prosipanja, pa bolova!

Evo nas opet u naturalizmu! uzviknuće neki. Hvala Bogu! odgovoriću im ja; u naturalizmu, ne pesimizma i napetosti, no oslobođene volje za neposrednost i lepotu!

u neizdržljivom bolu Što ne sagledaju Zakon svoj ni sa jednog vrhunca; Ja znam Mesečare i Sunčare koje privlači tajni neki zrak u noć Nikakva snaga neće ih zadržati za ovu zemlju čudnu, Kada ih privuče kruženja njihovog zakonskog moć: On sam

I spusti, evo, matica do zore tajnog života: Tišinu gde, mir i greh, ubrzga raspuklost gusta I neki strah bez smisla; galije gladnih sramota, Vi nećete poteći nikad kroz zločinačka usta!

u pevanju Mora u kom zvezdani i mlečni natapaju se trazi, Proždirući zelene azure gde, u posmrtnom plivanju Opčaranome, neki davljenik zamišljen slazi.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Ali, tek što udahnu kaplju vazduha i povratak je neizbežan. Grana, sigurno, zna neki pametniji put! Sedefna ruža nakloni se koralnoj grani, rešena da je upita za savet i od nje zatraži pomoć.

— Naravno, kad sam već u Gornjem svetu! — odvrati koralna grana misleći na sebe i svoju stenu. Neki drugi svet ,nije je zanimao. Odlasci? Putovanja? Koješta!

— Kao patuljak-suncokret! — ispravi ga jedan od braće, a mama se trže. Ne pamti se da je ikada neki suncokret odbio da sledi sunce! Niti da se rodio tako malen i svojevoljan!

Kroz kamene klisure ulica bujica ga ludi nosi, pritiska, gura, o kamene zidove lupa kao da je šljunak neki... Kroz dečakovu kičmu prođe jeza: utopiće ga ljudska reka!

Nađe se dečak na steni ne većoj od marame, kad ču nekakav pisak, neki jauk. Pogleda malo bolje i vide: to mravi pište i mole: — Spasi nas, Vedrane! Pomozi!

I nehotice leptiri su je podsećali na cvetove koje je neki ludi vetar zahvatio i poneo. I u snu i na javi poče se Kapljici priviđati Cvet.

— Gle, neki su od njih zreli! — uskliknu žena i nabra čitav snop makovih čahura. »Mogla bih ih poneti sobom!«, pomisli i kao krilata

— Ja sam tvoj sin! — reče glas i žena na ruci, koju je prinela obrazu, oseti neki slabašan teret. Kada je bolje pogleda — vide suzu.

Ubrzo se čitavo polje oko mladićeve kuće crvenelo kao da ga je zahvatio neki iznenadni požar. Pun svetlosti, oblak je i dalje stajao nisko nad zemljom i od njega je sve, najednom postalo blago i

Nigde drveta: samo neki ćutljivi, užurbani prolaznici. Čak joj se i rođeni sin čini tuđim: posedeo, pogrbljen, ćuti. Tako, ćuteći, i na onaj

— Danju su one ribe, bar ljudi misle da su ribe, ja jedini znam šta su... — pruži Sofronije ruku, a na to kao na neki tajni znak zaigraše ona malena stvorenja lelulajući kosama i haljinama. Ko zna koliko je to trajalo?

obrisa dečak stubiće sata između kojih se klatio konjanik na zlatnom orlu, kad se, najednom, začu zvonjava, nakon koje neki jako udaljen glas reče: — Očisti me! Čiji bi mogao biti taj glas?

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Ništa njemu neće biti. STANA Jest, ništa. (Pogleda na ulicu, odakle se čuje pored pesme i svirke i po neki pucanj iz pušaka.) Kako ništa, kad eno i puške bacaju! VASKA E, kakve puške!

Šantić, Aleksa - PESME

I meni sve se čini: Ti glasi u visini — Kô neki, Crni i meki, Pun behar raščupani — Rasipaju se u suton rani; Mirišu, Dišu, Šume, Jecaju, plaču, kô bona

Noću, kad mjesec topi se po granju, Ona mi dođe na doksat kô neki Šum tajni. Mirno, u čudnom treptanju, Uza me sjedne, i njen veo meki Šušti uz moje bokore doksatne, Kô srebrn šušanj

Jošte se vidi. Kao požar neki, Krvav i sjajan, u prostor daleki Gubi se, eno, i za greben tone. 1918. ŽETEOCI Kô svilene niti što ih pauk

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Ona je pored ostalog uticala na održavanja nemanjićke tradicije u plemenskoj i za družnoj tradiciji, a neki njeni visoki predstavnici (patrijarsi i episkopi) organizovali su i vodili ustanke.

Za petnaestak godina njegove vladavine (umro 1371) raspalo se Dušanovo carstvo: neki su se velikaši odmetnuli od Uroša (stric mu Simeon i Ar.), a neki su se vrlo osamostalili.

), a neki su se vrlo osamostalili. To je jedina istorijska istina koja je sačuvana u pesmama o Urošu, sve ostalo tamo je legenda

Knez Lazar je pao u tursko ropstvo i pogubljen je po Bajazidovom naređenju. Poznato je i to da su neki bosanski velikaši bili zarobljeni i odvedeni u Malu Aziju; za njih se tek posle angorske bitke saznalo da su u životu.

Vojni ljudi su nastupali jedan protiv drugoga sa svojim zastavama. A beše neki veoma odličan plemić (Miloš) kojega su zavidljivci bili opali gospodaru kao da će neveru učiniti.

priča uglavnome ovako isto, samo dodaje da se na Kosovu s knezom Lazarom nisu borili svi podjednako, nego da su neki „gledali kroz prste“, te da je „zbog te nevere, zavisti i nesloge nevaljalih i nevernih ljudi bila izgubljena kosovska

Izlazilo bi da su svakojako neki uzroci još u XV veku uvrzli ime Brankovića kao izdajnika u tu priču. Mi smo nekada pomišljali na dinastičku borbu među

Izlazilo bi da su svakojako neki uzroci još u XV veku uvrzli ime Brankovića kao izdajnika u tu priču. Mi smo nekada pomišljali na dinastičku borbu među

I pre nego što je izbio novi mletačko-turski rat, neki od ovih neukrotivih buntovnika (među kojima se najviše istakao Ilija Mitrović, brat Stojana Jankovića) obnovili su

Svakako je to bio Tadija Petrović, savremenik Senjanina Iva, a postoji i pretpostavka da je to mogao biti i neki kotarski junak — Mandušićev sestrić Tadija ili koji drugi — s obzirom na to da su Turci nazivali Senjanima ne samo ljude

“ Sa druge strane, neki istorijski neodređeni uskočki junaci dobili su značajno mesto u pesmama. takvi su, između ostalih, Komnen barjaktar i

slovenska antiteza. Mnogi od ovakvih početaka nisu neprijatni kad se ponavljaju, a neki su čak i veoma lepi. Slovenska antiteza, na primer, ne ustupa ni pred takvim originalnim početkom kao što je: „Netko

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

ODOH MEĐU ARAPE GDE NE NOSE NI ČARAPE Stvarno je najbolje dići nos Pa ići bos IZA PRVOG UGLA Iza prvog ugla Neki đavo čuči Neka muka čeka Da čoveka muči Iza prve gore Pa u drugoj gori Čeka neka mora Da čoveka mori Na

dima iz odžaka BIO JEDNOM JEDAN VUK Bio jednom jedan vuk I bio je zbilja dobar Miran kao mrtvi muk Pitom kao neki sobar Za to niko nije znao Mislili su da je zao Imao je divne želje Divno srce u grudima Želeo je prijatelje

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Stric otvara oči, a novi učitelj, stoji li stoji, i mršti obrve. Dječak ogorčeno pljucne. — Phi, baš su mi i to neki kićeni sveci! Da oni mene nešto zamole, na primjer da se igramo „trule kobile“ili šta bilo drugo, ja bih odmah skočio.

— Pst, miču se! — prošaputa jedna djevoj čica. — Miču se kad ih ja mičem! — zabobonji iz žbunja neki djevojčicama dobro poznat glas. Čitava grupa sad malo slobodnije živnu.

Pojaviše se neki divovi visoki deset metara, zamahaše dugim rukama avetinjske babe, umesto trnova žbuna čučao je crn medvjed.

Av-av-auuu! Pri kraju Gaja, na onoj strani kud se izgubio Mačak, začu se neki lom i kršenje. Stric se prosto zavali od smijeha: — Aha-ha-ha, čuješ li, Sivče, kako naš junak struže!

“ Stric pročita neobičan natpis i poče da se buni: — Ih, ko bi to nosio! Pa to će onda ispasti da sam ja neki otrov za pacove. Lazar se nasmija. — Pa i mene zovu Mačak, a to je smrt za miševe. Taman spadaš u moje društvo.

— Marš natrag, čuješ li! — povika Stric, pa pograbi sa zemlje neki suvarak i baci se na mališana. Kuja skiknu i odskoči u stranu. Nikolica planu i pusti uzicu. — E čekaj sad!

dobro je, ali može i bolje. Dugački Stric protrlja nogu o nogu kao skakavac i predloži: — Da metnemo na kolibu neki natpis kao što ima na školi, ljepše će izgledati. — Natpis, natpis! — zagraja čitava družina.

— Šta to kopaš, majstore? — Proširujem otvor na ovoj pećinici. Ovo sam još neki dan otkrio. Jovančetu zažagriše oči. — Ček da zavirim... u, pa ovo je otišlo duboko pod brdo. — Bog te pita koliko.

— Onda danas nema ništa od ulaska u pećinu ožalosti se Jovanče. — Da sam bar ja ponio neki fenjer i sam samcit pokušao da se uvučem tamo.

Jedini Nikolica napući usne. — Ih, da mi žensko dođe u logor! — A tvoja Žuja? Valjda mi je ona neki muškarac! — zajedljivo dočeka Stric. Nikolica ubrzano zatrepta i u čudu se zagleda u svoju kuju.

Tek što je to izgovorio i počeo da se smije, kad iz dubine hodnika, iz neodređene daljine, kao neki odgovor na njegove riječi, doprije jedno tanko, podzemno: — Ej! Dva mala istraživača skameniše se u mjestu.

Odjednom se ono pretvori u pravu galamu. Neki ljutit glas dreknu visoko iz krošnje drveta, na desetak metara ispred njih: — Ako to bude istina, oderaću živa Lazara

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

CRNI BIVO U SRCU Veliki se to đavo, kao crni bivo u srdcu gnezdi. Evo sâm to vidim da neki drugi zavičaj zločest, u mome telu vojuje suproć moga umlja. I koji je taj drugi, posnažniji zakon od božija zakona?

dusi sazdati plemeniti, da kako sam za spasovo bogonarođenje od vrla lepog k meni glasonoše navikla, tako i od vas sade neki dobar razgovor mi da dočujem...

Nije li sve jedno — zemlja i prah! Koščine ka kamenje valjaju se... I što je to od nas? Jučer, moj mili sadrug, ka neki mi u telu zglavak, A sade, ka neke mršine lipsale Od njega se grozim.

ZVEZDA PAGANSKOG PROROKA VALAMA Bijaše u tojzi persijskoj strani poizdavna, jošte pri Mojseju bogovidcu, neki pustinjak vlhov. Kano i prorok poganski bijaše. Ama i s angeli beseđaše, Boga nebesnoga po nekoj prilici saznavaše.

« Čatući oni to Valamovo pismo, vrlo su se bojali mnedući im da će doista neki silovit od Izrailja car s vojskom na njih tamo doći, te im svu zemlju poharati i porobiti, koje opet pod mač dati.

Ama Bog za to tako mu odčali to zlote: kad je bio obstupio neki Tivaidu grad s vojskom uzimati, stojeći mu pod bedenom, jedna mlada, skoro udata žena, spusti na njega ozgor s bedena

I noćom krijući neki odoše čak u Vitlejem, provreše se i doneše mu hladne vode izvorne. A kad pred cara izneše, razabra kako su plaho

u subotu i na prazdnike im dalje ne hoditi krome toliko nožnih stupala, te ta gora Jerusalimljanom subotna šećnja bijaše. Neki u subotu tamo i na bogomoljstvo odlažahu, poklanjajući se onde Bogu, jerno i pri Mojseju crkovno od šatora njina senka

Zao bijaše i neki tamo u Rusiji litovski knez Vitold; zamota živa čoveka u medveđu kožu, pak navabi mnoge psine na nju, da je zubi

Opak bijaše neki Faleris: raspali mjedena vola i živa čoveka u njega zatvori da bi se čuo vo jer riče kano živ. KODRUSOV ŽIVOT Kad je

APELES I ZLATNI JELEN U neko dobi bijaše veliko na glasu neki izugraf imenom Apeles i sastaše se kod njega mnogi poniži ikonopisci i počeše se međ sobom natpirati koji bi od njih

JASEN Piše neki doktor, zovomi Pliniuš, za jasenovo drvo da ima veliku u sebi strahovitu snagu na zemljane gadove. I zmije i gušteri i

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Zadubili se u posao. Kalfa Kote dovršuje neku srmali-muštiklu, — koju je poručio kod njih u radnji neki Mile, nazvan Mazni, najveći kicoš i meraklija u svoj mahali, ako ne i u svemu gradu, — a glavati čupavi šegrt Pote, i

Potuži mu se na neki zulum: na razuzdan asker, na nepravedan sud, na nasrtanje na obraz i veru, i kaže da je doneo ključeve od kuće svoje i

A već i sami im nadimci kazivahu to — behu to sve neka imena budiboksnama; neki Tane „Domaćica“, neki Vane „Jagurida“, neki Gane „Majkina dušica“, — i sve tako neka imena!

A već i sami im nadimci kazivahu to — behu to sve neka imena budiboksnama; neki Tane „Domaćica“, neki Vane „Jagurida“, neki Gane „Majkina dušica“, — i sve tako neka imena!

A već i sami im nadimci kazivahu to — behu to sve neka imena budiboksnama; neki Tane „Domaćica“, neki Vane „Jagurida“, neki Gane „Majkina dušica“, — i sve tako neka imena!

Ama brgo, rekni, da dođeš!...“ Ne prođe mnogo a evo čorbadži-Tase. Bio je podalji rođak, padao joj kao neki dever, a ona njemu kao snaja.

“ — Lelee! Ne zbori si!... — veli uplašeno Jevda. — „Češljevi, sapuni, đulijaci neki, ta neki ženske štifletne, kolani, podvezice, gakice ženske, čorape, — ama znaš kol’ko su duge!...

“ — Lelee! Ne zbori si!... — veli uplašeno Jevda. — „Češljevi, sapuni, đulijaci neki, ta neki ženske štifletne, kolani, podvezice, gakice ženske, čorape, — ama znaš kol’ko su duge!...

I sag jošte je živ! — Pričaše mi neki naši trgovci što odiše tam’ po trgovine; nađoše ga, hej-hej, daleko, tam’ na-kude Solun...

Zone, nedeljom ode sa drugaricama na ćošak pred Kaloferlijski han ili na Bit-pazar, gde igra oro; ili u neku avliju ili neki poširi ćorsokak, gde se momci i devojke ljuljaju bele nedelje na „nišaljkama“, i gde se zagrljeni momak i devojka ljuljaju, a

njoj, sve manje i ređe vadi kokice; ne jede ih, nego ih stegne u svoju šaku, a srce joj silno bije u grudima i strah je neki uhvati od Mana, ali ga ipak gleda.

Ali je i Manča bio i ponosit i imao neki svoj način i taktiku, tako da je nazovem. Kad je na nju neprestano mislio, prirodno je da je želeo i da je vidi, a još