Upotreba reči nema u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Gledao sam malene srpske četice gde, kao plevu, razveju čitave batalijune Madžara... O, veruj mi, dragi prijatelju, da nema pod nebom junačnijeg naroda od srpskoga... ali ni nesrećnijeg!...

I gle! Ja sam ga preživeo... I sada mogu, kao ovaj nesrećnik sa raširenim rukama, reći: „Nema ga! Ne! I nikad ga više videti neću!“ — Evo, pa čitaj! I on mi pruži svojom suvom rukom list bele hartije.

Nepravda!...“ Kao što vidite, gospodine, njega nema!... Ah!... Živi ga ne mogu više drugom nazivati, on se sad sa mrtvima druži...

ona se ne opija; nju pipaju najnežnije ženske ruke, a njojzi ne juri krv u mozak; na rubin-usnicama neke odvažne kokete nema da zadršće ta suva kost, ta mrtvačka glava...

Ta ko je još plakao za onim suvim korovom što ga vetar zimi po glatkome snegu kotrlja?! On nema roda, on je uvela, pogažena biljka, igračka vetrova, suva prostirka kaljavim đonovima, pa mu je i ono milost kad ga neki

„Nećemo se dugo brijati, majstor-Simo, ne! Baš sam se ovih dana gledao u ogledalu“, reče, siromah „al’ kao da nema prilike da ću te mnogo mučiti“. „Kakva muka, brat-Obrade (ocu mi beše ime Obrad), kakva muka, čoveče?

Katkada samo dođe nam čiča Marko. „Maro“, veli, „treba porciju platiti“. Tetka mu kaže da nema, pa makar joj kuću prodali. „To neće biti“, hrabri je čiča Marko, „dok sam ja živ! Ne!...

“ Drugi put opet dođe, pita imamo li brašna. A kad mu tetka kaže da nema, on uprti vreću sa pšenicom, odnese na suvaču, pa nam samelje.

Dajte nam novaca, i mi ćemo otvoriti gvozdena vrata naših žitnica“. „U sirotinje nema novaca!“ „Nema ni hrane!...“ odgovarahu nemilostivi bogataši. Poskapaćemo od gladi!“ Oni slegoše ramenima i ćutahu..

Dajte nam novaca, i mi ćemo otvoriti gvozdena vrata naših žitnica“. „U sirotinje nema novaca!“ „Nema ni hrane!...“ odgovarahu nemilostivi bogataši. Poskapaćemo od gladi!“ Oni slegoše ramenima i ćutahu...

Orasmo, kopasmo, plevismo, pa gle, gde baš zalogaja hleba nema da se založimo! A oni koji se nisu znojili, jedu pečenja!...“ Kad je tetka izašla napolje, a on me poljubi...

pogled mu beše strog, lice namršteno, levom rukom me je uhvatio za rame, a desnom je iz moga krila bacao jestivo: „Nema hleba ni za tebe ni za tvoju majku!... Skapajte od gladi kad ste jogunice!...“ I on se primače da me opet poljubi.

Obradović, Dositej - BASNE

A gdi se ljudi rađaju a ne umiru? Jošte se to mesto nije našlo! Da i nema sovuljaga na svetu, i opet bi ljudi umirali. Ne valja decu plašiti, jer se mnogi iz samoga običaja do gluboke starosti

u kakvu nevolju pasti, i ako će se koliko smiriti i moliti — niko se u njega ne uveruje i svaki ga se odvraća i gnuša. Nema dakle gore nesreće od zlonaravija i nepravde, niti većega blagopolučija od dobrodjetelji.

k sebi je domamiti, govoreći: „Sestrice, tu ti nije najbolje, strmeno je mesto, možeš se ubiti, a ni paše ti tu dosta nema; siđi u dolinu, bolje će ti biti”. „Jest, baš!

Kurjak veruje i ode, a kad u urečeno vreme dođe, nema psa napolju; zove ga ovi kroz prošće, opominjući ga o ugovoru. „Kad me drugi put nađeš pred avlijom", — odgovori mu pas

Hyder poslušaj ti moje reči, ja ti zadajem moju kurjačku veru da po s|vetu hoditi, to je istom dangubica. Nema ti boljeg sveta od onoga gdi je kome pun trbuh!

A sebe sasvim zlosrećna vmenjavaše, ibo pri tolikom tovarenju i muci ni pleve do izobilija nema. Dođe vreme na vojsku poći. Padne konj ubijen; vidi ga magarac gdi leži sav u krvi.

Zato dobro pogađa neki Italijan govoreći: „Non è bella che detesti una brutta: Nema lepe koja mrzi na ružnu”, — zašto svaka zavidi lepšoj od sebe.

Skotsko je, kad se najede, samo ležati ako ga puštaju, zašto on siromah s umom i s pameću nema nikakva posla. Bogat i blagorodni kad pozna pravu cenu i sposobnost svoje slovesne i razumne duše, ne sumnja da više

Lenivac čeka sami dan putovanja da se na put sprema, pak onda: He, nema toga, ni ovoga, ni onoga! Ništa ti nije gore nego s odlagalom imati delo.

Ljudi obače, kako razumna stvorenja, sposobni su zakonomu, pravednomu i mudromu pravljeniju; a gdi toga nema, i oni živu kao zverinja, jači slabijega muči i dere. No o ovom smo na više mesta govorili.

krepkih dokazatelstva što su mu preko noć na um pala, protiv kojih uzdaše se da neće moći drugi ni usta otvoriti. Nema onoga! Ne može ovi više da se strpi, pođe zajedno i s tikvom da ga nađe u kolibi; a kad dođe, ima šta i viditi!

“ Onda joj ona odgovori: „Moja ćerko, toga ništa nema ovde gdi smo mi, no kako ja vidim, tebi se pokvario mozak, kad ti čuvstvuješ ono što nije.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Sve iznad njih se zapalilo! Gledamo taj plamen visoko iznad goleti, gledamo taj plamen, - u njemu još ničega nema!

Gojko u moru što se brzo sklapa puno nafte i vojničkih kapa. OPET VOJNA Pala Poljska, skoro će i Moskva. Nema soli, brašna, gasa, voska. U Užice natisnula vojska. Ljudska lica došla kao zgure.

Ujutru vešala, nova novcata, čvrsta, užad jaka, dželati obučeni, - ruku na srce, ničemu zamerke nema. Vešaju nas brzo, vešto i lako.

Al zna se da nema Ni jednog od ovih koje trava krije ko od ruke kuma, oca, sina, ili brata, poginuo nije. ZAPEVKA NA GROBU KAPETANA

Provedosmo u ovom ceo vek, a nema nade da saznamo gde smo! Da nismo dospeli u nečiju torbu? Pod nečiju kapu? U nečiji džep?

Na svakoj ima bar pola kila gvožđa! To nije samo obuća, to je oružje! Kad si obuven, ti si i naoružan! Nema toga pred čime će ustuknuti čovek obuven u tako moćne čizme! Ti na tim debelim đonovima stojiš kao kula na temeljima!

A sveca koji na dlanu nosi grad ostavismo u mraku, na pragu! 4. Onaj koji nema ništa, bos prognanik iz pepela, iz pepela svoje žetve, iz pepela svoje zemlje, izmučenu I krvavu, spušta glavu na

Onaj koji nema ništa ima sve, ako ima so na jaje, štap u ruku i prag za pod glavu! A imaće više nego sve ako sve pusti ko

Ovom bedemu ne može niko ništa: ni topovnjače sa Dunava i Save, kao ni topovi sa okolnih brda! Nema tog đuleta koje bi mu moglo naškoditi, a kamoli ga razoriti! Što ne može đule, moći će semenka! Semenka čega?

2. Ovde gladnih nema samo pet, nego skoro trideset hiljada! A mi za njih nemamo baš ništa: ni dve ribe, ni pet hlebova, ni Hrista!

A mi za njih nemamo baš ništa: ni dve ribe, ni pet hlebova, ni Hrista! Nema Hrista, ali ima vere, al ne vere u svece i Boga, nego vere u pumpe i testere, koje pokreće struja ili noga! z.

da sam juče imao milijardu, mogo sam da pitam pošto je Valjevo! A danas pitam kolko košta zelje! Nema mesa, a neće biti ni zelja, ni žiške u peći, ni petlje na igli! A dolazi duga i jaka zima!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

” „Ja im kažem — priča moj otac — da u momaka nema pušaka, jer su oni sve pokupili, nego da mi dadu puške. Oni odma dadu mi za 100 ljudi oružje, te ja odem i namestim

Istina pored granice, od Zemuna do Mitrovice, vrlo je mnogo spremne vojske ležalo; ali to je sve badava, nema je na ovoj strani. U to vreme čuje se da će ćesar Josif doći u Srem, u manastir Fenek, da vidi gde se profunta peče.

I ja se začudim — priča mi moj otac — kad me Arsa zapita: ,Vidiš li, Aleksa, cara?’ — ,Kako ću ga viditi, kad ga tu nema?’ odgovorim mu ja, i počnem gledati po svoj porti i po svima doksatima ne bi’ li gde cara mogao naći.

im : „Rajo, ja sam carev sin i aga, dajte, prodajte mi se da ste moji, ja ću vas od svakoga zuluma braniti, i koji nema poreza i arača, ja ću za njega u zajam davati.

„Idite i tajno načinite svaki mizare (prošenija) na cara”, rekne mu Mustafa, „i udarite što više možete imena, i koji nema mura (pečata), neka prst pritisne.

Tako su opet polazili i Poreč uzeli. Beogradski vezir nema dosta vojske, zato počne kupiti i on pod platu vojnike. Porez je bio 7 i po do 8 groša na po godine kako je u

Svi ućute kao da vodom svakog zaliješ. Zato, velim, nema crkve ni uredbe bez mirske vlasti, a ni mirske bez duhovne; treba jedna drugu da potkrepljava, ako su rade da obe

temena i odgovorim: ,Istina je, čestiti pašo, to mi vidimo sami daje tako: no evo muke i nevolje: u narodu novaca nema, i nema otkud da nađe, a ne žalimo. Veće smo sve sa dece pootkidali, gde je najmanja para od uroka bila.

i odgovorim: ,Istina je, čestiti pašo, to mi vidimo sami daje tako: no evo muke i nevolje: u narodu novaca nema, i nema otkud da nađe, a ne žalimo. Veće smo sve sa dece pootkidali, gde je najmanja para od uroka bila.

Ono malo stoke, da imamo kome, u pola cene prodavali bi, no trgovaca nema. Nego dopusti nam da idemo da se dogovorimo ne bi li našli način u čemu bi se pomoći mogli.

̓ To svi knezovi odobre, tako da se veziru predstavi, a svi jednako da vičemo: nema novaca i nema se otkud davati.” „Sutra odemo veziru, pusti nas odma u arzodaju, gde vezir sedi, priđemo skutu po

̓ To svi knezovi odobre, tako da se veziru predstavi, a svi jednako da vičemo: nema novaca i nema se otkud davati.” „Sutra odemo veziru, pusti nas odma u arzodaju, gde vezir sedi, priđemo skutu po običaju i istupimo

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Gdešto su ga i odalamili za to, pa opet neće da miruje. Gazda Raka nema nikakog najamnika, jer »brate, ne može se: godine omahnule, svet se iskvario, neće mlađi da te sluša, a ovamo izvlači

— Pa i on dostiže i zaokupi nazimad, bacivši se za njima kocem, te umalo ne prebi jedno. Kad Paja vide da tu već nema šale, rastrese se malo i on, pa zaokupi s jedne, gazda Raka s druge strane, te poteraše nazimad naniže, seoskom oboru.

O, kako to vri?! Podvirim se pod astal da nije ozdo vatra naložena. Aj; nema nigde. Pipnem astal — vruć! O, anatema ga bilo!... đavolska posla! Napunim ti lulu, zapalio bih. Šta ću?

Aj; nema nigde. Pipnem astal — vruć! O, anatema ga bilo!... đavolska posla! Napunim ti lulu, zapalio bih. Šta ću? Nema nigde vatre. Kao upitao bih onu gospođu, ama opet ne smem... Može zameriti što.

Prođe godina, valja isplatiti, a nema se otkud. Molih ga, kumih da me počeka još koji mesec dana, kad prodam rakiju i neko svinjče, pa da skrpim i da mu

— reče jedan. — Dabogda da i ti čitav ostaneš. — Mučno, bogami!... Ko se danas zaduži — nema mu bela dana više! — dodade drugi. — Ama ko li prvi izmisli taj nesrećni interez da mi je znati?

hoće da ga zavali natrag. Matni se rukom na rame, kad ali — šapa! Na drugo, i tu — šapa! Jedva se malo osvrte, nema deteta da sedi u kolima. Volovi zapeli pa siplju, kao da je kamenje natovareno; njemu opet sve teže i teže...

Sreska je kuća blizu; nema ni sahat hoda odatle. Dakle, kad je god sabor kod n-ske crkve, dođu i gospoda iz Vladimiraca na sabor.

— Kako je ove godine letina? — pita kapetan jednoga od njih. — Ta svakojako, gospodine! Nema onih starih godina. — Nema, ja — nestalo je onog berićeta.

— Kako je ove godine letina? — pita kapetan jednoga od njih. — Ta svakojako, gospodine! Nema onih starih godina. — Nema, ja — nestalo je onog berićeta.

— Jes̓, bogme, gospodine! — potvrđuju ostali. — Nema ti danas ni berićeta — ništa! Izopačio se i ovaj svet. Niko ti tu ne poštuje starijega, ni činovnika, ni popa, nikoga..

Tu su ti čarape, peškiri, jabuke, tkanice, pa bogme, i po neko runo i ćilimi ili jagnje... A sad niko ni da se pošali. Nema, nema — braćo ništa; prošle su one stare godine kad je bilo berićeta... — Pravo veliš, gospodine, bogami!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Neka vam se sveća ne ugasi; neka vam se imena pominju do istrage srpskoga kolena!... I DEO: ODMETNIK 1. CRNA BARA Nema veće ravnice u Srbiji od Mačve.

— N... ne mogu!... Ne bi ih mogao niko zavaditi!... Ja znam Crnu Baru bolje nego svoju kuću, ali u Crnoj Bari nema čoveka ko bi njix zavadio! — reče on odsudno. — Da mi je tako nešto! — reče Kruška.

Da si koga grdio — on bi ga branio. Da si rekao da ima rđavih ljudi, on bi ti dokazao da nema!... Da si mu kazao da neko misli o ubistvu, on bi te gledao začuđeno, s nevericom; pitao bi te: zar ima ljudi koji hoće

— Stani-de, Lazo! — reče Stanko Jurišić. — Odskoči Šokčaniću, tako ti krsnog imena!... Pobesne lepo od jordama što nema nikog da mu odskoči!... – Ne mogu — reče Lazar. — Zar nema ko drugi?... — Zvao sam imenjaka, ali on je tamo s Jelicom.

Pobesne lepo od jordama što nema nikog da mu odskoči!... – Ne mogu — reče Lazar. — Zar nema ko drugi?... — Zvao sam imenjaka, ali on je tamo s Jelicom... Lazar se namršti.

Svirač zaduvan, oznojen, zastao pred Ivankovićem, pa svira mesta, a ovaj prepleće nogama, kao da koske u njima nema. Najedared se prolomi da gora jeknu: — Jelice!... Sad igraj!...

— Tako i treba! — mislio je. — Hoće on meni da otme Jelicu... Nema, sinko krvavi, to se glavom plaća!... I kako je bezočan, pa me još zove da mu budem dever!... Budiboksnama!...

Ta lepa devojka!... I ona će biti njegova!... Što je bilo pa putu, on je sklonio; a Crna Bara boljeg od njega nema!... U pameti je gledao Jelicu kako se smeška na njega...

Ti si... ne možeš pobeći!... I zvezde mu uliše strah... I opet nema tišina... I listak stoji, i ptica ćuti, i sve je zanemelo, samo iz duboke dubrave jekne poneki glas...

Ne znam kakve su i te devojke! Što im ne kažu: idite, more, kući! — vikao je starac. — Sve se iskvarilo!... Nema tu momka pa da ga svećom tražiš!... Maro!... Je li gotovo? — Jeste, tajo! — odgovori snaha.

Duša ga zaboli... Ništa crnje, mislio je, nema od života njegovog. Ta, dokle je god mogao pogledati unapred, video je samo patnju i neizvesnost.

— zapita ga. Ivan opet nikom poniče. — Ne znaš ko je? — upita pop opet. — Ta, to i jesu jadi, moj popo! ..... Tu i nema više sumnje... — Pa ko je? — rekoše uglas i pop i kmet. — Video ga moj Lazar... Juče je i pucao na njega...

Dučić, Jovan - PESME

Na zapadu negde polumrtav bleska Ugašenog dana zadnji bledi plamen. Nema je nada mnom širina nebeska, Mrak zasipa šumu, reku, cvet i kamen. Evo jedno groblje.

PADANjE LIŠĆA Koračaše nema, hladna, pored mene, Bez srebrne suze u mutnome oku; Kraj nas behu mrtve ruže i vrbene, Padalo je veče na vodu

I tajne misli bolne i zloslutne, I strah od patnja kojih nema više... Slušajuć tako te večeri mutne Vetrova pesmu i muziku kiše.

ČEKANjE Dugo se u potoku kupa Jutarnja zvezda; već zâri, A svud još strašna, i glupa, I nema apatija stvari. Prošle su zvezde i sati; I talasi pod lukom mosta; A svu noć ja čekah da svrati Nekog svog

Moj duh čovekov otkud je i šta je? Tvoj deo ili protivnost od tebe — Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe, I mrkne kraj tvog svetila što sjaje.

I za navek kad se rastasmo, i tako Stežuć svoje srce rukama obema, Otišla si plačna, zamrzla i nema, Kô što beše došla, tužno i polako.

Jer kako je prazno naše srce, kada Nema u životu da oplače ništa. Tvoj bol beše izvor sve tvoje čistote; On je tvoja mladost, lepota, i tajna; Ne prokuni

Ti nisi u sebi jer ti nema kraja; Tvoj govor počinje muziku svih voda; Reči su ti konci u tkivu sveg sjaja; Ideš, kô molitva, od zemlje do svoda.

PESMA SUTONA Sutoni bez šuma tvojih koračaji, I tama bez tvoga šapata, i sati Prvi kad se nema više šta da taji... Prve prazne staze kroz rogoz i vlati. Ova čar čekanja praznih i bez méne!

A sad te noć nosi u svakom svom šumu; Zvezde u pokretu; mirna svetlost bela U svim prikazima na zamrklom humu. Nema tvojih stopa putem što krstari, Ali ti sad ideš svetlim prostorima; I tvoj pečat kobni sad nose sve stvari; Tvoje

Kao da je samo moje srce htelo Da zlurado pozna dan koji te ote, I ta nema patnja da postane vrelo Moje veličine i tvoje lepote.

Ostaj nedostižna, nema i daleka — Jer je san o sreći viši nego sreća. Budi bespovratna, kao mladost; neka Tvoja sen i eho budu sve što

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Ja dirnem Jocu za rukav i mlatajući rukama i prevrćući očima pokušah da ga upitam: „Zar baš nema nikake nade?” Joca, poznatom manevrom, zapevši nokat od palca za sekutić i odapevši, dade mi znati: „Hič!

Vazduh, pa zelenilo, pa kretanje, pa... sve to u neku ruku ubrzava optok materije i restituiše organizam... o tome nema sumnje. — O tome nema sumnje! — rekoh i ja, tek da se nešto rekne.

sve to u neku ruku ubrzava optok materije i restituiše organizam... o tome nema sumnje. — O tome nema sumnje! — rekoh i ja, tek da se nešto rekne.

Pa još kad taj svet stoji preda mnom, pa su te oči moje, pa kad ih — nema ni jednog ni drugog! — Onda sam dalje „analisao”, dalje, redom, iako mi se nešto, ja ne znam još šta, sve trpa preda me

Dolazio je leti u devet, a zimi i ranije, ali neki put prevali i ponoć, a njega nema. To je moju sirotu majku i sestru peklo ja vam se onda još nisam razumevao u lumpovanju.

Jedanput dođe on, tako, docne kući... Ništa!... Sutradan — ništa.. Kad, moj brate, opazi majka da on nema sahata! Prekide se žena, pita ga: — A gde ti je, Mitre, sahat? On se namrgodio.

Ovo je prokleto!... Ovo je đavolsko!... Ovo će đavo odneti kako je i doneo!... Kao što vidite nema tu sreće ni života! I tako je moja mati bila nesrećna i mi smo svi uz nju bili nesrećni...

Nije meni, valjda, vrana popila pamet, da mi treba žena tutor! Ćuti plemenita duša. Guši se. Ni suza nema više. One teku kroz prsi, padaju na srce i kamene se. dan za danom, a ono sve po starom.

” (1879) SVE ĆE TO NAROD POZLATITI I sumrak se poče hvatati, a lađe još nema. Svet, koji ju je čekao, poče se razilaziti.

Čibuk je neprestano držao u zubima, paleći lulu istresenim kokicama. Svaki čas je zapitkivao i momke i agenta: Što nema lađe? Da li ima kaka depeša? Je li voda tako mala? Vuče li kaku teretnicu, itd.

— Nema je, pa nema! — reče kazandžija ljutito, kao čovek kome ne ide karta. — Nema je — reče i oficir, ali mirno, kao periodiča

— Nema je, pa nema! — reče kazandžija ljutito, kao čovek kome ne ide karta. — Nema je — reče i oficir, ali mirno, kao periodičan činovnik

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

popa što su jednom ostali sami u svetu, pa se svaki od njih tužio i tešio da bi mu daleko lakše bilo životariti samo da nema onoga drugog, — ne, dakle, ta dva popa, nego druga dva, i živeli su u jednom selu u Banatu.

— Eto, to je pevao — veli pop-Ćirinica. — Nema tu nikakvih drugih zasluga, nego pevao pred Njegovom Ekselencijom neke pesme, one, znate, »na froncle« pesme, a

Banuo jedared iznenada Gospodin Vladika u selo, a baš je bila nedelja. On pravo u crkvu na jutrenje, kad ali još nema pope, a zvonilo već. A Gospodin Vladika ode u oltar, pa poče da služi.

Lepe korice i piše na njima Poeѕіe što joj je kupio za spomen na prezent gospodin Šandor, jurat iz Kikinde, a nema ništa trukovano, nego sve prazni listovi.

— A mi čekali i čekali — veli pop Spira, — nećete li se vi krenuti ovako k nama. Pa kad vas nema kod nas, eto nas kod vas; pa sad bilo vam pravo ne bilo! — Iju, gospodin-Spiro, šta vam to sada pada na pamet!

Dokle mu opet ne dođu lutke! Tu čovek ne ume da bude dosta pametan, — veli popadija. — Jedna muka i nevolja, a nema mu leka! I doista, ko ga nije popravljao i doterivao, pa ništa!

Sve to obešeno uz jedno i uz drugo đule. Šta ti tu nema! I noga od nekih stari makaza kojima su nekad sekli krila guskama, da ne preleću u komšiluk, — i dva grdno velika

U selu nema ni danas bogzna kakvih promena. Jedan dan je k’o i drugi. Život teče dosta monotono i dremljivo kao život kakve báke u

Inače nikakvih drugih novosti nema već poodavno. Zasada je najnovija stvar koja je zanimala selo bila ta što kroz koji dan dolazi novi učitelj na mesto

I njega isprazni Aća, pa ode da metne pismo na poštu; a domaćin ostaje i zadovoljan razmišlja u sebi kako nema ništa lepše od učena čoveka, i kako sve ide kao namazano.

Paroh Spiridon, ovdašnji... E, naravno! Mogu misliti da vam je teško bilo rastati se i doći amo. Nisu ovo Karlovci; nema ovde gospodstva i blagovanja. Selo je ovo, mladi gospodine, selo.

— Dakle, izvol’te, da se krenemo! — veli pop Spira, i uputiše se iz porte. GLAVA ČETVRTA Kakvih ti opisa nema u njoj!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Zato Naza zaboravila i na stid i na sve i počela svako jutro da odilazi popu kući i čeka ga na kapiji. — Nema Nazo — odbijao je pop osećajući se neugodno kad bi je video kako ona svako jutro ispred kapije čeka ga, bosa tapka po

Tada bi išao na svoje grobove gde, veli, da mu je žena i kći zakopana. Seda tamo. Pošto nema da im zapali sveće, on, ono što je naprosio vadi iz pojasa i ređa po grobovima.

Šta drugo ne jedeš? On bi, jednako zagledajući se i čisteći se, izgovarao se kako nema. Ali, ako pokušate da mu date: jelo, piće, on odbija: — Ne mogu, ne mogu. — Zašto?

A dok tako ne jede, posti, vrednijeg, mirnijeg nema. Uvek čist, utegnut pojasom. Rukavi mu, i nogavice, ako ne dugmetima a ono vrpcama uvezani, stegnuti.

željarniku, i ona sama spava; da je možda koja od tih željaka baš sada, dok je ona ovde, ispustila raskovnik, a nje nema tamo da vidi, uzme ga od željke...

I, kad opazi da ulicom nema nikoga, ona pretrči prolaz da bi ga stigla, i tako on ne izmakao joj, izgubio se sasvim.

— On? — I opet se isto onako i drugome unosi, zagleda ga. — Ima četrdeset... četrdeset i pet godina. Toliko, nema više... — Samog sebe uverava. Tako isto i za život, koliko će koji da živi.

I tako ide svuda. Za njega nema ni granice, ni Turska, ni Srbija, niti ga opet ko zadržava. Jednog večera svratih u mehanu.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ljuba je znao da za njega u mestu nema izgleda, ali zato nije izgubio nadeždu. „Dok je momaka, biće devojaka, ako ne ovde, ono na strani!

Jelku još devojkom poznavao, a i ona je sada znala za njegovu naklonost prema Savki, premda Savka još ni pojma o tome nema. Ljubinoj prvoj zabuni bio je uzrok što nije znao kako će ga gospa predusresti. — Dakle, dopada vam se moja Savka?

Bio je ujak Ljubin, a žene još nema. Gavra načini plan sa Ljubom da idu u selo J. Tamo je mlada udovica, jedva joj je dvaest godina, a prilična, ima

Kada stignu u selo J., traže bircauz. U bircauzu nema kvartira, nego ako hoće da budu u jednoj sobi sa paorima. Ljuba i Gavra u kujni su se obukli.

— O, ništa za to! Kvartira u selu nema, al’ možete ga ovde imati. Samo da najpre pošljem po mog tatu. On mi je kurator, a tutor mom detetu, — odgovori

Ženske se na to uklone. — Pre nego što počnemo razgovor, molio bi’ da nas na kvartir uputite, jer ovde u selu nema gostionice za nas, — reče čika-Gavra. — Vi ste na dobrom mestu.

Malo se razgrejaše. Peršunović se učini kao da je više pio nego što treba, a Ljuba se usiljavao pretstavljati se da nema mnogo u glavi, i to mu je pošlo za rukom. Sad počnu pevati. Gospođa Persa imala je lep glas.

Od svojih drugarica se samo u tom razlikovala što je bila najbogatija. Ima sesiju zemlje i vinograd. Oca nema. Milena Mileusnićeva, kći Đoke Mileusnića, opančara u B.

Nije dugo trajalo, eto đuvegije sa provodadžijom i tutorom. No nema Tatijane. — Sedite samo, sad će ona doći, — rekne mati. Sednu, malo čekaju, devojke još nema.

No nema Tatijane. — Sedite samo, sad će ona doći, — rekne mati. Sednu, malo čekaju, devojke još nema. Donesu vino, piju, već su sat tu, a devojke nema.

Sednu, malo čekaju, devojke još nema. Donesu vino, piju, već su sat tu, a devojke nema. Ljuba postade nemiran, neće da gubi vreme, rad je devojku što pre da vidi. Mati viče slugu, sluga dođe.

Znam ja, ona bi pošla i za Grgura Drtića sina, koji sa ocem zajedno ništa nema, al’ to ne ide! — reče malo razljućena mati. — Da, kada bi mi nju pitali!

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Pa isto onako kao što se, posle takvog potresa, ni pojma nema o onome što će da nastupi, a ipak se nešto pretresa, objašnjava i prorokuje o groznoj pojavi, tako se i ovde živo nešto

I ako uvereni da ne vredi odazivati se, jer nema ni vremena da se sve izvede po uputu o mobilizaciji, oni su opet došli da čuju šta drugi misle: ima li kakvog god

Samo neka sve dođe brzo, što pre, jer života više nema to je jasno, a i ovaj mozgovni, sedeći život postao je već neizdržljiva tiranija.

Tu prosto nema leka ni pomoći i to je više nego očevidno. Pa kad je tako i kad mu leka nema onda ne pomaže podsećati na častoljublje i

Tu prosto nema leka ni pomoći i to je više nego očevidno. Pa kad je tako i kad mu leka nema onda ne pomaže podsećati na častoljublje i druge tričarije i šta se ja tu, u opšte mešam, da me čovek pita.

Lepo. Voleti znači: imati za cilj sreću onoga koji se voli, tuđu sreću. A njoj sreće nema bez njega i čovek se čuva za nju i radi nje.

Bože, ovo je užas... Ubija me ova jeziva smrtonosna praznina samoće. Idem nema i slepa kao utvara; pa po nekad dođe da vičem pa da se sve prolomi: u pomoć, u pomoć, u pomoć!

Umakao sigurnoj smrti, uveren da novim opasnostima nema kraja, Hristić je odlučno i ogorčeno odbacio pomisao da se vrati u bateriju.

Polupajte ono kao cimentu. Ja ocenim i za tren oka nema vam onde ni mrava, sve stoji „glat!“ Jednom sam zarobio celu konjičku bateriju, pa sve novi kamuti i sedla, cakle se.

— Bravo, Boga mi, Bravo! Srećna ti junačka rana! On zahvaljuje i oči mu najedanput zavodne — Nema šta, produžuje onaj, sad ti je Karađorđeva zvezda sigurna kao u vosku. Ako iko, ti si je zaslužio.

— Nikako da zaraste, ovake rane najsporije zarašćuju, odgovara Hristić, mršti se i udešava nogu... A kad nikoga nema i kad je raspoložen on pozove ženu da sedne tu kod njega, uz sam krevet, uzme je za ruku i priča joj šta znači to samo

Jer to nije dan nego večnost i još kad čovek pojma nema dokle će se to nemilosrdno razračunavanje produžiti, a pored toga ne stoji dobro kod pretpostavljanih, te ga ovi namerno

Afrika

nešto sasvim smešno saopštim, kao da sam toga dana najzapadnije što sam ikada bio, on besni: Kao da iza najzapadnijeg nema opet zapadnog, sve dok se ne stigne na istu tačku!

A da bi nam pokazao da to nisu jedine bele čakšire koje ima, on seda odmah na već počađaveli pod. Kako mesečine još nema, njegovo preplanulo lice i ruke izgledaju sasvim crni prema odelu, da ga sa uživanjem slušam kako laže po dva sata.

Gospođica N. dolazi nam u društvo. Pošto joj je glas vlažan i mutan, a reči nagle, nema sumnje da je zaljubljena. Ne usuđujem se proveriti, jednim prostim pokretom, u koga je. Sva čar neizvesnosti propala bi.

okružuju i produžuju oči, ljubičastim tonovima senče okruglinu obraza tako prozirno da se više primećuje kad nje nema, jer je lik bez voćnoga sjaja, no kad je tu. Ne govorim o šminci koju usvajaju od belaca.

Boje bledog dragog kamenja koje je bez sjaja. Svet ćutljiv izležava se dugo na krovu u pižamama. Niko nema hrabrosti da siđe u kabinu radi oblačenja. Od Dakara sam sasvim sâm u kabini, prostranoj, punoj ventilatora.

Tako ovde nema ni staraca ni baba, ni dece koja bi već sigurno umela da koračaju. Ceo ovaj mladi svet radi, oduševljeno, stiče novo

upotrebljive su i neophodne čim se o njima ne mora da stara sam putnik već njegova posluga, i čim ničeg drugog baš nema na raspoloženju. Samo to što su juče kašike pale u lagun načinilo je puno dosadnih, sitnih neprijatnosti.

Na zemlji kojom se hrani prašuma, tesna, zbijena, sjedinjena, nema mesta za život, ni ljudi, ni zverova, ni ptica. U toj neprohodnosti, tišini i pomrčini, za njih nema vazduha.

U toj neprohodnosti, tišini i pomrčini, za njih nema vazduha. Jedino tu biljno carstvo pobedilo je carstvo životinjsko; izagnalo ga.

Ovakvih crnaca nikada nema u Evropi; oni se nikada ne civilizuju. Prelazimo skelom reku Bandamu. S druge strane reke grupa žena i ljudi neobično

U manastiru inače ničega nema; nijedne stvarčice, nijedne tkanine. Njegovo jedino bogatstvo je divna vizija sa krova na crnačko selo i na velike

Zegelci su čuveni strelci, divljeg, zlog izgleda, očiju koje su skoro na vrh čela. Nema davno da su ih belci pokoravali oružjem tako efikasno da je sad svaki belac za njih strašna i opasna ličnost.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

O tis anangis!² Oćiš moda! Kamo aspri? Glediš na baron, glediš na gospoda? Kajmeno! Ne znajš da ći da propadni svet? Nema špekulacija, nema trgovina. Pošto tiftiku? — bađava; pošto pamvuk? — bađava. Sad je došlo vreme da čovek idi bez čizmu.

Kamo aspri? Glediš na baron, glediš na gospoda? Kajmeno! Ne znajš da ći da propadni svet? Nema špekulacija, nema trgovina. Pošto tiftiku? — bađava; pošto pamvuk? — bađava. Sad je došlo vreme da čovek idi bez čizmu.

Vi ste meni dukate.. JANjA: Ćuti, ćuti, škilji, kakvi dukati?! More, krajcaru, more, nema, nema, nema! JUCA: Vi ste meni dukate pokazivali, i svakojakim načinom ste gledali da me zaslepite da za vas pođem.

Vi ste meni dukate.. JANjA: Ćuti, ćuti, škilji, kakvi dukati?! More, krajcaru, more, nema, nema, nema! JUCA: Vi ste meni dukate pokazivali, i svakojakim načinom ste gledali da me zaslepite da za vas pođem.

Vi ste meni dukate.. JANjA: Ćuti, ćuti, škilji, kakvi dukati?! More, krajcaru, more, nema, nema, nema! JUCA: Vi ste meni dukate pokazivali, i svakojakim načinom ste gledali da me zaslepite da za vas pođem.

More, nema aspri! More, nema, nema! Oći da propadni svet! JUCA: Zbilja, da mi date po forinte da se kupe žice. JANjA: Kakvu žicu?

More, nema aspri! More, nema, nema! Oći da propadni svet! JUCA: Zbilja, da mi date po forinte da se kupe žice. JANjA: Kakvu žicu?

More, nema aspri! More, nema, nema! Oći da propadni svet! JUCA: Zbilja, da mi date po forinte da se kupe žice. JANjA: Kakvu žicu? JUCA: Katici na gitar.

Ej, tihelaj Janja, tako si kuća ne teči! Ne mi više govori. Nema novci! JUCA: A kako će biti s mojim šeširom? JANjA (uplašen): Kakvo šešir?

JANjA: Dušo Juco, što ćiš ti sos mene? JUCA: Oću da mi šešir kupite. JANjA: Ama, za ime boga, nema, more, krajcari! Kako da ti kupim, de? JUCA: Kad nemate, ja ću da se rastavim od vas.

Živiću kako mi bog da. JANjA: Dušo Juco, što si ti počela? JUCA: Što sam počela, počela! Ja vidim da ovde nema za mene života. JANjA: Pa to sve teće za jedno šešir? JUCA: Jeste, za ljubav šešira.

Kako se nahodite? JANjA (pokloni se): Fala boga, zdrav sum; ama zlo, zlo! MIŠIĆ: Zašto zlo? JANjA: Rđavu vreme, nema novci. MIŠIĆ: E, fala bogu kad ste samo zdravi! Biće i novaca. JANjA: Kako ći biti kad je nevaljalu vremenu?

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Kod postelje, pak, stajao je par ogromnih jahaćih čizama. Garsuli ljutito pomisli: „Ni raspeća našeg Gospodina Isukrsta nema.“ Garsuli je bio Grk, sa Krfa, ali je bio veran sin jedinospasavajuće crkve Rima.

Veli, nigde se taj spisak, u Beču, nije našao, te i nema dokaza njihove krivice. On priznaje da je taj ruski đeneral imao ćesarsku dozvolu, ali samo za one koji su apšit iz

Iz konjice u pehotu. Otkud to može biti da konjik ode u pešake? Nema toga i neće toga biti, dok je Sunca i Meseca na svetu. Ne pravi se pešak od konjika. Gde to može da bude?

I sve to nije imalo nikakva smisla, sem ovog Sunca. Sve prođe a to Sunce sija. Kako nas lepo grije. Nema ničeg lepšeg na svetu od jednog ovakvog proletnjeg dana.

Bilo mu je žao da sa njom i novorođenče izgubi, a pomisli i to da je bolje što je nema. Da ga ne gleda, u okovima, i da mu ne visi na vratu, sad, kad se rešio odselitsja.

Sem toga, da ni miraza nema. Katinka je obično sedela, dok su druge igrale. Isakoviči su bili dobrodošli. Kad je senator dao odobrenje, provodadžije

Pavlu je bilo rečeno da je nagluva, da nema miraza, a on se spremao da joj stavlja što manje pitanja, da ne bi morala odgovarati.

Prema onovremenom ceremonijalu, hteli su da mladoženji pokažu da mu mlada nije gurava, da nema kraću nogu, a da nema ni izraslu kost u pasu.

Prema onovremenom ceremonijalu, hteli su da mladoženji pokažu da mu mlada nije gurava, da nema kraću nogu, a da nema ni izraslu kost u pasu. Videlo se da udavača ustaje kao od šale, da se previja lako, i da je vitka u pasu.

Aha! Aha!“ „Nikakije nagraždenija, Ševič nema da traži, meni!“ „Ti si mogao mirno živeti, u mitropolita serbskago rezidenciji, ali ti nije đavo dao mira.

Sad znamo što smo puni rana! Voze ga u arište kao aramiju i rebelijaša, jer traži naša prava! Za nas nema suda. Nego arište i dva husara! Ubiće ga, pazi šta ti rekoh, u arištu Oseka!

Zar naši Hrtkovci nisu mitrovačko vlastelinstvo? Zar sme Garsuli da ga tera husarima, bez suda? Je l’ za nas nema zakona? Ček, da to zapitam profoza!

Teodosije - ŽITIJA

videvši neumoljivost vojvode i nesalomljivu vernost prema svojemu gospodaru, i razumevši da će ga silom odvesti, i da nema ko će ga izbaviti iz bede, zbog bojazni od oca njegova, jer je pisao iparhu, — rače: — Volja Gospodnja neka bude!

Danju je služio bratiji u telesnim potrebama, a noću, po svu noć, mnogo je stojao na molitvi, da je izgledalo kao da nema tela ili ga ima od bronze, a živo. Ko da iskaže metanija i mnoge poklone kojima je umrtvljavao telo?

klanjajući se i veličajući, hvaleći i blagodareći onoga koji čini velika i neispitana, slavna i čudna dela, kojima nema broja!

je, reče, ovaj život, i sklona je padu priroda ljudska, i niko se neće udostojiti da ga strasti nikada ne dohvate i da nema učešća u poroku — osim Boga jedinog!

po krštenju, koji su vam pod vlašću, velim, znajući da je i vaš i njihov Gospod na nebesima, i da obaziranja na lice nema u Boga.

I tada će svako videti svoje i ubojaće se, i nema se kamo pobeći. Sve ovo apostol znajući reče: Pošto će Gospod suditi svome narodu, ,strašno je upasti u ruke Boga

ne na luk ili mišicu svoju uzdajući se pego na Boga koji čini velika i neispitana, slavna i čudna dela kojima nema broja.“ Idite s mirom kući, pomoženi od Boga i bez rata, i zdravi budite!

I opet se odricaše caru i patrijarhu, kao da neće uspeti. Caru dojadi i reče: — Ko nema nešto, i sa prepirkom traži?!

U rukama su tvojim duše i disanje svakoga stvorenja. Jer ti život sadržiš i smrću vladaš, i osim tebe nema koji spasava.

na me neprijatelji moji, tražeći na smrt dušu moju, i hvaleći se govope: Gonite ga, uhvatite ga, Bog ga je ostavio, i nema mu izbavitelja! Bože moj, ne udalji se od mene! Bože moj, dođi mi u pomoć!

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Uticaj zemljišta i prirode. — Dinarski ljudi su intimno vezani za zemljište i prirodu svog kraja. Kod njih nema velikih varoši, doskora nije bilo nijedne koja bi imala 100.000 stanovnika.

Ni u jednoj južnoslovenskoj grupi nema toliko specijalnih reči za obeležavanje stupnjeva srodstva kao kod dinarskog stanovništva.

god.) i Karađorđeva ustanka (1804. god.). Njihovih neposrednih potomaka je nestalo. Nema plemstva: uništeno je posle Kosovske bitke i za vreme Turaka.

„Nada nema prava ni u koga, do u Boga i u svoje ruke“, kaže narodna pesma. Ako mora pred većom silom popuštati, dinarski čovek će

U odlučnim trenucima nema savijanja, nema popuštanja, nema srednjeg puta: „u krv će nam vjere zaplivati, biće bolja koja ne potone.

U odlučnim trenucima nema savijanja, nema popuštanja, nema srednjeg puta: „u krv će nam vjere zaplivati, biće bolja koja ne potone.

U odlučnim trenucima nema savijanja, nema popuštanja, nema srednjeg puta: „u krv će nam vjere zaplivati, biće bolja koja ne potone.

Dinarska tuga istorijska tuga. — Ovih osobina nema kod svega dinarskog stanovništva, ali se na njih često nailazi. One su karakteristika njihove tako žalosne i tužne

Dar je raspoređen gotovo na celu narodnu masu, koja pokazuje dosta duhovne živosti i pravoumnosti; tupavih gotovo nema. Ali amplituda dara po pravilu nije velika. Najveći broj tzv. darovitih davao je dosada male rezultate.

čini većinu u Šumadiji, obrazovala se usled mešanja doseljenika i starog stanovništva nova etnička grupa koja nema čiste dinarske osobine.

Grubosti u svakodnevnom životu, koje se uopšte mogu posmatrati kod seljaka, skoro nema kod šumadijskog stanovništva. Na osnovi patrijarhalnog života razvila se naročito u ovoj seljačkoj klasi visoka moralna

To je nešto više nego prosta želja za naukom kakva se često zapaža kod mladih naroda. Nigde među Južnim Slovenima nema toliko samouka kao među Erama. Nepismeni su retki. Što im škola nije dala teže da sami postignu.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— odjednom vidim sebe kako bježim kroz travu s ribom u zubima. Još se i ne okrenem, a ribe već nema. Jesam li je pojeo, nisam li — ne znam, obraza mi!

— Nema ih, pobjegla sva trojica! — uzdahnu čiča Trišo. — Hajdemo natrag u krčmu. Upali lampu, pa ćemo nastaviti da pijemo.

— Nema ga, znači, u vodi, jadan ja i kukavan! — othuknu čiča — mora biti da je još gdjegod na zemlji. U svih prolaznika uz put

Čiča je samo uzdisao: — Da ga nisu ptice odnijele kad ga već nema ni u vodi ni na zemlji? Možda je negdje na drveću ili, naopako, sjedi u vazduhu!

— Šta da radimo, brate krčmaru? Nema mačka. — Bogme nam sada valja propisno lupati glavu dok se nečem pametnom ne dosjetimo — reče krčmar, gazda „Krčme kod

Ako je prazan, u njemu baš ništa nema. Iako je iščezao, nema nogu niti mu trebaju. Ko ovo dvoje pronađe, dobiće od čiča-Triše punu bocu brašna, a od krčmara

Ako je prazan, u njemu baš ništa nema. Iako je iščezao, nema nogu niti mu trebaju. Ko ovo dvoje pronađe, dobiće od čiča-Triše punu bocu brašna, a od krčmara Vinka vreću rakije.

Oko ponoći, dobro podnapiti, čiča Trišo i krčmar Vinko riješili su da se popnu na nebo i da vide zašto to nema mjeseca. Popeli su se do pola mlinskog krova i odozgo se otisnuli u rijeku, dobro se okupali i opet nastavili da piju.

To buvolovac Žućo zaobilazi daleko oko Tošine kuće. Katkad mačka i Šarova povazdan kod kuće nema. Odlaze u goste u veliko vojvodstvo Miša proroka i tamo pod starom kruškom vode duge razgovore.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

u nama (1943) IGRE PRE IGRE Zoranu Mišiću Zažmuri se na jedno oko Zaviri se u sebe u svaki ugao Pogleda se da nema eksera da nema lopova Da nema kukavičjih jaja Zažmuri se i na drugo oko Čučne se pa se skoči Skoči se visoko visoko

IGRE Zoranu Mišiću Zažmuri se na jedno oko Zaviri se u sebe u svaki ugao Pogleda se da nema eksera da nema lopova Da nema kukavičjih jaja Zažmuri se i na drugo oko Čučne se pa se skoči Skoči se visoko visoko visoko Do navrh

IGRE Zoranu Mišiću Zažmuri se na jedno oko Zaviri se u sebe u svaki ugao Pogleda se da nema eksera da nema lopova Da nema kukavičjih jaja Zažmuri se i na drugo oko Čučne se pa se skoči Skoči se visoko visoko visoko Do navrh samog

oko sebe crnu igru odigra POSLE IGRE Najzad se ruke uhvate za trbuh Da trbuh od smeha ne pukne Kad tamo trbuha nema Jedna se ruka jedva podigne Da hladan znoj s čela obriše Ni čela nema Druga se ruka maši za srce Da srce iz grudi ne

trbuh od smeha ne pukne Kad tamo trbuha nema Jedna se ruka jedva podigne Da hladan znoj s čela obriše Ni čela nema Druga se ruka maši za srce Da srce iz grudi ne iskoči Nema ni srca Ruke obe padnu Besposlene padnu u krilo Ni krila

se ruka jedva podigne Da hladan znoj s čela obriše Ni čela nema Druga se ruka maši za srce Da srce iz grudi ne iskoči Nema ni srca Ruke obe padnu Besposlene padnu u krilo Ni krila nema Na jedan dlan sad kiša pada Iz drugog dlana trava

se ruka maši za srce Da srce iz grudi ne iskoči Nema ni srca Ruke obe padnu Besposlene padnu u krilo Ni krila nema Na jedan dlan sad kiša pada Iz drugog dlana trava raste Šta da ti pričam (1954) KOST KOSTI I.

za nama u prašini Nismo mi jedno za drugo Stamen hladan kroz tebe gledam Kroz tebe prolazim s kraja na kraj Ništa nema od igre Kud smo krpice pomešali Vrati mi ih šta ćeš s njima Uludo ti na ramenima blede Vrati mi ih u nigdinu svoju

ti nepočin-polje Plameni ti zalogaji a voštani zubi Pa ti žvaći izelice Koliko ti drago žvaći Nem ti vetar nema voda nemo cveće Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno Moj ti jastreb na srce Manje te u majke groze 11 Izbrisao sam

gladak nedužan trup Smeši se obrvom meseca SRCE BELUTKA Igrali se belutkom Kamen ko kamen Igrao se s njima ko da srca nema Naljutili se na belutak Razbili ga u travi Ugledali mu srce zbunjeni Otvorili srce belutka U srcu zmija Zaspalo klupče

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

Ni pet para se ne daje za nas sirote aždaje. od akrepa nema ništa, Ni posla za čudovišta. Sva strašila ispod neba ostaće bez kore hleba.

KIŠE SU PADALE, DANI SU TEKLI, KUCAO JE NA STO VRATA, MOŽDA DVESTA, I SVUDA SU MU NELjUBAZNO REKLI DA ZA NjEGA NEMA RADNOG MESTA.

Sa petlima splasne njihov zanos, i vampiri beže navrat-nanos. Samo onaj vezanih očiju nema pojma da hvata kočiju. On produži da se igra žmurke, hvata petle i mamurne ćurke.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

XIII NOVAKOVIĆ, PAVLE NOVAKOVIĆ (nailazi vrlo ljubazno): Dobar dan, bio sam na građevini, pa vidim nema te. Rekoh da nisi što slab, te dođoh...

RINA: Posavetovati. S kim ću se vraga posavetovati kad evo pola sata zvonim i tražim svoga muža, a njega nema u kancelariji; otišao je bog te pita kada, a još nije stigao.

MILE: Šta ću, šta mogu, otimam se koliko mogu, ali život je tako komplikovan. IX ANTA, PREĐAŠNjI ANTA (ulazi): Nema ga, eto ti, nema ga!

IX ANTA, PREĐAŠNjI ANTA (ulazi): Nema ga, eto ti, nema ga! RINA (Milu): Dakle, kao što vam rekoh, gospodine, moj muž, i ako bi došao, ne bi vas mogao primiti; ima izvesnih

Dakle, nema ga? ANTA: Nije tamo. RINA: Pa ipak, on je tamo! ANTA: Sad idem otud. RINA (uzima slušalicu i traži broj): Alo, alo!

ANTA: Onoga čiji si ti naslednik. SPASOJE: Ama, ostavi se ti toga nasledstva, već reci ti meni... Uostalom, nema šta da mi kažeš, nemam šta da te pitam. Reći ćeš mi glupost koja je nemoguća.

ANTA: Pa da, gospodin meni: robija. Tako tek: robija, kao da drugog zanimanja u životu nema, nego robija. I zašto ne bi gospodin zavirio malo u ta svoja uputstva za život da i sebi odmeri koju godinu?

ANTA: A kakve veze sve to ima sa tobom? SPASOJE: Pre svega, ta velika tehničko-finansijska konzorcija nema osnovnog kapitala.

VUKICA (zbunjeno): Kažem ja da moj verenik neće doći. (Pogleda u sat na ruci.) Koje je već doba, a njega nema. SPASOJE: Doći će! Nemoj biti nestrpljiva. AGNIJA (zagrli Vukicu i vodi je u sobu): Slatko nestrpljenje! 'Ajdemo!

Mislim, hoćete li mi reći: šta mislite preduzeti i šta mislite činiti? PAVLE: Reći ću vam, zašto ne? Nema u mojim namerama ničega što bi se moralo prikriti.

PAVLE: Ne, neću tražiti razvod braka; ostaviću to pitanje uvek otvoreno; ostaviću ih da žive u braku koji nema zakonske osnove. SPASOJE: Ostavićete ih da večito strepe za svoj srećni brak. PAVLE: A srećni su zaista?

LjUBOMIR: Sve je to isto, nema nikakve razlike. Na osnovu toga što ste vi oteli imanje postali ste bogat čovek; na osnovu toga što ste bogat čovek vi

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

A zašto bih? Niko neće crkavati zbog toga što me nema. Okrenuo sam se i pogledao na sat, ali sam, mirne duše, mogao i da se ne okrenem.

Uzeh jedinu svoju svesku i pođoh ka vratima, a Novak upita je li to sve što imam. - Zar otac nema novaca da ti kupi knjige i tašnu i sve što ide uz to, Slobodane Galac? - Koji moj otac, nastavniče?

- Na! - Htedoh da joj pružim cigaretu, ali se setih da ona sem šortsa na sebi nema ništa u šta bi mogla da je stavi i pođoh ka izlazu. - Ko je to, Vesna?

- Otac će saznati i bez nje. On ima naročit talenat za to! - Hteo sam da dodam još nešto, ali sam se prisetio da nema smisla: stari predaje književnost u njenom razredu. - Vi znate šta mislim?

Ona samo sleže ramenima. Mislila je kako neće ni primetiti da je nema. Osim nje u kući je još osmoro dece, a ona je pri gornjem kraju lestvice, iako su joj dva brata oženjena, a njihovo

mekotu i pomerio se sasvim malo, očekujući da će se ona izmaći, ali ona samo reče da pričekam: kad pojede sendvič nema ništa protiv toga da je poljubim.

- Zašto si rekao da nemaš knjige? - približio mi se, a glas mu je postao šećerasto mek. - Da nema ko da ti ih kupi? Zgrabio me je za revere kaputića i sada sam znao šta je na dnevnom redu.

Sada znam da postoje, da su postojale i da će postojati tajne ove i one kuće i da ja tu ništa ne mogu da izmenim. - Nema mnogo toga da se priča, mama. Bacio sam knjigu. Profa me izbacio i to je sve. - A posle? Šta je bilo posle.

Ne vrišti! Ako moraš da veruješ, veruj bar u nešto što postoji! Upitah ga šta je to što postoji, a on reče da nema vremena za prazne priče: njemu je jasno koji je mene đavo odveo da slušam trabunjanja onog šašavog popa, a i zvono za

- Pravih barona više nema! - rekoh. - Ona je to samo ranije bila, kao i ono kako su sluge trčale ispred šesteroprega da načine mesta za njen

iznervirana mojim neslaganjem da ja imam mnogo toga s tim, da ono što nju boli boli mene, rekla da zavežem: moj otac nema železničarski opasač i ja ne znam kako to boli.

- Ali, ona nema ribnjak! - Rašida je zastala i pogledala nas očima okruglim i gotovo zaplašenim. - Ona nema ništa čak ni nalik na

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Gospodar Sofra misli se. — Ne branim. Sad posle podne i onako nema mušterija, a lađari tek pred noć dolaze. Milane!... Zovite Milana. Viče šegrta. Milan dođe.

Ustane, hoda, pa puši. Još malo, pa i ostalo društvo digne se, jer kad nema gospodara Sofre, nema ni punikaša ni smeja. Gospodar Sofra sedne sam za jedan sto, pa ište vina.

Ustane, hoda, pa puši. Još malo, pa i ostalo društvo digne se, jer kad nema gospodara Sofre, nema ni punikaša ni smeja. Gospodar Sofra sedne sam za jedan sto, pa ište vina.

— A vina? — Nije niko tražio. Sad gospodar Sofra uđe u mehanu, pogledi u bokal, nema štrikle što je kredom prevukao, vidi se da nešto fali.

Naprotiv, kad je video da kogod bajagi neće da pije vino, on donde nudi, dok ga ne prinudi, jer veli nema gore nego koji se izvlači, ti će biti tek pijanci, ili već jesu. III Gospodar Sofra ima petoro dece.

posle saznam nešto da su se i voleli, al’ mati volela je zrelog imućnog čoveka, neg’ mladog vetropirovića, koji ništ’ nema osim ono malo dućanca prazna, pa ako bankrotira, da joj dođe kći na vrat.

Večera nije velika, samo tri jela, a pre trećeg Milan će ustati i zahvaliti se, jer šegrt za večeru trećeg jela nema. Još malo pa će se dići Katica i Šamika, i, poljubivši svima ruku, udalje se na spavanje.

Igraju, ali karte, i Pera je s njima igrao. O knjizi nema više ni govora, no ponajviše o konjima, i Pera je već postao konjušar, bez konja ne može živeti i kog konja je jedared

Gospodar Sofra je bio od iskona siromah, pa već u detinjstvu radom morao se boriti za opstanak; Pera, bogatog oca sin, nema nužde ni brige kako će živeti i šta će od njega biti. Pa niti je kakva veća strogost prema njemu u početku upotrebljavana.

Dolazi Čamčinica i Krečarka da pitaju je li gospođa Soka dobila kakova pisma; one još nisu dobile. Rđavo, nema glasa o putnicima.

Tako prođe pô godine, pa još nema pisma. Krečarka i gospođa Soka da se žive pojedu. Čamčinica ih teši i, premda i ona bi već volela svog Čamču kod kuće

ga oslovi, da ne ostanu u sobi odmah, već da uđu u birtiju, da vide te ljude koji su onde, jer retko koja čarda da nema opasnih ljudi. Puške ostave unutra, samo je gospodar Sofra sa sobom nadžak poneo.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Konj ga je odmereno klatio i to ga potpuno oslabi. Ono što je ostavio dođe mu kao i da nema, i plač ženin i pogled bratovljev i toplota malog deteta, pomešaše se s maglom.

Kad na njemu zablista srebro, on se oseti čio i lak, i kao da nema tela. Osunčan, prosijan, oseti se topal, a ne težak, kao i da ne jaše, kao i da ne postoji, u tom nevidljivom vetru,

prazdne reči... a kad se umire, umire se kao pas i konj. Pri tom pokuša da ustane i da pođe. Duše nema... kao što ni Boga nema... živimo uzalud... prah... smert... prazdne reči.

a kad se umire, umire se kao pas i konj. Pri tom pokuša da ustane i da pođe. Duše nema... kao što ni Boga nema... živimo uzalud... prah... smert... prazdne reči. Tada biskup skide sa njega svoje hladne oči i naježen pogleda u noć.

Gospoža Dafina ubrzo uvide da nema šta toj deci da govori, niti ima zašto da ih gleda. Posmatrajući ih, učiniše joj se blesava i tuđa.

Da mu je neko došapnuo da ženu i decu i nema više, on bi i to bio poverovao, u svojoj samoći, u tim kolima, u kojima je jedva mogao da se ispruži od klobuka,

Stenjući od bola u kolima, činilo mu se kao da već nekoliko dana pada neka kiša, kojoj nema kraja, u kojoj se slivaju sa njega ne samo žena i deca, već i bivši njegov život i sve što je video.

Čuo je da od njegovog potpolkovničkog čina nema ni govora, da su uopšte vrlo nezadovoljni njima i da je bilo reči u Ratnom savetu čak i o raspodeli njihovoj, u redovne

se na njega mogle nataći svilene suknje, široke i razapete kao prazan šator, sav izvezen cvećem i grančicama, pod kojim nema ničeg.

Imao je pri tome utisak da nikakve razlike nema između njegovih dama i tih dvorova i naroda, okolo u svetu. Kad bi se neki novi saveznik nudio, on bi govorio svojoj

Kao što to biva u početku starosti, pred njim se jasno ukaza bezdana praznina, u kojoj nema ničega. Polazeći u ovaj rat, četvrti put u svom životu viđajući smrt, on se nadaše pri polasku da će se nešto najposle

vreme tog nesnosnog primirja, pred Štrasburgom, oseti najposle tu groznu, vrtoglavu prazninu pred sobom, u kojoj više nema ničega.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

U Vlasenici „žena koja nema djece uzme gujin svlak (košuljicu), od ježa dlake i ljuske od jaja, pa sve to sitno izreže i u jelu pojede, pa, veruje,

U visočkoj nahiji ženi koja nema dece, a želi da ih ima, preporučuje se da pojede zečje sirište. U porečju Drima i Radike, žena koja nema dece trebalo

U porečju Drima i Radike, žena koja nema dece trebalo bi da pojede žumance od orlovog jajeta. Žena koja želi dete, veruju na Kosovu, treba da pojede „bele

kada se kopanjem bunara dođe do vode, tada „treba viknuti ženu koja još nema dece, a želi ih, da pije prvu vodu“.¹³ U nekim receptima za plodnost naglašava se zajednička uloga muža i žene u

Zapravo, i u našem narodu smatra se da ako neko nema dece, tu „nisu čista posla“, odnosno to je neizostavno delo nekakvih vradžbina, uroka, veština, nečije kletve ili neke

Ovaj negativan stav društvene sredine prema ženi koja nema dece jasno se ispoljio i u jeziku, gde postoji čitav niz negativno obojenih reči za nju: „nerotka“, „neplodnica“,

Ona je otud spremna da žrtvuje sve: svoj život, svoju čast i imetak, samo da bi zatrudnela. Nema te stvari koju ona ne bi učinila, nema tog postupka koji ne bi okušala samo da rodi makar jedno dete i da sa sebe

Nema te stvari koju ona ne bi učinila, nema tog postupka koji ne bi okušala samo da rodi makar jedno dete i da sa sebe skine prokletstvo.

Zato, ako u braku i ima dede, ali nema muške, brak opet nije ispunio svoju osnovnu ulogu i roditelji su nezadovoljni. Velika je nesreća biti ugasnik, tj.

na venčanje, ukoliko ne želi da za neko vreme rađa, treba da izbroji onoliko odžaka na kućama za koliko godina želi da nema dece. U Levču i Temniću nevesta koja ne želi nekoliko godina da ima dece, toliko puta poskoči.

Pred venčanje nevesta izvadi iz ognja nekoliko „živih ugljenova“ (žeravica) i onda ih ugasi vodom. Ako želi da nema dece izvesno vreme, ona onda pogašeno ugljevlje zamota u maramu i stavi u sanduk sa devojačkom spremom.

⁶⁶ Kada žena posle porođaja želi da duže vremena nema dece, treba prvog dana po porođaju da pod strehom izbroji onoliko dasaka koliko želi da ne rodi.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

koje od oceva nasledih i mačem osvojih, koje povezah krvnim sudovima svojih vojnika, dajem zakonik, i neka nema drugih zakonika osim mojih.

Pogaze li kudelju kudeljnice sirote, da im se zabije trnje u kopita, da im se polome noge do kolena. da nema toga ko bi se usudio da se protivu njena doma roti, jer milost boga štiti najpre carske dvore i kolibe kudeljnica

sa gdekojim znakom tvoje pošte, gde spomenici jednoliki kao šinjeli stoje jedan drugom iza potiljka, gde pevačice nema da sleti, kuda zaljubljeni ne dolaze da sakriju od ljudi svoje milošte, kud put nanosi samo gavrane, gde je šimšir

Za čoveka na koga se zaboravom i oni bace koje iz čeljusti nemani spase. Za vojnika koji bukvice nema a bez knjige carske važne ne može caru da dokaže da je u ratu zadobio sedam rana bez prebola, da ima na prsima

Za dete ničije što bez nedra majke život poče, kome ne ostavi otac štita, za nahoče kome nema niko da dvori, niko da mosti, niko da tepa, samilosti!

Za čoveka koji će ponižen biti radije nego koga da ponizi, za onoga koji i kad nazre obrazinu kome na licu nema srca da je zdere, za ljude koji ne mogu da uvrede ni čoveka druge misli i vere, za one koji nikad ne bi mogli drugome

O BOŽJEM SUDU Da okrivljenom koji rekne kako je nevin, a nema za to svedoka, bude po običaju otaca dano iz ključale vode, ispred hrama, da železo vadi usijano, pa da s njime u

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

po Terazijama: možda sedi pred »Moskvom« i pije pivo, a možda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kile novina — nema je ni tamo. Možda je u tek olistalim krošnjama i peva zajedno sa horom raspomamljenih dživdžana?

I danas mi se čini da nema poetičnijeg aparata od te kartonske kutije za cipele u kojoj se nalazio mali kalem namotan svetlucavom bakarnom žicom.

I mogu vam reći da nema strašnije i očajnije bitke od one koju decenijama vode mali sivi provincijalci, izlizanih rukava, sa svojim

Jer, šta ako tamo nema ničega? Vraćali smo se peške sa stanice u grad, šutirajući praznu konzervu. Hteli smo da svratimo u »Balkan« i da

Mimoilazim se sa malom daktilografkinjom, a između nas su vekovi. — Stigao sam! — kažem. — Istina, malo kasnim, ali nema veze. Tu sam . . .

Igrati se šuge — to vam je jedna veoma stara igra u kojoj dete koje nema sreće juri drugu decu pokušavajući da ih dodirne. Kada mu to najzad pođe za rukom, ono treba da vikne »Šuga!

Dvanaest sati udara, Tamnica se otvara, U tamnici nikog nema, Samo jedan popa drema; Hajmo, popo, napolje, Da vidimo kako je, Kako vojska maršira, Podigla se prašina, Kako vojska

i njihove pomirenosti, njihovu slabost pamtim, i to kako se više nisu usuđivali da nastave igru, pobeđeni već kao deca. Nema veće nesreće nego leći u postelju kao šuga — to su noći pune more gde kroz san nastavljamo da trčimo olovnih nogu i suva

ih, a opet sam neprestano s njima«, mislio je, »ali bar su učtivi, a to je ipak nešto, svejedno što iza njihovog keženja nema ničega sem puste zemlje gospodina Tomasa Sternsa Eliota.« – O, baš divno što ste ovde! Moramo da se nađemo, važi?

i slavni ljudi na proputovanju, i beznadežnog sedenja u kapijama je bilo u toj melodiji koju sam čuo — onda kada više nema gde da se ode, i želje za putovanjem je bilo pod njegovim prstima dok je svirao na kontrabasu verujući i sam da svira (a

Pufko pretražuje komad po komad vrelog asfalta ali ne pronalazi kuću. Razgrne jaru i jata ptica, ali kuće i dalje nema pa nema. – Tamo nema nikakve kuće ... – Ta kuća... — viče Bel Ami. – Nisam slep!

Razgrne jaru i jata ptica, ali kuće i dalje nema pa nema. – Tamo nema nikakve kuće ... – Ta kuća... — viče Bel Ami. – Nisam slep!

Matavulj, Simo - USKOK

Za... — Kakvi Crnogorci! — prekide ga ozdo krupan glas. — Kakvi vam se Crnogorci priviđaju? Nema ih ovdje ni deset, no smo sve vaši, ćesarevi ljudi od skoro, hvala da je bogu!

Sad knez nema u domu od muškijeh glavah nâko jedno uvuče u kolijevci!... Ala je stari soko ohronuo, potavnio, jadnik!

Ama čuda da nema više Crnogoraca, kao na današnji dan! Od Crnogoraka nije samo pažnju privlačila, nego prosto oči plijenila jedna od

— A ko bi te poče? — pita Marko. — A ko, nâko đavo sâm! — reče drago. — Ko bi tome kraja uhvatio!? Nema plemena, a gotovo ni bratstva, da se ne pokrviše među sobom!

On je tvrdio da je osveta bogu ugodna, jer, veli, u molitvi se kaže: „sveta osveta“ (svьta od svьta!); vjerovao je da nema smrti bez suđena dana, te da je ludo bojati se smrti; vjerovao je da dobri junaci i za života bivaju zduhači, koji se

je da dobri junaci i za života bivaju zduhači, koji se biju sa zduhačima drugih narodâ; vjerovao je da nad Crnogorcem nema junaka, da Crnu Goru nikakva sila ljudska ne može zavazda pokoriti, iako je može pregaziti kao ono Bušatlija; bojao se

svoga dostojanstva, ona prisebnost i duhovitost, ono skladno držanje i sklad u svakom pokretu, od čega obično ni traga nema u ostalijeh jevropskih seljaka, a zbog čega mu se svi koje je te noći vidio prikazivahu kao njeki španjski grandi!

? — E, vidiš, u nas je odskoro! Nema njekoliko godina otkad je naš vladika nabavio iz svijeta sjeme i rasturio ga po narodu.

Sad, može se reći, nema više gladi u Crnoj Gori, jer dobro rodi, a, bogami, uzme narod i lijepu paru za nju u Primorje.

prijatelji zabave i reku: „Gledajte ih ne mogu da prežale brastvenika, kao da se nije junački zamijenio, i kao da ga nema ko i dalje svetiti!“ — Dosta, striko, molim te — viknu domaćin uzrujan... dakle, želite da oglasim Božić?

Što je to tvrda čapra, toga više nema na svijetu! Kad je ležao u najtežim ranama, kad svi mišljasmo dođe mu kraj, on se kezio kao ovo sad!

Jer, što je njemu bog dao veselo srce, ni toga već nema na svijetu! Ako ćeš da se smije od sada do zore, sve ovako... A-nu, ljubavi ti, Stijepo, udri u smijeh.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Nije li tako? MLADOŽENjA: Vi imate pravo. Ali tu mora teško ići, gdi nema poznanstva izdalje. PROVODADžIJA: He, he, he! Što ti je mlad čovek. Naklonost, poznanstvo, to su malene stvari.

PROVODADžIJA: Jošt iz kakve je kuće. Stotinu meni, stoji li, to jest? MLADOŽENjA: Je l’ odavde? PROVODADžIJA: Ovde i nema devojaka za vas. MLADOŽENjA: Kad ćemo je viditi? PROVODADžIJA: Stotina moja, a?

OTAC: Jednog sam molio i šta nisam obricao, i obećao mi je da će naći lepu priliku; ali vidim nema ništa ni od njega. MATI: Huj, kad pomislim da se poklade približuju, groznica me vata. OTAC: Ubi se, ako možeš.

Mlogi poslovi, znate, a mora svud da je sam. Na sluge čovek ne može da osloni. PROVODADžIJA: Bogme bez gazde nema ništa. Tako je i kod nas, to jest; kuća sama, svašta dosta, pa kako se čovek najmanje, to jest, udali, eto ti štete.

MATI: Takav je i moj muž; jedva i meni kaže, a kamoli kom drugom. Nego sve se teška, kanda nema ni prebijene krajcare. Ja sam se ljutila, no vidim da ima pravo, jer se ovako više čuva. UGLED 5.

Ne zna vam taj šta su kafane, šta su karte i druga đavolstva, to jest. MLADOŽENjA: A, toga nema. OTAC: Samo karte ne; to je otrov za mlada čoveka. PROVODADžIJA: Vidićete i znam da ćete mi blagodariti. UGLED 8.

(Mladoženji, kog devojka poslužuje.) Ded, mladoženja, ovakve devojke nema u nas, to jest. (Mladoženja daruje devojku; ona opet poljubi provodadžiju u ruku i odlazi.

Samo nek je sreće! PROVODADžIJA: Tako je, to jest, tako; kod dobri i pošteni ljudi nema mlogo izvijanja, to jest, i kubure. Kad će biti veselje? (Materi.) Jeste li vi ispitali devojku, to jest?

MATI: Doveče će ti biti prsten. DEVOJKA: Ala vragu... MATI: Zar ti nije po volji? DEVOJKA: Po volji, kad nema boljega. MATI: Šta ćeš, ćerko, dosta si i sedila. DEVOJKA: Ja znam.

(Izvuče.) „Na čemu vi ljubov osnivate?“ MLADOŽENjA (izvuče kartu): „Imate li novaca?“ DEVOJKA: Kao: bez novaca nema kod muški ljubovi. Nije li tako? (Izvuče.) „Kako obično vreme provodite?

“ DEVOJKA: Kao: bez novaca nema kod muški ljubovi. Nije li tako? (Izvuče.) „Kako obično vreme provodite?“ MLADOŽENjA: „Nema veće dosade nego neprestano sa ženom sediti.“ DEVOJKA (smeši se): To je ono što ste mi otoič kazali. (Izvuče.

MLADOŽENjA: Ali, oćete l’ mi učiniti! DEVOJKA: Ako mogu, zašto ne. MLADOŽENjA: Jedan poljubac. DEVOJKA: A, od toga nema ništa. MLADOŽENjA: Vidite kakvi ste, a kako vas ja rado imam! DEVOJKA (ustane): Oprostite, imam posla.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

na jednoj strani pronalazaštvo, mašta i čudesnosti, na drugoj — primenjena delatnost koja s književnom umetnošću nema nikakve veze; sve to pomešano, ne samo u okviru jednog vremena, već, kadikad, i u opusima pojedinih stvaralaca.

dobrovoljno; pesnik se obraća izmišljenom detetu, detetu po sopstvenoj meri i ukusu, idealnom čitaocu koga može biti i nema.

Pribežište U nekim je zemljama dečja književnost vrlo razvijena (Engleska); u drugim je takoreći nema. Objašnjenja treba tražiti u književnoj tradiciji, navikama, moralnim nazorima, shvatanjima o vaspitanju.

slučaju, nije samo proizvod kritičarske zlovolje, već pravedna osuda nečega što s umetnošću, ozbiljnom ili neozbiljnom, nema suštinske veze.

Književna kritika, takođe, nije stigla da se pozabavi ovom pojavom; često se činilo da ona i nema veze s književnošću.

U tom slučaju naglo poraste vrednost svakog trenutka, svakog susreta i doživljaja. Kad nema velikih stvari, onda su sve stvari velike.”16 Dalje od svedočenja dečji pesnik niti hoće, niti može.

Svet je ono što znamo i što vidimo; on, verovatno, i nema nikakvog cilja. Sve je u igri: ni osećanja, ni reči, ni predmeti, ni bića nemaju težinu koja ubija, ni značenje koje

I još dalje, dordur dale, iza moresa, Otud l'jevo Sedmerevu do Osmorije, Otud desno na dogledu s Devetorije. Nema nijednog zabranjenog ploda imaginacije što ga Zmaj kao dečji pesnik nije okusio.

U njegovim nazorima pukotina nema: tu je iskrena, mada površna samilost prema socijalno obespravljenima, poetična i uspavljujuća religioznost,

Lolastije lole nema ispod neba: pojeo je više batina neg' leba. Krečio je pero, propise je dero, Knjige nije čuvo, već se

A to znači: Nema leka Smrt vas čeka! Petlići su podeljeni na pevanja; u Koči epizode nose naslove, završavajući se, najčešće,

igre, ni adaptaciju tragičnog za dečji nivo; ona tragizam ili ignoriše, ili mu se smeje: pravog razumevanja za nj nema.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ŠERBULIĆ: Iljen! ŽUTILOV: Kad su moji preci nemešak dobili... SMRDIĆ: Više nema nemeša; svi smo jednaki. ŽUTILOV: To i ja kažem.

pod okrilje austrijsko, narod dobije lepe privilegije; imao je svoga vojvodu, svoga patrijarha, svoje magistrate; sad nema ništa. Ko je tome uzrok? Govorite, ko je tome uzrok? GAVRILOVIĆ: Mi ne znamo. LEPRŠIĆ: No dan i za nas sviće.

ŠERBULIĆ: I ja bi se zakleo kad bi mi ko hteo verovati. Ali od toga nema ništa; nego svi na sredu. MILČIKA: Zar bi vi odali vaše društvo? ŠERBULIĆ: Nego? Da mene samog obese?

LEPRŠIĆ: Osvanuće i njima crni petak, jer je prispeo vojvoda. ZELENIĆKA: Šupljikac došo? Pa nema ni iluminacije! LEPRŠIĆ: Čini mi se, slabo smo i s njim pogodili.

Kad Srbin slavnu pobjedu održi, to je ništa? O, nebo! SMRDIĆ: Ima važniji novina. ZELENIĆKA: Ništa nema važnijega od srpske pobjede. SMRDIĆ: Pala Pešta. SVI: Šta, šta?

Sutra se mora u odboru zaključiti da sve što je pod Madžarima rađeno, nikakve sile nema. Procesi se uništavaju. U mladoj vojvodini treba sve iznova početi.

“ SMRDIĆ: Već ako Vlasi ne podignu narod srpski, neće niko. ŠERBULIĆ: Ja Vla? Ej, zašto sad nema Servijanaca, da mu pokažem, kome će se podsmevati. SMRDIĆ: A kako me vi možete nazvati bankrotom?

ŽUTILOV: I tako nam mlogo koješta kvari. ŠERBULIĆ: Već ako on nije mađaron, onda niko nije. ŽUTILOV: O tom nema sumnje. I oni su magarci bili koji su ga izabrali.

ŽUTILOV: To je istina; nijednog od nas. LEPRŠIĆ: Naše pravitelstvo nema eneržije, nema duha, otvažnosti, plana; jednim slovom: nema pameti, pa nam naopako ide. Ja da sam u glavnom odboru!

ŽUTILOV: To je istina; nijednog od nas. LEPRŠIĆ: Naše pravitelstvo nema eneržije, nema duha, otvažnosti, plana; jednim slovom: nema pameti, pa nam naopako ide. Ja da sam u glavnom odboru!

LEPRŠIĆ: Naše pravitelstvo nema eneržije, nema duha, otvažnosti, plana; jednim slovom: nema pameti, pa nam naopako ide. Ja da sam u glavnom odboru! Ali sad se u službu uvlače koji se znadu većma ulagivati!

Treba i nama živiti; zato smo bili činovnici vojvodine. GAVRILOVIĆ: Ali vi živite u izlišiju, a tamo sirotinja nema ni što je najnužnije. Kolera udarila, ljudi iz nužde jedu nezrelo voće i krastavce, pa će svi poumirati.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Potpuna istorija srpskohrvatske književnosti ima tek da se napiše; u ovaj mah nema pisca koji bi mogao da izvede taj veliki posao, i to po sopstvenim proučavanjima.

I pored tih usamljenih slučajeva, [izuzimajući donekle Jovana Došenovića i Opit Luke Milovanova,] nema primera ranije veze slavonske književnosti sa novostvorenom književnošću pravoslavnih Srba u južnoj Ugarskoj.

Dosta dugo oni su bedno živeli po zbegovima, i lutajući od mesta do mesta, i tek kada su videli da nema ništa od povratka u staru domovinu, oni su se stali stalno nastanjivati i počeli raditi zemlju.

I zato on stvari predstavlja ne onakve kakve jesu, no onako kako njemu treba. On je lakom na novac, nema obzira i ljubavi za istinu, sebe naziva mitropolitom, što nikada nije bio, poziva se na povelje koje je falsifikovao,

Istorія o Černoй Gorы je delo netačno, nekritično i nesigurno. Pisano je slabo, više ruski no srpski, i nema ni naučne ni književne vrednosti.

Drama inače nema radnje, ličnosti, istorijske, mitološke i alegorične, dođu na scenu, kažu šta im je pisac kazao, povlače se da načine

imao je vrlo malo; tuđa mišljenja koja je sa svih strana pribirao bila su raznolika, često i protivrečna; on sam nema pouzdanu osnovicu, sigurno znanje i kritičan metod, i nemoguće mu je da traži pravu istorijsku istinu.

Originalnih sastava nema, sami prilozi nemaju književne vrednosti, ali ono što je karakteristično to je sama zamisao o pokretanju jednog ovakvog

DOSITEJ OBRADOVIĆ Sve do Dositeja Obradovića srpska književnost nema knjževnog, pravoga pisca. On je glavna. i središna ličnost srpske književnosti svoga vremena, prvi čisti i odsudni

Razvijan pod svim tim uticajima, Dositej Obradović nije postao originalan pisac. On nema dubljih i svojih ideja, i u njemu ne treba tražiti jednog samostalnog mislioca i tvorca filozofskih sistema.

Dogme i obredi, cela forma raznih vera nema veze sa pravom religijom, religijom ljudske savesti, koja jedino počiva na evanđelskoj istini.

O francuskoj revoluciji, o Napoleonu, o političkim zahtevima srpskim iz 1790. godine kod njega nema ni pomena. Negova glavna politička ideja to je uvažavanje prosvećenoga despotizma XVIII veka, vladara kao što su bili

Milićević, Vuk - Bespuće

na nemirnu i nesrećnu životinju koja juri preko mrtvih predjela, kroz jednu vazda istu noć, kao da traži puta koga nema. Gavre Đaković osjećaše se sav razdrman, izlomljen, izubijan, kao da putuje nekoliko dana. Lagano ga je bolila glava.

Osjećao se zadah starine, groblja; sve je podsjećalo da ovdje više nema života, već da je bio, pa umro; i to osjećanje života koji je iščeznuo i gdje ga nije odavno bilo, plaši i užasava.

iz kojih diše bijeda i sirotinja; zatalasa se ponekad u njima nešto mučno što davi; radnici u tuđini javljaju da nema posla: rad stao, glad pritisla; zapomažu da im se od kuće štogod pošalje, dok gladna kuća iščekuje pomoći od njih; zamre

Ali ovako kad mu je umrla volja za sve, kad ne može da se snađe, kad nema snage da se traži ni smjelosti da se drži, kad ga je ukočila i skamenila memla i čama jedne plitke sredine, on se

I poče da hvali šljivovicu; sa rđavim akcentom, zapita, onako nemarno, ima li je još mnogo. — Nema. — Nema! — reče on više nego žalosno. - Šteta, šteta! — mrmljaše on. I iskapi novu čašicu.

I poče da hvali šljivovicu; sa rđavim akcentom, zapita, onako nemarno, ima li je još mnogo. — Nema. — Nema! — reče on više nego žalosno. - Šteta, šteta! — mrmljaše on. I iskapi novu čašicu.

inžinjer mu kaza zašto je došao; čuo je da on ima u svojoj kući dovoljno mjesta, moleći ga da mu ustupi dvije sobe, jer nema gdje da stanuje. Gavre Đaković se malko zamisli i više da ga skine s vrata nego da mu učini uslugu, obeća mu.

I pitao se zašto se on okreće? Bio je nemiran cijelo vrijeme. Kad se vraćao, opazio je da nema nikoga na prozoru. I onda se uvjeravao da mu je to sasvim svejedno, bio ko, ne bio.

osjećao dovoljno snage da pokuša odlučno da je izbriše ili da joj doda nešto ne dobro, rđavo, ružno, — osjećajući da nema prava da je vrijeđa i da bi ta uvreda isto toliko boljela i njega, kao i nju, kad bi je znala.

za srce, i on se uvjeravaše, ne vjerujući u to ali ipak dopuštajući da ona ne mari za njega ili da mari samo za to što nema ovdje nikoga drugog, da je on za nju samo jedan predmet kojim prekraćuje vrijeme.

istom uskom krugu; meće mu svoje velike dlanove pred oči i zaklanja mu vidike, govoreći mu da ne gleda i vidi, da nema ničega za čim treba da se teži, ni ciljeva koji treba da se traže, ni puteva koji njime vode.

sada uzdržavahu pred njom od svađe, ona osjećaše sve šta se događa kad ona nije u sobi kao i ono što se dešava dok nje nema kod kuće, i to joj je izazivalo u pameti neprijatna sjećanja iz djetinjstva i staru sjetu.

Sremac, Stevan - PROZA

Ali odavna je ovladala nesreća po svetu; gde god se okreneš, a on sreće nema, nego ga tera »baksuz« jednako otkako pamti za sebe. To mu je zagorčalo dane već u proleću života njegova.

Mati ga je jako volela. Uvek je svakom govorila da joj je sin vrlo bistar, ali, eto, nema oca, a svet je ovaj gadan, pa je siroče svakome na putu.

Prihodi mu se stoga užasno umanjiše, i on se najzad, tužna srca, uveri da nema ništa bez državne službe. I on se opet nekako ućuška u državnu službu.

— ’Oćemo l’, fabriko? — pita ga Jova. — O, ja, da igramo. Ali nema kradiš žandarm? — uslovljava Kristijan — jer Jova je užasno voleo da zbuni Švabu pa da krade žandare.

— E, moj mačore, moj zli komšijo, i ja bi mufte! — reče u sebi Jova. — Nema muftaluka! Ni gudi, ni gudala vadi! Tu će čiča Jova omastiti brke! — veli Jova gladeći brke i ulazeći u kujnu.

gde se zdravi i mirboža sa ostalima i hvali svoju pečenicu, i kladi se da tako jevtine i dobre pečenice niko u varoši nema, jer on sam je kupio, sam je šurio, sam pekao i na mraz obesio, i ne bi je, veli, danas ostavio pa da ga kod

— Ama ti baš pališ, priko? — Nema tu, nego gde pogledam, tu pogodim! — veli Jova puneći pištolj. Zatim ga ostavi visoko da ga žena ne bi dohvatila, jer

— More, ne znaš ti ni stôtu čest, iako si slušala! Da ima ko da sedne pa da beleži! A ja da se majem pod starost, nema, priko, smisla! — nastavlja Jova tumarajući i tražeći nešto po sobi.

Šta će prika, stade tražiti tu ranu na glavi, ali je nikako ne nađe. — Nema, priko. — Ama tu je, tu je, jesi l’ ćorav? — dere se Jova. — Nema je nikako!

— Nema, priko. — Ama tu je, tu je, jesi l’ ćorav? — dere se Jova. — Nema je nikako! — veli Paja, možda je zarasla — izvinjava ga polaženik. — E, može i to da bude — veli Jova.

More, zverka sam ti, pobratime, pa me nema! Eno ga vidiš tamo onaj. Nosim ga već pet godina; i još će pet da me nosi. Brinski štof, sve sama čista vuna.

Brinski štof, sve sama čista vuna. Iščupaj, priko, malo vune pa zapali, da vidiš da nema varancije. — E, pa taku mi ženu daj, priko! Ona sve to zašporovala, paru po paru, da odene svoga sokola.

Radičević, Branko - PESME

“ Evo sada godinica Otkako mu ne glam lica, I nojca se veće sprema, Njega jošte ovde nema, Niza lice ronim suze, — Da l' ga, Bože, sebi uze? Da li njega žeca ljuta Sred vreloga zgubi puta?

Usred mora gle vrletak, Onde samcit jedan cvetak, Naokolo morske pene, Nema druga, pa on vene. Tako i ja druga svoga Nemam ovde milenoga, Tako i ja tužim, venem, Pa da zavek skoro trenem.

miri Kô i pre, Vrelo žubori Po lisnoj gori Kô i pre, Ja sam mlada Ovde sada Kô i pre, Sunce bega, Al' nema njega Kao pre, Nema sunca milenog, Nema mog.

žubori Po lisnoj gori Kô i pre, Ja sam mlada Ovde sada Kô i pre, Sunce bega, Al' nema njega Kao pre, Nema sunca milenog, Nema mog.

gori Kô i pre, Ja sam mlada Ovde sada Kô i pre, Sunce bega, Al' nema njega Kao pre, Nema sunca milenog, Nema mog.

ne bi druge bile, Ao Bože, čuj što zborim sada, Ja t' anđela ne vide nikada, Al' ako je na nebu kakvoga, Lepšeg' nema od čeda ovoga.

Tio veče kao juče isto, Oblak zlatan, nebo stoji čisto, Sve se kiti, sve se zlatu sprema, Ali zašto njega jošte nema?

Što se beli, žensko je odelo, Al' ga, brate, tuđe nosi telo, Nema zlata po travi i cveću, Tuđe mome preko luke šeću, Mome idu krasne svekolike, Ali šta su prema njene slike?

Cveća krasna vidim ovde sila, Al' najlepši de si ostavila? Vrelo ječi, a cvetići tuže, Jera nema među njima ruže. Tako t' vrela, tako t' cveća toga, Ne muči mi jadna srca moga, Vrni zlato meneka nazada, O dones'

Zbogom, noći, zbogom, stazo sveta, Zbogom i ti srećo moja kleta! Opet gledam ja znanu putanju, Ali nema tu na njojzi mome, Noćas u snu oda tuda s njome, Zaš i jako ja ne odam danju?

Danka bela nestalo već davna, Sve pokrila ona nojca tavna, Nebesa su svud zvezdica puna, Al' meseca jošte nema tuna; Docne danas on će obasjati, Ja ne mogu na nj'ga tu čekati, Srce mlado jošte jednom želi Sa drugovi da se

Tambur, tambur, sitna tamburice, Udri, pobro, u sićane žice, Danas ima, a sutra nas nema, Ajd' u kolo, ko će tu da drema?

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Tuga da te uhvati. Minulo je od tih neveselih dana već skoro pola vijeka, djeda odavna nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez.

— Đede, nema ga. — Dobro je, evo ga u mom džepu. Eh, u džepu! A meni zbog njega promače dobar komad. Daj da bar čujem šta je dalje

Neka, neka. Hajde ti meni nađi dolje u selu dječaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo. Nema ga. To si ti, samo ti, a i ja s tobom. Hm, nema?! ...Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini.

Nema ga. To si ti, samo ti, a i ja s tobom. Hm, nema?! ...Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini. Nit sam ga vidio ni čuo za njega.

Nema ga. To si ti, samo ti, a i ja s tobom. Hm, nema?! ...Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini. Nit sam ga vidio ni čuo za njega. Ta ne dolazi džabe Petrak baš našoj kući.

doseže vrijedna ruka ljetopisca-mlinopisca, tu ti je ugljenom zapisano ko sve „timari“ kobilu ili kozu (magarica u nas nema!), pa ko je gdje poljubio mačku i kuju, pa šta je taj i taj pojeo.

— Aha-ha-ha, pa ti još ne vjeruješ, oberbudalo! Ta nema ti ljepše zgodacije nego povaliti kakvu snašicu na onu slamu u mlinu. Rade, Rade, u čem tebi prođe vijek?

Obavlja trudoljubivi mlin svoj čisti, posvećeni posao. Nema oko njega ni bezobraznih ženetina, ni Gnjatija, ni Velikog Jove. Jedini mlin pošteđen od đavola i ružnih priča.

— Zašto baš Bogonosac? Nema odgovora, kanda nema ni izlaza, a onda se, uz opreznu škripu, ipak otvaraju neka vrata.

— Zašto baš Bogonosac? Nema odgovora, kanda nema ni izlaza, a onda se, uz opreznu škripu, ipak otvaraju neka vrata.

Ima, znači, u kući nekih kutaka koji „ne rade“, neprovjetrenih. Nema ko, nema snage, ne stiže se. Dođe novi najmenik, a to svakom u kući donese neku promjenu i sad ti se valja njoj

Ima, znači, u kući nekih kutaka koji „ne rade“, neprovjetrenih. Nema ko, nema snage, ne stiže se. Dođe novi najmenik, a to svakom u kući donese neku promjenu i sad ti se valja njoj prilagođavaš.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Vikao jutros. da mu je ženskinje dovde došlo, da zbog žena ni carevina ne valja, da bi nam bolje bilo da ih nema! A posle i udatima zabranio da dolaze! HUSO: Hasanaga? SULjO: Isti Hasanaga!

da s tobom popriča i pred celom vojskom, da sve bude čedno, kako i treba, opet bi o njoj pevali besramne pesme! Nema žene koja je ovamo došla a da nije opevana papreno! A i ti. Ko zna šta bi i tebi ispevali. HASANAGA: Meni?

Aman, drži se onoga što je jasno! Aga je rekao da ideš. Izbora nema. Učini, iako ne razumeš! Ne pitaj kako i zašto! To zašto vodi pravo u ludilo!

Ono su njeni sanduci napolju? MAJKA HASANAGINA: Njeni. BEG PINTOROVIĆ: To će momci da iznesu. Više nema šta da se čeka? Je li gotovo? Idemo? HASANAGINICA: A dete? A da se s detetom oprostim?

To je ludilo, beže, a u ludilu nema namere! BEG PINTOROVIĆ: Mogu da ti kažem, kratko i jasno, da je tvoj Hasanaga potpuno priseban!

Evo pogledaj, ovo je ilmi-haber od Hasanage, napisan pred svedocima; dokaz da nisi oterana, da nema tvoga braka sa Hasanagom, da je poništen, da moš da s udaješ. Evo i potpisa. HASANAGINICA: Šta kažeš?

Evo i potpisa. HASANAGINICA: Šta kažeš? Nema moga braka sa Hasanagom, ne postoji? Izbrisan? Ni onih sedam godina ne postoje, ni moje dete ne postoji?

Hasanaga mi noćas uzeo dete, a ti bi danas da me udaješ! Kad pre? Te mudrosti vam nema ni u ludilu! Kad sve to može, što ne bi moglo i sunce u džezvu? Vidiš li, efendijo, ni moje ludilo nije najveće.

Hoćemo li od tebe testiju, ilovačo, ili ćemo ćasu, ilovačo, ili saksiju, ili okarinu, ili lonac? Ilovača bar nema jezika... MAJKA HASANAGINA: Smiri se, kćeri. Vidiš li, svima im se dimi iz usta. BEG PINTOROVIĆ: Ti, stara, ćuti.

BEG PINTOROVIĆ: Ti, stara, ćuti. A ti poljubi dete, pa da krećemo! MAJKA HASANAGINA: Hajde, kćeri. Danas nam nema drugog razgovora Do zaludnog... (Jusuf izlazi) Vidiš da ne vredi, pa ne vredi.

Stranom okrenutom publici, kuća nema zida. To omogućava da se prati razgovor koji će se, u drugom delu ove slike, odvijati u Hasanaginoj sobi.

Da stavi tačku na tvoju karijeru! HASANAGA: Ko? On? Nema on takav kamen u temelju! JUSUF: Kakav mu je kamen u temelju, to ti još ne znaš. Znaćeš kad vidiš ko će joj biti muž.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

— Neka, neka — prekida je mati. — Neka spava. Umorila se. Sedi, Marijo, odmori se... Sedi, doma nema niko da te čeka. I majka ti, držeći te zaspalu na krilu, podalje, uz zid, seda. Posle otpočnu razgovori.

— Hajde, ’adžike. Daj ako ima što da ti ponesem. — Pa nema ništa, Marijo. Sve sam poslala. Ali hajdemo, možda ćeš mi uz put što zatrebati. I one odlaze.

Uplaših se i digoh da iziđem, ali, prvi put tako i oštro, s osmehom, zaustavi me mati. — Sedi. Vidiš da nema nikoga!

Veli: samo ako hoće, pa odmah, do večer, ispit... — Momak dobar?... — Kao svaki čovek. Odslužio vojsku. Nema ni on nikoga, ima nešto od imanja i ovo naše što je, pa... Ali ona, ona... — A ti hoćeš?

Ne može! — viknuše ostale. — Stani, oh stani! — šapuće ona očajno. Mati metnu ruku u ćupče, pa kad vide da u njemu nema više kita, šanu joj nešto, ona skoči, uze od devojčice ono ćupče i poče prskati vodom iz njega sve ostale.

On se sagao, pa ono što ona baci skuplja i ponovo joj pruža. — Jedi, jedi! — nudi je. Strina luta što on i onako nema, pa još sada kupuje, troši; srdita i ne gleda ga. — Neću. Ne gledaš sebe! Dokle ćeš...? — Ako, ako...

Svi u senci. Sviraju. Samo za Šabana, šupeljgdžiju, nema mesta. Izgurali ga drugovi ispred sebe, na svetlost. On pre krstio noge, pognuo se.

Zasukala rukave, ruke joj umrljane, oko noktiju joj koža ispucala od silnog pranja. Nema kad da papuče ili nanule obuje, već onako, u nekim starim, iskrpljenim čarapama ide i gaca po blatu i mokroti, što je

I kafa je bila skuvana u loncu, i meze je bilo spremljeno, sve je bilo spremljeno. Ali uzalud kad nikoga nema da ga ugostimo i dočekamo.

Priroda jaka, vera iskrena, a duša neokaljana i čista kao izvor planinski. Žena mu, moja tetka, dobra. Nema pod nebom žene mekšeg srca. Zaplači samo, pa eto i nje gde plače i pruža ti, daje što ima.

Bili su uvereni da je neće uzeti, tj. nema s čime da je uzme. Jer ona je bila toliko sirota, živela od nadnice, da nije imala ni najpotrebnije spreme, ni

Naročito matere, onako zabataljene, potamnele a prestrašene. Gotovo da izludi od straha, jer oseća da mu nema leka, da će joj umreti, a opet jednako nudi ga, bdije, a u isto vreme mora da nadgleda kuću, kako ih smrt ne bi

Kostić, Laza - PESME

Na ulici nema sveta, samo što po snegu šeta jedna moma. Odelo je snežno, belo, na brežne joj palo grudi, sneg od jeda čisto studi; uz

Komarnik je razastr'o čini, već odavna čeka noći nema, već nad šavom umorna zadrema ali tebe nema! LjUBAVNA GUJA Neiskazan još osta neiskazani jad, neiskazano dosta, što

Komarnik je razastr'o čini, već odavna čeka noći nema, već nad šavom umorna zadrema ali tebe nema! LjUBAVNA GUJA Neiskazan još osta neiskazani jad, neiskazano dosta, što boli teke sad.

Zamirisa oko mene, pun sam sreće nečuvene, pun sam milja, pun sam vere, a nadama nema mere. Oj, ta pun sam svega troga pored ovog cveta moga, oh, ta ti si, ti si, mila, ti si mi taj cvetak bila.

Blago Tebi! Šta ću više? U tu mi se želju zbiše sve ostale želje velje, svaka radost, sve veselje. Za me nema te miline; i kad mi se magla skine zaborava i tamnine sa mladosti i davnine, to su samo pusti seni, — kuku meni!

Al' badava je; eno ih nema, crn im se oblak sumrakom sveti, a noć će crna skoro odneti sunčevu slavu i slavu njinu. — Oj, sunce, sunce, što tako

U SREMU Ubava Fruško, divoto moja, u tebi nema vrleta gorostasnih, ti se ne namećeš ponosnom nebu, ne Nudiš mu ljubavi tvoje pružajući mu gole, kamenite ruke u

Al' nema raja! Zaman ga vabe poslednjim kajom sinovi doba, zadahom groba zadiše zloba pijanog Švabe. Al' nije Švaba: — od jeda

Pod zlatnim žigom careva grba svi su se sagli; al' svi baš nisu: jednoga samo ne beše blizu, ne beše Srba. Nema pod otim zlatnim rezama nijednog znaka životnog vrela, ni bar uzdaha junačkog mrela roda pesama.

Ta svetiteljke nema milije od tebe, Vilo našeg Vilije! sa Romeom u večit zagrljaj, odnes'te pozdrav tvorcu svome taj! I ti, rugobe ježe

Ja prevrćem, al' i on pažljivo u glavama upleten vreba stih. „Ha! evo ga! gle! ja sam alfa i — okrenem se, al' — nema gosta mog. Gle prokletnika! prevario me!

Al' da ga čuje, žive duše nema, sa neme gore toga glasa nema; i ako katkad s one strane gore de se još teže molitvice ore, ako ga tamo koji junak

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

UZAJMLjUJ ZLA, JER ĆE TI SE VRATITI 160 NOVAC DUŠOGUBAC 163 SVETI SAVA I ĐAVO 164 DJEVOJKA CARA NADMUDRILA 167 NEMA VEĆEG VRAGA NAD VOJNIKA 170 HAMAL I HADžIJA 177 CRVENA BRADA 183 BEKRI-MUJO 186 BOLjA JE DOBRA ŠTEDNjA NO RĐAVO

intervencije, sem onih koje zahteva danas uobičajeni pravopis i prelom sloga, nismo vršili, jer ova Antologija nema nikakve školsko-pedagoške zadaće koja bi to iziskivala, a književno obrazovanom čitaocu potrebnije je da dobije što

Kad to carev sin viđe, jako se prepane, bi se vratio, ama se ne može, nema se kud kamo. Onda poviče: — Dobar večer, moja družino, ja vas tražim odavno.

Kad tamo al' ima šta i viđeti: soba ukrašena zlatom i svilom i kadifom, u njoj nema nikog do jedne đevojke, a ta đevojka leži na jednom krevetu pa spava.

Ona mu reče: — Nema nikoga. A on veli: — To ne može biti. Onda mu žena odgovori: — Boga ti, što te pitam da mi pravo kažeš: bi li ti

Odmah mu postave večeru, no on kako dođe, progovori svojoj ženi: — Ovdje ima čoečja kost. Žena govori: — Nema, čoeče! — Pa po dugom razgovoru ona mu veli: — Bi li ti mojoj braći štogođ, kad bi koji došao?

Carevi, zetovi njegovi, vele mu: — Nemoj, poginućeš zaista sad ako odeš, jer života ti drugog nema osim onoga tvoga od boga. Ali carević neće za to da čuje.

Ja bih rekao da je živ tvoj čoek, pa on te uči. A ona se poče kleti da je niko ne uči, jer i nema ko. Poslije nekoliko dana dođe joj čoek, ona mu sve kaže kako još nije mogla doznati od Baš-Čelika đe mu je junaštvo,

Kad posle toga prođe nekoliko dana a carev sin ne dolazi kući, stanu se čuditi šta bi to bilo da ga nema. Onda pođe srednji sin u lov, pa kako iziđe iza grada, a zec skoči iza grma a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok

A baba mu se uteče u reč: — O, moj sinko, kako ne bih! I mene je tako uhvatila, ali sad se nema kud. Onda on nastavi: — Slušaj dobro što ću ti kazati.

A on se oseče na cara govoreći, da je on carev sin, i da niko nema vlasti pitati ga ko je, otkuda je i kuda ide. Car se na to jako rasrdi i zapovedi te ga odmah okuju i bace u tamnicu;

car i njega zapita ko je i otkuda je i kuda ide, i on nepokorno odgovori kao i njegov brat, da je on carev sin i da niko nema vlasti pitati ga ko je i otkuda je i kuda ide. Car se strašno rasrdi, okuje ga i baci u tamnicu.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

LEPOSAVA: U hitosti ostavila sam, pak sam posle zaboravila. SOFIJA: Žalosno je za svaku kuću, gdi nema reda. (Briše figure.) Gle, gle, toliki pra! LEPOSAVA: Ala ste i vi, bože, sve da vam je kao iz kutije!

Ako ćutim, „zašto ne govoriš“; ako progovorim, „šta toročeš koješta?“ Ovakve naravi valjda nema nigdi na svetu. z. JEVREM I SOFIJA JEVREM: Kad jedan bombardira, drugi rado reterira.

SOFIJA: Od kućnoga pustaije ne možeš sačuvati. Sam si pripovedao, kako si našao puno cevi u buretu. Sada toga nema. MAKSIM: Ta bogme; sad stoji čaša u podrumu. Ti ćeš me dovesti do pasa, to ja znam.

MAKSIM: Dakle da kuvaš. SOFIJA: Mora se kuvati, kad je tolika kuća. MAKSIM: Nema luka i leba. SOFIJA: Ćuti, ćuti, boga ti; tako te po varoši i zovu: „leb i luk“. MAKSIM: Šta marim ja za svet?

Zašt ne dođu, zaboga? SVETOZAR: E, znate ženske rabote: čas ovo, čas ono, pa ne mogu da stignu. SOFIJA: A što tebe nema? SVETOZAR: Ta znate, kad je čovek u službi. I sad ne bi došao, da nemam jednu lepu poruku. SOFIJA: Ta boga ti?

SVETOZAR: Prilično. Već Kata ne zna šta će. SOFIJA: E, devojka je, pa joj se mili. MAKSIM: Zar devojka nema druga posla? SOFIJA: Njojzi je ovo sad najmilije. A, Svetozare? SVETOZAR: Tako je.

Čekam, čekam, nema jela; najposle promolim glavu kroz pendžerić, da vidim šta je. Ali kad me odunud zviznu, kume, pođoše mi suze na oči, a

kod mene je druga fela od žene, a fela od zli žena ima toliko, koliko groznica: jedna je ladna, druga s vatrom, treća nema ni zimu ni vatru, ne znaš šta je. Moja ne viče po kući, ali opet mora da bude sve po njenoj volji. 12.

KUM: Kako se žena za muža žrtvovala. MAKSIM: Šta, šta? Može biti u pozorištu, ali u svetu toga čuda nema. KUM: Zašto; ako žena svoga muža miluje. MAKSIM: O, puca im srce. Zato se svaka ubila, kad joj je muž umro.

Jer žena udata nema se nikom drugom dopasti, nego svojemu mužu. KUM: To je tako. SVETOZAR: No ni ona nije dobra žena, ili, što je sve

No pritom, neka niko ne pomisli da je karakter doktorov kopiran s karaktera g. Spasića; ličnost ovde nema mesta, nego je doktor filosofije izveden i sastavljen iz reči koje se u knjigama g.

Bar ću ga moći ubiti, kad nije kao drugi čovek. DOKTOR: Nije slobodno izvrtati, jer podlom i lukavom izvrtanju reči nema kraja ni konca. MANOJLO: Vi se srdite, g. doktor?

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

što i u knjigama slavnog Vajse čitao, al će odma i to primjetiti, da između mojeg i Vajsinog djela nikakve druge slike nema, osim prve jednake ideje, koju smo obojica — Vajse za volšebnu operu (Zauber Oper), ja pak za prirodnu komediju — svak

(Soba kod Trifića) SULTANA (sama) SULTANA: Četrnaest dana, više nema, otkako sam u ovu kuću dovedena i čini mi se da se četrnaest puta mozak u meni okrenuo, tako me svako jede.

SULTANA (ćuši je): Oćeš da mi jednako ideš uz nos. Je li ti izišlo vreme, a? Hijeno ženska! Ni dva dana nema od kad si došla, pa već si mi se popela na glavu. Ubio Bog i onoga koji te je doveo na moj vrat!

PERSIDA: Čujem da je ovaj čizmar u komšiluku jako ispreskakao. STEVAN: Sreta? E, to verujem, zašto u toga nema pet na devet, jošt kad se malko usuče. Neznam kako je i s njegovom Pelom noćas proveo.

(Smotri Sultanu u postelji.) A gle ove? Eto, kako nema muža kod kuće, sve je naopako. Pelo, ti valjda čekaš povojnicu? (Drma je pojako.) More, ti!

SRETA: Ti, ženo, ne muči me, O, budi pametna, Jer Sreta nema šale On oće da lupa! Pelo! SULTANA: Čujem. SRETA: Dad’ mi onu forditu. SULTANA: Šta je to fordita.

(Pokaže joj prstom, Sultana donese mu, pak opet počne raditi.) SRETA (peva): Jer Sreta nema šale, On oće da lupa! Pelo! SULTANA: Čujem. SRETA: Daj mi ovaj kalup. (Sultana mu donese, pak opet sedne.

SULTANA STEVAN: Mani se, bogati, toga, seka Pelo, idi tvojoj kući, pa gledaj posao; ti znaš da kod majstor Srete nema mlogo. SULTANA: Orjatine, ti se smeš meni protiviti, ne vidiš da sam ja tvoja gospođa?

SULTANA: Ja nisam tvoja Pela, dragi Sreto, ja sam Sultana. SRETA: E, molim te, verujem, zašto kod Srete nema vina. (Preti joj.) Bre ću te muštom, te ćeš se okrećati. TRIFIĆ: I ti možeš po duši kazati da je ovo tvoja žena?

Lalić, Ivan V. - PISMO

(23. V 1989) 9 DOKAZI D okaži, ako možeš, da te nema — To neće biti dokaz da ja jesam. Dokaži opet, jer dokaze sve sam Zaboravio. Zato trajem, zeman.

doku sa ostatkom snasti, Eksponat iz kog vetri miris čaja; Timaren brižno, ali lišen sjaja Otkad Zemljotresac nad njim nema vlasti.

dva ništa, Govorim na brzinu; već me kuša Ćutanje, kao oblik saopštenja Za uho koje ne ume da sluša — Ali van reči nema iskupljenja, Pa zato zborim; preobilje tvari Čini da trulež biva zalog zrenja u vidljivom, gde razum gospodari — Pa će i

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Kao, upravo izmišlja serum protiv besnila ili završava „Uliksa“, pa nema vremena da se bavi klopijanovićem! S druge strane, uzmite, na primer, najveće umove današnjice!

Oću da kažem, talentovani ste vi, nema govora, ali oću da kažem, kao da ste malčice pošandrcali, kao da ste već prezadovoljni onim što kucate sa dva prsta,

otkrili ste svoje specijalne fazone, stil, pa sada mislite da tu žicu možete da vučete bez veze; a kao što znate, nema ni jednog bunara bez dna, oću da kažem, svako se klupko na kraju ipak odmota, pa sam vam zbog toga i prišla na ulici,

mislim, ako vam poklonimo nešto, to jest ovde mi je u tašni, samo se negde zaturilo... Bože, čega sve nema unutra! A, evo je! To sam vam donela na poklon! Jeste, to je ona fotografija iz fioke — stari Fokner, lično!

A, evo je! To sam vam donela na poklon! Jeste, to je ona fotografija iz fioke — stari Fokner, lično! Ma nema veze, snaći ću se već nekako bez nje, ali vi ste sada u pitanju ... Mislim ... Shvatate...

Skoro će kraj rata. Mene još nema ni od korova. Za stolom sede tri starca. Stari Josif Visarionovič, stari Čerčil i još stariji Ruzvelt.

Mislila sam da siroti Talijančići pate, kao ne znam ko, što im Obala nije razvedena i zbog toga što kod njih u moru nema riba, a kod nas ima. Uta-ta-uta-ta! A, u stvari, šta!

Uta-ta-uta-ta! A, u stvari, šta! Zbog naše čuvene fjake nigde na svetu riba nema manje šansi da bude ulovljena nego u Jadranu.

Hoću da kažem, nema što ne znamo o Filipinkama, Ruskinjama, Dankinjama, Francuskinjama i Laponkama (na primer, o mojoj bakuti), dok pojma

Fenomenalan prizor, nema šta! Šteta što to ne možemo odmah da vidimo, jer još nismo u stanju da uđanišemo ni svoj rođeni prst pred nosom.

Ali, već tu počinju komplikacije! Utvrđuje se da matori nema lovudže za taksi, jer je iščašćavao do maksimuma ovaj deo Evrope, pa čekamo trolejbus.

Tako je maman još s vrata izdržala pravu bujicu psovki od te iste gazdarice „koja nema namere da u svojoj rođenoj kući otvara dom za dojenčad, što piške po kauču i dernjaju se usred noći“. Počinje selidba.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

BUDIM І Noć ce svukla do kolena: panja evo - nema klena. Žuti lišće po brdima: stara kuća kraj Budima. Zaigrala luda karta: dvaput Olga - triput Marta.

U čednom času čulnoga čina cvati mi, cvati Roѕa canіna. U igri varki žarulje kresnu i nema noći ni ima dana. Od ludnje sudnje ljubice kresnu, pakao s rajem pod suncem sanja.

o rani sjaju neba što se hvata, za plavet tvoju nema poređenja, već čitav rečnik tek je trina trenja, od čije sile iluzija vlata i mreška površ jezeru u gori a ono šumi:

uz težak tresak, koji ruši krevet gde mrak je bio, zbacujući teret od ljupkih tela, brušenoga sjaja, bez kojeg nema pogleda što vida, pred kojim munja košuljicu skida. Izdrži nalet zračnih nasrtaja.

Zvonici srca što bi da zaneme jer nigde nema da isteče vreme kad istok-čaši porumene usta. (Da ne desi se da mi krvna svila „Procvili strašnom pesmom bez

(Tvorite reči s pripevom zrička!) Obile paše - grozdi se stoka. Nema životu granice, roka. Čuvar od vrta, lika mi odliv, s četiri reke, istoga vrela, šumi božanstven, svetli nezlobiv

bilju svakom; svačemu je vreme da nagon troši, nekamo da grabi, da duži bude ciklus, ruj u zrenju, trenutak Srca koji nema cenu.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

JELICA: To je virklih mlogo. ALEKSA: Ja kažem, gospodična: nema zemlje preko Španije! Kako mi otac umre, odma ću se preseliti u Madrid.

O, kako bi ja rado taj jezik učila! ALEKSA: To je lako. Jednog iskusnog šprahmajstera! JELICA: Ovde nema takovi. ALEKSA: Ili dobru gramatiku. JELICA: Ja sam slušala da je neki Majdinger o tom pisao.

Tako i Milutin, poneže ga nema u kalendaru, prozvan bude Mitrom. MARKO: Tu imate pravo. No kako dođosmo do roda? ALEKSA: Vašu blaženopočivšu mater

MITA: O, gospodin baron, badava mi dajete. Ovde ni vircauza nema gdi bi čovek pošteno ručati mogô. ALEKSA: Tja, dragi moj, sad nisi u Madridu. MITA: O, tamo je život!

) Kako ti se dopada taj baron, Jelice? JELICA: Ah, tatice, kanda ga je neka cauberin rodila! Usred Beča nema njemu ravna! MARKO: On mi se vidi mudra glava biti. JELICA: Ah, tatice, taj vam zna kur praviti!

Izgubio sam jedan kamen što sam odunud ukrao; takvog kamena nema ovde na zemlji. No ja sam se zadržao, a može me gospodin tražiti. Izvinite! (Pođe.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Pogledaj samo ko li ga juri! Vidiš li za njim strašnoga brku! Šumom se šulja lukavi Ćoso, mudrijaš teški, nema mu mjere.

Pod samom strejom pismeno stoji: „Putniče, uđi, prevare nema, svi koji dođu gosti su moji, ručak se sprema“ I potpis ima olovkom plavom: „Domaćin Mačak, šapom i glavom.

Od njega većeg lukavca nema, u svakoj riječi zamku ti sprema. Puna je varki njegova glava, podvale smišlja i kada spava; ako li padne u san

dotle kukuruz kljuca i bogat ručak za Mačka sprema, po loncu miješa, tiho pjevucka veselu pjesmu, ravne joj nema: „Pšenica rasla vitkoga stasa, na svakom stablu četiri klasa, u svakom klasu zrnaca sto.

Pred veče oblak naiđe tmuri, zaćuta šuma, kiša se sprema. Lovdžija Mačak domu se žuri, a kada stiže — Pijetlića nema...

I često Mačak, sa tugom blagom, razgovor vodi sa slikom dragom, gleda je dugo i suze briše: „Najbolji druže, nema te više.“ . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Sloboda cvjeta, široka, prava, zatvora nije i nema brava u zemlji Vrapca Crvenog. II A sada priča počinje duga kako su pošla četiri druga da traže Vrapca i njegov dom:

Godine teku, povorka nijema, ribice moje niotkud nema, zato sam često tužan. BAJKA O DOBROM ĆOSI Na kraju zemlje planinski lanac, diže se gora, zeleni džin, u gori leži

Što god je ljeto bogatstvo dalo, u moju torbu sada se zbralo. Eh, to će biti pogača slavna, U svijetu cijelom nema joj ravna!“ Diže se Ćosa, govori: „Eto, nosim u torbi čitavo ljeto, sada sam pravi div.

Pomeljar Ćosa uzima torbu i brašno sipa, kući se sprema. Divu je Brki skuvao čorbu, pa više posla u šumi nema. Ide i pjeva: „Evo me živa, odsad se, ljudi, ne bojte diva.

Zašto je tužan samotni deka? Kome se nada, koga li čeka, ko li to ima s pučine doć`? Nikoga nema da mu se vrati, a starac čeka, prolaze sati, niže se lanac dug; nada se mačku, slavnome lovcu, ribaru smjelom i

“ Ne sluša Mačak, već kliče žarko: „Povratka nema, naprijed, barko, raširi jedro-krilo! Nek vječna mladost pobjedu slavi, borim se za nju ko junak pravi, takvih je

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Međutim ta je de huespedes za dvadeset kuća i, kao i celo selo, nema čak ni osvetljena. — Za jednu noć će mi to čak činiti zadovoljstvo. I, najzad, sutra moram preći na drugu stranu jezera.

— I koliko! Posle deset dana niko više nije imao ni pet para u džepu. Nesreća je bila što zimi nema nikoga u zamku. — Žena vam izvrsno vesela. — Vrlo je jaka. Ona je i mati dvoje dece.

Dvoje dece mu je svaki čas međ nogama, on ih samo strpljivo otura nogom, kao da su pojas koji se razvio, a koji nema kad da svije. On takođe zastaje i gleda. — Dobro veče! — Dobro veče, gospodine. — Radi se. — Pomalo se radi.

— Za hvatanje jegulja. — Imate jegulja u jezeru? — O, mi naročito živimo od njinog hvatanja. — Ali nema nijedne reke, ni koja utiče, ni koja ističe iz jezera? — Nema. — Jezero nije vezano podzemno sa morem?

— O, mi naročito živimo od njinog hvatanja. — Ali nema nijedne reke, ni koja utiče, ni koja ističe iz jezera? — Nema. — Jezero nije vezano podzemno sa morem? — Nikad to nismo čuli. — Kako je onda moguće da ima jegulja!

Otkako kod nas ne ide sasvim dobro, posle smrti moga oca, ona je sasvim usvojila moje dve sestrice. Pošto sama nema dece, male su sasvim kćeri za nju. — Zar... Dopada mi se baš neobično ova soba.

Uđe deran što poslužuje u kafani: — Gospođice, večera samo što nije gotova a male Ferere nigde nema. Niste je videli? Gospođa Marija se uplašila. — Ne, ona je sigurno zaspala iza kokošarnika. Čeka da se ispile mali.

Zamislite, ja sam danas kod vas, na vašem ostrvu, koje je jedinstveno u svojoj prostoti i lepoti. Ničega na njemu nema što bi mi bilo tuđe ili što bi me činilo tuđinom.

— Nećete ipak reći da nema nikoga koji mrzi našeg čoveka i koji mu želi smrt. — Možda! Dokle god čovek čoveka nije video, nije razgovarao sa

— Onda bih ja sad pošao na jednu kratku šetnju kroz noć. Doviđenja. — Doviđenja. Prijatna šetnja. Pred krčmom nema više nikoga i ulica je sasvim pusta.

Pitam se da li me vide. Onda odlaze tako natovareni. Svi; jedno po jedno. Kada već mislim da nema nikoga, od čamca dolazi novi šum: neko se ispravlja, nakašljava i odišući, od nekog napora koji je tek izvršio, penje se

Mi ga zovemo Vodič, iako nema šta da se pokazuje u Huenti. I koliko može da popije! Je li vam pričao o Englezu? — Govorio mi je o nekom Englezu.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Rumene pruge se gase — I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora, Kroz maglu diže se već — i nema, duboka tama Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora. Sve grli mir i san.

U NOĆI Za daljna brda beli dan se skriva, I tavne noći povija se sen; Dubrava nema, k'o da večnost sniva, Potmulo huji...

Rosno tamo cveta cveće, Ne odlazi premaleće. Tamo, gde se lasta sprema, Nema zime, mraza nema. Al' kad leto sijne samo, Doći ćemo i mi amo, ZADOCNjENI PUTNIK Ne dižu se više sa šarenih

Rosno tamo cveta cveće, Ne odlazi premaleće. Tamo, gde se lasta sprema, Nema zime, mraza nema. Al' kad leto sijne samo, Doći ćemo i mi amo, ZADOCNjENI PUTNIK Ne dižu se više sa šarenih polja Lagani lepiri i

tice u daleke zemlje — Samo jedna jošte putu se ne sprema: Lagana joj krilca polomili ljudi, A bez krila zbora o poletu nema!

SUMORNI DAN Kiša sipi... U daljini Povila se magla gusta; Dan prolazi u tišini, Gora nema, polja pusta. U Mrtvilu sve počiva, Nigde nema stvora živa.

U daljini Povila se magla gusta; Dan prolazi u tišini, Gora nema, polja pusta. U Mrtvilu sve počiva, Nigde nema stvora živa. Svuda pustoš i dosada Caruje i vlada, Niti srce štogod želi, Nit' se čemu nada.

Mora da je umro neko. POSLEDNjI GOST Ponoć je odavno prošla. U krčmi nikoga nema, Osem krčmara starog, što zguren, kraj topla plama, Pretura debelu knjigu.

volne, I na dnu jezera kopajte mi raku, I tamo sahran'te Preko moga groba Nek' se metne teška krstača gvozdena, Da mi nema traga za poznije doba, Da mi grob ne kunu u seda vremena.

Već je prošlo tavno veče i nema se ponoć hvata, Sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata. Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge, Klonulo je

K'o ustrgnut cvetak, što se grobu sprema, On za radost ne zna — al' ni straha nema. POŽARNIČKA PESMA Tiha ponoć zemlju skriva, Sve spokojno sneva san I miline rajske sniva, Dok ne svane beli dan.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Tad se obazri i pogledaj dole te trke ludih šuma i zveri bešnje od vetra, na pustošnom vidiku naroda nema ni vitkih zdanja, još niko tu nije stigao, još ništa tu nije stvoreno, ni sabor glasova, ni reke!

Valovi se mute, on se klati, lice mu posivi kao bolnom psetu, u ruci nema više znaka, onda ga gurne niz vodu nečija noga.

Zlo je i gore, iza groba se opet tuče i dobru tvoje seni dvojnici hude. Pobeda tamni, a porazu nema kraja i ti koji voliš večna dejstva klečanjem svojim postade zvezda i uzgred, odrubiše ti krunu nasred raja.

Skučavam. Zar sada, mrcino, skloni se s puta — znaš da ne vidim, crkva se moja topi, od miline, nema sunca, veštice me polako jedu i majka mi srce vadi, i sin. Androniče, šta je s hrišćanskim rogom?

Ovcama nema čobana! Beščinija! Prisnosušni, hvaljenije tvoje neka zacari, preuzmi sveljudski sabor! KAVGE Ne pitajte me zašto

Najzad eto blaženog mi zavičaja, nema više rata, ni pomora, al ne vidim zemljaka, nigde znanca, prilaze mi udovice neke, možda kćeri moje davne dece,

zemljaka, nigde znanca, prilaze mi udovice neke, možda kćeri moje davne dece, jadaju se opet na oganj i mržnju: da nema više krova u selu, ni jednog voćnjaka bez groba, ni mrve na trpezi krušne, a kiša pada, kažu, siva već duže od

Ne plaše me ti koraci — mi smo ovde navikli na različita pohođenja — ali me obespokojava što znam da u blizini nema nikakvog hodnika.

Ono što se može saznati, dakle, beskrajno je. I tačno je da nema ničeg više van onog što se može saznati i što je beskrajno.

A ja uzmičem, moje telo uzmiče, povlači se kao oseka, suši se kao pena talasa na pesku. U uzmicanju nema razlike između tela i duše, kažem. Ali to su krupne reči. Prvi postovi izgledaju kao veliki događaji.

pesmu tebi i tobom pohvalo srpska i udobrenje ponosimo se tvojom lozom i grobom Od prirode nema veće zablude kaže jedan glas pritešnjen između neba i mora: sav sjaj stvaranja je u njoj, i sva suprotnost bogu.

Ili je naša poseta upućivala crkve u nebesa: mi smo na uvo šaptali kamenu da na zemlji nema više šta da čini. U prolazu smo odapinjali lukove na čijoj struni su strele bile zvonici, tornjevi.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

AGATON: I još kad bi znali čega ti sve tu nema? Sve su sobe prepune skupocenih stvari, sve čisto srebro... PROKA: I sve to čuva nekakva tetka. SIMKA: Baš sramota!

SIMKA: Ti se, Gino, kanda zaplaka kad vide taj servis? VIDA: Bože moj, čega ti tu nema i sve to da čuva tuđin, nekakva tetka. MIĆA: I njena sestričina.

Ako se treba useliti, ti si najpreči. AGATON: Ama, to baš i mislim nešto. SIMKA: Nema šta da misliš, nego da požurimo, ako nećeš da nas ko preteče. AGATON: Gotovo!

AGATON: Hoće! 'Ajde da se nekako izvučemo. (Glasno.) Pa ja i Simka odosmo. Nema šta više da sedimo. Poslužili smo se, popili smo kafu, pregledali smo kuću, nema zašta više da sedimo.

(Glasno.) Pa ja i Simka odosmo. Nema šta više da sedimo. Poslužili smo se, popili smo kafu, pregledali smo kuću, nema zašta više da sedimo. 'Ajde, Simka, da pođemo. Ostanite zbogom. SIMKA: Zbogom! AGATON i SIMKA (odu).

(Glasno.) Pravo kaže Agaton, nema šta više da čekamo. 'Ajde, Tanasije, 'ajdemo. Boga mi, jedva čekam da odem kući da se odmorim. 'Ajde, zbogom ostajte.

Usput već skida šešir i mantil). DANICA (ulazi, i kad vidi da nema nikoga, čisto odahne dušom). SARKA (proviruje na vrata, komotna, razgolićena): Je l' te, molim vas, ima li ovde u

SARKA: Ju, prija-Gino, što da brišeš, valjda ima u ovoj kući ko da briše prašinu? GINA: Pa ima, nije da nema, i ubrisano je, nije da nije ubrisano, ali ja tako navikla. SARKA: Jeste, pravo da ti kažem, i ja tako!

(Ode noseći kutiju.) POJAVA III SARKA, AGATON, SIMKA SARKA (obzire se levo i desno, pa kad vidi da nema nikoga, a ona pažljivo odlazi u Agatonovu sobu). AGATON (nailazi sa strane, za njim Simka.

Neka vrlo zanimljiva porodica. DANICA: Vama je to smešno? ADVOKAT: Pa i vi treba da se smejete svemu tome: nema tu ničeg tragičnog. DANICA: Ali kako da ne, zaboga, kad se tetka prosto razbolela od jeda.

ADVOKAT: Da, to je bila samo pokojnikova želja, ali ona nema osnova u zakonu i ne mora se ispuniti. DANICA: Pa zar ne bi ipak bilo bolje ispuniti želju pokojnikovu?

Gde bih se ja ogrešio o zakon; ne daj, bože! Ali, vidim, uselila se gomila u kuću, a nema ko da održava red, i onda šta sam mogao? Eto samo zato sam se i ja uselio, da održavam red.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

— Ala smo se zgusnuli — dobaci neko. — Nema tu „ali“ — govorio je jedan od onih koji su sada ušli, nastavljajući, verovatno, započeti razgovor.

Ali evo ti sad prilike da sa tim škartovima raščistiš... Prvo bih njih pustio u borbu. Ako nema jedno oko, a ima zdrave noge, natovari mu municiju na leđa, pa neka nosi dotle dok ne pogine.

Ako ima zdrave oči, a nema jednu nogu, stavi ga negde u zasedu i podaj mu mitraljez... — A šta ćemo sa onim „cvećkama“... zaraženim?

— Đak, podnarednik. Potporučnik je prevlačio prstom preko spiska, pogleda do kraja, a onda se obrati kapetanu: — Nema ga... — E, idi u drugu bateriju, eno tamo!

Jeste li razumeli?... Masa nešto procedi kroz zube u znak razumevanja i ostade nema i ukočena. Uniforma, onaj čelik... paragrafi... disciplina...

Jesi li razumeo? — Razumem!... Gospodine kapetane, biću tako slobodan da vas zamolim... — Nema ovde „biću tako slobodan“... Tako se razgovara sa frajlicama. Molim, i odmah izloži šta želiš.

Jesi li razumeo? Govorio je odsečnim glasom i sugestivno me pitao da li sam razumeo. Tu pogovora nema. I ja sam nesvesno ponavljao: „Razumem, razumem.“ Svratio sam do šatora da uzmem odelo.

Jer ja nosim dve zvezdice i tu pogovora nema. Mamuze su zveckale, sablja je tandrkala o rogobatnu kaldrmu i ja sam se prsio. Podnarednik... Bog!

Slušam i mislim kako moje školsko iskustvo nema mnogo važnosti u ovoj novoj sredini. A Trailo je već bio u jednom ratu, on je prekaljen vojnik, zato govori ubedljivo,

Bilo je meko i prijatno... Obazreh se zadovoljno oko sebe i tada primetih da mi nema šinjela i čuturice što sam ih jutros primio.

Vozari su još vodali konje, kad ispade Tanasije i saopšti vojnicima da se sa brežuljka, gde nema žagora, čuju pucnji topova. Sakupio se tamo narod, satima ćuti i gleda u sivi horizont slušajući potmulu tutnjavu.

A Krsta, vozar, sa konja daje nalog Tanasiju da opipa jedne bisage... — Nema ništa... samo konopci. — Pih, slavu im njinu, zato su i propali! Krsta ljutito ošinu svoga dešnjaka.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

učiteljica već prispela, da su odbornici sa kmetom danas kod škole, da određuju učiteljici kvartirinu, pošto ona nema stana u školskoj zgradi. Čuvši to, putnik se diže i požuri k školi, da bi zastao školski odbor na okupu.

Čuvši to, putnik se diže i požuri k školi, da bi zastao školski odbor na okupu. »Učiteljica nema stana u školskoj zgradi«, ponavljaše on detinje reči, koračajući lagano i nesigurno svojim kratkim nogama.

— Sirotinja smo, gospodine... Nema se otkud. Dacije su velike, podaviše nas, produži jedan odbornik. Čudim se kako ćemo i toliko spečaliti.

Tada učiteljica, koja je došla pre tri dana i upoznala se sa glavnim okolnostima, saopšti Gojku da ni on nema stana, nego će morati stanovati u jednom sobičku, što je podignut u dvorištu školskom.

Ona pocrvene i zbuni se, a žene počeše zapevati: stadoše bogoraditi da im ispiše dete, jer su inokosne, pa im nema ko pomagati u radu. Neke se zaklinju da im je to dete jedina muška glava i svečar u kući... »Šta je to.....

ali eto, nešto joj ohladi nameru; ona sama ne zna otkud to dođe: tek odjednom je poduze hladovina i učini joj se da nema smisla sad to počinjati. Reći će joj se da hoće naročito da se pokaže pred ljudima.

— Prirez nije bio pokupljen, dopuni ga Bogosav. Znate, muka je sa tim prirezom: svet nema a ovamo treba. Tako će biti i s vašom kvartirinom.

— Kakve ste ocene dobili do sad? — Sve odlične, odgovori on onim blagim tonom, u kome nema pi malo hvalisavosti. Ljubica ga pogleda sa nemim poštovanjem. — Da li je mnogo teško postići takav uspeh?

stvari, koje ne truju čovečji život, ne smetaju mladosti da pliva u srećnim snovima, da se veseli životom i suncem... Nema nikakve bojazni !... Daj da se živi !...

A kakva je to krasna devojka i odlična učiteljica. Pre dve godine svršila je školu. Sirota, nigde nikog nema, a vrlo lepa. Čuo sam ja još proletos da on obleće oko nje, pa eto... — Šta mislite, da li će zaista biti otpuštena?

— A kako bi bilo da ja tražim premeštaj u drugi srez? Da to učinim sad odmah, dok još nema opasnosti. — Nema ni nedelja dana kako ste došli na ovo mesto, pa već da tražite premeštaj, i to još bez uzroka!

— A kako bi bilo da ja tražim premeštaj u drugi srez? Da to učinim sad odmah, dok još nema opasnosti. — Nema ni nedelja dana kako ste došli na ovo mesto, pa već da tražite premeštaj, i to još bez uzroka!

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

“ 3. Osu se nebo zvezdama, I ravno polje ovcama. Ovcama nema čobana, Do jedno dete Radoje, I ono ludo zaspalo.

— 33. Pala magla u primorje, Al’ se vidi krajem mora Mlado momče jezdi konja, Koje nema ljube doma; To gledala mlada moma S b’jela dvora nje prozora, Sama sobom govorila: “Daleko je dvor od polja Rad’

Tvoja će majka većma plakati, Većma plakati, tebe žaliti, Kad tvoje druge na vodu pođu, A lepe Ruže na vodi nema, Ni lepe Ruže, ni vode ladne. 64. Tekla voda, vojno le! tekelija. — Kad je tekla, vojno le! kud se dela?

Ja ne gledam tavnoj noći doba, Nit’ moj konjic mutnoj vodi broda: Putem idem, za njim praha nema, Vodu gazim, za njim brčka nema.“ 137.

gledam tavnoj noći doba, Nit’ moj konjic mutnoj vodi broda: Putem idem, za njim praha nema, Vodu gazim, za njim brčka nema.“ 137.

“ “Nisu Turci, već su vuci; Pospavaj, jagnje, kod mene!“ “Deca viču ispred dvora; Puštaj me, dušo, da idem!“ “Nema dece ispred dvora; Pospavaj, jagnje, kod mene!“ “Majka više na vratima; Puštaj me, dušo, da idem!

“ 152. Rasla jela da je veće nema, Pod njom Mara da je lepše nema, Car je prosi, Mara se ponosi: “Neću, care, života mi moga, Neću, care, za Lazara

“ 152. Rasla jela da je veće nema, Pod njom Mara da je lepše nema, Car je prosi, Mara se ponosi: “Neću, care, života mi moga, Neću, care, za Lazara tvoga, U Lazara do tri mane

“Neću, care, života mi moga, Neću, care, za Lazara tvoga, U Lazara do tri mane kažu: Prva mana: Lazar brata nema, Druga mana: Lazar sestru nema, Treća mana: Lazar majku nema; Brata nema s kim bi u rod pošla, Sestru nema s kojom

Neću, care, za Lazara tvoga, U Lazara do tri mane kažu: Prva mana: Lazar brata nema, Druga mana: Lazar sestru nema, Treća mana: Lazar majku nema; Brata nema s kim bi u rod pošla, Sestru nema s kojom bi pevala, Majku nema,

U Lazara do tri mane kažu: Prva mana: Lazar brata nema, Druga mana: Lazar sestru nema, Treća mana: Lazar majku nema; Brata nema s kim bi u rod pošla, Sestru nema s kojom bi pevala, Majku nema, razgovara nema!“ 153.

do tri mane kažu: Prva mana: Lazar brata nema, Druga mana: Lazar sestru nema, Treća mana: Lazar majku nema; Brata nema s kim bi u rod pošla, Sestru nema s kojom bi pevala, Majku nema, razgovara nema!“ 153.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

FILIP: Vi ste moj ružan san, i ništa više! VASILIJE: Jeste ga čuli? FILIP: I dosta je da se probudim, pa da vas nema! VASILIJE: I probudićeš se ti jednom, ali to neće da izgleda onako kako to ti sanjaš i zamišljaš!

MAJCEN: Ako ja mislim da je potrebno? A ti ne misliš? O tome nema šta da se misli! To je po uredbi nemačkog vojnog zapovednika za Srbiju!

” (Sedne) „...Putujuće pozorište Šòpalović... u trupi nema Jevreja ni Cigana... ni lica koja su u braku sa Jevrejima... dozvoljava se... drama Razbojnici od Fridriha Šilera...

) VASILIJE: I sad, kad smo se nekako izvukli iz policije, i kad treba pred večerašnju premijeru još da probamo, njih nema! Sofija, kao da nema ništa preče, otišla na kupanje! GINA: Šta i da radi po ovolikoj vrućinčini!

Sofija, kao da nema ništa preče, otišla na kupanje! GINA: Šta i da radi po ovolikoj vrućinčini! Nije vezana za korito, ko ja!

GINA: To se vi dogovorite sa Simkom, ona vam je izdala sobe, a ne ja! VASILIJE: Ona je rekla da nema ništa protiv, pod uslovom da vama ne smeta... (Bez reči, ulazi Drobac.

VASILIJE: Dovijamo se kako umemo! JELISAVETA: Baš se lepo dovijamo, nema šta! Od dvadeset lica ti pola štrihuješ! A od onih što ostanu, podeliš nam po dve ili tri uloge na svakog!

SIMKA: Znam, rekla sam... Ali Gini je, videli ste, u međuvremenu uhapšen sin, i mislim da nema smisla da joj sad, takoreći pred vratima... Ispalo bi kao da joj se rugamo!

JELISAVETA: Džabe mu govoriš! On, jednostavno, nema čulo za stvarnost! FILIP: Stalno mi neko sedi na glavi sa tom stvarnošću!

VASILIJE: A da li treba da se radujemo, kao možda Filip, ili da se skamenimo od užasa, kao možda ja, ako te granice nema? SOFIJA: A šta ako ta granina može da postoji jedino kao izbrisana?

SIMKA: Zar vi niste videli kakav trag ostavlja iza sebe onaj batinaš Drobac? SOFIJA (s verande): Vasilije! Nema ih ni u sanducima! VASILIJE: Pa gde su onda?

BLAGOJE: A ko je reko da jesam? FILIP: Ja ovde nikoga od vas ne poznajem... Ti nisi nakazan... a bez nakaznosti nema Ričarda! Nemaš ni veliki nos... a bez velikog nosa nema Sprana! Ko si ti? Lire, ako si Lir, gde ti je ludilo?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Naš Bog je krv. Rascvetaše se groblja i planine, rasuše vetri zore po urvinama; ni majke, ni doma, za nas nema, ni stanka, ni dece. Osta nam jedino krv. Oj. Ona je naš strašan ponos. GROTESKA Zidajte hram beo ko manastir.

Zidajte hram beo ko manastir. Nek šeće u njemu Mesec sam i plače noć i mir. NAŠA ELEGIJA I boli nas. Gračanice više nema, šta bi nam takovska groblja? Marko se gadi buđenja i zore, grobovi ćute, ne zbore, u nebo diže naš prezriv osmeh roblja.

A kad te za mnom srce zaboli: zagrli i ljubi granu što vene. Ah, niko nema časti ni strasti, ni plamena dosta da mene voli: No samo jablanovi viti i borovi pusti ponositi.

Ponećeš svud, pošla ma kud, samo srce svoje gorko. Vetar studeni duše, ne stidi se mene, nema duše, ni zakona ni časti, nad bolom ima vlasti još samo telo golo.

Ali držeći mu glavu rukama obema, suzno, umirući, pomisli, bolno, da za oči neveste utehe nema. Tada zaplaka u vodi zvono Svetog Marka.

One vas vode u moje osmehe i grehe, za mnom daleko. NOVA SERENATA Draga, tenorista više nema. Na mesecu ne drema Don Huan više. Na glavi mi nije perjanica crna, ni ruka puna bisernih zrna, a noć ne miriše.

Ljubi krpe kao zlatnu krunu, a u osmehu krije toliku zabunu koliko je nema u proleću i majci. Oče naš ali sin tvoj nema više moći, da se u štalama na putu u noći ičem od smrti nada.

Ljubi krpe kao zlatnu krunu, a u osmehu krije toliku zabunu koliko je nema u proleću i majci. Oče naš ali sin tvoj nema više moći, da se u štalama na putu u noći ičem od smrti nada. ODA VEŠALIMA Što ste crna kao krst?

Smešeći se počast bih šinuo i tiho rekao: Jer sam muško. Posle da je godinama tuda nema. Jedno veče da, iznenada, opet, tuda lovi, i zvezdana, majska, noć da mi je na grudi, rujnu od žudi, baci, svu bledu

I ovde, bez boje tajne, ni jedne voćke nema, nebesne one boje, gorke i beskrajne. A kad razgrnem doline, rukama obema, i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela, na

Međutim, pošto su se, u ono doba, slali rukopisi redakcijama, i štamparijama, pesnik nema više originale. I one koji su bili ostali neodštampani uništio je, pred svoj odlazak u Pariz iz Beograda, godine 1920.

Uzalud ceo rad, utrošen petrolej, i skupa mreža. Pa ipak, uzbuđenja nema. Ljudi su ovde neosetljivi kao kamen. Prvo naš brod, zatim i druga barka odlaze sa tog mesta.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

neće za njegovu ljubav raseliti da bi on mogao ostati sam, nego smisli da se ukloni on od ljudi i da ode nekud gde njih nema, pa će mu se zla ćud sasvim izmeniti.

— Ali, prijatelju, valja da znaš da u svetu, pa i u ovoj pustoj gori, ima mnogo stvari koje te mogu naljutiti. Ako nema ljudi, tu su komarci, tu mušice, a one su kadre dovesti ljuta čoveka, kao što si ti, u veliku jarost...

Pekar se srdio i psovao ženu. Žena se pravdala i prebacivala mu da nema srca. — Kajaćeš se ti za to!... — reče mu naposletku, pa brzo ode, te se i ona pomeša među žene koje su pratile Isusa

— Šta je to sad? — progunđa pa se pipnu rukom po glavi i vide da na njoj nema kose, već, mesto kose, oseti pod prstima perje. — Kakvo je to čudo?

Narod zaboravi cara, kao da ga i nema. Car se zbuni i zabrinu. Od brige nije po katkad cele noći mogao oka da sklopi. „Prokleti starac...

! — uzviknu gazda, razrogačivši oči. — Da... Ja sam hteo da te obradujem pa da ti kupim magarca kakvog niko nema: s paunovim repom — odgovori mudri sluga. — Ama, jesi li ti pri sebi?...

! — reče gazda, zagledavši se sluzi u oči, misleći da je pomerio pameću. — Dabogme da nema — odgovori sluga i obori oči. Gazda se još bolje zagleda u nega, premerivši ga od glave do pete.

Gazda se još bolje zagleda u nega, premerivši ga od glave do pete. „Ovaj je poludeo“, pomisli on, mašući glavom. — Nema... — ponovi sluga žalostivim glasom. — Pa šta si ga onda tražio? — pitaše gazda, čudeći se sve više.

— Pa šta si ga onda tražio? — pitaše gazda, čudeći se sve više. — Ja sam doista tražio ono čega nema na svetu — odgovori mudri sluga uzdahnuvši — ali kao što nema magarca s paunovim repom, tako nema ni ružna života s

— Ja sam doista tražio ono čega nema na svetu — odgovori mudri sluga uzdahnuvši — ali kao što nema magarca s paunovim repom, tako nema ni ružna života s lepim svršetkom — završi on, okrete se i ode za poslom.

tražio ono čega nema na svetu — odgovori mudri sluga uzdahnuvši — ali kao što nema magarca s paunovim repom, tako nema ni ružna života s lepim svršetkom — završi on, okrete se i ode za poslom.

Golgota spava u mraku. Crno je nebo, ni zvezde nema— U grozničavom bunilu drema Planeta stara: Greh na njoj teška krila odmara... Tama je pala...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Hodnici i čekaonica prepuni sveta što želi pred ministra. Koga sve tu nema! Neki su elegantno odeveni, sa cilinderom na glavi, neki opet podrpani i pocepani, jedni opet u nekakvim šarenim

— To vam je divno! — rekoh. — Ali kada vam još kažem da ovog izdanja više i nema!... — Ta to je veličanstveno! — uzviknuh kao oduševljeno i uzeh razmatrati knjigu, praveći se duboko tronut i

— A gde su deca? — upitam. — Koja deca? — Pa deca o kojoj govorite? — Ta dece nema, razumete li, ali se računa zbog te odluke skupštinske da ta gospođa ima dva deteta, i tako je prestao rđav život

— Kako ne razumete?.. Vrlo prosta stvar. Taj bogati trgovac, muž te gospođe o kojoj govorimo, nema s njom dece. Razumete li? — Razumem.

— E, vidite, gospodine, štednja je neosporno najvažnija stvar, kad je već reč o finansiranju. Te novine nema nigde u svetu, ali nas je tome nevolja naučila zbog rđavih finansijskih prilika u zemlji, te smo tako hteli da žrtvujemo

— Zato i žurimo na zbor. Nijednoga svesnoga građanina nema koji na ovaj zbor neće doći; samo će svaki stalež za sebe držati zbor na zasebnom mestu. — Što to? — The, što?...

Sutradan su stizale vesti iz ostalih krajeva Stradije. Nijednog jedinog mesta nema gde ne bejaše doneta oštra rezolucija povodom „poslednjih nemilih događaja”, kako su to Strađani nazvali.

— Ako oni produže svoje upade, to još može doći do rata? — upitam. — A ne, nema nikakve opasnosti. — Ali ja držim, gospodine ministre, da je to već opasnost kada oni ubijaju lude i pljačkaju

Druga stvar, gospodine moj dragi, koja je takođe važna, to je što naša današnja vlada nema pristalica u narodu, te nam vojska poglavito treba za naše unutrašnje političke stvari.

Zar još nema nikakve zavere?” — samo ako se zadrži nekoliko dana više s tim najsigurnijim sredstvom za suzbijanje opozicije.

— Mislite li da vojska nema preče dužnosti, gospodine? — reče mi gospodin ministar tihim, ali prekornim glasom klimajući glavom prekorno, tužno, i

— To je lepo kad se cene zasluge! — rekoh. — Kod nas je to jedinstveno! U tome nam nema ravna. Ma ko bio ministar, pa čak dobar ili rđav, uvek se blagodarna država stara o njegovoj porodici.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Čini se i sunca nema, ugasilo se, a za njim se, postepeno, primiče hladna ledena smrt... smrt bez vaskrsenja... jesen bez jarkih boja, bez

Pružile se ravne livade, pokošene i u pola popašene; nema proletnjeg zelenila, ali zato vidiš ogromna sena, po deset-petnaest, pa ponegde i dvadeset u gomili.

Evo ga na dva koraka pred njima, stao pa se preča, pita ih da nema još koga, koji bi želeo oprobati njegove rogove. Razume se da o tome niko i ne misli, svi mu se »ponizno klanjaju«, a

Probaš jedno, drugo i treće, pa vidiš da nema ništa lepše ni slađe od toga vrelog i slatkog ploda, što ti, kao najčistija medovina, kroz grlo prolazi.

E, ti si poboravio naše adete, a mi znaš, s našim pojkom, sve 'nako po starinski.... Nije vajde, nema se kud, no 'ajde u kuću.

Bogo mili, žesna uživanja!... rasplamteli se ćuci na pročelju, pa nema, no samo puca, a kuća se svetli, ka' da je sva u plamenu.

o, ućustečila se, brate moj, pa samo gledam kad će da pa'ne, a one jadne noge, utegnute u štivlete sa šiljcima, nema, no samo klamiću tamo i amo...

a ovaj ščepa za grlić, pa se polako izmakne u pomrčinu. Ona do nje čula mucanje, pa pruža ruku, a bardaka nema. Onda ona njoj: hm! a ova ti njoj: hm!

— Možete sad izvoljevati što 'oćete; drago vi je. — Jok, more, 'nako, nema tu izvoljevanja, sam si mi prič'o, nego ćuti ti sad, da ja pričam. Elem, naš ti se Žiko ljuto opizmio na njega.

Ništa!... Sutradan polazi vojska u boj. Raspituje Dule: da l' će baš pozdravo biti boja, pa, kad viđe da nema šale, nateže i popi svu onu olbu, pa je baci praznu u korov.

— Neka, neka, da popijem, pa ću produžiti. — Ta naspite mu punu ćasu, kad nema čaše, pa nek srče i nek' priča. — E, tako se možemo pogoditi.

Devojke se šćućuriše jedna uz drugu, k'o stoka, kad oseti u blizini gladne kurjake. Nastade nema tišina međ' mlađim svetom. Samo se čuje neki bezubi starac ili baka, kako klopara jezikom, međ' retkim krnjacima.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

I PAVKA, DANICA PAVKA (dolazi iz desnih vrata, pa kad vidi da nikog nema u sobi, odlazi vratima u dnu, napolje): 'Odi ovamo! Čuješ li, ovamo kad ti kažem! DANICA (ulazi). PAVKA: Ti opet?

Uze je svet u usta pa: a-u, a-u, a-u... te eno i sad sedi i broji dane. DANICA: Broji dane zato što nema da izbroji pare, a da ima... PAVKA: I da ima, boga mi, kad svet uzme na zub...

I što dođe — ništa, nego što me prestravi... DANICA: Pa ima dole na ulici firmu. PAVKA: Ima na ulici, ali nema ovde. A kazao mu je Jevrem da metne i ovde, pa eto...

JEVREM: E pa, razgovaraj kao čovek, a nemoj da mi pominješ više špiritus, kad o tome nema više ni akata. JOVICA: Pa nema, dabome, kad ih je pisar za pet banke pojeo.

JEVREM: E pa, razgovaraj kao čovek, a nemoj da mi pominješ više špiritus, kad o tome nema više ni akata. JOVICA: Pa nema, dabome, kad ih je pisar za pet banke pojeo. JEVREM: Ako ih je i pojeo, akta je jeo, a nije crknuto meso.

I u drugom svetu može činovnik da pojede akta, ali nigde u svetu nema da vojska jede crknuto meso. JOVICA (korsem diže se): E, pa da idem ja! JEVREM: Ama, što da ideš?

JEVREM: Pa ima, gospa-Marina. Eto, gospodin načelnik... MARINA: Ili, ako nema vlasti, a ono, ima li bar građanstva? JEVREM: Kako da nema! Pa ko bi glasao za izbore kad ne bi bilo građanstva?

Eto, gospodin načelnik... MARINA: Ili, ako nema vlasti, a ono, ima li bar građanstva? JEVREM: Kako da nema! Pa ko bi glasao za izbore kad ne bi bilo građanstva?

MARINA: I bar da je neka persona, ta sekretarica, pa i da mi nije krivo, ali... PAVKA: Kakvih ti nas nema! Da vam kažem samo šta sam juče čula, pa da se krstite i levom i desnom! JEVREM: A, jeste, jeste...

DANICA: Da se nešto ne pokvari. PAVKA: Pa ono, ako ćemo pravo, on bi trebao da popusti, mlađi je. DANICA: Pa nema šta tu da se popusti, ko dobije više glasova, taj je poslanik.

S njime mi je bar lako! (Mladenu.) Ima li još koji? MLADEN: Pa to, nema više... a jes', jutros je nešto ulazila i gazdarica. SEKULIĆ (Jevremu): Uha, pa to cela tvoja kuća ode u opoziciju!

al' šta ćeš, tako se desilo. (Hteo bi da se izvuče iz toga razgovora.) A ima li što novo? SRETA: More, kako da nema, ugazili smo sad već duboko, pa svaki čas novosti. Eto, čuo si valjda da Jovica Jerković prelazi u opoziciju.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Ali on ne čita pesnike, nema ni vremena ni ukusa za te besposlice i poslastice besnih ljudi. Uteha mu je u njemu samom, u njegovoj svesti i savesti.

Jednom reči poštuju vlast, a međutim, otkad je već to napisano i po celom svetu objavljeno i poznato, tako da nema toga ko to već ne zna, da su interesi vlasti i interesi naroda sasvim suprotni jedni drugima.

— Nijesam, gospodine, zar ti ne reko’ maločas?! A ne znaš kako mi je sad krivo. Gledam ovu đecu evo ovđe, nema gi šaka jada, a čita ka’ iguman đe mu otvoriš. Krivo mi, do boga mi krivo! — To ti verujem, a i meni je, vi’š, krivo.

Sve sam tu, tu okapah kod čkolje. Naučio sam se, znaš, na ovu dževu i galamu đečiju, pa mi je sve ka’ gluvo kad njih nema. Zato i ne tražim ljeba na drugoj strani. — A je l’ se izmenjalo koliko učitelja ovde? — Pa i nije, gospodine.

Aaaa... ovaj... a što da ga se boje? — Jer on je, znaš, malo, onako... starinski čovjek. Kod njega ti nema mnogo. Ne da on da rogovi prođu mimo uši. Malo zbori, ali što naredi, to mora da bude ka’ na tetiku!

! — Šta veliš? — Velim — reče mu Sreta zlovoljno — ima li ovde kafane, mejane, jal’ tako štogod? — Ima, kako da nema! — Pa gde je mejana? — Eno, tam’. A drži je neki Đorđe Ružić, Đorđe Cinco ga zovemo.

I to je tako posle ostalo zauvek, sve do današnjega dana. I kad ga Užičani uživaju, zar da ga ćir Đorđe »sepetkaš« nema?! Beše to monumentalna zgrada, ta mehana.

Da je bilo još crne varbe, bili bi mu još veći brkovi«. — »Nema, gazda Đorđe«, — veli drugi — »ako taj tvoj Marko nije što bio rod onom našem Marku Kraljeviću, nikad on, vala, ne može

Račun je u groševima, a troškovi dosta sitni, oni koje mušterija obično najlakše zaboravi. Kakvih ti tu nema imena. Najduža je rubrika Miće »Oficira« i Petra, ćate opštinskog.

A kad nije to dvoje u kafani, ni seljacima se nije sedelo; nema Krsmana da ga diraju, ni Gizele da pare oči, pa se tako večeras jedan po jedan izvukli iz mehane, neko sa »laku noć« a

« Ali se na kraju dopisa pisac teši (jer da nema utehe, kakva bi smisla imala sva ta njegova borba!), pa ovako završuje dopis: »Ali nije daleko dan kada će iz

— Phi — veli poluglasno, — kud da mi to ne padne na pamet! Eh, — reče zlovoljno, — nema ništa od toga, nego: pik, Jovo, nanovo!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Pa iz kuhinje, gde su jela raznih vrsta, Doneo, u jednoj ruci, mleka i mandarina, A drugom rukom (onom na kojoj nema dva prsta), Pažljivo, kao kad vetar dune u obrve travi, Pomilovao bolesnog dečaka po glavi.

Bliži se ručak, Odmakô daleko dan, Cvrči cvrčak, Sunce korača kroz stan, Svaki čas se mršti mamino lice: — Nema ni hleba, ni Cice! Ne može mama više mirno da posluje po kući.

je pokvašen veš, mlaz po podu krivuda; Mršti se i krši ruke, uzdišući, I pogleda kroz prozor, neznano kuda... Nema hleba, nema Cice, Pa kako da čovek ne izgubi živce!

Nema hleba, nema Cice, Pa kako da čovek ne izgubi živce! A lepo joj je rekla: „Požuri, nije daleko; Pazi na tramvaj, okreni se na

Ne stoji valjda još u redu? Sve pekare su odavno zatvorene... A eto, ni od korova nema Cice, Pa kako da čovek ne izgubi živce! Možda se okliznula, pa pala... Možda je zaboravila da Miti kaže: Hvala. ..

I briše starac tablicu do poslednjeg retka, Pa počinje da sabira opet iz početka. IV (Vreme nema ni ulicu ni stan, Dokono prolazi i nizašta ne mari. Ko je još video taj dan U kome čovek ostari?).

ŽITIJE VESELOG DIMITRIJA Na kraju ulice najzabitije Živi Veseli Dimitrije: On nema zanimanja, niti je Prijavljen kod opštine i policije. Dimitrije ne zna za dosadu: Po ceo dan šparta po Beogradu!

— A međ usnama mu, stalno, po sedam-osam eksera, Jer pendže kad se ukiva nema radnje potpune Dok se svaki klinac ne oliže i ne opljune! Toliko ozbiljnosti!

Poumiraše ispisnici i solunci! Od dobre vatre nema radosti veće: Plamenovi igraju, kao glumci U komadu nerazumljive tuđe sreće... Koji li je sat u ovoj noćnoj memli?

Iščezoše svi zanati, Ručni rad se ne isplati, Ni kožara ni sarača Nema više zbog harača Što ga kupi zla država Da dembele izdržava!

Katalog je izdat, a Knez Lazar izdan, metlo brezova! Njegov nema određeni vid: ne njegovog, nego njegova! Nedogledan je krug neznanja, 500 kilometara mu je prečnik!

Okolo, na sat hoda, nijedne nema mačke: Na miru, on guta upitnike, uskličnike i tačke. Zarivši glavu u papir (baš ko u pesak noj) Već sedam dana

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Očevidno je da to ne može biti drugojače no neposrednim stvaranjem onakve kakva je, a to ne može činiti niko ko nema mogućnosti i silu božanstva.

Blato je i elemenat iz koga je ona postala, pošto nigde nema nikakva ni najslabijeg traga o tome kako je ona u njega zapala i šta je tome prethodilo.

u Indiski Okean sa jedne strane ostrva pune su jegulja; naprotiv, u vodama što utiču u okean sa druge strane ostrva nema ni jedne jegulje. I on je odmah našao uzrok toj neobičnosti.

Prirodnjaci nalaze objašnjenja u tome što su ta mora mrtva; u njima nema struja koje bi prečišćavale tečnu masu, unosile u nju promet vazduha, a međutim voda sadrži velike količine

To se vidi i iz toga što dno Crnog Mora nema uslova za opstanak životinjskog sveta, pa izuzimajući nešto malo retke flore, u blizini dna ne može ni biti života.

Zato jegulja nema ni u rekama što utiču u pomenuta mora, jer bi one, pre no što uđu u te reke, morale proći kroz mora u kojima za njih

ni u rekama što utiču u pomenuta mora, jer bi one, pre no što uđu u te reke, morale proći kroz mora u kojima za njih nema uslova za život.

U takvim dubinama može se smatrati da nema više života, ni animalnog, ni biljnog i može se tvrditi da tu vlada apsolutan mrak.

Za to što u dubinama nema sunčane svetlosti, nema ni morskih alga. Druge morske biljke mogu opstati i pod ultra-violetnim zracima, ali i tih

Za to što u dubinama nema sunčane svetlosti, nema ni morskih alga. Druge morske biljke mogu opstati i pod ultra-violetnim zracima, ali i tih biljaka nestaje na dubinama

kod dubinskih organizama služe u isti mah i na to da životinji olakšaju lov, kao i na to da u velikim dubinama, gde nema druge svetlosti, drže na okupu ribe što žive u rojevima, a koje bi se bez takvih signala porasturale po moru.

Tu vlada potpuna tišina; dubinske struje su vrlo slabe i bez uticaja na stvorove preko kojih prelaze. Pošto tu nema biljnog sveta, ti stvorovi nemaju za hranu ništa drugo do opet žive organizme, ili ostatke od ovih koji im, kao mana s

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

tvojim kazni u dan dolaska tvojega, jer pređe suda tvojega, Gospode, osuđena sam savešću mojom, nijedne nade spasenja nema u meni ako milosrđe tvoje ne pobedi mnoštvo bezakonja mojih.

Rakić, Milan - PESME

O znam to dobro, stari oganj da je Nestao, da ga neće biti više. No našu ljubav nema ko da zbriše: Ona se menja, ali uvek traje. Sad nam je ljubav otmena i čedna, Ko mesečinom prožeta.

I gledajući vrh zaspalih njiva Kako se spušta nema polutama, Ti nećeš znati šta u meni biva — Da ja u tebi volim sebe sama, I moju ljubav naspram tebe, kad me Obuzme

LEPOTA Jest, nema na tebi nijednoga dela Da se mome oku mogao da skrije, Nijednog prevoja blistavog ti tela Da se moj poljubac na nj

Očajanje, tuga, beda? Prazne reči! Kad na zemlji više nema moći te Da u mojoj duši pomuti il̓ spreči Silno zadovoljstvo, osećati sve! ZIMSKA NOĆ Palo je inje.

Ja drhtim i strepim, Da li ste ma gdegod, krivi ili pravi, U stranama crnim ili večno lepim. Jer vas nikad nema u danima tuge, Kad nam srca strepe i sudbe se plaše, Da nam date, dobre nekadanje druge, Sve milosne reči i utehe vaše.

Nad nama će nebo treptati u sjaju, Grliće nas blago vaseljena nema, Lepršnuće krilom u obližnjem gaju Slepi miš, poslednji što se na put sprema, Pa dok iz daljine grmi gradska jeka I

Zaćutaću tada. Nema reči više, Poljubiću samo tvoju ruku bledu, I dišući mirno, sve tiše i tiše, Ostaviću život, nevolju, i bedu, Bezbrižan

A mi, kao dvoje siročadi, sami, U svežoj tišini prirode i noći Osećamo jasno, sa tugom i stravom, Da u našoj duši nema više moći, Da ustrepti silno pred lepotom pravom.

Sva nam je staro, sve poznata tema, Nestala ljubav spram novih otkrića, U duši našoj više mesta nema Za nov utisak od stvari i bića.

O, šta to mari, šta to mari! Ja plačem kad i drugi strada, Kad tuđa sreća ko cvet vene. Za mene nema tuđih jada: Što boli drugog, boli mene.

Neka, žudno sreće, čovečanstvo prene U čekanju strasnom. Budi prava mati, Diži, stvaraj, ruši, ko da nema mene, I daj sreću koju ja ne mogoh dati'', — Ja bih tužna srca i pognuta čela Rek̓o bolnu tajnu što me davno

grca, I meni se čini da su naša srca U grudima tvojim kucala još tada, I u mučne čase narodnoga sloma, Kad svetlosti nema na vidiku celom, Ja se sećam tebe i tvojega doma, Despotice srpska s kaluđerskim velom!

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Od Đorđa se Stambol trese, krvožedni otac kuge, sabljom mu se Turci kunu — kletve u njih nema druge. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Moje pleme snom mrtvijem spava, suza moja nema roditelja, nada mnom je nebo zatvoreno, ne prima mi plača ni molitve; u ad mi se svijet pretvorio, a svi ljudi pakleni

To je tamjan sveti junacima, to gvozdeni srca u momcima! Turi takve razgovore crne! Ljudi trpe, a žene nariču; nema posla u plaha glavara!

Nâda nema pravo ni u koga do u Boga i u svoje ruke; nadanje se naše zakopalo na Kosovo u jednu grobnicu. U Dobru je lako dobro

Bogu šućur, dvjesti su godinah otkâ paći vjeru prihvatismo, izmećari dinu postadosmo. Ćabo sveta, nema u nas hile! Što će slabo raskršće lipovo pred ostrotom vitoga čelika?

VUK MANDUŠIĆ Nema kumstva bez krštena kumstva, ako hoćeš i četvorostruko. ARSLAN-AGA MUHADINOVIĆ Šišano je isto kâ kršćeno.

Pesnicom se nȁda ne rasteže! Miš u tikvi — što je nego sužanj? Uzdu glodat — da se lome zubi! Nebo nema bez groma cijenu. U fukare oči od splačine. Pučina je stoka jedna grdna — dobre duše, kad joj rebra puču.

Ja se sjećam što si reći htio. Tragovi su mnogi do pećine — za gorske se goste ne pripravlja! U njih sada druge misli nema do što òstrê zube za susjede, da čuvaju stado od zvjeradi. Tijesna su vrata uljaniku, za međeda skovana sjekira.

KNEZ JANKO A što je to, kaži mi natajno! VUK MANDUŠIĆ Ljepša mu je od vile bijele! Nema puno osamnaest ljetah, živo mi je srce ponijela! KNEZ JANKO Rašta ti je srce ponijela?

KNEZ JANKO Rašta ti je srce ponijela? VUK MANDUŠIĆ Ima rašta, rugaš li se zbilja? Rašta drýgê nema na svijetu! Da nijesam s Banom Milonjićem devetorostruko kumovao, bih mu mladu snahu ugrabio, pa s njom bježâ glavom po

VUK MIĆUNOVIĆ Budili se ti tako proričeš, mišljahu li u svijet za koga? VOJVODA DRAŠKO Nema toga ko s' ne boji čega, da ničega ano svoga hlada.

Te mi opet sjutradan na igru, kad u kuću nigđe niko nema, no je pusta kuća zatvorena. I jošt ću vi jednu sprdnju pričat (a znam čisto vjerovat nećete): vidio sam ljude u

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Da li što već, onako star, nije više mogao ići po trgovini, te, valjda, ne donoseći i ne zarađujući više, nema onaj ugled kao pre; ili, a to je najviše jedilo starca, sigurno je bilo koga koji je na to sina protiv njega

izabran, da bi se ta nepažnja primila ovamo od njih ne sa ogorčenošću nego s uvređenom ravnodušnošću: „Pa zna se da se nema kome učiniti ni pomagati.

Znala je da on tamo nema nikakve trgovine niti kakve poslove, još manje da odlazi zato što tobož ne može da se odvikne od mešanja i druženja sa

I pošto je dole, u kujni, video da nikoga nema, on se poče peti gore, ovamo k njoj. Ona se trže. Brzo se pokri i kao opasa.

A zaista, više njihove ulice, kroz kapidžike, iz sporednih ulica, gde nema meteža, već se čuje kako idu žene, starke i sluge ka groblju. Neke prolazeći pored Magde zapitkuju je: — Hajde, Magdo!

E, baš je nigde nema! I da zabašuri sve to, poče se okretati Sofki i, po običaju svom, pričati joj šta je bilo tamo, na groblju: koja je

Što toliko parče, gotovo pola tepsije da ti dâ? Nema ni ona da jede, a kamo li drugome... — Pa nisam mogla, snaške — poče da se brani | Magda.

grljenja, ljubljenja, uzvika, čemu se Sofka nadala da će nastati kada on dođe, jedino to bi, te tišina, mučnost i neka nema teškoća postade još jača.

Sofkicom, da se sada otkriva, i da ono što ne bi kazao ni samoj smrti — njoj mora da ispovedi i kaže, a to je: da se nema ni hleba a kamo li što drugo i o čem drugom da se misli, drugo što želi...

Istina, za sada tata nema takvu kuću kakva treba za tebe, ali će to tata tebi... Glas mu je bio takav, da Sofka oseti kako joj kroz grlo, čak

— Ali, kao da mu to ne beše dovoljno, zastade i gledajući je odozgo, svetlo, nastavi: — Snahu imaš, što ceo svet nema, Sofku, hadži-Trifunovu unuku.

A i on, dečko, pa već kao otac. Nema još dvanaest godina, a već počeo nož da nosi i sa dva pojasa da se opasuje, i da se na nju izdire, zapoveda joj i

Pandurović, Sima - PESME

Kako sam tada zadovoljan bio! NEMIR Ustao sam, kada Ponoć gluva, Bleda, nema, u crnome velu, Nevesele, sive staze čuva.

da se bujne, preke, Talasaju naše moćne reke; Naše gore da hučno romore Kao nada koju srce traži U slutnjama kojih nema više; Vetar duva, proleće miriše... Naše duše naši su pejzaži.

O, kol’ko to tužno i tragično boli Kada duh pred silom materije kleči! Pa baš tad, kad za nas nema sreće preče No da nam, k’o potok iz prastare šume, Suza teške, gorke istine potèče, — Nit nam kogod pljeska, niti

I najzad, kada kucneš tiše, Izmrcvareno, tužno, grozno, Biće nam jasno, vaj! — al’ pozno — Da nikad ničeg nema više... PROMENA O, tako prosto, tužno velim Da nisam više što sam bio.

Slućenog glasnika savesti još nema. Ali on će doći, ma u zadnji čas, Da nam ipak javi, usplahiren vas, Da nam se gost jedan u posetu sprema.

Za naše su oko Putevi na zemlji samo razne crte. I videćeš, kad se malo budeš nagla, Da ničega nema. Proleće i cveće, I boje, i miris — ništa nego magla! Brzina sve ništi. Neka bude veća!

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

nije kako Crnogorci, uopšte, djecu miluju osobito djecu poznatijeh junakâ, a osobito pak ako je jedinče, taj pojma nema o nježnosti tijeh (po izgledu) okorjelih brđana! „Pa ćemo te oženiti, je li de Milune?

„Ajde, Mišane, na ono brdašce pa straži dobro put istoka!“ U mlađega pogovora nema. Mišan se odmah diže. „Stani da još nešto čuješ! Čujte me braćo!...“ Puška zagrmje pod njima u planini. Svi đipiše.

Istina je da me otuda nevolja poćerala a amo prihvatila, ali je ova, kao što prijed rekoh, viteška a ona... nema joj drugoga imena. Sve što podnosite i trpite, naknađuje vam se ponosom što vam kroz oči sijeva.

Ne grajahu, no zvjerahu oko sebe. Otaš se ne mače, dok se ne uvjeri da ih nema više. Družini pogledi nestrpljivo letijahu s Turaka na četovođino lice. „Jedan više — dobro je!“ reče Otaš sam sobom.

Toga ni među životinjama nema. U prošlosti bivalo je isto tako u njihovoj kući sa djecom mjezimnom, njihovim precima po krvi i udesu.

Ja se, krsta mi, čudim što je ovo čeljade još u oca!“ „A inokosan je čovjek. Nema je ko zamjeniti“, odgovori stari. „To je, valaj, istina, no reći ću ti, bude li čekala zamjenicu, plešće sijede.

Koliko je Crne Gore, Primorja, Zete i Hercegovine, krštene duše tu nema, koja te ne ljubi, koja ne čezne za tvojim blagoslovom a ne drhti od tvoga proklestva.

Đakon, pogledav na nebo, stade da govori, više kao za sebe: „Danas lijep dan... nema ni jednog oblaka na nebu... Istina đuvoli pomalo vjetra s Lovćena, ama ne smeta, samo nek ne bude oblačno, jer štono

“ „Isti iz našega brastva, neki Ivo Lukin. No je i on nevolja i nejelica, Gospodaru, nema nigđe ništa, pravo valja reći!“ „A koliko je duga?“ „Glavnoga i dobiti dvadeset talijera!

Ako ona i otac joj pristaju, neka pođe za tvoga sina, to se po sebi razumije. Ako li neće, nagnati je nema se razloga...

Studen, ciča, pometoh se, te ja svrni u vas. Kad tamo, šćućurili se vas desetina oko plamička. Viđu nema do rukovet vrežine na ognjištu. Ta naložite! rekoh ja. — Kako! šta!

Mladež se također raziđe. „Kamo Cuca?“ upita Joka domaćina videći e onoga nema sa zvanijema. „Otišao je da sô sije!“ odgovori Đeklić, veseo, preveseo. „Najedio se što ne dam Stanu za sina mu!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Najviši stupanj kletve je prokletstvo („Proklet da je ko je to učinio, da nema ničeg živog od poroda, ni od stoke, ni on ni iko njegov“).

bitnu razliku između njih jeste poslovička sadržina, upravo značenje koje poslovica u sebi nosi, a koje govorni izraz nema. Poslovice su kratke i sažete, misaone izreke, date obično kao savet i uput.

). Najčešće su to konstatacije stvarnog značenja. (I ovo će se danas sutra zvati lane; U radina komadina; Nevolja oči nema; Ko kriva žali pravome greši; Koga nema za njim grob ne plače, itd.

(I ovo će se danas sutra zvati lane; U radina komadina; Nevolja oči nema; Ko kriva žali pravome greši; Koga nema za njim grob ne plače, itd.

). Stihovane, mahom deseteračke poslovice srećemo kao tvorevine koje su posebne pojave (Na očima kapidžije nema; Lete danci kao sanci, / A godišta kao ništa; Od života i gde i šta, / A od smrti nikad ništa), ili kao ostvarenja

da se ne retko ima utisak kao da su to nepotpune, nedorečene rečenice, jer se ispušten deo kao poznat podrazumeva (Nema za Rajka kapa (u Stambolu); Ispalo (oko) koje zaplakalo; Zla godina saterala orla u dolinu (s kokošima zimu da

— U onom gde nema mačaka). Pitalica ima sa raznim motivima. U njima se najčešće zbiva šala ili se ko izlaže podsmehu.

I oca bi za novce prodao. Jedva mu koža kosti drži. Jedna glava, hiljadu jezika. Jedne kapi poštene krvi nema u sebi. Jednom rukom daje, a dvjema uzima. Jedna mu noga drugoj dobra ne misli.

Ne bi ga poljubio ni kroz devet ponjava. Ne vjeruje ni svojim očima. Nema na njemu valjane ni dlake. Nema ni dve vijuge u glavi. Nema pameti ni koliko pače. Nema četvrte daske u glavi.

Ne bi ga poljubio ni kroz devet ponjava. Ne vjeruje ni svojim očima. Nema na njemu valjane ni dlake. Nema ni dve vijuge u glavi. Nema pameti ni koliko pače. Nema četvrte daske u glavi. Ne staje on na trulu dasku.

Ne vjeruje ni svojim očima. Nema na njemu valjane ni dlake. Nema ni dve vijuge u glavi. Nema pameti ni koliko pače. Nema četvrte daske u glavi. Ne staje on na trulu dasku. Ni vratiša, ni platiša.

Nema na njemu valjane ni dlake. Nema ni dve vijuge u glavi. Nema pameti ni koliko pače. Nema četvrte daske u glavi. Ne staje on na trulu dasku. Ni vratiša, ni platiša. Nijesu mu sve koze kod kuće (na broju).

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

što je? Ovu pogaču ako podijelimo, nema ni meni ni tebi, već ajde da lažemo, pa koji koga nadlaže, onaj neka nosi svu pogaču.

“ dijete pomisli u sebi: Već se sad nema kuda, pa reče: „Ajde de! počni ti.“ Onda ćoso počne koješta lagati, ovamo, onamo, a kad se već izlaže i umori, onda mu

Kad jedno jutro prebrojim čele, a to nema najboljega čelca; onda ja brže | bolje osedlam pijevca, pa uzjašem na njega, i pođem tražiti čelca.

Ali šta ću sad bez vatre! kresivo sam imao, ali nema drva! U jedan put padne mi na um, da imam u zubunu jednu šivaću iglu, pa je izvadim, te iscijepam, pa navalim vatru i

Kad donesem vodu žeteocima, a oni poviču: Kamo ti glava? Ja se mašim rukom, a to nema glave; zaboravio je na vodi. Onda se brže bolje vratim natrag; kad tamo, a to lisica došla, pa vadi mozak iz moje

“ — „Pa ko je kriv, more! je li je ko naćerao?“ — „Nije niko, nego se pobole same.“ — „E! vala, more! marvi nema suda.“ — Onda Ero: „Ama čuješ li ti, efendija! što ja kažem: moja krava ubola, tvoju kravu.“ — „A a! more!

“ — „Pa kako je, Boga ti! Kako živi?“ — „Vala Bogu! zdravo je, ali se Bog me dosta muči bez ašluka: nema zašto da kupi duvana, niti ima čim da plati kavu u društvu.“ — „A oćeš li ti opet natrag?

tuda sad prođe jedan kmet s onoga svijeta, pa kaže za našega Muju, da se muči bez ašluka: nema za što da kupi duvana, niti ima čim da plati kavu u društvu; te sam mu ja dala ono novaca, što je bilo u tvojoj kesi,

govedar kaže jedno te jedno: „Dok carev sin (veli) ne nauči kakavgođ zanat, i ne donese mi svoju rukotvorinu, dotle nema ništa od prijateljstva!

Kad se Ero prikuči blizu, onda Turčin stane vikati: „Ća šaronja, ća! i ti imaš pamet, a Ero je nema.“ U tom Ero dođe na ćupriju, pa naćera konje preko ćuprije, a njega stane pomaganja: „Jaog mene do Boga miloga!

gledaj kako i tvoj šaronja ima pamet, a Ero je nema! Ele on tebe prejaa dvaput preko ćuprije.“ VIII. SLOVO IŽE, ALI SIRCA NIŽE.

d. Dok jedan poviče iz budžaka: „Turske mi vjere! vi ne znate nijedan šta je najgore na ovome svijetu, nema ništa gorega od pijana Vlaa i od gladna Turčina.

Sveti Sava - SABRANA DELA

A manastir, niti iguman, da nema nikakve vlasti nad ćelijom tom. Niti, opet, mita radi da se ne postavlja neko u ćeliji toj, a da nije dostojan pravila

I ovo je vest koji čuh od njega i povedam vam da je Bog svetlost i da tame u njemu nema. Ako kažem da zajednicu sa njim imamo, a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istinu.

Ko sačuva zapovesti njegove, u njemu prebiva, i ovaj u njemu.“ (І Jn. 3, 22-24) Jer „straha nema u ljubavi, pošto savršena ljubav strah izgoni, a ko se boji ne usavršava se u ljubavi.

Zapovedamo da ni jedan od vas nema drugoga oca. Ako li se ne nađe tako pogodan u vašem činu, onda vam je za oca uzeti nekog od kaluđera koji blagoverno

Jer kakva mu je korist od prebivanja ovde? A kakva mu je korist od neispovedanja? Zar nema od toga više štete i pogibelji i svagda učenje zlu i sve ono što duši donosi pogubnost?

16, 15) reče božastveno Pismo, i „Gospod se gordima protivi, a smernima daje blagodat“. (Jak. 4, b) Prema tome, da nema ovoga među vama!

zaostane duže na molitvi, i u tom slučaju da potpadne pod istu osudu kao onaj ko je zakasnio na obed; da se i on upita nema li opravdan razlog. Ako li neko zbog uzdržavanja od jela ne ode na večeru, nevin je.

I od zla ako ne odstupaju, da se kazne. GLAVA 24 Da niko nema u ćeliji jela, niti pića, niti voća niti do jednog novčića Ako neko stiče imetak preko zapovesti manastirske, makar i

Bolje je jedan koji čini volju Gospodnju, nego mnoštvo bezakonika. GLAVA 26 O tome da bratija nema rabotnika Nedostojno vam je da imate služitelje. Treba da bude po dvojica u ćelijama, i sasvim dosta!

A za obuću ostavljam igumanu ili ekonomu da se odluče za kalige ili nešto drugo, te kada vide nekoga da nema da mu daju. Najpre crkvenjaci da su neizostavno u kaligama, a u noćnom ruhu ako bude manastiru moguće.

“ Ali, ne bojte se, jer čista ispovedanja nedostatak ovaj ispuniće vam i molitvu po pravdi uslišiti. Samo da nema nedostatka zbog lenosti — toga se, dakle, bojte i na to pazite! Ako li toga nema, radujte mi se svesrdno službe držeći.

Samo da nema nedostatka zbog lenosti — toga se, dakle, bojte i na to pazite! Ako li toga nema, radujte mi se svesrdno službe držeći.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Taj što sam vam pričala, taj profisor! Noge mi se osekle kad me zaprosio! Venčaćemo se petnajstog ovog meseca! Nema više treće smene, evo im šipak! A kupio mi svileni veš, kod Mitića, crno i roze, mnogo daje na mene!

A kupio mi svileni veš, kod Mitića, crno i roze, mnogo daje na mene! CMILjA: Boga mi, fino se poneo, nema šta! JAGODA: Ponaša se krajnje kulturno! Dosta je samo da čujete kako ume lepo da se izražava!

JAGODA: A i šta ćete, moramo zbog te fabrike! Strina mu stalno piše da dođe, nema nikoga bližeg da mu ostavi! A on! Ima dilemu pošto je organizovan, a moraće da bude kapitalista!

Večeras malo gostiju! IKONIJA: Svi na mitingu! GOSPAVA: Zar onaj tamo još govori? IKONIJA: Govori, govori, a nema pojma kolko to mene košta! MILE: Dobra ova Gospava, kad je pogledaš! STAVRA: Za moj ukus je malo previše kabasta!

MILE: Dobra ova Gospava, kad je pogledaš! STAVRA: Za moj ukus je malo previše kabasta! MILE: Nema ženske dok nije karađorđuša! GOSPAVA: Ša je, da je, meni lako nije opslužiti nake mušterije!

Tolike su se poudavale, pa je l ih ogrejalo? CMILjA: Samo ja kad bi se udala, videla bi! IKONIJA: Nema ko da te bije i da te gazi, nemaš kome da rintaš i da rmbačiš!

IKONIJA: Sigurno ko vrbov klin! I dve kupusalate! Od braka nema sigurnijeg robijanja! Šta biste vi, što ne sednete, ima gde! SKITNICA: Samo bi nešto da pripitam.

PROSJAK: Odličan! Ne bi vam ga zaboravio ni kad bi mi kruna sinula s glave! GOSPAVA: I jes ti glava za krunu, nema šta! Rođen si da zasvetliš, ko neko tamo vaše veličanstvo! PROSJAK: Ponekad zasja i ono od čega se ne nadaš!

GOSPAVA (besna, prišla je ulaznim vratima i otvorila ih): Odide da vidiš! Pa ovaj napolju uopšte nema publike! CMILjA (prilazi vratima): Masa se sasvim razišla! GOSPAVA: Nigde nikoga, a on priča!

Gladan sam smoga, gladan benzina, galame, gladan tramvaja, slobode, ljudi, svega! Nigde ti nema ko u Beogradu, predveče! Natenane, ispred „Guberevca”, malo crno i jagnjeća crevca!

Kad bi se našo neki kamen za kucanje... (Saginje se, i traži kamen) Šta je sad ovo? Krv? Opet krv? Znači, nema nam spavanja noćas! Ne spava se mirno blizu krvi! Ajde sad opet oblači kaput!

Dobro bi bilo da smo je rekvirirali, makar na pósata... MANOJLO: Fini odnos prema civilnom stanovništvu, nema šta! TANASKO: Ja bi je slatko utefteriso! Stalno, nesrećnica, priča o udaji!

Stanković, Borisav - JOVČA

Svi su tvoja deca. I ne zbog tebe, nego zbog nje, Vaske, neću posle, kad opet odeš i kad te opet po nekoliko godina nema, da oni zbog toga, zbog tebe, što ti samo nju gledaš, nju počnu da mrze, popreko da... JOVČA Koga da mrze?

Ali, i kad nisi ovde, koliko te puta spominjem i hvalim Boga što si ti. Jer, da tebe nema, šta bi od nas, od ove crkve i vere bilo?! JOVČA Pa, zar vas je ko dirao? VLADIKA A, ne. Ko sme?

Neku sreću imala što mi nju rodi, a inače... VLADIKA A Vaska ti je, neka je, hvala Bogu, živa i zdrava, što niko nema. Gledam: izrasla je, razvila se i pod nebom mučno da je takve ima. JOVČA (tronut): To mi je, dedo, sve.

JOVČA (plane): Kakva »prilika«? Kakav »muž«? Ko za nju muž?! Za mene nema zeta! VLADIKA Toliki je, najbolji, od kad tražili, a ti ne daš, i ne daš. Kako da nema?! JOVČA (odlučno): Nema!

Ko za nju muž?! Za mene nema zeta! VLADIKA Toliki je, najbolji, od kad tražili, a ti ne daš, i ne daš. Kako da nema?! JOVČA (odlučno): Nema! VLADIKA (odsečno): »Nema«, jer ga ti nećeš. JOVČA (još odlučnije): Nema!

VLADIKA Toliki je, najbolji, od kad tražili, a ti ne daš, i ne daš. Kako da nema?! JOVČA (odlučno): Nema! VLADIKA (odsečno): »Nema«, jer ga ti nećeš. JOVČA (još odlučnije): Nema!

Kako da nema?! JOVČA (odlučno): Nema! VLADIKA (odsečno): »Nema«, jer ga ti nećeš. JOVČA (još odlučnije): Nema!

Kako da nema?! JOVČA (odlučno): Nema! VLADIKA (odsečno): »Nema«, jer ga ti nećeš. JOVČA (još odlučnije): Nema! VLADIKA (zagleda mu se duboko u oči, približivši se): Nećeš, jer ti ne treba. Ne daš je... drugom!

Ne daš je... drugom! JOVČA (razume sumnju, plane, uplaši se od pomisli da svet, i vladika, sumnjaju da on sam, otac, nema što s Vaskom; žuri se da tu sumnju otkloni; sasvim se približuje uz vladiku, gleda mu u oči pravo, silno): Dedo!

Znaš: čovek, ceo vek žedan, traži nešto. Ne nađe to. Pa... digne ruke, pregori. Ali, žedan, bar hlad da nađe! Ni to nema. Sam on uzme, posadi drvce, čuva, pazi da ono poraste, te bar tu, ako ne žeđ da ugasi a ono hlad da nađe...

Ne razbiram što govoriš, ali znam, osećam... Radi što znaš... (Zastaje.) Ama, mislim: ako nema ovde... Ti si bar proputovao svet, imaš svuda prijatelje, poznanike, pa zar ni tamo nema? Ili, nisi tražio?...

(Zastaje.) Ama, mislim: ako nema ovde... Ti si bar proputovao svet, imaš svuda prijatelje, poznanike, pa zar ni tamo nema? Ili, nisi tražio?... (Odlazi tiho.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Toliko sam je ljubio da, da je živila, ne bi se nigda od nje udaljiti mogao. No, zar je tako izvolila sudbina da nema srce moje ništa na svetu čemu bi se moglo jako prilepiti, za ne imati nikakva pripedstvija u široki svet udaljiti se.

i poslovali, krepko bi[h] želio da se namerim na kog pustinjika da s njim odem u egipetske i u arapske pustinje, gdi nema stope čoveka živa.

i slaba mladost nije kadra rasuditi, i nije joj za zlo primiti; potrebuje rukovođenja i nastavljenija; ako li toga nema, ostaje u tami i u prevari. Ko se je naučen rodio na svet!

ako vi poznajete da kaluđeri nisu od potrebe, učinite s njima kako je arhimandrit odsudio lekaru i terziji; narod u tom nema nikakva posla. Episkop: „Nije tako, moj Malenica, nije!

jošte moj Toša da se nahodi u Fruškoj Gori jošt jedan pustinjik k kojemu izdaleka dolaze ljudi da im čini čudesa, i da nema d[a]na kad on ne učini po koje čudo. Nije se drugo za me hotelo; ovo mi je dosta bilo da me podbode i upali.

U današnji dan, ko se god za sveca izdaje, ili je kakva laža ili fantazira. Učenje želi i traži, koliko više možeš; nema goreg života od besposlična i unljiva.

Hormovita bilo je do 20 momaka, svi s oružjem pešice kako lavovi, a mi dva na mazgami. Od Argirokastra do Hormova nema više nego tri sata. Drugi dan [h]oda dođemo u rečeni grad.

ispeče, a | od druge polovine načini dve-tri pite s[a] skorupom i s mladim sirom; vina svak ima u podrumu, jer ga nema kome prodavati.

albaneski s grečeskimi slovami; ali s ovima ne može se ni treća čast tako pisati kao sa slavenskima, zašto u Grekov nema slova za izgovarati ža, ča, ša i ća, a ovo je sve neotložno za albaneski kako god i za slavenski nužno.

Za ona, pak, mesta gdi nije dozvoljeno bilo ulaziti, nimalo nisam mario, koliko da i[h] nema na svetu, niti bi[h] ja tu ušao da me ko kumi, kod toliki[h] drugi[h] lepši[h] mesta.

strane, Marija, čiča-Mijailova kći, okolo tridesete godine vozrasta, no gledajući na nju bi[h] se zakleo ko da joj nema više nego dvadeset. Mlada, | zdrava telom i razumom, prekrasna do udivljenija, poštena i blagonaravna.

Ali, evo nevolje, nema se s čim dotle doći. Otkad je god Trijeste na svom mestu, u bolje vreme za me nije u njega mogao doći gospodin Varlaam,

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Ovdi nema ni dvi čaše dropinjaka! — Ima, križa mi, gotovo pun bardak! — reći će njeki Zubatac, nadnijevši se. Svi prsnuše u smije

— A kake su ono tice što lete tamo amo nad vodom? Onakijeh nema u Zvrljevu! Poviše su od golubova, a oštrijeh i dugačkijeh krila. Sad, gle! gle! gle!

“ Jesi me razumija? Jer ste svi gube i pogrde, kakvi’ nema u cilom kršćanstvu! Gori ste od rkaća. — A šta radite više, vrag vas odnija, a?

Oćeš da te izujem? Nećeš, veliš! Pa ti, po ovome vrimenu, oklen doklen. Valaj, ni vra-Naćvar nema srca! I šalje te radi gubavog Kenje! Ma šta to može biti, dite?! Cigurno nika velika stvar.

Ajme meni! Ajme meni! Kako nisam umra na mistu!... — E, sad se već nema rašta kriti — poče Balegan. — dosad sam krija radi mira domaćega, a sad se već nema rašta kriti! I ja sam ga vidija!

— E, sad se već nema rašta kriti — poče Balegan. — dosad sam krija radi mira domaćega, a sad se već nema rašta kriti! I ja sam ga vidija! Možete zamisliti, kako to tek prenerazi đake. — Jesam...

Škoranca se poče javljati još češće. Najzad on sam objasni Dundaku zašto nema mira. Dundaka srete Škoranca usred bijela dana, išao od voza k manastiru.

— Ma ti si rišćanin? — Ja? Je li? Nisam, ni dao bog, nego sam iz Zelengrada, a u Zelengradu nema rišćana, a nema ik ni u Medviđoj, nema ik u ta dva sela, a sve ostalo, znaš, sve je po Bukovici rišćanluk...

— Ma ti si rišćanin? — Ja? Je li? Nisam, ni dao bog, nego sam iz Zelengrada, a u Zelengradu nema rišćana, a nema ik ni u Medviđoj, nema ik u ta dva sela, a sve ostalo, znaš, sve je po Bukovici rišćanluk...

— Ja? Je li? Nisam, ni dao bog, nego sam iz Zelengrada, a u Zelengradu nema rišćana, a nema ik ni u Medviđoj, nema ik u ta dva sela, a sve ostalo, znaš, sve je po Bukovici rišćanluk... — Pa bi li ti umija timariti konje?

Ali kad rijeka naraste, nema pristupa prekovođanima, te mu red bješe rabotati bez začina. Boban je zapinjao vrške svakoga večera, te prije mitio

— A ti, Bakonja, u pamet se. Mi smo, jevo ovako činili prije smrti Škorančine, kadgod rika naraste, te nema u mlinu prikovođana... Kad smo ono najprije... znam da je bilo one zime kad je Stipan došâ... — Vridni naš Stipan!

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

TLE SAD JABUKA PADE 58 SA USPOMENOM NA JEDNU PANONSKU SOBU 59 KRLETKA 60 NOVI POVRATAK 61 TI ODE PRE SVIH 62 U SNU TE NEMA 63 NE PRONESOŠE KROZ ŠPANIJU FLOR 64 SEDIM NA TVOME GROBU 65 TI SI MOJ ŽIVOT VIDELA IZ BLIZA 66 UMESTO DA U SVILU

Ako za reč već nema spasa O daj mi bar uspavanku bez glasa. PESMA I SMRT Ova pesma nema oštrih zuba, Sve je u njoj golo ćutanje i mir I

Ako za reč već nema spasa O daj mi bar uspavanku bez glasa. PESMA I SMRT Ova pesma nema oštrih zuba, Sve je u njoj golo ćutanje i mir I spori dolazak do poslednjeg ruba Ispod koga mami hladan dubok vir.

Ova pesma nisu teške reči Mada malo opor zvuči gusti zvuk. U njoj nema kapi koja glavu leči I bolne ruke zgrčene u luk. Ova pesma možda liči na dolinu U kojoj se bolno skamenio vuk.

NITI Jednom nas tu, gde nas ima, Neće biti. Mi smo niti Koje vežu nerođene sa mrtvima. Nema kraja. Prislonimo na zrak uva: Kroz šupljine između nas vetar duva Što vremena po dva spaja.

U oku nam još po malo zakasnelo zri Zatajeni pramen leta — to je sve. Suncu kraj je. Leta više nema tu: Samo hude krpe, trošno meso, bedna kost. Ni senke više nema da crta po tlu. Da l su svi tu, il još neko — ne?

Suncu kraj je. Leta više nema tu: Samo hude krpe, trošno meso, bedna kost. Ni senke više nema da crta po tlu. Da l su svi tu, il još neko — ne? Ko će prvi ugasiti leto? Ko sme?

Ni senku čak da baci sinagoga. Rupa mesto crkve: ni porte, ni boga. Nema kuće u vetru, zida, lupe vrga. Gde je veliki dan i mi sred njega mali, Ogromni toranj i sat koji nas prati Dok bežimo

Veverice, izmišljena na grani: što me drsko Gledaš, kad te evo nema nigde u vazduhu? Čuj: mehur u vodi napet oblom opnom Prsnu od mog oka dirnut sjajnim šiljkom.

NA NEKOJ PADINI Pesmo, ti si žedna, a protiče voda. Bol je tvoje piće (ono: čega nema). Iz nesreće: ko iz kokosovog ploda Srčeš tužnu hranu što te za svet sprema.

Štrči mi iz loga gle čitav stub tela: Već sam sav otkriven i povratka nema. Krišom oko bacam u dalj gde se sprema Nemi doček gvožđa, zida, stakla bela.

Od nje se više odvojiti neću. Čim zavesu maknem: već na mene sleću Dimljive latice cveta koga nema. Evo bežim kroz nju, iz nje, ali sporo. Manje mi se noge kao u kornjače.

Ćosić, Dobrica - KORENI

“ Uzeo je njenu ruku i njome blago mešao gomilicu. „I u mraku svetle. Moji su. Ja sam ih zaradio. Niko ih u Prerovu nema ovoliko.“ Uplašeno je potvrđivala glavom. „Ne znaš ti šta su oni. Mogu da pevaju kao ptice. Da ciče kao krdo prasića.

Ona je domaćin, a ne Aćim, koji na stranku i politiku rastura njegovu muku. Pa ja sam se ponosio njome. U okolini nema čuvenije domaćice ni gazdarice od nje. Zamisli se: kad je prestao da joj se raduje vraćajući se s puta?

Ni orah. Ženskima je to posao. Plaćaju im samo oni kojima su prazni i glava i čakšire. Jesi li me razumeo? To nema u tvojim knjigama.“ Vukašin je samo stisnuo usne i klimnuo glavom. Danas bi, sigurno, sve drukčije bilo. A nekada...

Aćim ćuti i gleda u kolena. Nema crvenih vunenih rukavica, i očima toplih. Nije spreman za put. Gleda po stolu i minderluku.

A ja? šapuće na minderluku i zimogrožljivo drhturi. Đorđe je sinoć došao, a još ga nema da se pozdravi i ispriča kako je posao obavio. Ne poštuje me. Sveti mi se, trže se. I Simku je voleo više od Đorđa.

gledao, brzo se suljao niz strminu, smrt iznenada dođe, toliko imanje, bogatstvo, pa ugled i ime, ugled i ime naročito. Nema vrata u Srbiji koja se pred nekim njegovim s dobrodošlicom neće otvoriti. A moj otac? Luka Došljak, vodeničar...

Valjda još imaju za njega sobu u novoj kući. Mora da se pozdravi... — Dobro veče, Simka... snajka! (Nema smisla, zagrcnula se od radosti, ništa joj nisam doneo.

nekoliko godina kako ne dolazi svaki joj je Božić tužan; svako Badnje veče otplače: on je u tuđini, daleko, nikoga svog nema. Ti Francuzi, sigurno nemaju... — Imaju. Oni su katolici, a i katolici slave Božić. — Sigurno nije kao naš. — Nije.

Čekaj, slušaj me prvo. Baš to u vezi sa narodnim interesima hoću da ti kažem. Ništa narod nema od tih vaših stranaka i vaše selačke slobode. Uostalom, posle odlaska Turaka narod nije tražio slobodu.

Nisam ni godinu dana proživela kao žena, ni kao Anđa Tolina što ni hleba u kući nema, ni kao ona nisam proživela, i ona je srećnija od mene.

A ja te čekam... Po desetak večeri zabadava sam oblačila čistu košulju, a tebe nema. Za tebe se spremala, a ti dođeš pa zaudaraš na mehančine, obore i konje. A da si bar tada mogao želju da mi odmališ.

Da znaš, otkako se rodio, nije suzu pustio. „Veliku livadu i zabran“ Neću da čujem. „Dve njive i livadu.“ Nema razgovora. „I zabran odozgo, i vinograd odozgo!“ Jok. „I krave, kola, plug, i kuću da ti napravim.“ Jok.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Pa, i kuda bi? Velika rečna majka spokojno je nadgledala rađanje novih reka, unapred im određujući tok. S rekama nema iznenađenja, nema briga. Ne rađaju se često budale kao ona što je htela da teče ispod zemlje.

Velika rečna majka spokojno je nadgledala rađanje novih reka, unapred im određujući tok. S rekama nema iznenađenja, nema briga. Ne rađaju se često budale kao ona što je htela da teče ispod zemlje.

»Da nije on to govorio?« ne verujući samoj sebi, devojčica navuče prekrivač do brade, a vrabac prekorno prošaputa da nema vremena za igranje. — Ustani i posadi semenku raskovnika, a onda čekaj dok iz nje ne izraste plod.

Iza okna joj neko prijateljski klimnu glavom. Devojčica priđe drugom prozoru. »Sanjam li ja to?« pomisli. »Tataga nema nikog! Otkuda ova deca?« Devojčica se ponovo vrati prvom prozoru. Ono maleno, svetlo biće nestašno joj namignu.

Devojčica se pažljivo zagleda, nabra obrve, ali nije mogla da pogodi ko bi to mogao biti. — Takve devojčice nema u našoj ulici! — reče na kraju. — Pogledaj joj malo bolje nos i oči! — Joj! — vrisnu devojčica i šakom zatisnu usta.

— Ne mogu da kažem! — prošaputa. — Zar nisi malopre rekla da si videla Tataginu decu, a znaš da ona nikoga nema? Zar lažeš? — majka se strogo namršti, a devojčica zaplaka, i plakala je sve do večeri.

Uzalud je mali čistač tvrdio da na to ime nema prava! Zlatousti postaje samo onaj ko nađe Srebrnu ružu. Pričao mu je o tome ded koji je to čuo od svoga pradeda.

— Gladan sam i žedan. Vruće mi je! — Plačko se bespomoćno opružio po zemlji. — Dalje ne idem. Nema izvora u ovom usijanom paklu! — Mora da ga ima. Gde piju ostale zveri?

»Šta li će s malim biti?« — pitali su se, a dečak je nastavljao da priča o čudesnim događajima kakvih ni u snu nema. Kazivao ih je drugovima u školi, rakovima na obali i cvetovima na livadi, dok bi ovi, očarani, klimali snenim glavama.

Taj glas je molio Sunce da ga isuši, pretvori u oblak, u ništa. — Ružna sam, odbačena. Nema ni riba, ni cveća. Šta će mi život? Beloj žabi se učini da to lokva ponavlja njenu sopstvenu jadikovku.

Sunce se radoznalo zagleda u Belu žabu, i osmehnu: — Ne mogu, žurim. A nema ni potrebe! — zlatnim prstima dotače Gospodar neba Belu žabu. — Zar ne vidiš da si cvet? Lokvin cvet. Lokvanj!

Starac uzdahnu. Preli ga tuga kao ledena voda. »Ko će sedeti kad ja umrem?« mislio je. Nema dece na salašu. Zato se niko i ne raduje kad orasi, sazrevši, počnu da iskaču iz svojih zelenih košuljica.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Otuda oko podne, kad polazi od ugla Francuske, Gospo– dar Jovan je uvek pomalo uvređen: u ulici koja nosi njegovo ime nema vi drveta, ni travke. Prava i bez senke, ulica vodi na Kalemegdan, sav od senki.

Išlo se kroz bašte, kroz kapidžike, kroz prolaze kojih davno nema, kroz mokar gustiš i krho– tine trajnosti nad razvalinama i ru– žičnjacima.

odasvud nadiru i trepere, u igri, kao prva zračna prepreka između neba i zemlje: tada se GospodarJovanu činilo da više nema sebe, da nestaje i već je deo tog prostora koji je svuda; u njemu se taložio mir a on se rasipao u ništa.

O tome bi on sa Skerlićem, ali njega nema i Gospodar Jovan nastavlja svoj put pored niskih i čvrstih zgrada. Kada pređe Kapetan-Mišinu ulicu, siđe sa pločnika i

Sima se naginje nad dečaka a na licu mu je tuga. Podiže glavu, više nema tuge, sad je na redu odlučnost, ne gleda ni u koga u obruču a svakome izgleda da gleda baš u njega (i toj se veštini

U svojoj stražari koje nema, na uglu Kapetan-Mišine i Simine, Sima terdžuman uvek gleda, i odmahuje glavom, onog luckastog terdžumana koji, pre

izgubiti, a prašina je sva sanjiva, a stapaju se mirisi lipe, i šam-dudova, i divlje nane, i žalfije: samo blagosti više nema, ugasila se.

Reklo bi se da i danas senka te strave katkad promakne tu, ispred Stambolkapije, koje nema već više od stoleća; promakne tu gde je sada prostor pod travom i šibljem, ni park ni skver, i gde vrvi od prolaznika.

Onda je pogledao u nebo i video da više nema ni belih nebesa, ki zagonetnih ispisa, ni tamne nemosti: iz ozarenih vidika rasipale su se svetlosti postojanja.

Nije to ni sećanje, njegovo, na zidine Stambol-kapije koje su bile tu a kojih sada nema; nije to vi nesećanje prolaznika, koji i ne znaju da su te zidine postojale; možda je to taj kolovoz, tako gladak,

(Kažu da su tačno tu, na prostoru od Spomenika do Narodnog pozorišta, bile vratnice Stambol-kapije.) Kad nema snegova i kiša, na mermernom podnožju spomenika sedi mladež, mali autobusi dovode male đake u Narodni muzej, da ih

Kao da ničeg drugog i nema: sećanje, rasparana kesa za novce, visi prazno. Istorija, međutim, beleži da je Vasa Čarapić, od početka ustanka, išao

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Tambur, tambur, sitna tamburice Udri, pobro, u sićane žice! Danas ima, a sutra nas nema, Hajd' u kolo, ko će tu da drema......

Al' eto zora sviće, I eto prođe san; Al' tebe nema, nema Nema da svane dan! Đ. Jakšić XIII KAD SE SETIM Kad se setim, mila dušo, Rumenila lica tvoga, Tad ne pijem

Al' eto zora sviće, I eto prođe san; Al' tebe nema, nema Nema da svane dan! Đ. Jakšić XIII KAD SE SETIM Kad se setim, mila dušo, Rumenila lica tvoga, Tad ne pijem druga

Al' eto zora sviće, I eto prođe san; Al' tebe nema, nema Nema da svane dan! Đ. Jakšić XIII KAD SE SETIM Kad se setim, mila dušo, Rumenila lica tvoga, Tad ne pijem druga

Sad se Mila izgubila: Tuđe ruke vino nose, Ana toči, Ana služi, Al' za Milom srce tuži. Nema nama Mile više! Ono malo veselosti Što imaše dobri gosti, To kod Mile ostaviše.

Ko da igra? Ko da peva? Ko da žedni? Ko da pije? Ko li brigu da razbije? Nema Mile, nesta ćeva!... Ana toči, Ana služi, Al' za Milom srce tuži. Đ. Jakšić XVI PIJEM... Pijem, pijem...

Ljubim li te... il' me duša vara, Što se udilj s tobom razgovara? Ljubim li te... il' me bezum ganja; Nema vida, čula, osećanja; Ljubim li te... il' ljubavi nije Što se grli, to su samo zmije; Ljubim li te...

il' ljubavi nije Što se grli, to su samo zmije; Ljubim li te... ili mene nema, Ili tebe - nas oboje nema; Ljubim li te...

il' ljubavi nije Što se grli, to su samo zmije; Ljubim li te... ili mene nema, Ili tebe - nas oboje nema; Ljubim li te...

ili mene nema, Ili tebe - nas oboje nema; Ljubim li te... ili nema sveta, Nema sunca, ni rose, ni cveta, Već sve tmina što je pak'o mesi, A po tmini vitlaju se besi, A međ' njima

ili mene nema, Ili tebe - nas oboje nema; Ljubim li te... ili nema sveta, Nema sunca, ni rose, ni cveta, Već sve tmina što je pak'o mesi, A po tmini vitlaju se besi, A međ' njima prabesina

J. Jovanović 3maj XXIII Mesečina, - al' meseca nema: Moja mila zelen venac snila, Pa se malo u snu nasmijala Od toga se ponoć zasijala. J.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

ljeto za njime sljeduje, smutna jesen i ledena zima; dan za danom vjenčaje se tokom, svaki našom ponaosob mukom: nema dana koji mi želimo, nit' blaženstva za kojim čeznemo. Ko će vjetar ludi zauzdati? ko l' pučini zabranit kipjeti?

Sve što blatnoj zemlji prinadleži, to o nebu ponjatija nema; duhovni je život na nebesi, materije - u carstvu gnjilosti.

Popa, Vasko - KORA

je Da pregrize tu stabljiku kukuruza Davno je to bilo U očima lepim Tuga mu se zatvorila u krug Jer drum kraja nema A celu zemlju treba Za sobom vući MAGARAC Ponekad njače Okupa se u prašini Ponekad Onda ga primetiš Inače Vidiš mu

njače Okupa se u prašini Ponekad Onda ga primetiš Inače Vidiš mu samo uši Na glavi planete A njega nema SVINjA Tek kada je čula Besni nož u grlu Crvena zavesa Objasnila joj igru I bilo joj je žao Što se istrgla Iz naručja

stubova lupaju Istrčali smo iz grudi 14 Očiju tvojih da nije Ne bi bilo neba U slepom našem stanu Smeha tvoga da nema Zidovi ne bi nikad Iz očiju nestajali Slavuja tvojih da nije Vrbe ne bi nikad Nežne preko praga prešle Ruku tvojih

sa dlana 20 Iz tvojih dlanova Piju živu vodu ptice Plave i smeđe ptice Koje nam iz očiju izleću Kad nadaleko nema nijednog lovca Tvoji dlanovi obasjavaju Naše dve zamišljene grudve zemlje Kad sunce kasni 21 Ruke tvoje plamsaju Na

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Tada videh u čemu je stvar: tajanstvena prilika beše duga povorka belo odevenih ljudi. Ja se prisetih: to su, nema sumnje, Pitagora i njegovi učenici. Oni se sada vidim sasvim jasno - penju, jedan za drugim, uzbrdo.

„Sfera!“ nastavi Pitagora. „Ona je najsavršeniji geometriski oblik što ga može biti. Sferna površina nema rogljeva i ivica, nema početka, nema svršetka; sve su njene tačke ravnopravne, nijedna se ničim ne odvaja od drugih.

“ nastavi Pitagora. „Ona je najsavršeniji geometriski oblik što ga može biti. Sferna površina nema rogljeva i ivica, nema početka, nema svršetka; sve su njene tačke ravnopravne, nijedna se ničim ne odvaja od drugih.

„Ona je najsavršeniji geometriski oblik što ga može biti. Sferna površina nema rogljeva i ivica, nema početka, nema svršetka; sve su njene tačke ravnopravne, nijedna se ničim ne odvaja od drugih.

Tamo, na istoku, saznao je da zvezdano nebo nema, kao što nam to izgleda, oblik svoda koji je našu Zemlju poklopio, već da ono obuhvata našu Zemlju sa svih strana, da

A sada mi reci kako stoji sa našim manjim brojem?“ „On je sigurno neparan, pošto, kao što smo utvrdili, nema zajedničkog delitelja sa većim brojem“. „Jesi li siguran da je tako?“ „Mogao bih založiti svoju glavu!“ „Da vidimo!

„Gde su ribe?“, zagrme nomofilaks. „Nema ih!“, odgovori mu nabusito Milon. „Ribolov nije uspeo, more beše nemirno, vreme vetrovito“.

Ali će tvoju molitvu, visoki nomofilakse, o tom nema sumnje, Posejdon saslušati. Moji ribari su jutros, kad su se istreznili, otplovili na more, pa će se, dajem za to svoju

Tu je pred njim stajao kao kakav prosjak koji se približio gospodskoj palati, ali nema hrabrosti da u nju uđe. Dva atenska građanina prođoše pored njega i uputiše se kosom rampom Propileja gore u grad.

„Ništa drugo ne postoji do atomi i prazni prostor, sve ostalo je mnenje. Među atomima nema kvalitativne razlike“. Kratke rečenice, tri osnovna zakona naših sadašnjih prirodnih nauka; zakon o nerazorivosti

„Mani se tog geometra!“ reče druga od dvorskih dama, jedna crnojka, „on ne mari ni za dragocenosti ni za žene“. „On nema, jednom reči, nikakvog smisla za ono što je lepo“, dodade treća od dvorskih dama, uspijajući ustima, da bi prikrila

Kad pročita ovo mesto u spisu, Arhimedes nabora svoje visoko čelo i reče sam sebi: „Nema sumnje, Aristoteles ume da pronađe i postavi probleme, ali ne ume da ih reši.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

se smeje, i gledao sam u njega zadugo i radosno do razdraganosti, ne uviđajući ni najmanje da takvom smeju apsolutno nema ni mesta ni smisla i da je on samo jedan od neoborivih dokaza moga jako pokolebanog duševnog zdravlja.

Svi mi samo imitiramo, zar ne? Govorimo otvoreno. Ali mene ništa više ne može da zagreje, kao nekad pre ratova. Nema organizacije, nema sredine u koju čovek može da uđe bez rezerve.

Govorimo otvoreno. Ali mene ništa više ne može da zagreje, kao nekad pre ratova. Nema organizacije, nema sredine u koju čovek može da uđe bez rezerve. A posle: ja sam se razočarao, užasno razočarao; nemam više vere.

Recite samo: zar vi niste Rusi bez ruske duše? Imate nešto od nje, možda, ali nije sva i nije vaša. Zato nema Korenjeva i Neznamova. I još ih neće biti.

Neka nas je u početku šaka ljudi. Dosta. Bolje išta nego ništa. Jer danas i nema prave opozicije. A zašto nema opozicije? Zato, što ljudi misle pogrešno kao ti i nemaju ideala.

Neka nas je u početku šaka ljudi. Dosta. Bolje išta nego ništa. Jer danas i nema prave opozicije. A zašto nema opozicije? Zato, što ljudi misle pogrešno kao ti i nemaju ideala. Mi treba da stvorimo istinsku opoziciju.

Pa pokazujući prstom čoveka preko puta: — Šta ga ceniš? Milion kao groš. Pogledaj u kofere pa u njega. Pas nema za šta da ga ujede. Tip ratnog bogataša.

po tome što to nije porekao, s druge strane, a koji kao da niko nije želeo sem krezubog studenta drskog ponašanja, nema nekakve naročite veze sa ovo m pričom; ali on ipak ima neke veze jer se desio u mome kupeu na putu za Vujanovac, gde

Nikola nas je grlio i ponovio da nema boljih prijatelja od nas, a mi smo ljubili snajku u ruku, uveravali je da nam je ona od danas rođena sestra, da je Nikola

— A jeste li svi čitavi? — razlegao se Nikolin glas. — Mi jesmo, ali kobilu što nema konjovoca svu raznese. U tom sam ja zalazio...

Sve progurasmo pa opet dobro, hvala Bogu. Nema ništa jače od čoveka, tvrd je kao kamen: i rane i tifus, jedan pa drugi, i sto nesreća i opet se ne dam, stojim,

suv, sed, sa šiljastom bradicom, odgovori vrlo brzo dok mu je brada podrhtavala: — Kako, brate, molim te, kako tačka? Nema ovde komandovanja. Šta sam rekao, gospodo? Rešenje je nezakonito i kvit. Eto, gospodo, šta sam rekao. A...

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Zar to ne bi značilo odvažnost? A oni što imaju odvažnosti — to su baš oni koji treba da žive! I tako, nema druge nego stvar prepustiti za to određenim faktorima: zato su tu, pored već spomenute neplodnosti, nasljednih bolesti

I nema u tome ni traga kakvom raznježenju nad samim sobom: mi prisustvujemo, s crnim florom oko šešira, ali sasvim suha oka i sp

patnju; ali da onaj sa zuboboljom ili s morskom bolešću kudikamo prisnije i neposrednije svoju patnju osjeća, o tome nema sumnje.

A svemir je tako znatan, da nema te pojedinačne stvari čiji bi nestanak on uopće i osjetio. A tako je prostran i bogat, da nema stvari kojoj se u njemu

A tako je prostran i bogat, da nema stvari kojoj se u njemu ne bi našla zamjena, nadoknada, dvojnik. Samo je jedna stvar jedincata i nenadoknadiva u

A kad te podudarnosti i te integracije nema, tad govorimo da je takva lepota samo prividna, „izvanjska”, „besadržajna”, ili čak da je lažna.

Umjetnik se nalazi pred dramatičnom dilemom: za nj ne postoje utješne nagrade i srebrne medalje, on nema mogućnosti za časni neuspjeh i časnu osrednjost.

Ona svakoj stvari daje njeno dostojanstvo pred licem života. Ima ništavnih, beznačajnih života. Beznačajnih smrti nema. Svaka je smrt sveopći događaj, svačiji događaj. Jedan mali kataklizam. Jedna crna rupa bez dna u tijelu kozmosa.

Stvaralačke fantazije. I smrt je naš stvaralački akt. Naš najviši stvaralački akt. Stoga, za onog ko nema fantazije, nema ni smrti. Odatle biva da je poneka smrt veća drama za drugoga nego za samog onog koji umire.

Stvaralačke fantazije. I smrt je naš stvaralački akt. Naš najviši stvaralački akt. Stoga, za onog ko nema fantazije, nema ni smrti. Odatle biva da je poneka smrt veća drama za drugoga nego za samog onog koji umire.

Za moj ukus, to još nije bog, „bog u čovjeku”. Ili, možda to i jest bog. Samo, to još nije čovjek. Očevidno, nema nikakva smisla trpati u čovječanstvo kojekakve subjekte, pa se kasnije tužiti što čovječanstvo nije onakvo kakvo bismo

A bog je, o tome nema sumnje, u najboljem slučaju nastao bar trenutak poslije čovjeka. Čovjek je postao čovjek onim časom kad je u njemu nikao

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Samo se, napomenuo bi mu otac, treba dobro čuvati tuđih očiju. — »Na nevidišu nema krivice!« To znači: ma šta uradio, nećeš biti kriv, ako te ne uhvate.

Behu izišle da beru lešnjike, pa ih pri povratku zastade prvi suton. Sa njima beše i Stanka. Čim poče da se spušta ona nema tama na šumu i livade, devojke se prigrčiše jedna uz drugu, pa počeše one obične priče o vampirima i vešticama, koje

Jadne su nam danas i gore i gorski carevi... Nema više ni 'nake gore ni 'nakoga Jevđovića, kâ što ti pričaš... — Ko, zar Jevđović?...

Oči mu behu crne kao ugalj, sjajne kao žeravica. Njihov pogled prodiraše oštro u samu dušu čovekovu, i nema toga, koji bi pred tim pogledom mogao slagati, a ne pocrveneti.

da nije i njih tvoja domaćica donela na dar — odgovori mu pisar i zacenu se od smeja. — E toga nema... njeno se zna: peškir ili čarape i koji groš, to joj je sve. Nisu naši doktori skupi kao vaši.

« — Hej, kmete, ovamo svi! — viknu pisar. Iziđoše svi iz kuće. — Nema tamo ništa. Na drugom je to mestu; sad će nam sam Đurica dohvatiti — reče on smešeći se.

— reče poluglasno, pošto se napi vode iz krčaga. Pogledavši na onu stranu, gde je bio prozor, Đurica opazi da nema više onih zrakova od sunca.

Jad i nemaština bili bi mu večiti drugovi... A ovako, zar je bolje?... O, teško li je to!... I baš se mora, baš nema drugog izlaza, do u goru? Nema, jamačno nema.

A ovako, zar je bolje?... O, teško li je to!... I baš se mora, baš nema drugog izlaza, do u goru? Nema, jamačno nema. — Kad to kaže ča-Vujo, onda mora biti tako ; on je, jamačno, dobro promislio.

A ovako, zar je bolje?... O, teško li je to!... I baš se mora, baš nema drugog izlaza, do u goru? Nema, jamačno nema. — Kad to kaže ča-Vujo, onda mora biti tako ; on je, jamačno, dobro promislio.

— Kad to kaže ča-Vujo, onda mora biti tako ; on je, jamačno, dobro promislio. Ali zašto tako odmah, zašto nema mogućnosti da se spremi za to, da razmišlja dugo, da učini bar kakvu veću krivicu, pa da zna zašto se odmeće.

Posluša trenutak drugi i najzad opazi da mu uho pišti. Stane da se ljuti na sebe sama, ali nema kad — preče ga misli sad zanimaju.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

POSLUŠATI 272 ŽALI ČIPČIJA SVOJEGA AGU 273 RAJA VJERUJE I NE VJERUJE (TURČINU) 274 VALAJ, VLAŠE, I JA — KAD MU SUDA NEMA 275 NIJESU TURCI VRAPCI 276 ĆERA TURE KRALjEVIĆA MARKA 277 POBRATIMI 278 O BRINjSKOM GRADU 279 POMAŽEM TI

315 GRJEŠNIK I LUDI ISPOVJEDNIK 316 ČOBANČE PREVARILO POPA 317 SLIPAC I HADžIJA 318 GRADI KO IMA, A KRADE KO NEMA 319 KREPAO KOTAO 320 MUDRIJI JE MOJ MAGARAC NO VI SVA TRI 321 NASREDIN DIJELI OVNOVE 323 NASREDIN U

PITA 338 OTAC TURČIN, A MAJKA HRIŠĆANKA 339 AKO STEČE PAMET, NEĆE SE OŽENITI 340 ĐEVOJKA, MAGARE I BABA 341 NEMA BOLEĆEGA 342 JUNAČKO SRCE 343 ZLA ŽENA SAČUVALA MUŽA 344 BABA I ĐED U LOVU 345 BABA I BLAGOVIJEST 346 BABA I

— I s tim vrag otide. Kad prođe već blizu godina dana, vraga nikada kući nema, a stari jednako loži vatru, pa i ne zna kad mu je godina.

Kada car opazi da mu nema kćeri, stade je tražiti i raspitivati, ali je nigdje ne može pronaći, kao da je u vodu ili zemlju propala.

Kad se siromašak probudi, zovnu ženu. Jest, ali nje nema. Zovnu mater, pa pita za ženu, ali mu ona odgovori: — Bogme, ja ne znam, ja odoh da potražim onoj babi što od

— E, vala, gdje je da je, ja ćy je dobaviti, — pa brže-bolje za prsten. a kad pogleda, kad nema njegova prstena, no mu ženin na prstu. Sada najedanput kao da ga grom iz vedra neba udari, ko je žalosniji od njega?

U mlađeg nema pogovora, nego bošču pod pazuho pa pobratimu u aščinicu. Kad je njemu sve kazala, niko srećniji od njega, — obuče se u

Jest, ama su sad muke, nema se šta jesti, a ne može se izići, te u svome jady stade milovati štene i mačku i s njima se gladnijem gladan

Tako je prošlo dva dana, kad, jednom u onome mraku popipa oko sebe, kad mu nema mačke ni šteneta. Sada mu još teže bijaše snositi svoju sudbinu, ali ne potraja dugo, dok se opet oni stadoše oko njega

Nijesu dugo išli, kad dođoše na čistinu. u nekakav vilajet. Tu ti nigdje ništa nema no sami miši. Mačka i štene, kan̓ ti gladni, odmah skočiše pa počeše daviti, a miši svi pobjegoše k caru.

On razgleda sve prstenje, ali njegova prstena tu ne bijaše. — Nema ovdje moga prstena, nego odmah ja prsten ovamo ili ćy poslati sada ovoga jednog slugu po veliku vojsku.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Podig'o sam svoju ruku s obarača večna mraka, Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku; Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka, Da odnese sve što imam u

i vedar ja idem životom Do starih, crnih i svetlih obala, Gde diše pustoš i mir sa lepotom, Gde propast živi i gde nema zala. Gde nema zala.

Gde nema zala. Sa zanosom nekim Ja često idem iz tužnih dolina Negde, daleko, sa zvucima mekim, I tu smo srećni ja i violina.

Kako ti je, oče, tamo? Tvoju curu što ostavi? A ona te tako voli; Ali mnogo, mnogo strada. Ni Bogu se sad ne moli. Nema čemu da se nada. Ah, večno bih bila s tobom! Je l' da i sad tražiš mene?

VOJISLAVU (Prilikom otkrivanja njegovog spomenika 1903) Snev'o si o sreći koju čovek nema, U mislima svojim pratio si dane Izumrle davno, i vreme što sprema Da razastre pokrov svuda, na sve strane.

Gled'o si u prošlost za tobom što spava. Pod dahom života ona nekad beše: Sad je mirna, nema k'o pučina plava, Kao usta drage koja se ne smeše.

Izgledaše kao U prirodi da je bilo okršaja Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao. Neba nigde nema. Možda je propalo. Elementi strasti negde se još bore. Možda je i sunce ropstva nam dopalo.

I nesta planeta i životu traga; Izumire i smrt. Više nema ljudi; Sa mene se poče da otkida snaga, Svi udovi, redom, i pogled što bludi. Minu sve što beše, htede biti ikad.

To je zemlja njene lepote i maja. Zemlju gde dan, vazduh i cveće miriše, Čije vreme nema budućnost ni sate, Gde su venci, boje — da l' tu zemlju znate? Da li znate i to da nje nema više?

Da li znate i to da nje nema više? Kao uzdah bola, kao sreća ljudi, Kratka je i njena istorija smrti: Noć i jedan vetar...

I kad zvezda njima se pokaza, Videli su svi da nema više Nje, devojke: iz ovog poraza Prvu zvezdu suzom pozdraviše. Već se gubi svelo lišće s grana.

U harmoniji svetlosti i tame, Lik duše trajno gde se od nas krije, Gde svesti nema, već ideje same, Otkud bol sleće, da osećaj svije U meni o njoj, o lepoti, cveću I o mladosti — o još jednom samo, Da

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

“ Pogledi su nam se susreli, dok sam pružao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepašćenje rekao: ”Ne, nema više, ti ne možeš ništa da dobiješ, od mene isuviše si pametan.” Ljudi su imali običaj da pričaju smešne priče o meni.

Čak i primetim ako nije izbalansirana. Bilo šta da je, nema razlike, rezultati su isti. Na ovaj način sam u stanju da brzo razradim i doteram zamisao, a da ništa ne dodirnem.

Kada ih ugledam znam da ću uskoro utonuti u san. Ukoliko ih nema i odbijaju da dođu, znam da ću provesti besanu noć.

Zahvaljujući takvom oblikovanju, on vrši bežični prenos energije izvanredno efikasno i delotvorno. Uz to rastojanje nema značaja jer se intenzitet prenetog impulsa ne smanjuje.

ako bi se u ovo vreme kada je veština radija još u povoju i kada velika većina ne izuzimajući čak ni stručnjake, nema predstavu o njegovim krajnjim mogućnostima, požurilo sa zakonodavnim merama i ova veština postala državni monopol.

Ovo je predložio pre nekoliko nedelja državni sekretar Daniels i nema sumnje da je ugledni činovnik apelovao na Senat i Kongres sa iskrenim uverenjem.

Danas nema tragova od tih Hercovih aparata i metoda. Mi smo nastavili razvoj u sasvim suprotnom pravcu i ono što je urađeno rezult

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

A šta može pružiti mladi doseljenik koji nema para u džepu, nije vičan bilo kakvom poslu, nema zanat i ne poznaje jezik zemlje u koju je došao? Očigledno ništa.

A šta može pružiti mladi doseljenik koji nema para u džepu, nije vičan bilo kakvom poslu, nema zanat i ne poznaje jezik zemlje u koju je došao? Očigledno ništa.

“ ”Nema jezika, niti ima govora gde se ne bi čuo glas njihov.” Mislim da nema srpskog dečaka koji nije čuo za onu divnu rusku pe

“ ”Nema jezika, niti ima govora gde se ne bi čuo glas njihov.” Mislim da nema srpskog dečaka koji nije čuo za onu divnu rusku pesmu koju je napisao veliki ruski pesnik Ljermontov, u kojoj se

Ubrzo sam se razočarao kad sam se uverio da od legendarne brzine voza, o kojoj sam tako mnogo slušao u Idvoru, nema ništa. Kada se začula pištaljka i kondukter uzviknuo ”Fertig!

i banku, nastavio je on, koja uspešno posluje u nekom rudarskom mestu u Nevadi i u njoj osim srebra i zlata skoro i nema drugog novca; peti, koji je već bio u Americi, pričao nam je, kao sa neke visine, da bez obzira ko si i šta znaš i

Naokolo nije bilo sela ili suseda i ovo mesto mi je naličilo na usamljeni salaš. Saznao sam da nema seoskog načina života među američkim farmerima i shvatio zašto su farmeri na brodu za delaver izgledali tako

Rafaelovim slikama Bogorodice - ko nije video taj divni prizor, taj ne zna šta je rajska lepota ove male oblasti. Nema umetnika koji bi se usudio da stavi na platno onaj užareni zlatni pokrov koji je tog blagog nedeljnog popodneva

“Vila” me je upitala da li sam nešto slično video u Idvoru. Odgovorio sam odrečno, ali sam dodao da nema ništa lepše od mesta u kome smo se rodili.

Bilharc ne bi nikada išao sa mnom, govoreći da u takvim šetnjama nema šta pametno da se vidi. Jednog podneva, za vreme pauze, pođe mi za rukom da ga dovedem do ugla Kortland ulice i

Puna je melodije kao Apolonov leut, Večita gozba medenih sladosti, Gde od proždrljivosti nema ni traga. “ U ono vreme, Tindalova i Hantova dela imala su podjednak uticaj na moju maštu kao i Miltonov “Izgubljeni

i nekoliko potomaka Džeja, pa i pored svih njih ipak izaberu za predsednika svoje godine srpskog seljačkog sina koji nema ni prebijene pare u džepu, zato što cene njegove ne samo umne i fizičke napore nego i tradicije Kolumbije, sa sigurnošću

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—Radi čega? Može nas kogod osvitkom zvati. —Znam ja šta je... Ako uveče ne nađeš radnje i nema ništa! — Ko veli? Dogodi ti se, te uzmu i zorom, — umeša se neko momče u razgovor. — Ne kazuj ti meni...

—Što mu se dogodilo? Kaži! —Koja vajda kazivati? Otud nema pomoći. —Pripovedaj! — umešaše se i devojke. —Kad hoćete neka! Gradi se u nas nova crkva. I njega uzelo na radnju.

Čeljad pokunjena, bleda i blatna žuri se za poslom, gledajući kud će nogom da stane. — Ni danas nema zarade! — reče s praga tužno Cveta sinu Marku i uljeze u kuću. Pri najžešćoj vatri nisu mogli da se osuše.

—Izgorite prvo ovo... A imate li ulja? —Ima nešto... Mutno je i kaljavo. —Štedite, da doteče, jer ga nema ni u gospodara. Tada pogleda na maloga: —Što te boli? —Sve — jadao je Marko. —Kako sve? Razlenio se...

—Zbogom! — pozdravi Cveta i zbunjena iziđe. Putem razmišljaše. Doseti se da nema ni toliko kolko je trebalo da se preko prebaci.

Cveta zastade pred svojom kućom pod ogolelom murvom. Ugleda da su kućna vrata zaprta i da oko kuće nema ni žive duše. Ona ni u snu ne naslućivaše zla, niti mu se nadaše.

Upre vrata. Vidi da su zaključana. Nije bilo sumnje, — nema nikoga u kući. Nije znala šta da radi: bi li pričekala ili da se javi komšiji?

obrađena polja, i sjeća se truda i znoja dok ga je obradio; i gleda pred sobom ogladnjelu stoku što na goleti skapava — nema čega da , se maši.. .i smrče mu se u duši.

i smrče mu se u duši. Nije druge, razabire se i lijepo shvaća svoju nevolju, — ali učinjenome nema lijeka. A kad mu pogled pane na sinove i u pameti mu sine što bi se od njih dogodilo da su kod kuće ostali, čisto mu

—Ispričaj sve protu, — nuka mlađi brat Spasoja, kad je Mitar odmakao. — Nema tu zla.. . branio sam se...— i, ugledavši neimara, veli življe: ispričamo, videćeš, biće nam lakše!

Veselila bi se, a ne može: ne da joj crna slutnja što je mori i smućuje; nema pouzdanja u svoju sreću. Devojka časom prekine niz misli i zaboravi na se.

Devojku njegov muški glas i slobodno kretanje razblaži i gane. Dođe joj da što povjerljivo reče, no nema riječi da se izrazi. Osjeća da se nečega boji i željela bi da je on od toga odbrani.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Sada više, očito, nema ni takve vere, ni takvoga uzora, pa ni metričke sheme, nego se odgovor očekuje u aktiviranju našeg najdužeg, drevnog

U srpskoj kulturi verovatno nema drugog mita koji bi je koliko kosovski mogao da zatvori u sebe samu, a Vasko Popa je upravo sa njim želeo pesnički da

korak sastojao u preusmeravanju od tesne analogije s prirodom ka crkvenoj sabornosti, i ka nebeskoduhovnoj vertikali. Nema sumnje da bi crkva kao trmka bila još jedna izredna pesnička analogija, razvijena metafora, ali u srpskoj poeziji ona

Retko je koja bila predmet posebne analize. Gotovo da bi se reklo da takvih analiza i nema. Jedan od razloga može biti i to što su lirske narodne pesme mahom kratke, što ih čini neveliki broj stihova i u

Tu često dolazi do ukrštanja, kontaminacije koja slike čini mutnim, nejasnim, pa i nerazumljivim. Ali u „Anđi kapidžiji“ nema takvih slika, ona je besprekorno stilizovana, i ne vide se tragovi hristijanizacije.

Razlike su u grafiji, morfologiji i, među rečima, luna za mesec. Ostalo je uglavnom isto. Nema potrebe da se ovde govori o putevima širenja Novog zaveta u narod, upoznavanja s njim, počevši od njegovoga čitanja u crkvi.

Jer u njoj nema ničega suvišnog, ali ni nedovršenog. A postoji izvesna simetrija u njenome sklopu. Ponovićemo da se sastoji od šest

„Most na Žepi“, to u prvome redu znači: naslutiti potencijalno poređenje tamo gde, naizgled, nikakvog poređenja nema i time aktivirati čisto umetnički – a to uvek znači i metaforički – smisao koji tekst nosi.

Ali ta senka, u krajnjoj liniji, i nema drugog zadatka nego da izloži i svojim postupcima, svojim životom potvrdi piščevu poetiku koja se zove sumatraizam.

A ona ne ide, razume se, sama: prenosi se u opšti sklop pesme, koja nema usaglašene delove, nego puca između grupa stihova s nejednakom vrednošću.

]. („Jesen“) [...] probuđena na košare skočila moja želja, čeka; roguši se, nigde nema nikoga. („Pustolov u kavezu“) Izgleda da je Zoran Mišić mislio i na ove pesnikove postupke kad je tvrdio da ne ume

Kolažiranje u slikarstvu, recimo, u tom je pogledu tipična pojava. Poezija, opet, nema običan, nego najsloženiji i za ljudsku kulturu u celini najvažniji medijum: ljudski jezik.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

MOMAK: Nije! ŽIVKA: A ljut? MOMAK: Nije bio ni ljut! DARA (vraća se): Nema ga! ČEDA (za njom): Nigde ga nema! ŽIVKA: Ama, kako da ga nema? (Odjuri zadnjim vratima.) Anka! Anka! (Svima.

MOMAK: Nije! ŽIVKA: A ljut? MOMAK: Nije bio ni ljut! DARA (vraća se): Nema ga! ČEDA (za njom): Nigde ga nema! ŽIVKA: Ama, kako da ga nema? (Odjuri zadnjim vratima.) Anka! Anka! (Svima.) Ta tražite ga, zaboga!

MOMAK: Nije bio ni ljut! DARA (vraća se): Nema ga! ČEDA (za njom): Nigde ga nema! ŽIVKA: Ama, kako da ga nema? (Odjuri zadnjim vratima.) Anka! Anka! (Svima.) Ta tražite ga, zaboga! ČEDA: Ama, šta ste se zbunili?

DARA: Meni ni ovako ništa ne fali. ŽIVKA: Tebi ne fali, nego njemu. DARA: Njemu? ŽIVKA: Pa dabome... nema škole, ne zna jezike, ne može da pravi karijeru i onako nekako ne pristaje...

DARA: Ali, zaboga, majko, to ne ide! ŽIVKA: Pa jeste da ne ide, pravo kažeš; jer ako je on već ministar, onda nema smisla da ja idem peške. DARA: Ama nije to, nego zbog sveta. ŽIVKA: A grize me nestrpljenje, ne mogu prosto da izdržim.

ČEDA: Pa da, otkud ima smisla to: ministarka, a da nema zlatan zub... ŽIVKA: Pa dabome! Kad dođe tako neko otmeniji u posetu, pa se u razgovoru nasmejem, a mene čisto

Mogu da nađem za nju bolju priliku, pa eto ti. ČEDA: Tako! E, sad razumem! ŽIVKA: Pa nema tu, brate, šta da se buniš. Evo, razmisli sam, šta si ti i ko si ti: jedna obična vucibatina...

ŽIVKA: Ama, zar ti misliš, boga ti, da ja celu našu familiju uzmem na vrat? VASA (vadi jednu cedulju): Pa i nema nas baš tako mnogo. Evo, ja sam napravio i spisak, pa nema nas više od devetnaest.

VASA (vadi jednu cedulju): Pa i nema nas baš tako mnogo. Evo, ja sam napravio i spisak, pa nema nas više od devetnaest. ŽIVKA: Kakvih devetnaest, pobogu, Vaso, pa to čitava vojska! Koga si, boga ti, sve upisao?

VASA: E, pa ko će ako neće familija! DACA (pakosno i više za sebe): Niko nikog ne olajava ako nema zašto. SOJA (uzbudi se): Pa jest što kažeš, tetka-Daco, eto zar bi tvoju kuću olajavali da nisu imali zašto.

VASA: Dakle, da ostavimo sve drugo pa da pređemo na stvar, jer Živka nema mnogo vremena. ŽIVKA: Boga mi, nemam. Baš sad čekam neke važne vizite iz diplomatije. VASA: Pa dabome. Nego deder!

Uostalom, ja sam lično video revolver, pokazao mi ga je i uveravam te da u njemu nema više od šest metaka. Ne mogu te svih šest pogoditi, budi siguran da će te bar četiri promašiti. RISTA: A ona dva!...

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Crnjanskog bile privlačne zato što je u njima, kao retko gde, čisto jezička faktura teksta dobila mesto kakvo obično nema u romanu, ali ga zato ima u poeziji.

Da svega toga nema, ne bi bila moguća ni ona već glasovita Sofkina udvajanja, kada se, ponirući u svoje telo i u isti mah ga posmatrajući

Stoga, u krajnjoj liniji, i nema ničega protivrečnog u činjenici da su za nas vrline ono što su za njih bile mane. Najzad, dobija se utisak kao da je

U prozi pak, osobito tamo gde se u autorovo ime govori, čini se da nema posredovanja - jer autor je što i pisac!41 Iz tog su nerazlikovanja mnogi nesporazumi proistekli, pa i u tumačenju jezika.

50 Nema sumnje da su se Stankovićevi prozni radovi ne samo mogli, nego su se morali čitati na jakome fonu beogradskog stila; kao

Važno je to stoga što umešnost ili veština - jezička, stilska ili veština komponovanja - u istoriji književnog razvitka nema uvek isti udeo i značaj.

Nejasnoće više nema, ali je zato došlo do ponavljanja, gomilanja. Time smo ujedno dospeli do središnjeg mehanizma koji generiše izuzetno

75 I gotovo da nema kritičara ni tumača koji ovu pojavu nije smatrao slučajnim proizvodom neveštine. Analiza prethodne rečenice, međutim,

82 Na pitanje da li je pisac mogao bez ovakvoga zaista zamršenog sintaksičkog niza - nema odgovora. Jer je nepravilno postavljeno. Valja prvo videti kakve je prirode sam opis.

Po vrsti i bogatstvu ovakvih opažaja nijedan se srpski roman do međuratnog perioda ne može meriti s Nečistom krvi, a nema ih mnogo ni kasnije.

115 To „njeno” nije ništa drugo nego stanje kad joj razdraženo telo otima maha, a ona nema načina da se oslobodi suviška telesne požude.

kuće kao hladne i razgrađene: iznad ognjišta nazire se nebo, kao da je bez krova, i vide se pukotine i otvori, kao da nema pravih zidova.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Svet počeo da se miri sa sudbinom. Tako isto i hajdučki kapetan. Iz dana u dan vidi on kako od nada nema ništa. Već je počeo da se ljuti na svoje bratance Jančeta i Kostu što se ne turče, no još svoju dedu šalju u Beograd na

Rezil da go ne učiniš, zašto — sunet pravi detetu. Gajle ič da nemaš. Samo nema takec-vakec: ja toj, ja glava nemaš“... Odi, bre stari pes!...

Pred polazak je ostavio zaveštanje, da njegova muka ne bi otišla u vetar. Dece nema, pa je sve ostavio narodu. Zato i treba ovaj poduhvat da mu donese najviše zarade...

Pomolio se Bogu, poklonio Svetomu Petru, pa sad povraća dušu i od zamorna puta i od dugih petrovskih posta... Niko nema puške, niti za nju mari. I žene su im slobodnije i prirodnije; jedu i piju bez lažne seljačke stidljivosti.

Pa ga pesma zanese kao da je u Kolašinu i kao da tu nema Turaka: vojvodina noga, u ne znam kakvom opanku, stade caru ispod grla.

— uzviknu on, pa se maši za pojas. — Nema, valaa, ne! — dočeka ga Hamza i ukruti u naručja. Kad ih razvadiše, Hamza miran kao da ništa bilo nije, zamoli

Kad ovaj sa društvom Pođe k vratima, on mu dobaci, obraćajući se Kolašincima: — A vidite li da zaista nema više Turčina?.. A?.. Bog zna da li ću ja biti Turčin?.. O, kuku meni ako ne mognem biti!...

Tamo se u starinskoj crkvici pomolila Bogu i svecima i za njega i za svoj razum: ispod sudbine nema se kud — bilo bi grđe da uzme goru...

Čuješ li?... Tu vašu malu Moravu. koja se kočoperi i uzimlje svijet na vrat, a nema je ni koliko dobar turski vilajet. Čuješ li, mrzim je!

ni za svojima ne žaloste, ali su opet ozbiljni, jer im je pred očima mrtav stvor Božji, iako druge vere i krvi koja sad nema velike cene.

Poginuo mu čovek na ognjištu. Tek mu to ne polazi za rukom. To se jasno vidi, premda on nema što da prebaci ni sebi ni dobrom arnautskom zakonu: pokojnika je pravilno položio, mlin zaustavio da ne klepće i

možda biti drago da je vide slomljenu i neobučenu, pa da se posle svete ne toliko, svakako, njoj koliko njenom narodu: „E nema, međer, mekša srca od srpskoga!..“ Zato se opet na brzu ruku pažljivo odenula, pristojno zabradila i tek onda pošla.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

STOGODIŠNjICI SIME MILUTINOVIĆA-SARAJLIJ 192 O ZARUČENjU KNEGINjICE STANE 194 NjENOM IMPERATORSKOM VISOČANSTVU 196 ZAR NEMA DRUGA LEKA! 197 KAD VEĆ MORA... 199 DA SE NEŠTO...

Al’ na zemlji takih mesta Nema više, samo dva; Jedno j’ mesto s jedne strane, Drugo s druge života: Majci pod pojasom U začetnom dobu, To je

Rujne usne molitvenski trépe, Njene ruke — dva skrštena krina; Krila nema, ali i bez krila Sletela je iz rajskih visina.

„To zar đavo! — viknuše gospoda, — Te divote ni anđeo nema...“ A kralj siđe, umetniku priđe, Potapša ga rukama obema.

Laku nojcu vama, nama! Mir u grud’ma! Laku nojcu trudnom svetu, dobrim ljud’ma! Laku nojcu gdegod nema zlobe hude, I na moru i na kopnu — i svud svude! »Neven« 1890.

1893. IMAM JEDNU VOĆKU... Imam jednu voćku, — granata, golema, Na njojzi jabuka i ima i nema. Ono, što ga ima, crvljivo j’ i gnjilo; Ono, što ga nema, — prekrasno bi bilo.

Ono, što ga ima, crvljivo j’ i gnjilo; Ono, što ga nema, — prekrasno bi bilo. Voćko moja, voćko, granata, golema, Ja ti u hlad legnem, al’ mi se ne drema; Obuzmu me

U GROZNICI... Razmaštô mi čudan sanak Oganj, stud. Iz pepela svoga Kosturi se dižu — Strašni sud. Nema više hrama U gradu, u selu, Ni zelena grana, Ni tičjeg pevanja — Sve je u pepelu.

A neki se krste. Sevne brza munja, Nečij’ prihod spravlja; Za njom nema groma, Čeka se, čeka se — Al’ Bog se ne javlja. Oblaci se tânje; Tišina je nema; Sva se grla stegla.

Oblaci se tânje; Tišina je nema; Sva se grla stegla. Čeka se, čeka se — Ali Boga nema. Još nisu presmagli Zadasi iz groba, Kojim’ smrde

Oblaci se tânje; Tišina je nema; Sva se grla stegla. Čeka se, čeka se — Ali Boga nema. Još nisu presmagli Zadasi iz groba, Kojim’ smrde strasti, Kojim’ smrdi mržnja, Kojim’ smrdi zloba.

Još nisu presmagli Zadasi iz groba, Kojim’ smrde strasti, Kojim’ smrdi mržnja, Kojim’ smrdi zloba. Boga nema, nema; Ja se u noć skrivam, Srce mi još bije. Je li... ili nije... To ja valjda snivam.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

SARA: Hipš! hipš! Ovo nema jošt nijedna kod nas, šarmant! Nek se zna koja je gospoja od Mirič. FEMA: Kažite mi, molim vas, kako ćemo ovu moju

SARA: O, ma shère, imam vam jednog mladoženju, to vam je mladoženja, u Parizu nema takovog. Spuštajte samo: on je od karaktera filozof. FEMA: Vilozov?

Ostala bi kod vas do podne, no izvinite me, moja Fineska... to vam je mops, ni francuski kralj nema takovog... Službenica, službenica... preporučujem se. FEMA: Službenica. (SARA otide.) FEMA: To je žena!

MITAR: Ja vidim promenu, ali ne znam zašto; ta ni šest nedelja nema otkad ti je otac umro. EVICA: Ona oće da je kod nje sve kao kod najveće gospode.

EVICA: Ja ne smem, ujo, u vašu kuću ulaziti. MITAR: Zašto? EVICA: Zapretila mi je strašno, zašto kaže da nema brata čizmara. MITAR: Šta, ta pokondirena tikva! A šta joj je otac i muž bio, nisu li pošteni majstori bili kao i ja?

(Soba kod Feme) SARA i RUŽIČIĆ stupe SARA: Ova je kuća gospoje ot Mirič. To vam je žena, to je gospoja što joj nema para. Što ona časti, ne časti nijedna. Osobito je za nobilitetom poginula.

uređuje šta će se za supu mesiti, kakav će biti sos, od koliko feli cušpajz, kakvo pečenje, zašto, da vam pravo kažem, nema gostoljubivije žene od gospoje Miričke; i ja sam na ručak pozvata, i neću joj otreći, verujte mi, mon frer.

SARA: Dakle, ništa nema od svadbe? RUŽIČIĆ: Himen samo dva jednaka serca steže? SARA: Imate pravo, nevospitana je, a i svašta.

SARA: I mi njine drugarice, pravo, pravo, pravo. FEMA: Pa kad donesu punča, limunade. RUŽIČIĆ: Parastok; nema tamo punča; nektar i amvrozija. SARA: Punča, mon frer, punča, auspruha, tokaera, limunade, barbarasa, remarkabl!

Duh ostavlja svoje blatno telo, pak se u oblake diže da se naslaždava. SARA: Mon frer, u oblaku nema ovako lepog sata i burmutice.

Moram beštelovati drombulje za boncert. Moram sebe u rezon dovesti, nema jošt gdi će se vući za zvonce, gdi će se sveće paliti. SARA: Luster; šarmant, šarmant!

FEMA: Moj je osobiti pasion, znate, jašiti. Istina, ovde se takovo što i ne vidi, ali ovde i nema pravi noblesa. SARA: Ma šer, to je u Parizu samo u modi. Verujte mi, vi ćete veliku paradu s otim učiniti.

Miljković, Branko - PESME

je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema ta žena sa rukama deteta koju volim to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim uzalud uzalud uzalud uzalud je

Rođenje je jedina nada. Vidim smele mostove preko kojih nema ko da prođe. Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo, kruta gde provejava smrt i ljubav ne spasava.

i ptica Neka se zemlja razvenča sa suncem Žica od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv Otišao Izašao na vrata kojih nema u svim vodama zeleni psi me traže Ovde niko ne dolazi odavde niko ne odlazi, tople laži poljubaca zakopa u pesak ova

svoje smrti negde ispod zemlje zri tišina zla Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se voli Neka niče cveće iz prokletog tla MOMČILO NASTASIJEVIĆ Umesto zvezde slavuj iz nekog zida što se od nje

drvo je reklo nemoj Jutro moje belo ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim Pčele sleću na leš koga nema Zvona odlaze u prostor crnim stepeništem Moj je završen dan.

Nikad da se završi taj kameni san Probuditi te moram Euridiko mrtva. II Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti gde su prizori, s one strane krvi gde voće otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će pokrasti sazvežđe

O kamena ptico nek te noć oplače zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim. SONET O NEPOROČNOJ LjUBAVI Nema je ovde, sve je više gubim U časnom krugu kog zaborav rubi.

Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost skrijem Kad ništa ne počinje jer nema mesta više Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše Zveri šumom uklete i mene snom ubije.

Svet pretvoren u vreme otet zlome zmaju Mirovanjem vatre i bolne nejasnosti. Grade Nema osuđenih noćas svi sanjaju U vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nade Nema, ali nema ni straha od zmije Pred

Grade Nema osuđenih noćas svi sanjaju U vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nade Nema, ali nema ni straha od zmije Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

Grade Nema osuđenih noćas svi sanjaju U vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nade Nema, ali nema ni straha od zmije Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

POČETAK ZABORAVA Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani Pred malim žbunom vatre ticom ubijenom u letu Tu je živo što živi a nema ga u svetu Što traje početak u kraju a prošli su davno dani. Tu je sve ime ili reč.

Krakov, Stanislav - KRILA

2. ČETA. Komandir rez. kapetan II klase Budimir Krainović iz Šapca. Službu vrši sa razumevanjem. Nema dovoljno autoriteta kod mlađih. Iskren i karakteran. U borbi pouzdan. Preporuku zaslužuje. Vodnik rez.

— Ukrcavamo se u zoru. Eh u ime Boga, — major se prekrsti, — izlazi se na front. — Ej, Duško, nema više Odeona ni Denizeta. Kapetan je pri smehu otkrio svoja dva zlatna zuba.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - — Posle?... Ama i nema nikakvoga posle. Mi smo ljudi za koje to posle ne postoji... Ljudi osuđeni na smrt...

Nosio je crvenu brazdu od šlema. — Potpiši u knjigu... — Ima li pisama? — Dva, tri... iz Srbije nema... Na licima se živost otromila. Posedali su. — Ništa, ništa... da li žive oni?.. — Ha, misliš žena te se seća...

Okrenuo se. Nekog je opazio. — Ima li već jednom? — Još ništa... ni patrole nema. Pridavljeno je ključala pucnjava u klisuri. Major se okrenuo ađutantu. — Nastavi: ”...

Telefon je jednako zvonio. Pukovnik je neprestano pitao o prepadu. — Nema izveštaja, reci mu već jednom... Potom se pukovski ađutant ljutio na aparatu što brojno stanje nije još gotovo.

Šta se dogodilo? Široko otvorene oči sijale su uplašenim sjajem. Major je ćutao. — Lezite, lezite, nema ničega, — umirivale su starešine uzneverene vojnike.

Nešto je zapiskalo, zajaukalo. Tek tada je opazio da njegov sused, mali ordonans Bakić, ne samo da nema šlema, nego ni glave. Bilo je nečega na vratu — vilica koja se klatila i malo kose.

Sa kamenih ploča skaču vojnici i trče četama. Ustalasalo se. Nešto se desilo. Kupe se vojnici, bude se zaspali, nema rasturenih, samo zbijeni redovi se crne. Četa je kraj čete. Čeka se zapovest.

Petrović, Rastko - AFRIKA

nešto sasvim smešno saopštim, kao da sam toga dana najzapadnije što sam ikada bio, on besni: Kao da iza najzapadnijeg nema opet zapadnog, sve dok se ne stigne na istu tačku!

A da bi nam pokazao da to nisu jedine bele čakšire koje ima, on seda odmah na već počađaveli pod. Kako mesečine još nema, njegovo preplanulo lice i ruke izgledaju sasvim crni prema odelu, da ga sa uživanjem slušam kako laže po dva sata.

Gospođica N. dolazi nam u društvo. Pošto joj je glas vlažan i mutan, a reči nagle, nema sumnje da je zaljubljena. Ne usuđujem se proveriti, jednim prostim pokretom, u koga je. Sva čar neizvesnosti propala bi.

okružuju i produžuju oči, ljubičastim tonovima senče okruglinu obraza tako prozirno da se više primećuje kad nje nema, jer je lik bez voćnoga sjaja, no kad je tu. Ne govorim o šminci koju usvajaju od belaca.

Boje bledog dragog kamenja koje je bez sjaja. Svet ćutljiv izležava se dugo na krovu u pižamama. Niko nema hrabrosti da siđe u kabinu radi oblačenja. Od Dakara sam sasvim sâm u kabini, prostranoj, punoj ventilatora.

Tako ovde nema ni staraca ni baba, ni dece koja bi već sigurno umela da koračaju. Ceo ovaj mladi svet radi, oduševljeno, stiče novo

upotrebljive su i neophodne čim se o njima ne mora da stara sam putnik već njegova posluga, i čim ničeg drugog baš nema na raspoloženju. Samo to što su juče kašike pale u lagun načinilo je puno dosadnih, sitnih neprijatnosti.

Na zemlji kojom se hrani prašuma, tesna, zbijena, sjedinjena, nema mesta za život, ni ljudi, ni zverova, ni ptica. U toj neprohodnosti, tišini i pomrčini, za njih nema vazduha.

U toj neprohodnosti, tišini i pomrčini, za njih nema vazduha. Jedino tu biljno carstvo pobedilo je carstvo životinjsko; izagnalo ga.

Ovakvih crnaca nikada nema u Evropi; oni se nikada ne civilizuju. Prelazimo skelom reku Bandamu. S druge strane reke grupa žena i ljudi neobično

U manastiru inače ničega nema; nijedne stvarčice, nijedne tkanine. Njegovo jedino bogatstvo je divna vizija sa krova na crnačko selo i na velike

Zegelci su čuveni strelci, divljeg, zlog izgleda, očiju koje su skoro na vrh čela. Nema davno da su ih belci pokoravali oružjem tako efikasno da je sad svaki belac za njih strašna i opasna ličnost.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Mesto je isto. GLAVAŠ: Nu, momci, zdrav’ odanili! Ima li gdegod nešto od lova? Ili je gora tako oskudna Te nema srne ili grlice, Pa već u krilo jadne buljine Fišeke retke glupo harčite?... (Gleda Isaka.) A ko je ovo?

GLAVAŠ: Prokleta zemlja, Gde suza mami zoru na nebo, A jauk nemu ponoć razdire; Gde sanka nema, gde danka bela Po setnom licu blede ropkinje Zatrepti zračak kao izgubljen, I tu na hladu ljudske žalosti Toplinu

blede ropkinje Zatrepti zračak kao izgubljen, I tu na hladu ljudske žalosti Toplinu gubi žara sopstvenog; Gde mača nema da se zarije U bele kosti crnog tirana; Gde hrpe nema zemlje grobovske, Kojoj će svaku ovu mrvicu Turčina besnog

hladu ljudske žalosti Toplinu gubi žara sopstvenog; Gde mača nema da se zarije U bele kosti crnog tirana; Gde hrpe nema zemlje grobovske, Kojoj će svaku ovu mrvicu Turčina besnog kosti pokriti; Gde nema ljudi, gde nema grudi Koje će

kosti crnog tirana; Gde hrpe nema zemlje grobovske, Kojoj će svaku ovu mrvicu Turčina besnog kosti pokriti; Gde nema ljudi, gde nema grudi Koje će kamen biti stenama, A oklop-stena slabim ženama; — Gde nema Veljka!... (Počivka.

tirana; Gde hrpe nema zemlje grobovske, Kojoj će svaku ovu mrvicu Turčina besnog kosti pokriti; Gde nema ljudi, gde nema grudi Koje će kamen biti stenama, A oklop-stena slabim ženama; — Gde nema Veljka!... (Počivka.) Žalosna zemlja!...

besnog kosti pokriti; Gde nema ljudi, gde nema grudi Koje će kamen biti stenama, A oklop-stena slabim ženama; — Gde nema Veljka!... (Počivka.) Žalosna zemlja!... RADAK: Ta žalost joj je srce izela!

(Meće ruku na nož.) Da ubijamo, Rade! RADAK: Gora je nema, Nijedan listak neće šušnuti: Koga je gledô u hladovini, Izdišuć, crnu zemlju grebati, Ili u času smrtnog zanosa

Al’ on je dobar... jedno uzima, A drugo vraća majci nesrećnoj!... Al’ kraja nema praznom govoru, Vreme je davno da se putuje... Hajd’, Spaso, žuri se! SPASENIJA: Oh!

GLAVAŠ: Isače, brate! Moj dobar druže, dobro došao! Pa kako tamo po tiraniji?... ISAK: Robovi ćute, A tvrdi kamen nema pozdrava. GLAVAŠ: Jesi li redom sve obišao? ISAK: Sve!

) RADAK: Ne benavi se, beno matora, Već čamac daj! JANjA: Al’ je utopljen!... Sasvim zaronjen! Od njeg’ ni đavo nema pomoći! RADAK: Kô da vas ne znam ja! Tu čivitarsku, kaišarsku krv!

„Pa eto, vid’te!... Nema čamca! A ja bih drage volje vozio!...“ E, he, ta znam te ja! JANjA (u sebi): Ko mu je, opet, to potkazao?

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

E nema nigde našega popa Jove. Taj je ginuo za sirotinju. Sad nema takvih popova... — Govoreći ovo, jednako je opravljao kola.

E nema nigde našega popa Jove. Taj je ginuo za sirotinju. Sad nema takvih popova... — Govoreći ovo, jednako je opravljao kola. Upitam ga odakle je.

Levak mi obosio, a nemam groša u kesi da ga potkujem. A tih prokletih pravitelstvenih nalbanta (potkivača), nigde nema, kao da su u zemlju propali. — Ja sam čuo da su otišli da potkivaju turske paše — reče neki iz gomile.

Dim! Viktor Igo veli o dimu na jednom mestu otprilike ovako: »Nema ništa prijatnije i ništa strašnije od dima. Ima mirnoga dima, i dima koji te dovodi u užas.

s visova iz šume, a naši su na otvorenom polju y dolini; da će mnogi naši ranjenici ostati po kukuruzima neizneseni, jer nema bolničara, i ako se naši povuku, Turci će iseći sve ranjenike. Ovo vide vojnici i to ih jako plaši.

U prvim redovima nema ni jednoga oficira; nekoliko narodnih starešina više viču zbunjeno, no što komanduju. Turke nismo iznenadili, oni su

naša patrola, da prevremenom pucnjavom ne probude pažnju Turaka, zato što su puške rđave te ne izbacuju čaure, zato što nema bolničara da nose ranjenike, zato što u borbi nema oficira.

pažnju Turaka, zato što su puške rđave te ne izbacuju čaure, zato što nema bolničara da nose ranjenike, zato što u borbi nema oficira. Pa vojuje li se s takvom pameću, s takvim znanjem i s takvom spremom?!

«) i reče: — Pa najposle ostaću ja, kad nema koga drugog. Černjajev ga poljubi, zahvali mu i zamoli ga da se drže hrabro, pa onda pođosmo.

Prođe 8 časova, prođe 1/29, prođe i 9 a Turaka još nema da napadaju. Černjajeva čisto kao da uznemiri ta okolnost, te odasla ordonanse da vide šta je to, a sam siđe s konja i

— Šta zaplećete, šta tu zaplećete? Komandant ni u kom slučaju ne sme da ne zna gde mu je odeljenje. Tu nema opravdanja, tu nema izvine.

Komandant ni u kom slučaju ne sme da ne zna gde mu je odeljenje. Tu nema opravdanja, tu nema izvine. Vi ste strašljivica, vi ste kukavica, vi ste morali prvi bežati kad ne znate gde vam je vojska.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

I Ao, nebo, plavo nebo, Tajovita krasoto, — Sa visine zvezda sine, Ao rajska miloto! Noćca bajna, nema tajna, Samo zvezda šapće sjaj. Srce čuje slatke struje Tijomirni uzdisaj.

II Mračni, kratki dani, Sumorno jesenje, Na nebu oblaci — Na srcu kamenje. Sestra moja bolna, Oca, majke nema, — Ja je ljubim, grlim Rukama obema, — Grlim, ljubim, tešim — Al’ sumorno veče Kô da pesmu peva: „Oj,

VII Mesečina, — al’ meseca nema; Moja mila zelen venac snila, Pak se malo u snu nasmijala, — Od toga se ponoć zasijala.

il’ ljubavi nije — Što se grli, to su same zmije; Ljubim li te... ili me i nema, Ili tebe, — nas ni jedno nema; Ljubim li te...

il’ ljubavi nije — Što se grli, to su same zmije; Ljubim li te... ili me i nema, Ili tebe, — nas ni jedno nema; Ljubim li te...

ili me i nema, Ili tebe, — nas ni jedno nema; Ljubim li te... ili nema sveta, Nema sunca, ni rose, ni cveta, Već sve tmina, što je pakô mesi, A po tmini vitlaju se besi, A međ njima

ili me i nema, Ili tebe, — nas ni jedno nema; Ljubim li te... ili nema sveta, Nema sunca, ni rose, ni cveta, Već sve tmina, što je pakô mesi, A po tmini vitlaju se besi, A međ njima prabesina spava

XL Hoće da se i nasmeju, Što na tebi nema zlata; Niko ne zna tajni biser, Što ga nosiš oko vrata. Kad si rekla, biser da je...

Poljupci se boje, Da ih ko ne čuje, — Ja svojima ne dam, Da brzo prohuje. Drago moje, drago, Nema smrti leka, — Poljupci su vreli, — Al’ smrt ladna čeka; Kad nas jednom zgrabi, Pa u ništa maši, Poljupci će živet’

LVI Nebo gori, zvezde gore, Sve na zemlji spi, Samo ljubav nema sana, A s nom ja i ti. Pa gledamo mesec, zvezde, Vaseljene let, — Hajde, lane, da pravimo I mi sebi svet.

Uzdisaji stišaju se, Dok se ponove, Nikog nema, da se mome Jadu odzove. A ja sedoh, da u pesmi Stvorim lepši dan, — Mladu ženu uz kolevku, Zavarljivi san.

Buji, paji, moj sokole lepi, Neka ti se mišica okrepi, Tvoj babajko drugog čeda nema, Pa jedinca već na boj otprema, Da s’ vratite, -— il’ da poginete, — Za slobodu da sokolujete.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Strahovao sam da me ne lupi u glavu. Na drugo mesto gde hoće. U ratu se gine... Jest... Ali, mislim, nema gluplje smrti nego kad te pogodi zalutali kuršum negde u dalekoj pozadini.

“ U toku borbe ovih nekoliko dana izgubio je dve trećine oficira i vojnika. U četi nema više od pedeset pušaka. U rovovima se nalazi vojnik do vojnika na četiri metra rastojanja.

Ovo mučno stanje iščekivanja ne dolazi od straha. Svi su oni rešeni da umru. A verujte, gospodo, nema ničeg strašnijeg od čoveka koji prezire svoj život. Pred takvim ljudima padaju svi ratni izumi, sva tehnika oruđa.

A ako su ti ljudi još i četnici, dobrovoljci, onda za protivnika veće napasti nema. Ništa se nije videlo... — Zar nisu puštene raketle? — zapita Radojčić. — Kakve raketle!... Borba je bila u pokretu.

Desetar me izveštava da bombi više nema, a i municije je nestalo. A ona četvorica još se nisu vratili. — Trči do pešaka dok nisu otišli.

A ako nema trobojki, onda da im se za leđa svežu svetli plehovi. — Gde nađoste trobojke? — pita kapetan Radojčić. — Uzeli smo

Neki se uspravljao. — Hoćemo li? — viču vojnici. — Lezi, lezi! — čuli se glasovi. Grrr-u — grmi rovovac. — Nema naređenja. — Pobiće nas naša artiljerija... Kroz rov se razleže žagor. Ljudi su pripravni na skok.

— To ćemo tek da vidimo — upade Predrag. — Nema šta da se vidi. Ovako kako sam ispričao, tako je bilo. — Polako... polako. On je pažljivo slušao tebe.

Pritajili smo se najzad malo i mi. Ali na najmanji šušanj trzao sam se. Ispred nas nema naših vojnika. Mi smo prvi na koje oni treba da nalete.

Jednome vojniku iz vrata kulja krv. Prilegoh uz njega. Ne smem da se maknem, da ne bih odao znake života. Koliko vidim, nema metra gde ne leži mrtav ili ranjen vojnik. Moji bolovi su sve jači. Došlo mi je da zakukam... do neba.

“ „Slušaj, čičo! Nemo’ se šališ. Jerbo ako si i Bog, a ovi te naši uvate, privešće te o’ma na lekarsku. A tamo nema vrd-mrd. Ispašćeš sposoban za vrontu i utrapiće ti pušku. Nego beži dok si čitav!“ — Evo ti — završi „Aždaja“ priču...

Priljubih se za kamen. Ostao sam tako neko vreme... Setio sam se moga mrava. Nema ga nigde. Zagledao sam ispod kamenčića, ne bih li ga našao. Tek on izmile iz moga rukava.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Drugih zadataka Antologija nema: ni ovaj sam nije nezamašan... Najosnovnije pitanje u vezi sa Brankom Radičevićem danas — iz kojih elemenata je on

i stoga što ako takvih formula i ima za trenutno potrebne programatske stavove, ima ih mnogo ređe — ili ih nikako i nema — za definitivne umetničke rezultate.

Obrana tome kam'? Kam' krilo slatko, moćni zaklon? Dušana davno nam nema, stuba Od koga sile Stambol je strepio! Ni Marka nema, strašnoga dušmanom, I snažna kopljem, buzdovanom.

Kam' krilo slatko, moćni zaklon? Dušana davno nam nema, stuba Od koga sile Stambol je strepio! Ni Marka nema, strašnoga dušmanom, I snažna kopljem, buzdovanom.

Ni Marka nema, strašnoga dušmanom, I snažna kopljem, buzdovanom. Nema, ah, Đorđa, visokog duha, Kom' srce zraka podiže nebesna, Da Srba brani, vraga mu progoni, I stub utvrdi slave rodu —

Jer većeg prokletstva za pesnika nema no što se desilo njima: ostali su bez svoga jezika, bez glavnoga, zapravo bez jedinoga instrumenta pesnikova.

Nju ipak ne treba potpuno potcenjivati, ali joj još manje pridavati značaj koji nema. Mislim da je to pesništvo tačno ono što je o njemu već jednom rečeno: pre fermentacija poetičnih stanja i raspoloženja,

Bio bi to dobar zahvat u predbrankovske probleme, sumnje nema. Međutim, do danas još nije napisana ni ovlašna, a kamoli pouzdana i na ispitanim pojedinostima zasnovana istorija

Zato u ovoj Antologiji nema ni Njegoša. On je čovek sasvim drukčijeg doba, on ne spada u ovo doba. Drukčiji su njegov hod i govor, drukčiji

Natrag, dragi, natrag, kud hitaš tamo? A gdi ti je Čenej, promisli samo! Nema lepše ot Novoga Sada — zemlji raj; Ukorno je kuda ideš, bliz čenejski kraj. Stan', promisli, postoj, dragi, ne hitaj!

Da vidiš ovo dete, druže! Čini mi se, nema lepše Baš u Beču, carskom gradu, a kamoli v Novom Sadu. Lice, nami kažu, njeno smertnim da nije rođeno; Nisu njeni oci

] sposoban poeta, Ot dvadeset i pet jedva retoriku, A kad će sveršiti lođiku, fiziku? Bogoslov, jurista u tim i osedi, Nema kad, siromah, na nas da pogledi. Onome po nebu durma pamet hodi, Ovaj u procesu ceo život provodi.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Čeka me? — Ali ko — ne kaza? Premda me radost neće čekati — Sahranjena je — nema je, ne! S biserom sitnim i s koralima Na dnu je morskom našla grobnicu. — Ko čeka, znaš li?

(Vujo odlazi.) JELISAVETA: Kad bi pameti imao. — Tri dana nema kako ugledah Vrhova ovih kamen studeni; I knjiga dođe, iz Mletaka je? Šta piše? Ko li? Šta je? Čija je?

I dokle ona stoji na moru, More će bola srce kidati... LEONARDO: Do tebe stoji, svetla gospođo! Ako nam tvoje nema pomoći, Detinjstva tvoga ljuljku zlaćenu Lubardama će dušman videla, Sin Arabije, besno rinuti U mutan pesak mora

Veli da su joj Turci napali na lijepu domovinu, te bo’zna ako joj nema naše pomoći, bog da prosti Veneciju, ni kamena joj se neće žnat!... BOŠKO: Pa?

TREĆA POJAVA U dvoru kneževome. Jelisaveta, kapetan Đuraško, a zatim knez Đurđe i Staniša. JELISAVETA: Nema ga još — A iščekujem ga nestrpeljivo, On mi se čini da je jedini U zemlji ovoj kô pitomiji, — Premda je i on — tek

De, šta se govori! KAP. ĐURAŠKO: Šta?... ne pitaj, Svetlosti! Ljudske su grudi pune pakosti, U srcu nema one ljubavi, One vrline, srca — kako li? Bez boja duša da ga zaboli... Jok!

I ako se ogizdati može Svetlost dana sjajnošću Danice, Mila snajko — nosi alem drag!... JELISAVETA: U Veneciji nema takovih. STANIŠA: Nema...

JELISAVETA: U Veneciji nema takovih. STANIŠA: Nema... S najlepše bule paše skadarskog, S Istoka sobom što je poveo Da mu života duge časove Na obalama šumne Bojane

Brat krvnik!... Sloboda ime!... Narod prevara!... A vera, zakon oltara nema!... Ili je ono gde podlost klanja S metanijama laži pritvorne Prizivajući ime Hristovo, Da grešnog srca podle

Al’ i po čemu će me poznati? Kad i sâm vidim da sam nestao „Da mene nema više u meni —“ Po ovim mojim gadnim ritama Serdar se stari ne da poznati — Po oku valjda?...

u njemu žena voljkuje, Otkad se gazi sveta sloboda, Otkad se podlost smeje svetinji, Otkad nam, babo, tebe prognaše — Nema nam onde više otaštva!

Al’ što ga nema — Toga Đuraška?... Da nije ranjen, ili sahranjen? Il’ možda krvnik nije izbljuvô Otrova svoga kapku poslednju?

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

“ Na zborovima i svetkovinama široko se i snažno prolijevala snaga njegova i lepota. Svega toga nema više, sve je umrlo, uvelo, iščezlo, da se nikad ne povrati.

Nemojte, moja rođena djeco! Nasul'te se 'vođe pred ljud'ma, pa se poljub'te kô braća... kô pravi Srbovi. Nema u ovoj zemlji práve. Naša je práva na Kosovu zakopana...

— Ja ti kažem, Mijo, ne miješaj se u moju službu, jer, ovoga mi carskog mura, biće svašta! — Ama, kô ja velim... Nema tuj: „Ama, k'o ja velim!...

— Ma, što teško?! — Na onog je, brate si moj slatki, sve prepisano. Tebe i tvog Stole nema kod ovog suda ni u kakvom tevteru. Onoj je Švaburini dodata i tapija i kmetovska práva.

— Šta ćeš sad, Mijo? — pitaju ga ljudi. — U Beč, uprav u Beč!... Išô bi' i na drugu stranu, ali se nema kud. — A trošak? — upita neko. — Ja mlim, ljudi, trebalo bi da se selo poreže, pa da mu skuca štogođ troška? Sevap je!

Ne gledaj, Džibiću! Što zvjernjaš po sobi, a? Ima proto svega u svojoj kući; nemoj Misliti da nema... Jesi li samćio već? — izdera se na me. — Jesam, oče proto, jesam! Iznese kavu. Počesmo, ja i on, piti.

— Nije to, čoče, onaj Šaćir! — Ama, jest, čoče! Jedan je Šaćir Pulac. Nema i stotina!... Šaćir Pulac, onaj zulumćar što je za turskog suda sto puta, makar, za časnom trapezom ručô...

Proklete te tvoje ćudi! Ne prođoše ni dvije neđelje, eto ti Simeuna đe ide: — Nema, veli, složna i jedina društva. S ovim se narodom ne mere ništa početi.

Sad il' nikad! A vi znate, kad Vla', štono vele Turci, u'vati vursat — mjere mu nema! Kad se ja treći put vrati' od Bradare, zatekô i' u Parteninoj sobi.

— O, sveti moj oče, tvoje pameti, tvoje nauke od istoka do zapada nema! — viknu Simeun I poljubi Parteniju u bradu. — Tu ćurčinu, veli Partenija, moreš i naizvrat obući.

A pravo, po duši kad budemo govoriti, mekana je srca i podatne ruke: zalogaj bi čojeku iz usta dao. Nema vajde kriti, voli, braćo, i da malo udari u stranu kad o sebi govori.

Osloni se na zid, pa malo pričekaj. (Jazavcu) A Ti, lopove jedak, došô si đe treba! Istina Bog, 'vođe nema kuruza, ali ima nešto drugo, jazo. Ima paligrapa, dupli', kabasti' paligrapa, jazo!

Bojić, Milutin - PESME

Gospod ćuti. Mrak se samo jače stere, I praznina zjapi i nebesa ćute. No ni tebe nema, moj željeni Bože. — — Pa zašto razumem celu vaseljenu? Čuj! Straha i vere ko mi dati može?

Straha i vere ko mi dati može? Uzbuditi dušu čamom satrvenu? Survajte se stene!... Ne!... I to razumem. Za mene nema tajne. O, svetila noći, Jurite, da tok vam rešiti ne umem, Sve bešnje, sve bešnje, iznad moje moći. Prokleti predaci!

Strast je zakliktala na lešini Vere. (1911) SALOMA Iznemogoh i veoma oslabih, ričem od trzanja srca mojega... I nema zdrava mesta na meni. (Psalam 38) Pocrnela je koža moja i kosti moje posahnuše od žege.

I sve mi se čini: to smo negda čuli, I čekamo dan da zlatne kiše pljusnu; Samo nema Prošlost svoju decu huli, Dok Budućnost prazna tutnji kao u snu.

Njin gospodski pogled svud me prati. Ja bivam nema i bezvoljna lutka Iznad koje se niz oblaka jati, A pati Što krv će tvoja u nju da se utka.

U klancima sam a vazduh me davi, A sneg nada mnom svoju vonju slaže, Jer sunca nema da glečer otkravi; O, zalud sunca moje oči traže!

Sunce, naše sunce, puhor zlatni raspi! (1917) BEZ UZVIKA Ni čudnog ni novog za nas nema više, Sve su zemlje nama i drage i srodne; Sred sjaja, i vrh nas kad se bure sviše, Besmo mirni, kao usred zemlje

Grobnički pokrov skrio je sve kute, Samo tvoj pogled moje oči slute I čujem smeh tvoj koga nema više. I toplo mi je u tom predvečerju, Dok stupa pozna jesen u paperju: To tvoja duša šumi i miriše.

I Bog još jedan u duši se sruši. XXVI Nemi su za mene oltari kô stene, Amvona nema da mi očaj čuje, Oprosti čežnji koja sebe truje, Da pojmi dušu i idole njene.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

A posle, pametan je to čovek, zna taj šta radi. Pokrao se on sva ta akta, i sad: nema akta, nema ni krivice. Ne može mu ministar ništa, manj da ga istera iz službe. Ali i da ga istera, misliš mari on?

A posle, pametan je to čovek, zna taj šta radi. Pokrao se on sva ta akta, i sad: nema akta, nema ni krivice. Ne može mu ministar ništa, manj da ga istera iz službe. Ali i da ga istera, misliš mari on?

ANĐA: Ama, zar istina taj čovek ima toliko para? JEROTIJE: Ima, nego! I ima dosta, bome. Pisar druge klase i nema više nego četrnaest meseci kako je u ovome srezu, a došao je go kô pištolj. Al' ume, brate!

VIII JEROTIJE, MARICA MARICA (dolazi iz sobe): Jesi li sam, oče? JEROTIJE: Nisam. MARICA (gleda): Nema nikog? JEROTIJE: Nisam sam kad ti kažem... zauzet sam mislima... Vrlo važne brige.

ŽIKA: Ama, koga pokrali? MILISAV: Ja držim, znaš, svoj veš ovde, u fascikuli, pa eto nema mi novih novcatih čarapa. ŽIKA: A što u fascikuli? MILISAV: Ovde mi je zgodno, niko ne zna. Pa, eto, opet ukrali!

ŽIKA: Što mu ne skineš, pa nek ide go! MILISAV: Ne mogu, nemam to srce! Vidim nema, pa mi ga žao! ŽIKA: E, pa tako ti je to! Kad imaš srce... ne možeš da imaš gaće.

Al ne trpim one, mlađi su od mene. ŽIKA: Šta ćeš, brate, nema kancelarije u kojoj to ne biva. Kako bi drukčije prošlo vreme?

(Spazi Miladina.) Je l' ovaj gazda Miladin ima neka važna posla kod tebe, gospodin-Žiko? ŽIKA: Nema, može i da pričeka. (Miladinu.) Izađi ti, gazda-Miladine, pa kad ode gospodin kapetan, dođi da nastavimo.

Znaš te nihiliste, vrlo su vešti da sakriju bombu. Pretreseš ga do gole kože – nema ništa; izvedeš ga na saslušanje i učtivo ga zapitaš: kako se zoveš, a on, u odgovor na to pitanje, bombu pa buuuu!...

Čekaj! Gde si čekao dosad, čekaj još koji dan. MILADIN: Pa ja velim... ŽIKA: Ama, nema šta ti da veliš, nego izađi napolje dok svršimo razgovor, pa ću da te zovem posle te natenane da te saslušam.

ŽIKA: Ama, šta imaš da misliš? Pozvao sam te ovde da budeš građanin, a kad si građanin, onda nema šta da misliš! VIĆA: Boga ti, gospodin-Žiko, da mi ustupiš tvoje mesto. ŽIKA: Hoću! (Diže se.) Evo, sedi!

XVII KAPETAN, PREĐAŠNjI KAPETAN (ulazi obazrivo, trgne se kad se sretne sa Đokinim pogledom, pa kad vidi da nema nikakve opasnosti, upadne i ustremi se pravo na Boku. Zastane spazivši ga i posmatra ga): Je l' to taj? A?

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

darovani svetiteljski venci, i oni će postati uzor moralnog življenja, čega u toj meri i u tako sistematičnoj doslednost nema kod drugih naroda.

Umesto veličanstvenosti starih biografija ovde prevladava osećajnost, sapatnja umesto divljenja, nema likovanja, sve je tužno i uzdržano, tiha smirenost koja proističe iz dubokog uverenja da se postupilo kako se moralo.

("Mnogo ima guslača ovde u Mađarskoj, / ali od Dimitrija Karamana nema boljeg, u rackom mačinu.."), a na njihovu široku teritorijalnu rasprostranjenost ukazaće i podaci sa zapada, s otoka

Iako nema neposrednih zapisa pesama iz vremena odmah posle Kosovske bitke, već samo epski stilizovanih fragmenata teme u pisanim

Tako, nasuprot Odiseji, nema ubijanja prosaca. Hajdučija koja je i kod nas i u praslovenskom vremenu na Balkanu, kao i u mnogim zemljama i

Iako neke od pesama progovaraju o siromaštvu, nekad s tugom, nekad s duhovnim sarkazmom, u njim nema ni traga o staleškoj, klasnoj podjarmljenosti, o zavisnosti od gospodara.

za života neobjavljenom delu - Život i običaji naroda srpskoga, poglavlje pod naslovom Vjerovanje u stvari kojijeh nema odgovara demonološkim predanjima evropske klasifikacije, poglavlje o Postanju gdjekojih stvari poklapa se s grupom

Njegov stil suprotan je duhu tadašnje naše sentimentalno-didaktičke proze, u njemu nema ničeg suvišnog ni kitnjastog, nema primesa patetike i sentimentalnosti.

Njegov stil suprotan je duhu tadašnje naše sentimentalno-didaktičke proze, u njemu nema ničeg suvišnog ni kitnjastog, nema primesa patetike i sentimentalnosti.

Otuda kod njega ima dosta aljkavosti i nemara, ali nema monotonije. Težnja k raznolikosti oseća se na svim planovima, u temama, emocijama, stihu i strofici, u kompoziciji

Pesnikovo ja u stanju je stalne zaraćenosti sa svetom, između njega i drugih nema pravog ljudskog dodira, nema dijaloga.

Pesnikovo ja u stanju je stalne zaraćenosti sa svetom, između njega i drugih nema pravog ljudskog dodira, nema dijaloga.

Jakšić, Đura - PESME

Sad se Mila izgubila: Tuđe ruke vino nose. Ana toči, Ana služi, Al’ za Milom srce tuži. Nema nama Mile više! Ono malo veselosti Što imaše dobri gosti, To kod Mile ostaviše.

Sama u svom strahu priroda se grozi, Strahovite tajne nema ponoć nosi... Uzdrma se kula, zvono se zanija, U crkvi se čuje molitvica tija, Užegu se same pogašene sveće — Kroz

zlobu i nesreću — Što zlokobnih Dva’est osam stojim leta, Prezirući, smejući se Pakostima bezbožnika; Hladna, nema — Za radosti i za zlosti Nepomična, neosetna, U kojojzi otrov-srce, Umorena ljuta zmija, Na uzglavku — večnom

Al’, evo, zora sviće, I, evo, prođe san; Al’ tebe nema, nema — Nema da svane dan! 1862. CRNOGORAC CRNOGORKI Rane moje ljuto tište, Mila, divna Crnogorko!

Al’, evo, zora sviće, I, evo, prođe san; Al’ tebe nema, nema — Nema da svane dan! 1862. CRNOGORAC CRNOGORKI Rane moje ljuto tište, Mila, divna Crnogorko!

Al’, evo, zora sviće, I, evo, prođe san; Al’ tebe nema, nema — Nema da svane dan! 1862. CRNOGORAC CRNOGORKI Rane moje ljuto tište, Mila, divna Crnogorko!

Na Liparu 1866. PONOĆ ...Ponoć je. U crnom plaštu nema boginja; Slobodne duše to je svetinja. To gluho doba, taj crni čas — Al’ kakav glas?...

„Još ih nema!... Gde su? Šta su?... Il’ im zverske strepe grudi. Na megdanu i užasu?... A kad treba decu klati, Slabe žene

Nastasijević, Momčilo - PESME

Zavapim, al’ izvije se glas. Miloglasan je negde na zvezdi spas, što bolni pevač promucah ovde dole. Jer nema ruke da razdreši nam čvor. Al’ tamo, i na veke, zrak tvoj hoće li boleti? Tuđa iz tebe bića hoću li voleti?

O, malo li je za muku tvoje utrobe. To božjak da ne rodim sina u ovoj grozi od iskoni, kad hodi on. Jer nema zore, na zenice li ne zaplavi, ni blaga poja ne, rodnu li ovu grozu ne prekužim.

Al’ kaže mi se dolina. Romori što je škrgut ovde zuba. Tiho se tamo sjaranilo što se krvavo mrzi ovde i ljubi. Nema za mene bilja ovde dole. OSAMA NA TRGU To kuda neprohod im, čudno mi se otvori put.

A čudno zastrepi srce, a studim. Ljubeći šta li to ubijam, šta li budim? Jer i pepeo će vetri razneti, a nema razrešenja. Tonu bez potonuća, bez dna u nalaženju, bez dna se izgube stvorenja.

I dublje li nas nema, dublje se otvori spasenje. MIROVANjE DRVEĆA Sve boli. Mili druzi, rad mene mirujete. Trepetom ne ozledi me ni list.

PUT 1 Jer gazilo se tuda, jer gazilo, i neboga, evo, stopa utabava; — nema traga. A žedniji hodim sve, a hode; — u nedohvat je, eto to užasava.

I tice, krilati stvori, hitro da mi sa grana daljini tvojoj poleću. 4 Blažen u tebi da zanemim. I od nema mene stena da prozbori gori, gora cveću. I radost naša tebi, darodavče, rumenilom da okadi prostore.

Zavraždilo ne daždilo, tugo, Za godinu ne kanulo, A za drugu ne rosilo, Ne rosilo pokosilo, Suha zemlja roda nema, tugo! PESMA DRUGOG KOPAČA Romorila zamorila, za more. O kamen se spoticala, Verige je vezivale, za more.

dušu, Opačina neka udarila: Ponese nam letina za priču Nu s njom eto i morije crne, Pa zacrni kud prokleta prođe, Nema koga da blaguje blago.

O, tri puta bi, za dobro vaše, da osedi ova glava, i triput na ramenima da je nema, i opet bude tu! Zar znate vi, zar ja, zar iko živ, van Onoga ozgore!...

4 Svaka laža mesta u ljubavi nema, jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče: „Iziđimo u polje.“ 5 Bistrotečno i oštro ljubavi je delo, dobrodetelj prevaziđe

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

već tamo u dućanu i u čaršiji da lupa glavu, kupuje, trguje, pazi i otvara oči, onda bar kada ovamo, kući, dođe, da nema ovde što da misli, o čemu da se brine i zapoveda. Da može rahat, raskomoćeno, bez brige da leži i da se odmara.

Još manje da ga kadgod nema u dućanu, da kao druga deca ode gde, zaboravi se i ostane po čitave sahate. Celog dana ga je bilo u dućanu.

Možda će se, više je no sigurno, štogod izgubiti, štetovati, pa onda ovamo, kod kuće, da se nema ni koliko treba... A Mladen se, opet, brinuo da se ne desi da u kući čega nestane i da ukloni taj trepet, strah,

Hteo je da bude kao pre, dok je oca bilo; da se zna, iako oca nema, da je on, Mladen, tu, i da će i on kao otac. Čak i bolje od njega. Samo da one ne strepe, ne boje se i ne drhte za nj.

Eto, zato, za tu mirnoću, za tu sigurnost, utišanost, da nema zašto da strepi pošto se uradilo sve kao što treba, pošto je sve u redu, eto zato je Mladen radio ono što treba, što

da sve bude ovako mirno, sigurno, prijatno, i noću, kad sve prođe, nastupi mrak, ostane se nasamo, usamljeno, da nema ništa što bi remetilo, izazivalo strah, sumnju, brigu da sutra možda neće biti ovako, da će se štogod izgubiti, nestati.

A on, Mladen, ništa. On je kao što treba, nema zašto da se boji. I, eto, sad, kako je u dućanu lepo, sad će mu majka po bratu poslati doručak: parče hleba, a od jela

Kako radnja već uveliko puna, već mora da se kupi do njega drugi dućan da se proširi, nema espap gde da stoji. Stari hadži Zafir već i ne pita. Može Mladen sve iz njegovih magaza da prenese kod sebe.

Pa i kad su od babina odgovora videli da nema ništa, opet, vidi se koliko su želeli, nadali se i molili boga da je Mladen uzme, kao poslednje, otac čak kod njega u

Zatvoren, u mraku, bez svetlosti, znajući da je svuda već mir, tišina, po čaršiji nema već nikoga, svi otišli kućama, večeraju, ležu, a on sam. Dobro mu dođe ta samoća.

Utom bi i mati dolazila. Ona, videći da je ručku vreme prošlo, spremivši sve, a videv da njih, babe i Mladena, nema, a znajući da su sigurno ovamo kod njih navratili, dolazila bi naposletku i ona.

Smrt da li je? Nije. U svojem suvom telu oseća on toliko snage, čvrstine, da o bolesti nema pomena. Naročito ako je topla, letnja noć, teže mu je. Teže mu pada kada pođe kući kroz onaj mek, nežan maalski sumrak.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

ČAJKANOVIĆEVOM »REČNIKU« 130 I UZ POJEDINE ČLANKE U »REČNIKU« 131 II O BILjKAMA KOJIH NEMA U »REČNIKU« 151 III POVODOM ČLANAKA KOJI NEDOSTAJU U »REČNIKU« 158 REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANjA O

Ne seje se u »rasipan« mesec (SEZ, 19, 11). Ako umre siromah, pa se nema ništa da zakolje, onda se na gornji kraj sofre meće glavica b. l. (TRĐ, KNR, 36).

pesma, Sofrić, 53; slično i: SEZ, 16, 280). BUKVA Buche (faguѕ ѕіlvatіca). Bukva. U religiji bukva nema tako važnu ulogu kao, na primer, hrast ili grab, ali je ipak i ona imala izvestan značaj.

Na Spasovdan, u Crnoj Gori, prekrštaju svako žito zelenom bukovom granom (ako nema leskove), i kite bukovim granama tor i kuću (SEZ, 17, 181; u okolini Niša na Đurđevdan pre svanuća donosi se u kuću b.

je prokleto drvo, jer je jednom, kada je Isus gonio đavola, pokazala đavolu put kojim treba da se spase. Zbog toga v. nema roda (GZM, 6, 1894, 371). I u srpskoj redakciji priče o demonu koju goni novorođenčad (cf. ‹Vuk, Rječn., ѕ. v.

Žrtva je ovde očevidno bila namenjena vodi (i danas se tu ostavljaju končići od odela, iako v. više nema; upor. i druge primere, 1. s.), ali je i tu v., koja i inače leči od groznice, narod poštovao.

Da g. može biti senovit, daje se naslutiti i iz jednog običaja iz istočne Srbije. Žena koja nema dece a želi da ih dobije, treba da se pre sunca okupa u vodi sa koje se napio žut bik i u koju je stavljeno tri zrna g.

kora pije se od zubobolje (SEZ, 48, 546), i, kroz četrdeset dana, od groznice (ŽSS, 283). Koja žena želi da nema dece, treba da nađe samonikao jasen, da ga sagori, preostali ugljen da prebije na troje, pomokri se na nj i zakopa ga na

Ili ju je Bog prokleo da nikad nema mira zato što je odala Hrista sotoni, ili Jevrejima (Milićević, Knež. Srb., 638). Upor. i GZM, 6, 371; i 19, 320.

s gradom, stare žene rasteruju ih basmom, koju pevaju gledajući u oblak, u kojoj se spominju konopljine muke (»jer nema biljke na svetu koja veće muke pretrpi«): tu se pominje sve do branja k., topljenje (to su naročito teške muke!

Inače l. nije mnogo cenjena, jer nema mirisa (»Ti si, lalo, divna i prekrasna, Al̓ mirisa ni za lijek nemaš«, narodna pesma, Sofrić, 145).

je od davnih vremena u dekadenciji, verovatno je da je ta dekadencija otpočela još pred kraj paganizma. Danas lipâ nema u našim krajevima mnogo; međutim, veliki broj topografskih imena po njoj, mnogo veći no po ostalim drvetima (v. Rad, 1.

Ćipiko, Ivo - Pauci

upalih očiju, što sada pred njim skrušeno stoji, — ti uzimaš kao iz kraljeve kase, a kada je za platiti, tada te nema. Nemoj tako, brate! — A da što ćete vi od mene? Puna kuća nejačadi...

— Poznajem ja, bolan, Andriju Ružića, malo je podalje od mene: opremi ga. — Ne da gazda... A što? — Već mu nema na što dati ... Podne je blizu, pa svijet iz dućana ocilazi.

Misli: biće nekog da zametne kolo, ali kod seoskoga bunara nema nikoga. Ljuti se na lijene momke i cure: boje se snijega!

Rade čeka. Na bunar dolaze žene, dolaze cure, i vraćaju se, ali nema Božice, a za nju se odlučio. Nju je ponajviše u snu milovao, a na javi u gonjanju, najjače mu se opirala.

—Oženi se, pa ćeš znati! — odgovori mu Rade mirno. —Teške sam sreće, neće me nijedna cura. Ja im poručujem, ali nema otporuke. I pogleda na Cvijetu, koja se nadnijela nad plamen od vatre da joj se bolje vidi plesti čarapu.

Neki od seljaka i uzeo bi kukuruz jevtinije, ali nema gotovih novaca, a Vojkan ne može čekati. Pred sami suton pade mu na pamet da bi mogao kukuruz prodati istome svome

Pa, sjevši, držeći pero u ruci, gleda u Petra. — Nemoj pisati, — opazi baba, — dok ne čujemo što daje. — Ja odoh! Nema ovdje moga čovjeka, — sjeti se iznebuha sestra Petrova ugledavši pero u pisarevoj ruci.

— Evo ih vama! — i uruči kesu pisaru. A pisar ozbiljno opomenuvši ih, veli: — Kad su novci u mojim rukama, nema prevare .... —I nasmija se. — A da! Da vam pravo kažem: Petar kupuje mačka u vreći.

Razgleda se po njoj . . da vidi je li sve u redu što je ostavio, i odmah iziđe. Sunce je odmaklo, grije, ali nema pripeke.

Naoči bio bi rekao, Rade se već zamomčio; iako nema još pune snage, napredovaće: primiče svaki dan, a „ko se nada, nije gladan”, veli se. Ali se cura prevari.

— i kao sneveseli se. — Ali ma'nimo to! De, ti, prihvati bolje! —Pusti, razgovaraj! ... Slatke si besjede. —Nema među nama duga razgovora... Čisto kod tebe osjećam nekakovu slast u životu...

—Popusti, gospodaru! —Ne mogu... već ako ti nisi voljan da kupiš, ne mari, prijatelji kao i bili... Zasada nema hitnje, a ako htjedem prodati, poslaću Vasu da selom protelali, pa da vidiš: eto tvojih seljaka k meni, taman kao ovce

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Jedno mi nije jasno: travare sam obično poznavao kao starije ljude, mahom starce. Ovaj nema više od dvadeset i pet godina.

Zavrnuo je mantiju i klekao. Da bi pokazao kako pod kolenima nema nikakav podmetač koji bi ga štitio od kamena, zadenuo je krajeve mantije za pojas, pa su mu se videle tanke butine

Da li ja to zbilja hoću? Da li bih bio ushićen time? Zar on, taj debeli, zadrigli gorogan, ionako nema odviše? Je li bogat? Jeste. Je li čuven? Čuven je. Pa šta onda?

Kao da, sem rane, na svetu ničega nema. Prohor Gospode, da li moje molitve uopšte do tebe dosežu? Da li razabiraš moj glas u mnoštvu ubogih koji te

Zar mu nije dosadio teret nemoći pod kojim mu klecaju kolena. To breme nema stvarnu težinu, duša mu se bori sa nevidljivim, jer ne kroti mu ona više poludele telesne sokove, niti nemire.

Jelena Ne gleda me. Trudi se da me ne gleda. Ili misli kako nema zašto da me gleda. Šta se to izmenilo za ovih nekoliko godina? Sećam se kraljeve svadbe u Skoplju.

potrebna radi zaštite od pljačkaša i osvajača, nego je dizati nebu pod oblake, na to bezvodno sprženo brdo, gde ničega nema osim kamena. I vodu gore tegle iz doline. Čak i vodu. Huda taština, odgovorio sam. Huda velikaška taština.

i možda im samo ponekad dođe na pamet da povire prema starcu, posle čega mrzovoljno odmahnu rukom kao da kažu: nema od toga ništa, taj neće. Neki su i sami poumirali čekajući da ga naslede na mestu igumana. Kao da je sve to znao.

se probudio inat, zacenuo se od pakosti, spekao se i zategao kao tetiva na luku, ščepao se koščatim rukama za zemlju i nema tog vetra koji će ga oduvati. Gledao sam sve to iz pristranka kao nezainteresovani svedok i uživao.

pogledao me svojim tvrdim očima i odgovorio da je njemu i njegovim monasima gospodar sam Bog, da on drugih gospodara nema niti ih priznaje, i da će ostati tu u božijem domu do sudnjeg dana. Ne.

Sve ono što kažem začine oni time, i sasvim je nevažno da li u onome ima ili nema neke istine. To se ponovilo i danas.

Vida ga? Otkuda to ona odjednom zna da vida? Ona o tome pojma nema. Zašto ne ulazi kod ostalih kaluđera, nego samo kod nega? Kirča Rat? Počeo je rat.

Ilić, Vojislav J. - PESME

tice u daleke zemlje Samo jedna jošte putu se ne sprema: Lagana joj krilca polomili ljudi, A bez krila zbora o poletu nema!

I nigde zraka od života nema, Proletnji davno izumro je kras; Kišica sipi... A iz sela malog Večernjeg zvona razleže se glas...

1881. ZVONITE, ZVUCI... Zvonite, zvuci... A veče kad se na zemlju sprema, Umorni grleć svet, I srce drhće - i reči nema Da želji prida let: Razbivši harfu o kamen hladni, Ja sklapam pogled svoj I strepim, tonem...

Suri orli uzletaju Gorskom visinom, A potoci belaskaju Cvetnom dolinom. Svet izumro. Nikog nema, Da me pozdravi, Kô da celi život drema, Život ubavi!

Rumene pruge se gase I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora, Kroz maglu diže se već - i nema, duboka tama Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora. Sve grli mir i san.

Nigde stanka nema, Umornu svoju da okrepi moć, Odjek se gubi, sustaje i pada, I svud se širi noć, duboka noć! V Samo kad prošlost

1885. U NOĆI Za daljna brda beli dan se skriva, I tavne noći povija se sen; Dubrava nema, kô da večnost sniva, Potmulo huji...

“ „Idem na nebo gore, na zemlji mesta mi nema, Jer vrednu ratar, sinovče, za mene slabo već mari, On slavi Ljelja sad.“ A lukavi dečko tužno spusti glavu I plakati

1885. POSLEDNjI GOST Ponoć je odavno prošla. U krčmi nikoga nema, Osim krčmara starog, što zguren, kraj toplog plama, Pretura debelu knjigu.

Srce se moje budi, i moja prošlost s njime, I mog proleća čar Ali nje nema više. Pod nebom daljnog juga Počiva ona san; Nad njome šumori paprat i vernog ne čuje druga U majski vedri dan. 1886.

On raznosi slatki miris i leluja kose tvoje, A ti spavaš, slatko sanjaš, moja ružo, cveće moje! Oko mene nikog nema, niti čujem živa java, Nebo ćuti, zemlja ćuti, sve spokojno, mirno spava.

Tako pobožno fakir pada. Služeći verno bogu svom: Svršetak igre smrt mu sprema, Al' on od smrti straha nema, Nego se gordo sreta s njom. 1887. FANTAZIJA U NOĆI Dvorogi mesec nad nama se sija, Jezero plavo pred nama se nija.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Kako god da ih razmeštaš ovamo-onamo, za četvrtu nikad nema mesta; izgleda da se te ose igraju, kao deca, „mete“, a jedna od njih uvek kasno stiže.

Iako je pala noć, ima ovde još dosta pobožnog sveta. Dole, u varoši je mnogo življe; ona nema doduše nikakvog umetnog osvetljenja, ali mesečina obasjava ulice i trgove.

Zemljina osa nema stalnu orijentaciju u prostoru, kako se to uči po gimnazijama, nego se ta osa polagano zaokreće oko jedne druge ose

Tropska godina nema, kao što smo videli, potpun broj takvih dana, nego 5 sati, 48 minuta i 46 sekunada preko toga, a kalendar može

Od Muzeuma ni traga; ne zna se ni gde je stajao. Ni traga! Šta govorim? Zgrade nema, ali duh aleksandriskog Muzeuma provejava i kroz našu današnju nauku. XI CARIGRAD.

Izgleda mi kao da smo mi našom željom da zadovoljimo i nauku i stvarnu potrebu sazidali visoki zid oko nas koji nema izlaza. Mi smo postali zarobljenici nas samih.

A to zato što nema nosa. Vlasnici takvog duha mogu se vrlo korisno upotrebiti u naučnom radu kao rabadžije, jer se njihov duh dade

Venera je, o tome nema sumnje, tamno telo, koje Sunce osvetljava kao i našu Zemlju. Obilazeći oko Sunca užom putanjom no što je Zemljina, ona se

Tu su bile i njegove tamnice i one strašne odaje za koje naš jezik nema, hvala Bogu, naziva. Već su skoro puna četiri veka onda bila prošla otkako su rimske pape dale, 1252 godine, ovome

Daleko, daleko oko nje nema drugih takvih tela, i zato nam ta gomilica pretstavlja jednu zasebnu porodicu. Malu, skromnu porodicu.

I to su svetovi, no različiti od našeg zemaljskog sveta. No to nisu jedini svetovi u vasioni. Nema sumnje da je znatan deo ostalih sunaca praćen takođe tamnim pratiocima sa čvrstim korama, koji više ne sjaju svojim

nagibi osa oko kojih se obrću, specifične osobine njihovih atmosfera, sve to čini da u toj bezbrojnoj množini svetova nema dva sasvim jednaka, kao ni u šumi dva jednaka stabla.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

/ U pola ga cene dajem,/ nikom drugom - samo tebi./ Rukavi su, veliš, kratki,/ a već nema mane druge;/ rukavi su, brajko, dobri,/ no su tvoje ruke duge“.

Al' šteta, što nema glasa nikakvoga! Još da može kakav glas od sebe dati, Ne bi ptica bila, već anđ'o pernati.“ Bi milo gavranu takvu

“ Bi milo gavranu takvu hvalu čuti, Al' da nema glasa – ta ga sumnja ljuti. Pa da bi pokaz'o da glasa imade, Gaknu glasno, ali komad mesa pade.

Na kitnjastoj lipi našoj Žuto granje ćuti, drema; Pod strehom se gnezdo roni, Jer u njemu laste nema. „Kud je ot'šla ta crnojka?“ Naš mališa čas pa pita; „Lasta, oče, nije dobra; Otišla je da se skita.

U nas vera tvrda, U nas pune čaše, Gostoljublje naše Vreme ne pohrda. Milo moje selo, Budi mi veselo! Nema siromaka, A kad je za selo, Selo skoči celo, Sloga naša jaka. Milo moje selo, Budi mi veselo!

Stanković, Borisav - TAŠANA

I to od onoj što je još pokojni gazda pio. STANA (ne gledajući ga): Dosta vam je. Nema više. I sada ste već pijani. SELjAK (uvređeno): Ko? Mori će pijemo cel noć, pa će opet sav poso da svršimo.

Sal ni ti još jedno kotliče daj. STANA (odsečno): Nema, i sada ste već pijani. SELjAK Pa i ludog Paraputu napojiste i naraniste, a nas, čivčije, nećete.

STANA Posle kad večerate, tag će još da dobijete, a sag nema. SELjAK (polazi prkosno): More, što opet ja tebe pitujem. Idem si ja sam da si natočim. Šta mi ti tu: te ovo, te ono.

Ti si bar odavno ovde. (Pokazujući na Tašanu.) Ako ti snaške ne zna, od skora je, ne pamti kako je ovde, a i možda nema kada, jer ima decu da gleda i njih da pazi; onda ti, ti bar znaš, ti bar treba da znaš... STANA Pa znam, gazda!

TAŠANA (unezvereno, ljutito): Kako tu? Svi ste vi tu. I ti tu. I otac tu, a nigde vas nema. Ostavite me tako samu, pa... KATA (iznenađeno): Kako: ostavili te samu?

Možda zbog nečeg drugog ne dolazi. Sigurno ima posla. Jer njega svuda traže, pa možda nema kada... TAŠANA (uzrujana, još besna): Ostavi me, ostavi me, nemoj više da me lažeš, i da me zagovaraš.

možete zbog imanja, čivluka, sveta, hadžija, da me samu sa celom kućom zatvorite, zazidajte me u neku sobu, i na njoj da nema ni vrata ni prozora.

Ni živa ni mrtva! Umro on, odavno pokojnik, a svuda je on. Tamo, kod vas, po varoši, po čaršiji, od njega nema ništa, odavno se na njega zaboravilo, kao da ga nikad nije ni bilo; dok ovamo, u kući, on je jednako tu.

Pa još noću, kad se ostane sam... onda je tek teško i strašno: tu je on, a nema ga, mrtav je. (Pokazuje oko sebe): Svuda je on: oko mene, oko dece, u postelji...

(Pokazuje oko sebe): Svuda je on: oko mene, oko dece, u postelji... Živ je, čisto kao da diše a međutim nema ga, nema, nema, dedo! Pa je noć onda teška, kao grob mrtva, ne može da se izdrži od straha.

(Pokazuje oko sebe): Svuda je on: oko mene, oko dece, u postelji... Živ je, čisto kao da diše a međutim nema ga, nema, nema, dedo! Pa je noć onda teška, kao grob mrtva, ne može da se izdrži od straha.

(Pokazuje oko sebe): Svuda je on: oko mene, oko dece, u postelji... Živ je, čisto kao da diše a međutim nema ga, nema, nema, dedo! Pa je noć onda teška, kao grob mrtva, ne može da se izdrži od straha.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Mali Kostica bio je još i nekako skresan: brada mu skresana da je skoro i nema, ramena mu skresana kao da je riba trebao biti.

”Lepo kaže onaj u dopisu: Car spava, novaca nema, a narod se buni. Odavno ja vama pretskazujem da će biti loma i zemljotresa.

Jedared, ušao je da ruča, kad tamo, nijednog deteta nema na mestu. Seka, što nije bivalo, Seka kleči; Srećko je u štofarnici zabravljen; Rista utekao, jer je pokvario metalni

Još poboljeva, nema radosti od nje. Nije ni lepa devojka. „Miraz će imati, to joj je sve” — govori šor. — „Ako i to ne pojedu doktori.

Dođe učitelj za prilog da se kupe knjige odličnim đacima, a on, pištolj. „Kod mene drugo nema. Ja imam pet sinova, i ne mesim torte.

Međutim, kako priča stari grobar, krezub i drevan, ali odličnog pamćenja i živa kronika palanke, u Budimu nikog više nema; i ćerka i zet i unuka majstor Kostina umrli su.

Stariji je advokat u Bukureštu, bogataš, ali je uzeo prezime svoga dobrotvora, čijom se ćerkom oženio. A mlađi i nema prezimena. On je u lovačkom dvorcu rumunskog kralja glavni nad lovcima i hajkačama, psima i konjima, i zove se Džon.

„Nije tri, nego dva. Onaj Srećko nesrećko, sećate li se, njega tu više nema. Kad smo se ono jedared, ima godina, počeli raspravljati sa švapskim grobljem: ko kome prelazi granicu i sahranjuje mrtve

— Nisam. — Pa koji se onda zacrveni? Sigurno onaj drugi, kad ih više i nema. — Paula ćuti. — Što si se splela? De, reci mi lepo da kroz ovaj prozor vidiš svako jutro sunce. — Ne vidim.

— Da, stroga, ozbiljna, poštena, kao čovek. — I pametna, pametna, brajko, nema joj parice nikada više! Pa jaka da ne poklecne, pa hrabra da brani i sebe i druge ... Muškarac!

Omeri nas, i počne. „Vi, Štajne, ne zaboravite da u ovoj kući pustog ćara nema. Nemojte da opet ispadne nula više!...

— Otac naš je bio sevdalija: lepo uzdisao, lepo pevao, lepo ćutao i kroz suzu gledao. Julica nema oko Boška Perčinovića, ali ima njegovu suzu.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

trudu svome uvereni; a ja, kad se u predgovoru štogod važno kazati mora, samo navodim da moje delo ništa drugo u sebi nema nego ono što Latin kaže sales et facetiae, Nemac Wіtz und Laune, a Srbin — mi, dao bog, ovi reči i nemamo.

No kad nema, budimo zadovoljni s onim što imamo, premda i to nije najbolje pravilo; jer ako imamo rđavu ćud, valja li da budemo zadovo

ZAGONETKA »Nema stvari na ovom svetu veće od mene. Jupiter pa ja, kojima su sva vozmožna. Dok dunem triput, ja sam ti nov svet načinio.

Ali ah! Sad mi pada na pamet; moje galanterije i vospitanije moje, gospodična Jelice, nigdi nema. Ljubezna frajlice! Ja se sad sećam da vi taki kašljete kako ko o luli i spomene. Šta mora vaš nežni sostav tela trpiti!

»Hi! hi! hi! poete su fantaste.« Visokopočitajema gospože! Vi meni zajam vraćate. Jest da poeta ne može biti ako nema fantazije, i da fantasta ništa drugo ne znači nego ćušnut, ništa manje — — Zbilja, Roman nas čeka u Egiptu, ajdete brže,

No ona se uteši misleći da će se skoro vratiti. Čeka pet minuta, njega nema, čeka sat, njega nema, sunce se rodi, njega nema. Šta naopako da ne bude?

No ona se uteši misleći da će se skoro vratiti. Čeka pet minuta, njega nema, čeka sat, njega nema, sunce se rodi, njega nema. Šta naopako da ne bude?

No ona se uteši misleći da će se skoro vratiti. Čeka pet minuta, njega nema, čeka sat, njega nema, sunce se rodi, njega nema. Šta naopako da ne bude?

— Ona đipi i počne vikati, dalje pođe i počne vikati, na drugu stranu pođe i počne vikati, vsuje, njega nema, ni njega ni konja. Ah, ko će opisati žalost bedne ove žalosnice?

Trgnem se i potražim tvoje ruke, nema nikoga, ah! Žalosna u strau đipim i otevši skočiti, padnem s kreveta, i daleko odziv uvređenog moga tela odleti.

Vsuje, tebe nema, i kako sam se okamenila, zaječi kamen od moga tereta. — Često se vraćam postelji, vikajući: pritiskivali smo te dvoje,

Govori se da čovek od suza nema ništa blagorodnijeg; no i to je poznato da se ničim toliko ne trguje kao sa suzama. Tako, na primer, kad žena za

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

jednog ramena na drugo I levom rukom se krsti On budući kralj golaća CRNI BORBE Glava me već s koca gleda Ionako me nema i nema vas Pojmite li Po duši ih po žiži slatkoj Po rogatom mesecu na čelu Po šarci u oku Ne bi li nas bilo Za

ramena na drugo I levom rukom se krsti On budući kralj golaća CRNI BORBE Glava me već s koca gleda Ionako me nema i nema vas Pojmite li Po duši ih po žiži slatkoj Po rogatom mesecu na čelu Po šarci u oku Ne bi li nas bilo Za cvetnim

im i nebesko Smrt je nas odavno sita Na nož kurjaci moji mezimci neprebola Glave vam se već sa koca keze Ionako vas nema i nema mene Hoćete li RUŽA NAD ČEGROM Je li ovo naš svet ili nije Kraguj nam plameni s lica pada Vepar divni srce

nebesko Smrt je nas odavno sita Na nož kurjaci moji mezimci neprebola Glave vam se već sa koca keze Ionako vas nema i nema mene Hoćete li RUŽA NAD ČEGROM Je li ovo naš svet ili nije Kraguj nam plameni s lica pada Vepar divni srce

bradu i ruke Nisam te zaustavljao Razbio bih čelo o staru lipu Nisam hteo da se petljam U poslove vračeva Oganj im ovde nema čistu savest Otkinuo sam lipov list I svirku ti produžio NEBOJŠA KULA Po ceo dan se gola ogledaš U rajskoj

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

GLAVA 136 POGOVOR 137 JEDNA NEBESKA SEDNICA 143 AUTOBIOGRAFIJA PREDGOVOR Ja mislim da uopšte nema smisla pisati predgovor autobiografiji.

Polazeći od toga fakta, ja se nisam upuštao u stvari koje su prethodile mome rođenju, pošto o tome verovatno i nema nikakvih podataka. Autobiografiju sam završio ženidbom, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema autobiografije.

Autobiografiju sam završio ženidbom, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema autobiografije. Uostalom, vreme od rođenja do ženidbe i jeste jedan period (sa mnogo potperioda) u istoriji čovekovoj.

posrćući i naslanjujući se svom težinom na budućeg biografa — oni što su pili sa mnom napustili su me, stoke božje, pa nema ko da me odvede kući. A ja, vidiš, znam na nebu da nađem Velikog Medveda, ali svoju kuću ne mogu nikako da nađem!

I, mada mi je poznata mudra reč francuskog pisca Gi de Mopasana, po kojoj „nema ničega strašnijeg do kad čovek ostari pa zabada nos u svoju mladost“, ja ipak to činim, po onome nagonu koji kod

Ono se smejalo znanju kao i neznanju, jer znanje ima granica, dok neznanje ih nema. Ono se smejalo svemu, smejalo se svačemu, smejalo se, smejalo, smejalo...

— Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života. — A jesi li bar poznao i video život taj? — Ne, jer nisam kroz suze mogao ništa poznati i ništa videti.

Ali, hvala bogu, kod nas nema izgleda da će uskoro naići kakvo blagodarno pokolenje, što daje dovoljno garancije da se takva zbrka u mojoj biografiji

nemaju brkove moralo se u mojoj detinjoj duši javiti kao daleko predosećanje poznijeg feminističkog pokreta, koji bi to nema sumnje, daleko brže napredovao i možda već pobedio kada bi žene imale brkove.

Već kada je pred podne došla tetka, ja sam joj rekao da znam zašto nema nadut trbuh, a kad je posle podne došla gospođica Savka, protina ćerka, ja sam joj rekao: — Pazi da ne budeš

Preda mnom je bila sestra i ja sam nosio sve suknjice koje su njoj okraćale; ako ih napustim, nema ko da ih nosi. Ali sam ja, i pored tih materinskih razloga, odlučno ostajao pri svome zahtevu, drao sam se, plakao,

I ja bih, kao svaka nevina tica, misleći da nikoga nema, sišao polako da se dočepam kolača, dok bi me ujedanput potera iznenadila, opkolila, obezoružala, i sprovela u kuću na

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Štaviše, on možda veruje da sam ja primiren. Uostalom, prošli smo onu šumicu, sad nema više čega da se plašimo. A evo ga i selo. Dobih volju da se razgovaram sa komandirom. — Gospodine kapet...

Posle one današnje grmljavine topova, svuda vlada nema pustoš. Ljudi prikupljaju snagu, da bi se sutra ponovo ubijali. — Pazite, ovde je most! — skrenu mi pažnju starac.

Zašto sam ostao? Uobražavao sam da će mi biti lakše, a ono, iz časa u čas, zapadam u sve teži položaj. Sad se nema kud. Ova labilna povezanost za sve ove ljude izazivala je osećanje nesigurnosti, iz čega je proizilazio strah.

Neki su polazili ali kad bi videli da odstupanju nema kraja, ostajali su onako nezaštićeni nasred puta. Bilo je to jedne noći, bog bi sveti znao koga datuma, jer smo

Prvi put vojnici su zastali neodlučni. Videli su oni da otadžbini nema spasa. Trebalo je ostaviti kuće, porodice. U neizmernom očajanju koje je obuzimalo zemlju, zašto i oni ne bi podnosili

Sada treba da ostave žene i decu, stare roditelje. A i sami vide da za ovaj momenat otadžbini nema spasa. Treba imati moralne snage, pa ne podleći iskušenjima...

Predosećam da su preživeli neku tešku tragediju i strah me da zapitam. Vojnici se pozdravljaju sa mnom srdačno. Ali nema mnogih, pa ni Aleksandra, ni baterijskog narednika, ne vidim ni Traila, ni Tanasija...

Taman sam uzeo spisak, kada se vozari u konjušnici uzmuvaše i odmah dođe kaplar pa mi izjavi da nema jednoga konja, i to baš onoga koji stoji vezan pred divizionom... E sve mi se prevrte... Zapitah, gde je podnarednik...

“ Baš tada javiše pešaci da se Bugari spremaju za juriš. Dohvatim slušalicu da pozovem bateriju... Nema veze... Sa mnom je bio podnarednik Žika. Rekoh mu da odmah potrči niz liniju i vidi gde je prekid.

Iako u Vojsci sve ide po nadležnosti i bez pogovora, pokušao je ipak kapetan Vela da se blagovremeno odupre. — Zar nema u varoši neka druga zgrada? — Ovo je za armiju — govorio je konjički ka petan sa visine.

I deca ih mogu tući. Sanduci se usled gibanja neprestano nakreću i ljudi zaostaju da ih privežu. — A, nema, druže, više: „Drž desno!“ — dira ih jedan pešak, koji je ponosno zabacio pušku preko ramena.

Zatim zastajemo. Opet krećemo. Po ranijoj navici, komandiri jašu na čelu baterije, a vodnici duž kolone. Ali nema više potrebe za kontrolom. Vojnici jedne baterije šale se, vičući: „Janjiću, džukelo, teraj levaka!

Petrović, Rastko - PESME

Da daš život za one gore! ta opija me lepota tvoja, I šume gore hrastova i grebeni ti zahvaljuju. Sada nema više kajzera, već sveža im zelena boja I drumovi su meki i dugi. O ta zar za dobre one gore otputova negda misao tvoja!

“ Onda kazani zahuktaše jače. Još smrti, smrti, braćo, i malo munje; Razumimo se dobro: nema se straha od tako sitnih stvari. U krugu eksploziva aeroplani igraju igru proleća. Ko ide? Novo vreme. Šta nosi?

Neukrotljiva je tuga za mladošću, nesavladljivi drumovi; probuđena na košare skočila moja želja, čeka; roguši se, nigde nema nikoga.

Ovde na ovoj postelji zatvaram geografiju: nema više dužina, širina; samo nogu, ruku; sve se širi! Ima takve neke moći u meni da samo jedno mogu; sve je utopljeno:

život mi sija kao zvezda iz daleka, i sve ono što treba da se nastavi čeka da je prvo ugnjavim pesnicama, pa... Nema više ljubavi za čovečnost, već dahtanje.

glava, jedno smejanje bez trajanja, mnogo zlata, zlata i rasputanost časti, moćna uzletanja, u krvave kaše, utapanja. Nema više želje, već da izbrišem postojenje, da ispunim sve sobom, sve razmake, sve šupljine, nema više ni duboko plavog ni

Nema više želje, već da izbrišem postojenje, da ispunim sve sobom, sve razmake, sve šupljine, nema više ni duboko plavog ni planine, samo: krkati, hrkati, čmavati i groktati, biti gnusna, ogromna, drhtava plazma: a

Ima onih koji proklinju! A ja sam u stanju da pođem za pukom Iz sobe svoje koja nema prozora, Treba mišlju i voljom da ih probijem, Sad je doba mraza, revmatizma i umora; Tamo gde kroz tri oblaka puca iz

Kako je za mene mnogo zanimljiviji čovek, koji recimo nema hitrog razuma, što se u današnjem društvu užasno prezire, no čovek koji nema rasuđivanja seksualnog ili želudačnog itd.

mene mnogo zanimljiviji čovek, koji recimo nema hitrog razuma, što se u današnjem društvu užasno prezire, no čovek koji nema rasuđivanja seksualnog ili želudačnog itd. Ja ću sad da govorim dalje o jednoj potrebi kao što je jesti, npr.

Zašto i mržnje! Nisam li iscepao na četiri Sveto pismo! Nisam li ga tom jarošću podelio na četiri jevanđelja! Ali nema do jedne sobe u svetu, kud bih hteo ući.

Šta bih činio da nema ljudi već da sam sâm: kao pesnik šta bih činio? Ako bih taj nestanak mogao podneti, ne bih ipak više pevao rečima:

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

A starac Milija kaže: — Ili će dečak napustiti kulu, ili će u njoj ostaviti glavu! Bez Mesečevog cveta nema mu ozdravljenja! — Potražićemo i naći cvet! — kažu otac i majka. — Dečak ga sam mora naći! — tvrdo će starac Milija.

« — pomisli dečak prezrivo, i ne obazre se odlazeći. Na vrhu Srebrne Gore Cvet ga čeka, nema on vremena za priče. Ali, umorile mu se ruke i noge, žedan je: mogao bi potok da popije, a nigde ni čoveka, ni zveri.

Nije mlad, ne ume se premetati preko glave. Sede Drvoseča da razmisli. Ali, razmišljao, ne razmišljao — previše izbora nema!

— reče Kapljica, ali Car odrečno odmahnu glavom. — Odlučeno je da budeš žena mog Doglavnika! — reče. — Odavde ti nema odlaska. Ali, još i ne završi Car rečenicu, a ka Kapljici dopliva riba, otvori usta i viknu: — Ulazi! Brzo!

— Šta ova bunca? — reče puž. — Otkuda cvet može biti lep? Nema kućicu i bedniji je čak i od glista koje se bar u zemlju mogu uvući kad počne kiša.

Uzalud je Kapljica govorila da u Pustinji nema kiše. Puž njene razloge nije hteo ni da čuje. A i što da je sluša? Nema kućicu, ništa nema, pravi prosjak!

Uzalud je Kapljica govorila da u Pustinji nema kiše. Puž njene razloge nije hteo ni da čuje. A i što da je sluša? Nema kućicu, ništa nema, pravi prosjak! Debeli bogatun savi rogove i uvuče se u kućicu. Neka ga ostavi i krene svojim putem!

Puž njene razloge nije hteo ni da čuje. A i što da je sluša? Nema kućicu, ništa nema, pravi prosjak! Debeli bogatun savi rogove i uvuče se u kućicu. Neka ga ostavi i krene svojim putem!

Što Kapljica ostade da čami u prozirnoj santi leda? Ko bi znao da li bi iz nje ikada i izašla da nema ljudi koji osvajaju vrhove planina.

Šta mari ako i njih ponese? Kapljici se, najednom, učini da s Cvetom ponovo nekud putuje, da putu kraja nema.. Pa i nema! CRVENI MAKOVI Žena je počinjala već da stari, ali je tuga što nema dece nije napuštala.

Šta mari ako i njih ponese? Kapljici se, najednom, učini da s Cvetom ponovo nekud putuje, da putu kraja nema.. Pa i nema! CRVENI MAKOVI Žena je počinjala već da stari, ali je tuga što nema dece nije napuštala.

Pa i nema! CRVENI MAKOVI Žena je počinjala već da stari, ali je tuga što nema dece nije napuštala. Mlâde se nebo i zemlja svakog proleća, plode ribe u vodi i ptice u vazduhu, sve ulice i sve kuće

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Eto, vi svi pevate i igrate, (okreće se uplašeno oko sebe) a ja sama! Nigde nikoga kod kuće nema. Ni otac, ni brat. Otac, već znaš, ljut, besan. A bata, on nikako i ne dolazi. Sve tamo, s tom Koštanom...

Nit uzdiše, nit plače. Samo sedi, čeka. Boji se da ne čuje, kako ga krvava donose. (Plačno): A njega, bate, baš nikako nema... (Na stepenicama čuju se oštri koraci i kašljanje.) Eto oca! STANA i VASKA žurno izlaze. Ulazi Hadži Toma.

Srma, svila neka je na njemu. Eno, hat mu leži. Sluge ga jašu, da ne oslepi od siline. A što on da ga ne jaše? Zar nema gde da izjaše? Čifluci, vinogradi, njive, livade... Da jaše — beg da je! I meni da je milo. Za koga ja tečem?

MITKA (sa čardaka): Grkljan, Koštan kude je? Vikaj gu, bre, i sviri vu da dođe i da mi poje, zašto ako njuma nema, sve će da ve potepam! (Ustaje, silazi sa čardaka.) Neću više ovde. Ovde mi na staro, na moljci miriše.

Ako, ako, bre Asane, veni, tuguj za njuma, jer od karasevdah pogolem boles nema. Istina, lice ti je cigansko, ama oči bolne imaš. (Koštani): Poj bre, Koštan!

MITKA (još mračnije): Žal, bre, da sviriš. A kako moj žal nigde — nigde dokle turski hat ide — nigde ga nema! STOJAN Košto, pesmu! Glas tvoj! Samo tvoj glas! Marko, vino! Vino, svu mladost da ispijem! (Grli Mitka.) Oh, bato!

Drugo! KOŠTANA (peva): Dude mori, Dude, belo Dude, Kako tebe, Dude, nigde nema, Ni u Tursko, mori, ni Kaursko. Zapali me, Dude, izgore me, Napravi me suvo drvo, Suvo drvo javorovo.

— Stameno, mori Stameno, Stameno, sito proletnja, Stameno, zrno biserno, Jesi li čula, razbrala: Sitno kamenje broj nema, Duboka voda brod nema, Visoko drvo hlad nema, Ubava moma, mori, rod nema.

Stameno, sito proletnja, Stameno, zrno biserno, Jesi li čula, razbrala: Sitno kamenje broj nema, Duboka voda brod nema, Visoko drvo hlad nema, Ubava moma, mori, rod nema.

Stameno, zrno biserno, Jesi li čula, razbrala: Sitno kamenje broj nema, Duboka voda brod nema, Visoko drvo hlad nema, Ubava moma, mori, rod nema. TOMA (za sebe): Da, jest, zna se: lepota doba, rod, starost nema (trza se.

li čula, razbrala: Sitno kamenje broj nema, Duboka voda brod nema, Visoko drvo hlad nema, Ubava moma, mori, rod nema. TOMA (za sebe): Da, jest, zna se: lepota doba, rod, starost nema (trza se.

TOMA (za sebe): Da, jest, zna se: lepota doba, rod, starost nema (trza se. Marku): Marko (daje mu novaca pokazujući iza sebe na Cigane), podaj im, i dajte im da jedu i da piju.

Šantić, Aleksa - PESME

Uzalud čekam... U nijemoj sjeni Nikoga nema... Sam, kô kamen, ćutim. Samo što orah granjem zamrznutim U okna bije i javlja se meni...

Prošla je bura, stišale se strasti, i ljubav s njima sve je bliže kraju; Drukčije sada tvoje oči sjaju — U njima nema ni sile ni vlasti.

čujem: naša srca biju tiše, Tvoj stisak ruke nije onaj prvi; Hladan, bez duše, bez vatre i krvi, Kô da mi zbori: nema ljeta više!

No tebe nema... Umrla si nama... A narod?... Ćuti u tralji i ljesi. Vaj, nigdje ništa do leda i kama!... ... Hladno je, hladno...

1912. POVRATAK Mrem... Sa mojih njiva eno drugi žanje... Tamo više nema stare kuće moje — Pod očevim krovom strana čeljad stoje, I šljemena srpskih sve je manje, manje... O, lijepa polja!

'' — ''U moravske čete Kada me, majko, nova truba zovne.'' ''Sunce se vraća. Evo tica, gnezda, A tebe nema. Šta ću tvojoj djeci, Šta ljubi reći?'' — ''Otišô je, reci, Na nebo, za vas da nabere zvezda''... 1913.

'' A zar vam nije zavičaja žao? ''Žao je, brate... Bog mu sreću dao... No hljeba nema... Zbogom! Hljeba... hljeba...'' 1906. RIBARI Primite me tamo na ubogu lađu, I neznana stranca nazovite drugom.

1908. ČASOVI Ovdje nikog nema. U mračnoj samoći Sam stojim kô munjom opaljeno drvo; I huk vjetra, što se maloprije rvô S ogoljenim granjem, zaspô je

Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba Neće vas grijat KO što ovo grije; Grki su tamo zalogaji hleba Gdje svoga nema i gdje brata nije. OD svoje majke ko će naći bolju?!

Ostajte ovdje! ... Sunce tuđeg neba Neće vas grijat ko što ovo grije, — Grki su tamo zalogaji hljeba Gdje svoga nema i gdje brata nije... 1896.

Ja ljubim tebe i grlim jako, A ti sva nema n ledna! Ja jecam, drhtim, pa i sam tako Postajem lešina jedna. Ustaju mrtvi, gluho ih doba Zove; na igru svi

Kitu mi čempresa pružaš, Reč jednu šapćeš mi ti'o. Prenem se, kite nema, Nit' pamtim tvoj šapat mio. 57 Noć huji, dažda leva, Jesenji vetar veje; Gde je sad moje sirotno, Plašljivo

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Prvu etapu karakteriše široka, slobodna improvizacija u narodnoj masi; tada „nema nikakvih postojanih formi, pesme se neprekidno menjaju“.

No to ne znači da u narodnoj poeziji, u narodnoj književnosti uopšte, nema ničeg subjektivnog. Otkud bi onda proisticali oni strasni tonovi bola i radosti, onaj vatreni odnos prema ljudima i

Čak nema ni jednog jedinog ciklusa koji bi predstavljao takvu celinu. Ali je ona jedna celina po tome što ima jednu osnovnu, glav

U njoj su i sve glavne pobude njezine. Značajno je da u njoj nema spomena o izdaji Vuka Brankovića. Ako bi se reklo da je to zato što je tada u Srbiji vladao njegov sin Đurađ,

No ni tome nema ni traga ni potvrde u pisanim izvorima. Dovoljno da XVI vek unosi u kosovsku epopeju i taj elemenat.

No ni tome nema ni traga ni potvrde u pisanim izvorima. Dovoljno da XVI vek unosi u kosovsku epopeju i taj elemenat.

U Srpskom rječniku Vuk Stefanović Karadžić kaže: „Nikakoga Srbina nema koji ne zna za ime Marka Kraljevića.1 Ja ću ovdje naznačiti o njemu ono što se slabo u pjesmama nalazi, nego se

Kad pogledah na Turčina, majko, kad tu age Belil-age nema, no mu stoje bakračlije prazne; na labudu nema gospodara, nego dvije pole oko konja.

Kad pogledah na Turčina, majko, kad tu age Belil-age nema, no mu stoje bakračlije prazne; na labudu nema gospodara, nego dvije pole oko konja.

U pesmama o kosovskom boju nema humora, koji je inače toliko drag našem narodnom pevaču, nema vedrih tonova. Iz svake reči bije teška zbilja, svaka je

U pesmama o kosovskom boju nema humora, koji je inače toliko drag našem narodnom pevaču, nema vedrih tonova. Iz svake reči bije teška zbilja, svaka je pesma jedna velika tragedija, sve pesme ukupno čine neprebolnu

To su neustrašivi ljudi, koji više vole da umru stojeći nego da žive klečeći. Neka i nema izgleda za pobedu, neka je protivnik bezbroj puta nadmoćniji, svejedno — oni se bore.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

mosta GDE SI VIDEO ŠAKO JADA DA PUTAR NEKOM ZEMLjOM VLADA LUDI VIŠE NE ŽIVE U BRIZI Ljudi više ne žive u brizi Ko nema u glavi ima u knjizi Svi ljudi zajedno znaju sve stvari Knjiga glavu čuva šubara je kvari U SAMOĆI U samoći Sreća

u knjizi Svi ljudi zajedno znaju sve stvari Knjiga glavu čuva šubara je kvari U SAMOĆI U samoći Sreća nam se ruga Nema ništa Bez najboljeg druga Drug će drugu Da ublaži tugu Drug drugove U svatove zove PUĆI ĆU OD SMEJALICE Pući

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Kroz jarugu, duboko u Gaju, mrmori uzan potočić pun trula lišća i brzo se gubi u tijesnu kamenitu ponoru. Nema te babe u selu koja bi se usudila nadviriti nad to mjesto.

Kad se vratio u razred, učitelj se nabusito otrese na nj: — Jesi li bio na Sjevernom polu kad te tako dugo nema? — Ne, bio sam u obližnjem ljeskaru — odvrati Stric tako ozbiljno da čitav razred, i pored svega straha, prasnu u smijeh.

— A ja zato neću ni doći. Stric samo zinu. Toj mudrosti on se već ne bi dosjetio: ne dođeš u školu, nema batina, prosta stvar. — Pa šta ćeš onda raditi? Jovanče veselo uzvi obrvama. — Ehe, to sam ja već smislio.

mirno stajao i ćutao, Stric uze da gunđa u velikoj neprilici: — Dobio sam po leđima, grana je tu, prelomljena, a Sivac nema ruku! Šta onda? Ili je ovo neko čudo ili sam ja magarac još veći od Sivca! — Ti si magarac, i to najveći!

Na kartonu je pisalo crnim štampanim slovima: „Ništa nema da te brine, od ovoga pacov gine.“ Stric pročita neobičan natpis i poče da se buni: — Ih, ko bi to nosio!

od strane izlizanog tanjušnog jutarnjeg mjeseca, koji s čuljenjem naheri glavu i poče da sriče čudnovat natpis: „Ništa nema da te brine, od ovoga pacov gine!“ VII Družina malog Jovančeta polako je rasla.

— Eto ti baš, kad nema Žuje, nek nema ni mene! I vjerna životinja nije mogla bez svog malog gospodara, pa je kod novoga gazde čitavu noć

— Eto ti baš, kad nema Žuje, nek nema ni mene! I vjerna životinja nije mogla bez svog malog gospodara, pa je kod novoga gazde čitavu noć zavijala, sve dok

— E čekaj sad! Žuja, drži ga! Kuja zaurla i jurnu za Stricem. Dugonoga dječačina, videći da nema šale, skoči do prvog stabla i hitro se uspuza na drvo.

To će biti najljepša koliba na svijetu. — Istu, istu! — zagrajaše dječaci. Čak se i Jovanče složi: — Nema bolje od Žujine. Na posao, momci! Počeše da rade bradve, sjekire, pila. Radilo se veselo, bez predaha.

— uzbuđivao se sve više Jovanče. — Možda jazavac, lisica ili nešto još opasnije? Da možda nema zmija? Majstor Mačak ozbiljno zanijeka glavom: — Zmija sigurno nema.

Da možda nema zmija? Majstor Mačak ozbiljno zanijeka glavom: — Zmija sigurno nema. U jarugu nikad ne dopire sunce, a u pećini je uvijek hladno. — I ti bi se usudio da se unutra zavučeš?

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

zadah, kreveti žeško ugljevlje, nezagašen požar, neoprošten sud, sudac bezprijateljan i ničim podmićen, pred njim nema svakom usta naišla, stidljiva lica silovitih ludi, a siromaš vrlo snažna.

« Ama vama hristjani, dužno je svakad tu stojeći vam u crkvi. Vala vreme tiho imati, nema usta, a uši otvorne i bistro umlje, za pamtenje božijih od učitelja izdavatih vam založnih se reči.

berbu svaku havet, bube, muhe, crve, gusenice, krupu, zlo vreme, — satre i pogubi i ubah malo ostavi što zločesto kad nema njegovim ljudma, siromaši!

Život nam o dlaki visi. Kome je čemer u grlu, i med mu se gorak svidi. Nepravu čoveku niučemu pravo nije. Đavo nema sna. Konac delo krasi i gubi ga. Drvo, kamen li držeći u ruci, dok se ne ispusti, zlato se ne može ščepati.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Dugo se još pričalo kakva je sila bio čorbadži-Zamfir: takve sile i takvog gospodstva nema više! Pred pašu je u tursko vreme izlazio kad god je hteo — u po dana, u po noći, i bio viđen i mio gost u pašinom

— imao je nešto što se ne može lako kupiti ni steći, nešto što sam bog daruje čoveku, pa zato to svaki čorbadžija i nema. To je lepa ćerka njegova, njegova mezimica, to je mlada Zona, Zona Zamfirova.

ostavio da čovek baš mora raditi i u znoju lica svoga zarađivati hleb kad, eto, od leventovanja lepšeg i lakšeg zanata nema!...

A ja sam svetski čovek: ja hoću dobro da pojedem, pa, brate, i da popijem hoću... Kod mene malo koji dan da nema supe, a oni praziluk i na prvi dan Božića... S takvim svetom ne može da se izdrži konkurencija.

Uopšte, kod te srednje klase sa ženidbom ide mnogo brže i lakše nego kod onih viših, bogatijih i učenijih. Ali zato i nema tu onih silnih matorih momaka koji se tuže na vlažno vreme i na rđavu kujnu, niti onih silnih zlovoljnih, matorih

“ — „Ih, bolan brate!“ veli onaj i sada samo misli o tome i ni o čemu drugom. Nalazi da mu je život pust, da nema nege dovoljno.

— E, šta da činim?! — veli Manina majka. — Zašto da mu zborim? Što da ga karam? Karanje nema! U vojsku teraju sas zor, a u ženidbu — jok!

! A si domaćin dođe, a izmećarka si turi čiviju na portu — i svršena rabota! Nema veće niko da ulegne na portu!... Nema docna kući dolazenje! A sag?...

! A si domaćin dođe, a izmećarka si turi čiviju na portu — i svršena rabota! Nema veće niko da ulegne na portu!... Nema docna kući dolazenje! A sag?...

„A ja si, — reče Petrakija — kad mi reče čovek toj, brgo dom. Na sopče mu katanac, a njega ga dom nema „Pričekni si malko, reče mi žena, će dođe dete...“ „A za toj pa da mi je!

Onako, kao i za sve velike i srećne osvajače što priča istorija da za njih nema više nikakve draži ono što im je, tako reći, već pred nogama, nego da ih draži i budi u njima novu osvajačku glad samo

Prekodan se svaki čas tek izgubi, nema je. Povlači se u samoću, onu tako milu samoću mladim stvorovima koji ne znaju šta im je, a željni su da pate; onu