Ćipiko, Ivo - Pauci
A družina dere zemlju. Prašina se povija, zveka motika zaglušuje. Sve goni jedan drugoga; uočljivo ispred njih nestaje neobrađene zemlje. —Dosta je! — zaviče neki starac i ostavi motiku. —Napijmo se! — doda blaže, brišući znoj sa izrovana lica.
Šteta što nije sve obrađeno! — sjeti se presvijetli gospodin, gledajući njive i ledine, i pokaza rukom na nešto neobrađene zemlje. — Valja da nekoliko godina tako leži, da zemlja opočine. Međutim treba narod i paše za živo!