Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Nije bio baš siguran. Neka je naklonost, svakako, postojala: ne jednom je promicao kroz opasnosti i promakao, neozleđen; ne jednom bi mu se sve čega bi se mašio naočigled primalo. Umeo je sa ljudima, umeo sa marvom, čak i sa vremenom.
Ljubica je jahala uz svoju gošću i nekim je novim sluhom, unutrašnjim, hvatala kako se, pod konjskim kopitima, neozleđen, isteže trenutak što nastaje a nikad se neće ponoviti.