Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Naščo će ovo izaći?“ Momak traktira, Sep, međutim, dotrča, da se izvini. Pričao je, zadihano, Isakoviču, da je toj nesretnici umro muž, i da je ona ostala sa sitnom decom, pa je kao luda. Opija se. A kad se opije, ne zna šta radi, ni koga vidi.
On je toj nesretnici udario dva‑tri šamara, ali ona se i dalje derenda, da je to ta lorfa, koja joj je lavoar razbila. A nije platila.
A eto, trebalo bi samo da neko otključa hodnike i da ti nesretnici jurnu na vrata i dohvate se šumaraka na padini, i doline, koja se otvara u Austriju, a vodi još dalje, u Hungariju.
Postaće obersti, đenerali, feldmaršali! Samo ovi nesretnici, tu, gore, koji su se bunili, koji nisu, ni pred kim, sagli glavu, ti neće više ugledati Sunce, u Sremu, ni izjahati
Rekao je da to nije čudo. I on bi psovao, da je na njihovom mestu. Višnjevski se bio zacenio, kad je čuo da se ti nesretnici, zbilja, nadaju da će u Rosiji upoznati rosijsku caricu.
E toga nema! Zar ne vidi, da smo, na izgnaniju, skupno sa drugim ženama, i deti svoimi nesretnici!“ Čekaće ih, kaže, u Mirgorodu, pa šta im Bog da! Dan izgleda da će biti lep i topao, a imaće i vetr prohlaždajući!
Oči su joj se smejale od sreće, slušajući, kako joj Isakovič reče, sve ono, što bi bio onoj nesretnici, Trifunovoj, rekao, da je mogao, da je povrati, iz smrti, u koju je bila otišla, kroz vrbake i vodu Begeja.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
A i o ovoj dvojici baš nisam trebao. Kajem se. Eto, neženjeni su nesretnici, i jedan i drugi, pa im to može i škoditi; blamira ih to!
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
IKONIJA: A i ta vaška, Trifun Tripković! Gospavi da se prestavlja kao voskar! CMILjA: Onoj nesretnici još gore, kao profisor! MILE: A i ona blesava, pa veruje! STAVRA: Nesretnik se svačemu ponada!
Uzmi me za ruku! Pomiluj me! CMILjA: I ti si lepo Trifuna pomilovala! Flašom, namrtvo! GOSPAVA: Greh je nesretnici obećati, pa slagati! IKONIJA: Šta ti je kog vraga obećavo? GOSPAVA: Brak! Ljudski život! Kujnu! Spavaću sobu!
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
meša onu gužvu po čakširama, pa će tek stati nasred same kafane i viknuti onim strašnim glasom poіlua: — Na kolena, nesretnici! Vide svi oni zabušanti i detektivi da tu šale nema, pa se tek uskomešaše i pogledaše na vrata, spremni da beže.
Zato ti naređujem da ih ispred Mojih očiju ukloniš! Neka nestanu, nesretnici, neka propadnu, neka potonu, neka sasvim iščeznu, zemlju svoju rođenu neka izgube, neka im se traga ne zna, o njima, kao
— Na Krfu? — zaprepasti se Gospod. — A šta rade? Kako su? — Kako su, pitaš me Gospode? Pokisli k’o nesretnici, propali k’o niko, a glasaju, pa i mene nateraše da glasam. I tada i sam Gospod, kad ču ovo od sv.