Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Provedosmo u ovom ceo vek, a nema nade da saznamo gde smo! Da nismo dospeli u nečiju torbu? Pod nečiju kapu? U nečiji džep? Il smo svi stali u iglene uši?
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Iz očiju joj grunuše suze. — Bože! — prošaputa ona nekakim glasom kojim, valjda udavljenici govore. U taj par čuše se nečiji koraci niz stepene. Ne govoreći ništa pođem dalje i povučem je za ruku.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Ali najednom, duboko u meso njegove gole i smrzle ruke zariše se oštri, crni i zverski nečiji nokti i prosuše krv po snegu.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
A u idućem trenutku pobeže, kao da će da je odnesu. Pavle, u tom trenutku, začu nečiji smeh, i ugleda, u prozoru, lice jedne mlade žene, i ozbiljno i tužno.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
- Ti shvataš - rekao je - ja sam primoran da brinem o tebi! - Znam! - kažem istovremeno osećajući nečiji uzdržan dah iza leđa. - Ukapirao sam! - okrećem se, iako je to izlišno: ja znam da je to mama. I jeste.
- viknuo je jedan od onih što su igrali preferans, a onda se čitavo dvorište strčalo. - Je li mrtav? - čuo sam nečiji glas. - Je li već mrtav, ljudi? - Ne, Simo! Ne uzbuđuj se, Simo. Znaš da imaš srce koje ne voli uzbuđenja.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
u kojoj se noću čuju samo urlanje pijanaca i zavijanje pasa u avlijama, pokatkad cilik razbijenog prozora ili nečiji plač.
dve sićušne tačke koje su se, nekada davno, zauvek opraštale, a koje je sada gledao iz vizure boga, oblaka, ptice, kao nečiji potpuno tuđi život.
gradom gledanim kroz stakla automobila, kada bi u vidno polje uletelo samo po neko lice, pramen nečije kose, osmeh, nečiji štap ili zembilj sa povrćem — zbijena tela sa autobuskih stanica, slučajno zalutali bleskovi očiju ili lepe noge u hodu
Ali, jednog dana, dok je sedeo u parkiću preko puta »Tri lista duvana«, oseti na potiljku nečiji pogled. Okrsne se i ima šta da vidi: gledala ga je zapanjeno njegova rođena kći — studentkinja, da bi trenutak kasnije
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
javnom i privatnom životu, i sve je tako prostrano, tako zauvek povezano, da se često zapitamo: živimo li to svoj, ili nečiji tuđi vek, i nismo li, ipak, davno nekad, obišli sva mesta našega života, dotakli sve granice mišljenja i osećanja, pa
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Oho-ho-ho, znam ja njegove pute: do zore će smotati bar nečiji naramak sijena, ako već ništa drugo. — Hoće, vjeruj ti bogu — potvrdi maštoviti Đuro.
Izgleda da i kod njih ima zasukane čeljadi kao i kod nas. Krkljanac kod džamije odjednom procijepi nečiji snažan uzvik: — Ne dajte, braćo, odnesoše me!
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
“ „Zar nećeš druže, lekove svoje, ta sve se babe oko njih roje i tebi pare u šešir broje?“ začu se šapat nečiji mekan. „Ta nisam ni ja toliki zvekan!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Pribismo se odmah uza štit. — Artiljerija, pucaj! — viče neko. — Kidajte most, kidajte most! — čuje se nečiji glas kao urlik. Kroz prozorče na štitu, prema mesečevoj svetlosti, ugledasmo tamnu, iskrivljenu siluetu mosta.
Kroz dim i prašinu video se nečiji leš bez glave, sa raširenim rukama... Uza zid zemlje sedeo je naslonjen tempirač, mrtvačkog lica, oči mu užasno
Iz drugoga ugla dopirao je nečiji pišteći glas: — Braćo, ne dajte!... To vapije za pomoć nišandžija Đorđe, čija cela ruka visi na jednom parčetu kože,
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Prozori su celu noć bili žuti i tresli se, zvonko, kao nečiji ludi talambasi, a prasak i grmljavina vode, nad kućom, previjali su me u mukama i probijali znojem.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
kako bi se vrata otvorila, dopirala para i toplota, i to tako jasno otuda na mahove pahtala, da je izgledala čisto kao nečiji uzdah, kao od onih tamo mramornih ploča, koje kao da žale za njihnim lepim telima, koja su do sada po njima ležala...
Pandurović, Sima - PESME
– Kroz tamnozelene zavese. Nečiji konjic na ulici rže... Sunčane zrake u magli dâve se. Jovane! kola, za stanicu – brže!
živa, Kroz domove sreće i kolebe bede, Kroz mozak, srca i sva naša tkiva, Guste, kobne niti što ništa ne štede Nečiji prst nam u život utkiva. To Veliki Pauk svoju mrežu prede...
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ „Tata!“ šapnu nečiji glas. Bješe to Stana, koja je ležala podalje od majke, pa ga čula. „Tata! šta ti treba?“ pridade ona. „Čuješ đavola!
Sveti Sava - SABRANA DELA
A ono što treba na vratima davati za neke, što je prineo neko dostojno za nečiji pomen, kao što je ugovorio u manastiru, pošto je ostavio ili ostavlja za njihov pomen, zapovedamo da se neizostavno daje.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
»Zaboravio me?« pomisli i taman htede da se zavuče pod pokrivač kad ču lepršanje krila i nečiji jasan glas: — Izvlači se iz kreveta! Žurim. — Ko si ti i kuda žuriš?
— Ja hodam! Ja trčim! — uzviknu sva van sebe i htede da izleti napolje, kad je prenu nečiji slabašni glasić: — Lepo!! Lepo!! Ali pomozi mi! »Možda se vrabac vratio?
— Ne postoji plava trava, ni plavi jelen! — A Srebrna ruža? Postoji li? — Iznad same svoje glave dečak ču nečiji kikot i trže se. Osim jelena na livadi nikoga nije bilo. Samo je kroz retke oblake lutao mesec.
Samo što izgovori Zlatousti te reči, nešto blesnu. — I hoće! — trže ga nečiji glas. — Ali samo ako se ti preobratiš u Zvezdana, a bolesniku daš svoj život!
Polako zaboravi i na san, i na pesmu, kad je, jednoga jutra, trže nečiji duboki uzdah. Okrete se i pogleda oko sebe. Nigde nikoga. Napreže Bela žaba sluh.
« Niz obraz mu skliznu suza, on podiže ruku da je obriše, kad kraj samog uzglavlja ču nečiji tanušni glas: — Ko kaže da nema? Evo ti vode!
Zatim protrlja oči, ali orah je i dalje bio tu. Ispod oraha dopirao je nečiji tihi smeh. Je li čudo što je jedva čekao noć?
Potrča levo, pa desno, pretraži kuću, pa okolinu: nigde nikoga. Načas joj se učini da iz peska čuje nečiji prigušen uzdah, pa zadrhta. »Da ga nije neko čudo pod zemlju odvuklo?
»Možda i sada sanjam?« —uštinu se za mišicu, a nečiji oštri glas prekorno reče: — Vratila si se, znači? Kameno jaje pokrete se u svom ležištu, a lepotica uzmače korak
Ubrzo sasvim utrnu. S velikim, belim brodom talasi su se igrali kao s čamcem od hartije. Odjednom, začu se nečiji krik, pa hropac. Brodovlasnik se strese. Takve glasove čuo je još kad je onaj prvi brod tonuo. Dokle će ga pratiti?
— Ne okrećite se! — ču najstariji dečak nečiji glas. — Okrenete li se, više nas nikada nećete videti! Penjući se uz liticu, gledali su pravo ispred sebe, ali
A jednom ga zaista iznenadi nečiji jasan, molbeni glas: — Oslobodi me, dečko! Taj glas je istovremeno i pozivao i molio.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Nosio je u sebi onaj glog, razlistan njegovom oku, i onu avalsku zoru i znao da mu je vek već izmeren. Nečiji taman hod, kao korak nevidljivog psa, bio je uz njega. Nije se plašio, a i zašto bi?
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
I baš u tom trenutku začuli su se nesložni, uzdržani nečiji glasovi pred vratima, pa težak, veliki ključ što se, uz zveket drugih ključeva, sa nekom jezivom pretnjom, okretao i
Šta? Zašto da ga ubijem? Ali iza brega odnekud, duboko odnekud dopire nečiji glas, neko drsko ponavlja moje sopstvene reči.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
— Nevera će! — čujem iza sebe nečiji glas. Okrenuvši se, opazim poznatu mi staricu, majku jednoga moga školskoga druga.
— reče Ilija pregorno. Majka Ilijina kunja na klupi do sinovljeva kreveta, a kada u odmacima čuje pored kuće nečiji hod, prene se i meće sinu hladne obloge na vruće, prostrano čelo.
Čisto se zaželeo domaćinske kuće. Ne može da se odluči, koleba se... Uto nečiji konj trčeći upade u mladu pšenicu. Bi mu žao, kao da je to njegova zimnja, lanjska.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Jer se - kod dobrog, kod rasnog prozaista - sintaksički niz koji je propušten kroz nečiji doživljaj osetno razlikuje od onoga koji to nije.
Krakov, Stanislav - KRILA
Onaj jauk mu je ostao u glavi. Pa ne samo taj prvi. U telo, koje je palo, zario se odmah još nečiji bajonet tako snažno da je prodro čak i u zemlju, škripnuo i savio se, a onaj je jeknuo još jednom plašljivo i slabo kao
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Čujem šum, kloparanje, zveckanje, žagor, nešto se slomata levo i desno... „Polako bre, kud ste zapeli? — začuh nečiji glas. — Dale nemate kud... Ovde je rov. Stoj!“ — čuli su se razni glasovi. — Ko si ti? „Četvrti puk“... Meni laknu.
— Ko si ti? „Četvrti puk“... Meni laknu. U rovu nastade muvanje, pomera nje, razgovor vojnika i četnika. Čuje se nečiji glas: „Izlazi brzo!
Opalih revolverom. Dvojica sunuše na mene bajonetima. Jednog sam oborio. Drugi pade. Ubi ga neko. Čujem nečiji ropac... „Drži vezu!“... „A-ha!“ — dopire krik. Opet rovovi, kamenje. Otuda sunuše na nas bajoneti...
Ali, levo, u pravcu Kajmakčalanskog potoka mitraljez nečiji je vrištao. Tamo je krkljalo. Kuršumi su zviždali. Jedan četnik pade. I drugi. Čuju se povici: „Stoj! Stoj!
Okolo nas kao da vri. Bombe, puške, mitraljezi. — Drugovi, zašli smo u našu zemlju! — dopirao je nečiji glas. Ja l’ reče!... Masa polete, i kao da me ponese. „Ura! Ura! Ura!“ Vojnici se skoliše oko mene.
Voda je ključala, a zemlja je prštala. Vojnici padali. Granata izbaci nečiji trup iz vode. Ugledao sam komandira druge čete... On najednom pade ničice... Vojnici su zastali neodlučni. Drugi legli.
Ćipiko, Ivo - Pauci
se svjetlost naložene suve balege na čijoj vatri čobančad prži klipove kukuruza; klepka zveči i neko dozivlje — dok nečiji pas prestane lajati.. .
kroz nategnute konope na jarbolima, a šum što iz otvorenoga morskoga prodora dolazi sobom nosi tužne zvukove, k'o nečiji vapaj za izgubljenim i nedostižnim, i prolijeta povrh njihovih glava, dalje u prostor. — Ovaj šum slatko me uspavljuje!
Ilić, Vojislav J. - PESME
A svinja, ne misleć dugo, Zagrokta na svoje prasce i ode na mesto drugo, U tuđ nečiji zabran. Amor je, međutim, spavô Bezbrižnim i ravnim sankom, kô ljudsko stvorenje pravo.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
— Braćo, da uradimo još jednu i poslednju našu „filharmoniju” — ču se nečiji tobože veseli glas. Reč „poslednju”, preseče kao nož i ohladi. Jeza.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Sad se bar udaljujemo. Bio je to seoski krčanik, na kojem su za vreme poslednjih kiša nečiji točkovi ostavili duboke brazde. Uviđam to po nesigurnom hodu moga konja.
dva... tri! Čuje se neko stenjanje i krckanje, kao da se kidaju mišići i kosti pucaju. — Još malo! — dopire nečiji prigušen glas. — Zateži konopce! Ovi sa obale povukoše. — Ne puštaj!... Još malo!... Napred!... Stoj!
U valima Rasine ležala su polomljena kola, sanduci municije, pobijeni konji. Čak i nečiji automobil, i jedan fijaker. Maršovali smo ceo dan... Drugoga dana krenuli smo zorom. Sa nama idu i pešaci.
Izvađena zrna iz čaura rasuta po zemlji, a polupane i izbušene čaure rasturene na sve strane... Pokraj puta leži nečiji leš unakažen i sagoreo.
Šlem se na mojoj glavi gotovo usijao. Ispred sebe čujem gde gruvaju nečiji topovi. Tamo je sigurno ta baterija. Preda mnom se neočekivano ukazaše nizovi jablanova, između kojih su provirivale
Pred očima mi zaigraše ljudi i predmeti, i ja klonuh... Kao iz daljine dopirao je nečiji glas: „A jaoj, braćo, moja noga!“ Preko glave razli mi se neka toplina. Krv poče da mi juri niz čelo.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
— Kako je krupna! — ču nečiji uzvik i otvori oči. Oj, čuda čudesnoga! Kao zlatna vrteška okretalo je Sunce nebo, gonili se oblaci lakši od morske
— Gle, biser! Lepotan! — uzviknu čovek, dok su dva tuđa prsta dizala uvis tajnu Sedefne ruže, a nečiji uzbuđeni glasovi zujali su joj oko ušiju.
Kako su dani leteli! Kako je pritiskala praznina, kada se jednoga jutra ču otvaranje vrata, nečiji laki koraci i poznati glas reče: — Ustani i pođi, Radane! — Micko! — uzviknu dečak. — Ne vidim te... — I ne možeš!
— Sreća što si tako čvornovat, tako ružan! Bar će mi tebe ostaviti! — šapnu brezica, ali se u istom času začu nečiji ushićen glas: — Kakav lepotan, ljudi! Sigurno mu je više od stoleća! Orah od čuda zadrhta. Zar to o njemu govore?
— Dar koji mi je dat pri rođenju — uslovljen je: ja smem da slikam samo oblake, cveće i ptice. Ako bih naslikao nečiji lik, sve dok postoji cveće, onaj kome pripada naslikano lice umro bi ili se pretvorio u cvet!
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— podrugljivo reče knez. — Tu sam ja! — začu se iza kneževih leđa nečiji odrešit glas i iz guste šikare ispade na put Jovanče, gologlav, izgreban i garav.
Jedva se usudiše da i šapuću, jer im se sve činilo da će se svakog časa ispod niskih kamenitih svodova čuti nečiji tajanstven glas: — Ej, vi tamo, tišina! — Da izmjerimo dubinu? — prošaputa Mačak. — Mjeri.